Kamen gori, val se pjeni, i šta preostaje meni?

Put pored znakova

Zapisi dokonog posmatrača – potpuno neobjektivni pristup istinitim činjenicama

epizoda: Kamen gori, val se pjeni, i šta preostaje meni?

(prethodne epizode možete pogledati ako kliknete na sledeće linkove: 1/, 2/, 3/, 4/, 5/, 6/, 7/, 8/, 9/, 10/.)

.

Poštovani čitaoci,

U nastavku naše serije koju smo bili nazvali Letopisi Hartije, što je u prevodu trebalo da znači: Slobina slobodna forma, short cuts proza, crtice, cookies, literarni fleševi, zapisi nastali na marginama vaše i naše svakodnevice (ili Tako nešto), donosimo vam nove priloge.

Što bi rekao onaj stand-up voditelj: Sjajne priloge imamo i ovaj put, ima ih dovoljno za svakoga, pravi švedski sto, a mesta nisu rezervisana, mada je sadržina priloga „brojčano numerisana“.

Tekstovi koji slede su (dozvolom autora) preneti iz još neobjavljene zbirke: „Put pored znakova“ autora Slobodana Životića.

Knjiga će se pojaviti u ponudi izdavačke kuće „Slovo LjubVe“, a ekskluzivno za ovaj vaš i naš sajt, u prilici smo da vam pretpremijerno prikažemo većinu tekstova koje knjiga sadrži.

S.Ž. kao jedan od omiljenih likova „Slova LjubVe“ bavi se dijalizom, kao i ona njime, već nekoliko decenija, ali se naravno oblast njegovog interesovanja nije mogla ograničiti samo na kriminal, lečenje i nemoral, nego i na neka kulturna i šira društvena zbivanja, o kojima se nije ustručavao izneti svoje specifične komentare.

O samom autoru reći ćemo i to da je rođen u Visokom, gradiću na periferiji Sarajeva, u centralnoj Bosni. Njegov komentar te činjenice bio je sledeći: „Kome je rodno mesto Visoko, njegov životni put mora biti let.“ (U zavisnosti od raspoloženja, autor je poslednju reč, let, ponekad menjao sa pad, što je zavisilo i od kafane, koliko i od društva). Nije bio pristalica teorija Semira Osmanagića, ali je saglasan sa tezom da je svaka šema u suštini piramidalna, s tim što se danas ne sme znati ko je faraon.

Od svoje 30-e godine S.Ž. živi i radi u Beogradu, osnivač je i član AGPIR, amaterske grupe pesnika iz Resnika, a na našem sajtu važi za literarno najpismenijeg propatriotskog anarho-liberala, ma šta mu to značilo.

Praćenje njegovih tekstova se ne preporučuje vlasnicima udruženja bolesnika, kao i osobama mlađim od 30 godina.

Za ostale važi nepisano pravilo:

Uživajte, koliko možete.

.

= = = = = = = = = = = = = = =

.

Poštovani putnici: dobar dan,

obraća vam se vaš pilot.

Ja sam kapetan spore plovidbe mister Slobodan Životić

i ovo je moje prvo putovanje sa vama.

Tokom ovog druženja obaveštavaću vas redovno

o svim promenama koje sam zapazio i zabeležio,

a dok sam učio, radio ili pratio poruke na simulatorima letenja.

Svi moji zapisi jesu brojčano numerisani, ali

ne morate da ih redom pratite niti da ih pamtite,

jer se oni automatski pohranjuju u Crnu kutiju.

Od vas se ovde očekuje samo da na kraju, kad vas spustim na zemlju, dobijem aplauz.

Dakle, odvežite se, polećemo.

.

.

0)

Cele noći lampa gori,

sa tekstom se duša bori.

Pitaju me sve komšije,

da bolestan neko nije …

.

.

1)

Kažu, jedan od prvih znakova infekcije korona virusom je nedostatak ukusa.

Iz čega zaključujem da je korona kod nas prisutna najmanje 20 i više godina.

Toliko vremena je naime, prošlo, od kad sam poslednji put jeo ukusan paradajz.

Ovo sad smeće, iz plastenika, može da posluži za gađanje političara, ali za jelo nije.

Na ovom sajtu smo dovoljno analizirali farmakomafiju, ali ni prehrambena mafija nije ništa manje opasna i oni nas truju već decenijama.

Sve je spolja gladac, unutra jadac. Bitno je da se kupac primami, zajebe i da mu se uzmu pare, jer to je demokratija: možeš da biraš radnju u kojoj će da te zajebu.

Ali, plastenik je isti. Plastični paradajz, plastične jagode, šljive teget (boja pogođena), veličine ko testisi, grožđe crno ili belo, ali sa zrnima veličine oraha, i nije ni za vino, ni za jelo.

Gotova jela, u restoranima, kao i supermarketima, ista su kao i ona iz konzervi za ratne rezerve. Puna hemije, kojekakvih emulgatora, stabilizatora, konzervanasa i naravno: pojačivača ukusa.

Sva su ta jela toliko neprirodna da ih niko normalan ne bi ni okusio da ih nisu napunili sa glutamatima, pojačivačima ukusa, sa kojima i grumen zemlje da jedeš, posle bi se oblizivao i tražio još. Posude, flaše, kanisteri i činije, u koje se ta hrana stavlja i pakuje, su takođe puni hemije, Bisfenola A i sličnih otrova koje sadrže i naši dijalizatori i sve krvne linije.

I sad, kad nas tako hemijski poremećene (kastrirane) i izmenjene zadesi korona, naši pametni i hrabri medicinski naučnici otkriše da je jedan od znakova infekcije i: gubitak ukusa.

E, to nam je baš pouzdan simptom.

Dobri poznavaoci istine i ljudskih mogućnosti kažu i da su poslednji realni sportski rezultati postignuti pre sto godina, a da sve posle toga treba pripisati uticaju hemikalija.

Prave mere i ukusa, nema više nigde.

Na televiziji rijalitiji, nasilje, droga, perverzije svake vrste, u novinama neukusno veličanje svog političkog gazde i još neukusnije satiranje njegovih protivnika, to pas s maslom ne bi pojeo.

U crnim hronikama nije više vest kada pacijent pretuče lekara, nego kada lekar ugrize pacijenta.

Ne znam da li ste primetili, promene su prvo, kao i uvek, nastupile u govoru, a tek zatim su sprovedene u stvarnom životu.

Rulja, masa, narod, polupismeni, nekritički povodljivi, preko noći, očas posla, prime sve što im se poturi, kao: moderno, savremeno, kul, in.

Od pre 5-6 godina, u našem Novogovoru se tako pojavio i pleonazam: BAŠ-BAŠ.

Tipičan pojačivač ukusa.

Kao da nije bilo dovoljno jednom istaći da je nešto BAŠ, nego su kreteni, da bi svome iskazu dali na značaju skovali to: baš-baš. A najjači čovek, Baš-Čelik, je imao samo jedno Baš.

Čaršija, ona sarajevska, glavna, ima i dan-danas samo jedno Baš. Ali ljudima bez ukusa to nije bilo dovoljno.

„Često puta“ naiđemo i na neke slične primere.

Ispod slika nekih kuca i maca, komentari na sajtovima sada glase ovako: preslatko!

Laici, ne znaju da kad je nešto preslatko, nije za pohvalu, nego za upozorenje: izaziva bolest, dijabetes, posle dijabetesa dolazi dijaliza!

Ne vredi, odjednom su udarili sa svih strana: presmešno, …

Nekad to nije bilo tako.

Emocije su bile prave.

Ljudi su crvenih očiju izlazili iz bioskopa u kojem se prikazivala „Mama Huanita“.

Preplakali.

A to što više nema takvih filmova, kao što je Mama Huanita, to je, brate,

prežalosno.

.

.

2)

Situacija sa koronom ima neku spontanost koja me podseća na onu dodelu EMI nagrada, kada na proglašenju pobednici ispadne sisa!? Spontano, sama ispade. I slučajno (?), na bradavici joj zalepljena zvezdica (?!?).

I onda ceo svet priča o tome. To bude viralno. Pandemija? Prejako.

Pretenciozno.

Ja nisam medicinar, nisam završio njihov fakultet, po struci sam više pacijent.

Ali, sam toliko dobro ovladao rečnikom im, da me često komšije, porodica ili prijatelji, zamole da im protumačim neki rezultat, nalaz ili izveštaj lekara.

Zato sam, kada mi je šefica poturila neke svoje rezultate da joj pogledam, navukao onu ozbiljnu i kao zabrinutu facu, napravio značajnu pauzu, i dao svoje stručno mišljenje.

Za rezultate koji su, inače bili sasvim u redu, rekao sam da bi ih trebalo ponoviti, i to potcrtao sledećim stručnim stavom:

„Mislim da između ovih rezultata i tvoje kliničke slike postoji jedna diskrepanca.“

Ona me gleda sa divljenjem.

Posle značajne pauze, dodam:

A možda je i krepanca.

.

.

3)

Zapad insistira da se suočimo sa svojom ružnom prošlošću, kao da će nam time sadašnjost i budućnost biti lepša.

Interesantno, što god smo (po njihovom receptu) više demokratični, slobode je sve manje. Što god imamo više zakona i udruženja protiv korupcije – tenderi se lakše nameštaju.

Insistiraju da naučimo kako kategorisati nasilje (i smeće), valjda da bi se ono moglo reciklirati, šta li?

Tako uvedoše u naš život izraze vršnjačko nasilje, ulično nasilje, govor mržnje, sigurna kuća, porodično nasilje, a kada je u pitanju ono seksualno, tu imate čitavu skalu, od uznemiravanja, zapostavljanja do zlostavljanja, škole glume da i ne pominjemo.

Ko danas za sebe može reći da ne trpi nasilje?

(Nema takve ni države, ni pojedinca).

Ali, insistira se samo na prijavljivanju određenih vrsta nasilja i određenih vrsta počinilaca.

To često izazove nesporazume, da ne kažemo otežava pretresne procedure u predmetnim postupcima.

Tako je, na primer, jedna oštećena izjavila postupajućem sudiji:

„Jeste gospodine sudija, okrivljeni je po meni postupio više puta.“

Sudija se našao u neprijatnom položaju, pa je zatražio da se sasluša i okrivljeni, muž naravno.

Ali, život, komedijant, je i tu umešao svoje prste.

„Jeste, druže sudija“, okrivljeni je pokušavao iznaći za sebe nekakvu olakotnu okolnost.

– Tačno je, tukao sam je,

ali samo u udarnom terminu.

.

.

4)

Gde pišati u svemiru?

Pre će o toj temi raspravljati Ljubinkov savez dijaliznih zgubidana, nego o stvarnim aktivnostima na povećanju broja hemodijafiltracija i veličine površine dijalizatora.

Naša krovna organizacija se ponaša kao da su svi problemi u podrumu.

Pare koje dobija od države udruženje koristi za podršku dijaliznim pacijentima koji psihički posrću pod teretom marifetluka njihovog rukovodstva.

Umesto borbe za kvalitetnije dijalizno lečenje razmatra se novi red izleta, ručkova, časopisa, pamfleta, obeležavanja, sportskih susreta, obilazaka (oko vruće kaše), a kad će već jednom zamena rukovodstva – ne zna se.

Rukovodioci, ispostavlja se, žive duže od običnih pacijenata.

Smena je za njih, zlokobni predznak sudnjeg dana, kakva crna demokratija.

Elem, ne mora čovek biti stručnjak za on line kupovinu, Mendelove zakone ili za crnogorsku muzičku retoriku, da bi postavio logično pitanje:

Po kome im to dolazi?

.

.

5)

U gradu u kojem su tokom NATO bombardovanja mnogi skakali na sred most(ov)a i (namerno) nosili iscrtanu metu na grudnom košu, tzv. pokret „Target“, sada je došlo do („kopernikanskog“?) obrta.

Sada svi jedni druge optužuju da im ona druga strana „crta metu na čelu“ (?!).

Valjda su istraživanja pokazala da je to optužba koja nosi najveći broj (opredeljivanja) glasova i glasila.

Mada, objektivno, mnogo je glupo optuživati nekog da ti crta metu na čelu,

jer, čak i najslabiji, vezani i imobilisani, pojedinac, može malo da mrdne glavu, i upropastiće crtaču posao. 

Mrdnite samo glavom.

Jer, ne zaboravite, krugovi moraju biti pravilni.

Koncentrični.

Zar vam to nije upalo u oči?

.

.

6)

Pop Lukina ulica.

Bio je treći ponedeljak u januaru,

dan za koji kažu da je najdepresivniji u godini.

Ipak, na kraju ulice stoji, na jednom bilbordu, dobar aforizam.

Zapravo reklamni slogan, koji me oraspoloži i nasmeja.

Glasio je ovako:

„Dulcolax,

jedino olakšanje na koje možete računati.“

Kad se tad nisam ….

.

.

7)

Budale tvrde kako će Jutro promeniti sve.

Čista utopija.

Šta mogu, dva svedoka samo, ispod Đoke kojeg više nema …

Gledam mog šefa i njegovog zamenika, na jutarnjem sastanku. Nešto palamude. Te bi, ali i ne bi, može biti nezgodno, nek’ to još malo odstoji, da razmislimo…

Mislio sam da je Kokoška bio slikar.

Sad vidim da ih ima u svim profesijama.

Teško orlu, ove zime.

Još ako je i dvoglavi …

.

.

8)

Peške se najbolje upozna neko mesto.

Samo dok hodaš možeš i moraš gledati i izvan ekrana telefona, TV-a, PC-a, Garmina …

Jer, ako ne gledaš slamku u tuđem oku, videćeš banderu u svom.

A sve naše bandere i stubovi su oblepljeni oglasima za vijagru i kamagru.

Ako do sada i nije bilo, sada je svima jasno, da ni erekcija više nije nezavisna i spontana.

A kamoli novinarstvo, sudstvo, stranke i drugi kurci.

Postoji samo pesnička sloboda i nikakva druga.

A pesnik je lepo rekao:

Otadžbino, ti si kao zdravlje.

.

.

9)

Grad, Beograd.

Godina 2021, mesec januar.

Kalendar srpski, Milankovićev.

Ulica, (ime) i broj, poznati unutrašnjim organima … trotoar, kapija.

Na jednoj od kapija stoji: ULAZ – ENTRANCE.

Ono entrance je za strance.

Tu povratim.

.

.

10)

Vest za nesvest.

Konji zakrčili saobraćaj. Ližu so koju su putari posipali po ulicama.

Kakva metafora.

Toliko slobodnih umetnika, a niko da obradi tu temu.

Tone, simbolizma, na našim ulicama, i ništa.

Za umetnike, manje-više, meni žao konja.

Pesnici i slični kripto-književnici, prepali se korone, drže distancu.

Za razliku od onih u čitankama, ovi neće da umru rano i još neshvaćeni.

U potaji, ne piju rujno vino.

Piju ivermektin.

Lek za konje.

.

.

11)

Beograd je kažu strane novine, postao najprestižnija turistička destinacija.

Sa Brankovog mosta gledam ispod sebe (eh, Branko, i bez tik-toka, prihvatio izazov) …

Dole, beogradska luka. Pristanište. Nekada Savamala. Danas lanac kafančina, Beton-hala …

Pored spomenika lučkom radniku koji trga okove, sede ljudi koji sad sami preuzimaju („besplatne“) aplikacije.

Kod nas se iskrcavaju kruzeri, da vide kako izgledaju luzeri.

Stranci zastanu ispred spomenika i pitaju: Jeste li i vi imali Indijance?

.

.

12)

Na raskrsnici ispred Autokomande iskrsava ogroman bilbord.

Na njemu piše: PODRŠKA DOJENJU!

Opet neka od onih glupih kampanja. (Stop nasilju u porodici, zalepljeno u tramvaju, i Zaustavite trgovinu ljudima, zalepljeno u hodniku tržnog centra?!).

Zašto sada i podrška dojenju? Na autokomandi?

A sise nema ni na slici. Što je neobjašnjivo. Sisa govori više od hiljadu reči.

Mitar se osvrće.

Počinje da shvata.

Najveća zgrada u Beogradu imaće oblik vesla.

Zaključak se sam nameće.

Nismo ni mi veslo sisali.

.

.

13)

Opet plakat.

Osnovalo novu stranku, neki pokret.

Dostojni Srbije.

Ne znaš da l’ se hvali, il’ je objektivan.

.

.

14)

Stariji čovek, sedi za kartonskom kutijom, na tramvajskoj stanici i seče glavicu kupusa.

Prodaje nešto što su nazvali Sjecko.

Masa ljudi prolazi, na starca niko i ne obraća pažnju. Iza njega stoje četiri migranta, u kožnim jaknama. Namršteni. U njihovim džepovima sigurno nije Sjecko, pomisli Mitar.

Oni kupus ne jedu, to je hrana za nas, domoroce.

Od Klinike za infektivne i tropske bolesti dopire lavež pasa.

Veliki zeleni tramvaj uplovljava u stanicu, kao u filmovima braće Limijer.

Umesto „Za domovinu s Titom naprijed“ na vrhu piše: „Švajcarska i grad Bazel pozdravljaju Beograd“.

Ljudi prolaze ćutke, a neki se i krste.

.

.

15)

Influenserka, objašnjava mi čika-Velja, termin koji smo videli na TV-u,

u skladu sa rečnikom latinskih termina, to ti je „Ženska koja serucka o gripu“.

Na TV-u, ponovo, dr Nestorović.

Objašnjava zašto ga nije bilo dva dana.

Posle ide film: Umri muški.

(Slučajna asocijativnost ili asocijativna slučajnost?)

Pokreni za radost, otvori za sreću.

Mister Proper, Koka-kola, Marlboro, Omorika, besplatni minuti …

I svi viču: ponovo radi bioskop!

Ko o čemu, menadžeri o pretplati.

A m:tel nas direktno provocira:

Imate prijatelje?!

Dođe mi da objavim plaćeni oglas:

Samo za marketinške stručnjake.

Uspešno prekidam svaku vezu.

Nazovite odmah.

.

.

16)

Umro je 007. Na svim kanalima se smenjuje nasmešeni profil Sean-a Konery-ja.

Deluje kao fensi tuga.

Žal za mladost.

Jer, kad danas čujete „Licenca za ubijanje“, na šta prvo pomislite?

A?

Možda predugo vremena provodite na ovom sajtu?

.

.

17)

O lažnim vestima, spinovanju, hibridnim medijskim klipovima i sajber ratovanju, najbolji su svedoci naši glavni komunikolozi: Istok Pavlović i Zapad Todorović.

(Mi sami smo ono: Istok Zapada – Zapad Istoka).

Na osnovu iznetog radnja je jasna.

Svetskoj i našoj javnosti nema izlečenja dok joj se ne izvrši medijska histerektomija.

Stručno rečeno.

Sve drugo predstavljaće

čist pobačaj.

.

.

18)

Dnevna (a i više-godišnja) politika je đubre.

To čitati i pratiti je smor, neviđen.

Ipak, i tamo se nađe stvari koje neočekivano, zalepršaju svetom logike i estetike.

Samo ih treba naći i pravilno poredati. Biseri.

Takva je recimo teza:

NATO nas je bombardovao osiromašenim uranijumom da bi sprečio maligni uticaj Rusije na nas.

Tri karte za Holivud, uživo.

Svaki dan.

Ko nas je kleo, nije dangubio.

.

.

19)

I sad nam je taj isti Zapad (nakon uranijuma) poslao i Tablu, na kojoj trebamo dopisati „Before I die  …

Sami, svojom slobodnom voljom, da igramo u nastavku njihovog izopačenog igrokaza?

To postavilo na najprometnijem mestu u Glavnom nam gradu.

I narod, budale, pišu. 

Dopisuju.

Uzmem i ja kredu i napišem:

„Da jebem majku onome ko je ovo postavio“.

Moj, kredo.

I ništa.

Ada Ciganlija.

Srpsko more.

More, malo morgen.

.

.

20)

Između plaža Crne Gore i Albanije, Srbi biraju Grčku.

I to je ono, što me, što bi rekao Kadri, veselji.

Granice su anticivilizacijske i antidemokratske prepreke kojim se ljudima ograničavaju slobode kretanja i zaražavanja.

Lane Gutović je rekao da svako ima pravo da se kreće i da bude kreten.

I moja neznatnost.

Prošle godine sam bio na merama, ove godine idem na Krit.

Nema rominga, nema cigančenja, samo (na)rodna ravnopravnost.

Mogu da me Kisamos,

u dupe.

.

.

21)

Između medicine i bolesti, postoji neka neraskidiva veza.

Kurativa.

Šta reći o pokretu Mi-Tu u našoj zemlji, kad je ta vrsta patologije kod nas opevana i pretvorena u narodnu umetnost, kulturnu baštinu.

Ključno zlo se uvek događa u „posebnoj prostoriji“, van pogleda ostalih. (Čak ni reditelji ne vole da to izvode javno). I ta opasnost nije dovoljno potcrtana, posebno ako je neko sklon da dupetom otvara ili zatvara vrata.

Primera ima bezbroj, sada ćemo razmotriti samo jedan, onaj klasični.

Znate već da je Fata tražila Muju bazerdžana, ne bi li joj on dao oku zlata. Onda se Mujo branio da nema tu, jer su mu tereziju nosili jarani, pa se ista kao nešto kvari, nego da uđe Fata u magazu sama, pa da uzme koliko joj drago … Te onda uđe (pohlepna?, naivna?, proračunata?) Fata, u magazu sama (dobrovoljno) …

R: za njom uđe Mujo zamandali vrata …    (refren: 2 x)

Ostalo znate.

Sevdah.

Pesmu je inače, izvodio, jedan lekar.

Ali, nije kompletna ličnost, nego psihijatar.

Tačnije, jedan njegov deo je bio pevač, a drugi njegov deo je bio medicinski radnik.

Polovina.

.

.

22)

Sve naše NVO i slične Ministarke za rodnu ravnopravnost polova, ili kako se to već zove, obično podrazumevaju muškarce, kao napasnike i prekršitelje njihovih zakona.

Ali, bogami, ima nepoželjnih “postupanja”, uvredljivih i omaložavajućih izjava i od strane nežnijeg i lepšeg pola.

I to se u narodu primilo kao normalno, niko ne reaguje.

To se i dalje emituje. To li je kultura kojoj težimo? Bez poligrafa, IQ-testova, procene kriznog štaba i stava struke?

Dakle, izvesna Stana sa Juga Srbije, javno se žali, ismeva i izvrgava ruglu telesne i mentalne nedostatke svoga partnera, sledećim rečima:

“Aj, što je malečko, aj što je budala!” (pazi rečnika, jebote), a onda pohotnica navodi i razlog: Čim legne da spava “zabole ga glava”!

Sramota.

Pod hitno treba spašavati čoveka.

Smestiti ga u sigurnu kuću i zabraniti pristup Milici Milisavljević istom.

.

.

23)

Ismevaju se sa obrazovanjem TV voditelja. Te kako su izgovorili njegova svetlost, protivjevrej, stanfordfor, termofor, proterijer, …

Što bi rekao vladika Fotije: to ti je što ti je.

Znamo svi da na televiziji uglavnom zapošljavaju nalickane budale.

Kažu da je to najsigurniji put do veće gledanosti, jer se svaki gledalac oduševljava kad vidi da ima glupljih od njega, koji su eto, visoko dogurali i postali popularni.

Koj’ voli da gleda pametnijeg od sebe, da mu ovaj večito nešto „truni“?

Ali, …

Nije ni crkva bez mane.

Gledao sam jednog episkopa koji se toliko razgalamio u studiju, da sam pomislio kako je on sigurno

vikarni episkop.

.

.

24)

Otkud tolika ravnodušnost?

Apatija?

A skoro svi smo na državnim jaslama i na društvenim mrežama.

Oni koji su se u socijalizmu najviše zalagali za opšte dobro, za jednakost, za ravnopravnost u odlučivanju, sada sa istom lakoćom izgovaraju: Nije moje da o tome brinem ….

Propast.

Napolju je bilo plus dvadeset, ali je subjektivni osećaj bio kao da je sve otišlo u 3 pizde materine.

Neću leka, ni lekare,

zovite mi novinare.

Krajnje je vreme da saznamo Ko je ubio pevačicu, Gde je zaista sahranjen Draža, Kome je Kristijan opsovao majku i Ima li života na Marsu?

.

.

25)

Kad bi ljudi samo znali, govoriti precizno.

O svemu, pa i o dijalizi.

Po ko zna koji put slušamo o prednostima transplantacije, i o nedostacima dijalize, a niko da kaže ključnu stvar.

A to je da na dijalizi umireš hiljadu puta.

(Sve do jednom).

Tako da Život i Smrt, na dijalizi, doživljavaju inflaciju, devalviraju …

Eh, kad bi neko, to, bar jednom rekao.

Da li ću i to dočekati?

Živ nisam.

.

.

26)

Volim da čitam eksperte. Ono: kako struka kaže.

Jedan od njih (V.D.), nedavno, pregledno, objasnio, ovako:

„Ako se malo prisetimo, osamdesetih godina, pre razbiraspada SFRJ – Srbi su bili „problem“ jer su „sprečavali“ višestranačje i demokratiju. Pa i kad je uvedena „demokratija“ – opet su Srbi bili „problem“ jer su „prisiljavali“ druge narode da ostanu u SFRJ. Pa i kad se raspala SFRJ – opet su Srbi bili „agresori“ u novostvorenim državama jer su živeli na svojim vekovnim ognjištima. Pa i posle pada Republike Srpske Krajine i egzodusa našeg naroda – Srbi su ostali „problem“. I naša Republika Srpska je „problem“ samim svojim postojanjem. Slobodan Milošević je bio „problem“, ali i posle prevrata u oktobru 2000. godine – Srbi su ostali „problem“. I Karadžić i Mladić i Kosovo i još stotine i hiljade „problema“ su markirali sve Srbe kao „problem“ u ovih 30 godina. I valjda je danas već svakome potpuno jasno da ne postoji neki određeni „problem“ za Zapad – mi, Srbi, jednostavno smo za njih problem koji će oni „rešavati“ dokle nas ili njih bude pod kapom nebeskom. Nažalost, to je tako i od toga ne možemo pobeći.” (link)

Valjda zbog toga, i Crnogorci se distanciraju od nas.

Tamo se opet otišlo u drugu krajnost. (Dokaz više da je to isti narod).

Na brojnim njihovim bilbordima piše da najveći njihov, domaći, supermarket u Crnoj Gori,

ima sajt imperativno znakovitog naziva:

voli.me

.

.

27)

Sa interesovanjem sam odgledao seriju emisija o srpskim tajnim službama.

Čak i serijski gledano, stvari nisu baš jednostavne.

Tačno je da „u svetu tajni, mi nismo sami“ i da drugi, jači i nemilosrdniji, nama malima kroje kapu.

Jedan od zaključaka nakon te serije mogao bi da bude i to kako mi kao narod imamo nedostatak obaveštajne kulture.

Znam da je to tačno, i sam mogu navesti sijaset primera u prilog pomenute teze, ali opet se nešto mislim: jebeš narode koji su od toga napravili kulturu.

.

.

28)

Moraš gledati širu sliku, kaže mi prijatelj.

On je inače, ginekolog.

.

.

29)

Opet ću o ograničenju da 80% pacijenata ne sme imati dijalizator veći od 1,8 m2.

Polovinu moguće veličine.

Više puta sam pokušavao ukazati kolegama (kretenima) na idiotluk tog ograničenja.

Ništa nije pomagalo.

Razmišljam da autore te odredbe prijavim za polno uznemiravanje.

To je moderno, možda me svi ozbiljnije shvate.

Pacijenti, kolege, nadležni …

A obrazloženje te činjenice?

Ide mi na kurac.

.

.

30)

Skoro je bilo priče o Idolima, o Vladi Divljanu, naravno, …  ne o Nebojši Krstiću.

NK kao tipični predstavnik uspešnih medicinara, je bio negativno Vladino otkriće, to svi znamo.

Međutim, ono što niko ne zna, jeste: ko je bio pozitivno, najveće, Vladino otkriće.

Mnogi će biti iznenađeni kad čuju da je Vlada Divljan, ljubitelj maljčika i devojčica, bio ghost writer, pisac iz senke, jednom kolosalnom interpretatoru, boljem od njega samog.

Mnogi i danas ne znaju da je Vlada uopšte stvarao neku tako klasičnu i/ili futurističku muziku. Kolosalnu.

Dakle, najveće otkriće Idola je bio izvesni Jahija Gračanlić.

Uostalom, poslušajte te stihove koje mu je Vlada Divljan napisao:

Ja je zovem, preklinjem i molim ...” – Link

Može li se tu uopšte nešto dodati ili oduzeti?

Savršenstvo.

Ovaj stih može shvatiti samo neko ko je godinama na hemodijalizi i kome život zavisi od prisustva te žene.

Žene te.

.

.

31)

Nijedna sprava nije impresionirala naš narod i našu vlast, kao poligraf.

Što je i prirodno.

Prirodno je želeti posedovanje istine.

Međutim, nije ta sprava podesna samo u kriminalističke i/ili političke svrhe.

Ja bih je recimo iskoristio da saslušam sve motivacione govornike.

Da čujem, šta njih motiviše.

.

.

32)

Između nas pacijenata, takozvanih „teoretičara zavere“, i Big Pharme, postoji nešto što bi se moglo okarakterisati kao „zamrznuti konflikt“.

Imam i dokaze koji idu u prilog pomenutoj tezi.

Priznajte, zar nije to malo čudno,

što nam se sve vakcine serviraju iz frižidera.

.

.

33)

Biti političar, nekada je značilo mnogo.

Reči: politika ili političar, imale su veliku težinu, značaj.

Podrazumevalo se da političar mora biti izuzetno obrazovan, inteligentan, dobar organizator, strateg, taktičar, ugledna i snažna ličnost,

Prve asocijacije na reč političar uvek su bile: Čerčil, Staljin, Džordž Vašington, De Gol …

I podrazumevajuće osobine: lukav, cinik, pronicljiv, lucidan, hrabar, itd, itd.

Ali, toga više nema.

Sada, neki drugi ljudi i neke druge osobine, dolaze na prvo mesto.

Vlast, kažu, nad 99% planete Zemlje, ima 1% njenih stanovnika.

Sada je taj udeo i manji, negde oko 0,8 ili 0,7%.

Oni određuju sve, oni postavljaju i predsednika najjače države sveta, o sitnijim i da se ne govori.

Ono što je posebno zaintrigiralo javnost, jeste jedna čudna pomama: pojava humorista i zabavljača, na najodgovornijim mestima u državi i/ili politici.

Ko je odlučio da dvorske lude postanu kraljevi?

Da li je narod odlučio da paradokse ogoli do kraja, da ismeje one koji sve kreiraju, ili mu je i ova perfidna igra, podmetnuta?

(Zapad je majstor u tome da i nezadovoljstvo, satiru, instrumentalizuje za svoje ciljeve. Poučan je slučaj Džordža Orvela, Zorana Kesića ili Mise  magaraca, na primer.)

Pažnju javnosti je prvo privukla činjenica neočekivane popularnosti, npr. u Italiji, pokreta „Pet zvezdica“ i njenog lidera Bepe Grila.

Bepe je, kažu njegove kolege, klovn.

U najmanju ruku je TV-voditelj i komičar.

Posle mase karijernih političara, industrijalaca, pisaca i drugih intelektualaca, narod je odlučio da glasa za: klo(v)nove.

Grilo je 2007. izveo dva miliona simpatizera na ulice da protestvuju na „V-Dan“, pri čemu je „V“ u semantičkom miksu značilo „vittoria“ (pobeda), vendetta (osveta) i „vaffanculo“ (odjebi).

I u novoj, demokratskoj, suverenoj i antiruskoj Ukrajini, na vlast je izabran komičar: Vladimir Zelenski.

Komičar, koji je na televiziji igrao u seriji u kojoj jedan kabaretista postaje predsednik Ukrajine, i postao je predsednik Ukrajine!

Stvarnost (i njeni scenaristi) nadmašuje maštu TV scenarista.

Godine 2015. je komičar Džimi Morales postao predsednik Gvatemale sa 67,4 odsto glasova. Pet godina pre njega je klovn pod scenskim imenom „Tiririka“ postao poslanik sa pojedinačno najvećim procentom glasova na izborima za brazilski parlament. Glavni izborni slogan „Tiririke“ je bio: „Sa mnom vam ne može biti gore“.

Boris Džonson u Velikoj Britaniji, je sve činio ne bi li ispao veća budala od konkurenata.

Ovako je Boris Džonson vrbovao za Torijevce na poslednjim izborima: „Ako glasaš za nas, žena će ti imati veće sise, a ti ćeš dobiti BMV tip M3“ (citat, Prese).

U Bugarskoj, najveći konkurent Bojku Borisovu je pevač i TV-voditelj Slavijo Trifonov, i njegova novoosnovana partija „Ima takav narod“(?!)

I kod nas, glumci ispadoše glavni politički lideri: Branislav Lečić, pa braća Trifunovići (2 brata, 2 partije, oba lideri),  Seka Sablić nastupala protiv Skupštine, Svetlana Bojković isto nešto, palamudila …

O Bjeli i bjelašima, da i ne govorimo.

Cenimo da, ipak, nije popularnost, ono što je uticalo na ovoliki broj zabavljača u politici.

Nego jedna njihova profesionalna sposobnost.

Ovi ljudi su, naime, školovani da nauče i dobro izgovore, tuđi tekst.

Ne kaže se džaba i za lekare da su glumci u belom.

Život je, dakle, žanrovski: tragikomedija.

.

.

34)

Citratna dijalizna tečnost. Po svim pokazateljima, bolja od acetatne.

Originalno pakovanje, nasuto u neku kesu, košta 110 dinara po litru, kesa od preciznih 4,7 litara (zovu je: pametna). Jedva da može izdržati jedan tretman.

Nasuprot tome, postoji pakovanje od 10 litara, od lokalnog ponuđača, košta 57 dinara po litru i može komotno biti za dva tretmana (tj. za 2 smene) na istom aparatu.

I naravno, na velikom, centralnom, republičkom tenderu nameste uslove („specifikaciju“) da može proći samo skuplje i manje pakovanje.

Za celu dijaliznu Srbiju, sve bolnice i sve centre.

Industrija i doktori, vlast, pa i pacijenti, svi udruženi u pljačkanju sopstvene države.

Samo je jedan vojni dijalizni centar sproveo poštenu nabavku i tamo je pobedio pošteniji i povoljniji ponuđač.

Ostvarene uštede, s obzirom da se radi o samo jednom od 60 dijaliznih centara, nisu velike.

Za svaki slučaj, mesto načelnika, tom nefrologu, više nije sigurno.

Počeli su da mu ga drmaju.

.

.

35)

Propali student ekonomije, nesuđeni pesnik, opija se, u radno vreme, u kafani „Tri šešira“.

Pokušava da otkrije misteriju stiha Baneta Krstića iz Garavog Sokaka.

Egzistencijalistička zavrzlama.

Planetarni uspeh, ceo svet to recituje, svi lumpuju i seku vene, a on, eto, ne kapira.

Nema logike u tome.

Kako stih može da bude: „Ko te ima, taj te nema“ ?!?!?!?

Mesecima i godinama Mitar razbija glavu time, dokonava šta je pesnik hteo da kaže, da li je u pitanju ordinarna glupost (tautologija?), ili neka viša, njemu nepoznata (transcendentalna) teorija o svojinskim odnosima …

A onda se dogodilo čudo …

Sad skoro, početkom meseca, u kafani, u po bela dana …  odjednom …

Sve je shvatio.

Eureka, vikao je i tresao Peru konobara. Otkrio sam – vikao je, sav izbezumljen.

– Šta ste pronašli? Konobaru ništa nije bilo jasno.

– To je plata.  Naša, državna plata, urlao je Mitar.

Odjednom mu se sve uklopilo.

Tresao je konobara i citirao argumente, u prilog plate:

Ko te ima, taj te nema,

Ko te nema, taj te sanja,

a ti o tom, pojma nemaš!

Pera konobar gleda u mene i mimikom Zorana Radmilovića (iz filma „Majstori, majstori“) ukazuje mi na problem: „Vidiš šta škola učini od čoveka!“

.

.

36)

Razglabamo o politici, čika-Velja i ja.

Počeli smo od Abazovića (za nas novi lik), a završili, kako i dolikuje, generalizacijama.

Ne, URA – kaže on – zajedničko ime za poziciju i opoziciju treba da bude: URTA.

A prednje slovo, K ili M, treba da im se dodeljuje na osnovu rezultata izbora, koje mi konji nameštamo, jer nismo shvatili da nas obojica jašu!

– Misliš na ovu dvojicu sada?

– Da, na NJIHA.

.

.

.

37)

Gust crni dim pao je na Beograd.

Možda je i kancerogen, možda je i toksičan, ali nesumnjivo: smrdi.

Preporuka je, kažu, da ne treba otvarati vrata ni prozore.

Ni medijske prozore.

Natpisi o ovom događaju su takođe, vrlo neprijatni.

Zamišljam, kako li je sada biti

Vesna da Vinča.

.

.

38)

Navodno je to već napisana, neka indijska poslovica.

Onome koji ima sve odgovore, nisu još postavljena sva pitanja.

Jok, ti će ga intervjuišeš.

Pa, ne ide takav u kvizove, majke ti ga nabijem.

Sve mi je to jasno, ali ipak …

čekam Poteru.

.

.

39)

U Bosni opet neka frtutma.

Suština svega tamo je jedno veliko nerazumevanje.

Jbga, ne možeš biti i Zijo i Valentino.

.

.

40)

Banalnost hijerarhijskog napredovanja najbolje je opisana u stihu:

Sve je više konja, konja koji jure …

Retka sociološka činjenica.

A u stvari nikuda, ne žure …

Jer, na kraju će svi stići tamo gde su naumili.

Kraj. Smrt. Ende. Fin. Konac. The end.

Čak i oni.

Goniči.

.

.

41)

Ima neka narodna priča, preterivanje verovatno, iz vremena kad su muškarci bili muškarci i kad su žene bile žene, te su ove druge ispraćale u vojsku one prve.

Niko živ se više ne seća detalja te priče, ali jedna slika je svima ostala, u memoriji pamćenja.

Radi se naime o sledećem prikazu:

„Voz polazi, voz polazi, ne može da krene, ne može da krene, za točkove, za točkove, pohvatale žene …“

Naravno, danas je železnica uništena i svi putuju avionom.

Valjda zato, sada mi pred očima stalno iskrsava novi, ali jedan te isti film:

Veliki transportni C-17 pokušava da odleti iz Surčina, a Kandićke, Milićke, Biserke i ostale žene u crnom, vise ispod krila i hvataju ga za točkove …

A ja stojim sa strane, miran, nehajno osmehnut.

Mašem.

.

.

42)

Daljinski mi se sam zaustavio na jednom od kanala, TV kanalizacije.

Neka grčka serija.

Drama, valjda. Neki dijalog, ne znam, nisam zainteresovan …

Grčki je nezgodan, ne možeš po intonaciji da pogodiš radnju, dok čistiš ribu, na primer.

U dnu ekrana, ide crni kaiš sa prevodom.

Zašto sam baš tada podigao pogled, nikad neću saznati.  Ali …

Ono što sam tada, u sekundi, pročitao …

Više ne mogu da zaboravim.

Nikada.

Pisalo je:

„Hristose, šta pokušavaš da mi kažeš?“

.

.

43)

“Pesnici su čuđenje u svetu. Ne bi me čudilo da je neki od njih ovo već napisao.”

Tako glasi aforizam našeg, ovde najcitiranijeg satiričara.

I, kao i obično, to je živa istina.

Dosadilo bre, svi govore o nekom narativu, (a niko da pozove na pivu),

a danas čak i medicinske sestre znaju da je stihoklepanje suština, bitak, svega.

Ko peva zlo ne misli, a ko misli nije mu do pesme, tvrdio je Milovan Vitezović.

Da li je dotični bio dovoljno Milovan, pa je rekao ovako nešto?

Jer, kad malo razmislite, zašto uopšte ljudi pišu pesme?

Zašto uopšte pišu?

Čemu uopšte umetnost i umetnička dela?

Zar ne bi za društvo bilo korisnije da svako radi neki konkretan posao, u proizvodnji ili u uslužnim delatnostima?

Zašto ljudi uopšte stvaraju nešto nematerijalno?

Da li je sujeta, to što ih pokreće na takva pregnuća?

Samoljublje?

Ili, nešto još gore, nedostatak ljubavi?

Neki kompleks? Poremećaj iz detinjstva? Pokušaj nadoknade iliti nadomještanja ljubavi, publike, priznanja?

Ili je to ipak, ono što se nama pričinjava da jeste.

Strah od smrti.

Beg od prolaznosti, od efemernosti i svakidašnjih jadikovki.

Nama, dijalizantima, je to tako blisko.

Pitali smo našeg literarnog urednika: Ko je danas najveći (jugoslovenski?), pesnik „Regiona“?

On odgovori, ne trepnuvši: Danijel Dragojević.

Tajac.

Pošteno rečeno, niko od nas nije ni čuo za Danijela Dragojevića.

Zaseli smo za mašine i uključili sve pretraživače …

I sada, nakon iščitavanja svega što se o njemu moglo pronaći, stvari stoje potpuno drugačije.

Sada nam se čini da znamo još manje …

Ali, u jedno smo sigurni.

Neke osobine D.D. su nas prosto opčinile.

Nismo mogli verovati da još uvek ima takvih ljudi.

Čovek, i još pesnik, a ne želi popularnost!

Čovek, i još pesnik, a želi da ostane anoniman!

Čovek, i još umetnik, a ne daje intervjue.

Čovek, i još umetnik, a nigde na internetu ne možete naći njegovu sliku.

(Nema instagrama, fejsbuka, tvitera, linkedina i sličnih bensedina sa njegovim likom).

Čovek, i još pesnik, književnik, a ne želi nikakve nagrade.

Čovek, i još umetnik, a ne želi nigde da nastupa.

Čovek, pesnik, a odbio višestruke tiraže i prevode velikih američkih izdavača.

Čovek, kome su nudili katedru i Akademiju, šansu da podučava, da bude profesor (nešto za što bi nefrolozi zaklali rođenog mentora), a on je sve to ladno odbio.

Čovek, “naš” čovek, iz Vele Luke, Danijel Dragojević.

Nismo se nešto baš-baš intimizirali s poezijom DD („neka struka odluči“), ali njegove ljudske, karakterne osobine, su nam impresivne. (link)

Ako vama sve navedeno nije bilo dovoljno da se i vi oduševite istim, daćemo vam i krunski argument.

Kada ga prodavci, policajci i slični očitavači ličnih karata i osobnih iskaznica, upitaju šta mu je Oliver, njegov zemljak i široko popularniji Dragojević, isto iz Vele Luke, Danijel odgovara kratko i precizno:

“Oliver mi je sranje.”

.

.

44)

Čitanje je precenjeno.

Ko još ima vremena za to.

Dovoljno je pogledati naslove.

Prelistavanje je sine, postalo qua non.

Radi povećanja lajkova, gledanosti, zarade i/ili uticaja, ne biraju se sredstva.

Svakoga dana, s’ jutra il’ s’ večeri, „gosti u studiju“, prelistavaju nam dnevnu štampu.

Životi pišu romane, a novinari im brišu dupe. I prave žutu štampu.

Nijedan (makoliko) nadahnuti književnik ne može smisliti takvu satiru, kakvi su nehotični aforizmi u naslovima glupih urednika.

Ako ne verujete, znači da se nikada niste zatekli među listovima u radnji zvanoj prelistavanje.

Evo živih primera:

„Potonuo najnoviji ratni brod. Isplivali prvi snimci“, „Pevačica preživljava dramu“, „Pretukli dete sa posebnim potrebama“, „Glumica otpuštena sa VMA, sada je van životne opasnosti“, „Škola za biseksualce, dualno obrazovanje u pravom smislu reči“, „Trudnu Sandru ubili, njenu kćerku živu zakopali, izašli su pred sud, a onda se desilo nešto neočekivano“(link).

Što bi rekao čika Velja: 

Kakva ti je anamneza, takav ti je život.

.

.

45)

Sve je politika.

Medicina je takođe politika.

(Osim što je i biznis).

Lekari vole da glume ono što su ih naučili, ili ono što bi oni želeli da budu.

Pokrivaju se floskulama.

Koje su (pre)često kontradiktorne. Kao poslovice.

Recimo, nema lekara koji se nije pozvao na njihov sveti zavet:

„Prvo je ne štetiti“. Primum non nocere.

Kao, oni nikada ne bi naštetili pacijentu, ako mogu da pomognu to je OK, ali ako bi to pomaganje nanelo i štetu, oni to nikada ne bi učinili.

Idi, begaj.

A na uputstvima uz „lek“ navedene 3 stranice štetnih efekata.

I još farmaceutska industrija naglasi da oni sa daljom sudbinom korisnika nemaju ništa, nego vi to vidite sa „svojim“ lekarom ili farmaceutom.

(Zamislite da takvu privilegiju imaju i proizvođači veš-mašina, na primer).

Koliko juče, jedan vatreni pristalica zapadnih vakcina i osiromašenog uranijuma, izjavi: „Medicinska ispitivanja se sprovode i pored saznanja da će kod određenog procenta ljudi nastupiti štetne posledice, u suprotnom, takva ispitivanja se ne bi mogla ni sprovoditi“.

A kao, prvo je ne štetiti.

Da, prvo je ne štetiti zaradi.

Gospodari sveta su istrenirali medicinare da za svakog imaju spremnu neku dijagnozu, kao etiketu, očas te zaflastere nekom šifrom i u dnu navedu pouku o pravnom leku, koja u prevodu glasi: bio si upoznat, sam si za sve kriv i nema ti leka.

Gospodari sveta ne mogu i/ili neće da iskorene glad, što bi im bilo mnogo jednostavnije od iskorenjivanja boleština, naprotiv, oni namerno proizvode hranu od koje ćeš uvek biti gladan.

Tako isto žele da nam uvale skupe lekove kojima se bolesti, za koje su namenjeni, takođe ne mogu iskoreniti, nego traže novi ciklus uzimanja.

Kažu kad bi neko izmislio lek kojim bi se iskorenio dijabetes, rak ili uremija, na primer, taj ne bi živ dočekao sutrašnji dan.

Zlobnici kažu da se to već i nekoliko puta desilo, ali da su ta otkrića sahranjena sa svojim autorima.

Kao uzrok smrti i tim ljudima se isto navede neka dijagnoza, na primer: suicid.

(Jer, samo lud čovek ili samoubica, može da razmišlja na takav način: da prekine lanac profita).

U Rusiji lekare još uvek zovu vrači.

Kod nas, od kako su umrli poslednji bezsrebrnici, Kozma i Damjan, ne zovu ih više tako.

Toj dvojici podigoše crkvicu, a za njihove naslednike odabraše Bolonju, Big Pharmu i svetu SZO, koja im redovno šalje neke pravilnike i protokole.

Kad čuješ da svoja naređenja nazivaju Vodičima dobre prakse, osećaš kao da govore o Borbi protiv malignog uticaja Rusije.

Toliko o poverenju u njihovo samoodređenje.

Umalo ne rekoh: samoopredelenje.

.

.

46)

Natrag u redakciju.

Ovaj put smo kompletni, nema gubitaka.

Kako to obično biva, odjednom, ni iz čega, započe jedna od onih vatrenih diskusija.

Kako i kada je u Srba propao zdrav razum?

Pokušaću da vam predočim najvažnije teze iz ove nama omiljene rasprave.

  • Kada smo dobili ponudu Srbije do Splita, a prihvatili Jugoslaviju do Alpa,
  • kada smo pristali da nam zbog svakog zahteva za pojašnjenje sumnjivih rabota nakače etiketu „teoretičara zavere“,
  • kada smo prihvatili „novu normalnost“, obavezu „suočavanja sa prošlošću“ i zabranu negiranja gluposti – od strane Zapada koji se kune u slobodu govora, a samim time i govora gluposti,
  • kada smo uveli javne izvršitelje, notare, ombudsmane i slične insane,
  • kada smo uveli fantom maske na lica interventnih žandarma, vojnika i policajaca, poistovećujući ih (vizuelno) sa kriminalcima i pljačkašima,
  • kada smo dozvolili da nam malo belog laka iscrtanog po asfaltu u našoj ulici naplaćuju kao parking mesto,
  • kada smo dozvolili farmakomafiji da ni za jedan „lek“ ne plaća odštetu, jer vas je upozorila da se „o indikacijama, kontraindikacijama i merama opreza posavetujete sa svojim lekarom ili farmaceutom“ i time svu odgovornost prebacila na vas, jer lekari i farmaceuti rade za njih,
  • kada smo dozvolili državi da hranjenje i školovanje dece plaća hraniteljskoj porodici, a oduzme ih biološkim roditeljima, zbog siromaštva,
  • kada smo dozvolili zakon po kojem se po danu automobili voze sa upaljenim svetlima,
  • kada smo dozvolili da Nemci, Englezi i Amerikanci pokupuju naše medije i oblikuju naše javno mnjenje na način koji njima odgovara,
  • kada smo dozvolili da nevladine organizacije plaća naša vlada, a ne strane vlade u čijem interesu organizacije rade,
  • kada smo dozvolili da nam stranci uređuju i štampaju udžbenike za naše učenike,
  • kada smo dozvolili prodaju zemlje strancima,
  • kada su u javnom prostoru počele pljuštati optužbe za „crtanje mete na čelu“, (nejasno je zašto se vlasnik čela ne izmakne ili pobegne od crtača, valjda se ne misli na prisilno tetoviranje, za to već postoji odgovarajući član zakona),
  • kada smo počeli koristiti izraz (za nekoga, bilo koga) da je „naručio ubistvo“, (kao da nije kažnjivo držati u meniju ubistvo, ili uopšte držati radnju ili sajt gde se to može „naručiti“, nego je samo mušterija u radnji činjenja krivičnog dela, a ne i vlasnik radnje, tržišna inspekcija, registar privrednih subjekata i slični organi izdavanja dozvola za rad i vršenje uslužnih delatnosti),
  • kada smo prihvatili da je normalno poslati nekome „Zahtev za prijateljstvo“ (?!?),
  • kada su mediji počeli objavljivati naslove: „Nikada ne biste pogodili šta je uradila naša ugledna voditeljka, a uradila je ovo“ (normalno bi bilo da vas za ovako idiotski naslov zabole ono), „Bila je lepotica za kojom su svi uzdisali, a evo kako sada izgleda“ (izgledaćeš i ti bedo ljudska, isto tako, u njenim godinama),
  • kada smo usvojili zakon o pretpostavljenoj saglasnosti (za sve i svašta), (jer ko se nije na vreme upisao u „protivne Zakonu“, više ga niko neće ni pitati za dozvolu),
  • kada smo dozvolili istopolne brakove ili predstavnice za rodno-ravnopravne reči,
  • kada smo poverovali da će nas primiti u EU, ako „ispunimo uslove“,
  • kada su i pismeni ljudi počeli koristiti izraz: baš-baš.
  • kada smo dozvolili da se voditeljke i reporterke dovikuju imenima, sa na kraju obaveznim: Studio?
  • kada smo od poligrafa napravili istinomer,
  • kada smo decu počeli zlostavljati u emisijama tipa „ja imam talenat“,
  • kada smo toliko oguglali na etiketiranje da sami preuzimamo besplatne nalepnice preko Vibera, i šaljemo ih jedni drugima,
  • kada smo prihvatili kao normalno da se naše žene sa našim lepim imenima potpisuju kao Zoranaah, Senidaah, … Onanisaah,
  • kada su devojke same pristale da im diplomirani mesari usta formiraju u izgled polnog organa,
  • kada smo dozvolili da se snimi „Srpski film“,
  • kada smo ukinuli smrtnu kaznu,
  • kada smo dozvolili da nas zovu „ljudski resursi“, poistovećujući nas sa ostalim sirovinama: ugljem, naftom i šumama …

Dalje nisam zapamtio, a ni zapisivao, siguran sam da svi vi imate svoje priloge na istu temu.

Prestao bih sa nabrajanjem svakako, jer pretpostavljam da će se već naći neko ko će i mene da potkači sa nekom crticom, tipa:

– kad je svaka budala počela po blogovima da kuka zbog nacionalne zdravstvene politike, a osnovna doza zdravog razuma joj nedostaje kao i ostalima.

Jer, ta budala, da je sretna pisala mi ne bi.

.

.

47)

Sa posebnim interesovanjem sam odgledao sve južnoameričke serije o drogi.

Narkos, El Čapo, Narkos Meksiko, Sobreviviendo, i slične serije, odgledao sam i po nekoliko puta.

Celo vreme, povlačim paralele.

Sve je isto.

I tamo vlada korupcija.

Amerikanci odlučuju o svemu: i ko će pobediti na izborima, i ko može prodavati drogu, i koga će morati izručiti.

Scenaristi im uvalili da oni sami izgovore priznanje, sledećim rečima: kriminal se ne može iskoreniti, naš cilj je da ključne igrače stavimo pod svoju kontrolu, da ih naučimo da shvate ko je glavni i tek onda mogu da rade onako kako i koliko im mi dozvolimo.

Zbog toga, lokalni krimosi i lokalna vlast se dovijaju kako da nadmudre Amerikance.

Kako da urade nešto na svoju ruku.

Kako da osvoje malo slobode.

Kad su tako postavljene stvari, nema sumnje, na čijoj će strani biti gledalac.

Kad u domaćim vestima vidim neke „nemile scene“ ja odgledam par epizoda sa Džonom Hairom Velaskez Vaskezom (zvanim Popaj), da bih jasnije razlučio o kakvim se ovde porukama i događajima, zapravo radi.

Tamo vidim da i desničari i levičari, i krimosi i vlast, svi lažu, trguju i izdaju one koji im veruju, jer takvi su principi koje im nameće razvijenija i jača (državna) sila.

U školi sam učio ruski, pa sam onda u daljem životu kroz filmove savladao nekoliko reči engleskog, a sada: skoro da sam progovorio španski.

Zapazite da se na španskom sine kaže miho, devojka je ninja, lutka je La Munjeka, i tako dalje i tome similario.

Na španskom svi psuju skoro isto kao i mi: Punta Madre!

Ipak, najimpresivnije mi je bilo, ono kako izgleda završetak demokratske diskusije između narko bosa i njegovih ljudi, pri planiranju neke akcije.

(Naši današnji novinari bi rekli: poslao je snažnu poruku).

Ono kad gazda, patron, odsečno kaže:

„Staklaro?!“

Je li vam jasno?

Da se naježiš od razumevanja, toliko nam je taj jezik blizak.

E, sad …

Strogo uzevši postoje samo 2 grupe ljudi: teoretičari zavere i teoretičari slučajnosti.

Ovi drugi su oni koji misle da ona prva grupa preteruje i da je sve što nam se dešava zapravo plod čiste slučajnosti, na koju oni iz prve grupe paranoidno reaguju.

Ne treba ni da objašnjavam da sam u svojim shvatanjima bio skloniji poverovati ovoj drugoj grupi.

A onda videh naslovnu vest objavljenu u svim novinama.

Lepo piše:

SAD šalju novog specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan, čoveka koji će u svom daljem radu određivati našu sudbinu.

Čovek se zove:

Eskobar.

.

.

48)

Iskreno, najiskrenije.

Dame i gospodo,

iskreno, najiskrenije da vam kažem, ja znam da ste vi došli ovde i sada, da i lično, svojim prisustvom uveličate ovaj veličanstveni skup, i zato je moja obaveza, da prema vama budem potpuno iskren, tim veća.

Dame i gospodo, nasuprot uobičajenim titulisanjima moje malenkosti, nasuprot velikoj i uvaženoj poziciji koju zauzimam u našem društvu, ja ću vam  sada govoriti o nekim drugim aspektima moje ličnosti, za koje nisam siguran da će vam se dopasti, ali iskreno, najiskrenije, mislim da je krajnje vreme da i o tome javno progovorim i prepustim vama i sudu istorije da donesete konačnu odluku.

Mnogo je vremena proteklo, decenije napredovanja su iza mene, i sada sebi mogu da dozvolim i jedan ovakav luksuz, da vam se obratim bez unapred spremljenog govora, bez uobičajenih parola i floskula, da vam konačno kažem suštu istinu i da vam posle ovog obraćanja ponovo mogu pogledati u oči.

Iskreno, dakle, najiskrenije, dame i gospodo, ja sam vam obična vreća govana. Po karakteru: smeće, ljudski otpad, šljam, najgore vrste. Da bih dospeo do ovog položaja, do ove govornice, onesposobio sam toliko divnih, sposobnih i pametnih ljudi, koji su svi odreda bili bolji od mene, da je ponekad i meni samom teško da poverujem u masovnost toga zločinačkog poduhvata. Počelo je to još od moga detinjstva. Već sam tada naučio, ili bio naučen, da se ništa ne postiže radom, nego dojavama, intrigama, podmetanjima, krađama i otimačinama, ali sve u pravno dogovorenom ambijentu, bez ikakve stvarne opasnosti po mene i moje saučesnike. Nikakvo znanje nisam stekao ni na fakultetu, ni na prethodnim školama kroz koje sam prošao, osim onoga instinktivnog što sam kao urođeno nosio u sebi: grabi, kradi, otimaj, nemaj milosti, sve je opstanak: ili ja ili on, odnosno oni.

Tako sam se rukovodio i tako sam uspeo u životu.

Sada me evo, nije sramota da kažem ono što vam nijedan govornik nikada neće reći. One jednostavne dve reči: NE ZNAM. Ja ljudi ne znam ono za šta sam se školovao, ono što mi je u opisu radnog mesta, ono što bih zvanično trebao da radim.

I ne samo da ne znam, ja se zbog toga i ne sekiram. Ne osećam se odgovornim.

Oni koji su znali, koji su se sekirali, oni koji su se osećali odgovornim, oni su sada kosturi u mojim ormanima.

Ja sam ih sve pretekao, pobedio, deklasirao.

Takav je sistem.

Onaj ko misli da je meni bilo lako na ovom mome putu, putu kojim se češće ide, taj ne zna o čemu govori.

Jer, da je bilo lako, ja danas ne bih bio ovde i ne bih imao potrebu da vam govorim o ovoj temi.

Da je bilo lako, nije, da je bilo uspešno, jeste, a vaša ovolika brojnost govori da i vama imponuju moji rezultati i način moga rada.

Vi ste mene izabrali, vi ste mene tražili i vi ste i najzaslužniji što sam postao ovo što jesam.

U to ime, ja vas još jednom sve skupa pozdravljam i nadam se da sam ovim svojim emotivnim nastupom, ohrabrio mnoge među vama, da istraju, da nastave, jer samo uporni, istrajni, mogu napredovati, iako su nesposobni, pokvareni, korumpirani, ili šta već.

Ne odustajte nikada.

U sreću se uzdaju budale, a pametni znaju da je najvažnije ko prebrojava glasove.

Podržimo dakle, akciju glasanja poštom, od kuće, iz svog doma, iz fotelje, kako se to već kaže.

Približimo demokratiju običnim građanima.

I oni će nam uzvratiti poverenjem.

.

.

49)

Rođeni je satiričar.

Svaku misao vam istrgne iz konteksta

i smesti vam

tamo gde treba.

.

.

50)

Dok mi i do prodavnice moramo ići zabrnjičeni maskom,

oni banditi, koji sve ovo kontrolišu,

idu svojim vozilima do svemira,

jer im tek odozgo, iz svemira, izgledamo dovoljno mali i bedni.

Najviše me nervira onaj ćelavi.

On je kažu najbezosećajniji među njima.

Čak se i potpisuje tako: Bezos.

.

.

51)

Mnogi ne znaju da je i Ajnštajn bio samo jedan neuspeli srpski projekat.

O tome je pisano i u novinama.

Jedan drugi Marićev zet je opovrgao Ajnštajnovu svetski poznatu teoriju relativiteta.

Dokaze je našao u našoj istoriji, na našem tlu, u našem podneblju.

Čak je, mnemotehnički, uspeo da joj obezbedi i rimovanje, radi lakšeg pamćenja.

Ona glasi: „Oj Ajnštajne, jebem li ti znanje, ovde sila masi ne da ubrzanje!“

Naime, određeni elementi društvene prisile (meke, tvrde, strane, domaće, vladine, nevladine, svejedno) uvek nastoje da zaustave neizbežne društvene procese ili njihova ubrzanja.

Ova čika-Veljina tzv. teorija krelativiteta, je više puta dokazana u praksi.

Pretpostavljam da je to razlog zašto se i Udruženje biciklista Beograda zove:

Kritična masa.  (https://www.facebook.com/beogradskakriticnamasa/)

.

.

52)

Treći put.

Put kojim se češće ide.

Između medicine zasnovane na dokazima

i medicine zasnovane na pretpostavkama,

naši lekari se opredeljuju za

medicinu zasnovanu na primanjima.

Pretpostavka je da vam za ovo ne trebaju dokazi.

.

.

53)

Volim da čitam TV kritike.

Jedan takav, kritičar, možda i psihijatar, napisao:

„Većina gostiju koji dolaze u emisije pomenute TV stanice

ima, očigledno, ozbiljne mentalne poremećaje“.

Zapažanje mu je, ispravno.

Čitaoci će se naravno pitati, koja je to stanica?

A to je, pogrešno.

.

.

54)

Direktna demokratija:

To što vam čas govorimo da se suočite sa prošlošću,

a čas da zaboravite na prošlost,

nije politika dvostrukih aršina.

To je jedna te ista politika.

Ajde, razmislite malo.

.

.

55)

U Srbiji, kad je neko idiot,

njega ocene: korisni ili beskorisni,

uopšte ne pogađaju.

Mi to ne radimo zbog profita.

.

.

56)

Čitam i ne mogu da verujem:

„Zatvor se odlaže jer osuđeni treba da završi započeti rijaliti

usled čijeg neizvršenja može nastati znatna šteta za kulturu u celini”.

.

.

57)

„U čemu je tvoj problem?“

Još bih i razumeo

da me to pita doktor,

ali matora baba u gradskom autobusu,

koji naglo koči …

.

.

58)

Kad su u pitanju reforme školstva,

za nas ni kaj ni nemogoče.

Tako smo među prvima uveli i dualno obrazovanje.

Učimo decu kako da motaju i crveni i plavi kabl, istovremeno.

.

.

59)

Priznajem.

Često sam pisao gluposti.

Mislim da sam tada bio pod jakim uticajem Baljka.

.

.

60)

Svi se ismejavaju sa insistiranjem na rodno ravnopravnim odrednicama.

Mogu li se uopšte napraviti rodne alternative za reči: pisac, bravar, mašinovođa, itd.

Ali, ima jedna reč, na koju ne želimo da mislimo …

A ta reč je apsolutno rodno ravnopravna i oko nje u praksi postoji konsenzus: svi se slažu da jeste rodno ravnopravna.

Ta reč je: BOL.

Može biti i ova bol, isto kao i onaj bol.

Samo u bolu smo svi isti, i samo nam je bol svima isti.

Nama sa dijalize, to deluje tako, normalno.

.

.

61)

Čovek iz vlasti.

Večita opozicija.

I večita vlast.

Svepostižući.

Književnik, Umetnik, Političar, Bogataš.

Svi ga znate.

On drugima drži lekcije.

Kaže da nije prodao veru za večeru.

Išao je samo na molitveni doručak.

.

.

62)

Pojavio se i film Toma.

U dve reči, reći ću vam sve o filmu.

Čista Emocija.

Plakao sam

kao kad su me vratili sa tehničkog.

.

.

63)

Daljinski od kablovske TV ima interesantan taster INFO.

Njime možeš saznati sadržaj svake emisije.

Ako te baš interesuje.

Ali …

Ko je na dijalizi utorkom,

njemu ne treba objašnjavati

šta je dramski ponedeljak.

.

.

64)

Ne znam da li je to ijedan psihijatar ili psiholog otkrio, jer nisam iz te struke,

ali pošto mislim da nije, lično sam spreman da preuzmem autorstvo nad ovom kratkom ali briljantnom (neskromno je reći, ali je tačno) karakterologijom naroda kojem pripadam.

Naime, pažljivim proučavanjem našeg mentaliteta shvatio sam da Srbi imaju 4 nivoa svesti, to jest jedan više od drugih naroda, koji su u udžbenicima navedeni kao tipični primeri.

Dakle, kod nas postoje: ID, EGO, SUPEREGO i NIJE NEGO.

Hvala, da čujem pitanja?

.

.

65)

Kviz Slagalica, naša najdugovečnija emisija.

Kao i uvek najbolja: Igra asocijacija.

Brisel, Konflikt, Kosovo, Sporazum.

Mogu li odmah konačno rešenje?

Morate prvo otvoriti neko poglavlje.

Da li je konačno rešenje: Priznanje?

Ne. Takmičar broj dva?

Da li je konačno rešenje: Nestanak?

Ne. Nemamo više vremena.

Da vidimo. Konačno rešenje je,

reč sa devet slova:

Zamrznuto.

To je sve, Hvala Vam na učešću.

Prijatelj emisije: Hladnjača Viktorija-Komerc, Madagaskar.

.

.

66)

I kod nas je Zakonom zabranjeno prisluškivanje tuđih razgovora.

Alo, bre, o čemu mi pričamo?!

.

.

67)

Menjao sam nekoliko elemenata u kuhinji.

Bili propali.

Kad mi je majstor na kraju pokazao račun,

mislim da je tu bilo i elemenata krivičnog dela.

.

.

68)

Sa poligrafom,

ne trebaju nam ispiti, profe, puškice, bubice..

Samo priključiš studenta i pitaš ga:

Je l’ znaš za 6,

ako prođe povećavaš broj.

.

.

68)

U ovom potrošačko-konzumerističkom društvu nema mesta za poeziju.

Kada bi se danas pojavio Vladislav Petković Dis,

deca bi za njim vikala:

„Kupićeš više!“

.

.

69)

Naš izborni sistem je nemilosrdno jednostavan.

Pojasniću to, na latinskom:

Svi koji su prešli CENZUS

stiču legalno pravo da nam rade PRCENZUS.

.

.

70)

Ja, kad nemam inspiraciju, ili kad sam depresivan,

ja sednem na ivicu bazena, pored klavira,

uzmem gitaru u ruke,

(inače ne znam ništa da sviram),

prevučem 2-3 puta nehajno prstima preko žica ili klavijature,

otpijem gutljaj crnog vina i zagledam se negde, daleko, u daljinu.

U nepoznato.

I onda, misao mi sama dođe.

A ta misao je da se selfiram i kao takav okačim to na instagram,

da bi budale mogle da me lajkuju.

Kažem budale, jer ja nisam marketinški stručnjak.

.

.

71)

Kao da je neka viša sila čitala prvi odlomak ovih zapisa (ono o pojačivačima ukusa i Huaniti), pojavi se i film Toma.

Narod, pa i onaj dijalizni, nagrnuo. Gleda.

Prvo sam mislio da je zbog one večne (i neprevaziđene) dijalizne definicije: Dva smo sveta različita.

Posle, vidim da su svi želeli da se rasterete tečnosti jednim takođe prirodnim putem: suzama.

I to je glavna zamerka filmu.

Sve, a posebno tuga i suze, bili su (tako očigledno) namerno izazvani, radi zarade.

Profiterski.

Nimalo u saglasnosti sa pravim Tomom.

Odjednom, za bioskope ne trebaju Covid-propusnice. Kolumnista večernjih Novosti je čak napisao da narod prvo ide na Tomu, a odmah potom voze ga u Dragišu.

Sve se radi da se zaradi.

Videlo se to i po reakciji proizvođača na pojavu kopije koju je narod delio po društvenim mrežama. U državi gde se svake sekunde besplatno (piratski) skida neki svetski filmski hit, gde postoje čitavi paketi programskih alata i uličnih preprodavaca, gde postoji Žuti Žabac i drugi video-klubovi, sada se odjednom sjatila bulumenta državnih inspektora, policajaca, kulturnih kerbera i drugih baba-roga da zaprete narodu: sve će vas po’apsimo!!

Ko god je kliknuo, u džep im je dirnuo.

A u naslovnici, stoji da je film finansiran i od naših, narodnih para.

Čovek koji je ničim izazvan tukao Ledi Gagu, miljenika sadašnje vlasti, sada nas poziva na zakon, sa televizije koja je bliska toj istoj vlasti.

Njihovim rečnikom rečeno: postprodukcijska zavrzlama.

Drugi negativan utisak o filmu su falsifikati. Mnogo ih je, brate.

Najtužnija pesma nije bila posvećena umirućoj supruzi doktora, nego još uvek živoj glumici Ljiljani Blagojević. Dalje, Danka (Novović) se nigde i ne pominje, a ni za Mariju i Sanju, nešto ne čuh u filmu.

Strašno je i pomisliti da je neki vojni lekar mogao napustiti službu i mesecima krkati doping injekcije Tomi u dupe, na turneji u kojoj je dotični lekar bio i vozač i menadžer i kuvar i medicinski brat.

U film su onako kvarno (Bregovićevski) ubačeni citati iz desetine starih filmova, počevši od Sirano Beržeraka do Leta iznad kukavičjeg gnezda, Specijalnog vaspitanja i Doma za vešanje, a preteralo se i sa onim kameo(lonskim) glumatanjem. Perikirani bardovi naše narodne muzike bili su priličniji za onu seriju emisija „Nikad izvini“ ili za Neletove „Nadrealiste“.

Tomina supruga, još uvek živuća Gordana, lepo reče: nije postojao nikakav Dr Hadži-Popović: ključne operacije Tomi je uradio Dr Dušan Manojlović, načelnik Klinike za urologiju, čovek inače, operisan od boemije.

A  od  doktora sa Tomom je bio dobar jedino dr Stojan Rus, urolog sa VMA, ni blizu onakav, kakav jeBenčina?! 

Pogotovo nije bilo nikakvog Hadži-Hrvatčevića, koji se takođe pominje u filmu, a svi znaju da je to obični medicinski profiter koji je našao načina da reklamira svoju privatnu ordinaciju, a usput i da zadovolji svoju neutaživu sujetu i umišljaj da je on stigao biti i „kafanski čovek“, skoro isto što i Toma, samo u dijalizi i transplantaciji.

Zaista tužno.

Ipak, nešto se takvim likovima i takvim proizvođačima umetnosti, hteli-ne hteli, mora priznati.

Jedan „pojačivač ukusa“, kojeg su takođe izmislili, u svom metaforičkom značenju nadmašio je i svoje sopstvene tvorce.

Ispade, da ne može biti tužne pesme, javnog nastupa, ne može biti emocija, ne može biti ni suza, a verovatno ni rekordne posete, niti rekordnih zarada, dok svi ne progutamo ono … znate već šta.

Govance od papagaja.

.

.

72)

Njegoš napisa:

Spuštavah se ja niz vaše uže,

umalo se uže ne pretrže …

To je ono na šta bih i ja hteo da se nadovežem.

U vezi sa dijalizom, naravno.

Zbog nepostojanja tržišta aparata za dijalizu, načelnici dijalize primaju „donacije“ istih da bi posle favorizovali uzimanje materijala od onih „donatora aparata“ koji lekarima daju više benefita.

Ima dijaliznih centara koji imaju aparate od čak četiri različite firme.

I tu nije kraj čuđenju.

Zamislite da imate četvoro dece i da za svako dete nabavljate posebne vlažne maramice da biste mu očistili guzu.

Da vas svako dete ubedi da njegovo sranje najbolje čisti maramica koju je ono samo izabralo.

Nema roditelja koji bi to dozvolio svojoj deci.

Ipak, srpski nefrolozi se upravo tako odnose prema čišćenju dijaliznih aparata.

Poverovali su u (marketinške) tvrdnje da svaka mašina prepoznaje svojega sapuna, pa će kad joj uđe tuđi nastati zabuna.

Pre dvadesetak godina, naša bolnička apoteka je pravila dezinficijense (natrijum-hipohlorit, persirćetnu i limunsku kiselinu, čak i formaldehid), za sve tipove dijaliznih aparata i nijedan proizvođač tih aparata nije imao ništa protiv.

Danas, nijedna bolnička apoteka ne želi to da radi i da farmaceutskim kompanijama kvari biznis.

Takođe, nijedan nefrolog ne želi da naručuje generičke (hemijske) proizvode, nego isključivo gotove proizvode dijaliznih firmi.

Očigledno je, nastupile su određene promene, tj. stvorio se određeni ambijent: susrele su se ponuda i potražnja.

Evo kako je to objasnio jedan iskreni nefrolog i njegov omiljeni vladika Rade, da se opet nadovežemo, na početak teksta.

Spuštavah se ja niz vaše uže,

umalo se uže ne pretrže,

od tada smo viši prijatelji.

u glavu mi pamet ućeraste.

Dotični dakle, naručuje sad „originalne“ dezinficijense, kao i svi ostali, a ruke pere češće nego Poncije Pilat.

.

.

73)

Dugo nisam znao šta su to floskule.

U moje vreme nije bilo Googlea, a Vujaklija nije bio Vukajlija, naprotiv, bio je kabast i nije se nosao pod miškom ili u džepu.

Zato sam iz konteksta procenjivao šta bi to mogle biti floskule.

Prvo sam mislio da je to nešto vezano za cipele.

Ili obuću, cokule, tako je zvučalo.

Jer su floskule bile izanđale.

Verovatno obućari pendžetiraju đon sa nekim floskulama, pa se one posle, nošenjem, istroše. Možda je to i neki slatkiš, lilihip i slične poslastičarske majstorije, koje su dobre samo ako nisu: „izlizane“.

Zatim sam pretpostavio da je to nešto kao knedle, njoke (ni to ne znam šta je), neko jelo sa restoranskog menija, znate ono kao nešto hrskavo, sa prelivom, spolja gladac, a bez salame unutra, i ne možeš se najesti, jer zašto bi svi govorili: prazne floskule.

Onda bi dolazio u obzir i neki zidarski alat, nešto uz mistriju, visak, cigle, skele, …  spolja sigurno idu i neke floskule.

Jer, zašto bi se govorilo da je SA floskulama izgradio karijeru. Ili, da je NA floskulama izgradio karijeru, možda su znači, neke merdevine, talijanske, iz Florentine.

Ili možda neke štule, sredstva za kretanje na visokom nivou, jer se floskulama i poštapaju.

Možda je i neka cev, kanalizaciona najverovatnije, jer navodno ima i ta svojstva: namrštiš se kad je čuješ, a i „šuplja“ je.

Ne postoji nijedna specijalna, uvek se kaže da je to „obična“ floskula.

Neki je vojni termin, možda. Sredstvo za odvraćanje pažnje neprijatelja radi koncentrisanja snaga za napad po drugom pravcu, jer vidim da se floskulama i gađaju.

Moguće je da smo protiv NATO izgubili propagandni rat, jer je Zapad imao nesrazmerno više letaka, mamaca, a i sa floskulama su nenadmašni.

Možda je ipak neko učilo. Za nastavu iz geografije, na primer. Jer, floskule su neka, opšta mesta. Onda nastavnik sa par floskula objasni nešto što je zajedničko svim naseobinama u Srbiji.

S druge strane, to je i nešto vrlo široko, ali nebitno, jer ako želim sebi i svome narativu (?!) dati na značaju, moram naglasiti da: „sve drugo“, su floskule.

Možda je floskula i sinonim za refren, jer kaže se i da „oni stalno ponavljaju jedne te iste floskule“.

Neka roba, materijal koji trgovci teško prodaju, ili su to možda lekovi za pojačanje inteligencije, jer eto „pokušao je da im uvali (ili poturi) te floskule, kao da smo mi idioti“.

Ali, sa druge strane, ispade da je to i nešto prema čemu postoji i prava kolekcionarska strast, ili kockarska strast, samo ih moraš uložiti u pravom trenutku, jer „sa nekoliko floskula, bačenih u pravom trenutku, on postade ministar“.

Nekom doktoru je oštro zamereno, i priprećeno, da više i ne pokušava da ljude leči floskulama?!

Jedan je kažu, državni budžet objašnjavao floskulama, drugi je verovatno žongler, jer „dobro barata“ sa floskulama, a treći je očigledno nastran, jer je umesto devojke „prigrlio floskulu“.

Proučavao sam i zoologiju, išao i kod veterinara, jer se ta reč iz nekog razloga, vezivala i za papagaje. Papagaji su me ispratili psovkama, to je njima k’o „dobar dan“, ali floskule nisu izgovarali.

Muka.

Da se raspametiš, od kontekstnog pluralizma.

Džaba sam išao kod obućara, kafandžija, žonglera, trgovaca, veterinara, lekara, kockara, apotekara, švalera, knjižara, zidara i druge poštene inteligencije.

Niko od njih nije koristio floskule.

Kako to obično, biva, moj prvi komšija, Čika-Velja, objasni mi u par rečenica.

– To je bar jasno, kaže on.

Postoje 3 vrste floskula: mi moramo učiniti dodatne napore, prethodna vlast je sve radila pogrešno, uskoro ćete videti prva poboljšanja.

Prezent, perfekt i futur.

Bože, koliko li sam samo lutao, a rešenja su mi bila tu, nadohvat ruke, u komšiluku …

Takoreći: pred očima.

.

.

74)

O lečenju uremije:

A kakva je to bolest Jakovljeviću?

Hoćeš ja da ti kažem šta je to?

Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki i da nema ovakvih razlika među ljudima!

Pa šta je trebalo da vičem? Živeo kapitalizam?

Nije se rat ni završio, a ti si se već vratio, „sa pošteno zarađenim kapitalom“?!

Staljin Vas je ubijao, ali vas nije ubio dovoljno!

Je l to znači da sam ja celog života bio budala?!?

Mogu li ja vas nešto da zamolim? Da se prošetamo do Gradske bolnice?

Tu je sve što se tiče srpske dijalize.

.

.

75)

Obećao sam porodici

da neću ništa politički.

Ali, u poverenju, moram da vam kažem:

Ovi su ga baš uprskali.

Moram da idem sad.

Jer, ne mislim na vinograd.

.

.

76)

Nemajući pare,

prihvatio sam advokata po službenoj dužnosti.

Branio me ćutanjem.

Kaže:

Koliko para toliko muzike.

Sudbina, šta li je …

Tek, osuđen sam koliko i oni koje su branili najbolji advokati.

Iz najskuplje advokatske kancelarije.

A to je kancelarija: Janković, Popović, Nikolić i Samardžić.

I partneri …

Oni su, kažu svi, najbolji i najskuplji.

Oni brane i američku ambasadu.

Tu prestaje svaka zapitanost nad kvalitetom.

Stvarno, ej, kako NJIH braniti?!?!

.

.

77)

Pravim intervju sa čuvenim satiričarem, koji je bio pojam još u vreme bivše Jugoslavije.

Znam da je imao redovnu kolumnu u Borbi.

Pitam ga, zbog čega je tačno robijao.

Ne bi verovao, kaže.

Zbog verbalnog delikta.

Danas na to niko ne bi ni obratio pažnju, a njemu tada razrezali 2 godine.

Zbog aforizma:

„Dosadio mi je taj ezopovski jezik, jebo te patak“.

.

.

78)

Nemoguće je da je bilo samo to, kažem.

Mora da si još nešto lajao.

Protiv partije, na primer.

A to, jesam, ali za to me nisu mogli optužiti.

Kako to?

Pa lepo, poslužio sam se njihovim rečima,

samo sam ih boldovao?

Ne shvatam.

Čuo si za pesmu:

Moj je otac bio partizan …

Da, kažem.

E, pa …

NjEMU JE SLOBODA UVEK BILA SAN.

….

Dan prođe, intervjua još nema.

Satiričar se nekada i popravi, političar nikad.

.

.

79)

Septembar je mesec kada sam kao otac bio posebno ponosan.

Mlađa kćerka mi upisala fakultet.

Vidim i njoj drago.

Ne zatvara usta.

Svaka druga reč joj fak ovo, fak ono, …

Ne, nije na Filološkom.

Upisala Fakultet lepih umetnosti.

.

.

80)

Druga kćerka mi je već doktor nauka.

Pametna je, na mamu.

A što se mene tiče,

i dalje smo na posmatranju.

Pratim da li će i ona

da se razvije u pravu lapoticu.

.

.

81)

Nikad se nisam volio družiti sa ljudima iz iste profesije.

Svi su oni, profesionalno deformisani, kao što sam verovatno i sam.

Druženje sa ljudima drugih zanimanja nesumnjivo proširuje vidike.

Recimo, moj prijatelj, docent na Saobraćajnom fakultetu,

ima vrlo originalna politička razmišljanja.

Npr. o tome kakve bi stavove trebala da zauzima Srbija, kao država.

Na istorijskim raskrsnicama, kaže on, mi ne treba da pratimo

da li je aktuelno crveno, žuto ili zeleno.

Shvatam, kažem, ideologija nije bitna.

Da, kaže on, i dodaje: Treba gledati u policajca.

(I ravnati se prema njegovim naredbama).

Ućutah, zamišljeno.

Ah, kako su mi u tom trenutku nedostajala

ona ćaskanja sa kolegama iz kancelarije.

.

.

82)

Mnogima, pa i meni, konji su omiljene životinje.

Piše i u svim knjigama, da ljudi nemaju većih prijatelja.

Možda i uobražavam, ali mislim da između mene i konja postoji neko posebno razumevanje. Interakcija ili interreakcija, kako li se već to zove.

U najtežim krizama, kad krenu da me spopadaju one depresivne i/ili najcrnje moguće misli,

ja znam gde ću: na hipodrom.

A onda zajašem kasačkog pobednika i zapevam koliko me grlo nosi.

.

.

83)

Kažu da s komšijama moraš biti kao sa rodom, najbližim.

U našem ulazu ima i jedan vojni penzioner.

Psuje gore nego kočijaš.

Tvrdi da je bio komandant podmornice.

Nisam ulazio u raspravu.

Ja jednostavno ne mogu da se spustim na taj nivo.

.

.

84)

Od komunikacije napraviše celu nauku.

Ja mislim da narod treba da se izražava onako kako (se) oseća.

Nijednog zakona se ne treba držati kao pijan plota – to nam je još Joška dozvolio.

Zato mislim da lingvisti i drugi razni čistunci, preteruju.

Ne shvatam zašto ne bi bilo ispravno započinjati rečenicu veznikom?

Ali, stvarno.

.

.

85)

Zaposlio sam se u jednoj političkoj partiji,

vladajućoj, naravno.

Kao pisac iz senke, ghost writer.

Pomažem im pri organizovanju izborne kampanje,

kontramitinga ili spontanih demonstracija.

Kao građanin, shvatam da sam u pomalo kontroverznoj poziciji.

Na primer:

Ja im napišem bojni poklič,

a oni mi ga viknu.

.

.

86)

Jeziva biografija velikog pesnika:

„Mislio je da se zveri boje

one vatre koja trag mu prati”.

A onda je upoznao Gorana Bregovića …

.

.

87)

Kao novinar

mogao bih da vam pokažem

kako je dotični popišan.

Ali, ne želim da otkrijem izvor.

.

.

88)

Šefovi me kinje,

Vlast me krade,

Žena me vara,

Prijatelji me lažu,

a ja popodne njima jedan tvit,

pa smo kvit!

Ovo mi je Hit-tvit.

Emitujte me, ako lažem.

.

.

89)

Da li je Korona-cirkus ili nešto drugo, tek groblja su zaista puna.

U životu nisam dvaput išao na sahrane, a samo ove godine bejah četiri puta.

Rekoh bejah, a u sebi mislim: blejah.

Teško je opisati izraze lica ožalošćenih dok slušaju popovo pojanje.

Kladim se da su svi prisutni ateisti, kao i ja, i da pokušavaju da uhvate reči i smisao u onome što pop govori.

A pošto je to nemoguća misija, cela ceremonija dobija tužan karakter.

Taman uhvatiš prve 3 reči i pomisliš kako ćeš razaznati narativ (?!) pevanija, kad dođu sledeće 3 i shvatiš da ne možeš ništa ni s čim da povežeš.

Ali ritam, metrika, su začuđujuće logični i melodični. Uhu prijatnije.

Zaista, zaista vam velim, to biblijsko pojanije, na staro-crkveno-slovenskom jeziku, to je nešto neverovatno.

Nisu to samo tradicija, vekovni običaji i dokaz pripadnosti određenoj kulturi i populaciji.

Ima tu nečeg, … višeg.

Nečeg nedokučivog.

Da li sam umislio, ili je pop baš mene gledao kad je izgovarao ono:

„Čelovekoljupče …“.

.

.

90)

Jedna od najčešćih i najpogrdnijih metafora u umetnosti

pa i u životu, je ona o marionetama.

Nema ko koga nije optuživao da je onaj drugi neko, nečija marioneta.

A iskren da budem, ja mislim, da je to sve jedna nepotrebna rasprava.

Gluma. Pozorište.

Svi koji u javnosti nastupaju sa tako pogrdnim izrazom,

siguran sam da bi sami itekako pristali da budu lutke na koncu,

samo ako će na kraju predstave biti bogati i zaštićeni.

Uostalom, raspitajte se kod svih javnih delatnika i saznaćete

da im je najteže to što i sami ne znaju

šta će sa rukama.

.

.

91)

Pišem scenario za film.

Biće to veliki hit.

Mladić zavoli devojku, a ona ga ostavi i odlazi sa drugim.

Mladić slomljen, upisuje medicinu i završava u prestižnoj bolnici kao elitni kardiolog.

Jednog dana dovoze mu njegovu bivšu ljubav kao pacijentkinju sa bolom u srcu.

On joj se tada sveti i umesto leka daje joj lažni lek: placebo (To će biti i naslov filma).

Njegova majka, koja je i direktor bolnice, uočava namernu grešku svoga sina i pokušava da ga odvrati od te namere, ali ne uspeva.

Ti razgovori su potresni, dramatični i tragični, jer: pacijentkinja lagano umire.

Majka, kao odani Hipokratov sledbenik, prijavljuje sina Etičkom odboru bolnice i kriminalističkoj policiji.

Oduzimaju mu licencu, stavljaju lisice i on trune u zatvoru, ali se ne kaje, jer smatra da je po pravu reciprociteta, on imao pravo na osvetu. Smatra da je on umro još onda kada je ostavljen.

U završnici, obrt: suprug preminule sakriva obdukcioni nalaz u kojem stoji da je bolesnica umrla od korone, a ne od pogrešne terapije.

Osuđeni kardiolog umire u zatvoru, nevin.

Lajtmotiv filma biće jedna setna muzička numera koja će se ponavljati u pozadini svake prelomne scene.

A ključna scena je ona kada su u istom kadru: ONA, koja ima organski bol u srcu, i ON, koji ima psihički bol, bol slomljenog srca. Majka je u drugom planu.

Između njih je prazna infuzija sa prozirnom tečnošću, kao simbol farmakomafije, a u pozadini ide muzička podloga: tana-nana, nina-nana-nana, ….

To je jedna pesma koju smo svi odavno zaboravili: „Kad je mogla drugoga da voli, nek’ oseti majko, kako srce boli!“

Kakvi Toma i Suzana, to je mačji kašalj, ovo će biti blokbaster.

Ima da razbijem sve holivudske blagajne.

A bez Rajka i onog govanceta od kanarinca.

.

.

92)

Mislim da je naš najveći problem što autobusi kasne.

Takvo je moje stajalište.

.

.

93)

Podsvest je čudo.

Jednom akademiku se pokvario lift.

Zato je u poslednjem članku pet puta pominjao

značaj duhovne vertikale.

.

.

94)

Na sledeće izbore

prozapadne stranke će izaći sa sloganom

“Bolje rob nego grob”.

I pobediće.

Jer,

znate li vi pošto je grobno mesto?

.

.

95)

Nažalost, obistinilo se ono o čemu sam stalno govorio.

Da nama ne vredi govoriti.

.

.

96)

Petog oktobra 2000. godine jedan je doktor pobedio na prvim demokratskim izborima u našoj državi.

Ostalo je istorija bolesti.

.

.

97)

Naš MIP u 10 država ne može da postavi ambasadore.

Jbga, hoće da budu karijerne diplomate,

a neće nijedan da se slika go.

.

.

98)

Telemedicina.

Uskoro i u našoj štali.

.

.

99)

Danima razbijam glavu

šta li mu ga je to:

Diskreditacija subjekta operativne obrade.

Jedino što sam primetio

je da su mi smanjili količinu mesa kad ručam u bolničkom restoranu.

.

.

100)

Da sam ja neka vlast,

neki REM, neki urednik, cenzor, lektor, neko odgovorno lice, ili kako se to već zove,

ja bih odmah izdao nalog o zabrani celokupnog tiraža novina

koje su objavile Naslov:

Sloba Snajper u iznajmljenom stanu pretukao ženu.

Znam, reći ćete: ima i gorih.

I u pravu ste.

Ali, u IZNAJMLJENOM stanu, ej!!!

.

.

101)

U kojoj meri je kod nas poremećen sistem vrednosti

najbolji dokaz je to

što koristimo reč sistem.

.

.

103)

Naučnici će jednog dana navoditi Srbe kao primer

da su nagoni za lagodnim životom i nagoni za pametovanjem

jači od nagona za samoodržanjem.

Pa će i mene neko da citira, akobogda.

.

.

104)

Ovako vam je to bilo.

Dok sam ja pokušavao da se otmem utisku,

 jbga, pobegla mi je misao.

.

.

S.Ž.

.

===============================================================

===========================================

=========================

=======

 Još sličnih tekstova:

.

.

.

.

DiaBloG – 2021

.

.

.

.

.

.

.

.

.

One thought on “Kamen gori, val se pjeni, i šta preostaje meni?

  1. Sve je to istina, i mi Srbi smo u dobu tranzicije, u toku je iz stanja „obamrli“ u „zamrli“, pa na kraju u „izumrli“… I svi osećamo jaku povezanost sa Džems Bondom, ali ne zbog Duška Popova, već zbog broja 007, Bondu je to kodno ime, a nama stanje na računu. U pravu su bili naši stari, kada su govorili da nekada nije lako ni umreti, evo ako nisi tvitnuo, postavio stori na instagram, video na tik-toku, ili post na fejsu pre smrti, to je kao da nisi ni umro. Kada sam bio mlad smatrao sam da je besmisleno postojanje Srpske akademije nauka i umetnosti, jer to je kao da spajaš babe i žabe, ali sa iskustvom koje su mi donele godine shvatio sam da je u Srbiji prava umetnost baviti se naukom i od toga preživeti. Neobično je da svoje JA stičeš tek onda kada TI zaslužiš da ti se obraćaju sa VI, a svoje MI stičeš tek onda kada se učlaniš u političku partiju, pa budeš isto što i ONI.

Unesite ovde Vaše pitanje, odgovor, komentar ili mišljenje ...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s