Za početak, ovo je naša, tradicionalna čestitka:
. . .
A ovo je i naš tradicionalni komentar, praznično obraćanje i sumiranje utisaka iz odlazeće, dvehiljade i šesnaeste:
Nove godine, stalno dolaze . . .
Ne može se izbeći taj stari refren, jer novog ili boljeg, još uvek nema.
Svi problemi, koje smo taksativno naveli u prednovogodišnjem obraćanju prethodne (2016), ostali su isti – nerešeni, do dana današnjeg.
Sa velikim izgledima da se ništa neće promeniti ni u 2017.
Pesimizam?
Možda. Ali, rezultati i činjenice, ako se do njih uopšte može doći, pokazuju da nema razloga za optimizam.
Jesmo li u našoj državi (ili „Regionu“) dobili više netoksičnih dijalizatora (bez bisfenola, ftalata, etilen oksida)? – nismo. Jesmo li dobili aparate za dijalizu u nekoj Banji? – nismo. Jesmo li dobili veći procenat hemodijafiltracija? – nismo. Jesmo li smanjili broj hemodijaliza preko katetera? – nismo. Jesmo li dobili veći kvalitet lečenja u dijaliznim centrima? – nismo. Jesmo li dobili novije vrste lekova vezivača fosfata, vezivača kalijuma, natrijum-tiosulfata, bolje katetere, antikoagulanse i trombolitike? – nismo.
Jesmo li se izborili za ispravnu kontrolu vode za hemodijalizu, onako kako se to radi u evropskim dijaliznim centrima, po evropskim preporukama? – nismo.
Da ne bi bili optuženi za kritizerstvo i pesimizam, reći ćemo sve otvoreno i do kraja …
Jesmo li zadovoljni sopstvenim učinkom, da li je redakcija ovog sajta zadovoljna sopstvenim radom i rezultatima svoga rada?
Da vam pravo kažemo: nije.
Od one akcije kada smo agitovali za kupovinu kuće transplantiranoj devojci iz Svrljiga, ne možemo dokumentovati nijedan uspeh, a da smo i sami tome doprineli.
Analizirali smo i kritikovali, hvalili ili osporavali, edukovali i apelovali, ali dijaliza i kod nas i u svetu, nema značajnijih poboljšanja.
I sami smo smanjili broj objavljenih tekstova, jer smo procenili da već sada imamo i poprilično mnogo dobrih postova, priča, komentara i stručnog materijala, za višemesečno iščitavanje.
Kako reče neko od naših saradnika, polako se pretvaramo u Diapediju ili Wikipediju o dijalizi.
U toj 2016-oj, kako to obično biva, neki čitaoci i saradnici su nas napustili, a došli su neki novi klinci. Veliko osveženje u našim redovima predstavljao je dolazak Rođe (HDF), Ratka, Saše, Ivana i mnogih drugih, manje ili više aktivnih.
Najpotresnije svedočenje o svom dijaliznom postradanju ostavio nam je Aleksandar Davidović, a možda je i još uzbudljivije bilo svedočenje majke dijaliznog bolesnika Miloša Đoševskog, koje smo objavili ovog leta. Ekscentrični i perfekcionistički Ratko (alias Valter) vodio nas je skoro svakodnevno kroz svoje nalaze i detaljno nam opisivao rizik kojem se izlagao odlažući dijalizu, za koju je znao da je ne može izbeći, ako hoće da živi. Na kraju je ipak, poslušao sve nas i srećom započeo hemodijalizno lečenje, reklo bi se: u poslednji čas. Naši stariji i iskusniji saradnici: Jelena, Partizan, Svetlana, i mnogi drugi, da im sada ne navodimo imena i pseudonime, bili su nam verni i dragoceni saputnici i/ili komentatori, i u odlazećoj 2016-oj godini. Dobro se dobrim vraća, pa želimo da verujemo da smo svi mi, u našim nastojanjima da pomognemo drugima, bili bar onoliko uspešni koliko su se i drugi trudili da pomognu nama.
Hvala i našim doktorima i sestrama, našim malobrojnim stručnim saradnicima, koji su nam krišom pomagali, rizikujući progon i odmazdu okoline, pa čak i njihovih strukovnih udruženja, koja su uglavnom pod direktnom kontrolom farmakomafije, za koju tvrdimo da je osnovni uzrok svih naših nevolja.
Prijatno nas je iznenadilo pismo ili reakcija mlade studentkinje medicine, koju je potresla naša borba, koja nije imala pojma koliko se kriminalizovala ta nekada časna profesija, za koju se i ona sprema. Obećala je da se ona neće pokvariti, pa joj želimo snagu i sreću da ostane verna svojim idealima, onim Hipokratovim idealima, zbog kojih su se nekada isključivo časni ljudi opredeljivali za lekarski poziv.
O predstavnicima, odnosno predsednicima raznoraznih udruženja pacijenata, i dalje nažalost ne možemo reći ni jednu pohvalnu reč. Verovali smo i pisali o jednom od njih (da ne kažemo: agitovali za njega), verujući da će kao doktor i pacijent moći i želeti da učini nešto konkretno za pacijente u državnim dijaliznim centrima, ali nažalost, krajem 2016. i tu nas je sačekalo (definitivno) razočarenje. Umesto da se izbori za 5000 dijaliznih pacijenata, on se izborio za sebe: otišao je na kućnu hemodijalizu, kao i mnogi drugi predsednici i dijalizni „aktivisti“. Tipičan put koji smo već videli kod Grubera, kod Zvonalisa, Snežane, a sada vidimo i kod predsednika Saveznog udruženja pacijenata, doktora Lj.T.
Od ranije smo uočili da većina takvih, „predstavnika“ pacijenata, u početku propagira borbu za prava pacijenata, pa onda ide samopromocija, (samo)edukacija, štampanje sopstvenih „Knjiga o dijalizi“, držanje predavanja i na kraju: saradnja sa Big Farmom i jurenje sopstvenih interesa. Žalosno.
Celu jednu rubriku našeg sajta-bloga bili smo ostavili za krovnu organizaciju Saveza udruženja dijaliznih bolesnika, i za njihove aktivnosti, a sada ćemo naravno, sve to izbrisati i prenameniti za druge svrhe. Jer, ne može biti da će neko ko je na kućnoj hemodijafiltraciji hteti i umeti da razume i zastupa one od kojih je pobegao, ne želeći da deli njihovu sudbinu. (Još ćemo razmisliti oko buduće namene te rubrike, a molimo i sve čitaoce, ako imaju neki predlog, neka se osećaju slobodnim da nam te ideje što pre proslede).
Neki su nam zamerili što se u postovima sve češće čuju i politički komentari, kritike društvenih zbivanja i stavovi koji su ponekad oštrijih od opozicionih. Tačno je, ne pripadamo nijednoj političkoj partiji, pojedincu ili grupaciji, ali jako nas pogađa sve ovo što se dešava u našim državama i od čega ni mi, kao pacijenti i kao građani, nismo pošteđeni.
Sav taj liberalizam, globalizam, neokonstvo, veberizam, menjanje svesti, promovisanje nastranosti, razbijanje porodice i svih tradicionalnih institucija (škole, vojske, akademije, crkve, ..) mi jednostavno ne možemo i nećemo mirno prihvatiti. Ubija se vrlina, ubijaju se ideali, a veliča se pohlepa, nastranosti, izopačenosti, najcrnje i najluđe amoralnosti. Otuda je na našim stranicama bilo moguće videti slike Kusturice, Putina, a sada i Trampa. Verujemo da ti ljudi žele i mogu učiniti ponešto da pomognu svima nama, kako se to sada ružno kaže: u „Regionu“.
U Srbiji je oduvek bilo bogatih ljudi, dobrih domaćina, da ne kažemo „kapitalista“, ali su ti ljudi ostavljali nešto i svom narodu i svojoj državi (kroz zadužbinarstvo), a nisu samo otimali i zadovoljavali svoje primitivne nagone (u se, na se, i poda se), kao ovi „biznismeni“ danas. I ranije su neki ljudi išli u bankrot, ali nisu zbog dugovanja terani na ulicu ili u smrt, uvek im se ostavljalo bar za goli život, još od doba Kneza Miloša.
Bilo je i primedbi ili komentara, kako je ovo što mi radimo zaludan posao, jer eto: koliko ima ljudi koji ove naše tekstove mogu da razumeju? Ne znamo. Moguće je da nema mnogo. Moguće je i da nam je stil i pristup temama previše intelektualistički, ali drugoga ili drugačijih, trenutno nemamo. Ko misli da može obraditi neki problem jednostavnije i prijemčivije za sve društvene slojeve, neka nam se javi. Da pomogne. Do tada ćemo, s kim i kako znamo i možemo, da se snalazimo.
Želimo posebno da se zahvalimo i redakciji satiričnog časopisa „Jež“, redakciji koja je u našim postovima prepoznala kvalitet vredan prenošenja u tom uglednom i jedinom časopisu književne satire, na šta smo i mi džentlmenski uzvratili i preneli nekoliko njihovih originalnih tekstova.
Ovaj blog-sajt, kao dijalizna gerila, i dalje beleži zavidan rast popularnosti. Mi ne plaćamo botove, niti angažujemo pratioce i slične lažne dokaze čitanosti ili uticaja. (Videti gore, grafički prikaz godišnjeg broja posetioca našeg sajta, originalni statistički izveštaj koji nam sačinjavaju serveri wordpressa).
Mi smo najuticajniji sajt o dijalizi u celom „Regionu“. Mi pratimo sve i svi prate nas. Hteli to priznati ili ne. Osim u Srbiji, imamo ogroman broj čitalaca u Bosni, u Hrvatskoj, u Makedoniji, u Crnoj Gori, a da i ne govorimo o dijaliznoj populaciji Republike Srpske, gde naš sajt ima kultni status. Upravo je to razlog što je ovde posebno izdvojena samo njihova čestitka:
Za kraj, umesto one uobičajene muzičke numere, ovaj put daćemo vam jedan monolog. To su reči iz jednog malo poznatog filma (jer globalisti naravno onemogućavaju takve autore), njegov junak nije dijalizni, nego srčani bolesnik, ali reči koje izgovara u svom sukobu sa zdravstvenom birokratijom, su reči svih nas.
Te reči su napisane kao tekst pismene žalbe, protesta, kojeg je mislio uložiti (podneti) zdravstvenoj birokratiji, ali nije nesretnik stigao da to učini. Smrt je bila brža.
Još jedan, od miliona, ljudi, koje je država oterala u preranu smrt. Evo tog monologa:
„Gospodo,
ja vam nisam klijent, ja vam nisam mušterija, niti sam vaš ’korisnik usluga’.
Ja sam …. (ime i prezime).
Ja nisam zabušant, vrdalama, prosjak, niti sam lopov.
Ja nisam nikakav broj, nisam ni LBO, ni JMBG, nisam ni oznaka na ekranu.
Ja sam uredno plaćao sve svoje obaveze, nikada ni za dinar nisam zakinuo nikoga, i ponosim se time.
Ne klanjam se nikome, svakoga mogu da pogledam u oči, a pomažem i drugima, onoliko koliko mogu.
Ne prihvatam i ne tražim milostinju.
Moje ime je … (ime i prezime),
ja sam čovek, nisam pas.
Zato zahtevam svoja prava.
Tražim da se prema meni ophodite sa poštovanjem.
Ja sam ravnopravni građanin ove države,
ništa manje i ništa više od toga.
Hvala vam.“
.
. .
. . . .
________________
__________________________
.
http://www.dijaliza.wordpress.com
Dijaliza 