Tag Archive | nefrolozi

DTS – Dijalizni TV Servis

DTS – Dijalizni TV Servis :  

.

Vaše pravo da ne znate ništa,  je naša jedina obaveza

.

(Ne preporučuje se gledaocima sa ureom ispod 18 i onima preko 28, ma šta to značilo).

.

Programska TV shema:

 

6.30 – 8.00

Uključenje

Svečano bodenije svih AV fistula i graftova širom naših dijaliznih sala, počeće kao i svakog radnog dana od 6.30 do 8.00 časova i biće obeleženo brojnim hematomima, propuštanjima vena, prebadanjima i sličnim čudesima, na koje možete samo da se krstite rukom na kojoj vam nije krvni pristup. Alarmi i zvona sa svih dijaliznih aparata oglasiće početak još jednog dijaliznog iskušenja, a svečanu užinu služiće bolničari uz tradicionalni dijalizni pozdrav: „Nema drugo“. Upozorenje: program koji sledi sadrži plasiranje igala (robe).

8.00-8.30

Prelistavanje

(pregled dijalizne dnevne štampe)

Na naslovnim stranicama naših dnevnih listova, najvažnije vesti iz dijalizne politike, društva, kulture i sporta: 13 znakova da vam bubreg ne radi kako treba, 6 namirnica koje možete konzumirati kad vam se ne jedu g.vna, 10 pitanja koja morate postaviti sebi pre nego što shvatite da ste glupi, nezapamćeno nevreme iznenadilo i najveća zlopamtila, grad veličine teniske loptice u zemlji koja sve nade polaže u Đokovića; Obrt u istrazi: pevačicu je ubio poznati političar, a tajkun je držao za noge; Nada prošla poligraf; Okreće se kolo sreće: Rade radi za Milana; Sanja umesto na klupi osvanula u Medigrupi; Vidža izdominirao u Nikad nije kasno; Kija, Ajfonka i Mile Samsung – dokazi našeg tehnološkog nezaostajanja za svetom; Sloba rekao Drvetu mudrosti: „Ja što Naomim, ja to i Okembelim“, iskusna Ljubica uporna: fosfor je tihi ubica.

8.30-9.15

Emisija iz kulture i obrazovanja – Savremeno dijalizno slikarstvo

Kustos muzeja savremene dijalize govori kako je oslikana čuvena scena „Đokonda Trojeručica“, figura božanstva pohlepe koja iznuđuje i otima mitove od 3 kćerke Big-Pharme: Hemodijalize, Peritonealne dijalize i Transplantacije, a sve to uz zagonetni osmeh, oko čijeg se značenja stručnjaci i danas prepiru. Da li je u pitanju autoportret načelnika jedne nefrološke klinike ili je u pitanju fiktivni lik iz Kovačevićevih maratonaca, saznaćete ako ne promenite kanal, jer: u pravoj ste kanalizaciji.

9.15–11.00

Odavde do tečnosti“

Po motivima romana Džejmsa Džonsa, iz dijaliznih sala, prvi put uživo, u kameru, govore ljudi koji maštaju o transplantaciji, o novom životu. Potresno, iskreno i nadasve objektivno, oni govore, o bezosećajnim nefrolozima, o beskrupuloznim farmakomafijašima, o glupoj propagandi i nerealnim zakonskim rešenjima, .. o svojim najvećim mukama, nadama i razočarenjima. Ko je gledao prethodni nastavak: „Poslednje Hristovo prečišćenje“ ni ovaj put neće ostati razočaran.

10.00-12.30

Muzika je sve što peva – emisija popularne narodne muzike

Ovaj put čućemo stare hitove u novoj obradi i sa osveženim aranžmanima: „Dok jedem iz konzerve skuše, moji se snovi ruše“, „Stojna mome ubavo“, „Zapalio bih celo selo kad ušmrknem ono belo“, „Ja se i sad sećam tvoga lika, da l’ se moga nekad setiš ti?“, „Što stariji sve mi više fali, ono što si ti odnela“, „Moja mala mršava ko koza, il je sida il trihineloza“, „Ovo selo zapamtilo nije, kraj kazana da se Fanta pije…“, Kad me vide ruke šire, žene vole oficire“, „Ja sam svoju Raziju miniro, poginut će ko je bude diro“, „Dogodine biće dve godine duge“, „Uvenuće Narcis beli, što sad moju sestru prati“, itd, itd.

12.30-13.00

Filmska kritika – Kako smo sačuvali sopstvo, ili „Šta radite, more bre?“

Istok Pavlović i Zapad Todorović ukrstiće svoja „koplja“ u diskusiji o filmu „Južnjačka uteha“. Voditelj emisije je Nanuk sa Severa, a korisnici društvene mreže Twiter mogu i direktno postavljati pitanja pomenutom „dvojcu“. Gosti u studiju se mole da ne prde o klimatskim promenama.

13.00-14.30

Bilo jednom u Srbiji“ odlomak iz serije Ostavština za budućnost

Priča o čoveku koji je istovremeno bio Načelnik Nefrologije u jednom velikom državnom kliničkom centru i Medicinski Direktor u velikom privatnom FMC dijaliznom centru, u zgradama koje su bile maltene preko puta. Čovek je sam upućivao pacijente na dijalizu kod privatnika, a onda im tamo potpisivao prijem kao direktor i te privatne bolnice. Kako je na tom poslu obezbedio sebi stanove, BMW, platu od 5000 evra, posao glavne sestre za ženu i posao za sina laboranta, a onda …, onda je Sveta otišao u policiju …

14.30-15.45

Prevođenje dijaliznih Srba na katoličanstvo

Do sada nepoznati detalji o ljudima koji su izbegli od Oluje i Bljeska, a sada se iz srpskih dijaliznih centara vraćaju u Hrvatsku i preko određenih svećenika pokušavaju da dokažu da su oduvijek bili Hrvati i katolici, a radi dobijanja transplantiranog bubrega. Tužna priča o ljudima koji su mogućnost pišanja spremni da usmere na Pravoslavlje i na Srbiju, samo da bi pobegli sa dijaliznih aparata koji život znače. Šta o tome kažu naši Etički odbori i do kojeg stepinca je ova pojava uzela maha, biće reči u emisiji za koju smo mislili da se više nikada neće reprizirati.

15.45-16.30

Poetski trenuci:

Grupa dijaliznih pesnika iz Resnika

„A u mome jadnom srcu teku otrovi, i na sve to sada si se ubacila ti“ – kaže jedan od najpoznatijih stihova GDPR, Grupe dijaliznih pesnika iz Resnika, koji su više puta objavljivali svoje radove u Sažecima sa Kongresa dijaliznih sestara, tehničara i pacijenata, a sada su po prvi put u prilici da sami potpisuju svoj album prvenac posvećen sponzorima i zainteresovanim nefrolozima.

16.30-17.10

How yes no“ ili „Kako da ne“,

Emisija o znanju engleskog jezika srpskih učesnika nefroloških kongresa. Potresna svedočenja članova međunarodnih radnih predsedništava i sesija sa srpskim izlagačima. Da li je pisano saopštenje, tzv. Apstrakt, realan domet srpskih nefrologa? Među upućenima se čuje da je za oralnu prezentaciju sposobna samo Nada, ali i da u srpskoj nefrologiji ima još uskih grla.

17.10-18.30

Film:

Mirko, pazi na vazdušni detektor

U okupiranoj dijaliznoj prestonici rat između 5 farmakomafijaških porodica je završen. Radnja filma počinje kada se dijalizna pacijentkinja iz američke „Baxterium“ okupacione zone, zaljubi u pacijenta iz nemačke „Trezvenijus“ zone. Upravnik logora je srećom, simpatizer pokreta otpora, ali ga izdaju negativci sa kućne dijalize. Iznenada, sponzorisana glavna sestra, u tumačenju izvrsne Grete Grebo, odlučuje da pacijentima zameni mašine. Zaplet koji sledi ispuniće očekivanja i najzahtevnijih ljubitelja horora.

18.30-18.55

Zovi Đuru da blokira aerodrom

Legendarna izjava ministra zdravlja o jedinom načinu kako pronaći ključne nefrologe i privesti ih njihovim radnim obavezama. O fenomenu lažnih radova, lažnih titula i lažnih kongresa, govori ekipa UBPOK koja tek treba da snimi ovu emisiju.

18.55-19.20

Nikad izvini

Nije teško biti pacijent (ako nisi bolesnik). Emisija o veštačkoj podeli na pacijente i medicinare, o tome kako prevazići takve predrasude govore oni koji još ne znaju da su već uveliko bolesni i da je granica samo u njihovim glavama.

19.20-20.45

Hronika: Izveštaj sa ovogodišnjeg kongresa BANTU, BAlkanskog Nefrološkog Turističkog Udruženja

„GDE JE BUDVA IMA MESTA I ZA TREĆEG“, pod ovim sloganom održavala se glavna kuloarska rasprava na ovogodišnjem 14. BANTU kongresu. Povod je, kao što poštovani gledaoci već pretpostavljaju, bio silovit nastup firme BiBraun na našem dijaliznom tržištu. Da li pojava konkurencije znači nove povoljnosti za sponzorisanje nefrologa ili će biti obrnuto? Nesuđena, ranije pretpostavljena treća dijalizna kompanija, očigledno nije imala adekvatnu političku podršku. Tim povodom, predstavnik firme Nipro-Nicontra, nije imao komentar. Inače, svi se slažu u oceni da su učesnici kongresa i mentalno i stručno bili u skladu sa nazivom istog, ali su podbacili po pitanju boje: iako je vreme bilo sunčano, većina nije postigla željeni tamni ten, većinom su samo crveneli. Toliko sa ovogodišnjeg BANTU kongresa. Studio?

20.45-21.50

Devet i po nedelja“

Erotski triler. O fenomenu čekanja na operaciju AV fistule u našim dijaliznim centrima. Glavni junaci su zvezde domaće vaskularne hirurgije, autori čuvene drame: „Nek’ uradi Doppler!“. U emisiji će po prvi put biti prikazani i inserti iz dokumentarnog filma: „Kad budem dijaliziran preko kanile“.

21.50-22.30

Paklena pomorandža

Rimejk poznatog engleskog filmskog remek dela, sada sa našim Vladimirom Kardašijanom u glavnoj ulozi, a zaplet je naravno, vezan za hiperkalijemiju.

22.30-23.00

Lepi centri lepo koštaju

JPP, Javno Privatno Partnerstvo, javne pare a zarada privatna, o tome kako podbuniti pacijente da se bore za prelazak kod privatnika, govore naši eminentni nefrolozi i urednik časopisa Zvonalis, autor bestselera: „Kad su pacijenti imali repove“.

23.00-24.00

Film:

Djoko Unchained

film prati dolazak na vlast mladog i pokvarenog lekara, koji posle torture načelnika i sam postaje načelnik …

00.05-01.20

Nema dijalize za starce, emisija iz kulture

Koja je dijalizna opcija najpreporučljivija za ljude trećeg doba, o tome govore nefrolozi koji veruju da su besmrtni, a moguća su i uključenja „uživo“.

01.20-01.50

Park iz doba Đure

Ovo nije parodija na poznati Spilbergov hit, nego dokumentarni prikaz stanja sanitetskih vozila hitne pomoći koja se koriste za prevoz dijaliznih bolesnika.

01.50-02.30

Film:

HDF 100%

Poštovani gledaoci, nažalost, u Srbiji, do daljnjeg, ovaj film sigurno nećete moći gledati.

Za takvu situaciju zahvalite se svojim nefrolozima, političarima i precdsednicima pacijentskih organizacija. Oni su ti koji su sprečili emitovanje ovog filma, što verujemo, ni za vas nije novost.

02.30-03.10

Serija

Ubiti pticu rugalicu

Angažman najpoznatijih advokatskih kompanija, sprega vlasti i podzemlja, moćnika i korumpiranih profesora sa nadprirodnim paranefrološkim sposobnostima, a sve pod izgovorom da se uhapsi i likvidira nefrolog saradnik ovog sajta, jer vrši „otkrivanje poslovnih tajni“ i nanosi „štetu poslovnom ugledu“ kompanije Trezvenijus Medical Care. Nenadmašna serija. Uskoro i u štampanom izdanju.

03.10-04.00

Širom zatvorenih očiju

Dijalizna Ćirilica. Gosti u studiju: Lj.Todorović, M.Ivančević, A.Davidović. O toksičnom NATO dijaliznom materijalu, o tome da li su srpski organi već u Eurotransplantu, govore heroji sa Zvezdare, Vitezovi iz Niša i gore navedena trojka. Specijalno će biti obrađena još jedna tema: uskoro izlazi novi Pravilnik o bližim uslovima za dalje zajebavanje dijaliznih pacijenata. Očekuje se da o tome imaju svoje mišljenje i oni koji i sami učestvuju u stvaranju svog mišljenja.

04.00-04.30

Tako je govorio Čika Velja Zmaj

„Al’ je lep ovaj svet, ovde infarkt, onde stent“, „Kako naučiti fiziologiju bubrega: prvo idu 3 male čašice, pa onda jedna velika čašica, … i tu onda ja padnem, opijen naukom“, „Palijativna nefrologija je ono kad mi nefrolozi palimo kući 3 sata ranije, a sve oko bolesnika preuzmu sestre“, „Mija sindrom u dijalizi je izmislio neki Čkalja“, „Teorija da dijalizni pacijent može lako smanjiti interdijalizni donos jednostavno ne pije vodu“, „Srbi su imali pesnika koji je prvi upotrebio izraz ’neumorna pletisanko’, kad Zapadni doktori nisu ni znali šta je Holter-EKG“, „Pravi ribaund je kad ti se bivša riba vrati“, „Odbiti im bubrege, to je jedini način da se nefrolozi nateraju da rade bolje“, „Prečišćavanje mora početi od glave, a ne od fistule“, i druge citate našeg najpoznatijeg dijaliznog satiričara, koji je doktorirao sa tezom pod naslovom „Učestalost uroinfekcija pri nošenju pojasa nevinosti – sa posebnim osvrtom na ključaonicu“, evociraće malobrojni obožavaoci njegovog lika i dela, koje nije ostavilo značajnijeg traga u našoj udvoričkoj dijaliznoj književnosti.

04.30-04.50

O pacijentu sve najlepše

Urbana legenda kaže da je navodno Čerčil rekao autoru našeg Pravilnika o dijalizi: „Šta te briga, nećeš se ti po njemu lečiti“. Kako nastaju naši Pravilnici govori Insajder koji nikada nije bio pozvan ni u jednu republičku stručnu Komisiju za dijalizu, a sve zbog izjave: „Samo mrtav pacijent je dobar pacijent“. Ako je i u pitanju lažni Insajder, pacijenti su naravno pravi.

04.50-05.10

50 nijansi sive“

Serija o dijaliznim koncentratima i zajebavanju pacijenata takozvanom individualizacijom terapije. U glavnim ulogama: Kalijum i Kalcijum, koje ne možete podešavati „on-line“ nego samo kupiti unapred predviđene. Od sirćeta nam se skupljaju usta, jer se priča o citratima ispostavila kao još jedna holivudska limunada. Za iste pare, ali gi nemaju.

05.10-05.30

Neki to vole kod kuće“

Smešni home video. Skrivena kamera je ulovila najsmešnija i najinteresantnija dovijanja pacijenata na kućnim hemo, perito, i ostalim dijalizama, koje rade kad ih niko ne kontroliše, a to znači redovno. Ovo zapravo, uopšte nije smešno.

Odjava programa

Odjava, ne znači i da je kraj. Kraja i nema. Ima samo seoba. Sa hemo na perito, sa perito na transplantaciju, pa opet na hemo, i opet radost susretanja sa uzbuđenjima koje nam donosi novi dan. Nihil nismo dovoljno bene.

.

https://www.youtube.com/watch?v=yw_nqzVfxFQ

.

Uz odjavnu špicu, ponovićemo vam još jednom naš glavni poslovni princip:

Vaše pravo da ne znate ništa, je naša jedina obaveza“.

.

I još jedna mala Napomena:

svrha ovih emisija nije vređanje bilo koga, nego upiranje prstom u bolna mesta.

.

Svako ima pravo da se kreće ili da bude kreten.

.

Uskliknimo s ljubavlju na ikonicu LIKE.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.

________________

___________________________

________________

Advertisements

Da se ne lažemo

Da se ne lažemo

(Ili: Zašto sve što jest – jest)

Hronika naše stvarnosti

1.

Ulazimo u poslednji kvartal tekuće godine, pa je red da se osvrnemo i na ovo dijalizno leto.

Centralizovane nabavke dijaliznog materijala koje je vršio Fond zdravstva slavljene su kao velika ušteda, a onda se vlast brže bolje ratosiljala te „uštede“ i prebacila sve nabavke lokalnim (od ranije dokazanim) manipulatorima. Zašto? Tvrdi se da su krađe države na tim centralnim tenderima bile u rangu cifara od oko 200 miliona evra, kada se u principu mora uključiti u istragu i Tužilaštvo za organizovani kriminal.  I uključilo se.  Fond je tada prebacio taj vrući krompir, nazad lokalnim dijaliznim centrima. Sada kada su nabavke dijaliznog materijala rascepkane na 60 tendera i ustanova, sume su naravno manje, ali se država potkrada i više. Neki se centri nisu ustručavali da tačno opišu uslove koje ispunjava samo jedan (njihov partnerski) ponuđač sa kojim imaju privatnu saradnju. Pošto je to sada „kraduckanje“ kako je to svojevremeno propagirao jedan ministar, onda je to sasvim prihvatljivo. Više manjih krađa će javnost uvek lakše svariti nego jednu, ogromnu, da ne kažemo: centralizovanu.

2.

Danas govoriti istinu, znači rizikovati progon, zatvor ili ludnicu.

I nije to samo danas, i nije to samo kod nas. Ipak, izbegavanje suočavanja sa činjenicama dovodi nas u neverovatne situacije.

Zamislite ženu psihijatra, koja svake sedmice na internetu objavljuje svoje i slike svojih pacijenata. U našem slučaju, dijaliznih pacijenata. Da li je to normalno? Da li je to pošteno, prema pacijentima, prema struci, prema Hipokratu? I to se objavljuje na sajtu udruženja pacijenata. Da li je to reklama dotične psihoterapeutkinje ili dokaz njene poremećenosti? I sve je to finansirano parama naše države, znači svih nas. Da li je to još jedan primer kako opštenarodne pare postanu vlasništvo „uspešnog“ privatnika. U zdravstvu.

I niko ni reči, o tome, da kaže. Bukvalno, iz nedelje u nedelju, vidimo izmučena lica nekih novih dijalizanata kako sede viza vi dotične isceliteljke. I pored naših upozorenja, psihoterapija sa fotografisanjem se nastavlja. I grupno i individualno.

3.

Zamislite da u jednom malom gradiću u Srbiji, koji i u samom svom imenu ima odrednicu „palanka“ neko formira udruženje pacijenata pod imenom „Kidney“. Posle svih ismejavanja pokondirenosti, pomodarstva i skorojevićstva, kojima su nas već u osnovnoj školi pelcovali Nušić, Sterija, Zmaj i ostali velikani naše kulture, neka je grupa idiota u toj palanci osetila potrebu da svom udruženju da englesko ime „Kidney“. Valjda im „Bubreg“ ne zvuči dovoljno otmeno. Ni moderno. Ali, nije samo bubreg ono što njima nedostaje, očigledno je da oni nemaju ni funkciju jednog važnijeg organa.

Tužno je bilo ponovo gledati fotografije nesretnih dijaliznih pacijenata iz „The Kidney“ udruženja, kako se zamajavaju gađanjem strelicama u metu, pikadiranjem, kod toliko njihovih (staleških) problema, u palanci, a i šire.

Ali, neko je to osmislio, neko je to odobrio, a bogami neko ima i koristi od toga. Nije tu slučajno izabrana engleska reč „kidney“.

Nećemo više o palanačkom duhu, o neukosti i kaćiperstvu skorojevića, kojima praziluk viri iz auspuha, ali im preporučujemo knjigu „Duh samoporicanja“, posle će im se sve samo kazti.

4.

Ali, sve to je još i ništa u odnosu na naziv dijaliznog udruženja u jednoj bosanskoj palanci. Oni su svom udruženju sukob-misljenjadali ime (nećete verovati): „Fresenius“. To je toliki idiotizam, da je teško naći razmeru za opisivanje istog, čak i u grupi psihičkih poremećaja poznatih kao štokholmski sindrom. Kao kad bi ovce iz Pančeva osnovale udruženje „Vukovi sa Ontarija“, ili kad bi poljoprivrednici iz Doboja odlučili da svoju pijacu nazovu imenom „Monsanto“. Ali, pomenuto udruženje dijaliznih bolesnika postoji već desetak i više godina, i ne odustaje od svoga imena, mada im je čak i navedena firma tražila da to ne rade. Kažu da je Stevan Sremac autor čuvene rečenice: „Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvata mišljenje svojih neprijatelja“ (link).

5.

Švaba Miškolc i vojvođansko udruženje dijaliznih pacijenata, koje smo već prozivali na ovom sajtu, a zbog  Casopis za naukuneskrivenog uzimanja para od pomenute dijalizne firme (FMC), sada su valjda, da bi to demantovali, najnoviji broj svog Nefro časopisa posvetili reklami drugog privatnika, američkog „Bakstera“. Naravno, ime ove od ranije (po trovanju dijaliznih pacijenata u Hrvatskoj) poznate firme se ne pominje, nego je tu ime njene domaće ispostavne firme. Da se Vlasi, tj. Srbi, ne dosete. I opet su naravno, nastavili da bezočno kradu naše tekstove, ne navodeći ni gde, ni kada, ni sa kog sajta su ih skinuli. A osim tog našeg teksta o gvožđu, svi ostali tekstovi su im isprazni skriberaj i čiste reklame, bez ijedne reči kritike postojećeg sistema.

6.

Po zastupanju interesa dijalizne farmakomafije najpoznatiji pacijent, čuveni Zvonalis, iz čijeg se svakog retka lako može otkriti „Za kim zvona zvone“, rešio je da umesto dosadnih „sportskih igara“ organizuje Kongres „dijaliziranih“ pacijenata. Nesretnik ne zna da izraz „dijalizirani“ znači prošlo vreme, pa ispade da su pozvani samo oni koji su registracija-ucesnika-kongresadijalizirani i više se ne dijaliziraju. Ako u našem jeziku postoje dijalizni doktori, dijalizne sestre, onda valjda postoje i dijalizni pacijenti. Ili je možda mislio pozvati samo one kojima funkcioniše transplantirani bubreg, jer samo su oni zaista dijalizirani. Na stranu nepismenost glavnog „naučnika“ ovog jedinstvenog Kongresa, za očekivati je da će prikazani „naučni“ radovi štititi isključivo interese domaće farmakomafije i pacijenata na kućnoj dijalizi, prevashodno samog Zvonalisa, kao večitog predsednika, i njegovog zamenika, koji je isto na kućnoj dijalizi, a inače je i bratanac imenovanog. Drugi bitan cilj mu je obezvrediti ulogu i značaj Predsednika saveza svih udruženja dijaliznih pacijenata, gospodina Todorovića, kojeg namerava prikazati kao nesposobnog i neborbenog, kad već nije uspeo legalnim putem da ga smeni. Kako je Zvonalis namakao tolike pare i koliko će on tu „biti dobar“ to ne zna niko, pa treba zaista biti glup i naivan pa poverovati da će se sa Zvonalisovim kongresom poboljšati situacija u srpskoj dijalizi.

7.

Ludilo kongresiranja je potpuno. Svi imaju kongrese. Imamo kongres dijaliznih pacijenata, zatim kongres dijaliznih sestara, pa na kraju i kongres dijaliznih lekara, nefrologa.

Učesnici već sada imaju spremne svoje RADOVE  iliti  IZLAGANJA.

Važno je, za trenutak barem, pobeći iz svoje otužne dijalizne stvarnosti, i izigravati nešto. Toliko glumatanje i foliranje odavno nije viđeno u ovoj napaćenoj zemlji.

Sme li iko da pita za rezultate te dijalizne pregaoce?

Da li je išta učinjeno da se poboljša status bubrežnih bolesnika?

Da li se problemi sa vaskularnim pristupima brže rešavaju?

Da li je ijedan centar nabavio onu lampu za lakše punktiranje fistula?

Da li je poboljšana predijalizna nega?

Da li je poboljšan repertoar nefrološke i dijalizne terapije?

Da li je povećan procenat lečenih kvalitetnijim dijalizama?

Da li se smanjilo enormno veliko umiranje dijaliznih pacijenata?

Da li se povećao procenat transplantiranih pacijenata?

Da li su dijalizni pacijenti dobili mogućnost odlaska u neku banju u Srbiji?

Da li je izmenjen Pravilnik, bar one njegove odredbe koje su „van pameti“?

Nažalost, ništa od navedenog nije promenjeno. Rezultat rada je svugde: nula.

Imaju li se naši vajni „učesnici kongresa“ i za šta konkretno uhvatiti? Dobrodosli

Uhvatiće se međusobno.

U kolo. Svugde je predviđeno, druženje, zabava, ples i kolce, naravno.

Dijaliza gori a babci se češljaju.

8.

Da je postojeće stanje u dijalizi očajno, to svi jako dobro znamo.

Ono što nikako ne možemo da razaznamo jeste:

ko bi mogli biti krivci za katastrofalno stanje u oblasti lečenja bubrežnih bolesnika?

Da li iko poznaje te ljude?

Imamo li njihova imena?

Funkcije? Zaduženja?

Naravno da znamo. Znamo ih svi.

Mogli bismo sada ovde nabrojati imena ljudi koji su na čelu svih nefroloških i dijaliznih (pacijentskih, sestrinskih i doktorskih) organizacija.

Znamo i ko su, kakvi su, kako su i zašto su, došli na te pozicije.

Ali, imena nisu bitna.

Ista bi nam situacija bila i da su umesto dotičnih, neka druga imena.

Jer, nije tajna, ima prilično mnogo i pacijenata i doktora koji štošta zameraju sadašnjim čelnicima.

Veliki deo tih zamerki su skoro identične (samovolja, neaktivnost, nedostatak konkretnih rezultata, zloupotreba položaja, i slično).

Ali, pastva ne kritikuje (i to u kuloarima, uglavnom) svoje čelnike da bi promenili sistem i da bi doveli do boljeg lečenja obolelih od bubrežnih oboljenja.

Ne, oni ih kritikuju samo u želji da ih smene, pa da oni budu kalifi umesto kalifa. A da sistem („apanaža“ od farmakomafije) ostane njima.

U takvoj situaciji iluzorno je očekivati da će izborom nekog novog pacijenta, doktora ili profesora, na čelo tih udruženja, doći do bilo kakvih poboljšanja za dijalizne pacijente.

Govorimo o Udruženjima dijaliznih bolesnika, o njihovom Savezu, o Udruženju nefrologa, Nefrološkoj sekciji SLD, Udruženju transplantologa, i svim inim „udruženjima građana“ formalno zainteresovanim za poboljšanje lečenja bubrežnih bolesnika.

Niko od njih nije zainteresovan za opšte dobro, nego samo za ličnu korist. Ne bi oni ni dospeli do kandidata za najviše pozicije da nisu već pokazali svoj karakter i „sposobnosti“ koje garantuju da neće popravljati sistem, nego samo svoje imovno stanje.

Suština zapadnog sistema vrednosti je pragmatičnost.

Oni polaze od činjenice da je čovek po svojoj prirodi pokvaren, sebičan, gramziv, i da to samo treba iskoristiti tako da to kreatorima sistema donosi korist.

Ideje u kojima su nekada rasle cele generacije ljudi, a to su ideje ravnopravnosti, jednakosti, humanizma, opšteg blagostanja, prioriteta kolektivnog nad individualnim, izgleda da su definitivno poražene.

Zato danas, ništa ne treba da nas čudi. Ni kada roditelji podvode svoju decu po rijalitijima, ni kada lekari trguju organima pacijenata, ni kada pacijenti štampaju novine u kojima se veliča farmakoindustrija koja ih ubija.

Svako želi neki bolji status za sebe, tuđe muke i smrt ih ne interesuju. U sred logora za istrebljenje zatvorenici su se otimali za poziciju onih koji odvode druge na uništenje. Do poslednjeg daha su se ulizivali gospodarima, verujući da će time njihova sudbina biti bolja, a život bar malo duži. Zna se i koji su žandarmi izvodili đake iz škola na streljanje. A ispod obešenih rodoljuba na Terazijama (ima slika), drugi njihovi sugrađani su mirno pili svoju kafu. Danas bi to bio kafućino. Ili neki „šejk“, Bože prosti. Videli ste i slike udavljenih na Adi ciganliji. Ostali posetioci nastavljaju da se kupaju, brčkaju i sunčaju pored leša udavljenika. Nema tog terorističkog akta, masakra ili revolucije, koji će naš narod naterati da odustane od odlaska na uplaćeno letovanje. Logika je: Ja ću da se provedem, a svi ostali mogu da pocrkaju, ne interesuje me.  I vani je isto.  Svugde je isto.  Najbolji primer je ona Engleskinja Lusi, koja je rekla da je besna jer je ubistvo 84 osobe „pokvarilo“ njen šoping u Nici (link). Ni manje, ni više.

Skoro svi mediji i skoro sve institucije u našoj državi podržavaju taj i takav Zapadni sistem. Sve su nam novine okićene slikama golih devojaka, a odmah pored tih slika su tekstovi u kojima se novinari iščuđavaju zbog porasta nasilja prema ženama.

A najsmešnije je ono lažno moralisanje i prenemaganje. Kad se vodeći tabloidi na naslovnim stranicama kao zgražavaju tolikim zločinima u porodicama, tolikim nasiljem na ulicama, na tribinama, u fabrikama, u bolnicama, svugde…

Kao ne razumeju šta se dešava, a u stvari: uživaju. Znaju da im baš to podiže tiraž i donosi zaradu. Od ljudi su napravili životinje i sad znaju da će životinje uživati da vide što više krvi, stradanja i smrti drugih, jer im se tako stvara privid sreće, sreće da se to isto nije desilo njima.

Hiljade pobijenih od jedne bombe, postavljene u nekom metrou, ne izazove toliko besa koliko jedna ogrebotina na sopstvenom automobilu.

Zato dijalizne bolesnike niko i ne želi da razume.

Na sam pomen dijalize svi nedijalizni osete samo sreću što se to nije desilo njima, i ništa ih više oko toga ne interesuje.

A onda se taj sistem rezonovanja ustalio i kod samih pacijenata. Sada i dijalizni pacijenti, kad čuju da zbog loše dijalize umire previše ljudi, prvo što pomisle je: srećom ja nisam među njima.

Sistem je tako podešen da se ne može ni popraviti, a kamoli promeniti.

Zahvaljujući nama.

Svima.

Da se ne lažemo.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

beda-ne-gledaj

.     .     .     .     .     .

__________________________________________

.

Još sličnih tekstova:

Dijaliza po tipu kompanije ili po tipu pacijenta?

Velika je nesreća što su naši dijalizni pravilnici, tenderi, centri i nabavke, organizovani uglavnom po tipu kompanije, dijalizne kompanije, na čijim se aparatima dijaliziramo. Da je sreće pacijent bi bio u prvom planu, u centru sistema, pa bi se sve, od pravilnika do nabavki, podešavalo prema potrebama nas pacijenata. Nažalost, naši medicinari, u skladu sa postojećim sistemom, prevashodno vode računa od koje će kompanije šta nabaviti. Oni te nabavke zovu „nabavke po tipu mašine“. Kakvi su im pacijenti i koje su potrebe tih pacijenata, o tome niko ne vodi računa. Tačnije, vodi se računa da ne dobijemo previše kvalitetnih dijaliznih tretmana (ne više od 20%). Svi već znate da postoje zadati procenti u koje doktori uklapaju potrebe svojih pacijenata. Tako im Pravilnikom odredili šefovi, profesori, kojima je najvažnije bilo da zaštite interese određenih dijaliznih firmi, firmi koje su njihovi dugogodišnji sponzori i donatori. Zato je veliku pažnju u dijaliznoj javnosti izazvao najavljeni serijal intervjua predsednika Saveza bubrežnih invalida Republike Srbije sa direktorima dijaliznih kompanija u Srbiji. Naš sajt će te tekstove prenositi u celosti, počevši od ovog prvog iz te serije, sa direktorom predstavništva japanske dijalizne korporacije Nipro. Obzirom da se u tom tekstu otkrivaju mnoge interesantne stvari, očekujemo, naravno, i vaše komentare.

Prenosimo vam tekst iz:  „Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.16-20:

МАТЕРИЈАЛ ЗА ДИЈАЛИЗУ ПО ТИПУ ПАЦИЈЕНТА

Поштовани читаоци,

Верујемо да све вас интересује каквог је квалитета дијализни материјал којим се снабдевају наши дијализни центри, болнице и клинике. Од тог материјала у значајној мери зависе и наши животи, наше преживљавање и степен рехабилитације. Шта је права истина о квалитету дијализатора, крвних линија, концентрата, апарата за дијализу и њиховог потрошног материјала? Ко и како доноси одлуке које се тичу квалитета нашег лечења и наших живота? Од овог броја, часопис „Дијализа“ започеће нову серију разговора, интервјуа, са најодговорнијим људима дијализног бизниса, како бисмо „из прве руке“ сазнали шта се дешава са снабдевањем и набавкама материјала и средстава од којих зависе наши животи.

У овом броју, за „Дијализа“ часопис говори Др Дејан Томовић, директор фирме Nipro D.med екслузивног заступника јапанског произвођача дијализног материјала фирме NIPRO.

Дијализа“ часопис: Поштовани докторе Томовићу, крајем прошле године, видели смо да су по питању поузданости, јапански аутомобили, проглашени за најпоузданије на свету. Реците нам, да ли се може направити аналогија, да ли је и јапански дијализни материјал тог нивоа квалитета?

Др Томовић: Тачно, Ваше поређење потпуно осликава квалитет јапанских производа, а поготову нашег произвођача, Нипро Корпорације. Знате, Јапан има најмању смртност дијализних пацијената на свету. Друго, Јапан нема развијен програм трансплантације, па се зато оријентисао на квалитет дијализног лечења. И у томе је постао најбољи на свету, те су јапански произвођачи дијализног материјала заиста развили врхунске прозводе у својој области.

Дијализа“ часопис: Хајде да будемо конкретнији. Сви смо ми чули за Tojotu, Sony, Canon, Hondu, Panasonik, Toshibu и друге јапанске брендове. Да ли је Nipro у дијализи, оно што су ови брендови у својим областима?

Др Томовић: Апсолутно, па чак и корак даље. Онај ко се дијализира помоћу Нипро медицинских средстава може да рачуна на квалитет који постоји и код осталих брендова које сте навели за различите области. У том смислу се највише истичу Нипро дијализатори, јер Нипро управо на пољу дијализатора поставља нове стандарде квалитета и функционалности, и тера друге произвођаче да барем покушају да прате тај корак. Дијализатори без Бисфенола А су прави пример за то.

Дијализа“ часопис: Ако је то тако, неминовно се намеће питање: где сте ви били свих ових 6 деценија колико постоји дијализа у Србији? Зашто имам утисак да смо за Нипро игле и Нипро шприцеве сви знали, а за Нипро дијализаторе, до скоро нису знали ни наши нефролози, они који су најпозванији да се тиме баве и који редовно одлазе на конгресе и усавршавања из нефрологије и дијализе.

(https://www.youtube.com/watch?v=TRupNvBq7sw)

Др Томовић: Можда би било боље питање где смо били последњих 6 година. Али у праву сте, конгреси и усавршавања на која су одлазили наши стручњаци на жалост нису доносили нови квалитет лечења дијализних пацијената у Србији. Знате, пре двадесет година интернет се тек развијао, кућни компјутери су били реткост, мобилни телефони су били у повоју, телевизори су били гломазне кутије у дневним собама. Данас је интернет свуда, мобилни телефони и аутомобили у себи садрже вишеструко моћније компјутере од оних које смо пре 20 година само могли да замислимо, а телевизоре држимо окачене на зид као слике. Све се то променило, само се пацијенти у Србији и даље лече скоро истим дијализним материјалом, конкретно дијализаторима као и пре две деценије. Сада смо ми ту да то променимо нашим квалитетом. Велика већина наших нефролога су часни лекари који брину за своје пацијенте, али на жалост годинама уназад су били под утицајем управо најистакнутијих доктора ове професије. Ови најутицајнији нефролози су се по правилу борили за опстанак монопола, или тачније бипола, представљајући верне чуваре на вратима српског дијализног тржишта, али и то се данас мења.

Дијализа“ часопис: Па шта се то десило, да ми данас ипак разговарамо овде, са Вама?

Др Томовић: Десио се закон, десила се упорност, десио се Нипро. Мада се и дан данас покушава избећи конкуренција, покушавају се избећи законске одредбе. И ми ту водимо велике борбе, на сваки законом дозвољен начин, јер политичку и тајкунску подршку не желимо. Наша највећа подршка је Нипро Корпорација и квалитет дијализног материјалa који стоји иза нас.

Дијализа“ часопис: Реците нам нешто конкретније о томе. Ко, када, где, и како, се све врше те назаконитости, када је у питању снабдевање дијализним материјалом?

Др Томовић: Бојим се да нам ни 5 бројева Вашег цењеног часописа не би било довољно да одштампате све оно што смо ми уочили и сазнања до којих смо дошли, а што би се најпре могло сврстати у један вид организованог криминала. Ево само неких примера – рецимо када здравствени систем Србије више није могао да на тендерима за дијализаторе заштити дијализни монопол од фер тржишне утакмице, првенствено од нас, Нипра, једноставно је престало да буде тендера. Тако су се у трајању од преко две године, дијализатори по налогу Здравственог фонда набављали потпуно нелегално, без икаквих уговора, без икакве контроле цена и квалитета, искључиво од монополски установљених фирми. Све је то учињено на штету свих нас, нашег новца, и на штету дијализних пацијената. Ако има ваших читалаца који прате сајт dijaliza-wordpress много су могли тамо прочитати.

Дијализа“ часопис: Рецимо да многи наши, посебно старији читаоци не користе интернет, дајте нам неколико кључних примера незаконитих радњи или неодговорног понашања у дијализном бизнису.

Др Томовић: Ево, рећи ћу вам конкретно. Да ли Ви знате ко је власник апарата за дијализу у српским дијализним центрима? Да ли Ви знате да то питање није регулисано за огроман број дијализних апарата? По дијализним центрима се „шушка“ о томе да фирме које сматрају да располажу апаратима у дијализним центрима у Србији, користе те исте апарате да уцењују Фонд здравства или болнице да ако они не буду побеђивали на тендерима да ће повући све „своје“ апарате и оставити пацијенте на цедилу. Према нашим сазнањима, која је тешко проверити, поједини истакнути нефролози су финансијским везама били повезани са двема дијализним фирмама, а посредни доказ за то су многе верзије Правилника о дијализи које су биле написане тако да се заштити монопол на српском дијализном тржишту. Сматрам да је врло јак незванични утицај који те фирме имају у политици, у судству, у здравству, па и у удружењима пацијената, ако хоћете да будемо искрени.

Razgovor urednika sa direktorom Nipro

Дијализа“ часопис: Кад говорите о удружењима пацијената, морам Вас упозорити да наше удружење и наш „Дијализа“ часопис, није никада добио ниједан динар од тих фирми, нити је икада објавио иједну рекламу било које фирме. Ми смо апсолутно непрофитна и независна организација.

Др Томовић: Мислим да Ви знате на која и каква удружења пацијената мислим. Ја Вам се извињавам што сам и према Вама био неповерљив у почетку. Пристао сам на овај интервју када сам се уверио да сте Ви једини изузетак. Ја Вас ценим због тога што сте дали шансу истини, јер истина о овим темама не може да се нађе у српским медијима.

Дијализа“ часопис: Поменули сте нејасну ситуацију са власништвом над апаратима за дијализу у нашим центрима и стварање ситуације да се потрошни материјал мора узимати само од фирми произвођача апарата. Зашто онда Ви нисте понудили своје апарате дијализним центрима?

Др Томовић: У неким дијализним центрима су намерно ломили наше дијализаторе да би их приказали као оштећене и пријављивали нас Агенцији за лекове. Да ли можете да замислите шта би тек радили са нашим апаратима? Нипро апарати су спремни и регистровани у Србији, али овај овакав систем до сада није био спреман за њих.

Дијализа“ часопис: За разлику од Црногораца, Срби нису никада ратовали са Јапаном, па није било ни потребе да се миримо са њима. Штавише, стиче се утисак да је та високоразвијена земља необично пријатељски наклоњена према Србији. Сви се сећамо чистих и модерних аутобуса на којима је писало ’Донација Владе Јапана’, а за поклон саднице јапанске трешње Срби су се појавили у непланирано великом броју. Кажу да је јапанска влада и највећи донатор медицинске опреме Србији. Зато је наше питање: да ли је негде у изгледу да Србија добије и јапанску опрему за дијализу?

Др Томовић: Јесте наравно, па су неки први кораци и покренути по том питању. Да би и јапанска опрема за дијализу дошла у Србију, потребно је да постоји такав интерес од стране корисника. Народ Јапана заиста јесте један од највећих донатора српског здравства. Донација јапанских аутомобила је била стварно лепо прихваћена од стране наше земље. Уколико би се једног дана Јапан одлучио да донира јапанску опрему за хемодијализу, надам се да би била подједнако добро прихваћена.

Дијализа“ часопис: Да ли је уопште могуће ући у дијализни бизнис у Србији, ако имате против себе лекаре, нефрологе, начелнике дијализних центара, Комисије за дијализу, Тендерске комисије, удружења пацијената, политичаре, судије и стране амбасадоре – како сте ви уопште успели и да ли размишљате о томе да покушате бар са једном од тих важних група да склопите примирје?

Др Томовић: Наша фирма као и наш принципал има високе етичке кодексе, ми једноставно не можемо и не желимо да радимо на начин како су други овде радили деценијама. Немамо ништа против лекара, већ напротив, то су људи чија је мисија у суштини иста као и наша – да пацијентима буде боље. Због тога никада ништа не бисмо учинили ни против интереса пацијената, али такве ствари су се овде радиле. Прави стручњаци из области дијализе знају шта је заиста најбоље за пацијента, те свако ко је заиста стручњак једноставно мора бити на нашој страни. Чињеница је да су војне тендерске комисије и стручњаци војних здравствених установа, протеклих пар година ипак били поштенији при састављању тендерских услова и то је било пресудно да квалитет нашег дијализног материјала прво доспе тамо. Сада се трудимо да доспемо практично свуда, и да барем пружимо шансу да се пацијенти лече најквалитетнијим дијализаторима.

Дијализа“ часопис: У медијима се појавила информација о плати директора једне дијализне фирме од 12 хиљада евра, месечно. Да ли сте Ви тај директор, докторе Томовићу?

Др Томовић: Ха, ха, .. (смех). Знате Ви врло добро, да ја нисам из те приче. Ми не добијамо никакве субвенције у овој држави. Поменух ли Вам већ високе етичке кодексе наше фирме? Нисмо ми ни моно-, ни би-полисти. Одговор на то питање ћете морати потражити код неког од наредних саговорника из ове Ваше серије разговора.

Дијализа“ часопис: За вас се тврди да сте оборили цене дијализатора на историјски минимум, да сада због тога дијализни доктори и сестре не могу да путују на конгресе, а да све друге специјалности: кардиолози, ортопеди, реуматолози и даље несметано путују, наравно, о трошку државе, која та путовања плаћа кроз већу цену медицинског материјала. Како мислите радити, ако сте против себе окренули и лекаре и сестре и пацијенте?

Др Томовић: Морам да Вам поновим, нисмо ми против лекара, нити против сестара, нити против финансијског помагања њима или пацијентима. Друга ствар је ако су превелика нечија очекивања од нас. Када смо помагали, помагали смо искрено, а не да би се хвалили, па нећемо ни овога пута. Када смо донирали, донирали смо да помогнемо, а не да би из тога извукли неку корист. Осим тога, DTнисмо ми оборили цене дијализатора. Постоји нешто што се популарно зове предводник тржишта, маркет лидер, водећа фирма, а то тренутно у овом послу није наша фирма. Фирма која је годинама била водећа по питању дијализног материјала у Србији је та која диктира услове тржишта и цене. Знате да је тренутно у јеку кампања тендера за дијализни материјал у целој Србији. У првих пар тендера ми смо били нешто виши са ценама, док је водећа фирма управо водила агресивну политику обарајући цену 30% испод наше. Нисмо желели да улазимо у трку са ценама већ да покажемо да нам није циљ беспоштедна борба, и да омогућимо да водећа фирма сама одабере на које место на тржишту ће нас позиционирати, и ми бисмо на то пристали. Водећа фирма је одабрала да нас потпуно уклони агресивно ниским ценама, те је садашње стање на дијализном тржишту последица нашег одговора на овако дрско тржишно понашање.

Дијализа“ часопис: Према нашим информацијама, ви јесте релативно нови на српском дијализном тржишту, али сте већ направили страшан дар-мар: победили сте или сте добили највећу количину дијализатора на тендерима за наше највеће дијализне центре, нпр. Звездару, ВМА, Драгишу Мишовића, ..   Реците нашим пацијентима који ће се дијализирати тим медицинским средствима да ли су она квалитетна и у чему се огледа тај квалитет?

Др Томовић: Не желим да користим Ваше питање за маркетинг, па ћу бити кратак. Наша прва линија квалитета су дијализатори. Функционалне карактеристике у смислу уклањања штетних супстанци из крви и ултрафилтрационе способности наших Elisio серија дијализатора су углавном супериорне у односу на већину других дијализатора који се могу пронаћи на светском тржишту па и код нас, у Србији. Произведени су технологијом без опасног токсина, Bisfenol A, за разлику од већине других производа ове врсте. Сматрам да је све то од највећег значаја за квалитет лечења пацијента. Паковање ових дијализатора је алуминијумско, а не једноставна пластична врећица, чиме је омогућено да буду максимално безбедно транспортовани и спречено је да буде нарушена њихова стерилност или друга својства. Произведени су и упаковани на стерилан начин те је њихова накнадна стерилизација гама зрацима изузетно блага и безбедна. Овако произведени, стерилисани и упаковани дијализатори су нешто најбоље што пацијент може добити за своје лечење. Да не наводим понаособ сав други дијализни материјал, све је то врхунског квалитета, о чему „шушка“ комплетна дијализна јавност, али мало ко се усуђује да гласно проговори.

Дијализа“ часопис: Какве сте све проблеме имали, чиме су се све остали дијализни снабдевачи служили да би опањкавали вас или вашу фирму? Пацијенти заслужују да знају истину, према томе молим вас, будите потпуно поштени и искрени, јер после Вас на ред ће доћи и остали директори, па ћемо и од њих захтевати исте одговоре.

Др Томовић: Тешко је свести све то у пар реченица али покушаћу укратко. Па прво, утицај на формирање Правилника о дијализним материјалима. Годинама су Правилници о дијализи прављени не у интересу пацијената, него на начин да се Нипро избаци из дијализног система Србије. Тендерске комисије у Здравственом фонду на некада централизованим тендерима за дијализу, су недељама тражиле и најмању грешку у нашим тендерским понудама како би оспорили наше понуде, јефтиније и углавном квалитетније у односу на конкуренцију. Сматрам да је све то чињено под утицајем наше конкуренције, јер медицинско, финансијско или неко треће оправдање за то не постоји. Поједина удружења пацијената су против нас подносила лажне пријаве Инспекцији Министарства здравља, и то удружења пацијената на кућној дијализи, која никакав контакт са нама нису имала, без стида и срама. Ова удружења пацијената су ширила гласине да ће бити озрачен свако ко се дијализира дијализаторима стерилисаним гама зрацима. Најновије, тренутно актуелне лажи, су да Нипро уоште није јапанска фирма већ кинеска (?!).

Дијализа“ часопис: Да ли је могуће да такве ствари још увек трају и да конкурентски рат за дијализно тржиште иде до те мере?

Др Томовић: Дијализна јавност почиње да схвата да су поједине функционалне карактеристике конкурентских дијализатора знатно лошије у односу на Нипро дијализаторе. Од тада су клевете усмерене на нас као фирму и њено руководство. Најзабавније ми је било када су се појавиле гласине да смо хомосексуалци (смех). Немам ништа лично против хомосексуалне популације, па ми није јасно да ли су тиме покушали да увреде нас или хомосексуалце. Даље се шире гласине како је Нипро једини кривац што сада доктори, нефролози неће моћи да одлазе на стручне конгресе о трошку дијализних фирми. Покушава се стручна јавност окренути против нас, иако смо ми присутни у јако малом малом пронценту гледајући свеобухватно дијализно тржиште. И то чине управо они који су од тог тржишта у протекле две деценије наплатили мислим преко пола милијарде евра. Чујем да се прети дијализним центрима да се неће сервисирати машине на којима започиње коришћење Nipro крвних линија. Шире се лажи како су линије неодговарајуће, како ће се машине кварити, без обзира што су линије проверене, функционалне, са много бољих карактеристика од линија које производи произвођач машина. Па ако машине баш и крену да се кваре, знаћемо ко је кривац за то, обзиром да се ове линије користе свуда у свету без проблема, и машине савршено раде са њима.

„Дијализа“ часопис: како је могуће да се на све начине спречава прича о штетности Bisfenola A и фталата, материја којих има у свим дијализаторима и линијама на домаћем тржишту, осим у онима које производи Nipro, а држава и даље одбија да изврши препоруке Европске комисије за здравствене ризике?

Др Томовић: ДЕХП фталат не садрже ни други дијализатори који се уобичајено користе у Србији, али Бисфенол А заиста не садрже, нити ослобађају, само Нипро дијализатори Елисио серија. Препорука Европске комисије је донета још пре тачно годину дана, и јасно наглашава да треба да се престане са коришћењем дијализног материјала који у себи садржи ову токсичну супстанцу, када год је то могуће. Сада је то могуће, јер управо Нипро Елисио дијализатори не садрже овај токсин. На жалост, нити дијализна заједница у Србији, нити релевантни државни оргавни нису обратили пажњу на ово јасно упозорење. Као да никоме осим Вас пацијената није превише стало до тога. Има и изузетака, нефролози три велика дијализна центра у Београду су показали своје интересовање за овај проблем. Желим да овим путем апелујем и на остатак дијализне заједнице у Србији да направи неки помак у вези Бисфенола А. Мора се учинити неопходно да би се у складу са професионалном етиком и у складу са Законом о здравственој заштити пацијентима на дијализи омогућило најадекватније дијализирање средствима која ће најмање штетити њиховом здрављу. Па нека то буде барем за најугроженије категорије дијализних пацијената.

Дијализа“ часопис: Како је могуће да се суви бикарбонат за хемодијализу у целом свету производи и набавља од различитих фирми, а само код нас се то не дозвољава? Иако је то материјал који се производи у сред Европе, у Немачкој на пример (Serumwerk, нпр), испуњава немачке стандарде, али не одговара нашим монополистима и њиховим штићеницима?

Др Томовић: ….Или рецимо имамо NiproCart суви бикарбонат за дијализу направљен у Нипро фабрици у Шпанији. У праву сте, али са становишта тржишта. Сви ти стандардни бикарбонати су подесни за коришћење, али када дозволите да их само једна фирма продаје, ствара се монопол над тим производом. Дијализним пацијентима то није толико битно, него се штета наноси средствима здравственог осигурања.

Дијализа“ часопис: А шта је то што сматрате да је битно дијализним пацијентима?

Др Томовић: Са становишта пацијената много је битније када здравствени систем, кроз Правилнике о дијализи не препознаје рецимо Mid-fluks дијализаторе, дијализаторе средњег протока. Low-flux дијализа се полако гаси у напредним здравственим системима, само код нас опстаје, и поред тога што је дугорочно лоша по пацијента, јер не уклања штетне супстанце велике молекулске масе. Томе служе Mid-flux дијализатори, који имају све карактеристике сличне Low-flux дијализаторима, али из крви уклањају и те штетне велике молекуле. Нипро има регистроване и Mid-flux дијализаторе али се не пружа могућност да они дођу до пацијената. Стручна јавност је урадила једну одличну ствар, пре неког времена је у Правилницима о дијализи свела проценат Low-flux дијализе на значајно мању меру. Сада је време за следећи корак, т.ј. да се омогући Mid-flux дијализа зарад добробити пацијената.

Дијализа“ часопис: била је једна карикатура на интернету, алузија на филм Godfather, где директори пет највећих дијализних фирми притискају главног Кума да подели са њима своје везе у политици, медијима, полицији и судству, па ће сукоби међу дијализним фирмама одмах престати. Колико има истине у таквим схватањима, могу ли се заиста зауставити ти ратови у дијализном бизнису и од чега то зависи? Да ли је заиста било икаквих контаката или разговора између вас на ту тему? Или између вас снабдевача и представника државних органа?

Др Томовић: Неминовно је да ће сукоби међу снабдевачима дијализним материјалом кад-тад престати. Питање је времена и начина када и како ће се то десити.

Razgovor LjT sa DTДијaлизa“ чaсопис: зa крaј, уз зaхвaлност зa време које сте нaм посветили, реците нaм докторе Томовићу, иaко нисте Црногорaц, чули сте, нaдaм се, зa поему Мaтије Бећковићa: „Ђе рече Јапан“? Реците нaм докторе Томовићу, дa ли ће нaшa дијaлизнa јaвност, дијaлизни пaцијенти у Србији, имaти aсоцијaцију нa Нипро, кaдa неко, било ко, помене нaзив те песме?

Др Томовић: Апсолутно. Јa ни једног тренуткa нисaм посумњaо у то. Хвaлa и Вaмa и све нaјбоље желим и Вaмa и чaсопису и свим дијaлизним пaцијентимa који су имaли временa и стрпљењa дa ишчитaју овaј нaш рaзговор.

.

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

.

Tekst prenet u celosti iz:

„Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.16-20.

(Razgovor vodio i zabeležio: Dr Ljubinko Todorović)

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

https://www.youtube.com/watch?v=C6k_BOHfLYc

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

https://www.youtube.com/watch?v=t2E6vgKI7xs

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Odvajanje žita od kukolja ili Fenomen „endemske“ nefropatije

Paradigmatična priča o travi koja je hiljade ljudi oterala na dijalizu.

Pre jedno dvadesetak godina, u ona sretnija vremena, a sva su prošla vremena na ovim prostorima, izgleda, sretnija, pričao nam je jedan mladi nefrolog neke njihove doktorske, začkoljice i prepirke, kakve verovatno postoje i među svim drugim profesijama.

Kao, nađu se na užini, na pauzi, mladi specijalisti i specijalizanti, u restoranu društvene ishrane, u studentskom klubu, domu, ili gde već, i krene neko uobičajeno zadirkivanje. Kao, „šta vi kardiolozi znate, ceo život učite jedan mišić, 2 komore, 2 pretkomore, i to je to, nemate pojma o medicini“. Kardiolozi bi nadmeno odgovarali da je srce, ipak, najvažniji organ, i u poeziji, i u medicini, i u životu, pa kad srce stane, staje i sam život. Neurolozi bi odmah protestvovali tvrdeći da je mozak, najvažniji, jer mozak kontroliše sve druge organe, i samo je smrt mozga prava smrt, a svi drugi organi se mogu zameniti aparatima. Internisti i ostali bi im tada žestoko uzvraćali sa: „Eh, da mi je taj tvoj mozak samo 2-3 dana, da se malo odmorim.“

Hirurzi bi u tim zadirkivanjima uvek bili optuživani da su mesari, ortopedi da su kostolomci, a urolozi da su vodoinstalateri. Za razliku od ostalih lekara koji su ceo život teglili i čitali neke knjižurine, hirurzi su, kažu internisti, na posao dolazili sa „Sportskim novostima“, savijenim ispod miške, ispod već dobrano ojačanih bicepsa. Neprevaziđena je ostala ona čuvena anegdota, zapravo definicija, šta je to „dvostruko-slepi test“? Odgovor: dva hirurga gledaju EKG. Na šta bi se svi hvatali za stomak od smeha.

Po tim humornim stereotipima, internisti bi imali najveće znanje, ali bi malo šta znali konkretno da urade, dok je kod hirurga bilo obrnuto: oni nisu imali toliko znanje, ali su jedini znali operisati i rešiti pacijentu problem. Nefrologija među specijalnostima nije bila na posebnoj ceni, pa se čak govorkalo i da su na nefrologiji završili samo oni koji nisu mogli dobiti kardiologiju, jer je navodno, 95% nefrologa bilo primarno konkurisalo na kardiologiju, ali nisu prošli.

E, tada bi on, pričao nam je taj mladi nefrolog, ustao i rekao: „Gospodo, ako ste ikada uzeli u ruke, ijedan veliki svetski medicinski udžbenik, enciklopediju, ili neki drugi zbornik medicinskih znanja – ako ste, kažem, a trebalo bi da jeste (u šta nisam siguran), pogledali one poslednje stranice koje se zovu INDEKS ili KAZALO, da li ste ikada videli ijedno naše prezime, ijednog našeg medicinskog stručnjaka, naučnika, doktora, sa ovih prostora?“

Niste, naravno – nastavljao bi taj nefrolog – jer takvih tamo: nema! Nema nijednog našeg kardiologa, kardiohirurga, neurologa, ni ortopeda, ni drugih. Kada pogledate pod odrednicom Srbija, Jugoslavija, Hrvatska, Bosna… – videćete brojeve stranica koji će vas odvesti na samo jedno poglavlje, a to je gospodo: NEFROLOGIJA! Naši su autori u medicinskom svetu citirani, gospodo, samo u vezi Endemske nefropatije. I nigde, i nikada više.“

Eto, čime se i kako se branio taj nefrolog, dajući sebi i svojoj specijalizaciji, na značaju i praveći se važan pred kolegama.

Kad se zanemari zezatorski aspekt diskusije, i mladalačko preterivanje, ta je argumentacija bila u osnovi, tačna. Prezimena na „-ić“ u medicinskim enciklopedijama najčešće su se nalazila u poglavljima o endemskoj nefropatiji.

Danas, međutim, ta priča izgleda malo drugačije i nije upotrebljiva za odbranu časti nefrološke profesije.

Priča o endemskoj nefropatiji je postala priča o našim sudbinama, o našim naravima, o našem mentalitetu, pa na kraju i o našoj medicini, o društvu uopšte.

Kako se moglo desiti da prođe toliko vremena, a da se ne otkrije uzrok te bolesti?

Pojam „endemska“ znači: karakteristična samo za neka područja i nigde više.

Kako se desilo da samo jedna bolest, i to bubrežna, bude karakteristična, samo za neke zemlje, na tom tamo (brdovitom) Balkanu, a da je nikada i nigde drugo u svetu nema.

Istorijsko pitanje, za čijim se odgovorima sada već može početi tragati.

Uprkos trudu mnogih kod nas slavljenih i uvaženih medicinskih autoriteta, doktorska imena sa balkanskih područja su se u medicinskim enciklopedijama nalazila uglavnom povezana sa endemskom nefropatijom.

Kao da ništa drugo svetu nismo novo ili značajno dali osim te nesretne boleštine.

A onda se posle dugo godina, ispostavilo da ni to nije „naše“.

Prvi put se ta bolest počela pominjati 1956-7. godine. Po našim knjigama tu bolest je prvi uočio dr Vojislav Danilović, po bugarskim knjigama to je uradio dr Yoto Tanchev, Rumuni takođe imaju svoje prve otkrivaoce, tako da je toj bolesti dobro stajao naziv: Balkanska Endemska Nefropatija ili skraćeno BEN.

Bolest je bila karakteristična samo za određena sela!  Ta sela su uglavnom bila oko naših reka: Save, Kolubare, Morave, Drine, … i sličnih, nama manje poznatih reka u Bugarskoj i Rumuniji.

Balkan_endemic_nephropathy_map

Bolest se ispoljavala dosta kasno, u četvrtoj, petoj ili šestoj, deceniji života, i dijagnostikovala se uglavnom porastom ureje i kreatinina u krvi. Dakle, tipičnim znacima bubrežne slabosti. Bubrezi su se postepeno smanjivali, bolest je imala uglavnom spor tok. Ničim se nije mogla izlečiti ili zaustaviti, kada bi se jednom utvrdila. A utvrđivali su je, na osnovu laboratorijskih analiza, ultrazvučnih ili rentgenskih snimanja, prema porodičnim ili epidemiološkim podacima. Bolest je polako napredovala, dovodeći na kraju, do – dijalize.

Netter, ilustracija BENOsim znakova bubrežne slabosti, oboleli su imali i tipičnu bledo-žućkastu boju lica (kao slama), u različitim nijansama, gde je bledilo u stvari bila posledica malokrvnosti (anemije), a žutilo posledica bubrežne insuficijencije (taloženje urohroma i drugih pigmenata). Anemija je bila vrlo česta kod ovih bolesnika, a za razliku od drugih bubrežnih bolesnika, obično nisu imali povišen krvni pritisak (hipertenziju). U urinu bi se povremeno našla manja količina belančevina (proteinurija), ali je sediment urina bio „oskudan“. Osim anemije, u bolesnika sa endemskom nefropatijom su bili česti i tumori sluznica mokraćnih puteva, takozvani karcinomi uroepitela. Ti su se kracinomi uglavnom otkrivali pojavom krvi u mokraći, tako da je i to stanje (krvarenje) pogoršavalo anemiju. Na slici desno je prikaz bolesnice iz jednog od naših (srpskih) područja sa BEN, ilustracija koju je napravio čuveni Frank Netter.

Dominiranje anemije se inače objašnjavalo time što je na biopsijama bubrega uočeno da bolest zahvata uglavnom kanaliće i okolno tkivo srži bubrega (tubulointersticijum), a ne glomerularno klupko (mikro-filtere) bubrega. Hormon koji podstiče ili održava krvnu sliku, eritropoetin, luči se upravo u okolini kanalića bubrega, pa se time objašnjavala patogeneza anemije u obolelih od BEN.

Ali, uzrok, šta izaziva tu bolest, to niko nije znao.

Ili, bolje reći, skoro svi su znali, ili su mislili da znaju.

Nema kakvih se teorija nije našlo u „zvaničnoj“, „državnoj“ medicini i njenim udžbenicima.

Najduže su se zadržavale priče o BEN kao bolesti životne sredine i stečenih faktora.

Pošto se bolest pojavljivala u dolinama reka, sumnja je prvo pala na vodu (posle i u vodu). Optuživani su bili seoski bunari, objavljivani su pravi „naučni“ članci kako je uvođenjem gradske vode u ta seoska naselja „rešen problem endemske nefropatije“.

Sa lošom vodom su i teorije o teškim metalima, nekim specifičnim otrovima, toksinima, zagađenjima, i ko zna, kad ni OZNA, nije mogla saznati, šta je uzrok te boleštine.

Onda su se pojavile teorije o uzročnicima koji su uneti hranom. Kao što su neki teški metali ili minerali. Pa je, na primer, optuženo olovo, ili silicijum, ili neki drugi opasan mineral koji se oslobađao iz kamena kojim su seljaci mleli žito. Mnogo je „dobro fundiranih“ radova objavljeno o štetnosti tih minerala i metala i njihovoj direktnoj povezanosti sa nastajanjem endemske nefropatije (olovo, kadmijum, hrom, mangan, kobalt i živa).

Zatim je stvar okrenuta naopačke, pa je dokazivano da nije višak uzrok, nego manjak. Tačnije, nedostatak mnogih, neophodnih, elemenata, dokazan je kao uzrok nefropatije. Na primer, dokazan je nedostatak selena u tih endemskih bolesnika. Kao da nikome drugome na svetu nije nedostajao selen, nego samo tim našim nesretnicima.

Genetska teorija je objašnjavala da BEN nastaje usled naslednih faktora, jer i kad se odsele iz endemskih područja, članovi tih familija i posle 4-5 decenija odvojenosti od uticaja te sredine, opet dobiju ovo bubrežno oboljenje. Međutim, šema oboljevanja nije se uklapala ni u jedan poznati obrazac naslednih bolesti.

Godine 1990. razvijena je lignitska hipoteza, i to uz „pomoć“ američkih naučnika. Navodno su kosmički snimci rasporeda rezervi uglja lignita na Balkanu, bili slični rasporedu područja sa endemskom nefropatijom (bingo!). Teorija je bila da jedinjenja, toksični ugljovodonici, koji se oslobađaju iz tih naslaga uglja dospevaju vodotokovima u te ravnice odakle se žanje žito ili čak u seoske bunarove. Postepena intoksikacija tim štetnim materijama dovodila je navodno do bubrežne slabosti i pojave karcinoma. Kao da nigde drugde u svetu nije bilo uglja, no samo na Balkanu.

Infektivna teorija (Uzelac-Keserović) je počivala na priči o Corona virusima koji su izazivali ovo oboljenje. Navodno je to bila nova vrsta korona virusa, izmenjena, u odnosu na postojeće, ali, bolja elektronska mikroskopija nije dokazala ovu teoriju. Osim korona virusa, „dokazani“ su naravno i mnogi drugi virusi, kao uzročnici BEN (virus Zapadnog Nila, papiloma virusi (BK and SV40) i arenavirusi). Nađene su i teorije o povezanosti hemoragijske groznice i njenih virusa koje prenose miševi (Puumala, Hantaan, Dobrava) sa BEN. Inače, upala mokraćnih puteva, pijelonefritis je „dokazano“ povezana sa BEN, kao i nastajanje postoperativne sepse kod ovih bolesnika (da, da).

Vrlo je „filmična“ i teorija o DDT-iju kao uzročniku BEN. Naime, jedan naš profesor je dokazao da smo zaprašivanjem komaraca DDT-ijem doveli do pomora mačaka, a onda su se razmnožili miševi i pacovi koji su prenosili na nas razne viruse, uključujući i uzročnike endemske nefropatije.

Teorija o nadmorskoj visini je razvijena jer je „dokazano“ da je selo Donji Glogovac imalo više obolelih nego selo Gornji Glogovac. Možete na internetu pronaći još uvek i rad i autore koji citiraju tu teoriju. Razlika u nadmorskoj visini između ta dva dela jednog te istog sela Glogovac, bila je: 10-25 m. Sve precizno i argumentovano.

Onda se pojavilo novo i „konačno“ objašnjenje: uzrok endemske nefropatije je jedan toksin iz gljivica, mikotoksin, koji ima i zvučno latinsko ime: „Ochratoxin A“. Gljivice dospeju u žito, brašno, pa u hranu, i eto bolesti.

O naučnoj argumentaciji, koja se potezala uz svaku teoriju, mogu se sada knjige napisati. Ima tu baš onako „teške artiljerije“ i fascinantnih potkrepljujućih detalja, tipa: neopterin, CD3+CD8+CD16+CD56+, interferoni, HLA I i II, interleukini, apoptoza, imunoglobulini, ceruloplazmin, ferritin, beta-2-mikroglobulin, alfa-1-antitripsin, hromosomalni markeri (3q25), pyren, anthracen, anilin, naphtylamin, cytochromi P450, CYP1A1, CYP2D6, CYP2E1, polimorfizmi glutathion-S-transferaze i N-acetyl-transferaze 1 i 2, lecithin-cholesterol-acyl-transferase, 1q36-c src, 3p25 raf-1, and 6q23 myb, itd, itd …

Pedantni hroničari naše medicine, zabeležili su preko 50 „opisanih“ uzroka endemske nefropatije, od kojih su neki bili i kombinacije već „opisanih“ uzroka.

Više su nego zanimljvi i sami naslovi koji su se (do pre nekoliko godina) objavljivali u stručnoj (zapadnoj) literaturi, npr:  BEN- still more questions than answers“ , „Fifty years of Balkan endemic nephropathy: daunting questions, elusive answers”, i slični.

Mnogo je naših stručnjaka, mnogo godina provelo istražujući “endemsku” nefropatiju. Mnoge su pozicije i titule, magistarske, doktorske, akademijske, stečene zahvaljujući ovoj nefropatiji.

Mnogo je para utrošeno, mnogo je fondova ispražnjeno, mnogo je reagenasa i raznih uzoraka potrošeno, ali se uzrok nije otkrio. Bar ga naša, medicina, nije nalazila, a pošto je ta bolest bila samo kod nas, Balkanaca, ni ostali nisu ništa mimo nas mogli reći o uzrocima te bolesti.

A nije da nije bilo dolazaka i pomoći sa Zapada.

Mnoge velike strane firme i mnogi istraživački fondovi, instituti, laboratorije i naučnici su bili uključeni (na primer: Ciba Foundation Study Group, 1967. godine).

Ali, u pitanju je bila “balkanska” bolest.

Kad su naši “stručnjaci” videli da će stranci pokupiti uzorke i sami objaviti “epohalno” otkriće, a otkriće uzroka endemske nefropatije se očekivalo kao epohalno – naši su počeli sa opstrukcijama i podmetanjima.

Ako nema naših, kao vodećih, pri objavljivanju tih publikacija, onda ga nećete majci, ni vi saznati. To je bio naš “endemski” rezon i on je ostvarivao rezultate. Ni stranci nisu mogli da otkriju uzrok.

Da bi to postigao jedan je ugledni (vojni) nefrolog, inače strašno veliki “autoritet”, slao strancima mokraću konja ili goveda, a ne pacijenata obolelih od endemske nefropatije. Iako je ugovorom sa strancima imao plaćeno učešće u studijskom ispitivanju te bolesti, iako su svi troškovi laboratorije i prevoza bili pokriveni od zapadnih sponzora, osećaj da bi oni mogli pokupiti naučnu slavu ili kajmak, zahtevao je takvu prevenciju, tj. podmetanje pogrešnih uzoraka.

Lažni uzorci urina (od konja i krava, zdravih), lažni uzorci zemljišta i nalazi sa otvorene biopsije bubrega obolelih lečenih kortikosteroidima (pod dg/BEN-membranoproliferativa).

A nesaznavanje prave etiologije bolesti donosilo je i dalje razne koristi: pozicije, titule, katedre, predavanja i putovanja po kongresima, nova istraživanja, nova ulaganja. (Kao u onom vicu kad stari pravnik kaže sinu koji se pohvalio da je iz prve rešio neku njegovu parnicu: „E, moj sine, ta je parnica tebe odškolovala“). Tako je bilo i sa BEN.

Što je bilo više potencijalnih uzročnika, to su tekstovi i predavanja bila duža, interesantnija, stručnjaci popularniji, a bolest mističnija.

To što su u međuvremenu stotine hiljada ljudi završile na dijalizi ili pod zemljom, zahvaljujući takvom ekstenzivnom naučnom progresu, nikog nije posebno zabrinjavalo.

Prvo pitanje kojim su strani nefrolozi presretali goste sa Balkana, bilo je: “A šta je po Vašem mišljenju uzrok endemske nefropatije?”

I bez obzira što niko tačno nije znao, svaki se osećao počastvovan da “da jedno svoje viđenje”, a na osnovu dugogodišnjeg i bogatog “iskustva” na ovom području.

Područje, ne zaboravimo, je sinonim za nešto endemsko.

Endemsko je bilo ponašanje balkanske nefrološke nauke u otkrivanju etiologije endemske nefropatije.

Ovde sada treba reći da se u svim nefrološkim udžbenicima (i našim i stranim) pominjala i bolest nazvana “Nefropatija od kineskog bilja” ili engleski: “Chinese herb nephropathy“. Ta bolest se viđala na Tajvanu, u Kini i okolnim zemljama, a izazivale su je neke biljke, čije su čajeve njihovi stanovnici pili. I procentualno imali najveći broj pacijenata na dijalizi u svetu.

Balkanska endemska nefropatija i nefropatija od kineskog bilja su smatrane posebnim bolestima.

Međutim, onda se desilo nešto što ih je povezalo:

  • 1993. godine nekoliko stotina mladih žena u Belgiji završava na dijalizi zato što su u jednoj medicinskoj klinici u Briselu dobijale biljne pilule za mršavljenje. Pilule su sadržavale i biljku Aristolochia clematitis.

  • japanski pacijenti kojima je kožna alergija (atopijski dermatitis) lečena aristolohijskom kiselinom takođe dobijaju bubrežnu slabost i završavaju na dijalizi.

  • Belgijankama koje su dospele na dijalizu, jer su uzimale pilule sa aristolohijskom kiselinom, učinjena je i transplantacija bubrega. Ali i tada su zbog dejstva aristolohijske kiseline mnoge od njih (45%) dobijale karcinome mokraćnih puteva, uključujući i karcinom mokraćne bešike (40%).

Kad su stručnjaci pogledali patohistološke nalaze tkiva bubrega u obolelih Belgijanki i u obolelih od „endemske“ nefropatije, videli su da je to praktično, jedna te ista bolest. (Znači, dovoljno je bilo da oboli nekoliko desetina Belgijanki pa da se učini prava dijagnostika, a na Balkanu su desetine i desetine hiljada pacijenata završili na dijalizi ili su pomrli od karcinoma i krvarenja – ne znajući šta ih je snašlo. Cele porodice, cele generacije, su nestajale, i još nestaju, ne znajući gde su to pogrešili).

Prvi koji je ovo uočio i objavio bio je briselski (opet taj Brisel) patolog Jean-Pierre Cosyns, sa saradnicima, 1994. godine, u prestižnom naučnom časopisu Kidney International.

Posle (prošlo je još jedno 10 godina od) toga, su se svima, i našima i strancima, „upalile lampice“. Definitivno.

Sve je odjednom leglo na svoje mesto, i sve se uklopilo.

Endemsku“ nefropatiju izaziva korovska biljka koju naš narod naziva Vučja stopa ili Vučja jabuka, a na latinskom se zove: Aristolochia clematitis. Ta biljka raste u jarkovima, pored puteva, ali i na periferiji žitnih polja. Seme te biljke je trouglastog, srcolikog izgleda i značajno je veće od zrna pšenice (vidi slike ispod teksta). Ako žeteoci ili kombajneri i zakače koju stabljiku Vučje jabuke, ona neće dospeti u ishranu, ako je selekcija dobra.

Ako seljaci pošteno odvoje žito od kukolja.

Prosejavanje je vrlo važno.

Problem je međutim, što su mnogim seljacima otvori na situ (rešetu), na vršilicama (ili kombajnima) bili oštećeni, razvaljeni ili veći, veći nego što su smeli da budu, veći od promera pšeničnih zrna.

Tako je u brašno dospevala i Aristolohijska kiselina (AA) iz semena biljke Aristolohije. Iz hrane u krv, iz krvi u bubrege. U bubregu su AA-adukti ostajali i decenijama posle unošenja. Tako su nastajali svi njihovi štetni efekti: toksičnost, genske mutacije, karcinomi, bubrežna slabost…    Ishod bolesti direktno zavisi od doze (količine) unete kiseline.

Nema, dakle nikakve „zaraze“ brašna. Nego je bila u pitanju ili pohlepa (neka je što više stabljika), ili nemar (netrebljenje korova, nepopravljanje rešeta), ili svesna radnja (ma šta fali malo i tih zrna) naših seljaka.

Tako se otkrio uzrok „endemske“ nefropatije. 

Uzrok je tipično naški, endemski, balkanski: neznanje, nemar, ignorancija.

(Oni oni koji nisu odvajali žito od kukolja pri pravljenju hrane, doživeće da im se dijalizom odvajaju štetne materije iz organizma, iz krvi. Odvajanje je neophodnost i neminovnost. U korenu reči dijaliza je takođe pojam odvajanje).

A onda je na svetlost dana isplivala još jedna neprijatna istina. Neprijatna za naš, domaći korov, zna se.

Jedan srpski doktor, Milenko Ivić (1905-1978), profesor histologije i embriologije u Nišu, je već davno (1969), i to sam, mnogo pre „zapadnih“ autora, označio aristolohijsku kiselinu kao uzročnika BEN, slikao polja pšenice prošarana tim korovom, i dokazao na životinjama nefrotoksičnost i kancerogenost ove biljke. Sve korektno naučno obrađeno i objavljeno u domaćim časopisima, pre ravno 45 godina, sada to svi priznaju.

Ali, ko je još na Balkanu želeo verovati nekom Milenku iz Niša, 1969. godine?  Srbi,  prvi,  nisu!

E, sad, kad su im to dokazali Grollman, Cosyns i ostali – to je već druga stvar. Ali, Milenko, i to pre 45 godina, ne može!  Idi, begaj.

Tako se ispostavlja da je priča o „endemskoj“ nefropatiji zapravo paradigma, obrazac po kome se ovde stvari odvijaju.

Ni nauku, ni struku, ne vode najbolji, niti najpošteniji. Oni koji se probiju na vrhove, imaju neke specifične osobine, za preživljavanje u svim uslovima, za isticanje, za širenje, za napredovanje i za opstajanje.

Selekcija nam je najslabija tačka. Sito ili rešeto, niko ni danas da popravi.

Naši najpoznatiji naučnici uspevali su u inostranstvu, ali ne i u svojoj sredini.

Selekcija je takva bila i ostala.

Aristolochia clematitis se i danas kod nas nalazi u mnogim apotekama i drugim zdravstvenim ustanovama.

Ne da nije zabranjena, nego cveta.

„Endemska“ nefropatija je paradigma stanja u našoj nefrologiji (klinikama, bolnicama i dijaliznim centrima).

U našoj nauci.

U našoj politici.

U našoj državi.

Ne odvajamo žito od kukolja.

Zato smo tu gde jesmo.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

Aristolochia-clematitis-01.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis.

Trava-koja-izaziva-bubreznu  Aristolochia clematatis-02

.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis, cont.

Milenko ivic.

Aristolochia-clematitis-04.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis, cont2.

Fotografije (kao ilustracija) posle teksta, preuzete su iz knjige i iz predavanja o BEN, prof. dr Jovana Nikolića. Kraći deo ovog teksta objavljen je u prvom broju vašeg i našeg „Dijaliza“ časopisa.

 



Šuntavilo, Brisači, Limunada, Supruga i Duple cene – Hronologija dijaliznih tendera

Cirkus na dijaliznim tenderima – Jer, tako smo u mogućnosti! (Nadnaslov)

Šuntavilo, Brisači, Limunada, Supruga i Duple cene – dokaz da je RZZO izgubio sve kompase u zaštiti monopolista.  (Naslov)

Tehnomed održao lekciju nefrolozima i pravnicima Fonda, ostalo će Inspektori za organizovani kriminal. (Podnaslov)

Poštovani čitaoci,

Ako ste pomislili da smo zaboravili da vas izvestimo o događanjima na dijaliznim tenderima, varate se. Ništa što utiče na kvalitet dijaliznog lečenja neće nam promaći. Možda nećemo moći objaviti komentare isti dan ili mesec, ali, sve što je vezano za kvalitet dijaliznog lečenja naći će svoje mesto na ovom sajtu. A i gde bi drugde?

Ko još sme da kaže da je (dijalizni) car go, osim nas? A ne da je go, nego još i zaudara. Zaudara na trulež, moralnu i materijalnu, kao krpelj koji se nasisao naših para i naše krvi, i sad ne može da se pokrene, obamro od profita i ravnodušan na naše češanje.

Dakle, ključna novina u stalnoj RFZO igri: „Kako zaštiti naše monopoliste?“ lansirana je ovog leta. To je zaista bio hit leta, 2015. godine.

Od ranije vam je poznato da su uvođenjem kategorije „Materijal specifičan po tipu mašine“ (link) naši monopolisti dobili „pravnu“ osnovu da budu izuzeti od konkurencije, od nadmetanja, pa su taj materijal prodavali Fondu po ceni koju sami odrede. To vam je ono: „broj ponuđača po ovoj stavki: 1 (jedan)“, odluka: Komisija je kao ispravnu prihvatila dostavljenu ponudu, Rešenje: sklapa se Ugovor sa jedinim ponuđačem, po ceni koja je bila u ponudi i koja je prihvaćena“, itd, itd… sve na taj kalup.

U taj materijal po tipu aparata za dijalizu, realno spadaju samo mikrobiološki filteri. Sve ostalo proizvodi se od strane desetine drugih dijaliznih firmi i u svetu postoji jasna procedura koja ne štiti niti stvara monopoliste. U sred Nemačke postoje firme koje proizvode arterio-venske linije za sve vrste dijaliznih aparata, kao i firme koje proizvode dijalizatore i suve bikarbonate za sve vrste dijaliznih aparata.

Pa šta je onda u Srbiji sporno?

Sporno je to, što u Srbiji takve (ni nemačke!) firme ne mogu prodavati svoje AV linije niti suve bikarbonatne koncentrate, jer je u državi Srbiji RFZO komisija uvela obavezu da onaj ko to želi mora doneti potvrdu od proizvođača aparata da su te linije „kompatibilne“ tj. odgovarajuće tom aparatu.

Znači druga firma, koja takođe učestvuje na tenderu sa ponudom istog artikla, treba da odobri ostalim firmama da i one mogu učestvovati sa svojim ponudama za isti artikal.

Da li se ikada desilo da neka firma da takvu dozvolu konkurenciji?

Nikada, naravno.

Da li će se ikada desiti da neka firma da takvu dozvolu konkurenciji?

Neće, naravno.

Jedan monopolista je čak tvrdio da njegova firma ne može garantovati bezbednost pacijentu ako se ne koristi njihov originalni materijal?! Kakva laž. Da li je iko ikada video takve bezbednosne garancije?! Kamo sreće da je to dato pacijentima ili bolnicama, pa da na osnovu toga mogu tužiti dotične proizvođače dijaliznih mašina koje su ne jednom ugrozile, pa i uništile živote pacijenata. Nažalost, takvih garancija – nema. Nikada ih nisu dali niti će ih dati. Pa oni čak i servis naplaćuju, po tarifi koju sami odrede.

Sistem koji je napravio RFZO, definitivno je „legalizovao“ monopol kakav ne postoji nigde, ni u Evropi, ni u svetu.

Pri tome je to, taj isti RFZO i otvoreno priznao. U jednom svom ranijem dopisu otvoreno su priznali da postoje bipolisti, dve firme koje drže skoro sav dijalizni biznis u Srbiji. Čak se navodi i da su imali nemali uticaj na sastav i odluke tenderskih komisija!!!     (https://dijaliza.wordpress.com/2014/08/06/)

Ludilo.

I sad im opet ugađaju.

Novi (stari član) Predsednik tenderske komisije (nefrolog, načelnik, direktor, profesor, drd, mrd, prd), sada je čak javno ustvrdio da je domaći zastupnik firme Gambro dao sve svoje aparate samo na revers dijaliznim centrima, te da ih uvek može povući natrag, ako ne bude zadovoljan rezultatima tendera.

Šok.

Ostali članovi komisije su se samo zgledali, kada je takva jedna tvrdnja izneta, javno, u zvaničnom telu ove države. Ako ne bude zarada koliko mi tražimo, mi ćemo vam uzeti aparate, pa da vidimo šta ćete onda? A vlada se ovamo hvali kako državu niko ne može da ucenjuje.

Smejurija.

I šta se dalje dešava?

Odjednom, u materijal specifičan po tipu mašine ulazi sve više stavki. Ne samo bakteriološki ultrafilteri, nego i AV linije, suvi bikarbonatni koncentrat, pa čak i sredstva za čišćenje i dezinfekciju aparata.

Odjednom, svi ti artikli ulaze u jednu stavku: materijal koji zavisi od tipa mašine.

Tako da onaj ko bi hteo učestvovati na tenderu, a nema bakteriološki filter za dijalizni aparat, ne može ponuditi niti išta ostalo.

A bakteriološki filter nema niko, naravno, niko osim: zastupnika proizvođača mašine.

Na stranu to što neki od tih tipova mašina više uopšte nisu ni registrovani, odnosno istekla im je registracija u Agenciji za medicinska sredstva, ne postoji servis, niti rezervni delovi za njih, a negde su im čak i firme proizvođači propale, tj. ugašene su ili kupljene od drugih firmi.

To našim „stručnjacima“, nefrolozima iz „Stručne“ komisije nije ništa značilo, oni su sve takve sulude odluke i uslove aminovali.

Na kraju se jedan od (potencijalnih) učesnika tendera, uhvatio za glavu i glasno jauknuo:

Pa da li su ti nefrolozi šuntavi pa ne mogu sami da ocene da li je jedna krvna linija kompatibilna za određeni aparat nego im taj posao mora vršiti druga firma, koja takođe učestvuje na tenderu.

Pogledali smo u rečnik, šuntav, znači: blesav, smotan, onaj koji se kroz ceo život vuče držeći druge za rukav, spoticač o sopstvena stopala, kilav, nikakav.

Eto, dakle, kakvi su nam nefrolozi zapali. U komisije.

Predstavnik Tehnomeda, je čak predložio članovima komisije da se spuste samo 100 m ispred, u dijalizni centar Dragiša Mišović i da tamo na licu mesta namontiraju liniju i vide da li odgovara.

Ne, ne pada im na pamet, da mrdnu svoje guzice i sami nešto „utvrde“.

Onda im je dotični predstavnik Tehnomeda objašnjavao da kad čovek kupuje brisače za automobile nikada ne kupuje brisače po tipu automobila, nego one koje sam odabere. Naravno da će neki trajati kraće, a neki duže, ali osnovnu ulogu, brisanje stakla svi moraju da vrše, bez obzira na tip automobila.

Ne, ni to nije vredelo.

Komisija je odgovorila da ostaje pri svakoj tački svoje specifikacije.

Nije pomogao ni primer da limunska kiselina u slobodnoj prodaji košta 4 dinara, što je više od 100 X manje od traženih 426,00 dinara za limunsku kiselinu kojom će se čistiti „po tipu“ dijalizni aparat posle dijalize. Aparat za koga nema dokaza da se više igde proizvodi i da za njega uopšte postoje rezervni delovi i servis.

Zbog stenograma i dijalizne istorije, taj njegov dopis, vredi preneti u celini:

Апарат за дијализу је један технички систем. Изграђен је или произведен на бази знања из области машинства, електротехнике, електронике и медицине. Пошто се ради о техничком систему можемо успоставити аналогију са другим техничким системима. Најбољи пример за то је аутомобил, пошто већина људи има додира са аутомобилом. Када купите нови аутомобил произвођачи вам дају гаранцију. На пример пет година или 100.000 пређених километара. Услов за гаранцију је да редовно одржавате аутомобил у њиховом сервису. У то спада замена уља и филтера или можда и још неких делова. При томе таква услуга је обично скупља него у неком неовлашћеном сервису, али не значајно. Након истека гаранције ви ћете, као власник аутомобила, одлучити да ли ћете сервис обављати и даље у овлашћеном сервису и да ли ћете га уопште и обављати онако како је то произвођач прописао или ћете сервисни период мало „развући“ због кризе која је заштитни знак нашег времена. Ако доће до квара у гарантном року произвођач ће о свом трошку уградити оригинални део. Али када гарантни рок истекне да ли већина људи иде у овлашћени сервис ради уградње оригиналног дела или уграђује популарно названо „турске“ делове који се производе за све аутомобиле. Да ли се такви аутомобили и даље возе. Наравно, сваки дан.

Сада ћете рећи да је апарат за дијализу медицински уређај па се на њега не могу уградити „турски“ делови као на аутомобил. Да од апарата за дијализу зависи људски живот. Колико год то изгледало банално, ипак је аутомобил, са техничке стране, сложенији систем. Поред тога од његове исправности зависи више живота. Путника у аутомобилу и других учесника у саобраћају и људи у околини. Познат је пример грешке на једној марки аутомобила када је приликом сипања бензина долазило до варнице па су експлодирале читаве бензинске пумпе...

Mислимо да је време да се демистификује дијализа, материјал по типу апарата, заједнички материјал, правилници и цела регулатива која је имала један основни задатак, да од нечег ненормалног направи нешто нормално. То је увек тешко.

Пошто је предмет ове јавне набавке материјал „по типу апарата“ кренућемо редом по техничкој спецификацији. Требало би да „материјал по типу“ значи да је то материјал који одговара само за тај тип апарата и ни за један други. Зашто се ту подразумева да такав материјал мора да производи само једна компанија у целом свету. То није материјал „по типу“ компаније, него модела апарата. Сврставањем „материјала по типу“ у једну партију за један апарат ви управо подразумевате да само једна фирма, конкретно Bellco, Gambro или Hospal, који не постоје, и Fresenius, могу да произведу такав материјал. Нисте чули за Bain Medical, Yihua, Kavasumi, Nikiso, Etropal, Hydilena, Almed, Nipro, Serum Verk, Toray. Разумљиво је да ви нисте чули, али како доктори из стручне комисије нису видели штандове на бројним конгресима које су посећивали (о трошку монополиста).

Како смо навели, идемо редом. Крвне линије или АВ линије сте детаљно дефинисали и описали у једном одговору баш у овој јавној набавци…  Tакође је јако лепо написано да „димензије и детаљну спецификацију АВ комплета прописује произвођач одговарајуће машине“. Нормално је да захтевате да такво медицинско средство буде регистровано за употребу. И на крају имамо кључ. Понуђено добро мора у потпуности да буде компатибилно апарату. Шта то значи када су у питању АV линије. Да ли је читава стручна јавност шунтава па не зна да види да ли линија одговара поједином апарату. Овде говоримо само о регистрованим производима. У прилогу достављамо вам један узорак крвне линије произвођача Етропал из Бугарске која је намењена за апарат Fresenius 4008. У истом дворишту имате центар за дијализу Др Драгиша Мишовић, па упоредите са линијом коју је произвео Fresenius. Шта представља заштита произвођача апарата над монополом продаје пластичне крвне линије, коју производи десетак компанија широм света? Када на аутомобилу мењате метлице за брисаче ви можете да бирате оне од неколико хиљада динара, које лепо пријањају уз стакло и добро бришу и оне од неколико стотина динара, које су мало круте, стружу по стаклу, али када пада киша и оне бришу. Ту можете да бирате, али овде то није случај. Овде важи Закон о јавним набавкама, који налаже обезбеђење конкуренције и штедњу државних пара.

Следећи тужан пример менталне дискриминације су патрони са содом бикарбоном. …

Течни алкални концентрат за дијализу се углавном више не производи у свету јер је замењен са прашкастим бикарбонатом, а то је учињено управо из разлога (микробиолошке безбедности и) економичности. Свуда у свету је прашкасти букарбонат јефтинији од течног јер је мање паковање, није уложен рад за мешање са водом и много су мањи трошкови транспорта и складиштења. Наравно, тако је свуда у свету осим код нас. Ако се сећате канистер течног алкалног раствора је коштао 500 до 600 динара за 10 литара. Стварно је потребно 7,5 литара, па су у свету паковања била од 8 литара. То је око 500,00 динара по третману. …

Како сте сад дошли до цена прашкастог бикарбоната? 100.000 комада сувог букарбоната у одговарајућем паковању, 720 грама за 950 динара (!) по комаду за заштићеног понуђача без конкуренције. То је сан за целу Европу.

Посебан куриозитет ове техничке спецификације је три пута више лимунаде него прошле године. Ставка 9. У другој партији: Средство за стерилизацију машине на бази лимунске киселине, кертриџ, чак 37.400 комада по цени од 426,00 динара по комаду. Више од три пута него претходне године. Занимљиво је да је број дијализа на овим апаратима увећан за око 50% (!), а средство на бази лимунаде је увећано за више од 300% па смо дошли скоро до 16 милиона динара за ову ставку. Можда нисте чули да фирма Gambro која је производила апарате АК Ултра 200 не постоји већ трећу годину и да је престала да постоји управо због оваквог приступа: пуно малих скупих производа који дијализу треба да учине сасвим посебном. Вероватно нисте чули да је и Fresenius некада продавао средство на бази лимунске киселине које се звало Цитростерил, па га одавно више не продаје у Србији. Истина је да је стерилизација лимунском киселином добра за апарате за дијализу, али лимунску киселину можете наћи у свакој продавници. Дајемо вам један пример са приложеним фискалним рачуном.

Пре извесног времена у једном Вашем одговору сте навели да РФЗО мора да заштити два најважнија снабдевача дијализним материјалом. То је свакако био скандал, да се у току једне јавне набавке јавно одредите да некога штитите. Како су у Србији скандали сванодневна појава и то је прошло и брзо пало у заборав. Оно што овде упада у очи је да ипак не штитие та два добављача подједнако. Постоје мале симпатије према једном. Зато се овај други као нешто буни у дописима које вам је послао у овом поступку.

Једном понуђачу сте умањили цене за значајне износе, а другом су цене остале на лепом нивоу, а количине су повећане за више од 30%. Све то и не би било тако необично да је „миљеник“ продужио регистрацију апарата у Агенцији за лекове. Ви сте повећали број тетмана на апаратима који се одавно не производе и нису регистровани у Агенције за лекове, а на оним апаратима који су регистровани смањили сте цене и количине. То је занимљива стратегија.

Поновљамо вам захтев за измену конкурсне документације:

– Свака ставка из техничке спецификације треба да буде засебна партија.“

(http://www.javnenabavke.rfzo.rs/download/javne%20nabavke/centralne/404-1-110-15-45%20ODGOVOR%20NA%20DODATNO%20POJASNJENJE-26.06.pdf)

O čemu se radi?

Šta reći na kraju ovakve argumentacije?

Ništa.

Republička Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila je ove argumente i naložila da se predmetna javna nabavka PONIŠTI u celini!

http://www.kjn.gov.rs/sw4i/download/files/article/1800-2015odlukark.pdf?id=14871

Drugi skandal, vezan je za Fresenius, naravno, i taj je skandal mnogo opasniji. Opasniji po neke članove stručnih komisija, ali i sve birokrate iz RFZO-a koje su učestvovale u ranijim komisijama.

O čemu se radi?

Radi se o neodržavanju dijaliznih tendera već treću godinu zaredom.

Poslednji tender za dijalizatore je održan novembra 2013. godine i RFZO je odlučio da po njemu nastavi snabdevanje i narednih godina, jer je, kao, na tom tenderu postigao uštede od 30% u odnosu na cene dijaliznog materijala na prethodnim tenderima.

Na ovo snabdevanje mimo zakona, naravno da su se žalile firme koje očekuju raspisivanje novih tendera, jer u tome vide svoju šansu da i one nešto prodaju. А dа је Zakon kršen, u to nema nikakve sumnje!

Postupak je privukao pažnju, ili je dodeljen, Tužilaštvu za organizovani kriminal!

Ni manje ni više.

Ali, i RFZO je imao svoju (tanušnu) odbranu.

Oni su sve radili u interesu pacijenata! (Pazi sad to, kukala nam majka, ako nas ovi brane …)

Jer, kao, kad se raspiše regularan tender, onda se uvek neko žali, pa se dugo čeka na odluku, pa Republička komisija usvoji (!?!) žalbe, pa traže novi tender … a bolesnici ne mogu da čekaju, pa eto, oni zato nastave po starim kvotama i starim cenama, sami kupuju.

I tako su kažu, na tom tenderu iz 2013. postignute dobre cene, 30% manje.

Ali …

Uvek ima neko ali … što devojci sreću kvari.

U međuvremenu, održani su regularno tenderi za dijalizni materijal u vojnim dijaliznim centrima (VMA, Niš i Novi Sad).

Na tim tenderima u većini partija pobeđuje japanski Nipro, sa cenom još 30% manjom od one kojom su se hvalili predstavnici RFZO!

A što je najinteresantnije, Fresenius je na vojnom tenderu prihvatio tu trku u snižavanju cena i sam je oborio cene svojih materijala na istorijski minimum, pokušavajući da udavi Nipro i da im stavi katanac na sve aktivnosti u Srbiji. Fresenius je tada ponudio „domaće“ dijalizatore za 887 do 1078 dinara. Najveći Freseniusov dijalizator, HdF100S, 2,4m2 površine, tada je (konačno) bio samo 1078 dinara. (FMC cene: 1,3m2LF: 887   1,6m2LF: 897   1,3m2HF: 887   1,6m2HF: 969   1,8m2HF: 1029   2,4m2HF: 1078 RSD) – i opet su poraženi, nižim cenama, Japanaca.

Šta se dalje dešava?

Ove cene, sa vojnog tendera, dospeju, naravno i do Tužilaštva za organizovani kriminal, koje sada dobija i dokaz, crno na belo da RFZO nabavlja bez tendera i skuplje, a Vojska zakonito nabavlja, a mnogo jeftinije.

Cene za stotinjak vojnih pacijenata su očigledno za oko 30% (još) manje od onih koje država plaća za ostalih 4500 dijaliznih bolesnika u Srbiji već treću godinu zaredom.

Država je očigledno i svesno pokradena!

Tužilaštvo ne može ostati nemo.

Ključni dokaz, su cene sa vojnog tendera. Materijalni dokaz!

Zicer.

Dobitna situacija, koju nijedna država, nijedno Tužilaštvo, ne bi propustilo da realizuje.

Ali, nikada ne potcenjujte Freseniusove kapacitete i stepen korumpiranosti domaćih „državnih službenika“.

Fresenius je dakle platio najskuplje pravne mozgove, da mu naprave izlaz iz ovog ćorsokaka, u kojeg su zapali „emotivno reagujući“ na Nipro.

Zainteresovani za izlaznu strategiju, osim FMC menadžera, bili su naravno i domaći saučesnici iz RFZO-a, članovi Komisija, itd. itd.

I šta su smislili?

Pa, kao ne mogu se te cene upoređivati!?!.

Nisu kao, isto vojni pacijenti i civilni pacijenti!?! (I sve takve gluposti).

U pitanju su, kao, „različiti komercijalni uslovi“, jer vojni tender je tražio isporuku materijala u Beogradu, što je mnogo blizu i jednostavno, a ne kao civilni tender isporuke širom Srbije, na 51 adresu, pa kao, vojni fond plaća u roku od 30 dana, a civilni u roku od 90 dana, pa sve tako neke kapitalne razlike, koje se u suštini svode na: transport.

Da li je moguće da cena transporta čini 30% cene dijaliznog materijala?

Nema šanse. Toliko svi znamo.

Ali, ono što ne znamo, a ni iz priloženih papira nismo shvatili (http://www.kjn.gov.rs/sw4i/download/files/article/1800-2015odlukark.pdf?id=14871), zašto je Republička komisija uvažila ovu žalbu Freseniusa.

Pitali smo nekoliko nezavisnih komentatora, da ne kažemo „analitičara“ dijaliznih zbivanja.

Većina misli da je Republička komisija ovim usvajanjem žalbe dala alibi nekima da ne odu u zatvor.

Drugim rečima: onu potpuno dobijenu tužilačku poziciju, je učinila spornom, jer nije uvažila cene koje su postignute na vojnom tenderu. Dozvolila je duple standarde, različite cene, za isti proizvod, pri čemu su cene za stotinjak (vojnih) pacijenata bile značajno manje nego cene za 4500 pacijenata u celoj Srbiji!?! Ispade da se za malu porudžbinu daje popust, a za veliku ne.

Ko u tome nađe logiku treba mu dati Nobelovu nagradu.

Takvom odlukom mnoga dupeta su ostala spašena (verovatno), ali je i država ostala opljačkana (sigurno).

A onda je usledilo i otkriće koje je zapravo pravi i jedini dijalizno-tenderski hit leta 2015. godine.

Nije Fresenius imao pametne pravnike pa je Komisija usvojila njihovu žalbu. Ispostavilo se da supruga od predsednika Komisije radi u jednoj od zaštićenih firmi „po tipu“ aparata.

Otuda odjednom postaje jasnije zašto su neproporcionalno porasle potrošnje (300%) za aparate koji se više ne proizvode.

I postade i jasnije kako su i zašto su, „ljuti protivnici“, dugogodišnji monopolisti ili bipolisti, konačno dospeli pod kontrolu Komisije za zaštitu konkurencije (link).

Jer, javna je tajna da se oni o svemu dogovaraju, da su direktori tih firmi dugogodišnji saradnici i da se međusobno ispomažu, obično u korist Freseniusa, jer koga je moliti nije ga ljutiti…

Dakle, po zakonu, republička Komisija je bila dužna da po službenoj dužnosti pokrene postupak za poništenje protivzakonito sklopljenih ugovora sa tendera 2013. godine, ali ona to nije učinila jer je bila u sukobu interesa. Supruga predsednika Komisije radi kao šef pravne službe u firmi koja učestvuje u svim dijaliznim tenderima i prodaje „po tipu aparata“, tj. bez konkurencije.

Kad se to otkrilo, predsednik te Komisije brže bolje podnosi ostavku, da bi pobegao od odgovornosti, ali …

Ali, na odlukama te Komisije i dalje su njegovi potpisi, tj. i dalje je predsednik.

Nećemo vam ovde ni prepričavati, niti citirati, tekstove iz odluka republičke Komisije, jer je to jedna neubedljiva, terminološki zbrkana, misaono zapetljana, nemušta konstrukcija, u kojoj se ne mogu naći nikakvi argumenti.

Monopolistima i njihovim zaštitnicima bi bilo jednostavnije da su slobodno upotrebili onu čuvenu frazu od Šuntavila:

„Jer, tako smo u mogućnosti.“

(Just because we can)

Suntavilo

Na ove odluke nema žalbe.

.

DiaBloG – 2015

.

.     .     .


Jer, tako smo u mogućnosti

.     .     .

Nabavke-po-tipu-kompanije-01.     .     .

Nabavke-po-tipu-kompanije-02.     .     .

Nabavke-po-tipu-kompanije-03.     .     .

Pravnici RZZO protiv FMCa

https://dijaliza.wordpress.com/2013/10/18/pljacka-drzave-po-tipu-masine/

 .    .    .

Priznanje-citajte kako je napisano.     .     .

jer-tako-smo-u-mogucnosti-02 .     .     .

Branićemo monopoliste, jer tako smo u mogućnosti

.     .     .

Bolesnici brane našu dijalizu, jer tako smo u mogućnosti

.     .     .     .     .



Koliko je zaista hemodijafiltracija skuplja od obične hemodijalize?

Koliko je realno hemodijafiltracija (HDF) skuplja od obične (high-flux) hemodijalize?

Poštovani čitaoci,

pitanje iz naslova je jedno od najčešće postavljanih pitanja na ovom sajtu, pa smo odlučili da odgovoru na ovo pitanje posvetimo ceo jedan post. Naglasak je, kao što pretpostavljate, na reči REALNO – jer kod nas, u Srbiji, i Republici Srpskoj, sve je naravno: NEREALNO skuplje, pa i HDF.

Dakle, u našim ranijim tekstovima, dokazali smo vam da je danas obična hemodijaliza samo ona takozvana high-flux dijaliza, tj. dijaliza sa dijalizatorima visoko-protočnih (high-flux) membrana. Iste membrane i dijalizatori su i za HDF.

Nisko-protočne (low-flux) membrane je dozvoljeno koristiti samo onda kada za pacijenta nije poželjno da dijaliza bude kvalitetna. Bili smo prvi u državi, kada smo na ovom sajtu ismevali „stručnost“ komisije koja je „pravilnikom“ tražila da ovih dijaliza bude 50% od svih HD (1)! Danas o tome govore svi, čak i pravnici iz RZZO to znaju, da je dijalizatora sa nisko-protočnim membranama potrebno manje od 10% od svih dijalizatora, a i tada se isti mogu koristiti samo u centrima gde ima mnogo prvih ili početnih hemodijaliza, odnosno kada HD ne treba da bude mnogo efikasna.

Površina membrane, odnosno veličina dijalizatora, za odrasle pacijente treba biti određena u rasponu od 1,3 do 2,5 m2 zavisno od veličine pacijenta, odnosno od njegovog indeksa telesne mase (body mass index, BMI). Kada se odredi potrebna površina membrane dijalizatora, onda treba znati da za pacijente sa anemijom, srčanim ili drugim intradijaliznim tegobama, treba izabrati dijalizator čiji je volumen punjenja što manji, pri toj istoj površini, kako se navedene tegobe ne bi pogoršale odvlačenjem veće količine krvi u dijalizator.

Kad smo dakle, naučili pravnike, ekonomiste i ugledne nefrologe, šta je suština kvalitetne hemodijalize, onda nam je ostao lakši deo posla, da ih naučimo šta je najkvalitetnija hemodijalizna procedura.

Ako je dakle, standardna ili obična hemodijaliza, ona koja se izvodi dijalizatorima sa high-flux membranom, onda zamislite da ste u tom dijalizatoru uradili jedno dodatno propiranje krvi sa još 30 ili 60 litara dijalizne tečnosti, i to je to: hemodijafiltracija, najkvalitetnija dijalizna procedura.

Kad se već troši, ne malih: 120 litara dijalizne tečnosti (toliko se standardno troši pri običnoj HD, 500 ml/min) nek se potroši i dodatnih 30-60 litara te tečnosti, ali će smrtnost pacijenata, odjednom biti 30% manja!

Naravno, aparat za HDF mora imati dodatnu pumpu za ovu dodatnu (supstitucijsku) tečnost i mora imati dodatne bakteriološke filtere, jer se ova tečnost ubacuje direktno u krv. To je sad svima jasno.

Ostaje nejasno, zašto je uvažena „stručna“ nefrološka Komisija u Pravilniku dozvolila samo 20% HDF od svih učinjenih HD!?!

Posebno je dozvolila čisti greh, a to je da se i na aparatu za HDF radi samo obična HD, jer tako nalaže Pravilnik!

Jedino logično obrazloženje je da su „visokostručni“ nefrološki muljatori uradili taj Pravilnik po želji dijaliznih farmakomafijaša (Hrvatčević & company), kako bi što više pacijenata tražilo da pređe u privatne dijalizne centre, koji svima daju 100% HDF, po istoj ceni kao i za standardnu HD. Ili da svi pređu na kućnu hemodijalizu, gde takođe svi (100%) mogu dobijati HDF, i sav originalni materijal, bez tendera, a o trošku istog RFZO Beograd.

Obrazloženje da naša država nema para da bi dala veći procenat HDF-a (kao Slovenija, npr. koja daje 65% HDF), je potpuno netačno, jer kao što je to pokazano na prošlogodišnjem decembarskom nefrološkom simpozijumu time se ne ostvaruju NIKAKVE uštede (2). Naprotiv, neracionalno se primenjuju već nabavljena skupa sredstva (aparati i filteri za HDF), pa bi neko i za to mogao snositi odgovornost! Cena za skupe HDF aparate je već plaćena, oni će svakako trošiti 2 bakteriološka filtera (i za običnu HD), svakako će trošiti isti high-flux dijalizator (i za običnu HD), samo, u inat pacijentima i medicinskoj etici: neće raditi HDF, nego običnu HD, što se moglo postići i za 26000 dinara manje-koliko košta 1 bakteriološki filter!

I, pri tome će se svi pozivati na Pravilnik.

Kao da je tih nekoliko napabirčenih stranica: Sveto pismo.

Od prvih izdanja tog „Pravilnika“, mi smo ga ismejavali, kritikovali i uspevali da nateramo „mnogouvažene“ „visokostručne“ srpske nefrologe, da priznaju svoje budalaštine i da ih promene, i to nam je nekoliko puta uspevalo: pisali su i brisali, ponovo, menjali ili bili menjani, ali nešto se ipak … popravljalo.

(Nije lako „visokomudrenim“ „preposvećenim“ nefrolozima srpskim priznati da su ispadali budale i neznalice, ali … izmene i dopune istog Pravilnika, to potvrđuju).

Jedino od čega neće da odustanu jeste: maksimalno 20% HDF !?!?!?!

To ne daju.

Spremni su izgleda, za tu restrikciju, da pruže odsudni otpor (ono kao na Ljubinom grobu).

A mogli bi bar da uvaže činjenicu da naša država ima najgoru ili najslabije organizovanu transplantaciju u Evropi, pa kad već nemamo nikakvu transplantaciju red je da nam bar omogući kvalitetnu on-line hemodijafiltraciju, svima! Ili bar, da dozvoli primenu HDF na svim aparatima koji su aparati za HDF!!! Ljudi, neko će i zbog ovoga da odgovara, kad-tad.

Pisali su pacijenti svima nadležnima, žalili se u tabloidima i u dnevnoj štampi, Politikina rubrika „Među nama“ bila je puna protesta dijaliznih pacijenata, ali ništa … Svugde muk i ignorancija. Zabole nadležne za HDF!

Protesti pacijenata3

Primetno je takođe da se žalbama protiv ograničenja HDF nisu pridružili Zvonalis i Švaba Miškolc.

Čuveni dijalizni plaćenik Zvonalis, koji se ne skida sa tastature, piše svima i protestvuje za bilo koga, i ko jeste „njegov“, tj. na kućnoj hemodijafiltraciji, i ko nije, ali za HDF – NE, nikada, ni reči!

Štaviše, razvodnjava proteste zbog nedostatka HDF: kao, pitanje je da li bi to uopšte trebalo dati u državnim centrima, pa ko zna kakva im je voda tamo, pa to i mora biti skuplje jer su FMC i Gambro davali aparate godinama… i sve tako, baš onako kako odgovara Freseniusu i Gambru. Sam Zvonko bi urliknuo do nebesa da mu samo jedan HDF tretman smanje na običnu HD, a baš bismo voleli da znamo ko je njima na kućnim hemodijafiltracijama proverio (kada, gde i kako) da li im kvalitet vode ispunjava uslove za HDF? Reći ćemo vam odmah: nije niko. A i da neko hoće, nema gde. Spašava ih samo redovno menjanje bakterioloških i endotoksinskih filtera na dijaliznim aparatima (to Fond plaća), inače što se struke ili propisa tiče: sve se to može zatvoriti sutra! Bez ikakvih problema. Sa jedinom idejom da se zaštite ljudi i ispoštuju važeći stručni propisi. (Posebno što krvavi dijalizni otpad odlažu u obične komunalne kontejnere, krišom u komšiluku, zamotaju i bace kad ih niko ne gleda).

E, baš, zbog te potencijalne opasnosti, da bi i njihove HDF mogle doći pod udar „preispitivanja“ udruženje pacijenata na kućnoj hemodijafiltraciji ćuti i neće da podrži proteste pacijenata iz državnih centara, pa makar tamo svi imali dijalize sa nisko-protočnim low-flux dijalizatorima i makar svi imali 35% veću smrtnost i makar svi pocrkali!

Švaba Miškolc i njegovo „vojvođansko“ udruženje pacijenata, koje Fresenius direktno finansijski podmazuje, nikada nisu u „svom“ časopisu pokrenuli temu nedovoljnog procenta HDF za pacijente u državnim centrima. Ali, zato u svakom broju „Predsednik“ klikće: „Dobro jutro, Srbijo“. Piše čovek uvodnike i prenosi situaciju sa gradilišta Fresenius fabrike AV linija. To je inače kontejner gde će srpske radnice za najbedniju nadoknadu pod nemačkim korbačem udisati otrovni lepak spajajući PVC creva nabavljena na dalekom istoku. Naravno, sve je to subvencionisano iz naših džepova, da bi stranci odneli što veći profit. (Za domaće preduzetnike, subvencije nisu predviđene, njima samo sleduju kritike za nedostatak preduzetničkog duha?!).

Toliko o solidarnosti među pacijentima. O humanizmu onih koji su se dočepali bolje dijalizne metode. Pitajte ih, slobodno, da li bi iko od tih pacijenata ikada ustupio bar jedan svoj HDF tretman nekome drugome. Nekome ko je isto tako mlad, željan života i zaplašen komplikacijama. To je pravo lice naše solidarnosti. Sutra će taj što je na HDF-u da apeluje na javnost da mu se skupe pare za transplantaciju inače će umreti na toj hemodijafiltraciji, jer to je isto dijaliza, a dijaliza je, zna se, u javnosti nešto najgore što čoveka može snaći.

I naivni će mu poverovati. O temi lažne ugroženosti, licemernim apelima na solidarnost i prevarama koje vrše bolesnici, njihove porodice, i mnogi zdravstveni muljatori (svi navedeni su od toga napravili poseban biznis) – o tome ćemo u nekom narednom postu, jer je to značajna tema i zaslužuje poseban osvrt.

Da se vratimo na pitanje cene HDF-a.

Već smo vam govorili da je jedina razlika u potrošnom materijalu između HD i HDF ono famozno PVC crevo, za infuziju HDF tečnosti, za koje je FMC procenio da košta 1700 dinara.

Iako su sami proizveli aparat 5008 za kojeg su tvrdili da je univerzalan, tj. da istim potrošnim materijalom, istim setom, može da radi bilo koju dijaliznu proceduru: HD, HF ili HDF (dovoljno je da korisnik samo pritisne odgovarajući taster), odjednom su (2009) u Srbiji napustili tu priču, i sami sebe demantovali, stvarajući posebne PVC linije za običnu HD, a poskupljujući one univerzalne (za HD i HDF) na celih 1700 dinara.

U Republici Srpskoj, još gore: tražili su i dobili 20 evra više po tretmanu, za svaku HDF. Iako je i tamo bio isti potrošni materijal, na istom njihovom F5008 aparatu.

Zašto dakle tolika razlika u ceni?

Ko puni džepove na nesreći dijaliznih pacijenata?

Da li je to samo Freseniusova farmakomafija, ili tu ima i domaćih saučesnika?

To pitanje će izgleda, sačekati neka bolja vremena za rešavanje.

Da sada vidimo kolika je zaista razlika u ceni svega potrošenog za standardnu HD i za HDF?

Pročitali smo sve svetske nefrološke stručnjake i njihove stručne članke na ovu temu.

Na primer ove:

Mazairac i saradnici, 2013. godine, kažu:

HDF je oko 3,6% skuplja od one (najlošije) low-flux HD! Samo 3,6%!!

(Mazairac et al. The cost–utility of haemodiafiltration versus haemodialysis in the CONTRAST Study. NDT 2013;28:1865-1873.)

Lebourg i saradnici, 2013. godine kažu:

Dodatni trošak po jednom HDF tretmanu varira od (minus) -1,29 do (plus) +4,58 evra u odnosu na HD. Znači u proseku je HDF tretman skuplji za oko 3,29 evra.

(Lebourg et al. Online hemodiafiltration: is it really more expensive? Nephrol Ther 2013; 9:209-214)

Japanski stručnjak, Takura i saradnici, 2013. godine, objavljuje da se sa HDF ostvaruju čak i uštede, u odnosu na standardnu HD!

(Takura et al. Cost-effectiveness analysis of on-line hemodiafiltration in Japan. Blood Purif 2013; 35 suppl 1:85-89.)

Oates i saradnici, 2012. godine, kažu:

HDF je skuplja za oko £1.16 po tretmanu, od high-flux HD. HDF je čak jeftinija od high-flux HD, kada se nabavlja univerzalni AV set sa infuzionom linijom.

(Oates et al. Cost comparison of online haemodiafiltration with high-flux haemodialysis. J nephrol 2012; 25:192-197.)

Eto, to kaže struka! Objektivna, svetska nefrološka nauka:

HDF je skuplja oko 3 evra od standardne HD!

Tri evra, druže! (Htedoh da zaurlam …)

Znači za samo 3 evra smrtnost dijaliznih pacijenata bi mogla biti 33% manja.

Kako god da su stručnjaci računali, razlika zaista nije vredna pomena.

Jedni su računali veće troškove posebnih aparata za HDF, zatim dodatnih bakterioloških i endotoksinskih filtera, pa cena utrošene vode, plus cene laboratorijskih analiza vode, cena bolničkih lečenja, cena duže radne sposobnosti, cene potrošenih lekova, npr. preparata eritropoetina ili vezivača fosfata …

Daćemo Vam i gotov, konkretan, primer, dokaz, poređenje strukture cene, tj. potrošnog materijala za HD i HDF.

Uzećemo, namerno, državu Englesku, gde su i standard, i cene i primanja, mnogo veća nego kod nas, pa ćemo tamo naći da u dijaliznom centru koji pripada Kraljevskoj Univerzitetskoj Nefrološkoj Klinici, klinici Medicinskog fakulteta u Londonu, ovako izgledaju cene za HD i cene za HDF, a naravno sve na Fresenius aparatima i sa najskupljim Fresenius dijalizatorima:

Struktura cene HD vs HDF

(Cene su sa uračunatim 20%-nim PDV-om, izražene su u britanskim funtama, za konverziju u evre pomnožiti sa 1,14)

Tako je u Engleskoj, gde je prosečna dužina čekanja na transplantirani bubreg do 2 godine. U takvim zemljama zaista nije bitno koliko je procenata pacijenata na HDF, ali tamo gde je transplantirani bubreg misaona imenica, tamo je jako bitno imati što kvalitetniju hemodijafiltraciju.

Znači, svetska nefrološka nauka, svim mogućim poređenjima i analizama, je našla maksimalnu razliku u ceni tretmana između HD i HDF od oko 3 evra.

Dakle, nijedan od tih evropskih i svetskih autoriteta nije našao da je razlika u ceni tolika kao u Srbiji ili u Republici Srpskoj.

Zašto?

Zato što ovo stanje kod nas nije pitanje za nauku, nego za policiju.

Samo od kriminalističke policije ćemo dobiti odgovor zašto je nešto što košta 3 evra više, Srbima prodavano za 20 evra više.

Dočekaćemo i taj dan.

Akobogda.

I sve dok se to ne desi,

pozdravljaćemo vas sve sa:

Dogodine na HDF-u!

.

.

.

DiaBloG – 2015

 .

.

.

Još sličnih tekstova:

Reče i Kosta da je dosta!

Tražimo HDF za SVE!

Francisco Maduell: Prednosti hemodijafiltracije su naučno dokazane!

Napravilo pravilnik, opet

Popravljalo Pravilnik, Ponovo

Da li će sve ovo ostati Među nama?

http://www.sobirs.org/2014/12/Problemi%20u%20HD%202014%20predavanje.pdf

Zašto udruženja dijaliznih bolesnika u Srbiji ne smeju nikada nijednu reč da kažu protiv firme Fresenijus?

Težak položaj dijaliznih pacijenata u Republici Srpskoj

.     .     .

.     .     .     .     .     .

F5008 predn.2.     .     .

HDF-G

.     .     .

.     .     .     .     .     .


Kako nam se nabavljaju dijalizatori

Kako nam se nabavljaju dijalizatori

Poštovani čitaoci,

da li ste se ikada do sada zapitali ko nam i kako nabavlja za nas najvažnije medicinsko sredstvo? Verovatno jeste, ali niko nije znao da vam da pouzdane odgovore. Mi smo do sada samo pomenuli ovu temu prenoseći sa sajta Transparensi Srbija tekst o tome kako RFZO uvek favorizuje kod nas monopolističku firmu Fresenius (link1,link2,link3), a sve se izgovarajući da to čini zbog nas, zbog pacijenata. Da li mi išta znamo uopšte o tome, ili se u naše ime kradu pare, od države, i prelivaju u džepove privatnika, a pod izgovorom da se to tako mora, jer je hitno (?!?!).

E pa, sada vam donosimo sve detalje i činjenice o nabavkama dijalizatora, sve na jednom mestu, ono što ste hteli da pitate, ali niste imali koga.

dijalizator shemaDijalizator je filter za krv koji se postavlja na aparat za hemodijalizu (link). Dijalizator je zapravo „veštački bubreg“ u pravom smislu reči.  U dijalizatoru se vrši ispiranje i čišćenje krvi, izvlačenje štetnih supstanci i viška tečnosti, te njihovo uklanjanje u odvodne cevovode. Aparat za hemodijalizu je samo kutija sa mnogo monitora, kazaljki, skala, i pumpi, gde se sve to priprema, dovodi i odvodi, ali sam proces se dešava u dijalizatoru, filteru, koji se baca posle svake upotrebe. Pošto je to najvažniji dijalizni artikal, podrazumeva se da je to i najskuplji deo neophodan za jednu dijalizu.

Otkrićemo vam i ono što svi proizvođači dijalizatora kriju: proizvođačka cena jednog dijalizatora je danas 3-5 evra. A po kojim cenama ga nabavljaju naše bolnice? Zapravo, bolnice su sada isključene iz tog procesa: imamo centralizovanu javnu nabavku.

Ko, kako i gde nam nabavlja dijalizatore?

Uredbom Vlade Srbije o planiranju i vrsti roba i usluga za koje se sprovode javne nabavke, a koja je objavljena u Službenom Glasniku RS br. 29/13, aprila meseca 2013. godine, Članom 12, Stav 1, Tačka 3, Paragraf 3, definisano je da će se na ovaj način nabavljati i materijal za dijalizu. Na osnovu te uredbe Republički fond za zdravstveno osiguranje (u daljem tekstu: RFZO) pravi svoj plan nabavki, a na osnovu potreba dostavljenih od strane zdravstvenih ustanova iz “Plana mreže”. Kada se govori o “Planu mreže” misli se na mrežu zdravstvenih ustanova za čije potrebe i u čije ime RFZO vrši nabavke neophodnog materijala (Zašto za mrežu kažu Plan mreže, ne znamo). Ovakav plan nabavki ide na odobrenje, tj. na proveru da li su obezbeđena sredstva iz budžeta za tu vrstu dobara. Po tom odobrenju, RFZO izdaje prethodno obaveštenje za svaku planiranu javnu nabavku. Ovo prethodno obaveštenje, obično se objavljuje u poslednjem kvartalu tekuće godine, za sledeću godinu. Potom bi trebalo da javna nabavka bude raspisana.

Ovakve centralizovane javne nabavke materijala za dijalizu se u Srbiji vrše od 2011. godine, a pre toga su vršene nekada Dialysercentralizovano, a nekada su i zdravstvene ustanove raspisivale ovakve tendere za svoje potrebe. Republika Srbija je sa punim poverenjem poverila RFZO-u nabavku mnogih lekova i medicinskih sredstava (imamo i spisak). Ipak, iako je ovakva ideja bila dobra, i do nje se došlo sa ciljem da se centralizacijom postupaka javnih nabavki zatvore mnogi ventili potencijalno otvoreni za odliv novca iz Budžeta Republike Srbije, ipak se sa RZZO nije otklonio problem, naprotiv. Bilo je vrlo je razumno i logično zaključiti da će se mnogo lakše kontrolisati samo jedan naručilac materijala za dijalizu, nego njih 50-tak, ali i pored razumne logike ovakvog stava, RFZO je uspeo da pokaže i dokaže kako sve može uprskati. Slobodno se može reći da je neopravdano pa čak i zloupotrebljeno poverenje koje je RFZO-u dato na ovaj način, barem kada se radi o javnim nabavkama materijala za dijalizu. (O detaljima, kasnije, u petom poglavlju.)

Mesto radnje:

Javne nabavke materijala za dijalizu održavaju se u novoj zgradi Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koja se nalazi odmah pored komplaksa KBC Dr Dragiša Mišović, na Dedinju, u ulici Jovana Marinovića br. 2, Beograd. Upravo ovo velelepno zdanje je poprište svih tenderskih borbi, natezanja, zatezanja, nameštanja i koruptivnih radnji. Kada dođe vreme za tendere, sastanci na kojima se vodi otvaranje tenderskih ponuda obavljaju se u suterenu, u sali 1, 2 ili 3. Nekada i ne bude dovoljno mesta za sedenje za sve zainteresovane strane, pa su ljuti protivnici, konkurenti primorani da sede jedni pored drugih, rame uz rame, pa sada da li kao brat do brata, ili kao rogovi u vreći, zavisi ko je s kim i koliko dogovarao.

rzzo1

Ostaje nejasno kako je tako siromašni Fond koji uvek kuburi sa sredstvima za lekove ili za lečenje ljudi, smogao finansijske snage da priušti sebi ovoliku zgradu, na onako skupoj lokaciji u gradu. Ali nema veze, da taj aspekt priče, na trenutak zanemarimo. Ipak je to sve naše, to smo sve platili mi, zdravstveni osiguranici, od našeg novca. I to ne dobrovoljno, nego nam se to obavezno zdravstveno osiguranje otima od plate svakog meseca. Zato nas najviše i interesuje kod koga završava to što se nama otelo. A zgrada, ne da je lepa spolja, nego i iznutra. I da znate kad vas put nanese, a nužda pritera, u WC-u uvek ima toalet papira i tečnog sapuna. Za razliku od bolnica u Srbiji, gde toga nema ni u centrima za transplantaciju (link). Kad čovek pogleda u taj athitektonski biser, ne može da se ne seti pesme grupe Ekatarina Velika – “Velika, čista, poslovna zgrada – novac u rukama”. I to je baš tako, sve je na svom mestu: i velika čista poslovna zgrada, a Boga mi i novac u rukama, i to skoro dve milijarde evra godišnje! Videćemo kome je dat u ruke toliki novac i da li neko uopšte kontroliše šta se sa tim novcem čini.

Akteri:

Kada se radi o tenderskim komisijama u javnim nabavkama materijala za dijalizu, njihov sastav je dvojak. Sa jedne strane tu je službeni deo komisije sačinjen od zaposlenih u RFZO, a sa druge strane tu je stručni deo komisije, po pravilu sačinjen od doktora, profesora, eminentnih imena srpske nefrologije i dijalize. (Na žalost nas pacijenata, uglavnom iz nefrologije, a ne iz dijalize). Predsednik komisije za javnu nabavku uvek bude neko od stručnog dela komisije. Da li ste to znali? Ipak su doktori za sve krivi! Ili su ih tako namestili.

Tokom proteklih nekoliko godina menjalo se članstvo ovih komisija pa ćemo se zadržati samo na najistaknutijim članovima odnosno na onima koji su se održali, te i dalje odlučuju o sudbini srpskih dijaliznih pacijenata.

Službeni deo komisije za javnu nabavku, sačinjen od zaposlenih u RFZO, uvek je bio ukrašen dvema mladim i lepim osobama, oboje u otprilike ranim tridesetim godinama.

  • Nikola Pandrc – zamenik direktora sektora za javne nabavke RFZO, lepo vaspitan, pristojan i ljubazan momak, očigledno čovek od karijere; jako mlad, sa iskustvom koje se realno može sporiti za tako odgovornu funkciju. Sa glasom devojčice, ali stasom Silvester Stalonea, odlučno i nepristrasno vodi postupke tenderskog otvaranja ponuda. Prilikom sprovođenja tendera, tj. prilikom otvaranja ponuda on obično kontroliše dokumentaciju firmi koje učestvuju na tenderu kao ponuđači, i vodi pravni deo ovih događaja.
  • Ana Mladenović – službenik u sektoru za javne nabavke, fina i pristojna mlada dama, dubokih i nežnih plavih očiju; njena funkcija prilikom otvaranja ponuda je da zajedno sa Nikolom Pandrcem kontroliše dokumentaciju firmi koje učestvuju na tenderu kao ponuđači.

Pored njih dvoje, sporadično su od strane RFZO tenderima prisustvovale i druge osobe prilikom otvaranja ponuda. Nekada je to bila Marija Mitić – izvršni direktor RFZO za poslove javnih nabavki, Dušanka Lončarević – bivša direktorka sektora za javne nabavke RFZO, Katarina Dumnić – službenik RFZO, Marija Atanasijević – službenik RFZO, Ljiljana Marković – pravnik u pravnoj službi RFZO, a bilo je tu i drugih osoba iz RFZO.

Što se tiče stručnog dela tenderske komisije, redovni učesnici su bila poznata imena nefrološke profesije u našoj državi.

Komisija

  • Dr Nada Dimković – stalno zaposlena u Kliničko-bolničkom centru “Zvezdara”, gospođa u godinama, ali, mnogi bi rekli, i dalje lepa, odmerena, prava dama. Do januara 2013. godine redovan, a potom sporadičan član, obično i Predsednik tenderskih komisija u javnim nabavkama materijala za dijalizu koje raspisuje RFZO. Na tenderima deklarativno nepristrasna, a u realnosti daleko od toga. Nekoliko godina bila predsednik Udruženja nefrologa Srbije. Po pravilu član Republičke komisije za nefrologiju i dijalizu, i član komisija RFZO za formiranje standarda za dijalizni materijal. Celoj dijaliznoj zajednici Republike Srbije dobro poznata kao najjači i najžešći borac za interese firme “Fresenius Medical Care Srbija”, što je išlo čak dotle da su za nju korišćeni i neki pogrdni nazivi zbog neskrivenih veza sa Fresenius-om. Ova firma bi trebalo da joj podigne spomenik i kaže jedno veliko HVALA, ali od kada su Feničani izmislili novac, reč “hvala” je pomalo izgubila na značaju, a zahvalnost kao kategorija je dobila ekvivalentnu materijalnu podlogu.
  • Dr Radomir Naumović – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Srbije, perspektivan lekar u srednjim godinama, bonvivanskog imidža, narcisoidno šarmantan, egoistički nasmejan, slatkorečiv, ljubazan, jednom rečju divan sagovornik. Otvoreni simpatizer i član “žutih” koji su ga i doveli na položaj. Posle Prof. Dr Nade Dimković redovan predsednik tenderskih komisija u javnim nabavkama materijala za dijalizu koje raspisuje RFZO. Na tenderima deklarativno nepristrasan, a u realnosti daleko od toga. Nije bio obeležen kao Freseniusov zaštitnik i promoter (štaviše tvrdilo se da naginje ka Mediconu), ali je sam stvorio takav imidž ponašanjem na tenderima. Na tenderima za svega 7-8 minuta sa odobravanjem pregleda ponudu firme “Fresenius Medical Care Srbija”, a sve ponude Freseniusovih konkurenata pregleda detaljno, i po 20-tak minuta, a nekad su mu potrebne čak nedelje, ne bi li u ovim ponudama našao grešku koja će mu pomoći da ove ponude odbije, a da za uzvrat Freseniusu namakne još para. Već mu je bio postao manir da na tenderima mlatara uzorcima fiziološkog rastvora i infuzionim linijama dostavljenim od strane firmi koje su konkurencija FMC proizvodima, a pri tome glasno komentarišući svojim kolegama iz komisije kako ti proizvodi nisu dobri. (Koliko on i Nada znaju o tome, videli smo po Pravilniku kojeg su doneli, pa su ga na kraju ipak morali promeniti: jer sa 1 litar fiziološkog rastvora mogu samo sebi da isperu sistem, ali nama pacijentima treba najmanje 2 litra.) Ne zna čovek da to nije ni po zakonu, ali on zapeo protiv Freseniusove konkurencije, pa da im nađe bilo šta. Smišljao, mozgao, tražio od firmi dokumenta koja nije imao prava da traži, pa i pored toga “nije stigao” da na vreme donese odluke o dodeli ugovora firmama koje su ih dobile, već je to umeo samo za “Fresenius Medical Care Srbija”.
  • Dr Svetislav Kostić – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Niš, a u međuvremenu već i penzionisan. Stariji fini gospodin, uvek umeren, tih, i naravno deklarativno isto nepristrasan. Gospodin poznat po stavu “pa neka sednu svi ovi što hoće da prodaju dijalizatore i neka se svi dogovore, a ne nas da maltretiraju ovim tenderima i da nas pritiskaju”. Bilo bi lepo da ga je neko tada upitao: ko ga to pritiska i maltretira. Jer sa svima je dobar, osim sa svojim prethodnikom Vidojkom. Na tenderima uvek neeksponiran, i bez glasnog iznošenja mišljenja i stavova. U dijaliznom svetu ovaj gospodin profesor je poznat kao prilagodljiv, i za, i protiv, ponekad protiv za, ali uglavnom za protiv ili obrnuto, ali istovremeno. Neki su proneli glasine da je on bio ključni igrač za slamanje uslova zvanog “vodena para”, a samo da bi smanjio prihode Vidojku i FMC-u, jer je zbog njih celu karijeru proveo kao sporedan igrač. Na kraju su ga zbog toga navodno i ekspresno penzionisali.
  • Dr Igor Mitić – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Vojvodine. Napadno nonšalantan, sa umišljajem da je duhovit, (polu)otvoreni autonomaš, dijalizni agnostik, naravno deklarativno nepristrasan. Na tenderima je uvek odavao utisak nekog ko želi svima da poruči “ma šta ste me zvali ovde da se preganjam sa vama probisvetima, imam ja pametnija posla”. Ali činjenica, da je imao pametnija posla ne bi bio tu nego tamo. Vrlo su interesantne i vredne citiranja, neke njegove rečenice. “Ma ja sam lekar, mene zanima samo lečenje pacijenata, boli me xxxxx i koji će materijal da se koristi i po kojim cenama, ali da znate nemoguće je da cene dijalizatora budu niže nego što su sada, to je neodrživo” (to izgovara u trenutku kada dijalizatori većih površina koštaju preko 3.000 dinara)”. Apsolutno, pristalica Freseniusa. To je u N.Sadu tradicija koju mu je ostavio njegov prethodnik S.Čurić, koji je i lično (zajedno sa sinom, kardiologom) direktno zaposlen u Freseniusu. Šta ćemo, takva nam je nefrologija, ili kako neko reče: paranefrologija.
  • Dr Dejan Petrović – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Kragujevac, neupadljiv i nenapadan čovek, naravno deklarativno nepristrasan. Reklo bi se da tenderi za dijalizni materijal ne bi mnogo drugačije izgledali i da on nije tu. Svestan da je mlad i nov, na velikoj funkciji, ali i svestan da i on u raspodeli tenderskog kolača treba da zauzme svoje mesto. Postoje podaci da nije preterano zadovoljan svojim tretmanom kod Freseniusa, ali isto priča i Freseniusu kada je u pitanju Gambro. Kada su u pitanju ostali ponuđači, smatra da je pametnije da se ne suprotstavlja većinskim FMC jurišnicima, pa onda i on otvoreno podrži osvedočenog monopolistu ili bipoliste, ali se ne bi reklo da je ta podrška iskrena.

Nekada je u tim redovima sedeo i Prof. Dr Steva Plješa, ali čovek je sada u penziji, star, bolestan, pa ga nećemo ni objašnjavati (inače, identična mu je politika kao i kod Svete Kostića, mada mnogo visprenija i efektnija). Pored ovih istaknutih članova stručnog dela tenderskih komisija, bilo je tu i onih manje istaknutih kao što su Prim. Dr Gordana Petković-Peruničić, Prim. Dr Jovan Popović, Dr Rodoljub Marković, Dr Tanja Lazarević, Dr Snežana Gajić, i drugi, ali teško je steći utisak da je njihovo prisustvo na pojedinim tenderima imalo bilo kakav uticaj na tok i ishod tendera, a što se tiče simpatija, svi su uglavnom na strani monopolista ili bipolista.

Koje dijalizne firme učestvuju u tenderima za nabavku dijaliznog materijala u Srbiji:

Što se tiče firmi koje su učestvovale na ovim tenderima materijala za dijalizu, pokušavajući da prodaju svoje dijalizatore tokom 2013. i 2014. godine, bilo ih je nekoliko:

  • Fresenius Medical Care Srbija – eminentni domaći proizvođač dijalizatora iz Vršca, u 100% stranom vlasništvu, već decenijama etabliran kao monopolista srpskog tržišta za dijalizu, čijih je otprilike malo manje od 90% dijaliznih mašina u Srbiji, pa sledstveno okupira i oko 90% tržišta dijaliznog materijala koji zavisi od tipa dijalizne mašine (videti naš post: Pljačka države po tipu mašine). Funkcioniše u sastavu nemačke firme “Fresenius Medical Care AG”, najvećeg svetskog proizvođača dijalizne opreme. Takođe godinama unazad ova firma je bila i gospodar 90% tržišta dijalizatora u Srbiji, iako dijalizatori ne zavise od tipa dijalizne mašine! Ali eto, treba pružiti šansu ovim dijalizatorima iako se prave po licencama starim skoro dve decenije, i pokazuju znatno lošije rezultate lečenja u odnosu na modernije dijalizatore drugih proizvođača. I vodite računa, onaj ko se protiv toga buni mora da zna, ipak je to jedan FRESENIUS. Ako „naš“ Fresenius za nešto kaže da je dobro, RFZO to bespogovorno prihvata. Tokom godina unazad Fresenius Medical Care Srbija je neprikosnovena sila srpskog dijaliznog tržišta, koja je svoj položaj samoodržavala zahvaljujući finansijskoj moći omogućenoj od strane RFZO, ali i od strane političkih lokalnih moćnika bliskih ovim ili onim vlastima. Naravno, uvek je tu bila (a sada ponajviše) i spoljnopolitička podrška koju ova firma neskriveno uživa. Naravno, nisu oni samo uzimali pare, ma davali su i šakom i kapom, bili velike mecene dijaliznih kongresa, finansirali usavršavanje za buljuk dijaliznih doktora, delili i kome su stigli i kome nisu stigli – ali sve je to dolazilo na naplatu. Kome su dali dinar, taj im je morao omogućiti da „zarade“ 100 dinara, i to na račun Srbije. Kao proizvođač koji svoje dijalizatore steriliše vodenom parom, grčevitu su borbu vodili da na srpsko tržište dijalizatora ne dođu neki tamo ovi, oni… uglavnom Japanci koji zračenjem sterilišu svoje dijalizatore. I u toj borbi su koristili razna oruđa i oružja – pucali su iz RFZO, bacali eksplozivne naprave u vidu Pravilnika i standarda, gađali ljude profesorima i vrhunskim nefrološkim stručnjacima, koristili vodenu paru umesto bojnih otrova. Vi bi možda pomislili da preterujemo, ali oni (Fresenijusovci) su se sami hvalili da je to tako. Znate, ima tamo kod njih jedan kabadahija koji voli da priča po selu kako je on lično pisao RFZO Pravilnike sa uslovima u vidu sterilizacije vodenom parom.
  • Medicon – eminentni domaći proizvođač dijalizatora iz Deča… Pardon samo je imao potvrdu da je domaći proizvođač dijalizatora, ali je u stvari samo zastupao svetski uglednu švedsku firmu “Gambro” i prodavao njihove dijalizatore. Gambro je sada deo Bakster korporacije. Godinama unazad Medicon je bio pokriće firmi “Fresenius Medical Care Srbija” i RFZO-u, kao izgovor da monopol ne postoji, jer Bože moj, Srbija ima i drugog ponuđača u tenderima za dijalizni materijal: a to je naš Pera. Ova firma je tokom prethodne decenije bila iznenadno obradovana donacijom italijanske Vlade u vidu dijaliznih mašina firme “Hospal” (firma koja u Italiji posluje pod okriljem kompanije “Gambro”). Tako je ni kriv ni dužan “Medicon” trebao da dobije oko 20% tržišta dijaliznog materijala koji zavisi od tipa dijalizne mašine. Međutim, Frezenisovci su tako uspešno blokirali tu akciju italijanske vlade, da se sada niko više ne usuđuje da donira nešto protiv interesa Freseniusa i od njega plaćenih doktora. Medicon je ipak, uz te Hospalove mašine, uspeo ponegde da ustoliči i svoju poziciju prodavca dijalizatora. Za njih i njihovo poslovanje često su se mogli čuti izrazi: „čovek-firma“, koliko god da zaradi, njemu i njegovima je dosta, a i Fresenius će znati da to ceni. Uglavnom, firma poznata kao Frezeniujusov alibi da mogu nastaviti držati i 90% tržišta, jer eto postoji i druga firma i njoj to ne smeta. Čak su na tenderima za bolnice nastupali zajedno, kao Konzorcijum. To što su se posle dobijenog tendera pacijenti iz RFZO raspoređivali po sistemu 100 ih ide Rajku, a jedan Peri, nikog nije previše uzbuđivalo, čak ni Peru. Pa on je lično kupio ultrazvučni aparat za Rajkovu privatnu polikliniku, jer zna čovek s kim se nije kačiti.
  • Tehnomed Medicina – trećeplasirani, ali zanemarljivo trećeplasirani borac u bitkama za pridobijanje dela srpskog dijaliznog tržišta. Zastupaju i prodaju dijalizatore i drugu dijaliznu opremu proizvođača “Bellco” iz Italije. Uvek su pokušavali da budu u kolu iz koga ih krupni igrači kola iznogetaju. Ova firma je redovno bila noćna mora firmi “Medicon” jer su na način na koji su raspitivani tenderi za dijalizatore, bili jedini direktni konkurenti Mediconu. Ova firma nikada nije uživala neki značajan pozitivan stav među osobljem dijaliznih centara u Srbiji, pa sad da li je uzrok tome odnos ove firme prema dijaliznom tržištu, kvalitet njihovih dijalizatora, ili pak činjenica da se ne zovu “Fresenius” ili “Medicon” teško je utvrditi.
  • Diamed – donekle iznenađenje na srpskom tržištu dijalizatora tokom 2013. godine. Ova firma je predstavnik japanske firme “Nipro” i u Srbiji prodaje upravo dijalizatore ovog uglednog japanskog proizvođača, poznate po tome što su vrhunske efikasnosti, ali su sterilisani gama zracima. Konkurencija je odmah pokušala proturiti priču da to “ozračuje pacijente”. (Ne zrače mobilni, televizori ni laptopovi, nego pazi sad: dijalizatori. Glupost, koju su japanski rezultati demantovali: imaju najbolju dijalizu na svetu). Uglavnom, firma je godinama pokušavala da samo priđe tržištu dijalizatora, ali bezuspešno, sve do 2013. godine. Niko nije znao ko su i šta su, i na njih se gledalo kao na vrlo neozbiljne sve dok nisu krenule glasine da je upravo ova firma izvojevala bitku da se ukine obaveza nabavki dijalizatora sterilisanih isključivo vodenom parom. Tokom 2013. godine uspeli su da prodaju solidnu količinu dijalizatora, i pomrse račune firmi “Fresenius Medical Care Srbija”, a po nesreći i firmi “Medicon”. Jedni su ih hvalili što su smanjili cenu dijalizatora na istorijski minimum u Srbiji, drugi su ih kudili iz istog razloga, treći su im zamerali što su potpuno razbili dijalizni kartel, a istina je verovatno negde između. Uporno se busaju kvalitetom svojih dijalizatora, koji je, poznavajući japanski perfekcionizam, sigurno nesporan, ali veoma mali deo dijalizne zajednice u Srbiji ih shvata ozbiljno. Ova firma još uvek nije prošla test vremena, i tek treba da se dokaže i pokaže dostojnom kvaliteta dijaliznog materijala koji prodaju.
  • Omni-med (i njen distributer: R&B Medical Company) – firma koja prodaje dijalizatore drugog uglednog japanskog proizvođača: “Asahi”. Firma se iznebuha pojavila na srpskom tržištu dijalizatora baš onog trenutka kada je “pao” standardni uslov sterilizacije dijalizatora vodenom parom. Na dobrom delu tendera tokom 2013. godine uspeli su da prodaju izvesnu količinu „Asahi“dijalizatora. Njihovi dijalizatori, kao i dijalizatori firme “Nipro” zaista slove za kvalitetne, ali i oni su sterilisani zračenjem (nije gama nego elektronsko, ali opet je zračenje) pa je konkurencija (Fresenius) pokušavala da i njih satanizuje, maltene pobiće dijalizne pacijente u Srbiji. Naravno da je to bila marketinška patka, ali jedina bolnica u Srbiji koja je odmah prešla na japanske dijalizatore bila je VMA. (Tako su vojni centri opet postigli vrhunski kvalitet dijalize, a uz najmanje troškove nabavke). Uglavnom, zastupnici „Asahija“ pokušavaju da ubede dijaliznu javnost da žele postati ozbiljan faktor u srpskoj dijalizi. Rukovodstvo ove firme je iskusno i dugo godina radi na tržištu lekova i medicinskih sredstava, ali čarke između tih jedinih dvaju predstavništava japanskih firmi (i optuživanje ko od njih šuruje sa Freseniusom) im apsolutno nisu trebale, ako su već obe išle kod japanskog ambasadora da traže podršku za ukidanje Freseniusovog monopola. Japan je inače, zemlja koja je Srbiji dala najviše donacija u zdravstvu, ali Srbija čini sve da japanskim kompanijama onemogući poslovanje na dijaliznom tržištu. Takvi smo, nažalost.
  • Beohem 3 – firma koja je poznati zastupnik i distributer mnogih proizvođača medicinskih sredstava. Na tržištu dijalizatora ova firma se takođe iznenada pojavila kada je “ukinut” standardni uslov da dijalizatori moraju biti sterilisani vodenom parom. Oni prodaju dijalizatore manje poznatog japanskog proizvođača “Kawasumi”, koji su sterilisani takođe gama zracima. (U Japanu se svi dijalizatori sterilišu zracima, jer oni smatraju da otkuvavanje dijalizatora na 100 oC oštećuje membrane i kapilare dijalizatora, pa posle toga više tromboziraju i smanjuje im se efikasnost). Uglavnom, Beohem je učestvovao na jednom ili dva tendera, ali nisu uspeli da prodaju neku značajniju količinu dijalizatora, pa kako su se pojavili, tako su iznenada i nestali sa tržišta dijalzatora, iz potpuno nepoznatih razloga. (Mnogi i tu vide Freseniusove prste).
  • Techno-Farm – firma do sada nepoznata na srpskom tržištu dijalizatora, učestvovala samo na poslednjem protivzakonito realizovanom tenderu za dijalizatore novembra-decembra 2013. Nisu uspeli da uđu u krug onih koji prodaju dijalizatore, ali izgleda da su se ozbiljno nameračili. U svojoj ponudi imaju dijalizatore turskog proizvođača “Safil Tibbi Ürünler Uluslar Arasi Nak. San. Tic. A.Ş.”. Ne šalim se, to je zaista ime firme. Isto kao što je firma “Techno-Farm” nepoznata na srpskom dijaliznom tržištu, tako je i ovaj proizvođač potpuno nepoznat na svetskom dijaliznom tržištu, a čak i da je neko čuo za ovo ime, verovatno ga ne bi zapamtio. Zbog nepopularnosti kakvu kod nas imaju turski proizvodi, uz konotaciju nekvaliteta, ova firma verovatno neće imati šansi da prodre na naše tržište, za čim izgleda da niko neće ni zažaliti.

Eto ovo bi bio neki ovlaš pregled trenutnih učesnika na tenderima za dijalizatore koje organizuje RFZO.

dijalizno trziste

A kako je bio nekad – pa bila je mnogo čistija situacija. Sve se znalo unapred. Lepo su tenderi raspisivani tako da samo “Fresenius Medical Care Srbija” može ponuditi 90% od ukupnog broja traženih dijalizatora, a “Medicon” 10%, i to ne otprilike nego tačno u brojku, u komad, zamislite. Odbijanje ostalih potencijalnih takmaca (kažem potencijalnih, jer stvarnih nije bilo) se postizalo kombinacijom dva zvanična parametra – jedan je bio obavezna sterilizacija dijalizatora vodenom parom, a drugi je bio način raspisivanja partija efektivnim površinama dijalizatora. Tako kada spojite recimo parametre da dijalizator mora biti recimo visoko-propustljiv, efektivne površine 1,3 kvm, sterilisan vodenom parom, sasvim slučajno dobijemo situaciju, da samo “Fresenius Medical Care Srbija” može ponuditi takav dijalizator. Treći, ali nezvaničan parametar, odrednica tržišta materijala za dijalizu koji je odbijao ostale potencijalne takmace bio je: STRAH. Strah od moći Freseniusa, finansijske i političke, strah svakoga ko se suprotstavi tom sistemu da će biti zgažen kao bubašvaba, pa čak i u fizičkom smislu, strah od osvete koja bi zasigurno usledila čak i samo za smeli pokušaj da se uđe u Freseniusovo carstvo. Jedino ko je sporadično kvario ovu idilu u kojoj su dijalizatori nabavljani tenderima RFZO, po cenama od više desetina eura, je bila firma “Tehnomed Medicina”, koja je ponekad i znala da štipne po koji deo kolača, ali nikako od neprikosnovenih 90% koji pripadaju Fresenius-u, već od onih 10% namenjenih Medicon-u. (Što kažu, kome je suđeno da bude …. njemu sami procenti padaju).

A kako izgledaju sami tenderi, tj. otvaranje tenderskih ponuda? Pa, jednom rečju – interesantno.

Atmosfera je teška, gusta, reklo bi se da se tenzija koja visi u vazduhu može seći nožem. Ima tu i lepih momenata (diplomatskih), RFZO je dobar domaćin, svi gosti budu ponuđeni i dobiju sok, kiselu vodu, običnu vodu, ili kafu. Tenderska komisija po pravilu pokušava biti dostojanstvena, a vidi se da elementarno dostojanstvo tu nedostaje i da su došli da daju Freseniusu sve što se može dati. Predstavnici firme “Fresenius Medical Care Srbija” se bahato i osorno obraćaju tenderskoj komisiji sugerišući šta i kako treba da se radi, a komisija dostojanstveno dozvoljava takvo obraćanje i bahato ponašanje. Predstavnici firme “Medicon” po pravilu nisu tako agresivni, već tiho i smirenim tonom govore sve što imaju da kažu, a uglavnom imaju da kažu nešto protiv firmi “Tehnomed Medicina” ili “Diamed”. Predstavnici firme “Tehnomed Medicina” su puni duhovitih opaski, ali stalno nešto buntuju i iskazuju otvoreno nezadovoljstvo. Predstavnici firme “Diamed” na tendere redovno dolaze sa raznim advokatima, mašu papirima i isteruju pravdu. Na pauzama nasmejani, ali sa vidnom nervozom na licima. Predstavnici firme “R&B Medical Company” skoro u glas sa predstavnicima firme “Fresenius Medical Care Srbija” graknu protiv firme “Diamed” zahtevajući da se detaljno i još detaljnije pregleda ponuda ove firme, jer tamo sigurno ima neka greška, koja će pomoći da se ova ponuda odbije. Službenici RFZO prevrću očima, hvataju se za glavu i pitaju se šta li im sve to treba u životu, a neki od njih verovatno i tačno znaju za šta im to treba u životu.

Svi ostali koji ne dolaze baš redovno na ove tendere ostanu pomalo zatečeni i zbunjeni ovakvom situacijom, pa reklo bi se i količinom neskrivene mržnje koja iskri iz svakog momenta ovih sastanaka. Velike su pare, pa velika i mržnja.

Pacijente, kao što vidite, niko i ne pominje. Od četiri stuba našeg zdravstva (doktori, pacijenti, fond, trgovci), na kraju se sve slomi na štetu pacijenata. Zato naše zdravstvo mora da hramlje, jer mu je ta četvrta noga prebijena, usahla, a neki kažu da je treba i amputirati. A s druge strane, svi znamo da ni uključivanje takozvanih udruženja pacijenata u taj proces – nije rešenje. Jer, zna se: sva ta udruženja finansira i sponzoriše farmakomafija i udruženja će navijati za te firme srčanije i bezobzirnije nego iko drugi. U svakom ratu prvo nastrada istina, a bolesnici i ranjenici prvi pomisle da se neprijatelju treba predati ili preći potpuno na njegovu stranu. To ih naravno, nikada nije spasilo.

Primeri najvećih tenderskih mahinacija sa dijalizatorima

Kao tipičan primer mahinacija i zloupotreba u nabavkama dijalizatora mogu nam poslužiti svi tenderi koje je RFZO organizovao, odnosno pokušao da organizuje radi nabavke materijala za dijalizu, a koji ne zavisi od tipa dijalizne mašine, u poslednje 2 godine. Na primer: dana 26.09.2013. RFZO izražava ozbiljnu nameru da sprovede tender za dijalizni materijal i objavljuje tzv. prethodno obaveštenje (imamo ceo tekst, ako je neko zainteresovan). Tender se dešavao u periodu novembar – decembar 2013., i bio je planiran za podmirenje 4-mesečnih potreba za dijalizne centre u Srbiji. Da sada ne ulazimo u detaljniju analizu svih nezakonitosti ovog tendera, dovoljno je reći da je pre donošenja Odluke o dodeli ugovora na ovom tenderu Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila zahteve za zaštitu prava firmi “Tehnomed Medicina” i “Diamed” i zbog protivzakonitog postupanja RFZO u potpunosti poništila postupak javne nabavke. I pored toga što je tender poništen od strane višeg državnog organa, RFZO u međuvremenu donosi Odluku o dodeli ugovora firmama koje su mu „najsimpatičnije“: “Fresenius Medical Care Srbija” i “Medicon”. (Radi se o firmama kojima je po ustaljenoj kriminalnoj praksi i ranije omogućavano protivpravno sticanje materijalne koristi). Naravno ponuda firme “Fresenius Medical Care Srbija” je u ovom tenderu bila neispravna, kao i u mnogim tenderima pre toga, ali za RFZO ni to ne predstavlja problem, niti razlog da se ovakva ponuda odbije. Ako to nije od značaja za RFZO, nećemo se ni mi ovde previše zadržavati na tome, ipak je RFZO državna institucija. Možda imaju na umu neke interese više od pravnih, ne moramo se uvek držati zakona, kao pijan plota. Istog dana kada je dobijeno Rešenje Republičke komisije za zaštitu prava, RFZO je svim učesnicima javne nabavke poslao obaveštenje da je javna nabavka prekinuta i poništena u potpunosti Rešenjem Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki (imamo original tekst). I pored toga – mimo svakog zakona i propisa RFZO sama poziva predstavnike tri firme da potpišu ugovore po ovoj poništenoj javnoj nabavci.

12.12.2013. – RFZO prima Rešenje Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki kojim se poništava ovaj tender u potpunosti.   16.12.2013. – RFZO organizuje potpisivanje ugovora po ovom poništenom tenderu, sa odabranim firmama “Fresenius Medical Care Srbija” (oko 80% materijala), “Medicon” (oko 15% materijala) i “R&B Medical Company” (oko 5% materijala), o čemu i uredno objavljuje obaveštenje na svojoj internet stranici (link).

Pored četvoromesečne nabavke materijala za dijalizu po ovako nezakonitim ugovorima, pred sam vremenski istek ovakvih ugovora RFZO iz svog Pravilnika o cenama materijala za dijalize koje se finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja briše članove koji ograničavaju cenu ove vrste medicinskih sredstava, što je objavljeno i u Službenom Glasniku RS br 36/14 (link.pdf) – Član 2, briše se, Član 3, briše se, a eto baš u tim članovima su bile ograničene cene dijaliznog materijala. Od 16. aprila 2014. pa do današnjeg dana, materijal za dijalizu svim dijaliznim centrima u Srbiji isporučuju samo ove tri odabrane firme, bez ikakvog pravnog osnova i bez ikakvog ograničenja cene u vidu ugovora ili Pravilnika. Na ovaj način je RFZO dodatno omogućio nekontrolisano odlivanje novca obveznika zdravstvenog osiguranja, tj. iz Budžeta Republike Srbije.

Vapaji oko nas

Prethodno obaveštenje, i svoju nameru da sprovede sledeći tender za dijalizni materijal RFZO je objavio dana 20.03.2014. godine (link). Očigledno je da su strukture RFZO dugo, dugo razmišljale (od 12.12.2013. su znali da im je tender poništen) kako da „sprovedu” nabavku materijala za dijalizu. Kada je pala odluka da se tender sprovede, onda su iste te strukture dugo, dugo, razmišljale kada i kako da „organizuju” ovaj tender (raspisan 09.05.2014); (Digresija: U samom dokumentu postoji greška u datiranju, dokument je objavljen 09.05.2014, a u dokumentu piše 09.04.2014., ali je iz teksta nedvosmisleno jasno o kom se datumu radi, obzirom da je kao datum otvaranja ponuda navedeno – 30 dana od dana objavljivanja poziva, tj. 09.06.2014.).

Sve u svemu eto nama zaključka – bez obzira na saznanje da je prethodni tender nelegalan, RFZO celih 5 meseci nije ni pokušao da organizuje drugu, legalnu nabavku dijaliznog materijala, a i zašto bi kada bez ikakvog važećeg tendera svoju robu prodaje upravo dobro poznati privilegovani snabdevač RFZO, a to je opet – Fresenius, naravno. Pa sve i da je postojala mogućnost da taj tender (objavljen 09.05.2014) bude realizovan kako treba, ugovori o snabdevanju dijalizatorima ne bi mogli biti sklopljeni barem još 45 dana posle toga. To znači da je RFZO dozvolio da se nabavke materijala za dijalizu odvijaju nezakonito preko 6 meseci.

Pa čak ni tu nije kraj. Dana 30.05.2014. godine RFZO objavljuje obaveštenje da je firma “Fresenius Medical Care Srbija” podnela zahtev za zaštitu prava u ovom tenderu (link.pdf), kojim se obustavlja tender do donošenja rešenja po ovom zahtevu. Time je firma “Fresenius Medical Care Srbija” obezbedila sebi i dalju nezakonitu prodaju, dok se tender ne realizuje. Dana 11.07.2014. godine RFZO objavljuje obaveštenje o obustavi postupka ove javne nabavke, jer je Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila zahtev podnet od strane firme “Fresenius Medical Care Srbija”, te je tender poništen u potpunosti (link.pdf).

Po svemu sudeći, nabavka materijala za dijalizu u Srbiji se nastavlja u potpunosti protivzakonito do daljnjeg. U trenutku pisanja ovog članka RFZO još uvek nije raspisao novu javnu nabavku materijala za dijalizu, te kada bi i bila raspisana do kraja tekuće sedmice, ugovori za snabdevanje dijaliznim materijalom ne bi mogli biti sklopljeni minimum sledećih 50 dana (pod uslovom da nema novih žalbi i zaustavljanja tendera). To znači da RFZO nije u stanju, ili ne želi da sada već 9 meseci da dovede nabavku materijala za dijalizu u legalne okvire.

povrsina ne znaci i efikasnost

Sve javne nabavke materijala za dijalizu koje je RFZO organizovao tokom 2013. godine, bile su poništene od strane Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Drugim rečima, ni jednu javnu nabavku materijala za dijalizu RFZO nije raspisao u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. A da li je zbog toga stala dijaliza u Srbiji – nije. Pa kako je onda nabavljan materijal za dijalizu, logično je zapitati se. To se tokom 2013. godine obavljalo na dva načina: Prvi – putem javnih nabavki koje nisu u skladu sa zakonom; Drugi – mimo bilo kakvih javnih nabavki. Oba načina, naravno, potpuno protivzakonita.

Hajde da se malo posvetimo ovom prvom načinu, i javnim nabavkama koje su u suprotnosti sa zakonom. RFZO je do sada sprovodio tendere za dijalizni materijal u vidu dve različite vrste javnih nabavki. Prvi od njih je tzv. “otvoreni postupak”. To je oblik jednog redovnog postupka javne nabavke gde su pravila dobro poznata, jasna i saglediva. Druga vrsta su takozvani hitni postupci javnih nabavki koje je RFZO raspisivao na osnovu odredbi Zakona o javnim nabavkama koje tvrde da naručilac ima pravo da sprovede hitni postupak nabavke kada je nastupilo stanje hitnosti zbog nepredviđenih okolnosti koje ne zavise od naručioca. RFZO je tokom 2013. godine 2 puta “pokušao” da sprovede javnu nabavku materijala za dijalizu u otvorenom postupku. Oba puta tenderska dokumentacija je sadržala takve nedostatke, da je prosto “zvala” da bude oborena. Oba ova puta su ponuđači, firme potencijalni učesnici na tenderu ulagali zahteve za zaštitu prava, za koja su smatrali da su im ugrožena. Ovakvi uloženi zahtevi za zaštitu prava, prema Zakonu o javnim nabavkama zaustavljaju tender do donošenja rešenja po uloženom zahtevu. I oba puta je Republička komisija za zaštitu prava jasno uočavala nezakonitosti ovih tendera i svojim rešenjima i odlukama u potpunosti poništavala ove postupke. Kada se to dogodi, RFZO je to koristio da bi optužio ponuđače da opstruiraju tendere, a sa druge strane to je korišćeno da se umesto otvorenim postupcima, materijal nabavlja putem hitnih postupaka. Sada dolazimo do suštine ovakvog postupanja – u skladu sa paragrafima Zakona o javnim nabavkama, hitnim postupcima se izbegavaju mnoge odredbe zakona o javnim nabavkama, koje važe za otvorene tenderske postupke. Najbitnija od njih je upravo ta da se zahtevom za zaštitu prava ovde ne odlaže izvršenje tendera, već se tender ne zaustavlja, tj. normalno se nastavlja do donošenja rešenja po uloženom zahtevu. To u konkretnim slučajevima znači da kakvu god nezakonitost potencijalni učesnici na tenderu uoče u samoj tenderskoj proceduri, tender se nastavlja tj. RFZO tera kako je smislio – makar i protiv zakona, samo da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.

Priznanje-citajte kako je napisano

Ovi hitni tenderski postupci su obično bili organizovani radi nabavke tromesečnih potreba za dijaliznim materijalom. Često je Republičkoj komisiji za zaštitu prava bilo potrebno vremena znatno više od toga da donese svoje rešenje kojim se takav tender poništava. To je u realnosti značilo da je tender već sproveden na nezakonit način, nezakoniti ugovori već sklopljeni, i dijalizni materijal već nezakonito nabavljen kada stigne rešenje Republičke komisije da se tender poništava. Pa čak ni kada je rešenje republičke komisije o poništenju tendera stiglo blagovremeno, tj. u gore opisanom tenderu realizovanom novembra – decembra 2013. RFZO ipak nije hteo da postupi po tom rešenju Komisije već je nastavio besprizorno nezakonitu nabavku, ali samo iz jednog razloga – da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.

A zašto su svi ti hitni tenderski postupci poništeni? Pa zato što RFZO nije imao zakonsko pravo da ih sprovede. Kao što smo već pomenuli, RFZO kao naručilac ima pravo da sprovede hitan postupak nabavke kada je nastupilo stanje hitnosti zbog nepredviđenih okolnosti koje ne zavise od naručioca. Ovde je RFZO tumačio da je hitnost u snabdevanju dijaliznih centara neophodnim materijalom nastala zato što su potencijalni učesnici tendera “opstruirali” vršenje otvorenih tenderskih postupaka podnetim zahtevima za zaštitu prava, i tako doveli do situacije da životi pacijenata budu ugroženi. Pri tome se potpuno zanemaruje činjenica da su ovi tenderski postupci poništeni, tj. oboreni rešenjima Republičke komisije za zaštitu prava, zbog jasno pepoznatih nezakonitosti koje je RFZO načinio u tim tenderima. Iz ovoga se vidi da se ne može reći da je hitnost nastala zbog okolnosti koje ne zavise od naručioca, već zbog nezakonitog postupanja samog RFZO, te u tom smislu RFZO nema pravo na hitne postupke. Da to nije samo argument protivnika Fresenijusa dokazuje i činjenica da je ovakav stav potvrđen i od strane Uprave za javne nabavke, koja nije dala legitimitet ovakvom raspisivanju hitnih tenderskih postupaka od strane RFZO (videti donju sliku).

Zakon protiv RFZO

Eto ostaje da ponovimo da cele 2013. godine tj. još od kraja 2011. pa kroz 2012. godinu RFZO nije relizovao ni jednu legalnu nabavku materijala za dijalizu (a i te pređašnje nisu bile mnogo legalnije), a u toku 2014. RFZO uopšte nije realizovao nabavku materijala za dijalizu. Da li je neko od zvaničnika RFZO odgovarao za ovakvo stanje – NE. Ali sve je to verovatno potpuno opravdano, jer Vi to već sigurno znate, ali nije zgoreg ponoviti da RFZO sve to čini iz samo jednog razloga – da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.

No, dosta smo pričali o javnim nabavkama materijala za dijalizu, došlo je vreme da spomenemo i drugi način snabdevanja zdravstvenih ustanova dijaliznim materijalom. To je nabavljanje materijala mimo bilo kakvih javnih nabavki, direktnim porudžbinom zdravstvene ustanove dobavljaču materijala (uglavnom od odabranih dobavljača). Kako sve to izgleda – evo ovako.

U svim javnim nabavkama kojima se nabavljao dijalizni materijal tokom 2013. godine, ukupna tražena količina dijalizatora je bila 452.311 komada. Prosečan dijalizni pacijent tokom godine mora imati oko 156 dijaliznih tretmana (recimo 13 mesečno, tokom svih 12 meseci). Prema zvaničnim podacima Instituta za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut” početkom 2013. godine u državnim zdravstvenim ustanovama je dijaliznim tretmanima lečeno ukupno 4.292 pacijenta (imamo njihov izveštaj). Obzirom na činjenicu da Vojnozdravstvene ustanove (nisu u sistemu nabavki RFZO) zbrinjavaju dijaliznim tretmanima oko 160 pacijenata, ostaje nam brojka od 4.132 pacijenta koji su se tokom 2013. godine dijalizirali u zdravstvenim ustanovama Republike Srbije. Svaki dijalizni tretman zahteva korišćenje jednog dijalizatora, a na 4.132 pacijenta je moralo biti urađeno 4.132 x 156 = 644.592 tretmana tokom cele godine. Tek sada je jasno da je RFZO svojim tenderima planirao nabavku 452.311 dijalizatora umesto neophodnih 644.592 dijalizatora, tj. za celih 192.281 komada manje od realnih potreba. A da li su pacijenti ostali bez dijalizatora – nisu, jer pacijenti bez dijalizatora i dijaliznih tretmana zasigurno umiru, a RFZO to nikako ne bi dozvolio, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima. To u prevodu znači da se tokom 2013. godine 29.83% dijalizatora, tek nešto manje od trećine ukupne količine u Republici Srbiji, nabavilo bez bilo kakve javne nabavke, bez bilo kakve kontrole, od ko zna kojih dobavljača, po ko zna kojim cenama. RFZO zna i od kojih dobavljača, i po kojim cenama, samo neće da kaže jer to nije bitno, već je bitno samo da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima. RFZO očigledno ne može da funkcioniše lako u ovoj situaciji. Kada već imaju svoj Sektor za javne nabavke, koji nije u stanju da organizuje legalne javne nabavke, pa kako tek ti jadni ljudi da rukovode još i ovim skrivenim nabavkama, kada je takvih skoro 30%. Ne želeći da budemo nepristojni i da sugerišemo drugačiju organizacionu strukturu u RFZO, mislimo da bi imajući u vidu obim ovih skrivenih, tajnih nabavki, bilo osnovano predložiti RFZO-u osnivanje i Sektora skrivenih nabavki. To bi u mnogome pomoglo da se na organizovaniji način upriliči odlivanje novca obveznika zdravstvenog osiguranja, daleko od bilo kakve javnosti, a kamoli javnih nabavki.

Kako to nabavljanje bez tendera izgleda u praksi – evo ovako. Završi se isporuka dijaliznog materijala po jednom tenderu, po pravilu protivzakonitom, ali hajde sad, kakav je takav je, bolji nemamo. Naravno, sasvim slučajno RFZO sledeći tender ne raspisuje blagovremeno, odmah, nego čeka još neko vreme, iako vrlo dobro zna kada se završavaju isporuke materijala po prethodnom tenderu. Sada su zdravstvene ustanove prinuđene da se same pobrinu da dobiju neophodan dijalizni materijal. Oko 10% dijaliznih centara pri zdravstvenim ustanovama u Republici Srbiji nastave da po inerciji naručuju od ugovarača sa kojima su imali ugovore po poslednjem tenderu. Ljudi verovatno biraju to kao fer opciju, što verovatno zaista i jeste. Drugih 10% posto dijaliznih centara budu zbunjeni i neodlučni, ali njih lokalne filijale RFZO vrlo brzo i lako ubede da materijal treba naručivati samo od firme “Fresenius Medical Care”. Objasne im te lokalne filijale da, Bože moj, ipak su oni eminentni domaći proizvođač u stranom vlasništvu i bolje je da oni “drpaju” šta mogu i koliko mogu bez ikakve kontrole, nego da se kvalitetniji materijal po nižoj ceni naručuje od nekih tamo bezveznjaka, koji nikoga ne vode na kongrese. Ostalih 80% dijaliznih centara pri zdravstvenim ustanovama odlučno i bez razmišljanja automatski počinje da naručuje materijal isključivo od firmi “Fresenius Medical Care” (oko 85% materijala) i “Medicon” (oko 15% materijala), pri tom se ne obazirući ni na kakve zakone, ni na kakve obaveze organizovanja nabavki male vrednosti, ni na kakve principe i pravila. Pa na osnovu čega onda naručuju baš od ove dve firme? Na osnovu stimulacije. Znate doktori, načelnici odseka, odeljenja za dijalizu pri našim zdravstvenim ustanovama mnogo vole da putuju po inostranstvu. I na ta usavršavanja idu pod finansijskim patronatom upravo ovih dveju firmi. “Fresenius Medical Care” i “Medicon” im plaćaju usavršavanje, kongrese, skupe večere, skupe poklone, pa tutnu i zavidnu kovertu u džep, za dnevnice, da se nađe za trošak i poklone deci. A ko vodi računa o dijalizi i pacijentima kada svi načelnici i resorni doktori odu u isto vreme da se usavrše? Pa naravno sestre na odeljenjima dijalize, i zaista svaka im čast na tome. Svi ovi načelnici se sa usavršavanja vrate potpuno usavršeni, i to barem po kilo-dva. I za ovo na žalost imamo i priloge (svedočenja), ali i fotografije, za desert. To je u stvari više fiziologija nego nefrologija: Pavlovljev refleks. Naručiocima dijalizatora se prvo stvori refleks da im samo Fresenius daje zalogaje, posle toga oni sami sline čim vide Freseniusovu ponudu, bez obzira da li u njoj ima zalogaj za njih ili ne. To je nauka dokazala, ali istraga još tapka u mestu.

Da li je RFZO ucenjen od firme Fresenius?

Sada već daleke 2012. godine, tačnije dana 11.09.2012. u Službenom Glasniku RS br. 88/2012. objavljena je “revolucionarna” izmena Pravilnika kojom je ukinuta sterilizacija vodenom parom kao uslov za nabavku dijalizatora u Srbiji (link). Posle toga malo je smanjen monopol Freseniusa, ali su se „Freseniusovi doktori” brzo presabrali i počeli postavljati nove barijere japanskim i drugim proizvođačima. Jedna od tih barijera je bila i količina rastvora za ispiranje dijaliznog seta. To je bila tolika besmislica (pacijenti na ovom sajtu su to prvi ismejali, link) da su na kraju u RFZO-u odustali i od toga. Sada je aktuelno pitanje aparata za dijalizu. Izgleda da je Fresenius zapretio RFZO-u da oni neće isporučiti ostali materijal za dijalizu (koncentrate, linije i drugi materijal, koji samo oni proizvode), pa neka RFZO onda vidi na šta će da okači te vrhunske japanske dijalizatore. A mašine su u Srbiji, rekosmo u preko 80% slučajeva: Freseniusove.

I, ucena uspeva! U poslednjoj centralizovanoj javnoj nabavci dijalizatora, koju je RFZO raspisao 09.05.2014. odjednom RFZO pravi kvote i odlučuje da metode sterilizacije ipak nisu ravnopravne i traži da 70% dijalizatora bude ipak sterilisano vodenom parom!?! Za ostalih 30% dijalizatora predviđeno je da mogu da budu sterilisani gama ili elektronskim zračenjem (svejedno). Da se ovako nešto dešava možemo zaključiti iz samog RFZO obrazloženja ovakve odluke:

Наручилац тренутно не располаже са финансијским средствима да уђе у процес занављања фонда дијализних машина, нити му је интерес да уђе у потенцијални проблем у вези плаћања услуге одржавања тих машина, што врло лако може да се догоди уколико ти добављачи буду искључени са тржишта дијализатора.

Sednica

Zašto bi „ti“ dobavljači bili isključeni, ako postanu ravnopravni, ne piše, ali se naslućuje: napustiće tendere. Neće dati ostali materijal, i dijalize će stati. Eto, do čega nas je dovelo održavanje monopola jedne firme. RFZO je ovim praktično priznao da je bio ucenjen i da je morao da popusti Freseniusu. Ako niste dobro razumeli, pojasnićemo: dijalizatori iste površine i iste propusnosti, ponovo su podeljeni na one sterilisane vodenom parom, i na one sterilisane zracima, a ovih prvih mora biti 3x više! I to nije sve, kada je RFZO procenjivao koliko vrede jedni i drugi, i kada se opredeljivao koliko ih može platiti, ovi sterilisani vodenom parom su u startu dobili pravo na više cene od ovih sterilisanih zračenjem. Dakle, iz svega ovoga možemo zaključiti da je Drug Tito, pre nego što je otišao na onaj svet, rekao drugovima u RFZO-u:

Fresenius ne sme pasti!

Ne, ispod 70%.

I oni se toga drže (link).

Makar država propala.

 .

.

DiaBloG – 2014

.

.

.

.

08. Sve pošteno i nepristrasno

.

.

 

.     .     .

Picture1b

 

.     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?        Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi     Da li će opet sve ostati Među nama?

 

.

.