.
.
Небеска литургија
1
Хај, шта се оно чује из даљине:
Да л’ су вјетри, да л’ су вихорови,
Ил’ шуморе горе јаворове,
Ил’ са земљом трава разговара,
Ил’ пјевају на небеси звјезде?
2
Нит’ су вјетри, нит’ су вихорови,
Нит’ шуморе горе јаворове,
Нит’ са земљом трава разговара,
Нит’ пјевају на небеси звјезде,
Но служи се Света литургија
У небесном царству Христовоме.
3
Службу служи Јован Златоусти
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад’ часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује ђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентије.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Вангелије,
Крсте држи царе Константине
А рапиде свети стратилати
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија,
Свети Врачи помазују миром
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А Цар славе сједи на престолу
Лицем својим небо осветљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром,
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звјезда.
Измјешани свеци с анђелима
Па се не зна ко је од ког љепши.
4
Кад се света литургија сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред њиме поклон учинили,
Најпоследњи светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал’ се не хте светац да усправи
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хиландар посвети,
Ал’ се Саво диже на кољена,
И даље се дићи не хоћаше,
Већ остаде пред Христом клечећи.
5
Благи Христос Саву миловаше,
Од милоште вако му збораше:
„Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плак’о за Косовом,
Кад је Српско потамњело царство,
Потамњело царство и господство,
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л’ Срби кано што су били,
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у време Немање,
И сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља,
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мога мученика,
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л’ се и сад тако Бог поштује,
Да л’ Србијом свете пјесме брује,
Јеванђеље да л’ се моје шири,
Српска земља да л’ тамјаном мири,
Светли ли се образ у Србина,
Пред људима и пред анђелима,
Великаши дал’ праведно суде,
Богаташи да ли милост дјеле,
Да л’ суседа сусед оправдава,
Да л’ нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л’ дјевојке држе дјевојаштво,
Да л’ попови по светињи живе,
Калуђери да л’ за народ клече,
И да л’ греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л’ празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични светитељу,
Српског рода други спаситељу,
Каква ти је голема невоља,
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?“
6
Тад говори светитељу Саво:
„О Господе велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом,
Под каменом гују отровницу,
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све прекрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.“
7
„Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Кoсовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал’ даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал’ ни једну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници вјером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе, грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње,
Стид ме једе и стид ме изједе,
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу себе.
Зато плачем мој предраги Спасе,
Вјечност ми је кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби Богу да се врате.“
8
. . .
Тад Сатану Господ одрјешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звјериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.
Допадоше Срби у ријалити,
Раширише Пинке и Курире
Сва побјеле земља Србинова,
Ка од губе губава гријешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал’ се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.
. . .
.
.
https://www.youtube.com/watch?v=n0MuXAepJTU
(https://www.youtube.com/watch?v=n0MuXAepJT)
.
.
_______________________________________
_________________________
_______________________________________
.
.
.
.
.
Dijaliza 