Ili: IDE MILE I PIŠE PAŠKVILE
(Piše Hund al’ piše i Mile … )
Za početak, jedna napomena: ovaj je Letopis bio zamišljen kao neka vrsta omnibusa, tačnije oktobusa, sa već dogovorenim takmičarskim poglavljima: „Uvod“ (0), „O skromnosti i znanju“(1), „Veliki epidemiološki rečnik“(2), „Međusobno priznanje“(3), „Netačna metafora (ili: Daughter of the bitch)“ (4), „Tu me nađe“ (5), „Zašto naučnik sa Harvarda svira klavir“(6), „Komunikejšn“(7), „Natrag u veliki prljavi grad“ (8), ali, kad se nešto radi volonterski i bez kormilara, na kraju obično ispadne Rašomon, ili Roršahov test, gde svako može da vidi ono što hoće, ili šta mu se pričinjava.
O, dijalizni Regionu!
Ovog leta imao si jedinstvenu akciju: Spoznaj Samoga Sebe!
I priroda i društvo te zatvaraju sa istim ciljem: da bi mogao da shvatiš važnost preispitivanja.
A za preispitivanje je najvažnije da uzmeš u obzir i neku drugu misao, ideju, reč, stih …
Narodi se okupiraju i pokoravaju, ne oružjem, nego kulturom, jezikom, mitovima, filmovima, poezijom, rečju: budalaštinama …
Srbima je nekada narodna poezija bila sve. I bili su neuništivi. Nema bune i slobode bez pesnika. Srpsku su poeziju proučavali Gete, Puškin, Viktor Igo, Lamartin, Hundke … (link)
Danas, eto, nikome ne nedostaju dahije, ali k’o za baksuzluk, Srbi zavoleli tufahije.
Kažu: nova normalnost. Poeziju su zamenile serije, gosti u studiju, hedonizam, konzumerizam, rijalitiji, seks, droga, nasilje i sve moguće izopačenosti. U svim generacijama.
Srpska posla: piju Diklofen-duo, a hteli bi u trojku.
Samo opušteno, viču sa svih strana.
Ti ne slutiš kakva sreća čeka nas … čim se usvoji Zakon o istopolnim brakovima, podrazumevanom donatorstvu, podrazumevanom usvajanju dece, podrazumevanoj vakcinaciji, podrazumevanoj marihuani i podrazumevanoj eutanaziji.
I tako to, na našem evropskom putu.
Nađosmo se u parku ispred Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke, mestu gde Srbi izvode pse radi olakšavanja.
Krećemo.
Mile Lajkovac goes to Holywood by Milos The Great.
Četiri čoveka u automobilu, a o psu da se i ne govori (link).
Nema više Baj-age, drugi su nam sad Instruktori pozitivne geografije.
Ništa na ovom svetu nije slučajno, pa ni Slučajni Srbi.
Leto je, pa onu čačansku Lopužu nećemo ni pominjati.
Čačanska Lopuža je poznata po tome što bi intrigama sjebala i rođenog brata, ako od toga ima neku ličnu korist, pa čak i ako nema, iz čiste navike, a sve praveći se da vam je najveći prijatelj. Bez obzira koje je godišnje doba on čeka samo jesen, čeka da lišće padne na njegova ramena i njegova će želja biti ostvarena.
Zato Čačak zaobilazimo u širokom luku.
Kartu ili mapu puta čitaj, seljaka ništa ne pitaj.
(Starac Fočo se pravi da ne zna gde je Srbinje).
Srećom, sada nemamo okupatore, nego samo dajemo olakšice za investitore.
Vozi Mile, u kolima sluša naš dijalizni „VoA“ radio (veličina of površine do 1,8 MHz) i prima, u svoj ograničeni mozak, subliminalne poruke.
Ševrolet star 20 godina, ali očuvane limarije (link).
Ko je samo jednom prelazio srpsko-srpsku granicu, između Srbije i Republike Srpske, tome ni okupacija neće teško pasti.
Kažu, pao im sistem, i 3 sata drže ljude u kilometarskoj koloni, na zvezdanu od 38 stepeni u hladu, a hlada nigde.
Ne pada im na pamet da se snađu, da ručno zapišu brojeve tablica ili dokumenata, da ih slikaju mobilnim telefonima, da se izvinu, da napoje putnike hladnom vodom, da preporuče prelazak na drugom prelazu, ništa. Samo nabusito odbijaju svaki razgovor, i kažu morate čekati dok ne dođe struja. A kad će doći struja, ne zna se.
Odbij.
(Sikter).
A lokalni krimosi prolaze pored njih bez zastajkivanja, samo im mahnu i dodaju gas.
Hteo-ne hteo, čovek se seti pokojnog Milanka, dijaliznog pacijenta iz Bora, koji je tvrdio da Srbe ne treba primati u javne službe i državnu upravu. Bolje je uvesti i zaposliti 20 000 Japanaca, manje će nas to koštati, nego pustiti naše primitivce da obuku uniformu i osete vlast.
Čekamo i gledamo, gledamo i čekamo.
Tolike respiratore navukli, a sad …
Nema struje.
Nema generatora, razvoja.
Na granici, srpsko-srpskoj.
Na evropskom putu.
Milanko, crni Milanko.
Svaka ti je bila na mestu.
Ka u Njegoša.
Ko ga ono dokusuri, upita Mile.
Neki kardiolog.
Nije neki, poznat je, organima napredovanja.
Načelnik jedinice, diplomirao sa šesticom.
Jaah.
Mile Lajkovac, vadi svoj spomenar.
Da razbije monotoniju.
Recituje, pompezno.
„I mnogi su postali mornari
jer su čuli
da na izvesnim obalama raste cvet
od čijeg se mirisa postaje sretan.
Oni koji su se vratili,
ništa o tome nisu znali.
Pitajte one koji se nisu vratili.“
E, jesi ga izabrao, povikaše svi u glas.
Mile, uvređen.
Ajte, onda vi,
ako znate,
bolje.
.
.
.
.
.
I
Eh, kad bi neko …
Kad bi samo neko, od ovih, sveprisutnih …
I stalnoprisutnih …
Koji nam se ne skidaju sa malih ekrana TV prijemnika …
Koji se odazivaju na STRUKA …
Kad bi samo neko od njih …
Bar jedan od njih,
Bar jednom da kaže …
Te dve proste reči: NE ZNAM.
To da nam je dočekati …
I ništa više da ne kaže …
Nikada …
K’o da je sve rekao.
U poemu bi ga stavili …
Zvala bi se „Reče mi jedan čovek“,
Reče da ne zna,
A ja znam da zna,
jer da ne zna, on to ne bi ni rekao.
Nikada.
I da se više ne preganjamo sa Matijom i njegovom bratijom (Krhko je znanje), pitanje ćemo postaviti retorički: kakve su šanse da ijedan medicinar, ikada, javno, na neko pitanje kaže: NE ZNAM.
Šanse su male.
Iskreno rečeno.
Nikakve.
Na osnovu svakodnevnog uvida u izjave naših medicinskih glasnogovornika, jasno se može zaključiti da postoje dve vrste lekara: oni koji znaju da ništa ne znaju i oni koji ne znaju da ništa ne znaju i prave se da sve znaju.
Jasno je i da su ovi drugi većina.
Većina njih misle da su polivalentni i omnipotentni, čak i kad su impotentni, oni su navalentni.
Viđate li i vi po novinama, po televizorima, po bolnicama, klinikama, ambulantama i ordinacijama, doktore koji misle da su i oni mogli postati veliki (npr.sportisti) poput Đokovića, veliki (reditelji) poput Kusturice (u najmanju ruku), pisci poput Andrića ili Crnjanskog, naučnici poput Milankovića ili Pupina, muzičari poput Stefana Milenkovića, – samo da su hteli.
To, „da su hteli“ je jako bitno, jer, slutite već: njima to nije bilo bitno. Sitno je to za njih.
Inače, da su hteli, oni bi to i postigli.
Ali nisu hteli, jer su im medicina, znanje i njihova zakletva, bili „prioritetniji“.
I oni su se tu ostvarili, oni su ekvivalentni.
Oni su, ništa manje, u svojoj Struci.
Sve Crnjanski do Crnjanskog, embahada nema dovoljno, koliko je kandidata za resore.
Sve Đoković do Đokovića, ljubi ih Pepe.
Film o tome zove se Nedeljni ručak, a publici se od njega povraća.
Sada međutim, ne idemo u Vrdnik, nego na Mokru goru, srpski Holivud.
Ja znam da ništa ne znam, ali znam više od onih koji ne znaju da ništa ne znaju. To je Miletova autentična odbrana od Dunning-Krugerovog fenomena (link).
Preko medija nam nude pelcer, pod moranje.
Je l’ da gi primimo?
Samo k znanju, kaže Mile.
A neko dvoje, sredovečnih, sede na klupi, pored Drine.
Skromni kakvi već jesu, oni natenane preispituju svoja znanja.
Na zalasku sunca prisećaju se prvog dejta.
Kada mu je, ritajući se, nanela povrede
u vidu periorbitalnog hematoma.
I pitanje njeno je sada blago.
Nepretenciozno.
Ona kaže:
Znaš li dragi
onu šljivu ranku …
.
.
.
.
II
Smejali smo se kada je u Kamiondžijama Čkalja naglašavao značaj svoje profesije prekomernim korištenjem reči IBERLAUF i sličnih majstorskih cincilatora, gefufni, spelvrcni i gedora.
Smejali smo se nefrolozima i vaskularnim hirurzima kad su počeli da rekreiraju A-V fistule (link).
Smejali smo se kada je obični đoka dogurao do profesora (redovnog), a govorio je (navraga) oksimorone, tautologije i pleonazme, tipa „pridruženi komorbiditet“ ili prideve tipa „iskustan“.
Zaista je ružno kada čujemo da je neko profesor Univerziteta, a čovek je očigledno nepismen.
Da vas podsetimo, samo na neke (najčešće) nepravilne izraze.
Pridruženi komorbiditet je dakle, isto što i zidni mural, druga alternativa, softverski program, stručna ekspertiza, empirijsko iskustvo, moguće opcije, cena koštanja, istinite činjenice, unutrašnji enterijer, potencijalno moguće, lično i personalno, nužno potrebno, nivo vodostaja, memorija pamćenja, crna tama, na dve jednake polovine, vratna šija, istorijska povijest, mala kućica, stara baba, matori deda, mala bebica, velika kućerina, hrabar heroj, urbani grad, šuplja cev, vrhunac kulminacije, izaći van, ući unutra, sići dole, popeti se gore, vratiti se natrag, dijaliza bubrega, ludilo mozga, ja lično mislim, no međutim, čak štaviše, isto takođe, baš baš, često puta, veoma mnogo, jako puno, svašta nešto, i plus da dodam, zbog toga jer, zato jer, svojim sopstvenim životom, svojim vlastitim rukama, pokrenuti inicijativu, oko desetak, cirka negde oko, najminimalniji, najmaksimalniji, najoptimalniji, javno objaviti, kako i na koji način, vremensko razdoblje, iz razloga jer, uzajamna saradnja, treći po redu, četvrta godina zaredom, unapred planirati, vodeći lider, obadva, obadvojica, navedeni citat, izloženi eksponat, monumentalni spomenik, uslužni servis, neophodno potreban, biti prisutan, sveukupno, sanjati san, darovati poklon, besplatni poklon, rezervisati unapred, najpametniji od svih, naknadno je usledio, meseca septembra, međusobno spojiti, onda kad, tuga i žalost, jad i čemer, bruka i sramota, otišli smo malo predaleko, bez kraja i konca …
Naravno, svima nama se ponekad omakne neka od ovih grešaka, ali jbga, mi nismo profesori univerziteta, ne trčimo pred kamere i pravimo se pametni.
Iz sata u sat. Svakog bogovetnog dana.
Incidenca, prevalenca, distanca, dezinfekcija, mortalitet, morbilitet, debilitet, …
Ne zatvaraju usta da bi nam objasnili šta je seropozitivnost …
Zašto čovek sa koronom ne može biti primljen u koronarnu jedinicu? Zar zato što je načelnik te jedinice medicinu završio sa šesticom? Jer je u docente primljen inkluzijom, kao lice sa posebnim potrebama da bude profesor?
Šta je PRC, a šta PCR? PRC je valjda Narodna Republika Kina (?!!) prc (!). Ali šta je tačno i koliko je tačan PCR, iliti: Pi-Si-aR (link), ne zna nijedan Pi-aR. Sve odomaćeno, (u)skraćivanje.
Kažu, sad možete u Bugarsku i bez negativnog PISIAR-a….
A sa pozitivnim?
Pa, niste valjda ludi da ga tek tako izvadite i pokazujete uniformisanom licu … sve sa koronom …
U mladosti ste čitali roman Zvonimira Majdaka „Kužiš stari moj“, ali tek sada vas zatrpavaju izrazom: prokuženost. Više Pro nego contra, kužite?
Cigani u Skadarliji tvrde da Glavna Epidemiološkinja ne dozvoljava da njoj pevaju onu pesmu gde ima stih: „Aj’ idi kćeri vidi bolesnika …“ (link)
Prosto je neverovatno da narod koji obožava da gleda TV sapunice, ne želi da pere ruke. Glavni likovi našeg serijskog korona programa samo mu o tome pričaju, u svakoj epizodi, ali opet, narod neće da trlja kako oni zahtevaju, nego tera po svome. Trla baba lan, a Švabo tralala i nastaviće se opet.
Šta je Prvi pik Drugog talasa, a šta Drugi pik Prvog talasa, da sada ne talasamo previše, ne zna niko. Sada kada Srbija i bukvalno nema izlaz na more, a već nas stiže i treći talas!?
Gledamo gnjurca, voda mu do kolena, nema ni plime, ni rime, ali on stavio masku i talasa. Kaže, kada se udruže korona i gripa, nastaće savršena oluja, cunami. I eto, on već izgleda k’o da ga je poplava izbacila.
Ko je i šta je uopšte Pik? A tek Skočko? Ko je karo? As?
Zašto je bitno da se sazna ko je Nulti pacijent? To je tako nepravedno. U svakoj ustanovi, sve se radi i sve je dozvoljeno, čak i među pacijentima, samo da bi se zaštitio Broj 1.
(Tačan odgovor na ovo pitanje je sledeći: Bitno je, jer, Nula puta bilo koji broj, opet ostaje nula! Od njega nema širenja. Zato se za Nultog pacijenta uvek proglasi neko ko to sigurno nije).
Ko je tipičan, a ko atipičan, i ko uopšte ima pravo da tipuje? Zar tipovanje nije kriminalna radnja? Da nije tu neko nešto ut(r)ipovao?
Sad je jasno da svi imamo ili ćemo imati kliničku sliku, ma šta to značilo.
(Nemoguće je shvatiti kakvi smo to ljudi, mi pacijenti. Kao da nam nije dovoljno to što smo se razboleli, nego se još i slikamo u klinici).
A s tom (kliničkom) slikom je u očiglednoj vezi i najavljeni biološki pasoš. Šta sad to znači? Da nam je ovaj stari pasoš bio geografski? Da li su Rotšild, Rokfeler, Gejts i slični stručnjaci bili Instruktori pozitivne geografije, ili biologije?
Kad smo sa Julijanskog prešli na Gregorijanski kalendar, a sa Pašinog na Julino brdo, možemo i sa geografskog preći na biološki pasoš, ionako nam, obrni-okreni, nema mrdanja.
Narod, ko narod … Čim su čuli da će ga preostati samo Zlatna milijarda, navalio da kupuje zlato, pa cene zlata rastu jednako kao i broj novoobolelih, novopreminulih i novoobogaćenih.
Da je živ, pokojni Duško Radović bi sada za Novčanik rekao: Ako ti ne znaš gde ti je, a ja takođe, ne znam gde mi je, treba pomisliti da nije nešto u vezi ove epidemije, pa ako ga i dalje nema, to ti je.
Kaže Struka, ko ne nosi masku ići će na groblje. Glupost. Oni očigledno ne znaju da i mrtvaci smrde. Tek tamo ti treba maska.
Pretpostavljamo da biti asimptomatski slučaj verovatno ne znači ništa dobro, čim se takvi optužujućim tonom pominju u vestima, kao da su oni simptomatski manje zlo, simptomatično je sve to …
Saznadosmo tako da postoji i rezaražavanje, i čoveka nekako od te reči odmah podiđu žmarci, osetiš da su to oni koje su zarazili rezanjem, na operativnom stolu, pa ti sad gledaj koji je sto kovid, a koji non-kovid, ako si dalekovid.
Da i kriva može biti grbava čim priželjkujemo njeno zaravnjenje, to je jasno kao kružni tok. Kao ljudi i kao komunisti, nismo se držali linije, zato nam je sada kriva kriva.
Saznadosmo da postoji i rep pandemije, čisto da ne budemo na repu događaja, kad već ne smemo reći da imamo problem u glavi.
Saznadosmo da rezervoari nisu samo za gorivo, nego i za viruse, pa vi sada razmišljajte gde ga sipate.
Saznadosmo da u žarištima nema žara, nego virusi tamo kolo vode, i pevaju borbene.
A tek džepovi, džepovi su krivi za sve. I to ne zato što su prazni, na to smo navikli. Nego su se u njih sad bespravno uselili virusi, a za njih nema Izvršiteljā, da ih izbace.
Čim epidemiolozi pomenu džepove, mi treba da napunimo gaće.
To je takva nauka.
Egzaktna.
.
.
.
.
III
Eto mene, eto vas, i ništa se ne dešava.
Idemo putem Milos the Great (Djordje the Kara, još nije izgrađen) i slušamo radio.
Morate prihvatiti realnost, bio je to nekada glavni štos, u Top listi nadrealista.
Put dugačak, kola trula …
Mile je seljak.
Štaviše, seljačina.
Nekada je vozio traktor.
Sad se autovao.
Ševroletuje.
Bez obzira šta javljaju, ja sam sviko da čujem, samo ono što mi subliminalno proturaju.
Nastavljaju se pregovori između predstavnika pacijenata i predstavnika farmakomafije, a pod pokroviteljstvom EU, SAD i drugih globalnih političkih faktora.
Imperativ je što brže postizanje pravnoobavezujućeg sporazuma u kome će se Farmakomafija obavezati da prizna Pacijente, a pacijenti će priznati da ih tretiraju samo u cilju Profita.
Daćemo im i mokraću i stolicu u Ujedinjenim nacijama.
Od Rusije se očekuje da bude suzdržana ili bar da stavi masku.
Sve je isto, i sve je već viđeno. „Ne može šut s rogatim“, „Ustav se ne maže na ’leba“, „Patriotizam se ne sipa u traktor“, „Mi dole nemamo ništa“ (tačno), „Mi imamo decu“, „Neko drugi bi to svejedno uradio“ (šefovi udruženja), „Moramo kao Miloš, a ne kao Karađorđe“, „Najvažnije je razgovarati“, „Pregovori nemaju alternativu“ (i edukacija), „Srbija više neće ratovati“, „Obe strane treba da iskažu spremnost na kompromise“, „Prvo moramo prihvatiti Mapu puta“, „Zatim ćemo usvojiti Standarde pre Statusa“, „Da olakšamo život običnih ljudi“, „Nećemo posezati za velikim temama“, „Samo da razmenimo zemljišne i matične knjige“, „Da priznamo diplome i uspostavimo kretanje“, „Da ojačamo ekonomske veze, posle ćemo o političkim“ … itd, itd, …
Izašao čovek na TV i kaže: „Ja sam se čitav život školovao za ovo i molio Boga da se ovo ne desi“.
Iz čega se mogu zaključiti samo 2 stvari: ili da Boga nema, ili da u svojim molitvama čovek nije bio iskren.
Jer, ovo, odnosno, ono, nam se dešava.
Nema demokratije za one što viču: Nemoj, šta ti je!
U medicini je nekada bilo: „Prvo je ne štetiti“, a sada je lestvica podignuta na: „Prvo je prihodovati“.
Zajebi štetu, nismo mi osiguravajuće društvo, rekao je onaj Primarijus iza koga su stajala 2 Sekundarijusa, na bdeniju u TV Klinici.
Rasprava je bila o tome kako najbrže ostvariti zaradu Rotšildove i Rokfelerove Big Farme, a da narod pomisli da je to za njegovo dobro i da sa ushićenjem učestvuje u tome.
Za one koji ne znaju, u vojsci je nekada posle ručka sa pasuljem (i bromom) dežurni oficir upisivao sledeći izveštaj: „Hrana je na vreme spremljena i uredno podeljena, jelo je bilo ukusno i vojska ga rado jede.“
Dakle, sistem je oduvek pratio „reakcije“.
Maske se nose da bi svako shvatio da je žaba skuvana.
I da je zdravlje oblast gde ne može biti demokratije.
Vakcina je obavezna, da bi se sprečilo širenje bolesti na one koji se ne vakcinišu.
Predstavnici pokreta „Dijalizni životi su važni“ ponovo su izašli na ulice zbog smrti još jednog dijaliznog pacijenta koji neće ni ući u zvaničnu statistiku.
Preminuo je nakon duge i teške bolesti, ali pre neophodnih 90 dana da bi postao stalni dijalizni procenat.
Imao je kažu, stereo sistem. Dva katetera, peritonealni i subklavični. Dole ga pune, gore ga prazne. A njemu sve gore.
Ljubinko, Zvonko, Naum, Ceca i establišment, izdali saopštenje.
Žale zbog incidenta.
I apeluju na sve da se suzdrže od neprimerenih reakcija.
Pravilnik se, kažu, mora promeniti demokratskim putem.
Na izborima.
Ili, na tenderu.
Ali, Pacijent nije zainteresovano Lice.
Nema prigovora.
Ne može da ga podnese.
Ne može ni postavljati pitanja.
U americi je smrtnost mnogo veća,
pa niko ne traži HDF.
Ljubinko i Zvonko ne daju HDF, nikome osim sebi.
Sneška pušta reklame o leku protiv C-hepatitisa.
Naši borci.
Za prava pacijenata.
Zbog njih, na svojim leđima, da ne kažemo bubrezima,
osećate svaku rupu,
na tom našem, evropskom putu.
Ipak, rešenje se nazire, što bi rekla Nailova mati.
Rešenje je u pregovorima.
Sa predstavnicima udruženja pacijenata.
Ako oni kojim slučajem ne zastupaju pacijente,
nego takođe farmakomafiju,
onda se rešenje svakako nazire,
ali u tom slučaju
sa svakom novom rundom
pregovora,
sve smo bliži,
konačnom rešenju.
.
.
.
.
IV
Počinjem da verujem da izraz „pseći život“ više nema onaj raniji smisao.
Mislim da nije tačan.
Listao sam oglase da bih u porodicu doneo kuče. (Struka kaže da ljubimci podižu imunitet, a žena mi ne dozvoljava da dovodim ribe i mačke, ☺, pa eto ….).
Listam, gledam …
Ceo biznis se tu vrti.
Industrija.
Kučići se planiraju (dezen, boja, veličina, i druge karakteristike, sve po želji kupca), zatim se naručuju i dobijaju, na kućnu adresu, i plaćaju, karticom, bez da u tome iko vidi bilo šta sporno.
Nekada se sa gađenjem govorilo o projektu EUgenika.
Danas, u nekoj zabiti, na nekom propalom gazdinstvu pored Šapca, pripiti i polupismeni seljak, ima kaže: odgajivačnicu.
Vid’o čovek nema leba od motike i dao se u pseći trafiking.
Štancuje kuje ko Narodna banka kovanice.
Čovek se zove Miljojko, a kuje Hermiona Watsanabe, Fiona VanDerIlinden, Melisa Gebrejezus, Daisy Fon Der Lajen, Klara Whatever, … i sve neka tako Zapadna imena.
Rodoslovi, do unatrag 200 godina, kada im je otac Oskar trčkarao po zamku kralja Fridriha II Buržujskog. A sada njegovi potomci rastu evo, na jednom salašu, pored Kikinde.
U prljavom ćumezu, genetski čista rasa.
Svi Pobednici.
Imaju takmičenja, propozicije, pehare, sudije (isto korumpirane), udruženja, organizacije, političke stranke, azile, migrante, sve.
Vakcinisani svi, obavezno, bez da je ijedan roditelj pozivao na proteste ili hulio na Big Pharmu.
Čipovani, svi naravno, i vode se propisno, na povocu, sa brnjicom (maskom) ili u kavezu.
(Pardon, ispravka, ne kažu kavez, nego: „transporter“).
Jedu samo propisane im granule.
Postoje hoteli za pse, šetači za pse, maseri, lekari, frizeri, sociolozi, animatori, defektolozi i psiholozi (šaptači).
Imamo i pseća groblja, u Crnoj Gori, oni su i tu bili prvi, na Surčinu će biti tek drugi.
Biti pas, životinja, danas ne izgleda tako strašno.
Na Zapadu su bili protesti protiv bombardovanja Srbije, ali samo onog dela gde su zoološki vrtovi, da ne bi stradale životinje, a na Srbe je vršena udarna „zračna kampanja“ čak i na Vaskrs, i niko nije protestvovao protiv toga.
U Drvaru, u Titovoj pećini, osim dotičnog Jozefa bili su i Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Sreten Žujović i Vladimir Nazor, ali je, kažu istoričari, najviše škole među njima imao pas Tigar, jer je on bio školovani nemački ovčar.
I taj je Titu spasio život, a od ideoloških i stranačkih kolega, takozvane Struke, niko se nije nanosao nogu (niti izbegao dijalizu), u poodmakloj starosti.
Pas je čovekov najveći prijatelj. (Među ljudima, kao i među narodima, ne postoji prijateljstvo, nego samo interesi).
Ako su nam naši najveći prijatelji čipovani, vakcinisani, nose maske (tj. brnjice), šta onda dođavola, mi ljudi imamo protiv Bila Gejtsa i drugih nam gospodara na ovoj Planeti?!?
Psi više i ne umiru. Oni se samo uspavaju.
To je to. Može li uopšte i biti drugačije, ili bolje?
Teško.
„U noćima dugim belim, ja za čipom sada šenim.“
Podaci sa psećih čipova još nikada nisu ni ukradeni, ni hakovani, kao na primer, podaci dijaliznih pacijenata iz jednog privatnog lanca dijaliznih centara u Srbiji (link).
Sada, kad sam i ovo napisao, kad sam pomenuo i najveću i najjaču svetsku dijaliznu industriju, morao sam se ipak posavetovati sa svojom advokaticom …
Sme li ovo ovako da ide u javnost, da nije prejako?
Da ne najebemo?
Ona je žena stroga i poznaje sve paragrafe.
Drži se Zakona.
Zato me i iznenadio njen komentar.
Rekla je samo jedno:
VAU.
.
.
.
.
V
Ako smo na ovom sajtu već utvrdili kakva nam je situacija u zdravstvu, u školstvu, u kulturi, itd., ostaje onda nejasno zašto naš narod voli da gleda filmove katastrofe.
Kao da nam u životu nije bilo dovoljno bezizlaznih situacija, u kojima smo se nalazili što svojom, što (češće) tuđom, voljom, nego to moramo gledati i kao zabavu, filmsku predstavu, spektakl, takoreći.
Skoro svaki dan.
A u večernjim terminima, redovno.
I svi ste mogli primetiti da u ostvarenjima holivudskih reditelja postoji jedan kliše kad se Glavnom liku primakne katastrofa.
Bezizlazna situacija.
Kraj.
Smrt.
On tada, u krupnom planu, patetično izgovara: „Aj lav ju …“ pa dodajte sami ime drugog junaka filma kome se on obraća: ćerku, sina, ženu, ljubavnicu, drugara, majku, oca, nije bitno.
Kaže im da ih voli, jer eto, pre te katastrofe, nije siguran da su to shvatali …
A posle, kao, znate već, neće ni biti u prilici da im to kaže.
No, to nije ono što je bitno.
Bitno je da svi znamo da će tada, na to „Aj lav ju … (staviti ime prema sklonostima)“, to drugo Lice, odmah, neizostavno, uzvratiti sa:
„Aj lav ju TU!“
U to se možete kladiti, ako bi se iko, uopšte usudio prihvatiti takvu opkladu.
Kad ne biste čuli taj odgovor, iako znate da ste ga baš takvog očekivali, vi biste zaključili da reditelj nije normalan.
I da će ga producenti baciti, kao u Košare.
Biće smenjen ili bolje rečeno, zamenjen.
Interesantno, u domaćim filmovima takvu scenu nikada ne možete videti. Mi smo narod koji ne voli klišeje i patetiku.
Biti producent kod nas nije pitanje dara, nego para, pa su kod nas i producenti zapravo glumci (glume da imaju pare). Ne baš nadareni, da ne kažemo obdareni.
Narod ovo naglašeno „takođe“ – ne voli.
Tu i tamo, „Aj lav ju“ i može da prođe, ali niko ne želi potpisati da bude sa „tu“.
Poslednja takva scena, u kojoj je Glavni lik uzvratio sa „Volim i ja Vas“ završila je pravom katastrofom, posle koje je on isporučen strancima i umro u zatvoru otrovan lekom protiv lepre.
Od tada, kažu, postoji izreka: TU te čeka.
Zato sa nama više niko i ne razgovara.
Svi ćute.
Samo kažu, potpiši Tu.
Veliko je pitanje da li se iko može, pa bio on dijalizni pacijent ili profesor nefrologije, odbraniti ćutanjem. Ćutanje ipak, nije zlato. Ali, profesor koji sada svira klavir, odbija da propeva.
Ne znam otkud mi ova subliminalna asocijacija u tekstu o dijalizi, dok prelazimo granicu, autošovinizma.
Valjda previše gledam zapadne reklame:
Tu me cene, tu kupujem …
Tu, je ono pravo.
Sad samo čekam da se i kod nas pojavi
pokret: „Mi TU“.
Šta nam rade
vodeći nefrolozi
mislim da je to tu negde.
.
.
.
.
VI
Nauka je čudo.
Ima studija da je bolje biti pijan, nego star.
Ima studija da je bolje koristiti marihuanu u medicinske svrhe, nego u svrhe uživanja.
Ima studija da je bolje biti gađan osiromašenim uranijumom, nego obogaćenim hlebom.
Ima studija da je Njegoš bio kriminalac i zločinac, a Milo Đukanović svetac i prosvetitelj.
Ima studija da je bolje biti vakcinisan preventivno, pa zakačiti autizam, nego hodati peške i kenjati o zdravom životu i rekreaciji, a na društvenim mrežama i državnim jaslama.
Naučnici sa Univerziteta Merilend u državi Masačusets su ustanovili da ljudi koji pišaju u kadi dok se kupaju, žive duže nego oni koji su na dijalizi i ne pišaju uopšte.
U jednoj zemlji na brdovitom Balkanu postoji Udruženje građana koji se nazivaju nefrolozima, a dvanaest godina im glavni Pravilnik za 80% pacijenata propisuje dijalizatore samo do 1,8 m2 površine, i oni za sebe tvrde da su stručnjaci i humanisti.
U zemlji Srbiji postoji i čovek koji tvrdi da HDF nema nikakve prednosti nad običnom HD, ali on sam koristi isključivo HDF, svaki drugi dan, i predstavlja se kao zaštitnik interesa svih pacijenata.
Na jednoj TV se redovno pojavljuje čovek koji izjavljuje da on nema problem sa tim što nikada nije savladao padež zvani instrumental.
Ima neurologa koji misle da je Ataxia stanje kad si prepušten gradskom saobraćaju.
Na ortopediji, naš hirurg je prvi otkrio „Sindrom rame-šaka-nos-patos“.
(Ne)jedan je nefrolog doktorirao na temi: Faktori od značaja za dugoročno bogaćenje kontinuiranih predavača.
Na interventnoj kardiologiji postoji disertacija: Porodično opterećenje lutajućeg pejsmejkera.
Na infektivnom odeljenju imaju naučno istraživanje: „Pop Ćira i Leptospira – studija o zoonozama u zavičaju S.Sremca“.
Na zidu jedne urološke klinike okačen je nadrealni poster: “Seminoma na kamen studencu”.
Naši su kardiolozi prvi naučno dokazali štetnost pušenja kod devijacija osovine.
Dr Mile Kitić (endokrinolog iz Ilijaša) je doktorirao sa tezom: „Mnogo sam se ugojio, jer za ljubav nisam znao“. Njegova glavna teza, u toj disertaciji, je bila: nema libida, bez lipida.
Svetska nauka još nije našega Mileta smestila na mesto koje zaslužuje.
U nedemokratskim zemljama nijedna bolest nema sistemski oblik. Tako su im propisali, stručnjaci. U stvari, oni prepisuju (link).
U Nišu, komšije nisu dali muzičaru umetniku da izučava Baha i Betovena u podrumu, jer nisu mogli verovati da je i to nauka, da je čovek docent na Muzičkoj akademiji (link).
U Beogradu su uhapsili naučnika koji se prodavao pacijentima za 100 evra, iako su ga šefovi štitili do poslednjeg trenutka i primoravali zaposlene da mu idu na predavanja i glume publiku.
Vrhunski naš naučnik ne zna engleski, ali zna da prikupi sredstva za naučno usavršavanje u SAD. Kad je za nauku, naš narod hoće da daje. Donacije ne žale ni gubitaši, od Rudnika bakra do Poljoprivrednog kombinata, a o pozitivnoposlujućoj Farmaceutskoj industriji i da se ne govori. E, ali kad naš stručnjak navata sredstva, on ode u SAD i odsedne kod zemljaka ili rođaka, besplatno, na sentiment, u naučni Institut svrati 2-3 puta da se selfuje sa strancima i da uzme certifikat of pohađanje, koji je „po njemu“ dokaz da je on tamo samostalno radio, lečio, operisavao – učestvovao dakle, u svim „naučnim“ eksperimentima, a sa onim „ušteđenim“ sredstvima kupi onda sebi brate, novog Ševroleta, da sve kolege vide koliko će on brzo napredovati na tom naučnom putu.
Ko nije za sebe, nije ni za nauku, kaže Struka.
Imamo operativna saznanja kako radi Mehanizam.
Ako ste do sada i sumnjali, sada je već jasno da i naša zemlja ima 5G mrežu: Guzice, Govna, Gulanferi, Gnjavatori i Grabežljivci, su već tako umreženi da si im uvek dostupan (link).
Oni kojima preliva nemaju potrebe za odlivom mozgova.
Za one koji ne veruju, uvek ih možemo pobiti.
U otvorenoj raspravi.
Naučnim dokazima.
Indeksom citiranosti.
U nauci je sve nesporno, proverljivo, nesumnjivo, tačno.
Iza naučnika stoje Naučno-nastavna (ili, ponegde: Nastavno-naučna) veća, Kadrovske komisije, Etički odbori (ponegde: komiteti), Masonske lože, Rotari klubovi, Dekanat, Senat, Permanganat, Kaplan-Meier i Cox regresiona analiza za multivarijantne uzorke.
Samo Struka Srbina Spašava.
Tu prestaje svaka diskusija.
Zna se ko treba da ima poslednju reč.
Nema opela za one sa ševroletom.
I nema Gambra za one koji odbiju Frezenijus.
To bi bila prava zamena (pro)Teza.
Znate šta je najčudnije u toj priči?
Što kad uhapse nekog takvog „naučnika“
baš u trenutku kad je „otkrivao“ kako uzeti 100 evra pacijentu
za pregled u državnoj ustanovi,
onda se niko od njegovih šefova, uprave, kolega, mentora i asistenata,
ne oseća nimalo prozvan, da recimo ponudi ostavku …
Da recimo, bude smenjen.
Jer je cela zgrada znala šta taj naučnik radi i niko ništa nije hteo preduzeti.
Šta zgrada?
Znala je cela srpska Nefrologija, Akademija, Udruženje nefrologa, Sekcija, … svi.
Oni sada ćute.
To, kao, nema veze s njima.
Kao da ga oni nisu birali, izglasavali, postavljali, akreditovali, licencirali, sertifikovali, utvrđivali podobnost kandidata, teme i teze …
Na kraju, oni s tim njegovim „otkrićima“ nemaju ništa.
Za to, je sam kriv.
Trebalo je da se pazi.
Zatajila mu je Preventiva.
Sada, eto, dođosmo i do značaja Epidemiologije, kao nauke.
Sada vam je, jasnije šta je Talas.
Uhapšen je Pik.
Mediokriteti opet ostadoše.
A lišće eto, neće da padne, pa neće.
Nije Bog kratkovid.
.
.
.
.
VII
Šta reći, a ne ispasti glup?
Većina eksperata se slaže: komunikacija je najvažnija.
Celi su romani ili serije, napravljeni o mukama stvaralaca nad praznom belinom papira (koja zove), o tzv kreativnoj blokadi, i to onih koji nisu pod sankcijama, a opet nemaju šta da kažu ili ne znaju kako.
Treba se znati izraziti, rođaci!
Prvi korak je najteži, baš to Oslovljavanje, Obraćanje, …
Kako i čime, koju reč izabrati …
Ovo rođaci, je postalo popularno posle filma „Rane“, ali je bilo prolazno u modi, kao i svaki pleonazam.
Činjenica je da smo svi mi jedna velika porodica, „gens una sumus“, ali ako ćemo već da budemo familijarni, onda tu imamo i bolje i bliskije izraze, od rođaka.
Tako je, Brate!
E, brate, je već neuništivo. Danas se svi kriminalci, posebno Zemunci i Srbi bez škole (adekvatne škole, prim.ured.) oslovljavaju isključivo na ovaj način.
Ni 5 minuta ne možeš provesti u autobusu, a da ne čuješ: „I onda joj ja brate, kažem, nemoj brate da ti ja pokažem, kome ćeš ti ono, brate, da pretiš, jebote“.
Već su u legendu ušle zbrajalice tipa: „Sestro, brate, ćale si, keve mi“. Od „brate“ je, kažu eksperti, nastalo i ono naše večno „bre“, kao neka skraćenica od brate ili brale.
Kralj Ibi i Duško Dugouško su počinjali (ili završavali), sa narodom.
Narode, moj!
(Navode moj, je varijanta u izvedbi onih koji imaju poteškoća sa vadikalnim suglasnicima).
Okupator je počinjao sa „Es wird bekannt gegeben“, Daje se narodu na znanje …
Znači, glavno vam je pronaći zgodnu obratnicu.
Papama je najlakše, oni već stoljećima počinju svoja obraćanja sa „Urbi et orbi“, po čemu su Orbit žvake i dobile ime.
I inače u tim hijerarhijski poređanim organizacijama, kao što su opštinska uprava, partija, administracija, policija, sve je uređeno, svako ima svoju titulu ili čin, i nemaš nikakav problem pri obraćanju ili oslovljavanju.
Samo im kažeš: Rek’o Načelnik (link). I sve može. Niko ne sme da ode kod dotičnog i proveri je li zaista tako.
Ono, Gospodine, ili Gospođo, smo uveli sa višestranačjem.
I nekako nam to ide nategnuto.
Retki su primeri kad ide glatko.
Recimo, kad medicinska sestra ujutro čita svoj izveštaj: „Gospodin Milan je noćas imao pet tečnih stolica“. „Bez primesa“ je čest dodatak.
Svako normalan bi iz navedenog zaključio da je dotični Milan više seronja nego gospodin, ali problem uopšte nije u tome.
Problem je što u toj bolnici nema dovoljno osoblja (posebno bolničara), pa medicinske sestre moraju same da peru guzice senilnim bakama i dekama (koje su porodice njima ostavile u cilju sprovođenja letovanja).
U takvoj komunikaciji, složićete se, veći je problem nagrađivanje prema radu i bolje snabdevanje pelenama, nego oslovljavanje.
Pogotovo što bi i na Zapadu, da ne kažemo u EU, za tog istog Milana, upotrebili izraz: Ser!
Ser, yes ser! – odzvanja nam u ušima iz svih zapadnih filmova i serija. To je njihov subliminalni način kako da nam utuve u glavu, šta od nas očekuju.
Uvek i u svakoj prilici. Što je važilo za Slobu, važi i za Zorana.
Obraćanje sa „Ribo“ ili „Mačkice“ jeste usmereno prema nežnijem polu, ali je nekako imbecilno, za ovakvu vrstu teksta. Stoga i za ozbiljnost, istoga.
Nežniji pol nema takve dvojbe pri prihvatanju animalnog načina obraćanja, jer one uzvrate jednostavno sa „Konju“ ili eventualno sa „Magarče“, ako su nadahnutije.
Kad smo već kod titula, jbga, ono „Doktore“ je ostalo najpopularnije.
Iako nam medicina više nije ni blizu onoga što je nekada bila, to „Dotore“ je zvučalo tako božanski, da su i druge struke, za svoje prvake, ozakonile slobodu upotrebe iste titule.
Ipak, samo budale među pravnicima, filozofima, književnicima, umetnicima (i kada zakonski ispunjavaju taj uslov) zatraže od sagovornika da im se obraća sa „Doktore“.
Evo, čak je i jedan doktor istorije zatražio da ga u Akademiji razdvoje od drugih doktora, doktora umetnosti, jer jbga, on je decenijama učio za to „Doktore“, a oni su svirali Kurcu i uvežbavali scenski pokret.
Da je Bolonja u Srba zauvek propala, najbolji dokaz je da niko nikada nije čuo da se neko nekome obratio sa: „Mastere“.
Magistra Žutić je ponegde i mogla da prođe, ali kao Mastera sve će da ih rastera.
I tako, moglo bi se o prvom koraku komunikacije, o obraćanju i oslovljavanju, pisati još mnogo i naširoko, ali je veliko pitanje da li će se time komunikacija poboljšati.
E, pa, Dozvolićete, neće.
Tužilac, pred penziju, naš sagovornik, kaže nam otvoreno: „Ja više uopšte ne slušam sagovornika. Samo pratim kako me laže i pokušavam da dokučim šta sve skriva. Ja u svakom sagovorniku vidim samo kriminalca, manjeg ili većeg, i to je jedino što želim da otkrijem: koliko kostura ima u svojim ormanima, koliki je porez izbegao, koga je sve unesrećio, potkazao, mobingovao i opljačkao“.
Lekar, pred penziju, naš sagovornik, kaže nam takođe: „Ja u svakom sagovorniku vidim samo bolesnika. Uvek. Naročito kad pokušava da me navede na druge, nemedicinske teme. Gledam mu očne bulbuse, tražim protruziju, holesterolski prsten oko zenice, gledam ušne resice, boju usana, tip disanja, žlezde na vratu …“.
Novinar, pred penziju, naš sagovornik, otvoreno priznaje: „Ja sagovornike ne poštujem niti slušam, uopšte. Mene jedino što interesuje je rejting ili tiraž, nazovi to kako hoćeš. Spreman sam navesti učesnike i na incest i na sodomiju, ako piplmetri pokazuju da je to ono o čemu javnost želi biti informisana. A javnost ima pravo da bude informisana, to nam je Ustavom zajamčeno.“
Nadam se, poštovani čitaoci, da vam je sada malo jasnije, zašto je komunikacija veliki problem.
Ja sam ovde Bolesnik, samo. Vaš sagovornik, pred penziju. Invalidsku, naravno.
Ali, po mom mišljenju glavni problem u komunikaciji je laž, neuverljivost, loša gluma …
Stalno i pažljivo gledam te tzv. humaniste, dušebrižnike i negovatelje naše.
I vidim im mozak, znam ih u dušu.
Čak i kad nas nude toplom supom,
oni samo gledaju
kad ću da
bacim kašiku.
.
.
.
.
.
VIII
Sa razglasa svira radio
u kuhinji su bubašvabe
voda kaplje u lavabo
sve je ovo bilo džabe.
Hronični program, smena druga,
ponedeljak sreda petak, i tuga,
stojimo sami ko dva ratna druga
i usta su nam tako suva.
U dva će čistači odneti đubre
u tri ćeš doneti jogurt i mleko
u šest ćeš krenuti da me isključuješ
u osam ću biti daleko.
Gledaš osmeh na mom licu
nemaš pojma šta on krije
poslaću ti razglednicu
pozdrav sa Nefro-robije.
Sala puna očajanja
nemam kuda ni da bežim
doživotno ista sranja
pokraj tebe mrtav ležim.
. . .
.
.
.
.
.
DiaBloG – 2020
.
.
.
.
.
. . .
Dijaliza 