HD i HDF, da li su pacijenti svesni razlike ili im je svejedno?

Poštovani čitaoci,

O prednostima lečenja hemodijafiltracijom pisali smo u većini tekstova na ovom sajtu (link 1, link 2, link 4, link 5, link 6), pa sada nećemo o tome.

O „stručnjacima“, visokim strukovnim nefrolozima, koji su potpisali Pravilnik da samo 20 % pacijenata može imati taj kvalitetniji tretman, takođe smo pisali (link 3).

O licemernim pacijentima koji su na visokim pozicijama u raznim udruženjima pacijenata, a koji su takođe bili protiv da se u državnim dijaliznim centrima ukine ograničenje za HDF (a sami se leče na kućnoj HDF svaki II dan), takođe smo govorili (pročitati ponovo post: Čujte, dijalizni pacijenti: Upoznajte svoga Neprijatelja!).

O tome kako nema nikakve finansijske razlike u koštanju HDF i HD (naprotiv, HDF je isplativija), takođe smo pisali, a pacijenti u Republici Srpskoj su to i dokazali. Oni svi imaju HDF, 100% (link 7).

E, sad, kako lekari, visoki strukovni nefrolozi, odlučuju kojih će 20% pacijenata dobiti HDF, a kojih 80% neće, to je pitanje za milion dolara. To je misterija.

Ako se već mora poštovati taj nesrećni Pravilnik, najlogičnije je i najpravednije dati svima jednaku količinu kvalitetnijeg (HDF) tretmana. Tako to i rade u nekim našim centrima, svima se daje HDF podjednako, znači svaki peti tretman im bude HDF i to je to.

Većina, nažalost, ne radi tako. Oni prave selekciju. Selekcija se pravi tako da neki pacijenti imaju sve, ili većinu tretmana u vidu HDF, a neki nemaju nikada, nijedan HDF tretman.

Tako, kažemo, radi većina dijaliznih centara u Srbiji.

Ne ulazeći sad u probleme i motive takvog biranja, interesantno će biti (nama a nadamo se i vama) kakve su razlike između tih pacijenata, koje su možda uticale na odlučivanje lekara o HD/HDF.

To je jedan interesantan aspekt, o kome se do sada nije govorilo (znate i zašto) na strukovnim nefrološkim skupovima.

Drugi aspekt te selekcije jeste: da li su pacijenti koji imaju HDF svesni tog svog preimućstva u lečenju i koliko su tim lečenjem zadovoljniji.

Na XIX Kongresu medicinskih sestara-tehničara Srbije, održanom u Vrnjačkoj banji od 11. do 15. maja 2022. godine, prikazan je rad po sledećim nazivom:

„Ispitivanje zadovoljstva hroničnih bubrežnih bolesnika uslugama lečenja hemodijalizom i hemodijafiltracijom“.

Zadovoljstvo nam je da vam prikažemo slajdove sa rezultatima i zaključcima te ankete.

(Sami procenite koliko ste vi zadovoljni izloženim podacima ili iznesite sopstvene komentare).

Zadovoljstvo prikazanim radom na Kongresu je bilo – obostrano, o čemu svedoči i …

.

Za one koji ne znaju suštinu razlike između HD i HDF, objašnjenje je dao pacijent K.V.

.

.

.

.

DiaBloG – 2022

.

.

.

Em kongres, em nefrologa, em peti

Ništa nije slučajno

Ili: Gatanje u dlan, na osnovu linije života bubrega …

U Beogradu je, 31.10.2019. počeo Peti kongres nefrologa Srbije.

Već iz samog naziva i datuma ovog skupa, osećate neprijatne asocijacije i značenja.

Po Srbe i Srbiju, imao je katastrofalan učinak jedan Četvrti kongres, onaj održan u Drezdenu, 1928. godine.

Ovaj sada nije bio kongres komunista (da li?), ali su neprijatne tendencije Četvrtog kongresa, nastavljene.

Iz samog naslova se vidi da to nije bio Kongres srpskih nefrologa, nego nefrologa Srbije?!

Što će reći da: nefrolozi Srbije nisu srpski nefrolozi.

I to je tačno.

Nisu.

Čak i da nam neko podastre sve papire koji govore suprotno, iz njihovog rada, ponašanja i učinka, mi znamo da nisu, i ostajemo pri izrečenoj tvrdnji.

Već smo vam više puta objašnjavali, nefrolozi Srbije deluju samo kao lakeji farmaceutsko-dijalizne industrije (tzv. Big Farme), a o njihovom moralnom kodeksu, Hipokratu, Hipokritu, humanizmu i renesansi, možemo samo da nagađamo. Po analogiji sa tzv. „Dubokom Državom“ (krupni kapital, vojno-industrijski kompleks i sigurnosne službe), ovde bi se moglo govoriti o „Dubokom Zdravstvu“, u osnovi kojeg jeste: Big Pharma.

Sigurni smo da svi znate kako to ide.

Već u ambulanti opšte prakse lekari početnici počnu dobijati novosti, časopise, reklame, plakate, zbornike, Uputstva, Smernice, Preporuke: kako i šta da propisuju. Uz vrlo malu nadoknadu: hemijske olovke, kalendare, USB-priveske, bedževe na reveru, nalepnice na vratima, poneki ručak, maksimalno.

A dalje, kako napreduju u karijeri, njihovi zadaci i nagrade, postaju sve značajniji.

Oni tada ispituju i odobravaju nove preparate, daju stručna mišljenja (uvek afirmativna), pišu „stručne“ ili „naučne“ radove, a oni na najvišim pozicijama donose propise, vodiče, Pravilnike, koji se moraju primenjivati u celoj državi.

Za takve su i nagrade basnoslovne, što se vidi i po njihovom imovinskom statusu, jer od državne (bolničke) plate ne bi mogli da voze skupe automobile, imaju nekoliko kuća, stanova, vikendica, ne bi mogli da putuju po svetu, odsedaju u najskupljim hotelima, zimovalištima i letovalištima.

U tom basnoslovnom zarađivanju, pacijenti se tretiraju, kao i svaki objekat basne, kao životinje.

Zapadna farmako-dijalizna mafija kontroliše sve: institucije, nauku, vlast, medije, zdravstvo u celini, pa je eventualna promena tako ustrojenog sistema, nemoguća.

Teme, ideje, preparati, tehnike, procedure, metode, sve se to dobije „odnekud odozgo“ od nekih velikih „uglednih“ („izvestilac“, „komesar“, „koordinator“), obavezno međunarodnih, instanci, koje zahtevaju strahopoštovanje i pokornost.

Onda se i na našim kongresima uglavnom palamudi i prežvakava ono što je već negde rečeno, izneto, dato ili inicirano, a naši se „stručnjaci“ baš upinju da na „našem materijalu“, „sopstvenim“ rezultatima, „zaliče“ na one od kojih dobijaju pohvale za „uspešne“ imitacije.

Da parafraziramo vođu gorepomenutih komunista: Kongresi su opijum za lekare.

Istorijsko-geografske, socio-ekonomske i razne druge specifičnosti ovog podneblja, stvorile su idealne uslove za olakšan rad Big Farme.

Naši ljudi jedva čekaju da budu uzgajani i da napreduju u tom sistemu.

I kao kod Bulgakova (1,2) prodaće svoj humanizam, veru, etiku, svoju dušu, Đavolu, Satani, Big Farmi, a za malo šljaštećih krpica, firmiranih parfema, za kafućino u Rimu ili Beču, i slaviće Satanu u Noći veštica, ne misleći na nesreću, tugu, čemer i jad dijaliznih sala i pacijenata od kojih su pobegli.

Za ogroman novac koji su od naroda preusmerili ka Satani, mogli su okrečiti i renovirati sve dijalizne centre u Srbiji, unaprediti uslove u kojima se leče njihovi pacijenti, poboljšati terapiju koju im daju, ili kupiti hranu i lekove za najsiromašnije među njima.

Ali, …

Nikada nijedan dijalizni načelnik nije zatražio da te pare namenjene kongresima i svetkovinama uloži u svoj dijalizni centar, da ga učini pristojnim mestom za život i rad i za lečenje onih kojima je namenjen.

Nikada.

Nije i neće.

I da se pojavi neki takav, brzo bi ga uklonili.

Oni koji su se uklopili u Big Farma sistem, šetkali su u Noći veštica, po tapaciranim hodnicima Crowne plaza hotela, u skupim odelima, najnovijim haljinama, sa iskeženim osmesima, opijeni koktelima i osećajem pripadništva klasi, koja je malo iznad.

Iznad onih, koje zapad opisuje kao Deplorables (Jadnici).

Ali, kad se malo bolje pogleda ta, toliko puta viđena predstava, mogu se uočiti i neki detalji.

U svom tom lažnom ekskluzivitetu, sjaju, svečarstvu, pompeznosti, „uglednim“ imenima, pozdravnim govorima, napuderisanim toaletama, nameštenim konverzacijama, iskusno oko može videti i: strah.

Veliki i skoro opipljivi STRAH, koji ih čini nesigurnim i ranjivim, strah da će Satana videti da još nisu kompletno njegovi, da se kolebaju, da još nisu potpuno preverili. Strah da nisu bili dovoljno ubedljivi, strah da će biti provaljeni. Strah da će ostati bez privilegija, strah da ne budu izolovani, odbačeni, strah da ne budu deo EDTA, ERNA, ERCA, UNS, NUNS, BANTAO, ASN, ISN, i sličnih „čuvara tekovina“ koje nam je Big Farma uzgojila.

Strah da ne budu proglašeni nepodobnim, da ih ne smene, zaustave u napredovanju, da ih ne proglase nenormalnim, autsajderima, primitivcima, čudacima, Srbima.

Da, da.

Tipični sindrom konvertitstva.

Zato je na tim kongresima prisutan ceo Region.

Nema na tim kongresima ni ćirilice, ni tradicije, ni nacije – pazite, navodno je u pitanju 5. kongres srpskih nefrologa, isto koliko imaju i novoformirane države, posle ratova „koje nismo vodili, ali smo ih izgubili“(?!?).

Sindrom konvertitstva podrazumeva da dotični svim silama zatomljuju i prigušuju onaj glas sumnje, onaj trag veze sa svojim narodom, pa zato moraju što jače, što više, i što brže, širiti neoliberalne globalističke Big Farma propovedi – što dublje i što bezizlaznije utonuti u greh i zlo (a Đavo će ih sigurno iskušavati), kako bi i sama ideja o Povratku bila potpuno nemoguća.

Veliki brat sve to zna, sve prati, i ne dozvoljava im da skrenu sa njegovog puta. Zato se redovno štampaju i besplatno dele (u prigodnim besplatnim torbama, rančevima): svete knjige, Smernice, Vodiči, Pravilnici, Protokoli, Uputstva, Konsenzusi, a na svetkovinama njemu u čast: Kongresima, Simpozijumima, Workshopovima  … na kojima će govoriti o Agendi, Narativu, Formatu, Održivom razvoju, itd, itd. itd.

Jednostavno, bolje, povoljnije…

Otvaraju se sajtovi, prave se društvene mreže, instagrami, viberi, fejsbuci (knjige lica) i twiteri (cvrkuti), stvorene su već generacije šupljoglavaca kojima je normalno da dobrovoljno šire i dele ono što im se nametne, kao „moderno“, „besplatno“, „povoljno“, „mast hev“…

„Besplatan wi-fi je omogućen za sve učesnike kongresa“… radosno saopštavaju „organizatori“.

Koliko juče došlo im je tako, „odnekud odozgo“, da lek Ranisan više nije dobar? Sve novine požurile da objave, na sva zvona …

Nakon 30 godina korišćenja, tek sad se otkrilo da nije dobar?

Zašto se onda koristio prethodnih 30 godina i ko će biti podvrgnut odgovornosti za višedecenijsko korištenje navodno štetnog leka, to niko ne kaže. Kad će to javiti za ostale lekove, isto ne kažu. Kod njih nema promišljanja, niti podpitanja. Samo direktive.

A sad malo o onome što muči i njih same, učesnike ovog opskurnog skupa.

„Vojtaju nas k’o mlade majmune, kao da mi ne znamo da je centralni događaj na kongresu Obznana o tome kome je Big Farma nabacila direktnu lovu za reklamu njihovih proizvoda“ – kaže jedan nefrolog iz provincije.

Nemoguće je ne složiti se s njim, uz jednu malu opasku: ako nekog tretiraju kao majmuna, tu starost ne igra nikakvu ulogu.

Lista plaćenih, tzv. „komercijalnih“ predavanja je zato izazvala najviše interesovanja.

Čika Velja je prvi u Srbiji za dotične skovao naziv PARANEFROLOZI, nefrolozi sa nadnaravnim sklonostima ka novcu, i taj ih izraz izgleda najbolje opisuje.

Moguće je da i onaj film Lordana Zafranovića, o prazniku najstarijeg zanata, bolje dočarava trans u koji zapadaju naše vodeće nefrološkinje kad uspeju da se izbore za komercijalno predavanje, ali je, čini se, bar u jednom konkretnom slučaju primerenije poređenje sa jednom drugom (državnom) službom.

Sa carinicima.

Svi znate onaj čuveni vic o ispraćaju carinika u penziju, gde njegove kolege razmišljaju šta da mu poklone. Televizor – malo je, kažu svi. Automobil – malo je, takođe se slažu svi. Vikendicu – malo je. Kuću sa bazenom – malo je, opet su jednoglasni.

Zbilja, šta pokloniti čoveku koji već ima sve?

A da ga pustimo da sam odradi jednu smenu? – predloži neko.

A ne, mnogo mu je! – složiše se svi, i na takav kraj bi se celo društvo zacenilo od smeha.

Na 5. kongresu srpskih nefrologa, kraj je bio malo drugačiji.

Jer, na poslednje pitanje odgovor Big Farme je bio: „Dajmo joj!“

I niko se nije smejao, ali su joj, da li pod pritiskom, da li voljno, dali.

Celu smenu.

Nju će naslediti drugi paranefrološki šalabajzer, osvedočeni muljator, karijerista i umišljena veličina – sve je to već dogovoreno, Tamo Gde Treba.

Još jedan od večitih plaćenih predavača je bio tema opšteg sprdanja. Naime, protiv dotičnog je 2/3 njegovog kolektiva pisalo peticiju nadležnima. Očekivano, na njemu plaćeno predavanje nije hteo doći nijedan od njegovih kolega, lekara sa Klinike gde on šefuje. Ali, znajući za jadac, ovaj se domislio kako da reši problem.

I znate kako ga je rešio?

Naredio je da sa Klinike dođu sestre, sve koje mogu ostaviti posao u tom trenutku. Logika je jednostavna: šta zna Sponzor (onaj koji mu je dao pare za predavanje) ko je od publike sestra, a ko doktorka, bitno je da u publici ima i neko od „njegovih“.

Tako su i sestre razrogačenih očiju gledale slajdove o tome kako je lepo pacijentima kad sa Aranespa pređu na Sandozov lek.

„A što ćemo ljubav kriti, kad nas plate Binokriti …“ – pevalo je sa svakog slajda.

Može li život nefrologa da bude bajka, a da za pacijente ostane samo basna?

Ko je gledao film „Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav“ (3), neizostavno će mu se nametnuti i poređenje: Šta sve možeš u Srbiji kad si dijalizni pacijent?

Jer, u trenu kad stupaš u redove dijaliznih pacijenata, znaš da je i ka tebi odapeta „fatva“. I dok gledaš kako ti cimeri iz HD sale nestaju jedan po jedan, shvataš da je samo pitanje dana kada će Crni kosac doći i po tebe.

I nefrolozi to znaju.

Neki zbog mortaliteta saosećaju sa pacijentima pa su stalno mortus pijani.

Oleše se, zbog empatije, kao.

Kongres je prilika i za to.

Kao i za razne promocije.

I na ovom kongresu se napadno promovisao Region. Isti se raširio preko cele bine, pa su pred svima raspravljali o tome čiji je veći. Napredak na polju hemodijalize.

Teško je to. Valja govoriti, satima, danima, praktično uvek, o nečemu, čega nema.

Ali ima stručnih radova, pisanih ili usmenih saopštenja.

Ako u bilo kakvom (kon)tekstu pomenete čarobne reči: povezanost, prediktori, faktori rizika, uticaji, markeri, cost-benefit, varijabla, evaluacija, korelacija, genski polimorfizam – onda možete biti sigurni da će vam „rad“ garantovano biti primljen i nikada nikakva komisija (za razliku od nesrećnog Siniše) neće proveravati valjanost vaše stručnosti ili vaše diplome.

Najblentaviji ispadnu „autori“ koji pokušavaju da budu inovativni, atraktivni,  „nekonvencionalni“, pa im predavanja o nekom farmaceutiku (nazovimo ga „X“) imaju naslove poput:

„Terapija sa farmaceutikom X – gde smo bili i gde smo sada“, „Farmaceutik X –stari poznanik u novom odelu“, „Farmaceutik X – šta svaki nefrolog treba da zna“, „Terapija farmaceutikom X – šta je novo“, „Farmaceutik X – iskustva i perspektive“ „Terapija Farmaceutikom X – ima li svetla na kraju tunela?“, „Terapija Farmaceutikom X – vaše mišljenje je važno“ (Mišljenje je kao i dupe, svako ga ima. Ali za pacijentovo mišljenje ih zabole dupe).

Ovakvih naslova puni su svi kongresi medicinara.

Zašto?

Zato što „odgovore“ na sva gore postavljena „pitanja“ daje Big Farma, kroz svoje studije, svoje „koordinatore“, „opinion lidere“, „oktroisane eksperte“ i „experienced usere“.

Tako smo i sada, po ko zna koji put, prisustvovali palamuđenju: kada započeti akutno dijalizno lečenje i kome, da li je bolja intermitentna, kontinuirana, sled, ili PIRRT ……..

PIRRT je skraćenica od „Prolonged Intermittent Renal Replacement Therapy“ …. (svake godine nova skraćenica, kad već nema ništa drugo novo).

Te ima li efekta raditi ili ne raditi plazmafereze, npr. u vaskulitisima, kada i kome (jedan dijabolik mudro prosra: „treba biti oprezan sa plazmaferezama“?!?), te opet o nedovoljnim mogućnostima za rimtutuksimiziranje u srpskoj nefrologiji, pa onda opet red Sirolimusa, da li sjeničkog ili zlatarskog, ne rekoše.

Takođe, neki „stručnjaci“ su stalno u teranju, jer su im najčešće reči Mabtera i Teranova, – ma terajte se …

No, ne misle svi da su pare Big Farme jedini pokretač medicinara.

Jedan drugi naš saradnik (ne onaj iz provincije), imao je takođe, originalni komentar. Po njemu, ovo je bio Sajam veštačke inteligencije. Sve je to, kao zbog bodova, kaže. „Licemerje je dovedeno do savršenstva. Oni se prave da su nam profesori, a mi se pravimo da im verujemo. I ako malo bolje pogledaš te lakeje i njihove livreje, otpozadi, ispod Extreme Intimo rublja videćeš praziluk, naš, domaći, neprskani…  Iz toga možda nešto i nikne. Hoću da kažem: ne možeš ni te doktore za sve kriviti. Mnogi od njih osećaju da nešto nije u redu. Mnoge bi babe sad dale i 2 dinara da izađu iz tog kola, ali … kako sada izaći i gde? Šta je alternativa? Da se umesto po hotelima i kafanama posećujemo po bolnicama i gledamo šta je ko i kako naučio da radi i primenjuje? Nema toga. To niko i ne nudi.“

Tako kaže naš (ovde) često citirani saradnik, koji se takođe nije previše eksponirao na ovom performansu.

U jednom momentu, na istoj klupi, u publici, pojavili su se jedan do drugoga: Hrvatčević, Vidža, Jovanović, Đoka i Splješa. Priznajemo, bilo nam je zanimljivo videti ih na istoj klupi. Čovek se nekako, sentimentalan, ipak, ozari. Samo je klupa bila pogrešna.

Za neočekivanu (da li?) pojavu jednog para predavača endokrinologa na ovom skupu (i bukvalno su par, i to bračni) niko nije imao racionalno objašnjenje, ali se najčešće pominjao jedan raniji članak u Tabloidu, čiji je Insajder izgleda provalio otkud vetar duva (link).

Dojajen vojne nefrologije, čuveni dr M. Radojević, takođe nije ni privirio na ovaj skup, jer verovatno, neće čovek da se blamira, pred kraj karijere …

Veliko iznenađenje je bilo i aktivno učešće Milana Radovića, za koga većina veruje da nije korumpiran i da se moralno razlikuje od ostatka nefrološke vrhuške, ali i Milan je nekim putem, kako – ne zna se, ipak bio uvučen u priču.

Zato je jedan drugi nesumnjivi autoritet, direktorka Nefrologije KCS, prof. Biljana Stojimirović, uspešno izbegla pojavljivanje i slikanje u društvu ozloglašenih (i od FBI traženih) dijaliznih kriminalaca (kod nas nažalost, neosuđivanih).

I to bi bilo to.

Pa se vi sad o indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama, konsultujte sa svojim nefrologom.

I neka vam poslednja rečenica bude brza.

.

.

.

izveštači redakcije

http://www.dijaliza.wordpress

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

A sada, malo opuštenije.

Kad već ne možemo ništa da promenimo,

možemo i mi da zasviramo, znate već kome.

Evo jedne prave srpske kompozicije

koju je izabrao naš muzički urednik,

praveći aranžman po tekstu

Milosava Buce Mirkovića (link):

.

.

U Srbiji varoš velika

ka njoj teče reka nefrologa,

u njoj smo se dušo našli mi,

sreli smo se i razočarali.

.

.

Uz mikrofon Naum duva,

Stara Nada tajnu čuva,

niko znanje ne mora da zna.

.

.

FBI im mrežu plete,

naneli su svima štete,

al’ na jesen ide penzija.

.

.

U Crowne plazi gužva velika,

i profesor Goce će zasvira,

Kad zasvira stvarnost zaboraviš,

lagano da Farmu ne budiš.

.

.

.

Kraj

.

.

.

.

.

.

Dijalizna mafija je realnost

Nije dobro što je imamo, ali još je gore što niko ništa ne čini da je procesuira.

To bi, ukratko, bio jedini zaključak, posle čitanja reakcije pacijenata (samo jednog!) i priključenija, tj. komentara, na taj tekst.

Evo originala, sa web-portala najstarijeg dnevnog lista na Balkanu:

Ko želi može i sam da proveri aktuelni status na linku:

http://www.politika.rs/sr/clanak/433015/Ne-bi-bilo-dobro-da-dobijemo-i-dijaliznu-mafiju http://www.politika.rs/sr/clanak/433015/Ne-bi-bilo-dobro-da-dobijemo-i-dijaliznu-mafiju

A ko više voli „hard-copy“ može pronaći štampano izdanje „Politike“ od 03.07.2019.

Šta reći, posle svega?

Ne da ne bi bilo dobro, nego je već kasno, a što je najgore, niko se oko toga i ne uzbuđuje previše.

Zavera ćutanja, čiji ono to beše izum?

.

.

.

DiaBloG – 2019

.

.

A mi to sve vreme govorimo: MITO

A mi to sve vreme govorimo: MITO !

Poštovani čitaoci,

posebno vi koji nas pratite od našeg početka, od pre 6 godina …

vi najbolje znate na šta je ovde najviše ukazivano.

Koja je naša glavna dijalizna boljka?

Dana 30.05.2019. osvanuli su i na našim kioscima i na drugim sajtovima naslovi i tekstovi, koje mi sada nećemo uopšte komentarisati.

Sad cela dijalizna Srbija i ceo dijalizni Region, priča o tome, ali mi nećemo.

Pustićemo sada druge hrabre novinare, tužioce, istražitelje i vas sadašnje ili buduće pacijente, da sami donesete svoj sud …

Prenosimo:

https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2019&mm=05&dd=30&nav_id=1548453

https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2019&mm=05&dd=30&nav_id=1548453

Prvi tekst se pojavio u časopisu „Nedeljnik“, a zatim su ga preneli svi …

.

A u stvari „Nedeljnik“ je samo prepričao vest sa nekih američkih sajtova …

Dobrim delom je i skratio celu priču, tj. Izveštaj od SEC and U.S. Department of Justice iz marta ove godine.

Ali, mi imamo i linkove i za te američke sajtove, gde je ta vest prvi put javno objavljena i gde možete videti ceo tekst Izveštaja u originalu …

https://www.sec.gov/news/press-release/2019-48

https://www.sec.gov/litigation/admin/2019/34-85468.pdf

Znači, SRBI treba da se zahvale, kome?

Ne nama, naravno, presudan je opet strani faktor . . .

Istragu je sprovela američka Komisija za hartije od vrednosti, američko Ministarstvo pravde i FBI (Federal Bureau of Investigation). Sveto trojstvo, što bi se reklo.

Nećemo, opet ponavljamo, ništa komentarisati, ni prevoditi, donosimo samo originalne izjave.

Evo i izjave FBI, u originalu:

“This case shows the continued commitment of the FBI and our partners to investigate bribery and corruption worldwide,” said FBI Assistant Director Robert Johnson.  “The FBI’s dedicated International Corruption Squads across the United States will continue to combat foreign corruption that reaches our shores and send a strong message that, no matter how long it takes, we will not wane in our efforts to uphold the law.”

“This case shows the FBI will hold accountable those who treat corruption as the cost of doing business,” said FBI Special Agent in Charge Bonavolonta.  “Fresenius’s admissions are incredibly concerning because no company should break the law by paying-off international partners to obtain or retain business.  We will continue to work with our law enforcement partners to root out corrupt schemes and ensure they do not become common practice at the expense of other hard-working businesses.” 

Međutim, pažljivom pretraživaču neće promaći činjenica da je vest o započinjanju istrage najranije objavio Wall Street Journal (https://blogs.wsj.com/corruption-currents/2012/08/03/german-dialysis-maker-opens-fcpa-probe/), i ne samo to, oni su prvi objavili da su ključni podaci za pokretanje istrage dobijeni iznutra, od nekog zaposlenog u Frezenijusu, whistleblowera – što bi se po naški reklo: insajdera ili uzbunjivača (https://www.wsj.com/articles/german-dialysis-firm-reaches-agreement-in-bribery-probe-11551119500).

A sada, ono glavno i najvažnije, za srpsku dijalizu.

Opet nećemo prepričavati, niti prevoditi, ništa – samo donosimo originalni izvod iz Izveštaja . . .

A Tačke 52 – 54. odnose se na te naše, srpske, dijalizne kriminalce . . .

Generalno rečeno, radi se o sledećem:

(opet original, bez ikakvog prevoda, da se nešto „ne izgubi u prevodu“)

FMC made improper payments through a variety of schemes, including using sham consulting contracts, falsifying documents, and funneling bribes through a system of third party intermediaries.  Despite known red flags of corruption since the early 2000s, FMC devoted insufficient resources to compliance.  In some jurisdictions, Fresenius failed to take basic steps such as providing anti-corruption training or performing due diligence on its agents.  In many instances, senior management actively engaged in corruption schemes and directed employees to destroy records of the misconduct.  All told FMC paid nearly $30 million in bribes to government officials and others to procure business.

. . .

Ostatak možete naći i sami na:

https://www.sec.gov/litigation/admin/2019/34-85468.pdf

https://www.sec.gov/news/press-release/2019-48

Čekaćemo, i pratićemo i dalje, sve što se dešava na ovu temu.

Do tada, možda bi trebali da se ugledamo na „Španski model“.

Da, naši nefrolozi vrlo rado ističu i sa ponosom citiraju situaciju iz Španije, nažalost, samo da bi pokazali kako su pokupili tuđe brojke i rezultate da bi se pravili pametni u oblasti transplantacije.

Ali, Španija ima i nezavisne novinare – istraživače, i tamo se već otkrilo (za 2 nedelje) ko je Glavni primalac mita.

Kod nas, iako svi, apsolutno SVI, znaju ko je Glavni primalac FMC-mita, dani prolaze, a ime Glavnog primaoca, kao ni imena ostalih mu saučesnika, se ne pojavljuju . . .

Čekaćemo i dalje da vidimo te naše hrabre novinare – istraživače, tužioce, sudije, zaštitnike prava pacijenata, razne komore časti i ugleda, da li će smoći snage da objave ono što SVI u srpskoj dijalizi već odavno znaju, samo se godinama prave mutavi, i čekaju da im FBI rešava probleme.

Možda se zaista ovoga puta neće izvući „uvaženi stručnjaci“, „dijalizni profesori“, „direktori“, „načelnici“ i njima slični kriminalci u belim mantilima, specijalisti za nameštanje poslova i protežiranje „sponzora“, koji ih je, eto, prijavio, i nagodio se sa amerikancima.

Dakle, nastaviće se . . .

Akobogda.

Ali, svejedno . . .

Nije zgoreg, podsetiti vas, samo linkovima (poveznicama), na tekstove koji su objavljivani ovde, na ovom istom sajtu.

A mi smo, na ovom istom sajtu, još daleke 2013. (pre čak 6 godina) objavili sledeće tekstove:

Ko koga i kako pljačka u dijalizi?

Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC

.

Fenomenalni, kao i uvek: Mike Adams i Dan Berger, su nam samo dali grafičku podlogu, kao ilustraciju, našeg ukazivanja na domaću situaciju.

Imali smo priliku da od naših saradnika koji su nas izveštavali sa domaćih skupova o interesantnim dijaliznim temama, kao što je npr. tema „Etika i dijaliza“, napišemo vrlo kritičke primedbe, ali ste svi vi (mediji, javnost, sudstvo, tužilaštvo, policija, građani, doktori, sestre, pacijenti, …) opet ćutali i čekali da vam FBI napiše na internetu da se države Srbija i Republika Srpska pljačkaju u oblasti dijalize . . .

Pa smo, na ovom istom sajtu, pre čak 5 godina, objavili tekstove:

Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji

Šta radi Fresenius u Republici Srpskoj

Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?

E, sad nećemo više ništa da kažemo . . .

Da vidimo, možete li i smete li išta uraditi sami.

Jer,

ne zaboravite:

„Svako ima dijalizu kakvu zaslužuje„.

Aufiderzen.

.

.

.

.

.

.

.

DiaBloG – 2019

.

.

.

DTS – Dijalizni TV Servis

.

„Vaše pravo da ne znate ništa,  je naša jedina obaveza“

.

(Ne preporučuje se gledaocima sa ureom ispod 18 i onima preko 28, ma šta to značilo).

.

Programska TV shema:

 

6.30 – 8.00	Uključenje	Svečano bodenije svih AV fistula i graftova širom naših dijaliznih sala, počeće kao i svakog radnog dana od 6.30 do 8.00 časova i biće obeleženo brojnim hematomima, propuštanjima vena, prebadanjima i sličnim čudesima, na koje možete samo da se krstite rukom na kojoj vam nije krvni pristup. Alarmi i zvona sa svih dijaliznih aparata oglasiće početak još jednog dijaliznog iskušenja, a svečanu užinu služiće bolničari uz tradicionalni dijalizni pozdrav: „Nema drugo“. Upozorenje: program koji sledi sadrži plasiranje igala (robe).
8.00-8.30	Prelistavanje (pregled dijalizne dnevne štampe)	Na naslovnim stranicama naših dnevnih listova, najvažnije vesti iz dijalizne politike, društva, kulture i sporta: 13 znakova da vam bubreg ne radi kako treba, 6 namirnica koje možete konzumirati kad vam se ne jedu g.vna, 10 pitanja koja morate postaviti sebi pre nego što shvatite da ste glupi, nezapamćeno nevreme iznenadilo i najveća zlopamtila, grad veličine teniske loptice u zemlji koja sve nade polaže u Đokovića; Obrt u istrazi: pevačicu je ubio poznati političar, a tajkun je držao za noge; Nada prošla poligraf; Okreće se kolo sreće: Rade radi za Milana; Sanja umesto na klupi osvanula u Medigrupi; Vidža izdominirao u Nikad nije kasno; Kija, Ajfonka i Mile Samsung – dokazi našeg tehnološkog nezaostajanja za svetom; Sloba rekao Drvetu mudrosti: „Ja što Naomim, ja to i Okembelim“, iskusna Ljubica uporna: fosfor je tihi ubica.
8.30-9.15	Emisija iz kulture i obrazovanja – Savremeno dijalizno slikarstvo	Kustos muzeja savremene dijalize govori kako je oslikana čuvena scena „Đokonda Trojeručica“, figura božanstva pohlepe koja iznuđuje i otima mitove od 3 kćerke Big-Pharme: Hemodijalize, Peritonealne dijalize i Transplantacije, a sve to uz zagonetni osmeh, oko čijeg se značenja stručnjaci i danas prepiru. Da li je u pitanju autoportret načelnika jedne nefrološke klinike ili je u pitanju fiktivni lik iz Kovačevićevih maratonaca, saznaćete ako ne promenite kanal, jer: u pravoj ste kanalizaciji.
9.15–11.00	„Odavde do tečnosti“	Po motivima romana Džejmsa Džonsa, iz dijaliznih sala, prvi put uživo, u kameru, govore ljudi koji maštaju o transplantaciji, o novom životu. Potresno, iskreno i nadasve objektivno, oni govore, o bezosećajnim nefrolozima, o beskrupuloznim farmakomafijašima, o glupoj propagandi i nerealnim zakonskim rešenjima, .. o svojim najvećim mukama, nadama i razočarenjima. Ko je gledao prethodni nastavak: „Poslednje Hristovo prečišćenje“ ni ovaj put neće ostati razočaran.
10.00-12.30	Muzika je sve što peva – emisija popularne narodne muzike	Ovaj put čućemo stare hitove u novoj obradi i sa osveženim aranžmanima: „Dok jedem iz konzerve skuše, moji se snovi ruše“, „Stojna mome ubavo“, „Zapalio bih celo selo kad ušmrknem ono belo“, „Ja se i sad sećam tvoga lika, da l’ se moga nekad setiš ti?“, „Što stariji sve mi više fali, ono što si ti odnela“, „Moja mala mršava ko koza, il je sida il trihineloza“, „Ovo selo zapamtilo nije, kraj kazana da se Fanta pije…“, „Kad me vide ruke šire, žene vole oficire“, „Ja sam svoju Raziju miniro, poginut će ko je bude diro“, „Dogodine biće dve godine duge“, „Uvenuće Narcis beli, što sad moju sestru prati“, itd, itd.
12.30-13.00	Filmska kritika – Kako smo sačuvali sopstvo, ili „Šta radite, more bre?“	Istok Pavlović i Zapad Todorović ukrstiće svoja „koplja“ u diskusiji o filmu „Južnjačka uteha“. Voditelj emisije je Nanuk sa Severa, a korisnici društvene mreže Twiter mogu i direktno postavljati pitanja pomenutom „dvojcu“. Gosti u studiju se mole da ne prde o klimatskim promenama.
13.00-14.30	„Bilo jednom u Srbiji“ odlomak iz serije Ostavština za budućnost	Priča o čoveku koji je istovremeno bio Načelnik Nefrologije u jednom velikom državnom kliničkom centru i Medicinski Direktor u velikom privatnom FMC dijaliznom centru, u zgradama koje su bile maltene preko puta. Čovek je sam upućivao pacijente na dijalizu kod privatnika, a onda im tamo potpisivao prijem kao direktor i te privatne bolnice. Kako je na tom poslu obezbedio sebi stanove, BMW, platu od 5000 evra, posao glavne sestre za ženu i posao za sina laboranta, a onda …, onda je Sveta otišao u policiju …
14.30-15.45	Prevođenje dijaliznih Srba na katoličanstvo	Do sada nepoznati detalji o ljudima koji su izbegli od Oluje i Bljeska, a sada se iz srpskih dijaliznih centara vraćaju u Hrvatsku i preko određenih svećenika pokušavaju da dokažu da su oduvijek bili Hrvati i katolici, a radi dobijanja transplantiranog bubrega. Tužna priča o ljudima koji su mogućnost pišanja spremni da usmere na Pravoslavlje i na Srbiju, samo da bi pobegli sa dijaliznih aparata koji život znače. Šta o tome kažu naši Etički odbori i do kojeg stepinca je ova pojava uzela maha, biće reči u emisiji za koju smo mislili da se više nikada neće reprizirati.
15.45-16.30	Poetski trenuci: Grupa dijaliznih pesnika iz Resnika	„A u mome jadnom srcu teku otrovi, i na sve to sada si se ubacila ti“ – kaže jedan od najpoznatijih stihova GDPR, Grupe dijaliznih pesnika iz Resnika, koji su više puta objavljivali svoje radove u Sažecima sa Kongresa dijaliznih sestara, tehničara i pacijenata, a sada su po prvi put u prilici da sami potpisuju svoj album prvenac posvećen sponzorima i zainteresovanim nefrolozima.
16.30-17.10	„How yes no“ ili „Kako da ne“,	Emisija o znanju engleskog jezika srpskih učesnika nefroloških kongresa. Potresna svedočenja članova međunarodnih radnih predsedništava i sesija sa srpskim izlagačima. Da li je pisano saopštenje, tzv. Apstrakt, realan domet srpskih nefrologa? Među upućenima se čuje da je za oralnu prezentaciju sposobna samo Nada, ali i da u srpskoj nefrologiji ima još uskih grla.
17.10-18.30	Film: „Mirko, pazi na vazdušni detektor“	U okupiranoj dijaliznoj prestonici rat između 5 farmakomafijaških porodica je završen. Radnja filma počinje kada se dijalizna pacijentkinja iz američke „Baxterium“ okupacione zone, zaljubi u pacijenta iz nemačke „Trezvenijus“ zone. Upravnik logora je srećom, simpatizer pokreta otpora, ali ga izdaju negativci sa kućne dijalize. Iznenada, sponzorisana glavna sestra, u tumačenju izvrsne Grete Grebo, odlučuje da pacijentima zameni mašine. Zaplet koji sledi ispuniće očekivanja i najzahtevnijih ljubitelja horora.
18.30-18.55	„Zovi Đuru da blokira aerodrom“	Legendarna izjava ministra zdravlja o jedinom načinu kako pronaći ključne nefrologe i privesti ih njihovim radnim obavezama. O fenomenu lažnih radova, lažnih titula i lažnih kongresa, govori ekipa UBPOK koja tek treba da snimi ovu emisiju.
18.55-19.20	Nikad izvini	Nije teško biti pacijent (ako nisi bolesnik). Emisija o veštačkoj podeli na pacijente i medicinare, o tome kako prevazići takve predrasude govore oni koji još ne znaju da su već uveliko bolesni i da je granica samo u njihovim glavama.
19.20-20.45	Hronika: Izveštaj sa ovogodišnjeg kongresa BANTU, BAlkanskog Nefrološkog Turističkog Udruženja	„GDE JE BUDVA IMA MESTA I ZA TREĆEG“, pod ovim sloganom održavala se glavna kuloarska rasprava na ovogodišnjem 14. BANTU kongresu. Povod je, kao što poštovani gledaoci već pretpostavljaju, bio silovit nastup firme BiBraun na našem dijaliznom tržištu. Da li pojava konkurencije znači nove povoljnosti za sponzorisanje nefrologa ili će biti obrnuto? Nesuđena, ranije pretpostavljena treća dijalizna kompanija, očigledno nije imala adekvatnu političku podršku. Tim povodom, predstavnik firme Nipro-Nicontra, nije imao komentar. Inače, svi se slažu u oceni da su učesnici kongresa i mentalno i stručno bili u skladu sa nazivom istog, ali su podbacili po pitanju boje: iako je vreme bilo sunčano, većina nije postigla željeni tamni ten, većinom su samo crveneli. Toliko sa ovogodišnjeg BANTU kongresa. Studio?
20.45-21.50	„Devet i po nedelja“	Erotski triler. O fenomenu čekanja na operaciju AV fistule u našim dijaliznim centrima. Glavni junaci su zvezde domaće vaskularne hirurgije, autori čuvene drame: „Nek’ uradi Doppler!“. U emisiji će po prvi put biti prikazani i inserti iz dokumentarnog filma: „Kad budem dijaliziran preko kanile“.
21.50-22.30	„Paklena pomorandža“	Rimejk poznatog engleskog filmskog remek dela, sada sa našim Vladimirom Kardašijanom u glavnoj ulozi, a zaplet je naravno, vezan za hiperkalijemiju.
22.30-23.00	„Lepi centri lepo koštaju“	JPP, Javno Privatno Partnerstvo, javne pare a zarada privatna, o tome kako podbuniti pacijente da se bore za prelazak kod privatnika, govore naši eminentni nefrolozi i urednik časopisa Zvonalis, autor bestselera: „Kad su pacijenti imali repove“.
23.00-24.00	Film: „Djoko Unchained“	film prati dolazak na vlast mladog i pokvarenog lekara, koji posle torture načelnika i sam postaje načelnik …
00.05-01.20	Nema dijalize za starce, emisija iz kulture	Koja je dijalizna opcija najpreporučljivija za ljude trećeg doba, o tome govore nefrolozi koji veruju da su besmrtni, a moguća su i uključenja „uživo“.
01.20-01.50	„Park iz doba Đure“	Ovo nije parodija na poznati Spilbergov hit, nego dokumentarni prikaz stanja sanitetskih vozila hitne pomoći koja se koriste za prevoz dijaliznih bolesnika.
01.50-02.30	Film: „HDF 100%“	Poštovani gledaoci, nažalost, u Srbiji, do daljnjeg, ovaj film sigurno nećete moći gledati. Za takvu situaciju zahvalite se svojim nefrolozima, političarima i precdsednicima pacijentskih organizacija. Oni su ti koji su sprečili emitovanje ovog filma, što verujemo, ni za vas nije novost.
02.30-03.10	Serija „Ubiti pticu rugalicu“	Angažman najpoznatijih advokatskih kompanija, sprega vlasti i podzemlja, moćnika i korumpiranih profesora sa nadprirodnim paranefrološkim sposobnostima, a sve pod izgovorom da se uhapsi i likvidira nefrolog saradnik ovog sajta, jer vrši „otkrivanje poslovnih tajni“ i nanosi „štetu poslovnom ugledu“ kompanije Trezvenijus Medical Care. Nenadmašna serija. Uskoro i u štampanom izdanju.
03.10-04.00	„Širom zatvorenih očiju“	Dijalizna Ćirilica. Gosti u studiju: Lj.Todorović, M.Ivančević, A.Davidović. O toksičnom NATO dijaliznom materijalu, o tome da li su srpski organi već u Eurotransplantu, govore heroji sa Zvezdare, Vitezovi iz Niša i gore navedena trojka. Specijalno će biti obrađena još jedna tema: uskoro izlazi novi Pravilnik o bližim uslovima za dalje zajebavanje dijaliznih pacijenata. Očekuje se da o tome imaju svoje mišljenje i oni koji i sami učestvuju u stvaranju svog mišljenja.
04.00-04.30	Tako je govorio Čika Velja Zmaj	„Al’ je lep ovaj svet, ovde infarkt, onde stent“, „Kako naučiti fiziologiju bubrega: prvo idu 3 male čašice, pa onda jedna velika čašica, … i tu onda ja padnem, opijen naukom“, „Palijativna nefrologija je ono kad mi nefrolozi palimo kući 3 sata ranije, a sve oko bolesnika preuzmu sestre“, „Mija sindrom u dijalizi je izmislio neki Čkalja“, „Teorija da dijalizni pacijent može lako smanjiti interdijalizni donos jednostavno ne pije vodu“, „Srbi su imali pesnika koji je prvi upotrebio izraz ’neumorna pletisanko’, kad Zapadni doktori nisu ni znali šta je Holter-EKG“, „Pravi ribaund je kad ti se bivša riba vrati“, „Odbiti im bubrege, to je jedini način da se nefrolozi nateraju da rade bolje“, „Prečišćavanje mora početi od glave, a ne od fistule“, i druge citate našeg najpoznatijeg dijaliznog satiričara, koji je doktorirao sa tezom pod naslovom „Učestalost uroinfekcija pri nošenju pojasa nevinosti – sa posebnim osvrtom na ključaonicu“, evociraće malobrojni obožavaoci njegovog lika i dela, koje nije ostavilo značajnijeg traga u našoj udvoričkoj dijaliznoj književnosti.
04.30-04.50	„O pacijentu sve najlepše“	Urbana legenda kaže da je navodno Čerčil rekao autoru našeg Pravilnika o dijalizi: „Šta te briga, nećeš se ti po njemu lečiti“. Kako nastaju naši Pravilnici govori Insajder koji nikada nije bio pozvan ni u jednu republičku stručnu Komisiju za dijalizu, a sve zbog izjave: „Samo mrtav pacijent je dobar pacijent“. Ako je i u pitanju lažni Insajder, pacijenti su naravno pravi.
04.50-05.10	„50 nijansi sive“	Serija o dijaliznim koncentratima i zajebavanju pacijenata takozvanom individualizacijom terapije. U glavnim ulogama: Kalijum i Kalcijum, koje ne možete podešavati „on-line“ nego samo kupiti unapred predviđene. Od sirćeta nam se skupljaju usta, jer se priča o citratima ispostavila kao još jedna holivudska limunada. Za iste pare, ali gi nemaju.
05.10-05.30	„Neki to vole kod kuće“	Smešni home video. Skrivena kamera je ulovila najsmešnija i najinteresantnija dovijanja pacijenata na kućnim hemo, perito, i ostalim dijalizama, koje rade kad ih niko ne kontroliše, a to znači redovno. Ovo zapravo, uopšte nije smešno.
	Odjava programa	Odjava, ne znači i da je kraj. Kraja i nema. Ima samo seoba. Sa hemo na perito, sa perito na transplantaciju, pa opet na hemo, i opet radost susretanja sa uzbuđenjima koje nam donosi novi dan. Nihil nismo dovoljno bene.

.

https://www.youtube.com/watch?v=yw_nqzVfxFQ

.

Uz odjavnu špicu, ponovićemo vam još jednom naš glavni poslovni princip:

„Vaše pravo da ne znate ništa, je naša jedina obaveza“.

.

I još jedna mala Napomena:

svrha ovih emisija nije vređanje bilo koga, nego upiranje prstom u bolna mesta.

.

Svako ima pravo da se kreće ili da bude kreten.

.

Uskliknimo s ljubavlju na ikonicu LIKE.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.

________________

___________________________

________________

Da se ne lažemo

(Ili: Zašto sve što jest – jest)

Hronika naše stvarnosti

1.

Ulazimo u poslednji kvartal tekuće godine, pa je red da se osvrnemo i na ovo dijalizno leto.

Centralizovane nabavke dijaliznog materijala koje je vršio Fond zdravstva slavljene su kao velika ušteda, a onda se vlast brže bolje ratosiljala te „uštede“ i prebacila sve nabavke lokalnim (od ranije dokazanim) manipulatorima. Zašto? Tvrdi se da su krađe države na tim centralnim tenderima bile u rangu cifara od oko 200 miliona evra, kada se u principu mora uključiti u istragu i Tužilaštvo za organizovani kriminal.  I uključilo se.  Fond je tada prebacio taj vrući krompir, nazad lokalnim dijaliznim centrima. Sada kada su nabavke dijaliznog materijala rascepkane na 60 tendera i ustanova, sume su naravno manje, ali se država potkrada i više. Neki se centri nisu ustručavali da tačno opišu uslove koje ispunjava samo jedan (njihov partnerski) ponuđač sa kojim imaju privatnu saradnju. Pošto je to sada „kraduckanje“ kako je to svojevremeno propagirao jedan ministar, onda je to sasvim prihvatljivo. Više manjih krađa će javnost uvek lakše svariti nego jednu, ogromnu, da ne kažemo: centralizovanu.

2.

Danas govoriti istinu, znači rizikovati progon, zatvor ili ludnicu.

I nije to samo danas, i nije to samo kod nas. Ipak, izbegavanje suočavanja sa činjenicama dovodi nas u neverovatne situacije.

Zamislite ženu psihijatra, koja svake sedmice na internetu objavljuje svoje i slike svojih pacijenata. U našem slučaju, dijaliznih pacijenata. Da li je to normalno? Da li je to pošteno, prema pacijentima, prema struci, prema Hipokratu? I to se objavljuje na sajtu udruženja pacijenata. Da li je to reklama dotične psihoterapeutkinje ili dokaz njene poremećenosti? I sve je to finansirano parama naše države, znači svih nas. Da li je to još jedan primer kako opštenarodne pare postanu vlasništvo „uspešnog“ privatnika. U zdravstvu.

I niko ni reči, o tome, da kaže. Bukvalno, iz nedelje u nedelju, vidimo izmučena lica nekih novih dijalizanata kako sede viza vi dotične isceliteljke. I pored naših upozorenja, psihoterapija sa fotografisanjem se nastavlja. I grupno i individualno.

3.

Zamislite da u jednom malom gradiću u Srbiji, koji i u samom svom imenu ima odrednicu „palanka“ neko formira udruženje pacijenata pod imenom „Kidney“. Posle svih ismejavanja pokondirenosti, pomodarstva i skorojevićstva, kojima su nas već u osnovnoj školi pelcovali Nušić, Sterija, Zmaj i ostali velikani naše kulture, neka je grupa idiota u toj palanci osetila potrebu da svom udruženju da englesko ime „Kidney“. Valjda im „Bubreg“ ne zvuči dovoljno otmeno. Ni moderno. Ali, nije samo bubreg ono što njima nedostaje, očigledno je da oni nemaju ni funkciju jednog važnijeg organa.

Tužno je bilo ponovo gledati fotografije nesretnih dijaliznih pacijenata iz „The Kidney“ udruženja, kako se zamajavaju gađanjem strelicama u metu, pikadiranjem, kod toliko njihovih (staleških) problema, u palanci, a i šire.

Ali, neko je to osmislio, neko je to odobrio, a bogami neko ima i koristi od toga. Nije tu slučajno izabrana engleska reč „kidney“.

Nećemo više o palanačkom duhu, o neukosti i kaćiperstvu skorojevića, kojima praziluk viri iz auspuha, ali im preporučujemo knjigu „Duh samoporicanja“, posle će im se sve samo kazti.

4.

Ali, sve to je još i ništa u odnosu na naziv dijaliznog udruženja u jednoj bosanskoj palanci. Oni su svom udruženju dali ime (nećete verovati): „Fresenius“. To je toliki idiotizam, da je teško naći razmeru za opisivanje istog, čak i u grupi psihičkih poremećaja poznatih kao štokholmski sindrom. Kao kad bi ovce iz Pančeva osnovale udruženje „Vukovi sa Ontarija“, ili kad bi poljoprivrednici iz Doboja odlučili da svoju pijacu nazovu imenom „Monsanto“. Ali, pomenuto udruženje dijaliznih bolesnika postoji već desetak i više godina, i ne odustaje od svoga imena, mada im je čak i navedena firma tražila da to ne rade. Kažu da je Stevan Sremac autor čuvene rečenice: „Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvata mišljenje svojih neprijatelja“ (link).

5.

Švaba Miškolc i vojvođansko udruženje dijaliznih pacijenata, koje smo već prozivali na ovom sajtu, a zbog  neskrivenog uzimanja para od pomenute dijalizne firme (FMC), sada su valjda, da bi to demantovali, najnoviji broj svog Nefro časopisa posvetili reklami drugog privatnika, američkog „Bakstera“. Naravno, ime ove od ranije (po trovanju dijaliznih pacijenata u Hrvatskoj) poznate firme se ne pominje, nego je tu ime njene domaće ispostavne firme. Da se Vlasi, tj. Srbi, ne dosete. I opet su naravno, nastavili da bezočno kradu naše tekstove, ne navodeći ni gde, ni kada, ni sa kog sajta su ih skinuli. A osim tog našeg teksta o gvožđu, svi ostali tekstovi su im isprazni skriberaj i čiste reklame, bez ijedne reči kritike postojećeg sistema.

6.

Po zastupanju interesa dijalizne farmakomafije najpoznatiji pacijent, čuveni Zvonalis, iz čijeg se svakog retka lako može otkriti „Za kim zvona zvone“, rešio je da umesto dosadnih „sportskih igara“ organizuje Kongres „dijaliziranih“ pacijenata. Nesretnik ne zna da izraz „dijalizirani“ znači prošlo vreme, pa ispade da su pozvani samo oni koji su dijalizirani i više se ne dijaliziraju. Ako u našem jeziku postoje dijalizni doktori, dijalizne sestre, onda valjda postoje i dijalizni pacijenti. Ili je možda mislio pozvati samo one kojima funkcioniše transplantirani bubreg, jer samo su oni zaista dijalizirani. Na stranu nepismenost glavnog „naučnika“ ovog jedinstvenog Kongresa, za očekivati je da će prikazani „naučni“ radovi štititi isključivo interese domaće farmakomafije i pacijenata na kućnoj dijalizi, prevashodno samog Zvonalisa, kao večitog predsednika, i njegovog zamenika, koji je isto na kućnoj dijalizi, a inače je i bratanac imenovanog. Drugi bitan cilj mu je obezvrediti ulogu i značaj Predsednika saveza svih udruženja dijaliznih pacijenata, gospodina Todorovića, kojeg namerava prikazati kao nesposobnog i neborbenog, kad već nije uspeo legalnim putem da ga smeni. Kako je Zvonalis namakao tolike pare i koliko će on tu „biti dobar“ to ne zna niko, pa treba zaista biti glup i naivan pa poverovati da će se sa Zvonalisovim kongresom poboljšati situacija u srpskoj dijalizi.

7.

Ludilo kongresiranja je potpuno. Svi imaju kongrese. Imamo kongres dijaliznih pacijenata, zatim kongres dijaliznih sestara, pa na kraju i kongres dijaliznih lekara, nefrologa.

Učesnici već sada imaju spremne svoje RADOVE  iliti  IZLAGANJA.

Važno je, za trenutak barem, pobeći iz svoje otužne dijalizne stvarnosti, i izigravati nešto. Toliko glumatanje i foliranje odavno nije viđeno u ovoj napaćenoj zemlji.

Sme li iko da pita za rezultate te dijalizne pregaoce?

Da li je išta učinjeno da se poboljša status bubrežnih bolesnika?

Da li se problemi sa vaskularnim pristupima brže rešavaju?

Da li je ijedan centar nabavio onu lampu za lakše punktiranje fistula?

Da li je poboljšana predijalizna nega?

Da li je poboljšan repertoar nefrološke i dijalizne terapije?

Da li je povećan procenat lečenih kvalitetnijim dijalizama?

Da li se smanjilo enormno veliko umiranje dijaliznih pacijenata?

Da li se povećao procenat transplantiranih pacijenata?

Da li su dijalizni pacijenti dobili mogućnost odlaska u neku banju u Srbiji?

Da li je izmenjen Pravilnik, bar one njegove odredbe koje su „van pameti“?

Nažalost, ništa od navedenog nije promenjeno. Rezultat rada je svugde: nula.

Imaju li se naši vajni „učesnici kongresa“ i za šta konkretno uhvatiti?

Uhvatiće se međusobno.

U kolo. Svugde je predviđeno, druženje, zabava, ples i kolce, naravno.

Dijaliza gori a babci se češljaju.

8.

Da je postojeće stanje u dijalizi očajno, to svi jako dobro znamo.

Ono što nikako ne možemo da razaznamo jeste:

ko bi mogli biti krivci za katastrofalno stanje u oblasti lečenja bubrežnih bolesnika?

Da li iko poznaje te ljude?

Imamo li njihova imena?

Funkcije? Zaduženja?

Naravno da znamo. Znamo ih svi.

Mogli bismo sada ovde nabrojati imena ljudi koji su na čelu svih nefroloških i dijaliznih (pacijentskih, sestrinskih i doktorskih) organizacija.

Znamo i ko su, kakvi su, kako su i zašto su, došli na te pozicije.

Ali, imena nisu bitna.

Ista bi nam situacija bila i da su umesto dotičnih, neka druga imena.

Jer, nije tajna, ima prilično mnogo i pacijenata i doktora koji štošta zameraju sadašnjim čelnicima.

Veliki deo tih zamerki su skoro identične (samovolja, neaktivnost, nedostatak konkretnih rezultata, zloupotreba položaja, i slično).

Ali, pastva ne kritikuje (i to u kuloarima, uglavnom) svoje čelnike da bi promenili sistem i da bi doveli do boljeg lečenja obolelih od bubrežnih oboljenja.

Ne, oni ih kritikuju samo u želji da ih smene, pa da oni budu kalifi umesto kalifa. A da sistem („apanaža“ od farmakomafije) ostane njima.

U takvoj situaciji iluzorno je očekivati da će izborom nekog novog pacijenta, doktora ili profesora, na čelo tih udruženja, doći do bilo kakvih poboljšanja za dijalizne pacijente.

Govorimo o Udruženjima dijaliznih bolesnika, o njihovom Savezu, o Udruženju nefrologa, Nefrološkoj sekciji SLD, Udruženju transplantologa, i svim inim „udruženjima građana“ formalno zainteresovanim za poboljšanje lečenja bubrežnih bolesnika.

Niko od njih nije zainteresovan za opšte dobro, nego samo za ličnu korist. Ne bi oni ni dospeli do kandidata za najviše pozicije da nisu već pokazali svoj karakter i „sposobnosti“ koje garantuju da neće popravljati sistem, nego samo svoje imovno stanje.

Suština zapadnog sistema vrednosti je pragmatičnost.

Oni polaze od činjenice da je čovek po svojoj prirodi pokvaren, sebičan, gramziv, i da to samo treba iskoristiti tako da to kreatorima sistema donosi korist.

Ideje u kojima su nekada rasle cele generacije ljudi, a to su ideje ravnopravnosti, jednakosti, humanizma, opšteg blagostanja, prioriteta kolektivnog nad individualnim, izgleda da su definitivno poražene.

Zato danas, ništa ne treba da nas čudi. Ni kada roditelji podvode svoju decu po rijalitijima, ni kada lekari trguju organima pacijenata, ni kada pacijenti štampaju novine u kojima se veliča farmakoindustrija koja ih ubija.

Svako želi neki bolji status za sebe, tuđe muke i smrt ih ne interesuju. U sred logora za istrebljenje zatvorenici su se otimali za poziciju onih koji odvode druge na uništenje. Do poslednjeg daha su se ulizivali gospodarima, verujući da će time njihova sudbina biti bolja, a život bar malo duži. Zna se i koji su žandarmi izvodili đake iz škola na streljanje. A ispod obešenih rodoljuba na Terazijama (ima slika), drugi njihovi sugrađani su mirno pili svoju kafu. Danas bi to bio kafućino. Ili neki „šejk“, Bože prosti. Videli ste i slike udavljenih na Adi ciganliji. Ostali posetioci nastavljaju da se kupaju, brčkaju i sunčaju pored leša udavljenika. Nema tog terorističkog akta, masakra ili revolucije, koji će naš narod naterati da odustane od odlaska na uplaćeno letovanje. Logika je: Ja ću da se provedem, a svi ostali mogu da pocrkaju, ne interesuje me.  I vani je isto.  Svugde je isto.  Najbolji primer je ona Engleskinja Lusi, koja je rekla da je besna jer je ubistvo 84 osobe „pokvarilo“ njen šoping u Nici (link). Ni manje, ni više.

Skoro svi mediji i skoro sve institucije u našoj državi podržavaju taj i takav Zapadni sistem. Sve su nam novine okićene slikama golih devojaka, a odmah pored tih slika su tekstovi u kojima se novinari iščuđavaju zbog porasta nasilja prema ženama.

A najsmešnije je ono lažno moralisanje i prenemaganje. Kad se vodeći tabloidi na naslovnim stranicama kao zgražavaju tolikim zločinima u porodicama, tolikim nasiljem na ulicama, na tribinama, u fabrikama, u bolnicama, svugde…

Kao ne razumeju šta se dešava, a u stvari: uživaju. Znaju da im baš to podiže tiraž i donosi zaradu. Od ljudi su napravili životinje i sad znaju da će životinje uživati da vide što više krvi, stradanja i smrti drugih, jer im se tako stvara privid sreće, sreće da se to isto nije desilo njima.

Hiljade pobijenih od jedne bombe, postavljene u nekom metrou, ne izazove toliko besa koliko jedna ogrebotina na sopstvenom automobilu.

Zato dijalizne bolesnike niko i ne želi da razume.

Na sam pomen dijalize svi nedijalizni osete samo sreću što se to nije desilo njima, i ništa ih više oko toga ne interesuje.

A onda se taj sistem rezonovanja ustalio i kod samih pacijenata. Sada i dijalizni pacijenti, kad čuju da zbog loše dijalize umire previše ljudi, prvo što pomisle je: srećom ja nisam među njima.

Sistem je tako podešen da se ne može ni popraviti, a kamoli promeniti.

Zahvaljujući nama.

Svima.

Da se ne lažemo.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

.     .     .     .     .     .

__________________________________________

.

Još sličnih tekstova:

• Igre za pacijente, pare za organizatore
• Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno
• Da li će sve ovo ostati Među nama?
• Šuntavilo, Brisači, Limunada, Supruga i Duple cene – Hronologija dijaliznih tendera
• Zašto udruženja dijaliznih bolesnika u Srbiji ne smeju nikada nijednu reč da kažu protiv firme Fresenijus?
• Težak položaj dijaliznih pacijenata u Republici Srpskoj
• Šta mislite: koji organ nikada neće imati svoj Svetski dan?
• Kontinuirana dijaliza za kontinuiranu pljačku …
• Da li će opet sve ostati Među nama?
• Otkrivamo: ko su novinari, mediji, doktori i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?
• Ispitati političku pozadinu cene dijalize
• Etika i Dijaliza – ili – Pune škole đaka, niotkuda rezultata …
• Thanksgiving Day
• Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje
• Ključni dokaz o tome ko upravlja postupcima Udruženja pacijenata
• Privatne bolnice za hemodijalizu
• Popravljalo Pravilnik, Ponovo
• Napravilo pravilnik, opet
• Ko koga i kako pljačka u dijalizi?
• Hleba i Igara, a za dijalizu šta nam daju

Dijaliza po tipu kompanije ili po tipu pacijenta?

Velika je nesreća što su naši dijalizni pravilnici, tenderi, centri i nabavke, organizovani uglavnom po tipu kompanije, dijalizne kompanije, na čijim se aparatima dijaliziramo. Da je sreće pacijent bi bio u prvom planu, u centru sistema, pa bi se sve, od pravilnika do nabavki, podešavalo prema potrebama nas pacijenata. Nažalost, naši medicinari, u skladu sa postojećim sistemom, prevashodno vode računa od koje će kompanije šta nabaviti. Oni te nabavke zovu „nabavke po tipu mašine“. Kakvi su im pacijenti i koje su potrebe tih pacijenata, o tome niko ne vodi računa. Tačnije, vodi se računa da ne dobijemo previše kvalitetnih dijaliznih tretmana (ne više od 20%). Svi već znate da postoje zadati procenti u koje doktori uklapaju potrebe svojih pacijenata. Tako im Pravilnikom odredili šefovi, profesori, kojima je najvažnije bilo da zaštite interese određenih dijaliznih firmi, firmi koje su njihovi dugogodišnji sponzori i donatori. Zato je veliku pažnju u dijaliznoj javnosti izazvao najavljeni serijal intervjua predsednika Saveza bubrežnih invalida Republike Srbije sa direktorima dijaliznih kompanija u Srbiji. Naš sajt će te tekstove prenositi u celosti, počevši od ovog prvog iz te serije, sa direktorom predstavništva japanske dijalizne korporacije Nipro. Obzirom da se u tom tekstu otkrivaju mnoge interesantne stvari, očekujemo, naravno, i vaše komentare.

Prenosimo vam tekst iz:  „Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.16-20:

МАТЕРИЈАЛ ЗА ДИЈАЛИЗУ ПО ТИПУ ПАЦИЈЕНТА

Поштовани читаоци,

Верујемо да све вас интересује каквог је квалитета дијализни материјал којим се снабдевају наши дијализни центри, болнице и клинике. Од тог материјала у значајној мери зависе и наши животи, наше преживљавање и степен рехабилитације. Шта је права истина о квалитету дијализатора, крвних линија, концентрата, апарата за дијализу и њиховог потрошног материјала? Ко и како доноси одлуке које се тичу квалитета нашег лечења и наших живота? Од овог броја, часопис „Дијализа“ започеће нову серију разговора, интервјуа, са најодговорнијим људима дијализног бизниса, како бисмо „из прве руке“ сазнали шта се дешава са снабдевањем и набавкама материјала и средстава од којих зависе наши животи.

У овом броју, за „Дијализа“ часопис говори Др Дејан Томовић, директор фирме Nipro D.med екслузивног заступника јапанског произвођача дијализног материјала фирме NIPRO.

„Дијализа“ часопис: Поштовани докторе Томовићу, крајем прошле године, видели смо да су по питању поузданости, јапански аутомобили, проглашени за најпоузданије на свету. Реците нам, да ли се може направити аналогија, да ли је и јапански дијализни материјал тог нивоа квалитета?

Др Томовић: Тачно, Ваше поређење потпуно осликава квалитет јапанских производа, а поготову нашег произвођача, Нипро Корпорације. Знате, Јапан има најмању смртност дијализних пацијената на свету. Друго, Јапан нема развијен програм трансплантације, па се зато оријентисао на квалитет дијализног лечења. И у томе је постао најбољи на свету, те су јапански произвођачи дијализног материјала заиста развили врхунске прозводе у својој области.

„Дијализа“ часопис: Хајде да будемо конкретнији. Сви смо ми чули за Tojotu, Sony, Canon, Hondu, Panasonik, Toshibu и друге јапанске брендове. Да ли је Nipro у дијализи, оно што су ови брендови у својим областима?

Др Томовић: Апсолутно, па чак и корак даље. Онај ко се дијализира помоћу Нипро медицинских средстава може да рачуна на квалитет који постоји и код осталих брендова које сте навели за различите области. У том смислу се највише истичу Нипро дијализатори, јер Нипро управо на пољу дијализатора поставља нове стандарде квалитета и функционалности, и тера друге произвођаче да барем покушају да прате тај корак. Дијализатори без Бисфенола А су прави пример за то.

„Дијализа“ часопис: Ако је то тако, неминовно се намеће питање: где сте ви били свих ових 6 деценија колико постоји дијализа у Србији? Зашто имам утисак да смо за Нипро игле и Нипро шприцеве сви знали, а за Нипро дијализаторе, до скоро нису знали ни наши нефролози, они који су најпозванији да се тиме баве и који редовно одлазе на конгресе и усавршавања из нефрологије и дијализе.

(https://www.youtube.com/watch?v=TRupNvBq7sw)

Др Томовић: Можда би било боље питање где смо били последњих 6 година. Али у праву сте, конгреси и усавршавања на која су одлазили наши стручњаци на жалост нису доносили нови квалитет лечења дијализних пацијената у Србији. Знате, пре двадесет година интернет се тек развијао, кућни компјутери су били реткост, мобилни телефони су били у повоју, телевизори су били гломазне кутије у дневним собама. Данас је интернет свуда, мобилни телефони и аутомобили у себи садрже вишеструко моћније компјутере од оних које смо пре 20 година само могли да замислимо, а телевизоре држимо окачене на зид као слике. Све се то променило, само се пацијенти у Србији и даље лече скоро истим дијализним материјалом, конкретно дијализаторима као и пре две деценије. Сада смо ми ту да то променимо нашим квалитетом. Велика већина наших нефролога су часни лекари који брину за своје пацијенте, али на жалост годинама уназад су били под утицајем управо најистакнутијих доктора ове професије. Ови најутицајнији нефролози су се по правилу борили за опстанак монопола, или тачније бипола, представљајући верне чуваре на вратима српског дијализног тржишта, али и то се данас мења.

„Дијализа“ часопис: Па шта се то десило, да ми данас ипак разговарамо овде, са Вама?

Др Томовић: Десио се закон, десила се упорност, десио се Нипро. Мада се и дан данас покушава избећи конкуренција, покушавају се избећи законске одредбе. И ми ту водимо велике борбе, на сваки законом дозвољен начин, јер политичку и тајкунску подршку не желимо. Наша највећа подршка је Нипро Корпорација и квалитет дијализног материјалa који стоји иза нас.

„Дијализа“ часопис: Реците нам нешто конкретније о томе. Ко, када, где, и како, се све врше те назаконитости, када је у питању снабдевање дијализним материјалом?

Др Томовић: Бојим се да нам ни 5 бројева Вашег цењеног часописа не би било довољно да одштампате све оно што смо ми уочили и сазнања до којих смо дошли, а што би се најпре могло сврстати у један вид организованог криминала. Ево само неких примера – рецимо када здравствени систем Србије више није могао да на тендерима за дијализаторе заштити дијализни монопол од фер тржишне утакмице, првенствено од нас, Нипра, једноставно је престало да буде тендера. Тако су се у трајању од преко две године, дијализатори по налогу Здравственог фонда набављали потпуно нелегално, без икаквих уговора, без икакве контроле цена и квалитета, искључиво од монополски установљених фирми. Све је то учињено на штету свих нас, нашег новца, и на штету дијализних пацијената. Ако има ваших читалаца који прате сајт dijaliza-wordpress много су могли тамо прочитати.

„Дијализа“ часопис: Рецимо да многи наши, посебно старији читаоци не користе интернет, дајте нам неколико кључних примера незаконитих радњи или неодговорног понашања у дијализном бизнису.

Др Томовић: Ево, рећи ћу вам конкретно. Да ли Ви знате ко је власник апарата за дијализу у српским дијализним центрима? Да ли Ви знате да то питање није регулисано за огроман број дијализних апарата? По дијализним центрима се „шушка“ о томе да фирме које сматрају да располажу апаратима у дијализним центрима у Србији, користе те исте апарате да уцењују Фонд здравства или болнице да ако они не буду побеђивали на тендерима да ће повући све „своје“ апарате и оставити пацијенте на цедилу. Према нашим сазнањима, која је тешко проверити, поједини истакнути нефролози су финансијским везама били повезани са двема дијализним фирмама, а посредни доказ за то су многе верзије Правилника о дијализи које су биле написане тако да се заштити монопол на српском дијализном тржишту. Сматрам да је врло јак незванични утицај који те фирме имају у политици, у судству, у здравству, па и у удружењима пацијената, ако хоћете да будемо искрени.

„Дијализа“ часопис: Кад говорите о удружењима пацијената, морам Вас упозорити да наше удружење и наш „Дијализа“ часопис, није никада добио ниједан динар од тих фирми, нити је икада објавио иједну рекламу било које фирме. Ми смо апсолутно непрофитна и независна организација.

Др Томовић: Мислим да Ви знате на која и каква удружења пацијената мислим. Ја Вам се извињавам што сам и према Вама био неповерљив у почетку. Пристао сам на овај интервју када сам се уверио да сте Ви једини изузетак. Ја Вас ценим због тога што сте дали шансу истини, јер истина о овим темама не може да се нађе у српским медијима.

„Дијализа“ часопис: Поменули сте нејасну ситуацију са власништвом над апаратима за дијализу у нашим центрима и стварање ситуације да се потрошни материјал мора узимати само од фирми произвођача апарата. Зашто онда Ви нисте понудили своје апарате дијализним центрима?

Др Томовић: У неким дијализним центрима су намерно ломили наше дијализаторе да би их приказали као оштећене и пријављивали нас Агенцији за лекове. Да ли можете да замислите шта би тек радили са нашим апаратима? Нипро апарати су спремни и регистровани у Србији, али овај овакав систем до сада није био спреман за њих.

„Дијализа“ часопис: За разлику од Црногораца, Срби нису никада ратовали са Јапаном, па није било ни потребе да се миримо са њима. Штавише, стиче се утисак да је та високоразвијена земља необично пријатељски наклоњена према Србији. Сви се сећамо чистих и модерних аутобуса на којима је писало ’Донација Владе Јапана’, а за поклон саднице јапанске трешње Срби су се појавили у непланирано великом броју. Кажу да је јапанска влада и највећи донатор медицинске опреме Србији. Зато је наше питање: да ли је негде у изгледу да Србија добије и јапанску опрему за дијализу?

Др Томовић: Јесте наравно, па су неки први кораци и покренути по том питању. Да би и јапанска опрема за дијализу дошла у Србију, потребно је да постоји такав интерес од стране корисника. Народ Јапана заиста јесте један од највећих донатора српског здравства. Донација јапанских аутомобила је била стварно лепо прихваћена од стране наше земље. Уколико би се једног дана Јапан одлучио да донира јапанску опрему за хемодијализу, надам се да би била подједнако добро прихваћена.

„Дијализа“ часопис: Да ли је уопште могуће ући у дијализни бизнис у Србији, ако имате против себе лекаре, нефрологе, начелнике дијализних центара, Комисије за дијализу, Тендерске комисије, удружења пацијената, политичаре, судије и стране амбасадоре – како сте ви уопште успели и да ли размишљате о томе да покушате бар са једном од тих важних група да склопите примирје?

Др Томовић: Наша фирма као и наш принципал има високе етичке кодексе, ми једноставно не можемо и не желимо да радимо на начин како су други овде радили деценијама. Немамо ништа против лекара, већ напротив, то су људи чија је мисија у суштини иста као и наша – да пацијентима буде боље. Због тога никада ништа не бисмо учинили ни против интереса пацијената, али такве ствари су се овде радиле. Прави стручњаци из области дијализе знају шта је заиста најбоље за пацијента, те свако ко је заиста стручњак једноставно мора бити на нашој страни. Чињеница је да су војне тендерске комисије и стручњаци војних здравствених установа, протеклих пар година ипак били поштенији при састављању тендерских услова и то је било пресудно да квалитет нашег дијализног материјала прво доспе тамо. Сада се трудимо да доспемо практично свуда, и да барем пружимо шансу да се пацијенти лече најквалитетнијим дијализаторима.

„Дијализа“ часопис: У медијима се појавила информација о плати директора једне дијализне фирме од 12 хиљада евра, месечно. Да ли сте Ви тај директор, докторе Томовићу?

Др Томовић: Ха, ха, .. (смех). Знате Ви врло добро, да ја нисам из те приче. Ми не добијамо никакве субвенције у овој држави. Поменух ли Вам већ високе етичке кодексе наше фирме? Нисмо ми ни моно-, ни би-полисти. Одговор на то питање ћете морати потражити код неког од наредних саговорника из ове Ваше серије разговора.

„Дијализа“ часопис: За вас се тврди да сте оборили цене дијализатора на историјски минимум, да сада због тога дијализни доктори и сестре не могу да путују на конгресе, а да све друге специјалности: кардиолози, ортопеди, реуматолози и даље несметано путују, наравно, о трошку државе, која та путовања плаћа кроз већу цену медицинског материјала. Како мислите радити, ако сте против себе окренули и лекаре и сестре и пацијенте?

Др Томовић: Морам да Вам поновим, нисмо ми против лекара, нити против сестара, нити против финансијског помагања њима или пацијентима. Друга ствар је ако су превелика нечија очекивања од нас. Када смо помагали, помагали смо искрено, а не да би се хвалили, па нећемо ни овога пута. Када смо донирали, донирали смо да помогнемо, а не да би из тога извукли неку корист. Осим тога, нисмо ми оборили цене дијализатора. Постоји нешто што се популарно зове предводник тржишта, маркет лидер, водећа фирма, а то тренутно у овом послу није наша фирма. Фирма која је годинама била водећа по питању дијализног материјала у Србији је та која диктира услове тржишта и цене. Знате да је тренутно у јеку кампања тендера за дијализни материјал у целој Србији. У првих пар тендера ми смо били нешто виши са ценама, док је водећа фирма управо водила агресивну политику обарајући цену 30% испод наше. Нисмо желели да улазимо у трку са ценама већ да покажемо да нам није циљ беспоштедна борба, и да омогућимо да водећа фирма сама одабере на које место на тржишту ће нас позиционирати, и ми бисмо на то пристали. Водећа фирма је одабрала да нас потпуно уклони агресивно ниским ценама, те је садашње стање на дијализном тржишту последица нашег одговора на овако дрско тржишно понашање.

„Дијализа“ часопис: Према нашим информацијама, ви јесте релативно нови на српском дијализном тржишту, али сте већ направили страшан дар-мар: победили сте или сте добили највећу количину дијализатора на тендерима за наше највеће дијализне центре, нпр. Звездару, ВМА, Драгишу Мишовића, ..   Реците нашим пацијентима који ће се дијализирати тим медицинским средствима да ли су она квалитетна и у чему се огледа тај квалитет?

Др Томовић: Не желим да користим Ваше питање за маркетинг, па ћу бити кратак. Наша прва линија квалитета су дијализатори. Функционалне карактеристике у смислу уклањања штетних супстанци из крви и ултрафилтрационе способности наших Elisio серија дијализатора су углавном супериорне у односу на већину других дијализатора који се могу пронаћи на светском тржишту па и код нас, у Србији. Произведени су технологијом без опасног токсина, Bisfenol A, за разлику од већине других производа ове врсте. Сматрам да је све то од највећег значаја за квалитет лечења пацијента. Паковање ових дијализатора је алуминијумско, а не једноставна пластична врећица, чиме је омогућено да буду максимално безбедно транспортовани и спречено је да буде нарушена њихова стерилност или друга својства. Произведени су и упаковани на стерилан начин те је њихова накнадна стерилизација гама зрацима изузетно блага и безбедна. Овако произведени, стерилисани и упаковани дијализатори су нешто најбоље што пацијент може добити за своје лечење. Да не наводим понаособ сав други дијализни материјал, све је то врхунског квалитета, о чему „шушка“ комплетна дијализна јавност, али мало ко се усуђује да гласно проговори.

„Дијализа“ часопис: Какве сте све проблеме имали, чиме су се све остали дијализни снабдевачи служили да би опањкавали вас или вашу фирму? Пацијенти заслужују да знају истину, према томе молим вас, будите потпуно поштени и искрени, јер после Вас на ред ће доћи и остали директори, па ћемо и од њих захтевати исте одговоре.

Др Томовић: Тешко је свести све то у пар реченица али покушаћу укратко. Па прво, утицај на формирање Правилника о дијализним материјалима. Годинама су Правилници о дијализи прављени не у интересу пацијената, него на начин да се Нипро избаци из дијализног система Србије. Тендерске комисије у Здравственом фонду на некада централизованим тендерима за дијализу, су недељама тражиле и најмању грешку у нашим тендерским понудама како би оспорили наше понуде, јефтиније и углавном квалитетније у односу на конкуренцију. Сматрам да је све то чињено под утицајем наше конкуренције, јер медицинско, финансијско или неко треће оправдање за то не постоји. Поједина удружења пацијената су против нас подносила лажне пријаве Инспекцији Министарства здравља, и то удружења пацијената на кућној дијализи, која никакав контакт са нама нису имала, без стида и срама. Ова удружења пацијената су ширила гласине да ће бити озрачен свако ко се дијализира дијализаторима стерилисаним гама зрацима. Најновије, тренутно актуелне лажи, су да Нипро уоште није јапанска фирма већ кинеска (?!).

„Дијализа“ часопис: Да ли је могуће да такве ствари још увек трају и да конкурентски рат за дијализно тржиште иде до те мере?

Др Томовић: Дијализна јавност почиње да схвата да су поједине функционалне карактеристике конкурентских дијализатора знатно лошије у односу на Нипро дијализаторе. Од тада су клевете усмерене на нас као фирму и њено руководство. Најзабавније ми је било када су се појавиле гласине да смо хомосексуалци (смех). Немам ништа лично против хомосексуалне популације, па ми није јасно да ли су тиме покушали да увреде нас или хомосексуалце. Даље се шире гласине како је Нипро једини кривац што сада доктори, нефролози неће моћи да одлазе на стручне конгресе о трошку дијализних фирми. Покушава се стручна јавност окренути против нас, иако смо ми присутни у јако малом малом пронценту гледајући свеобухватно дијализно тржиште. И то чине управо они који су од тог тржишта у протекле две деценије наплатили мислим преко пола милијарде евра. Чујем да се прети дијализним центрима да се неће сервисирати машине на којима започиње коришћење Nipro крвних линија. Шире се лажи како су линије неодговарајуће, како ће се машине кварити, без обзира што су линије проверене, функционалне, са много бољих карактеристика од линија које производи произвођач машина. Па ако машине баш и крену да се кваре, знаћемо ко је кривац за то, обзиром да се ове линије користе свуда у свету без проблема, и машине савршено раде са њима.

„Дијализа“ часопис: како је могуће да се на све начине спречава прича о штетности Bisfenola A и фталата, материја којих има у свим дијализаторима и линијама на домаћем тржишту, осим у онима које производи Nipro, а држава и даље одбија да изврши препоруке Европске комисије за здравствене ризике?

Др Томовић: ДЕХП фталат не садрже ни други дијализатори који се уобичајено користе у Србији, али Бисфенол А заиста не садрже, нити ослобађају, само Нипро дијализатори Елисио серија. Препорука Европске комисије је донета још пре тачно годину дана, и јасно наглашава да треба да се престане са коришћењем дијализног материјала који у себи садржи ову токсичну супстанцу, када год је то могуће. Сада је то могуће, јер управо Нипро Елисио дијализатори не садрже овај токсин. На жалост, нити дијализна заједница у Србији, нити релевантни државни оргавни нису обратили пажњу на ово јасно упозорење. Као да никоме осим Вас пацијената није превише стало до тога. Има и изузетака, нефролози три велика дијализна центра у Београду су показали своје интересовање за овај проблем. Желим да овим путем апелујем и на остатак дијализне заједнице у Србији да направи неки помак у вези Бисфенола А. Мора се учинити неопходно да би се у складу са професионалном етиком и у складу са Законом о здравственој заштити пацијентима на дијализи омогућило најадекватније дијализирање средствима која ће најмање штетити њиховом здрављу. Па нека то буде барем за најугроженије категорије дијализних пацијената.

„Дијализа“ часопис: Како је могуће да се суви бикарбонат за хемодијализу у целом свету производи и набавља од различитих фирми, а само код нас се то не дозвољава? Иако је то материјал који се производи у сред Европе, у Немачкој на пример (Serumwerk, нпр), испуњава немачке стандарде, али не одговара нашим монополистима и њиховим штићеницима?

Др Томовић: ….Или рецимо имамо NiproCart суви бикарбонат за дијализу направљен у Нипро фабрици у Шпанији. У праву сте, али са становишта тржишта. Сви ти стандардни бикарбонати су подесни за коришћење, али када дозволите да их само једна фирма продаје, ствара се монопол над тим производом. Дијализним пацијентима то није толико битно, него се штета наноси средствима здравственог осигурања.

„Дијализа“ часопис: А шта је то што сматрате да је битно дијализним пацијентима?

Др Томовић: Са становишта пацијената много је битније када здравствени систем, кроз Правилнике о дијализи не препознаје рецимо Mid-fluks дијализаторе, дијализаторе средњег протока. Low-flux дијализа се полако гаси у напредним здравственим системима, само код нас опстаје, и поред тога што је дугорочно лоша по пацијента, јер не уклања штетне супстанце велике молекулске масе. Томе служе Mid-flux дијализатори, који имају све карактеристике сличне Low-flux дијализаторима, али из крви уклањају и те штетне велике молекуле. Нипро има регистроване и Mid-flux дијализаторе али се не пружа могућност да они дођу до пацијената. Стручна јавност је урадила једну одличну ствар, пре неког времена је у Правилницима о дијализи свела проценат Low-flux дијализе на значајно мању меру. Сада је време за следећи корак, т.ј. да се омогући Mid-flux дијализа зарад добробити пацијената.

„Дијализа“ часопис: била је једна карикатура на интернету, алузија на филм Godfather, где директори пет највећих дијализних фирми притискају главног Кума да подели са њима своје везе у политици, медијима, полицији и судству, па ће сукоби међу дијализним фирмама одмах престати. Колико има истине у таквим схватањима, могу ли се заиста зауставити ти ратови у дијализном бизнису и од чега то зависи? Да ли је заиста било икаквих контаката или разговора између вас на ту тему? Или између вас снабдевача и представника државних органа?

Др Томовић: Неминовно је да ће сукоби међу снабдевачима дијализним материјалом кад-тад престати. Питање је времена и начина када и како ће се то десити.

„Дијaлизa“ чaсопис: зa крaј, уз зaхвaлност зa време које сте нaм посветили, реците нaм докторе Томовићу, иaко нисте Црногорaц, чули сте, нaдaм се, зa поему Мaтије Бећковићa: „Ђе рече Јапан“? Реците нaм докторе Томовићу, дa ли ће нaшa дијaлизнa јaвност, дијaлизни пaцијенти у Србији, имaти aсоцијaцију нa Нипро, кaдa неко, било ко, помене нaзив те песме?

Др Томовић: Апсолутно. Јa ни једног тренуткa нисaм посумњaо у то. Хвaлa и Вaмa и све нaјбоље желим и Вaмa и чaсопису и свим дијaлизним пaцијентимa који су имaли временa и стрпљењa дa ишчитaју овaј нaш рaзговор.

.

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

.

Tekst prenet u celosti iz:

„Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.16-20.

(Razgovor vodio i zabeležio: Dr Ljubinko Todorović)

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

https://www.youtube.com/watch?v=C6k_BOHfLYc

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

https://www.youtube.com/watch?v=t2E6vgKI7xs

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Odvajanje žita od kukolja ili Fenomen „endemske“ nefropatije

Paradigmatična priča o travi koja je hiljade ljudi oterala na dijalizu.

Pre jedno dvadesetak godina, u ona sretnija vremena, a sva su prošla vremena na ovim prostorima, izgleda, sretnija, pričao nam je jedan mladi nefrolog neke njihove doktorske, začkoljice i prepirke, kakve verovatno postoje i među svim drugim profesijama.

Kao, nađu se na užini, na pauzi, mladi specijalisti i specijalizanti, u restoranu društvene ishrane, u studentskom klubu, domu, ili gde već, i krene neko uobičajeno zadirkivanje. Kao, „šta vi kardiolozi znate, ceo život učite jedan mišić, 2 komore, 2 pretkomore, i to je to, nemate pojma o medicini“. Kardiolozi bi nadmeno odgovarali da je srce, ipak, najvažniji organ, i u poeziji, i u medicini, i u životu, pa kad srce stane, staje i sam život. Neurolozi bi odmah protestvovali tvrdeći da je mozak, najvažniji, jer mozak kontroliše sve druge organe, i samo je smrt mozga prava smrt, a svi drugi organi se mogu zameniti aparatima. Internisti i ostali bi im tada žestoko uzvraćali sa: „Eh, da mi je taj tvoj mozak samo 2-3 dana, da se malo odmorim.“

Hirurzi bi u tim zadirkivanjima uvek bili optuživani da su mesari, ortopedi da su kostolomci, a urolozi da su vodoinstalateri. Za razliku od ostalih lekara koji su ceo život teglili i čitali neke knjižurine, hirurzi su, kažu internisti, na posao dolazili sa „Sportskim novostima“, savijenim ispod miške, ispod već dobrano ojačanih bicepsa. Neprevaziđena je ostala ona čuvena anegdota, zapravo definicija, šta je to „dvostruko-slepi test“? Odgovor: dva hirurga gledaju EKG. Na šta bi se svi hvatali za stomak od smeha.

Po tim humornim stereotipima, internisti bi imali najveće znanje, ali bi malo šta znali konkretno da urade, dok je kod hirurga bilo obrnuto: oni nisu imali toliko znanje, ali su jedini znali operisati i rešiti pacijentu problem. Nefrologija među specijalnostima nije bila na posebnoj ceni, pa se čak govorkalo i da su na nefrologiji završili samo oni koji nisu mogli dobiti kardiologiju, jer je navodno, 95% nefrologa bilo primarno konkurisalo na kardiologiju, ali nisu prošli.

E, tada bi on, pričao nam je taj mladi nefrolog, ustao i rekao: „Gospodo, ako ste ikada uzeli u ruke, ijedan veliki svetski medicinski udžbenik, enciklopediju, ili neki drugi zbornik medicinskih znanja – ako ste, kažem, a trebalo bi da jeste (u šta nisam siguran), pogledali one poslednje stranice koje se zovu INDEKS ili KAZALO, da li ste ikada videli ijedno naše prezime, ijednog našeg medicinskog stručnjaka, naučnika, doktora, sa ovih prostora?“

„Niste, naravno – nastavljao bi taj nefrolog – jer takvih tamo: nema! Nema nijednog našeg kardiologa, kardiohirurga, neurologa, ni ortopeda, ni drugih. Kada pogledate pod odrednicom Srbija, Jugoslavija, Hrvatska, Bosna… – videćete brojeve stranica koji će vas odvesti na samo jedno poglavlje, a to je gospodo: NEFROLOGIJA! Naši su autori u medicinskom svetu citirani, gospodo, samo u vezi Endemske nefropatije. I nigde, i nikada više.“

Eto, čime se i kako se branio taj nefrolog, dajući sebi i svojoj specijalizaciji, na značaju i praveći se važan pred kolegama.

Kad se zanemari zezatorski aspekt diskusije, i mladalačko preterivanje, ta je argumentacija bila u osnovi, tačna. Prezimena na „-ić“ u medicinskim enciklopedijama najčešće su se nalazila u poglavljima o endemskoj nefropatiji.

Danas, međutim, ta priča izgleda malo drugačije i nije upotrebljiva za odbranu časti nefrološke profesije.

Priča o endemskoj nefropatiji je postala priča o našim sudbinama, o našim naravima, o našem mentalitetu, pa na kraju i o našoj medicini, o društvu uopšte.

Kako se moglo desiti da prođe toliko vremena, a da se ne otkrije uzrok te bolesti?

Pojam „endemska“ znači: karakteristična samo za neka područja i nigde više.

Kako se desilo da samo jedna bolest, i to bubrežna, bude karakteristična, samo za neke zemlje, na tom tamo (brdovitom) Balkanu, a da je nikada i nigde drugo u svetu nema.

Istorijsko pitanje, za čijim se odgovorima sada već može početi tragati.

Uprkos trudu mnogih kod nas slavljenih i uvaženih medicinskih autoriteta, doktorska imena sa balkanskih područja su se u medicinskim enciklopedijama nalazila uglavnom povezana sa endemskom nefropatijom.

Kao da ništa drugo svetu nismo novo ili značajno dali osim te nesretne boleštine.

A onda se posle dugo godina, ispostavilo da ni to nije „naše“.

Prvi put se ta bolest počela pominjati 1956-7. godine. Po našim knjigama tu bolest je prvi uočio dr Vojislav Danilović, po bugarskim knjigama to je uradio dr Yoto Tanchev, Rumuni takođe imaju svoje prve otkrivaoce, tako da je toj bolesti dobro stajao naziv: Balkanska Endemska Nefropatija ili skraćeno BEN.

Bolest je bila karakteristična samo za određena sela!  Ta sela su uglavnom bila oko naših reka: Save, Kolubare, Morave, Drine, … i sličnih, nama manje poznatih reka u Bugarskoj i Rumuniji.

Bolest se ispoljavala dosta kasno, u četvrtoj, petoj ili šestoj, deceniji života, i dijagnostikovala se uglavnom porastom ureje i kreatinina u krvi. Dakle, tipičnim znacima bubrežne slabosti. Bubrezi su se postepeno smanjivali, bolest je imala uglavnom spor tok. Ničim se nije mogla izlečiti ili zaustaviti, kada bi se jednom utvrdila. A utvrđivali su je, na osnovu laboratorijskih analiza, ultrazvučnih ili rentgenskih snimanja, prema porodičnim ili epidemiološkim podacima. Bolest je polako napredovala, dovodeći na kraju, do – dijalize.

Osim znakova bubrežne slabosti, oboleli su imali i tipičnu bledo-žućkastu boju lica (kao slama), u različitim nijansama, gde je bledilo u stvari bila posledica malokrvnosti (anemije), a žutilo posledica bubrežne insuficijencije (taloženje urohroma i drugih pigmenata). Anemija je bila vrlo česta kod ovih bolesnika, a za razliku od drugih bubrežnih bolesnika, obično nisu imali povišen krvni pritisak (hipertenziju). U urinu bi se povremeno našla manja količina belančevina (proteinurija), ali je sediment urina bio „oskudan“. Osim anemije, u bolesnika sa endemskom nefropatijom su bili česti i tumori sluznica mokraćnih puteva, takozvani karcinomi uroepitela. Ti su se kracinomi uglavnom otkrivali pojavom krvi u mokraći, tako da je i to stanje (krvarenje) pogoršavalo anemiju. Na slici desno je prikaz bolesnice iz jednog od naših (srpskih) područja sa BEN, ilustracija koju je napravio čuveni Frank Netter.

Dominiranje anemije se inače objašnjavalo time što je na biopsijama bubrega uočeno da bolest zahvata uglavnom kanaliće i okolno tkivo srži bubrega (tubulointersticijum), a ne glomerularno klupko (mikro-filtere) bubrega. Hormon koji podstiče ili održava krvnu sliku, eritropoetin, luči se upravo u okolini kanalića bubrega, pa se time objašnjavala patogeneza anemije u obolelih od BEN.

Ali, uzrok, šta izaziva tu bolest, to niko nije znao.

Ili, bolje reći, skoro svi su znali, ili su mislili da znaju.

Nema kakvih se teorija nije našlo u „zvaničnoj“, „državnoj“ medicini i njenim udžbenicima.

Najduže su se zadržavale priče o BEN kao bolesti životne sredine i stečenih faktora.

Pošto se bolest pojavljivala u dolinama reka, sumnja je prvo pala na vodu (posle i u vodu). Optuživani su bili seoski bunari, objavljivani su pravi „naučni“ članci kako je uvođenjem gradske vode u ta seoska naselja „rešen problem endemske nefropatije“.

Sa lošom vodom su i teorije o teškim metalima, nekim specifičnim otrovima, toksinima, zagađenjima, i ko zna, kad ni OZNA, nije mogla saznati, šta je uzrok te boleštine.

Onda su se pojavile teorije o uzročnicima koji su uneti hranom. Kao što su neki teški metali ili minerali. Pa je, na primer, optuženo olovo, ili silicijum, ili neki drugi opasan mineral koji se oslobađao iz kamena kojim su seljaci mleli žito. Mnogo je „dobro fundiranih“ radova objavljeno o štetnosti tih minerala i metala i njihovoj direktnoj povezanosti sa nastajanjem endemske nefropatije (olovo, kadmijum, hrom, mangan, kobalt i živa).

Zatim je stvar okrenuta naopačke, pa je dokazivano da nije višak uzrok, nego manjak. Tačnije, nedostatak mnogih, neophodnih, elemenata, dokazan je kao uzrok nefropatije. Na primer, dokazan je nedostatak selena u tih endemskih bolesnika. Kao da nikome drugome na svetu nije nedostajao selen, nego samo tim našim nesretnicima.

Genetska teorija je objašnjavala da BEN nastaje usled naslednih faktora, jer i kad se odsele iz endemskih područja, članovi tih familija i posle 4-5 decenija odvojenosti od uticaja te sredine, opet dobiju ovo bubrežno oboljenje. Međutim, šema oboljevanja nije se uklapala ni u jedan poznati obrazac naslednih bolesti.

Godine 1990. razvijena je lignitska hipoteza, i to uz „pomoć“ američkih naučnika. Navodno su kosmički snimci rasporeda rezervi uglja lignita na Balkanu, bili slični rasporedu područja sa endemskom nefropatijom (bingo!). Teorija je bila da jedinjenja, toksični ugljovodonici, koji se oslobađaju iz tih naslaga uglja dospevaju vodotokovima u te ravnice odakle se žanje žito ili čak u seoske bunarove. Postepena intoksikacija tim štetnim materijama dovodila je navodno do bubrežne slabosti i pojave karcinoma. Kao da nigde drugde u svetu nije bilo uglja, no samo na Balkanu.

Infektivna teorija (Uzelac-Keserović) je počivala na priči o Corona virusima koji su izazivali ovo oboljenje. Navodno je to bila nova vrsta korona virusa, izmenjena, u odnosu na postojeće, ali, bolja elektronska mikroskopija nije dokazala ovu teoriju. Osim korona virusa, „dokazani“ su naravno i mnogi drugi virusi, kao uzročnici BEN (virus Zapadnog Nila, papiloma virusi (BK and SV40) i arenavirusi). Nađene su i teorije o povezanosti hemoragijske groznice i njenih virusa koje prenose miševi (Puumala, Hantaan, Dobrava) sa BEN. Inače, upala mokraćnih puteva, pijelonefritis je „dokazano“ povezana sa BEN, kao i nastajanje postoperativne sepse kod ovih bolesnika (da, da).

Vrlo je „filmična“ i teorija o DDT-iju kao uzročniku BEN. Naime, jedan naš profesor je dokazao da smo zaprašivanjem komaraca DDT-ijem doveli do pomora mačaka, a onda su se razmnožili miševi i pacovi koji su prenosili na nas razne viruse, uključujući i uzročnike endemske nefropatije.

Teorija o nadmorskoj visini je razvijena jer je „dokazano“ da je selo Donji Glogovac imalo više obolelih nego selo Gornji Glogovac. Možete na internetu pronaći još uvek i rad i autore koji citiraju tu teoriju. Razlika u nadmorskoj visini između ta dva dela jednog te istog sela Glogovac, bila je: 10-25 m. Sve precizno i argumentovano.

Onda se pojavilo novo i „konačno“ objašnjenje: uzrok endemske nefropatije je jedan toksin iz gljivica, mikotoksin, koji ima i zvučno latinsko ime: „Ochratoxin A“. Gljivice dospeju u žito, brašno, pa u hranu, i eto bolesti.

O naučnoj argumentaciji, koja se potezala uz svaku teoriju, mogu se sada knjige napisati. Ima tu baš onako „teške artiljerije“ i fascinantnih potkrepljujućih detalja, tipa: neopterin, CD3⁺CD8⁺CD16⁺CD56⁺, interferoni, HLA I i II, interleukini, apoptoza, imunoglobulini, ceruloplazmin, ferritin, beta-2-mikroglobulin, alfa-1-antitripsin, hromosomalni markeri (3q25), pyren, anthracen, anilin, naphtylamin, cytochromi P450, CYP1A1, CYP2D6, CYP2E1, polimorfizmi glutathion-S-transferaze i N-acetyl-transferaze 1 i 2, lecithin-cholesterol-acyl-transferase, 1q36-c src, 3p25 raf-1, and 6q23 myb, itd, itd …

Pedantni hroničari naše medicine, zabeležili su preko 50 „opisanih“ uzroka endemske nefropatije, od kojih su neki bili i kombinacije već „opisanih“ uzroka.

Više su nego zanimljvi i sami naslovi koji su se (do pre nekoliko godina) objavljivali u stručnoj (zapadnoj) literaturi, npr:  „BEN- still more questions than answers“ , „Fifty years of Balkan endemic nephropathy: daunting questions, elusive answers”, i slični.

Mnogo je naših stručnjaka, mnogo godina provelo istražujući “endemsku” nefropatiju. Mnoge su pozicije i titule, magistarske, doktorske, akademijske, stečene zahvaljujući ovoj nefropatiji.

Mnogo je para utrošeno, mnogo je fondova ispražnjeno, mnogo je reagenasa i raznih uzoraka potrošeno, ali se uzrok nije otkrio. Bar ga naša, medicina, nije nalazila, a pošto je ta bolest bila samo kod nas, Balkanaca, ni ostali nisu ništa mimo nas mogli reći o uzrocima te bolesti.

A nije da nije bilo dolazaka i pomoći sa Zapada.

Mnoge velike strane firme i mnogi istraživački fondovi, instituti, laboratorije i naučnici su bili uključeni (na primer: Ciba Foundation Study Group, 1967. godine).

Ali, u pitanju je bila “balkanska” bolest.

Kad su naši “stručnjaci” videli da će stranci pokupiti uzorke i sami objaviti “epohalno” otkriće, a otkriće uzroka endemske nefropatije se očekivalo kao epohalno – naši su počeli sa opstrukcijama i podmetanjima.

Ako nema naših, kao vodećih, pri objavljivanju tih publikacija, onda ga nećete majci, ni vi saznati. To je bio naš “endemski” rezon i on je ostvarivao rezultate. Ni stranci nisu mogli da otkriju uzrok.

Da bi to postigao jedan je ugledni (vojni) nefrolog, inače strašno veliki “autoritet”, slao strancima mokraću konja ili goveda, a ne pacijenata obolelih od endemske nefropatije. Iako je ugovorom sa strancima imao plaćeno učešće u studijskom ispitivanju te bolesti, iako su svi troškovi laboratorije i prevoza bili pokriveni od zapadnih sponzora, osećaj da bi oni mogli pokupiti naučnu slavu ili kajmak, zahtevao je takvu prevenciju, tj. podmetanje pogrešnih uzoraka.

Lažni uzorci urina (od konja i krava, zdravih), lažni uzorci zemljišta i nalazi sa otvorene biopsije bubrega obolelih lečenih kortikosteroidima (pod dg/BEN-membranoproliferativa).

A nesaznavanje prave etiologije bolesti donosilo je i dalje razne koristi: pozicije, titule, katedre, predavanja i putovanja po kongresima, nova istraživanja, nova ulaganja. (Kao u onom vicu kad stari pravnik kaže sinu koji se pohvalio da je iz prve rešio neku njegovu parnicu: „E, moj sine, ta je parnica tebe odškolovala“). Tako je bilo i sa BEN.

Što je bilo više potencijalnih uzročnika, to su tekstovi i predavanja bila duža, interesantnija, stručnjaci popularniji, a bolest mističnija.

To što su u međuvremenu stotine hiljada ljudi završile na dijalizi ili pod zemljom, zahvaljujući takvom ekstenzivnom naučnom progresu, nikog nije posebno zabrinjavalo.

Prvo pitanje kojim su strani nefrolozi presretali goste sa Balkana, bilo je: “A šta je po Vašem mišljenju uzrok endemske nefropatije?”

I bez obzira što niko tačno nije znao, svaki se osećao počastvovan da “da jedno svoje viđenje”, a na osnovu dugogodišnjeg i bogatog “iskustva” na ovom području.

Područje, ne zaboravimo, je sinonim za nešto endemsko.

Endemsko je bilo ponašanje balkanske nefrološke nauke u otkrivanju etiologije endemske nefropatije.

Ovde sada treba reći da se u svim nefrološkim udžbenicima (i našim i stranim) pominjala i bolest nazvana “Nefropatija od kineskog bilja” ili engleski: “Chinese herb nephropathy“. Ta bolest se viđala na Tajvanu, u Kini i okolnim zemljama, a izazivale su je neke biljke, čije su čajeve njihovi stanovnici pili. I procentualno imali najveći broj pacijenata na dijalizi u svetu.

Balkanska endemska nefropatija i nefropatija od kineskog bilja su smatrane posebnim bolestima.

Međutim, onda se desilo nešto što ih je povezalo:

• 1993. godine nekoliko stotina mladih žena u Belgiji završava na dijalizi zato što su u jednoj medicinskoj klinici u Briselu dobijale biljne pilule za mršavljenje. Pilule su sadržavale i biljku Aristolochia clematitis.

• japanski pacijenti kojima je kožna alergija (atopijski dermatitis) lečena aristolohijskom kiselinom takođe dobijaju bubrežnu slabost i završavaju na dijalizi.

• Belgijankama koje su dospele na dijalizu, jer su uzimale pilule sa aristolohijskom kiselinom, učinjena je i transplantacija bubrega. Ali i tada su zbog dejstva aristolohijske kiseline mnoge od njih (45%) dobijale karcinome mokraćnih puteva, uključujući i karcinom mokraćne bešike (40%).

Kad su stručnjaci pogledali patohistološke nalaze tkiva bubrega u obolelih Belgijanki i u obolelih od „endemske“ nefropatije, videli su da je to praktično, jedna te ista bolest. (Znači, dovoljno je bilo da oboli nekoliko desetina Belgijanki pa da se učini prava dijagnostika, a na Balkanu su desetine i desetine hiljada pacijenata završili na dijalizi ili su pomrli od karcinoma i krvarenja – ne znajući šta ih je snašlo. Cele porodice, cele generacije, su nestajale, i još nestaju, ne znajući gde su to pogrešili).

Prvi koji je ovo uočio i objavio bio je briselski (opet taj Brisel) patolog Jean-Pierre Cosyns, sa saradnicima, 1994. godine, u prestižnom naučnom časopisu Kidney International.

Posle (prošlo je još jedno 10 godina od) toga, su se svima, i našima i strancima, „upalile lampice“. Definitivno.

Sve je odjednom leglo na svoje mesto, i sve se uklopilo.

„Endemsku“ nefropatiju izaziva korovska biljka koju naš narod naziva Vučja stopa ili Vučja jabuka, a na latinskom se zove: Aristolochia clematitis. Ta biljka raste u jarkovima, pored puteva, ali i na periferiji žitnih polja. Seme te biljke je trouglastog, srcolikog izgleda i značajno je veće od zrna pšenice (vidi slike ispod teksta). Ako žeteoci ili kombajneri i zakače koju stabljiku Vučje jabuke, ona neće dospeti u ishranu, ako je selekcija dobra.

Ako seljaci pošteno odvoje žito od kukolja.

Prosejavanje je vrlo važno.

Problem je međutim, što su mnogim seljacima otvori na situ (rešetu), na vršilicama (ili kombajnima) bili oštećeni, razvaljeni ili veći, veći nego što su smeli da budu, veći od promera pšeničnih zrna.

Tako je u brašno dospevala i Aristolohijska kiselina (AA) iz semena biljke Aristolohije. Iz hrane u krv, iz krvi u bubrege. U bubregu su AA-adukti ostajali i decenijama posle unošenja. Tako su nastajali svi njihovi štetni efekti: toksičnost, genske mutacije, karcinomi, bubrežna slabost…    Ishod bolesti direktno zavisi od doze (količine) unete kiseline.

Nema, dakle nikakve „zaraze“ brašna. Nego je bila u pitanju ili pohlepa (neka je što više stabljika), ili nemar (netrebljenje korova, nepopravljanje rešeta), ili svesna radnja (ma šta fali malo i tih zrna) naših seljaka.

Tako se otkrio uzrok „endemske“ nefropatije. 

Uzrok je tipično naški, endemski, balkanski: neznanje, nemar, ignorancija.

(Oni oni koji nisu odvajali žito od kukolja pri pravljenju hrane, doživeće da im se dijalizom odvajaju štetne materije iz organizma, iz krvi. Odvajanje je neophodnost i neminovnost. U korenu reči dijaliza je takođe pojam odvajanje).

A onda je na svetlost dana isplivala još jedna neprijatna istina. Neprijatna za naš, domaći korov, zna se.

Jedan srpski doktor, Milenko Ivić (1905-1978), profesor histologije i embriologije u Nišu, je već davno (1969), i to sam, mnogo pre „zapadnih“ autora, označio aristolohijsku kiselinu kao uzročnika BEN, slikao polja pšenice prošarana tim korovom, i dokazao na životinjama nefrotoksičnost i kancerogenost ove biljke. Sve korektno naučno obrađeno i objavljeno u domaćim časopisima, pre ravno 45 godina, sada to svi priznaju.

Ali, ko je još na Balkanu želeo verovati nekom Milenku iz Niša, 1969. godine?  Srbi,  prvi,  nisu!

E, sad, kad su im to dokazali Grollman, Cosyns i ostali – to je već druga stvar. Ali, Milenko, i to pre 45 godina, ne može!  Idi, begaj.

Tako se ispostavlja da je priča o „endemskoj“ nefropatiji zapravo paradigma, obrazac po kome se ovde stvari odvijaju.

Ni nauku, ni struku, ne vode najbolji, niti najpošteniji. Oni koji se probiju na vrhove, imaju neke specifične osobine, za preživljavanje u svim uslovima, za isticanje, za širenje, za napredovanje i za opstajanje.

Selekcija nam je najslabija tačka. Sito ili rešeto, niko ni danas da popravi.

Naši najpoznatiji naučnici uspevali su u inostranstvu, ali ne i u svojoj sredini.

Selekcija je takva bila i ostala.

Aristolochia clematitis se i danas kod nas nalazi u mnogim apotekama i drugim zdravstvenim ustanovama.

Ne da nije zabranjena, nego cveta.

„Endemska“ nefropatija je paradigma stanja u našoj nefrologiji (klinikama, bolnicama i dijaliznim centrima).

U našoj nauci.

U našoj politici.

U našoj državi.

Ne odvajamo žito od kukolja.

Zato smo tu gde jesmo.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

.

.

 

.

.

.

.

.

Fotografije (kao ilustracija) posle teksta, preuzete su iz knjige i iz predavanja o BEN, prof. dr Jovana Nikolića. Kraći deo ovog teksta objavljen je u prvom broju vašeg i našeg „Dijaliza“ časopisa.

 

---

---

Šuntavilo, Brisači, Limunada, Supruga i Duple cene – Hronologija dijaliznih tendera

Cirkus na dijaliznim tenderima – Jer, tako smo u mogućnosti! (Nadnaslov)

Šuntavilo, Brisači, Limunada, Supruga i Duple cene – dokaz da je RZZO izgubio sve kompase u zaštiti monopolista.  (Naslov)

Tehnomed održao lekciju nefrolozima i pravnicima Fonda, ostalo će Inspektori za organizovani kriminal. (Podnaslov)

Poštovani čitaoci,

Ako ste pomislili da smo zaboravili da vas izvestimo o događanjima na dijaliznim tenderima, varate se. Ništa što utiče na kvalitet dijaliznog lečenja neće nam promaći. Možda nećemo moći objaviti komentare isti dan ili mesec, ali, sve što je vezano za kvalitet dijaliznog lečenja naći će svoje mesto na ovom sajtu. A i gde bi drugde?

Ko još sme da kaže da je (dijalizni) car go, osim nas? A ne da je go, nego još i zaudara. Zaudara na trulež, moralnu i materijalnu, kao krpelj koji se nasisao naših para i naše krvi, i sad ne može da se pokrene, obamro od profita i ravnodušan na naše češanje.

Dakle, ključna novina u stalnoj RFZO igri: „Kako zaštiti naše monopoliste?“ lansirana je ovog leta. To je zaista bio hit leta, 2015. godine.

Od ranije vam je poznato da su uvođenjem kategorije „Materijal specifičan po tipu mašine“ (link) naši monopolisti dobili „pravnu“ osnovu da budu izuzeti od konkurencije, od nadmetanja, pa su taj materijal prodavali Fondu po ceni koju sami odrede. To vam je ono: „broj ponuđača po ovoj stavki: 1 (jedan)“, odluka: Komisija je kao ispravnu prihvatila dostavljenu ponudu, Rešenje: sklapa se Ugovor sa jedinim ponuđačem, po ceni koja je bila u ponudi i koja je prihvaćena“, itd, itd… sve na taj kalup.

U taj materijal po tipu aparata za dijalizu, realno spadaju samo mikrobiološki filteri. Sve ostalo proizvodi se od strane desetine drugih dijaliznih firmi i u svetu postoji jasna procedura koja ne štiti niti stvara monopoliste. U sred Nemačke postoje firme koje proizvode arterio-venske linije za sve vrste dijaliznih aparata, kao i firme koje proizvode dijalizatore i suve bikarbonate za sve vrste dijaliznih aparata.

Pa šta je onda u Srbiji sporno?

Sporno je to, što u Srbiji takve (ni nemačke!) firme ne mogu prodavati svoje AV linije niti suve bikarbonatne koncentrate, jer je u državi Srbiji RFZO komisija uvela obavezu da onaj ko to želi mora doneti potvrdu od proizvođača aparata da su te linije „kompatibilne“ tj. odgovarajuće tom aparatu.

Znači druga firma, koja takođe učestvuje na tenderu sa ponudom istog artikla, treba da odobri ostalim firmama da i one mogu učestvovati sa svojim ponudama za isti artikal.

Da li se ikada desilo da neka firma da takvu dozvolu konkurenciji?

Nikada, naravno.

Da li će se ikada desiti da neka firma da takvu dozvolu konkurenciji?

Neće, naravno.

Jedan monopolista je čak tvrdio da njegova firma ne može garantovati bezbednost pacijentu ako se ne koristi njihov originalni materijal?! Kakva laž. Da li je iko ikada video takve bezbednosne garancije?! Kamo sreće da je to dato pacijentima ili bolnicama, pa da na osnovu toga mogu tužiti dotične proizvođače dijaliznih mašina koje su ne jednom ugrozile, pa i uništile živote pacijenata. Nažalost, takvih garancija – nema. Nikada ih nisu dali niti će ih dati. Pa oni čak i servis naplaćuju, po tarifi koju sami odrede.

Sistem koji je napravio RFZO, definitivno je „legalizovao“ monopol kakav ne postoji nigde, ni u Evropi, ni u svetu.

Pri tome je to, taj isti RFZO i otvoreno priznao. U jednom svom ranijem dopisu otvoreno su priznali da postoje bipolisti, dve firme koje drže skoro sav dijalizni biznis u Srbiji. Čak se navodi i da su imali nemali uticaj na sastav i odluke tenderskih komisija!!!     (https://dijaliza.wordpress.com/2014/08/06/)

Ludilo.

I sad im opet ugađaju.

Novi (stari član) Predsednik tenderske komisije (nefrolog, načelnik, direktor, profesor, drd, mrd, prd), sada je čak javno ustvrdio da je domaći zastupnik firme Gambro dao sve svoje aparate samo na revers dijaliznim centrima, te da ih uvek može povući natrag, ako ne bude zadovoljan rezultatima tendera.

Šok.

Ostali članovi komisije su se samo zgledali, kada je takva jedna tvrdnja izneta, javno, u zvaničnom telu ove države. Ako ne bude zarada koliko mi tražimo, mi ćemo vam uzeti aparate, pa da vidimo šta ćete onda? A vlada se ovamo hvali kako državu niko ne može da ucenjuje.

Smejurija.

I šta se dalje dešava?

Odjednom, u materijal specifičan po tipu mašine ulazi sve više stavki. Ne samo bakteriološki ultrafilteri, nego i AV linije, suvi bikarbonatni koncentrat, pa čak i sredstva za čišćenje i dezinfekciju aparata.

Odjednom, svi ti artikli ulaze u jednu stavku: materijal koji zavisi od tipa mašine.

Tako da onaj ko bi hteo učestvovati na tenderu, a nema bakteriološki filter za dijalizni aparat, ne može ponuditi niti išta ostalo.

A bakteriološki filter nema niko, naravno, niko osim: zastupnika proizvođača mašine.

Na stranu to što neki od tih tipova mašina više uopšte nisu ni registrovani, odnosno istekla im je registracija u Agenciji za medicinska sredstva, ne postoji servis, niti rezervni delovi za njih, a negde su im čak i firme proizvođači propale, tj. ugašene su ili kupljene od drugih firmi.

To našim „stručnjacima“, nefrolozima iz „Stručne“ komisije nije ništa značilo, oni su sve takve sulude odluke i uslove aminovali.

Na kraju se jedan od (potencijalnih) učesnika tendera, uhvatio za glavu i glasno jauknuo:

Pa da li su ti nefrolozi šuntavi pa ne mogu sami da ocene da li je jedna krvna linija kompatibilna za određeni aparat nego im taj posao mora vršiti druga firma, koja takođe učestvuje na tenderu.

Pogledali smo u rečnik, šuntav, znači: blesav, smotan, onaj koji se kroz ceo život vuče držeći druge za rukav, spoticač o sopstvena stopala, kilav, nikakav.

Eto, dakle, kakvi su nam nefrolozi zapali. U komisije.

Predstavnik Tehnomeda, je čak predložio članovima komisije da se spuste samo 100 m ispred, u dijalizni centar Dragiša Mišović i da tamo na licu mesta namontiraju liniju i vide da li odgovara.

Ne, ne pada im na pamet, da mrdnu svoje guzice i sami nešto „utvrde“.

Onda im je dotični predstavnik Tehnomeda objašnjavao da kad čovek kupuje brisače za automobile nikada ne kupuje brisače po tipu automobila, nego one koje sam odabere. Naravno da će neki trajati kraće, a neki duže, ali osnovnu ulogu, brisanje stakla svi moraju da vrše, bez obzira na tip automobila.

Ne, ni to nije vredelo.

Komisija je odgovorila da ostaje pri svakoj tački svoje specifikacije.

Nije pomogao ni primer da limunska kiselina u slobodnoj prodaji košta 4 dinara, što je više od 100 X manje od traženih 426,00 dinara za limunsku kiselinu kojom će se čistiti „po tipu“ dijalizni aparat posle dijalize. Aparat za koga nema dokaza da se više igde proizvodi i da za njega uopšte postoje rezervni delovi i servis.

Zbog stenograma i dijalizne istorije, taj njegov dopis, vredi preneti u celini:

Апарат за дијализу је један технички систем. Изграђен је или произведен на бази знања из области машинства, електротехнике, електронике и медицине. Пошто се ради о техничком систему можемо успоставити аналогију са другим техничким системима. Најбољи пример за то је аутомобил, пошто већина људи има додира са аутомобилом. Када купите нови аутомобил произвођачи вам дају гаранцију. На пример пет година или 100.000 пређених километара. Услов за гаранцију је да редовно одржавате аутомобил у њиховом сервису. У то спада замена уља и филтера или можда и још неких делова. При томе таква услуга је обично скупља него у неком неовлашћеном сервису, али не значајно. Након истека гаранције ви ћете, као власник аутомобила, одлучити да ли ћете сервис обављати и даље у овлашћеном сервису и да ли ћете га уопште и обављати онако како је то произвођач прописао или ћете сервисни период мало „развући“ због кризе која је заштитни знак нашег времена. Ако доће до квара у гарантном року произвођач ће о свом трошку уградити оригинални део. Али када гарантни рок истекне да ли већина људи иде у овлашћени сервис ради уградње оригиналног дела или уграђује популарно названо „турске“ делове који се производе за све аутомобиле. Да ли се такви аутомобили и даље возе. Наравно, сваки дан.

Сада ћете рећи да је апарат за дијализу медицински уређај па се на њега не могу уградити „турски“ делови као на аутомобил. Да од апарата за дијализу зависи људски живот. Колико год то изгледало банално, ипак је аутомобил, са техничке стране, сложенији систем. Поред тога од његове исправности зависи више живота. Путника у аутомобилу и других учесника у саобраћају и људи у околини. Познат је пример грешке на једној марки аутомобила када је приликом сипања бензина долазило до варнице па су експлодирале читаве бензинске пумпе...

Mислимо да је време да се демистификује дијализа, материјал по типу апарата, заједнички материјал, правилници и цела регулатива која је имала један основни задатак, да од нечег ненормалног направи нешто нормално. То је увек тешко.

Пошто је предмет ове јавне набавке материјал „по типу апарата“ кренућемо редом по техничкој спецификацији. Требало би да „материјал по типу“ значи да је то материјал који одговара само за тај тип апарата и ни за један други. Зашто се ту подразумева да такав материјал мора да производи само једна компанија у целом свету. То није материјал „по типу“ компаније, него модела апарата. Сврставањем „материјала по типу“ у једну партију за један апарат ви управо подразумевате да само једна фирма, конкретно Bellco, Gambro или Hospal, који не постоје, и Fresenius, могу да произведу такав материјал. Нисте чули за Bain Medical, Yihua, Kavasumi, Nikiso, Etropal, Hydilena, Almed, Nipro, Serum Verk, Toray. Разумљиво је да ви нисте чули, али како доктори из стручне комисије нису видели штандове на бројним конгресима које су посећивали (о трошку монополиста).

Како смо навели, идемо редом. Крвне линије или АВ линије сте детаљно дефинисали и описали у једном одговору баш у овој јавној набавци…  Tакође је јако лепо написано да „димензије и детаљну спецификацију АВ комплета прописује произвођач одговарајуће машине“. Нормално је да захтевате да такво медицинско средство буде регистровано за употребу. И на крају имамо кључ. Понуђено добро мора у потпуности да буде компатибилно апарату. Шта то значи када су у питању АV линије. Да ли је читава стручна јавност шунтава па не зна да види да ли линија одговара поједином апарату. Овде говоримо само о регистрованим производима. У прилогу достављамо вам један узорак крвне линије произвођача Етропал из Бугарске која је намењена за апарат Fresenius 4008. У истом дворишту имате центар за дијализу Др Драгиша Мишовић, па упоредите са линијом коју је произвео Fresenius. Шта представља заштита произвођача апарата над монополом продаје пластичне крвне линије, коју производи десетак компанија широм света? Када на аутомобилу мењате метлице за брисаче ви можете да бирате оне од неколико хиљада динара, које лепо пријањају уз стакло и добро бришу и оне од неколико стотина динара, које су мало круте, стружу по стаклу, али када пада киша и оне бришу. Ту можете да бирате, али овде то није случај. Овде важи Закон о јавним набавкама, који налаже обезбеђење конкуренције и штедњу државних пара.

Следећи тужан пример менталне дискриминације су патрони са содом бикарбоном. …

Течни алкални концентрат за дијализу се углавном више не производи у свету јер је замењен са прашкастим бикарбонатом, а то је учињено управо из разлога (микробиолошке безбедности и) економичности. Свуда у свету је прашкасти букарбонат јефтинији од течног јер је мање паковање, није уложен рад за мешање са водом и много су мањи трошкови транспорта и складиштења. Наравно, тако је свуда у свету осим код нас. Ако се сећате канистер течног алкалног раствора је коштао 500 до 600 динара за 10 литара. Стварно је потребно 7,5 литара, па су у свету паковања била од 8 литара. То је око 500,00 динара по третману. …

Како сте сад дошли до цена прашкастог бикарбоната? 100.000 комада сувог букарбоната у одговарајућем паковању, 720 грама за 950 динара (!) по комаду за заштићеног понуђача без конкуренције. То је сан за целу Европу.

Посебан куриозитет ове техничке спецификације је три пута више лимунаде него прошле године. Ставка 9. У другој партији: Средство за стерилизацију машине на бази лимунске киселине, кертриџ, чак 37.400 комада по цени од 426,00 динара по комаду. Више од три пута него претходне године. Занимљиво је да је број дијализа на овим апаратима увећан за око 50% (!), а средство на бази лимунаде је увећано за више од 300% па смо дошли скоро до 16 милиона динара за ову ставку. Можда нисте чули да фирма Gambro која је производила апарате АК Ултра 200 не постоји већ трећу годину и да је престала да постоји управо због оваквог приступа: пуно малих скупих производа који дијализу треба да учине сасвим посебном. Вероватно нисте чули да је и Fresenius некада продавао средство на бази лимунске киселине које се звало Цитростерил, па га одавно више не продаје у Србији. Истина је да је стерилизација лимунском киселином добра за апарате за дијализу, али лимунску киселину можете наћи у свакој продавници. Дајемо вам један пример са приложеним фискалним рачуном.

Пре извесног времена у једном Вашем одговору сте навели да РФЗО мора да заштити два најважнија снабдевача дијализним материјалом. То је свакако био скандал, да се у току једне јавне набавке јавно одредите да некога штитите. Како су у Србији скандали сванодневна појава и то је прошло и брзо пало у заборав. Оно што овде упада у очи је да ипак не штитие та два добављача подједнако. Постоје мале симпатије према једном. Зато се овај други као нешто буни у дописима које вам је послао у овом поступку.

Једном понуђачу сте умањили цене за значајне износе, а другом су цене остале на лепом нивоу, а количине су повећане за више од 30%. Све то и не би било тако необично да је „миљеник“ продужио регистрацију апарата у Агенцији за лекове. Ви сте повећали број тетмана на апаратима који се одавно не производе и нису регистровани у Агенције за лекове, а на оним апаратима који су регистровани смањили сте цене и количине. То је занимљива стратегија.

Поновљамо вам захтев за измену конкурсне документације:

– Свака ставка из техничке спецификације треба да буде засебна партија.“

(http://www.javnenabavke.rfzo.rs/download/javne%20nabavke/centralne/404-1-110-15-45%20ODGOVOR%20NA%20DODATNO%20POJASNJENJE-26.06.pdf)

O čemu se radi?

Šta reći na kraju ovakve argumentacije?

Ništa.

Republička Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila je ove argumente i naložila da se predmetna javna nabavka PONIŠTI u celini!

http://www.kjn.gov.rs/sw4i/download/files/article/1800-2015odlukark.pdf?id=14871

Drugi skandal, vezan je za Fresenius, naravno, i taj je skandal mnogo opasniji. Opasniji po neke članove stručnih komisija, ali i sve birokrate iz RFZO-a koje su učestvovale u ranijim komisijama.

O čemu se radi?

Radi se o neodržavanju dijaliznih tendera već treću godinu zaredom.

Poslednji tender za dijalizatore je održan novembra 2013. godine i RFZO je odlučio da po njemu nastavi snabdevanje i narednih godina, jer je, kao, na tom tenderu postigao uštede od 30% u odnosu na cene dijaliznog materijala na prethodnim tenderima.

Na ovo snabdevanje mimo zakona, naravno da su se žalile firme koje očekuju raspisivanje novih tendera, jer u tome vide svoju šansu da i one nešto prodaju. А dа је Zakon kršen, u to nema nikakve sumnje!

Postupak je privukao pažnju, ili je dodeljen, Tužilaštvu za organizovani kriminal!

Ni manje ni više.

Ali, i RFZO je imao svoju (tanušnu) odbranu.

Oni su sve radili u interesu pacijenata! (Pazi sad to, kukala nam majka, ako nas ovi brane …)

Jer, kao, kad se raspiše regularan tender, onda se uvek neko žali, pa se dugo čeka na odluku, pa Republička komisija usvoji (!?!) žalbe, pa traže novi tender … a bolesnici ne mogu da čekaju, pa eto, oni zato nastave po starim kvotama i starim cenama, sami kupuju.

I tako su kažu, na tom tenderu iz 2013. postignute dobre cene, 30% manje.

Ali …

Uvek ima neko ali … što devojci sreću kvari.

U međuvremenu, održani su regularno tenderi za dijalizni materijal u vojnim dijaliznim centrima (VMA, Niš i Novi Sad).

Na tim tenderima u većini partija pobeđuje japanski Nipro, sa cenom još 30% manjom od one kojom su se hvalili predstavnici RFZO!

A što je najinteresantnije, Fresenius je na vojnom tenderu prihvatio tu trku u snižavanju cena i sam je oborio cene svojih materijala na istorijski minimum, pokušavajući da udavi Nipro i da im stavi katanac na sve aktivnosti u Srbiji. Fresenius je tada ponudio „domaće“ dijalizatore za 887 do 1078 dinara. Najveći Freseniusov dijalizator, HdF100S, 2,4m2 površine, tada je (konačno) bio samo 1078 dinara. (FMC cene: 1,3m²LF: 887   1,6m²LF: 897   1,3m²HF: 887   1,6m²HF: 969   1,8m²HF: 1029   2,4m²HF: 1078 RSD) – i opet su poraženi, nižim cenama, Japanaca.

Šta se dalje dešava?

Ove cene, sa vojnog tendera, dospeju, naravno i do Tužilaštva za organizovani kriminal, koje sada dobija i dokaz, crno na belo da RFZO nabavlja bez tendera i skuplje, a Vojska zakonito nabavlja, a mnogo jeftinije.

Cene za stotinjak vojnih pacijenata su očigledno za oko 30% (još) manje od onih koje država plaća za ostalih 4500 dijaliznih bolesnika u Srbiji već treću godinu zaredom.

Država je očigledno i svesno pokradena!

Tužilaštvo ne može ostati nemo.

Ključni dokaz, su cene sa vojnog tendera. Materijalni dokaz!

Zicer.

Dobitna situacija, koju nijedna država, nijedno Tužilaštvo, ne bi propustilo da realizuje.

Ali, nikada ne potcenjujte Freseniusove kapacitete i stepen korumpiranosti domaćih „državnih službenika“.

Fresenius je dakle platio najskuplje pravne mozgove, da mu naprave izlaz iz ovog ćorsokaka, u kojeg su zapali „emotivno reagujući“ na Nipro.

Zainteresovani za izlaznu strategiju, osim FMC menadžera, bili su naravno i domaći saučesnici iz RFZO-a, članovi Komisija, itd. itd.

I šta su smislili?

Pa, kao ne mogu se te cene upoređivati!?!.

Nisu kao, isto vojni pacijenti i civilni pacijenti!?! (I sve takve gluposti).

U pitanju su, kao, „različiti komercijalni uslovi“, jer vojni tender je tražio isporuku materijala u Beogradu, što je mnogo blizu i jednostavno, a ne kao civilni tender isporuke širom Srbije, na 51 adresu, pa kao, vojni fond plaća u roku od 30 dana, a civilni u roku od 90 dana, pa sve tako neke kapitalne razlike, koje se u suštini svode na: transport.

Da li je moguće da cena transporta čini 30% cene dijaliznog materijala?

Nema šanse. Toliko svi znamo.

Ali, ono što ne znamo, a ni iz priloženih papira nismo shvatili (http://www.kjn.gov.rs/sw4i/download/files/article/1800-2015odlukark.pdf?id=14871), zašto je Republička komisija uvažila ovu žalbu Freseniusa.

Pitali smo nekoliko nezavisnih komentatora, da ne kažemo „analitičara“ dijaliznih zbivanja.

Većina misli da je Republička komisija ovim usvajanjem žalbe dala alibi nekima da ne odu u zatvor.

Drugim rečima: onu potpuno dobijenu tužilačku poziciju, je učinila spornom, jer nije uvažila cene koje su postignute na vojnom tenderu. Dozvolila je duple standarde, različite cene, za isti proizvod, pri čemu su cene za stotinjak (vojnih) pacijenata bile značajno manje nego cene za 4500 pacijenata u celoj Srbiji!?! Ispade da se za malu porudžbinu daje popust, a za veliku ne.

Ko u tome nađe logiku treba mu dati Nobelovu nagradu.

Takvom odlukom mnoga dupeta su ostala spašena (verovatno), ali je i država ostala opljačkana (sigurno).

A onda je usledilo i otkriće koje je zapravo pravi i jedini dijalizno-tenderski hit leta 2015. godine.

Nije Fresenius imao pametne pravnike pa je Komisija usvojila njihovu žalbu. Ispostavilo se da supruga od predsednika Komisije radi u jednoj od zaštićenih firmi „po tipu“ aparata.

Otuda odjednom postaje jasnije zašto su neproporcionalno porasle potrošnje (300%) za aparate koji se više ne proizvode.

I postade i jasnije kako su i zašto su, „ljuti protivnici“, dugogodišnji monopolisti ili bipolisti, konačno dospeli pod kontrolu Komisije za zaštitu konkurencije (link).

Jer, javna je tajna da se oni o svemu dogovaraju, da su direktori tih firmi dugogodišnji saradnici i da se međusobno ispomažu, obično u korist Freseniusa, jer koga je moliti nije ga ljutiti…

Dakle, po zakonu, republička Komisija je bila dužna da po službenoj dužnosti pokrene postupak za poništenje protivzakonito sklopljenih ugovora sa tendera 2013. godine, ali ona to nije učinila jer je bila u sukobu interesa. Supruga predsednika Komisije radi kao šef pravne službe u firmi koja učestvuje u svim dijaliznim tenderima i prodaje „po tipu aparata“, tj. bez konkurencije.

Kad se to otkrilo, predsednik te Komisije brže bolje podnosi ostavku, da bi pobegao od odgovornosti, ali …

Ali, na odlukama te Komisije i dalje su njegovi potpisi, tj. i dalje je predsednik.

Nećemo vam ovde ni prepričavati, niti citirati, tekstove iz odluka republičke Komisije, jer je to jedna neubedljiva, terminološki zbrkana, misaono zapetljana, nemušta konstrukcija, u kojoj se ne mogu naći nikakvi argumenti.

Monopolistima i njihovim zaštitnicima bi bilo jednostavnije da su slobodno upotrebili onu čuvenu frazu od Šuntavila:

„Jer, tako smo u mogućnosti.“

(Just because we can)

Na ove odluke nema žalbe.

.

DiaBloG – 2015

.

.     .     .

---

Jer, tako smo u mogućnosti

.     .     .

.     .     .

.     .     .

.     .     .

https://dijaliza.wordpress.com/2013/10/18/pljacka-drzave-po-tipu-masine/

 .    .    .

.     .     .

.     .     .

Branićemo monopoliste, jer tako smo u mogućnosti

.     .     .

Bolesnici brane našu dijalizu, jer tako smo u mogućnosti

.     .     .     .     .

---

---

Koliko je zaista hemodijafiltracija skuplja od obične hemodijalize?

Koliko je realno hemodijafiltracija (HDF) skuplja od obične (high-flux) hemodijalize?

Poštovani čitaoci,

pitanje iz naslova je jedno od najčešće postavljanih pitanja na ovom sajtu, pa smo odlučili da odgovoru na ovo pitanje posvetimo ceo jedan post. Naglasak je, kao što pretpostavljate, na reči REALNO – jer kod nas, u Srbiji, i Republici Srpskoj, sve je naravno: NEREALNO skuplje, pa i HDF.

Dakle, u našim ranijim tekstovima, dokazali smo vam da je danas obična hemodijaliza samo ona takozvana high-flux dijaliza, tj. dijaliza sa dijalizatorima visoko-protočnih (high-flux) membrana. Iste membrane i dijalizatori su i za HDF.

Nisko-protočne (low-flux) membrane je dozvoljeno koristiti samo onda kada za pacijenta nije poželjno da dijaliza bude kvalitetna. Bili smo prvi u državi, kada smo na ovom sajtu ismevali „stručnost“ komisije koja je „pravilnikom“ tražila da ovih dijaliza bude 50% od svih HD (1)! Danas o tome govore svi, čak i pravnici iz RZZO to znaju, da je dijalizatora sa nisko-protočnim membranama potrebno manje od 10% od svih dijalizatora, a i tada se isti mogu koristiti samo u centrima gde ima mnogo prvih ili početnih hemodijaliza, odnosno kada HD ne treba da bude mnogo efikasna.

Površina membrane, odnosno veličina dijalizatora, za odrasle pacijente treba biti određena u rasponu od 1,3 do 2,5 m² zavisno od veličine pacijenta, odnosno od njegovog indeksa telesne mase (body mass index, BMI). Kada se odredi potrebna površina membrane dijalizatora, onda treba znati da za pacijente sa anemijom, srčanim ili drugim intradijaliznim tegobama, treba izabrati dijalizator čiji je volumen punjenja što manji, pri toj istoj površini, kako se navedene tegobe ne bi pogoršale odvlačenjem veće količine krvi u dijalizator.

Kad smo dakle, naučili pravnike, ekonomiste i ugledne nefrologe, šta je suština kvalitetne hemodijalize, onda nam je ostao lakši deo posla, da ih naučimo šta je najkvalitetnija hemodijalizna procedura.

Ako je dakle, standardna ili obična hemodijaliza, ona koja se izvodi dijalizatorima sa high-flux membranom, onda zamislite da ste u tom dijalizatoru uradili jedno dodatno propiranje krvi sa još 30 ili 60 litara dijalizne tečnosti, i to je to: hemodijafiltracija, najkvalitetnija dijalizna procedura.

Kad se već troši, ne malih: 120 litara dijalizne tečnosti (toliko se standardno troši pri običnoj HD, 500 ml/min) nek se potroši i dodatnih 30-60 litara te tečnosti, ali će smrtnost pacijenata, odjednom biti 30% manja!

Naravno, aparat za HDF mora imati dodatnu pumpu za ovu dodatnu (supstitucijsku) tečnost i mora imati dodatne bakteriološke filtere, jer se ova tečnost ubacuje direktno u krv. To je sad svima jasno.

Ostaje nejasno, zašto je uvažena „stručna“ nefrološka Komisija u Pravilniku dozvolila samo 20% HDF od svih učinjenih HD!?!

Posebno je dozvolila čisti greh, a to je da se i na aparatu za HDF radi samo obična HD, jer tako nalaže Pravilnik!

Jedino logično obrazloženje je da su „visokostručni“ nefrološki muljatori uradili taj Pravilnik po želji dijaliznih farmakomafijaša (Hrvatčević & company), kako bi što više pacijenata tražilo da pređe u privatne dijalizne centre, koji svima daju 100% HDF, po istoj ceni kao i za standardnu HD. Ili da svi pređu na kućnu hemodijalizu, gde takođe svi (100%) mogu dobijati HDF, i sav originalni materijal, bez tendera, a o trošku istog RFZO Beograd.

Obrazloženje da naša država nema para da bi dala veći procenat HDF-a (kao Slovenija, npr. koja daje 65% HDF), je potpuno netačno, jer kao što je to pokazano na prošlogodišnjem decembarskom nefrološkom simpozijumu time se ne ostvaruju NIKAKVE uštede (2). Naprotiv, neracionalno se primenjuju već nabavljena skupa sredstva (aparati i filteri za HDF), pa bi neko i za to mogao snositi odgovornost! Cena za skupe HDF aparate je već plaćena, oni će svakako trošiti 2 bakteriološka filtera (i za običnu HD), svakako će trošiti isti high-flux dijalizator (i za običnu HD), samo, u inat pacijentima i medicinskoj etici: neće raditi HDF, nego običnu HD, što se moglo postići i za 26000 dinara manje-koliko košta 1 bakteriološki filter!

I, pri tome će se svi pozivati na Pravilnik.

Kao da je tih nekoliko napabirčenih stranica: Sveto pismo.

Od prvih izdanja tog „Pravilnika“, mi smo ga ismejavali, kritikovali i uspevali da nateramo „mnogouvažene“ „visokostručne“ srpske nefrologe, da priznaju svoje budalaštine i da ih promene, i to nam je nekoliko puta uspevalo: pisali su i brisali, ponovo, menjali ili bili menjani, ali nešto se ipak … popravljalo.

(Nije lako „visokomudrenim“ „preposvećenim“ nefrolozima srpskim priznati da su ispadali budale i neznalice, ali … izmene i dopune istog Pravilnika, to potvrđuju).

Jedino od čega neće da odustanu jeste: maksimalno 20% HDF !?!?!?!

To ne daju.

Spremni su izgleda, za tu restrikciju, da pruže odsudni otpor (ono kao na Ljubinom grobu).

A mogli bi bar da uvaže činjenicu da naša država ima najgoru ili najslabije organizovanu transplantaciju u Evropi, pa kad već nemamo nikakvu transplantaciju red je da nam bar omogući kvalitetnu on-line hemodijafiltraciju, svima! Ili bar, da dozvoli primenu HDF na svim aparatima koji su aparati za HDF!!! Ljudi, neko će i zbog ovoga da odgovara, kad-tad.

Pisali su pacijenti svima nadležnima, žalili se u tabloidima i u dnevnoj štampi, Politikina rubrika „Među nama“ bila je puna protesta dijaliznih pacijenata, ali ništa … Svugde muk i ignorancija. Zabole nadležne za HDF!

Primetno je takođe da se žalbama protiv ograničenja HDF nisu pridružili Zvonalis i Švaba Miškolc.

Čuveni dijalizni plaćenik Zvonalis, koji se ne skida sa tastature, piše svima i protestvuje za bilo koga, i ko jeste „njegov“, tj. na kućnoj hemodijafiltraciji, i ko nije, ali za HDF – NE, nikada, ni reči!

Štaviše, razvodnjava proteste zbog nedostatka HDF: kao, pitanje je da li bi to uopšte trebalo dati u državnim centrima, pa ko zna kakva im je voda tamo, pa to i mora biti skuplje jer su FMC i Gambro davali aparate godinama… i sve tako, baš onako kako odgovara Freseniusu i Gambru. Sam Zvonko bi urliknuo do nebesa da mu samo jedan HDF tretman smanje na običnu HD, a baš bismo voleli da znamo ko je njima na kućnim hemodijafiltracijama proverio (kada, gde i kako) da li im kvalitet vode ispunjava uslove za HDF? Reći ćemo vam odmah: nije niko. A i da neko hoće, nema gde. Spašava ih samo redovno menjanje bakterioloških i endotoksinskih filtera na dijaliznim aparatima (to Fond plaća), inače što se struke ili propisa tiče: sve se to može zatvoriti sutra! Bez ikakvih problema. Sa jedinom idejom da se zaštite ljudi i ispoštuju važeći stručni propisi. (Posebno što krvavi dijalizni otpad odlažu u obične komunalne kontejnere, krišom u komšiluku, zamotaju i bace kad ih niko ne gleda).

E, baš, zbog te potencijalne opasnosti, da bi i njihove HDF mogle doći pod udar „preispitivanja“ udruženje pacijenata na kućnoj hemodijafiltraciji ćuti i neće da podrži proteste pacijenata iz državnih centara, pa makar tamo svi imali dijalize sa nisko-protočnim low-flux dijalizatorima i makar svi imali 35% veću smrtnost i makar svi pocrkali!

Švaba Miškolc i njegovo „vojvođansko“ udruženje pacijenata, koje Fresenius direktno finansijski podmazuje, nikada nisu u „svom“ časopisu pokrenuli temu nedovoljnog procenta HDF za pacijente u državnim centrima. Ali, zato u svakom broju „Predsednik“ klikće: „Dobro jutro, Srbijo“. Piše čovek uvodnike i prenosi situaciju sa gradilišta Fresenius fabrike AV linija. To je inače kontejner gde će srpske radnice za najbedniju nadoknadu pod nemačkim korbačem udisati otrovni lepak spajajući PVC creva nabavljena na dalekom istoku. Naravno, sve je to subvencionisano iz naših džepova, da bi stranci odneli što veći profit. (Za domaće preduzetnike, subvencije nisu predviđene, njima samo sleduju kritike za nedostatak preduzetničkog duha?!).

Toliko o solidarnosti među pacijentima. O humanizmu onih koji su se dočepali bolje dijalizne metode. Pitajte ih, slobodno, da li bi iko od tih pacijenata ikada ustupio bar jedan svoj HDF tretman nekome drugome. Nekome ko je isto tako mlad, željan života i zaplašen komplikacijama. To je pravo lice naše solidarnosti. Sutra će taj što je na HDF-u da apeluje na javnost da mu se skupe pare za transplantaciju inače će umreti na toj hemodijafiltraciji, jer to je isto dijaliza, a dijaliza je, zna se, u javnosti nešto najgore što čoveka može snaći.

I naivni će mu poverovati. O temi lažne ugroženosti, licemernim apelima na solidarnost i prevarama koje vrše bolesnici, njihove porodice, i mnogi zdravstveni muljatori (svi navedeni su od toga napravili poseban biznis) – o tome ćemo u nekom narednom postu, jer je to značajna tema i zaslužuje poseban osvrt.

Da se vratimo na pitanje cene HDF-a.

Već smo vam govorili da je jedina razlika u potrošnom materijalu između HD i HDF ono famozno PVC crevo, za infuziju HDF tečnosti, za koje je FMC procenio da košta 1700 dinara.

Iako su sami proizveli aparat 5008 za kojeg su tvrdili da je univerzalan, tj. da istim potrošnim materijalom, istim setom, može da radi bilo koju dijaliznu proceduru: HD, HF ili HDF (dovoljno je da korisnik samo pritisne odgovarajući taster), odjednom su (2009) u Srbiji napustili tu priču, i sami sebe demantovali, stvarajući posebne PVC linije za običnu HD, a poskupljujući one univerzalne (za HD i HDF) na celih 1700 dinara.

U Republici Srpskoj, još gore: tražili su i dobili 20 evra više po tretmanu, za svaku HDF. Iako je i tamo bio isti potrošni materijal, na istom njihovom F5008 aparatu.

Zašto dakle tolika razlika u ceni?

Ko puni džepove na nesreći dijaliznih pacijenata?

Da li je to samo Freseniusova farmakomafija, ili tu ima i domaćih saučesnika?

To pitanje će izgleda, sačekati neka bolja vremena za rešavanje.

Da sada vidimo kolika je zaista razlika u ceni svega potrošenog za standardnu HD i za HDF?

Pročitali smo sve svetske nefrološke stručnjake i njihove stručne članke na ovu temu.

Na primer ove:

Mazairac i saradnici, 2013. godine, kažu:

HDF je oko 3,6% skuplja od one (najlošije) low-flux HD! Samo 3,6%!!

(Mazairac et al. The cost–utility of haemodiafiltration versus haemodialysis in the CONTRAST Study. NDT 2013;28:1865-1873.)

Lebourg i saradnici, 2013. godine kažu:

Dodatni trošak po jednom HDF tretmanu varira od (minus) -1,29 do (plus) +4,58 evra u odnosu na HD. Znači u proseku je HDF tretman skuplji za oko 3,29 evra.

(Lebourg et al. Online hemodiafiltration: is it really more expensive? Nephrol Ther 2013; 9:209-214)

Japanski stručnjak, Takura i saradnici, 2013. godine, objavljuje da se sa HDF ostvaruju čak i uštede, u odnosu na standardnu HD!

(Takura et al. Cost-effectiveness analysis of on-line hemodiafiltration in Japan. Blood Purif 2013; 35 suppl 1:85-89.)

Oates i saradnici, 2012. godine, kažu:

HDF je skuplja za oko £1.16 po tretmanu, od high-flux HD. HDF je čak jeftinija od high-flux HD, kada se nabavlja univerzalni AV set sa infuzionom linijom.

(Oates et al. Cost comparison of online haemodiafiltration with high-flux haemodialysis. J nephrol 2012; 25:192-197.)

Eto, to kaže struka! Objektivna, svetska nefrološka nauka:

HDF je skuplja oko 3 evra od standardne HD!

Tri evra, druže! (Htedoh da zaurlam …)

Znači za samo 3 evra smrtnost dijaliznih pacijenata bi mogla biti 33% manja.

Kako god da su stručnjaci računali, razlika zaista nije vredna pomena.

Jedni su računali veće troškove posebnih aparata za HDF, zatim dodatnih bakterioloških i endotoksinskih filtera, pa cena utrošene vode, plus cene laboratorijskih analiza vode, cena bolničkih lečenja, cena duže radne sposobnosti, cene potrošenih lekova, npr. preparata eritropoetina ili vezivača fosfata …

Daćemo Vam i gotov, konkretan, primer, dokaz, poređenje strukture cene, tj. potrošnog materijala za HD i HDF.

Uzećemo, namerno, državu Englesku, gde su i standard, i cene i primanja, mnogo veća nego kod nas, pa ćemo tamo naći da u dijaliznom centru koji pripada Kraljevskoj Univerzitetskoj Nefrološkoj Klinici, klinici Medicinskog fakulteta u Londonu, ovako izgledaju cene za HD i cene za HDF, a naravno sve na Fresenius aparatima i sa najskupljim Fresenius dijalizatorima:

(Cene su sa uračunatim 20%-nim PDV-om, izražene su u britanskim funtama, za konverziju u evre pomnožiti sa 1,14)

Tako je u Engleskoj, gde je prosečna dužina čekanja na transplantirani bubreg do 2 godine. U takvim zemljama zaista nije bitno koliko je procenata pacijenata na HDF, ali tamo gde je transplantirani bubreg misaona imenica, tamo je jako bitno imati što kvalitetniju hemodijafiltraciju.

Znači, svetska nefrološka nauka, svim mogućim poređenjima i analizama, je našla maksimalnu razliku u ceni tretmana između HD i HDF od oko 3 evra.

Dakle, nijedan od tih evropskih i svetskih autoriteta nije našao da je razlika u ceni tolika kao u Srbiji ili u Republici Srpskoj.

Zašto?

Zato što ovo stanje kod nas nije pitanje za nauku, nego za policiju.

Samo od kriminalističke policije ćemo dobiti odgovor zašto je nešto što košta 3 evra više, Srbima prodavano za 20 evra više.

Dočekaćemo i taj dan.

Akobogda.

I sve dok se to ne desi,

pozdravljaćemo vas sve sa:

Dogodine na HDF-u!

.

.

.

DiaBloG – 2015

 .

.

.

Još sličnih tekstova:

Reče i Kosta da je dosta!

Tražimo HDF za SVE!

Francisco Maduell: Prednosti hemodijafiltracije su naučno dokazane!

Napravilo pravilnik, opet

Popravljalo Pravilnik, Ponovo

Da li će sve ovo ostati Među nama?

http://www.sobirs.org/2014/12/Problemi%20u%20HD%202014%20predavanje.pdf

Zašto udruženja dijaliznih bolesnika u Srbiji ne smeju nikada nijednu reč da kažu protiv firme Fresenijus?

Težak položaj dijaliznih pacijenata u Republici Srpskoj

.     .     .

.     .     .     .     .     .

.     .     .

.     .     .

.     .     .     .     .     .

---