Ja nisam u Sistemu

Da li ste Vi deo Sistema?

Poštovani čitaoci,

Ako već iz dosadašnjih tekstova niste shvatili, onda vam moram i direktno navesti: Ja nisam u Sistemu!

Ne pripadam nikome.

Nisam član lažljivih i korumpiranih tzv. „Udruženja pacijenata“, ne širim stavove i propagandu dijalizne farmakomafije, ne mogu da smislim ni lažljive i korumpirane doktore (“nefrologe”), kao ni iste takve dijalizne sestre, tehničare ili pacijente.

Ja nisam u sistemu BDP (Beskrupuloznog Dijaliznog Profiterstva).

Ili, možda i jesam, a da to i ne znam?!

Pasivni, nevoljni učesnik?!

Elem, još od davnih devedesetih bio sam vrlo odbojan prema bilo kakvoj birokratiji, državnoj papirologiji i čuvenim šalterskim službenicima. Gledao sam da ih zaobilazim u širokom luku, kad god je to bilo moguće.

Međutim, ovo naše stanje – bolest, zahteva, kao što znate, popriličnu papirologiju i bukvalno kampovanje po raznim šalterima, pribavljanje raznih papira – potrebnih i nepotrebnih, i naravno najvažnija stvar svuda je – čekanje.

Svugde i uvek: Sačekajte!

(Sačekala ih sačekuša, dabogda).

Čekanje da se neko prihvati vašeg predmeta kada ste već mislili da ste sve završili.

Već je postala legendarna priča o srpskim birokratama i njihovom čuvenom izrazu: FTJP,  iliti u prevodu „Fali ti još jedan papir!“

Fali nam zapravo sposobnost da shvatimo da ćemo svi, apsolutno svi, biti jednoga dana na nekom šalteru, da je šaltersko staklo imaginarna zaštita i da se u životu lako menjaju strane, i na stranama šaltera i na stranama zdravlja. Na kraju i na stranama života.

Da krenem od početka.

Posle dobijanja Rešenja PIO Fonda da sam invalid 100% rešio sam da to rešenje upotrebim za razne subvencije na koje imam pravo.

Prva stanica mi je bila  „Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Republike Srbije“ dakle ista ona institucija koja je i izdala rešenje o invaliditetu.

A subvencija je i za registraciju automobila.

Za registraciju automobila po subvenciji za invaliditet potrebno je samo platiti nalepnicu i osiguranje, a ostale silne dažbine što država uzima, znate već onih milion uplatnica, ne morate platiti, ali za sve to vam treba jedan papir iz PIO fonda, koji je i uverenje da stvarno imate taj stepen invaliditeta, mada sve to piše i u Rešenju, ali ovo ne bi bila država Srbija da neko nije smislio još jedan način da zakomplikuje nešto što je vrlo jednostavno, i što bi u krajnjem slučaju trebalo da je elektronski – online, dostupno.

Ali nema veze, spremi se kamp oprema, detaljna pretraga preko Googla i dolazak do željenog formulara, ponesoh još nešto dokumenata (nikad se ne zna, Izvod iz matične knjige rođenih, bolesnih, očitanu ličnu kartu, Rešenje, …).

Nemanjina 30 u Beogradu, PIO Fond, ulazim kroz kružna vrata, kroz koje se gomila iznemoćalih penzionera jedva provlači …

Nikada mi neće biti jasno ko stavlja kružna vrata na državne ustanove ili bolnice gde dolaze teški invalidi?!?

Deluje mi kao u nekoj igri, ako pređes prvi nivo i bez povrede uđeš u zgradu onda te čeka novi nivo – šalter!

U ulazu u veliku halu sa šalterima kojih ima mnogo, nalazi se i Info pult, gde se uzima broj: moj šalter je 30, samo je jedna st(r)anka pre mene, super – pomislih, promenilo se na bolje, od onih nesrećnih, devedesetih.

Dođoh na red, izložih svoju priču, prvi put vadim taj potrebni mi papir, ubaciše me u Terminal, srećom sam poneo i Rešenje (Nalaz i ocena) koje su oni izdali, ali rekoše da im i to treba.

Ko god se imalo razume u propise o administraciji zna, da nigde u svetu, pa ni kod nas, Ustanova koja ti je izdala neki papir (Rešenje, Diplomu, Potvrdu, Otpusnu listu, …) ne sme od tebe da traži dokaz da ju je izdala. Ali, brale, srpski birokrata je najrigidniji, najneumoljiviji, on da makne svoju guzicu i da ode do arhive, ili da ti ponovo odštampa nešto iz njihovog „informacionog sistema“, ne pada mu na pamet. Naš, ovde često citirani čika Velja, za njih kaže da imaju izražen šalter ego. (Ma šta to značilo).

Na kraju, dadoše mi neku potvrdu, na kojoj je pečat i datum predaje. Kažu, po Zakonu, imaju rok 30 dana da mi izdaju to što tražim, ali kao to obično biva već sledeće nedelje. (?!)

Super, mislim ja, ionako sam sve ovo započeo mesec i po dana pre nego što treba da registrujem auto tako da imam vremena i za neke nepredviđene okolnosti – iskustveni sam pesimista.

Malo čudno mi je bilo kako će to oni ostvariti kontakt sa mnom, kad bude gotov taj papir, pa im ja samoinicijativno ostavih broj svoga mobilnog telefona.

Na papiru koji mi dadoše ima neki fiksni broj koji bih ja navodno trebao da pozovem i pitam da li je moj predmet gotov, itd, itd…

Iz iskustva znam da fiksni telefon + državna institucija, ne idu nikako, nema šanse, ali, nema veze, računam da imam vremena.

Vratih se kući srećan, jer je sve proteklo relativno brzo.

Zatim, prolaze nedelje …

Prođoše dve, tri, četiri, nedelje, nema veze, imam još vremena…

Dan posle isteka od tih njihovih mesec dana, odlazim ja na onaj isti šalter dajem potvrdu i zahtevam uverenje…

Kuca službenica po onoj tastaturi, gleda mene, pa pita kad ste predali, rekoh – Gospođo, piše vam tu, na kartonu, koji sam doneo, koji ste mi Vi dali!!

Opet lupkanje po tastaturi … i na kraju odlazi ona sa šaltera u nepoznatom pravcu, na 10 minuta, pa se vraća i ladno mi konstatuje:

Nema Vas u Sistemu!!!

(Mislim se, jebem li ti Sistem, koji je Tebe tu postavio, a mene obogaljio i naterao da se Tebi obraćam, ali znajući da se kod nas iskrenost ne ceni previše, nastavih mirnije i racionalnije).

Rekoh – Gospođo, to što vi meni pričate ništa mi ne znači, niti ja imam pristup vašem Sistemu, niti sam ja sebe zavodio negde, nego Vi ?!?!

Posle 5 minutne konsultacije sa svojom koleginicom pored nje, slože se one da treba da idem u neku kancelariju, gde je njihov pretpostavljeni … Šef, ili tako neko Mudo.

Lutam ja kroz onaj lavirint od zgrade, nađem napokon tu kancelariju, unutra čova (kao Đorđe Čvarkov iz serije Državni posao), on opet isto kucka isti onaj broj i sve tako, i na kraju okreće mi monitor sa pompeznom izjavom – -Niste u sistemu …

Već sam besan, al prikrivam to maksimalno – – Dobro i šta sada?

– Pa najbolje bi bilo da u utorak ili četvrtak, dođete u pisarnicu koja je gore na spratu i direktno vidite šta se dešava sa predmetom, a pošto je sad četvrtak možete i odmah gore, znate mi gore ne puštamo stranke, ali pošto je takav slučaj Vi možete ….

Jebi se, mislim se u sebi, sad sam ja postao i Slučaj. A koji me kurac ti zavitlavaš ovde, mogao si mi odmah reći da moram sve sam.

Odlazim u drugi deo zgrade, ali me obezbeđenje zaustavlja …

Objašnjavam i njima (penzionisanim pandurima ili vojnim licima?) zašto ja moram da idem gore … i puštaju me na kraju.

Nalazim tu jebenu pisarnicu, kucam, ulazim …

Soba ko iz filma Tesna koža, ispred mene poveći čovek sedi za stolom punim fascikli, nabacanih jedna na drugu, belih, a pored njega takođe jedan sto sa brdom tih istih fascikli, kartoteka, nabacanih tako da ih ima i ispod stola, pored stola, levo, desno, ma svuda …

Iza mene je drugi (zapravo treći) sto, a iza tog stola je još jedan službenik, a taj bukvalno hrče (!!!), dok ja pokušavam da onom prvom, budnom, postavim pitanje.

Tip je prvo začuđen, kao šta ću ja ovde, jer očigledno remetim njegov mir, u njegovom Carstvu, ali ja mu po ubrzanom postupku ispričah, ukratko, šta je bilo, i gde sam sve bio, pa on nekako ipak nastavi razgovor sa mnom. Inače je hteo iz cuga da me izbaci napolje.

  • A Vi ste došli za nekoga invalida?
  • Nisam došao za nekog, Ja sam taj invalid!

Lik me odmeri, onako, od glave do pete …

Vidim da mu se nešto ne uklapa, ne veruje mi, jer po njegovom (nevelikom) obrazovanju, invalid je čovek u kolicima ili bez nekog ekstremiteta, a ne tako da čitav stoji pred njim i još tvrdi da dolazi za sebe.

Vidim gde to vodi i brzo mu objašnjavam: hemodijaliza …

Vidim klima glavom, setio se  negde da je i za to čuo, napravio je zgrožen izraz lica i odlučio je da ipak  krene u potragu. Smilovao se, dakle.

Brdo fascikli premešta sa jedne na drugu stranu. Zavlači se ispod stola, pretura levo, desno,

  • A kad ste Vi to beše predali …

I pronalazi na kraju, jednu belu fasciklu, na kojoj je plavim flomasterom ispisano moje ime, otvara je, gleda moja dokumenta, letimično čita, pogleda u mene:

  • Znate šta, ako imate 10 minuta, ja mogu ovo odmah da vam završim?
  • Naravno da imam (čekao bih i duže, samo da se ne vraćam ovde u skorije vreme).
  • Ali, ako možete ispred kancelarije? (vidim, sramota ga kolege koji hrče iza mene).

Naravno da mogu. Sačekam nekih 3-4 minuta, izlazi čovek, kaže sve je gotovo, samo ćemo zajedno da odemo do administracije da potpišem da sam preuzeo …

Poenta celog ovog slučaja je sledeća: za mesec dana, moja dokumenta su spakovana u fasciklu i niko ih nije ni pogledao, te da nisam lično otišao, niko ih ne bi pogledao ni do dan-danas verovatno, a proces da se sve završi traje, pa eto najviše 5 minuta, kad neko hoće to da uradi.

Takođe mi dadoše neki broj – mog predmeta, koji bi trebalo da napomenem sledeće godine, jer će ići po skraćenom postupku. 

Da vidimo i to čudo.

Uskoro će obnavljanje te potvrde.

Sad se bojim

da će me, posle ovog teksta,

Sistem prepoznati.

.

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

.

.

Još sličnih tekstova:

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (I deo)

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (II deo)

Novčane nadoknade, povlastice, subvencije, olakšice i popusti za dijalizne pacijente

.

.

One thought on “Ja nisam u Sistemu

  1. Ne može se pobeći od sistema, a jedina mogućnost za neku slobodu je da je sistem loš tj. nefunkcionalan, baš kao ovaj ovde opisan. E sad, ironija je da bi nama pacijentima daleko bilo bolje da je sistem dobar i da smo svi u njemu na mestima koje nam po zakonu i moralu pripadaju. Pošto sistema sa velikim S nema, deluju razni podsistemi, pa kako se ko snađe i kako se kome zalomi. Dijaliziranima se obično zalomi neko Lešće ili Orlovača, a onima bolje stojećima možda čak i Novo groblje. U Aleju zaslužnih građana pak još niko nije dospeo.

    Što se papirologije tiče, ko jednom ode u invalidsku i dobije tuđu negu i pomoć, ostaju mu samo famozni kontrolni pregledi (da se slučajno nije izlečio Božjim čudom u te dve godine između njih) i drndanje oko automobila (registracija i invalidska nalepnica, koja isto „preventivno“ važi samo godinu dana). Fond PIO je sada još i suvo zlato kakav je bio pre samo 7-8 godina. Da se autor susretao sa „onovremenim“ PIO fondom, ni dijaliza mu ne bi toliko teško pala.

Unesite ovde Vaše pitanje, odgovor, komentar ili mišljenje ...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s