Put pored znakova
Zapisi neobjektivnog posmatrača – potpuno nepristrasni pristup istinitim činjenicama, ovoga puta na redu je epizoda: „A što ćemo specijalnu operaciju kriti?“ (prethodne epizode možete pogledati ako kliknete na sledeće linkove: 0/, 1/, 2/, 3/, 4/, 5/, 6/, 7/, 8/, 9/, 10/.)
Poštovani čitaoci,
U nastavku naše serije Letopisa (hartije) koji su od početka rada ovog sajta trebali da budu neka vrsta slobodne forme, short cuts proza, crtice, literarni fleševi, zapisi nastali na marginama vaše i naše svakodnevice (a pogledajte u šta se To izmetnulo), donosimo vam nove priloge, sa temama iz brojnih oblasti: volja, obuhvat, svrha, akcija, korektnost, poanta, šaronjari, Neruda, buljardi, gastro, biciklisti, slikarstvo, spontanost, nastavci, sindrom, krojači, Denveri, vaučeri, šut, obožavaoci, promene, potvrđivanje, stope, familije, komunizam, prepoznavanje, alarmi, barjaci, kolači, non-paper, svojina, polemičar, letenje, naslovi, vodoinstalateri, dozvole, izjašnjavanje, analitičari, kerečenje, trošarina, urbanizam, vozovi, diferencijacija, turizam, komplement, prozor, reciklomat, pravo, pesme, filmovi i prikaz.
Što bi rekao onaj stand-up voditelj: Sjajne priloge imamo i ovaj put, ima ih dovoljno za svakoga, pravi švedski sto, a mesta nisu rezervisana, mada je sadržina priloga „brojčano numerisana“.
Praćenje ovih tekstova se ne preporučuje vlasnicima udruženja bolesnika, kao i osobama mlađim od 30 godina.
Za ostale važi nepisano pravilo:
Uživajte, koliko možete.
= = = = = = = = = = = = = =
.
.
0)
Cele noći lampa gori,
sa tekstom se duša bori.
Pitaju me sve komšije,
da bolestan neko nije …
.
.
1)
Znam da će vas ovi zapisi uznemiriti,
da će vam krvni pritisak skočiti preko dozvoljenih 130/90 mmHg,
ali,
to danas nije problem.
(Niti su moji zapisi problem).
Savremena medicina ima rešenja za sve.
Za povišen pritisak postoje dva odlična leka: Bivolol i Nebivolol.
Već iz naziva se vidi da se puno pažnje posvetilo volji potrošača.
Korisnika. Kupca. Konzumenta.
Koji god lek da izaberete, voleli ga ili ne voleli,
pare idu istom gazdi.
On je taj koji stvara tenziju.
.
.
2)
Kampanja za podsticanje vakcinacije je bila odvratna, jer se nije distancirala od farmakomafije i njenog profita koji se povećavao prodajom skupih vakcina.
Ipak, najružnija reč u toj kampanji je bila reč: Obuhvat.
Nepojamno odvratan medicinski žargon.
Tačno osećate koju reč su njome želeli da nam ukinu.
Zagrljaj.
.
.
3)
Postalo je moderno (ili obavezno) staviti na početku disklajmer, iliti nekakvo odricanje od odgovornosti, pa ćemo, evo, i mi to da uradimo.
Dakle, svrha ovih tekstova nije vređanje, omalovažavanje, niti kritika, bilo koga.
Nema svrhe.
.
.
4)
Svaka TV stanica ima emisiju o izgradnji kuće nekoj nesretnoj porodici.
Ništa tužnije nisu mogli smisliti.
Za male pare, kupuju zahvalnost unesrećenih.
Ne zna se ko je nesrećniji:
oni koje su upropastili pa sad od njih traže zahvalnost,
firma koja kao daje besplatno, a u stvari radi reklame i zarade,
TV stanica koja manipuliše nesrećom radi gledanosti i zarade,
ili mi, koji sve to gledamo (i plaćamo),
iz nama već sagrađenih kuća.
.
.
5)
Oni koji su nam ga uveli, nametnuli i istrajavaju na tom izrazu,
a radi se o izrazu: „politička korektnost“,
sami ga uopšte ne poštuju.
Putin je sada (kao i ranije Sloba, Sadam, Moamer, itd) postao: koljač, kasapin, ubica, Hitler, i ko zna koliko još najpogrdnijih kvalifikativa, a bez ijedne pravne i slične rasprave ili presude.
Odjednom, nestade politička korektnost? Nema više zabrane „govora mržnje“?
Poštovanje institucija?
Ono kao presumpcija nevinosti, dok se ne dokaže drugačije.
Nema više Audiatur et altera pars.
Nego samo:
Ko drukčije kaže, kleveće i laže …
Druže Bajden, bela lica, kad ćeš doći do Užica …
Kome je do principa, on mora da ima Gavrila.
.
.
6)
Jedan od (mojih mnogih) šefova nefrologije, je bio polupismen.
Teško da je ijednu knjigu, van stručnih, pročitao.
Ali, kako to obično biva, znao je za jadac i intuitivno je odlučio da to prikrije poštapalicom iz književnosti.
Zato mu je omiljena uzrečica bila: „Znate u čemu je poenta?“
Dalje bi samo nastavio svoje izlaganje, nikada ne iznoseći u čemu je ta „poenta“.
Ponekad bi, jer mu je to izgledalo savremenije i učevnije, govorio i „poanta“.
Mi smo se čudili čemu takvo najavljivanje ničega, a onda smo i sami oguglali, iako u to doba nije bilo Gugla.
Vi se sad takođe, pitate čemu ovo iznošenje priče o poenti ili poanti – jer takođe, ne vidite ni poentu ni poantu?
Stvar je u moralu.
Na engleskom se i bukvalno tako kaže: „Moral of the story“.
U pitanju je glagolski oblik. Poenta mora biti pluskvamperfekat, davno prošlo vreme.
Poenta se može izneti samo kad ti šef postane bivši.
U tome je poanta.
Ja sam to nažalost, shvatio na onaj teži način.
Iskomplikovao sam život sebi.
Bolje da nisam,
patio ne bi.
.
.
7)
Pojačavaju nam „Open mind“ naturanje.
Morate biti otvorenog mišljenja, otvoreno društvo, otvorene glave …
Traže od nas globalisti.
To li im je novina?
Otvorena glava, lobotomija?
Pa to su srpski šaronjari radili pre 300 godina,
kad niko od zapadnih mediseronja
nije ni znao šta je gama-viljuška.
.
.
8)
U socijalizmu si kao pesnik, mogao pristojno da živiš.
I da budeš cenjen, poštovan.
Bile pesničke večeri, neka lova se uvek dobijala.
Danas, u „slobodi“, pesnici nemaju ni za leba.
Ja evo pišem neke parole demonstrantima
koji protestvuju protiv iskopavanja litijuma u našoj zemlji.
Mangupi, slabo plaćaju.
Zovu me Neruda.
.
.
9)
Da je kod nas teško stanje,
najbolji dokaz je mnoštvo reklama za probiotike.
Gde god da pogledaš, puštaju ih neprekidno i sa svih strana.
Sve je stalo, samo bulja radi.
Bulja radi za Buljardi.
.
.
10)
A gastroenterolozi ćute.
Struka.
Imaju stav.
Kad je neko karakterno govno, to njima nije problem,
ako je formirano.
.
.
11)
Osuđen Rus za ratni zločin.
Pravosnažno i definitivno.
Ubio biciklistu.
Zaista su nebrojene te veze između nas i Rusa.
Politika piše da u Srbiji godišnje pogine 56 biciklista.
Skoro 5 mesečno, a 1 sedmično.
Svi su civili, polovina od njih su stariji od 65 godina.
A 1600 ih bude povređeno (link).
Ne piše ništa o suđenju ili kaznama.
Mi valjda nismo prekoračili cenzus.
.
.
.
.
12)
Ne znam zašto, ali kad god čujem konstataciju da je Ustav najviši pravni akt,
pomislim,
da li bi se s tim složio i Sava Šumanović?
On je bio, da tako kažem, u materiji.
.
.
13)
Osećam potrebu da vam i ovo kažem.
Novine pišu svašta.
Kao, advokati se žalili da je priznanje okrivljenih bilo iznuđeno.
Koja glupost. Tautologija.
A koje to priznanje danas nije iznuđeno.
Zar uopšte postoji neko priznanje koje dođe samo tako, spontano.
Ne postoji, naravno.
Priznajte.
.
.
14)
Rat je nastavak politike drugim sredstvima.
Diplomatija je to isto.
Sport je to isto.
Evrovizija, takođe.
Kultura u celini.
Medicina, takođe.
Drugim rečima, u pozadini svega stoje druga sredstva.
Jer su prva nedovoljna.
.
.
15)
Jadni dijalizni pacijenti, malo, malo, pa na svojim fejsbudžacima, reklamiraju nekog doktora.
Neki njegov rad, tekst, predavanje, život, šta li?
Nekako je sporna masovnost te pojave.
Zar zaista imamo toliko mnogo vrhunskih humanista, a dijalize nam tako loše.
(Samo 20% pacijenata može imati veći dijalizator i bolju dijalizu).
Možda je u pitanju neki drugi fenomen.
U sred Beograda štokholmski sindrom?
Za sve one koji kod žrtava žele izazvati štokholmski sindrom,
Srbija im dođe kao švedski sto.
Još samo da na početku i na kraju svakog dijaliznog javljanja, kažemo ONO.
Slava nefrologiji.
.
.
16)
(epska narodna, sa pluskvamperfektom)
Sedela sam za mašinom, šila sam.
Onda su došli oficiri i pitali me čija sam.
Kažem da samo šijem uniforme,
politika me ne interesuje.
Ni za kakve zločine nisam znala.
Uputili su me u Zavod za izvršenje krivičnih sankcija.
Sad šijem za njih.
Uniforme, naravno.
Ja volim svoj posao.
Samo, ne pitajte oficiri čija sam.
Vaša sam.
.
.
17)
Moraćemo ponovo da razočaramo
sve naše zapadnjake, evropejce i globaliste,
jednim nespornim primerom.
Naime, na kultno pitanje iz naslova:
„Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav?“,
jedini tačan odgovor je:
Isto što i u Beogradu.
.
.
18)
Malo relaksacije.
Naša, srpska, posla.
Spojili vaskršnje sa prvomajskim blagodetima.
Lepota.
Spojilo Zlatibor i Zlatar.
Između Ledenog vrha i vrha zvanog Molitva.
Osmeh od Uvca do Uvca.
Vidiš orlušine,
a osećaš leptiriće u stomaku.
Pa onda juli, na moru.
Vita brevis, Costa brava.
Bio neki ekstra popust.
Što da se ne iskoristi, dok se još i može nešto.
Jer, za jesen, kažu, Krizni će štab opet odlučivati.
Pominje se samo jedan aranžman.
Limenarija.
.
.
19)
Ako je šut nekog fudbalera bio strašno neprecizan,
naši komentatori su uobičajeno (živopisno) naglašavali
da je bio daleko od gola, „nebu pod oblake“.
Tako su ismevali nesposobne, loše (a reprezentativne) fudbalere, i njihove poteze.
Danas, u 21. veku, obični ljudi, sami, dakle oni isti dragi gledaoci, slušaoci i čitaoci,
masovno, sa svojih „pametnih“ telefona, šalju svoje slike i tekstove, „daleko pod oblake“ ….
Samo se to sada zove „klaud“.
Pa misle da je u pravom smeru.
.
.
20)
Literatura i stvarnost su puni poučnih primera.
Talenti i obožavaoci.
Stvarnost prevazilazi maštu stvaralaca slave.
Ljudi čeznu da vide, da upoznaju, da razgovaraju, sa velikanima u oblasti koju vole.
Ipak, možda je dobro što se takvi susreti ne dešavaju često.
Jer, ako bi neki obični čovek zaista upoznao istinsku veličinu, njegova osećanja bi se brzo promenila.
Umesto obožavanja, nastupilo bi – nipodaštavanje.
Omalovažavanje. Otrežnjenje.
Jer, to je prirodna, instinktivna reakcija normalnog čoveka.
On bi se osetio ugroženim.
Čitav njegov život, rad i postojanje, učinili bi mu se bezvrednim. Sitnim. Žalosnim. Nepotrebnim.
Zato on podsvesno, traži dokaze da velikan uopšte nije tako veliki kakvim se pravi.
Koji je on k…c od književnika, kad ne zna prepoznati ni mladi krompir na pijaci.
Ma, znam mu ja i oca i mater, znam mu pustikolinu iz koje je potekao, iz tog kraja (države, naroda) dobro ne može postati.
Tek kada zacrnimo zvezde, kada im smanjimo sjaj, možemo ih gledati bez ikakve štete po nas.
Mi smo velikanima potrebniji, nego oni nama.
.
.
21)
Još 1871. pesnik je rekao: Stalna na tom svijetu
samo mjena jest.
I onda, 150 godina posle toga
neka politička budaletina
osnuje Savez za promjene.
.
.
22)
Srbima je Srbin dobar samo kad umre.
Sahrane kod nas, postaju mesta masovnog okupljanja.
Jer, one su prilika za oproštenje grehova. Za indulgenciju.
Neka vrsta pokajanja i pritajenog trijumfalizma.
Pokajanja, jer nismo dovoljno pažnje posvetili tom čoveku.
Ako je bio uspešan, baš zbog toga, nismo ga priznavali.
Zavideli smo mu, ometali i/ili ignorisali ga.
Ako je bio neuspešan, nismo ga dovoljno žalili, niti smo mu pomagali, računali smo da mu je naša bezosećajnost najbolji podsticaj da se sam (iz)bori za svoje mesto u društvu.
To što se dotični sada upokojio, malo nam nagriza deo koji se zove savest.
Ali, s druge strane,
to što se upokojio dotični, a ne mi, to što mi ispraćamo njega, a ne on nas,
to pokazuje da smo mi ipak bili u pravu, zar ne?
Toj vrsti samopotvrđivanja, teško je odoleti.
Krivi jesmo, ali smo bili u pravu.
.
.
23)
Ne zna se koja je budala u gradskoj ili republičkoj vlasti ili u nekakvom kriznom štabu, odlučila da se na svim autobuskim stajalištima crvenom farbom označe stope na kojima će putnici stajati i mirno čekati da uđu u gradsko prometalo.
Stope su raspoređene na tačno izmerenom odstojanju.
Naravno, da se niko u Srbiji nije pridržavao tih crvenom bojom ofarbanih stopa.
Srbin na autobuskoj stanici digne glavu da ošacuje kod kojih vrata je manja gužva u dolazećem busu, ili daj Bože, ako vidi i neko mesto slobodno, on refleksno i instinktivno udari najkraćim putem baš na ta vrata.
Stope su smejurija.
Žali Bože para, farbe i vremena, bačenih (i bukvalno bačenih) na asfalt.
Zamislite tu koreografiju, slet, kako Srbi prelaze iz stope u stopu, kao na pozornici …
To je možda i moglo funkcionisati u Nemačkoj, Engleskoj ili u Japanu, ali među Srbljem, idi begaj …
Nije trebala neka velika pamet da se to moglo i pretpostaviti.
Zato sam razmišljao, šta li je moglo motivisati nekog gradskog „desižn mejkera“ da troši farbu na crvene stope po stajalištima?
Da su recimo, odustali od te ideje i sve pare namenjene tom projektu poklonili nekom nesretniku sa velikom porodicom, a malim prihodima, to mi je izgledalo kao mnogo bolja ideja.
Jest, ali onda bi se dobitnik tih para napio u kafani, u povratku bi prebio ženu i decu, završio bi u sigurnoj kući, sa zabranom pristupa, i o njemu bi napravili DNK emisiju u kojoj bi naučno dokazali da on nije ni bio otac toj deci.
Ja mislim da je gradska vlast imala u vidu baš takav scenario
i odlučila se da farba stope.
To je moje stajalište.
.
.
24)
Kult izdaje je u Srba uvek bio jak.
Sa izrazito negativnom konotacijom.
Vremenom se ta negativnost nekako izvitoperila, nejasna je.
Recimo vatreni Srbi (posebno Crnogorci), gorljivi su patrioti, sa indignacijom govore o konvertitstvu, preveravanju, turčenju, katoličenju, prodavanju vere za večeru, izdaji za šaku srebrenjaka …
Svi.
U svim profesijama.
I u medicini.
Tako je, ali samo na rečima.
Doktori uopšte ne osećaju, niti žele da priznaju, ni sebi, ni drugima – da su i oni preverili.
Prodali su veru za večeru, ako ne za večeru, onda za radni doručak. Ili ručak.
Za putovanje na Kongres.
Za besplatni USB disk, privesak za ključeve i kišobran sa nazivom leka.
Za nekoliko hemijskih olovaka i šoljica za kafu.
Izdaja se nastoji prikazati kao uspeh.
Na Kongrese putuju kao jedna (uspešna) familija.
Ne samo da su promenili veru, nego i jezik, govor, čak i prezimena.
Naše najpoznatije velike medicinske familije su sada postali: Amdženovići, Baksterovići (devojačko Gambrovići), Fajzerovići, Bajerovići, Frezenijusovići, Niprovići, Nikisovići (rodom iz Niša), Braunovići, Astrazenekovići, Sandozići, Cilagovići, i drugi novoverci.
Ima tu da izvinete i poligamije, svingeraja, jeresi svake vrste.
Ali, oni za nas tvrde, da smo mi bolesni.
Jer nismo kao oni.
.
.
25)
Zašto komunizam nigde nije uspeo?
Zašto nigde i nikada neće postojati jednakost i ravnopravnost?
Ne znam.
Ali, neću o tome ni da razmišljam, sve dok u narodu kojem pripadam,
postoji stih:
Jedno si ti, drugo sam ja.
Takva je sudbina.
.
.
26)
Obožavam izraze tipa „prepoznali su svoju šansu …“ i tome slične.
Ispade da svi nešto prepoznaju.
Narod ovog kraja prepoznao je istinske zaštitnike svojih interesa.
Preduzeće je prepoznalo priliku za svoj dalji razvoj.
Čovek je prepoznao priliku koja mu se ukazuje jednom u sto godina.
Političari nas smoriše time.
Prepoznavanje je toliko uzelo maha da postoje i gotovi programi za prepoznavanje lica pojedinaca koje snime javne kamere razasute po celom gradu.
To je toliko uzelo maha da sada i državni organi, žandarmerija, specijalne vojne i policijske jedinice, kada krenu u akciju hapšenja provalnika navlače fantomke na lice, da ni njih ne biste mogli prepoznati.
Predmete njihove obrade, naravno, ni rođene majke ne mogu prepoznati.
Obavezno nošenje maski je uvedeno, sa idejom da vas virus neće prepoznati (kao potencijalnog domaćina), svako drugo objašnjenje je idiotsko.
I tako, stalno neko nekog prepoznaje, a često je u pitanju čisti umišljaj.
Jer, prepoznavanje je, da se ne lažemo: utisak.
Prepoznavanje je (kao i lepota) u oku posmatrača, dakle virtuelno.
Metodu raspoznavanja je inače, uvela policija.
Na liniju raspoznavanja poreda deset policijskih službenika i jednog kriminalca (osumnjičenog), a svedoci treba da pogađaju ko je kriminalac.
Istraživanja pokazuju da svedoci u većini slučajeva pokažu na policajce.
Do dana današnjeg, niko od njih nije odgovarao.
Ni zbog te metode, ni zbog toga što su radili u policiji, a prepoznati su kao kriminalci.
Nije odgovaralo ni lice koje ih je prepoznalo.
Lažno svedočenje je, i zvanično, krivično delo.
Elem, izgleda da sam ja jedini koji u prepoznavanju nisam prepoznao ništa što bi bilo vredno prepoznati i upoznati se s njime.
Ali, ja sam siguran da će čitaoci znati prepoznati u meni talenat koji ovim tekstom i nije potpuno izronio na svetlost dana, jer u vreme kad je ovo pisano bio je mrkli mrak.
Prepoznajete simboliku, zar ne?
.
.
27)
Kultura straha se nameće punom parom.
Neko ciljano od Srba pravi mekušce.
Ranije smo u našem narodu imali neku ignorantsku ili indolentsku uzrečicu, tipa:
Svako vreme ima svoje breme.
To kako su nekada patili robijaši, bolesnici ili pesnici,
to je mačji kašalj, smatraju današnje režiseronje vremenskih prognoza.
Oni nas sve tretiraju kao meteoropate.
Čim na evropskom putu padnu 2-3 kapi kiše, oni nas već plaše „olujnim nevremenom“.
Čovek prosto mora da se zapita kako li su to naši preci preživeli na ovim vrletnim prostorima,
u doba kada nisu imali nikoga da ih upozori na „Narandžasti meteo-alarm“?
Ne znam za vas, ali ja smatram da onaj ko najavljuje buđenje ranog proleća,
mora da oseti i blagi bol u grudima.
A da što drugo?
Neće valjda verovati medijima?
.
.
28)
Mediji se kao, zgražavaju …
Ne samo u vezi izjava Mimi Oro, nego i nad učinjenim zločinima, ratnim kasapljenjima …
Kao, kako je moguće da su ljudi, pa bogami i celi narodi, tako krvoločni, nemilosrdni, grabežljivi …
I sam sam o tome često razmišljao, sve dok nisam uočio malobrojnost zemalja koje na svojim državnim obeležjima imaju golubove, u odnosu na one koje imaju: orlušine.
Isti mediji koji su stvorili Mimi Oro, stvoriće i bojni poklič, da nam ga viknu.
A novonastale države će na grbove i zastave valjda početi stavljati dronove.
Na primer, Barjaktara.
Da ne vređamo životinje.
.
.
29)
Više nema voditelja kojem nisu stavili slušalicu u uho.
Više nema pojedinca koji u džepu ne nosi prijemno-odašiljački uređaj, zvani smart fone.
Ne samo da nas prate gde idemo, šta radimo, s kim se sastajemo, s kim pričamo, šta kupujemo, za čim žudimo, nego nam i naređuju šta da kažemo i kako da postupimo.
A sve se to dešava jer smo sami pristali na to. Sa zakonske tačke, sve je ispravno.
Sami smo prihvatili, kako ih ono beše nazvaše, kolačiće.
Cookies.
Stvarno, slatko.
🙂
Sami ste mesili?
.
.
30)
Pre ove specijalne operacije, bilo mi je nejasno
zašto se za diplomatiju kaže da je to hleb sa sedam kora.
Šta to ima tamo da je tako teško, pitali su se mnogi.
Čak je i jedan Basara bio u toj branši.
Pisac klozetskih metafora.
Sad mi je već malo jasnije.
Teško je verovatno, ako neko napravi neko sranje,
a zatekne non-pejper.
.
.
31)
Gospodine sudija, ’ajde da budemo logični:
Kako budala može da te tuži za intelektualnu svojinu?
.
.
32)
Samokritičnost i objektivnost, su neprijatelji napredovanja.
Naš najbolji, najvrsniji polemičar, je postao najbolji baš zato što nije imao tih problema.
On ni iz jedne rasprave nije izašao poražen.
Ključni argument mu je uvek:
„Ti će mi kažeš?!“
Svako normalan tu odustaje.
.
.
33)
Našoj čaršiji nikad ugoditi.
Sad im smeta što je Supermen postao biseksualan.
To što leti, nije im čudno.
.
.
34)
Opet se jedno izgubilo dete,
i neki je čovek pretukao ženu …
Požutele strane, novina naših,
kad stalno pišu, o koječemu,
uvek je isto, kao da sam juče
uleteo u trafiku njenu.
.
.
35)
U medijsko-informativnom ratu,
kojeg naravno vode sve obaveštajne službe sveta,
sada se uočavaju neki novi trendovi.
Naime, stvara se utisak da u te službe sada zapošljavaju vodoinstalatere.
Jer, kako drugačije objasniti učestalost podataka da su neke fotografije isplivale, ili da su neki podaci procureli …
Kao da neko te gurtne, gumice i kudelju, namerno olabavi …
.
.
36)
Novine donose čak i vesti.
Svetska banka i MMF su svojim komitentima ponudili specijalna prava vučenja.
I ja sam iskoristio tu priliku i objavio Svetskoj banci i MMF-u da sam spreman za pravičan dogovor sa istim uzajamnim obavezama:
Mogu da me povuku samo za ono za šta im dam specijalnu dozvolu.
.
.
37)
Ceo život nas uče kako smo navodno, grešili.
Kao narod.
Donosili smo neke sudbinski važne odluke, koje su bile pogrešne.
Prošlost nam je puna grešaka.
A kao sada, u sadašnjosti, mi smo pametniji i znamo gde smo sve i kada pogrešili.
Naši najbolji istoričari su čak objavili knjigu pod nazivom: Šta bi bilo kad bi bilo …
ili tako nekog naziva, u kojoj su potvrdili kad i zašto smo odlučili pogrešno.
Kao pogrešna je sama politika koja je uopšte dopustila da dođemo u tu situaciju, da se uopšte izjašnjavamo, na primer 27. marta, pa na Vidovdan, na Rambuje, na stotine sličnih izjašnjavanja … da li smo za carstvije nebesko ili za carstvije ovozemaljsko?
Da li je zaista činjenica da smo mi sada, samim tim što smo naknadni, što imamo smart fonove, što smo došli posle, istovremeno postali i etalon pameti, da smo živi i kao takvi smo živi dokaz i da smo pametniji od onih od nas koji nisu živi, od onih koji su prošlost?
Ko to može da zna?
I kao u filmu, život evo i nama udeli priliku, da pokažemo koliko smo pametni.
Mislili smo da se ovaj put ne mešamo, da sačuvamo narod i teritoriju, od nesreće, od tragedija …
Na početku, ličilo je da ćemo uspeti, da će nas III svetski rat zaobići.
Jer, ovaj put Ferdinanda su ubili Rusi.
Rat je počeo, kako i doliči, na istočnom frontu.
Ali, ne lezi vraže, mi opet dobismo Ultimatum.
Ne može se kažu, biti neopredeljen, ne može ni tamo ni vamo, ne može na dve stolice, ili si sa nama ili si protiv nas …
To govore oni koji su nas decenijama učili da je neophodan pluralizam mišljenja, da se uvek mora dozvoliti i drugačije mišljenje, da je politika kao bašta u kojoj mora cvetati hiljadu cvetova, da, da … samo zato što je njima tada tako odgovaralo.
To govore oni koji su sada Ferdinandovi i koji su i nas okružili sa svih strana.
Zaključak je dakle, da nije tačno da smo mi sada pametni i da znamo ili shvatamo nešto što oni naši, raniji, nisu znali.
Sve je to uvek isto.
Svaki od nas, pre ili kasnije, izjašnjava se o tim stvarima.
Ili ćeš čuvati interes i srebrenjake ili ćeš reći istinu i postradati.
To je ta pamet.
.
.
38)
Ko god je prvi put čuo Konstraktu, pomislio je
ovo je opet neko sviranje Konu.
Ali, nije.
Ovo je ipak nešto drugačije. Inteligentnije.
Ili je bar pokušaj, navođenja na razmišljanje.
U pravoj poplavi mentalnog zatupljivanja i raznoraznih budalaština,
njeni nastupi su, u najmanju ruku, poziv na razmišljanje.
To je sva tajna njenog uspeha.
(Ne zaboravimo, i pacijenti treba da budu zdravi).
A svet se, u suštini, deli na 2 vrste:
one koji ne žele da razmišljaju nego da uživaju, da đuskaju u ritmu muzike za ples,
i na one koji znaju da je to idiotizam i da ljudsko biće teži ka višem, ka filozofiji, ka spoznaji.
Konstrakta je, pametno, odlučila da igra na ovu drugu grupu.
Njena ključna filozofska misao, bila je vrhunska pitalica, i nema novina niti novinara, koji je nije, oduševljen, ponavljao i stavljao na kraju nekog svog (pametnog?) izveštaja: I šta ćemo sad?!
Posle Lenjinovog. „Šta da se radi?“ ovo je bilo najjače isticanje pitanja suštine, bitka, svega postojećeg.
Svako normalan, nema jednostavan odgovor na to pitanje.
Pitanje, u najmanju ruku, zahteva pauzu, i razmišljanje.
Kod svakog, normalnog.
Ali, ima budala, kojima ne treba pauza.
Oni sve znaju. O svemu.
Zovu ih srpski analitičari.
Eno ih, samo prelaze sa kanala na kanal, sa televizije na televiziju.
Gledaoci, takođe budale, vole da ih gledaju.
Jer, umesto da koriste sopstveni mozak, oni preferiraju da im to neko drugi odradi.
I to je tajna uspeha srpskih analitičara.
Oni, ortodoksne budale i samoreklameri, sve gledaocima objašnjavaju,
na njima razumljiv način.
Ne potcenjuju nikoga, oni bi samo da sviraju (Sebastijanu),
da se pojavljuju i to je sve.
I šta ćemo sad?
.
.
39)
Bili su gradski izbori, no nešto se nisam potres’o.
Da sam ja neka vlast,
ja bih za gradonačelnika Beograda postavio
Cacija Mihajlovića.
Bolji program od njegovog ja nisam čuo ni video.
Kakav metro, gondole, fontane, linijski parkovi i slične budalaštine.
Već 20 godina Caci nam dovikuje:
Okrečite Beograd! Okrečite Beograd!!!
Malo kreča, belog ili u boji, ne može da košta mnogo.
Barem da možemo pogledati u lice, ulice.
.
.
40)
Kad smo već kod kreča …
Da li to može biti slučajnost,
da se na jednom beogradskom ćošku, na periferiji,
u neposrednoj blizini nađu i Lidl, i Maxi, i Dis, i Univerexport, i Idea, i pijaca, …
Prošetam tim krajem i gurnem ruke duboko u džepove.
Mesto se inače oduvek zove tako: Trošarina.
Ali, kreča više nema.
Sada nas farbaju trgovci.
.
.
41)
Urednik mi je zabranio
da o gradskom urbanizmu pišem i govorim
kao da je reč o pozorištu.
Eventualno, kaže, možeš da pomeneš Savski amfiteatar.
.
.
42)
Zaista, na savskom trgu, sve je čisto i uredno.
Posetioci se slikaju sa Stefanom Nemanjom.
Većina odmara na novim i čistim klupama.
Ključne zgrade, koje se izdvajaju po lepoti arhitekture,
su železnička stanica i bolnica Sveti Sava.
Ne znam zašto, u ušima mi odzvanja melodija poznatog šlagera:
Čekaju voz što doći neće …
.
.
43)
Feministkinje zatražile da se zabrani izraz „šalteruše“.
Realno, izraz je stvarno: grozan.
Ali, ko je (samo) jednom bio grđen, vraćan, vređan, maltretiran, ignorisan, psovan, ponižavan, itd, itd.
taj zna da bolji i precizniji izraz u srpskom jeziku – ne postoji.
Istina, verovatno nisu sve baš takve.
Ali, one same trebaju sprovesti, kako se to nekada zvalo: „diferencijaciju u svojim redovima“.
Tako da, što se nas, „stranki“, tiče, feministkinje nisu u pravu.
Na pogrešan šalter se obraćaju.
.
.
44)
Neko sve radi da Srbima ogadi turizam.
Ubijaju želju što se javi.
Realno, ako svaki dan budem slušao izraze tipa:
Briselski sporazum, Bonska ovlašćenja, Bolonjski sistem, Pariski sporazum, Londonski ugovor, Rimski klub, Davoski skup, Minhenski govor, Normandijski format, …
Pa, gde da idem, gde da putujem …
Pun mi je kufer toga.
Šantića, daj.
Davaj, davaj!
.
.
45)
Naučnik u zdravstvu.
Mlad i prionuo na rad.
Tema, zaista interesantna.
Hoće da dokaže
da oni koji imaju malu platu,
više troše komplement.
To mi svi znamo, samo oko dokazivanja je zapelo.
I kad mi uzmemo toliku krv,
ko će da plati Laboratoriju?
.
.
46)
U Bosni opet neko sranje.
A mi iz Podlugova smo joj lepo govorili:
Putuj Selma, i ne naginji se kroz prozor!
Ali, Selma, ne Hajek?!
.
.
47)
Floskule o održivom razvoju
postaju neizdržive.
Iz obnovljivih izvora se saznaje
da se još uvek nisu dogovorili
da li je čaša do pola puna ili je do pola prazna,
ali mora biti reciklirana.
A kad si ispred reciklomata,
onda si u redu.
.
.
48)
Šta čovek da misli o našem pravnom sistemu,
kada uhapšeni general policije,
izjavi da nije mogao pošteno raditi,
jer su mu zakonom vezane ruke.
.
.
49)
U vezi odgovora na retoričko pitanje, iz jednog od prethodnih zapisa:
Čemu uopšte pesme?
Odgovor na to pitanje je zapravo već dao, genijalni, Živko Nikolić.
U verovatno najboljem domaćem filmu svih vremena, filmu “U ime naroda”, postoji insert, pevanje pesme na dati znak, na komandu, u hodniku.
„Drugarska se pesma ori“.
Kako tada, tako je i danas.
Da odvuče pažnju sa politike.
Ove mi Krstinjice.
.
.
50)
Srpska istorija je istorija zabluda.
Neke istine zaista nikada nećemo shvatiti.
Nema ko od naših političkih velikana
(Nikola Pašić, Slobodan Jovanović, Dragiša Vasić, Miloš Crnjanski, Draža Mihajlović, …)
nije (doduše, pred kraj karijere) došao do onog čuvenog ključnog zaključka,
kako i zašto mi uvek najebemo.
Mada, mi taj film još nismo odgledali do kraja.
Raduje jedino vest, da je konačno i snimljen.
Zove se, jednostavno:
„Ne igraj na Engleze!“
.
.
51)
Jedan prikaz.
Knjiga priča „Nećete mi verovati“ pripada onom žanru pripovedne proze koji je kod nas dobro utemeljen i nastavak je literarnog klasicizma dvadesetog veka.
Verujemo da nikoga neće ostaviti ravnodušnim, ali u kojoj meri će obeležiti ceo jedan period koji uobičajeno i ne baš inventivno nazivamo „devedesete“, ostaje da se vidi.
Pošteno govoreći, knjiga je teška i za čitanje, a kamoli za identifikovanje i/ili uživljavanje u misaone tokove ljudi, za koje je teško ostvarivo da uvek ostanu upravo to – ljudi.
Ne može se reći da autor nema razumevanja za svoje junake, ali neka doza fatalizma lebdi od početka do kraja, u svim pričama i nemoguće je oteti se utisku da je knjiga puna autobiografskih elemenata. Dakle, doživljenog. U principu, to može da smeta, ali pravim majstorima pisane reči, a dotični se već dokazao kao takav, nije prepreka da nađu načina da se to u samom tekstu, u delu, i ne oseti.
Precizna analiza stvarnih događaja, kao na večno inspirativnom „Času anatomije“, nemilosrdno i do bola zaseca i u neke teme i događaje koje bismo najradije da zaboravimo. U tom smislu bilo bi tačnije govoriti o svojevrsnom „Času patoanatomije“ naše ne tako davne prošlosti, čiji je i sam autor bio svedok i učesnik.
Da li je zbog toga tzv. kritička distanca, postala manje uverljiva, stvar je individualne procene, jer autor hrabro dozvoljava svakome da sam formira svoj stav o rečenom i opisanom.
Knjiga priča „Nećete mi verovati“ nije delo koje će lako naći put do najšire čitalačke publike, ali autoru to, kao ni u njegovim ranijim delima, nije bilo od presudne važnosti.
Oko jedne stvari ćemo se zasigurno svi složiti. Našoj literaturi, kao i samom autoru, bila je potrebna jedna ovakva knjiga.
U tom smislu najviše začuđuje činjenica da ona još uvek nije objavljena. I to je njena najveća mana. Štaviše, ona čak nije ni napisana. Autoru se upravo to, može najviše, zameriti.
Naravno, to ni u jednom trenutku ne može osporiti postojanje prikaza samog dela, jer u suštini prava kritika i mora biti upravo takva.
Spremna.
.
.
===============================================================
===========================================
=========================
=======
=======
Još sličnih tekstova:
.
.
.
.
DiaBloG – 2022
Dijaliza 