Archive | april 2015

Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (II deo)

Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (II deo)

Nastavak prethodno započete teme (18.04.2015).

Da biste pročitali uvodni deo ovog poglavlja, kliknite na: Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (I deo).

Najčešći psihički problemi dijaliznih pacijenata su sledeći: depresija, nervoza, psihoza, bipolarnost, zavisnost, delirijum, maladaptacija i nesaradljivost.

Više o tome u tekstu koji sledi …

  1. Depresija

Najčešći psihički problem pacijenata na dijalizi je depresija. Medicinska statistika kaže da 25% dijaliznih pacijenata pati od depresije (svaki četvrti). Nelečena depresija izaziva veliku patnju dijaliznih pacijenata. Smanjuje im kvalitet života, povećava bolničko lečenje (hospitalizacije), smanjuje preživljavanje, povećava učestalost samoubistava i čini pacijente manje voljnim da učestvuju u svojoj rehabilitaciji i lečenju. S obzirom na uslove savremnog života, većina pacijenata na dijalizu dolazi sa već postojećim psihičkim poremećajima, a depresija je veoma česta i u najrazvijenijim zemljama Zapada, gde oko 10-20% stanovništva pati od depresije. U državama gde divlja neoliberalni koncept pljačkaške privatizacije i uništavanja svih modela socijalne zaštite, taj procenat depresivnih, ojađenih ili prevarenih, je zasigurno mnogo veći. (U Srbiji se odomaćio izraz da je pola stanovništva na Bensedinima, a pola na Bromazepamu). Depresija jako mnogo utiče i na druge funkcije organizma: ona slabi imunitet, otpornost pacijenta prema infekcijama ili prema stresu, dovodi do pothranjenosti, itd, itd. Ako je pacijent već imao neku depresivnu epizodu u svom životu, velika je verovatnoća da će mu se ponoviti napadi depresije i tokom dijaliznog lečenja. Niko ne može reći da dijaliza sama po sebi izaziva depresiju, ali lečenje dijalizom zasigurno povećava rizik od pojave depresije kod pacijenata. Drugi faktori koji pacijente čine osetljivijima na depresiju, odnosno podložnijima depresiji, su: ženski pol, dug dijalizni staž, samački život, nezaposlenost, itd.

Depresija može biti reaktivna i endogena (unutrašnja). Reaktivna depresija je posledica nekog događaja (razvod, smrt, gubitak, zlostavljanje, povreda, porođaj, itd). Endogena depresija je dugotrajna posledica ranijeg događaja ili posledica poremećaja neuro-hormona (serotonina, dopamina, holina, endorfina, feniletilamina, itd). Depresija je samo bes, bez entuzijazma, kaže jedan aforizam.

beauty girl cry

Doktori bi morali otvoriti četvoro očiju kad su u pitanju žalbe depresivnih pacijenata. Treba da nastoje da shvate njihove probleme, a ne da ih omalovažavaju. Najgore je kad doktor kaže pacijentu, ono što se kod nas često čuje: „Pa šta, da sam na dijalizi i ja bih bio depresivan“. To dovodi samo do pogoršanja problema. Ako pacijent ima simptome depresije, onda treba da dobije i lekove protiv depresije, tačka. Treba voditi računa i o kulturološkim faktorima. Neki pacijenti depresiju izražavaju telesnim tegobama. Posebno oni iz nižih socijalno-ekonomskih slojeva.

Koji su kriterijumi za uspostavljanje dijagnoze Depresija?

Prvi i glavni kriterijum je lični osećaj tuge, potištenosti, tokom većeg dela dana, skoro svaki dan, ili ako drugi zapaze da ste takvog ponašanja ili plačljivi. Ovo ne važi za decu i omladinu, oni znaju da imaju i iritirajuće oblike ponašanja.

Drugi simptom depresije je nezainteresovanost za bilo šta, za bilo koju aktivnost ili ne nalaženje zadovoljstva ni u čemu.

Treći simptom je promena težine: gubitak više od 5% telesne težine mesečno (a bez dijete) ili naprotiv, isti takav porast težine, sve praćeno i konsekventnim poremećajima apetita.

Četvrti simptom je poremećaj sna: svakodnevna nesanica (insomnija) ili stalna pospanost (hipersomnija).

Peti simptom je (ako drugi primećuju) psihomotorni nemir ili otupelost dijaliznog pacijenta.

Šesti simptom je stalni osećaj zamora, nedostatak energije, a nalazi krvne slike i gvožđa su u ciljnim granicama.

Sedmi simptom je osećaj bezvrednosti, učestalo ili napadno osećanje krivice, samooptuživanje za sve i svašta (često i uz samoobmane).

Osmi simptom je poremećaj mišljenja, usporenost, neodlučnost, nedostatak koncentracije, odnosno usredsređenosti.

Deveti simptom je učestalo razmišljanje o smrti, ne samo strah od smrti, nego i razmišljanje o samoubistvu, suicidalne ideje, sa ili bez planiranih pokušaja.

Depresija2

Ako pacijent ima pet ili više navedenih simptoma tokom 2 nedelje, kao promenu u postojećem ponašanju, ili bar simptom (1) potištenosti ili simptom (2) nezainteresovanosti, onda se može reći da on sigurno ima dijagnozu velikog napada depresije. Naravno, prethodno se mora utvrditi da te tegobe nisu posledica drugih ili opštih medicinskih uzroka, poremećaja ponašanja ili halucinacija. Niti da su posledica nekih supstanci (lekova, droga), ili nekih hormona (hipotireoza), ili da su posledica neke druge patnje (gubitak dragog bića).

Navedeni simptomi takođe treba da traju preko 2 meseca, da prouzrokuju klinički značajnu poremećenost u socijalnom, profesionalnom ili drugom području životnog funkcionisanja.

Depresiju treba razlikovati od tuge, potištenosti i sličnih stanja koja nazivamo promenama raspoloženja, jer je i pristup, odnosno lečenje tih stanja drugačije.

Evo šta o depresiji kažu oni koji su je dobro upoznali:

„Šta je najgore u vezi sa depresijom? Čovek može preživeti skoro sve, sve dok vidi završetak, kraj toga nečega. Ali depresija je tako podmukla i ona te ispunjava svakodnevno, tako da je nemoguće videti kraj, kao da si u kavezu od magle, a ključa nema nigde.“ – Elizabeth Wurtzel.

„Depresija je tako okrutna kazna. Ti nemaš groznicu, nemaš osip, nijedan nalaz krvi neće biti nenormalan, samo ćeš se polako raspadati, kao da imaš rak. I kao i rak, to je u suštini problem pojedinca, soba u paklu sa samo tvojim imenom na vratima.“ – Martha Manning.

„Depresija je zatvor u kojem je oboleli istovremeno i uhapšeni nesretnik i okrutni čuvar.“ – Dorothy Rove.

„Ono što će ostati iza mene, jeste priča o mojim delima. Delima iz sadašnjosti i delima iz prošlosti. Obzirom da još nisam učinio nijedno takvo delo, jasno je da iza mene neće ostati ništa.“ – Smriti Singh.

„Ponekad sam tako tužan, kao da je sve u meni ugašeno. Praznim pogledom buljim u zid i ne obraćam pažnju na to što mi neko govori u tom trenutku. Zato što u tom trenutku, ja i ne postojim.“

„Ljudi misle, depresija je potištenost, tuga. Ljudi misle depresija je plačljivost. Ljudi misle depresija je nošenje crnine. Ali, ljudi nisu u pravu. Depresija je stalni osećaj obamrlosti. Obamrlost za osećanja, obamrlost za dodire. Probudiš se ujutro samo zato da bi se opet vratio u krevet. Dani zapravo i nisu dani, to su samo nove prepreke sa kojima se moraš suočavati. I kako se suočavaš sa njima? Uz lekove, uz alkohol, cigarete, tablete, hemikalije… Kada si depresivan uzećeš bilo šta od toga, samo da izguraš dan. To je ono što depresija jeste, ne tuga ili suze, to je neizmerni osećaj obamrlosti i neutaživa želja za nečim što bi ti pomoglo da preguraš do sutra.“

„Voleo bih da neko za mene kaže da sam divan. Voleo bih da neko shvati kako se osećam. Voleo bih da se pojavi neko ko će za mene reći da nešto vredim, ali taj neko se nikako ne pojavljuje. Mrzim taj osećaj da ceo život prolazi pokraj mene. Mrzim taj osećaj da sam mali, bezvredan, beskoristan. Ne mogu da Vam kažem šta sam … ili šta ponekad pomislim. Ja nikada neću biti jednako vredan kao ostali koji su oko mene.“

„Četiri su najveće laži koje stalno slušam: ‘Biće bolje’ (Kada?), ‘Bićeš ti OK’ (Ne, neću), ‘Tu sam za sve što ti trebam’ (Sere), ‘Sve je u redu’ (Ne, ništa nije u redu).“

„Depresija je kao da pokušavaš oguliti krompir sa drugim krompirom. Pokušavaš, ali vidiš da ne ide i ne preostaje ti ništa drugo nego da se rastužiš i plačeš.“

„Ne postoji ta količina sna, na kugli zemaljskoj, koja bi mogla izlečiti umor koji ja osećam“.

„Iza ovog nevinog osmeha na mom licu, leže neizgovorene reči. Reči žudnje, reči ljubavi, reči bola, reči mržnje, i sve se one ponavljaju, neizgovorene, odjekujući u mojoj glavi.“

„U redu, hajde da se pretvaramo da bol koji svakodnevno osećam, nije ništa. Hajde da poverujemo da imam savršen život i da nikada nisam bio povređen. I hajde da se smejemo kao da nam životi totalno i nepovratno nisu raspadnuti.“

„Vi mislite da ja želim da umrem, ali u suštini, ja želim da budem spašen.“

„Osećam se kao da su me svi zaboravili, a da ja zapravo nisam nigde otišao.“

„Svi misle da će se moje stanje popraviti. Ja ne mislim. Mislim da ću ga samo bolje sakrivati.“

„Depresija je tako ružna dijagnoza, da mi se ponekad čini da je bolje biti mrtav, nego biti osoba koja boluje od depresije.“

„Ja uvek kažem da ne želim da pričam o tim problemima. Zapravo, želim, ali neću da se sazna i da se priča da imam psihičke smetnje. Verujem da me više nikada neće gledati kao nekog ravnog sebi. Bojim se tog sažaljenja kojeg ću videti u njihovim očima, kada shvate da sam psihički rasturen.“

„Ne postoji teže pitanje od onoga: ‘Da li si srećan?’ Ja uvek kažem jesam, zato što imam prijatelje, sa kojima se šalim, izlazim dosta, zabavljam se i život mi nije tako loš, kako bi mogao da bude, jer i nemam nekih strašnih problema. Moglo je da bude i mnogo gore. Ali, onda, jedne noći, u tri iza ponoći, kada sam sam i još uvek budan, ležim i razmišljam o svom životu. I tada shvatam da su mi oči pune suza, da mi srce vrišti od tuge, jer ja zapravo nemam nikoga i nikada zapravo nikog nisam ni imao. Osećam se strašno i pitam se da li sam ja zapravo ikada i bio srećan, uopšte. Da li je taj moj život uopšte imao nekog smisla i bio vredan življenja.“

„Ponekad se pitam da li ću ja ikada biti zadovoljan sa sobom. I brinem se da ako ja nisam zadovoljan sa sobom, onda ni ostali neće sigurno biti zadovoljni sa mnom, i to me još više oneraspoloži. To je jedan krug nesigurnosti, nedostatka samopouzdanja, povlačenja u sebe, pa opet isto, dok me skroz ne rastroji.“

„Šta je svrha svega ovoga? Ja sam već zaboravio šta znači biti nasmejan i ostati takav duže od 2 minuta. Ja sam zaboravio kako izgleda biti voljen, ako sam to ikada i bio. Zaboravio sam kako izgleda biti živ i kako izgleda biti zdrav. Sada, ja samo životarim. Ili tako nešto. I zato mi recite, kakva je svrha življenja života u kojem se moram pretvarati da sam nasmejan, da sam uredan, da sam vredan pažnje ljudi poput vas, koji se pretvarate da to ne vidite, i još se moram pretvarati da mi je stalo do takvog života. Šta je svrha? To mi objasnite i ja ću vam reći zašto sam ja TAKAV. To ne znači da se ja ponosim ovim što sam izgovorio, ali pokušajte da me razumete, kao što i ja sam pokušavam isto, da samog sebe razumem.“

Ja mrzim dijalizu

„Da vas ne zavara naziv našeg sajta, ja zaista mrzim dijalizu (http://www.ihatedialysis.com). Uopšte nismo negativni, ali dijalizu mrzimo. Isto kao što i oboleli od raka primaju hemioterapiju, samo da bi preživeli, tako i mi. To u čemu nas ona održava teško da se može nazvati životom. Neki ljudi nam kažu: ‘Kako možete biti tako nezahvalni?’ Pa, dobro, zahvalan sam dijalizi što me održava u kakvom takvom životu, ali ja je i dalje mrzim. Znam da je mržnja prejaka reč, ali oni koji su na dijalizi znaće zašto sam to rekao.“ – Billy Halcomb.

„Juče, kada su izneli onoga što se dijalizirao do mene, ja sam shvatio koliko malo mi značimo ljudima. Ništa se neće promeniti ni kada mene iznesu. Oni se ponašaju i deluju kao da mi nismo živa bića, nego stvari, koje će jednoga dana izbaciti i razdužiti.“

Uh, mnogo je, i previše, depresivnih primera. Ajmo sada malo o lečenju.

Terapija depresije je kombinacija psihoterapije i farmakoterapije (lekovima) i uspešna je u 85% slučajeva. Sama terapija lekovima (farmakoterapija) je uspešna u 65% slučajeva, a sama psihoterapija je uspešna u samo 50% slučajeva. Dakle, samo kombinacija predstavlja pravo lečenje. Najčešći i najbezbedniji lekovi u terapiji depresije su antagonisti serotonina, koji se prvo daju u manjim dozama, a po potrebi doze se kasnije mogu povećavati. Antagonisti serotonina su npr. sertralin (Zoloft, Sertiva, Aserta, itd), fluoxetin, paroxetin, citalopram, venlafaxin i drugi slični lekovi. Za pacijente na dijalizi treba znati da su za njih (jer ne mokre i ne eliminišu lek) normalne doze 1/2 doze za nedijalizne pacijente. Maksimalno im se sme dati 2/3 doze za odrasle nedijalizne osobe. Obzirom da se mnogi od navedenih simptoma depresije mogu pojaviti i usled same terminalne bubrežne slabosti (uremije), psihijatri su često u dilemi oko dijagnoze, ali za terapiju važi pravilo da ako sumnjaju na depresiju bolje je da je leče nego da je ne tretiraju. Depresija dovodi i do samoubilačkih poriva, te se mora ozbiljno shvatiti, za razliku od poremećaja raspoloženja, za koje je često dovoljna psihoterapija.

Evo nekoliko interesantnih razmišljanja o odnosu prema depresiji:

„Ako poznajete nekoga ko je depresivan, molim Vas, nikada ga ne pitajte zašto je takav. Depresija nije obična reakcija na loš događaj, depresija je kao loše vreme. Pokušajte da razumete mrak, tamu, obamrlost, beznadežnost i usamljenost, kroz koju ta osoba prolazi. Budite tu za one koji kroz to prolaze. Teško je biti prijatelj nekome ko je depresivan, ali to je jedna od najplemenitijih, najblagorodnijih i najboljih stvari koje ćete ikada uraditi.“ – Stephen Fry.

„Draga Depresijo: krajnje je vreme da me već jednom ostaviš. Svaki dan me kinjiš i govoriš mi kako sam grozan. Teraš me da ponavljam sve greške koje sam ikada uradio i uživaš u tome. Svakodnevno me ponižavaš. S tobom nikada ne mogu biti srećan, s tobom ću izgubiti sve prijatelje i vezu sa porodicom. Muka mi je više od tvog nadziranja i što pre odeš to će mi pre biti bolje. I nikada se više ne vraćaj. Ja ne želim da ti ikada više uđeš u moj život. Mrzim te i mrzim samog sebe što sam ti dozvolio da uopšte uđeš u moju svest. Iskreno, Ja.“ – NN

Henry Ford je rekao: „Štagod da misliš, da nešto možeš uraditi ili da nešto ne možeš uraditi, uvek si u pravu.“

„Nabaciti lažni osmeh je uvek mnogo lakše, nego objasniti svojoj okolini zašto si tužan.“

„Stalno razmišljanje o tome da li si nešto trebao ili nisi trebao uraditi, ubiće i tebe i sve one koji su u tvojoj blizini.“ – NN

„Ljudi ne plaču zato što su slabi, nego zato što su toliko dugo bili jaki.“ – NN

Nikada ne potcenjujte bol kojeg drugi osećaju, jer, istina je da svi nešto trpimo. Neki ljudi se samo bolje nose sa tim nego drugi.

Nekoliko fraza koje nikada ne treba reći osobi koja pati od depresije:

„Znam kako se osećaš“ „Treba samo malo više da vežbaš“ „Sve ti je to na nervnoj bazi“ „Treba da radiš nešto“ „Nađi neki hobi“ „Razmišljaj pozitivno“ „Prestani da se samosažaljevaš“ „Pa ti si zapravo srećan“ „Svi mi imamo problema“ „Težak je život“ „Znaš li koliko ima gorih stvari u životu“ „Svi smo mi ponekad depresivni“ „Nema razloga da se tako osećaš“ „Moraš da se trgneš“ „Ma pusti, sve će to proći“ „Ih, mislio sam da si jači“ „Niko ne kaže da je život jednostavan“.

Najgora stvar u vezi depresije je da ima mnogo ljudi koji je nemaju samo zato što još nisu u nju upali.

  1. Nervoza

Dijaliza sama po sebi izaziva uznemirenost (anksioznost), nervozu, posebno na početku lečenja. Ako se pacijent postepeno i polako priprema za lečenje dijaliznim mašinama, uz dobra objašnjenja lekara i sestara, ako mu se omoguće i razgovori sa drugim pacijentima, onda nervoza nestaje posle 4-5 nedelja. Ponekad se produži i na 2-3 meseca. U ovom periodu je bolje razgovarati sa pacijentom ili uvesti pomoć drugih pacijenata, odnosno prijatelja, a ne posezati za lekovima. Mada, za neke slučajeve trebaju i lekovi.

anxiety

Do pre samo dvadesetak godina za ove slučajeve se primenjivala hipno-terapija i psiho-relaksacija, sa zadovoljavajućim rezultatima. Za neke pacijente koji se baš unervoze ili uzbude zbog obaveze višečasovnog tretmana na dijaliznom aparatu, male doze lekova su ponekad neophodne. Za brzo oslobađanje straha i nervoze dovoljan je lorazepam, koji se može dati i intravenski. Za dugoročnije dejstvo preporučuje se diazepam. Oba naravno, u malim dozama, zbog nefunkcionisanja bubrega. Kao što već svi znaju lekovi tipa diazepama, tj. benzodiazepini gube svoju delotvornost posle nekoliko meseci, i to treba reći pacijentu, da je vreme da se ti lekovi obustave.

Znaci anksioznosti

Napadi panike se definišu kao periodi intenzivnog straha ili uplašenosti, sa jednim ili više sledećih simptoma, koji počinju naglo i dostižu vrhunac za 10 minuta:

  1. lupanje srca, stezanje u grudima ili ubrzan puls;        Skala anksioznosti

  2. znojenje;

  3. strepnja i drhtanje;

  4. ubrzano disanje ili osećaj gušenja;

  5. osećaj davljenja;

  6. bol ili tištanje u grudima;

  7. mučnina ili nelagoda u stomaku;

  8. vrtoglavica, nestabilnost, svetlaci pred očima ili nesvestica;

  9. dezorijentacija u prostoru ili prema ličnostima;

  10. strah ili ludački gubitak kontrole;

  11. strah od smrti;

  12. osećaji trnjenja i pečenja;

  13. drhtavica ili napadi crvenila i topline;

krisipanikZa navedena stanja korisni su antagonisti serotonina, kao i kognitivni restrukturirajući trening, izveden od strane profesionalca.

Ponasanje tipicno za anksioznost

  1. Psihoza

Neki pacijenti dolaze na dijalizu sa već utvrđenom dijagnozom šizofrenije ili slične psihoze. Takvi pacijenti moraju naravno, biti na redovnoj terapiji lekovima, antipsihoticima. Ponovo naglašavamo, da se mora početi sa malim dozama, jer zbog nefunkcionisanja bubrega ti se lekovi nagomilavaju i deluju mnogo jače i duže nego kod bolesnika koji imaju zdrave bubrege. Nažalost, mnogi od tih antipsihotičnih lekova (haloperidol i drugi) izazivaju i porast telesne težine i poremećaj šećera u krvi (dijabetes), pa je potrebno pažljivo pratiti stanje pacijenta.

  1. Bipolarni poremećaji

Sa porastom broja ljudi na dijalizi, raste i broj dijaliznih pacijenata sa bipolarnim poremećajima. Pod bipolarnim poremećajima se podrazumevaju stanja u kojima se smenjuju maničnost i depresija.

Bipolarni poremecaji

To su pacijenti koji moraju stalno da uzimaju preparate litijuma, valproične kiseline ili karbamazepina. Veoma je važno proveravati nivoe ovih lekova u krvi i prema tome podešavati doze. Ako je pacijent veoma uznemiren, može mu se dodati mala doza haloperidola ili sličnog antipsihotičnog leka, da bi se prekinuli akutni simptomi. Kada se postignu terapijske doze litijuma, njemu često treba jedna sedmica da počne delovati. Ponekad se radi kontrole akutnih simptoma pacijent mora hospitalizovati.

Faze bipolarnih poremecaja

Zbog naglih pogoršanja, u ovim poremećajima je jako važna preventiva i brzo rešavanje simptoma. Manične epizode u uremiji su dobro poznate. Posebno su česte u pacijenata sa policističnom bolešću bubrega ili u onih koji imaju uznapredovalu dijaliznu encefalopatiju. Svaki pacijent koji je bio depresivan zahteva precizno ispitivanje i u smislu ranijeg ispoljavanja maničnih simptoma, ili postojanja bipolarnih poremećaja u porodici, odnosno pri sumnji na korištenje psihotropnih lekova. U depresivnoj fazi, pacijenti sa bipolarnim poremećajima zahtevaju terapiju antidepresivima, ali udruženu sa stabilizatorima kao što su litijum i valproična kiselina.

  1. Zavisnost

Sa porastom broja ovisnika o heroinu, kokainu i drugim zabranjenim supstancama, isto kao i sa porastom broja zavisnika o alkoholu, svi trebamo da znamo da nipošto i nikada ne smemo dići ruke od tih ljudi, sa pričom da „oni zaslužuju to što ih je snašlo, jer su to i tražili“ ili: „tu se više ništa ne može učiniti“ i slično. Obzirom da ovi pacijenti često koriste ili zloupotrebljavaju zdravstveni sistem, sa njima je jako teško raditi i najbolje je upućivati ih u dijalizne klinike koje imaju i Centre za detoksikaciju, za lečenje i rehabilitaciju obolelih od bolesti ovisnosti.

Zavisnik1

Na zapadu postoje psihoterapijske grupe za podršku, kao što je npr. grupa „Anonimni Alkoholičari“, koji čine veliki i značajan posao. Mada su pacijenti narkomani generalno destruktivni i puni mrzovolje, zbog čega je kontakt s njima vrlo komplikovan, ne smeju se odbaciti kao grupa koja zahteva pažnju i pomoć celog društva. Nešto o tim oblicima njihovog ponašanja biće pomenuto i u narednim poglavljima.

Sa porastom upotrebe kojekakvih biljnih preparata, pacijente treba uvek ispitati da li su i sami koristili tako nešto, posebno ako ti pacijenti imaju simptome delirijuma, depresije ili izraženo manijakalno ponašanje.

  1. Delirijum

Bubrežna slabost, pre ili tokom lečenja dijalizama, može dovesti do različitih neuropsihijatrijskih poremećaja, počevši od lakših smanjenja osetljivosti, pa sve do kome. Neki pacijenti sa potpunom (terminalnom) bubrežnom slabošću steknu definitivne poremećaje u svom neuropsihijatrijskom statusu, a neki su čak skloni i delirijumu. Dijalizna demencija (ludilo, senilnost) uopšte nije tako retka pojava.

Delirium1

Delirijum je često neprepoznato ili pogrešno dijagnostikovano stanje u dijaliznih pacijenata. Delirijum se definiše kao:

a) poremećaj svesti (tj. smanjena orijentacija u prostoru i prema ličnostima) sa smanjenom sposobnošću da se pažnja na nešto ili nekoga fokusira, održi ili preusmeri.

b) poremećaj shvatanja (kao što je gubitak memorije, dezorijentacija, poremećaj govora) ili pojava poremećaja opažanja koji nije deo prethodne, utvrđene ili nastupajuće demencije.

c) poremećaj nastaje u kratkom vremenskom periodu (obično za nekoliko sati ili dana) i sklon je oscilacijama tokom dana;

d) postoje dokazi iz istorije bolesti, fizičkog ili laboratorijskih nalaza, da je neuropsihijatrijski poremećaj izazvan direktnim uticajem ili kao posledica drugog medicinskog stanja.

Ako je delirijum „nakalemljen“ na ranije postojeću demenciju Alchajmerovog tipa ili vaskularnu demenciju, onda se delirijum označava biranjem odgovarajućeg podtipa demencija, kao npr. sa 290.3 za Demenciju Alchajmerovog tipa, sa kasnim početkom i sa delirijumom.

Ovakvi pacijenti su karakteristični po tome što oni izuzetno jako nerviraju sestre i doktore. Pacijenti u ovakvom stanju ne mogu da izvršavaju ono što se od njih zahteva, a i članove porodice takođe nerviraju, jer ne znaju gde se nalaze, dezorijentisani su u vremenu i prostoru, a često i prema ličnostima. Pošto se ne odazivaju na pozive za saradnju, nesporazumi sa lekarima ili članovima porodice često eskaliraju u teški nemir (agitiranost) i samo pogoršavaju delirijum.

Kada se uspostavi prava dijagnoza onda se može tretirati osnovni uzrok, ako se isti uopšte može lečiti. Uznemirenost (agitacija) se tretira sa malim dozama antipsihotika, kao što je haloperidol 1/2 mg dvaput dnevno ili 0,5 mg risperidona dvaput dnevno. Opet, doze su u startu male, zbog nefunkcionisanja bubrega, pa se lek duže zadržava (nagomilava) u krvi. Velike doze leka mogu samo pogoršati stanje ili izazvati simptome Parkinsonove bolesti (besciljno trzanje ili drhtanje). Neki farmakolozi preferiraju brzodelujuće benzodiazepine, kaošto su lorazepam, koji pacijenta može umiriti, a ima mali antipsihotički kapacitet. Kada se peroralno (preko usta) daje bilo koji od ovih medikamenata trebaće mu malo više od 30 minuta do početka delovanja, tako da se mora malo sačekati, a ne odmah žuriti sa sledećom dozom leka. Treba znati i da dejstvo ovih lekova traje svega nekoliko časova, tako da se doze moraju pravilno rasporediti. Kombinacija haldola i lorazepama je često veoma korisna.

DeliriumZa dijagnostikovanje delirijuma može se koristiti neki od spoznajnih (kognitivnih) testova: test crtanja kazaljki časovnika sa datim vremenom, test dijapazona pamćenja cifara, test brzine povezivanja raštrkanih cifara, itd.itd. Osim primene adekvatnih lekova, za osoblje je važno da stvori i druge odgovarajuće preduslove za lečenje: podršku pacijentu, podršku i edukaciju porodice i kontinuirano nadgledanje pacijentove sposobnosti shvatanja.

  1. Neprilagođenost (Maladaptacija)

Većina dijaliznih pacijenata nastoji da bude kooperativna, u najvećoj mogućoj meri. Obzirom da su izgubili kontrolu nad važnim telesnim funkcijama, da zavise od dijaliznih mašina i dijaliznog osoblja, da su postali zavisni i od podrške porodice, jasno je onda da je i stres za njih stalan i neizbežan pratilac njihove bolesti. I pored toga oni moraju da se bore sa ograničenjima koje im nameće dijeta, sa ograničenjem radne sposobnosti, sa ograničenjem društvenih aktivnosti, sa ograničenjem materijalnih primanja, sa vezanošću za aparate, sa stalnim gubljenjem vremena i vremena tokom dijaliziranja, itd,itd. Nema govora, to jeste trnovit put, ali većina dijaliznih pacijenata se manje ili više prilagodi tome i za njih se kaže da su se dobro adaptirali na dijalizno lečenje. Neki stručnjaci su razradili i kriterijume za utvrđivanje adaptacije na dijalizu:

a) održavanje stresa u prihvatljivim granicama;

b) zadržavanje svojih hobija i zadovoljstava;

c) zadržavanje samopouzdanja:

d) nastavljanje ranijih komunikacija sa drugima;

e) vršenje korisnih i društveno prihvatljivih zadataka;

f) postojanje vere u budućnost;

g) održavanje stepena fizičke rehabilitacije na maksimalnim granicama;

h) postojanje poverenja i korektnog odnosa prema medicinskom osoblju.

Na osnovu praćenja stanja adaptacije velikog broja dijaliznih pacijenata ustanovljeno je da su sledeći faktori bitni za dobru prilagođenost na dijalizno lečenje: bračni status, nivo obrazovanja, religioznost, kvalitet prevoza, zanimanje, nivo samopouzdanja pre dijalize i doživljaj tretmana od strane pacijenta. Generalno se lošije prilagođavaju: muškarci, stariji od 50 godina, profesionalno neaktivni.

Od ranije je poznato da je podrška porodice ključna u procenjivanju stepena oboljevanja, stepena smrtnosti i stepena saradljivosti dijaliznih pacijenata. Neke porodice prema saznanju da će njihov član započeti dijalizno lečenje imaju prijemčiv stav, a neke vrlo odbojan. Odnos između porodice i pacijenta utiče i na ishode lečenja dijaliznih pacijenata. Prema nekim istraživanjima podrška bračnog druga ili porodice je važnija od socijalne ili finansijske podrške. Neki stručnjaci su precizno naveli sve kritične periode: Prvi, kada je utvrđena dijagnoza hronične bubrežne slabosti; Drugi, kada se pojave simptomi koji će zahtevati skoru dijalizu, Treći, kada se započne sa dijalizama, Četvrti, kada se pojavljuju životne i dijalizne krize ili komplikacije; i Peti, kada se više malo šta može učiniti.

Ovaj poslednji kritični period se često zanemaruje, jer medicina tada bespomoćno i beznadežno sleže ramenima, a pacijentu i porodici je tada pomoć najpotrebnija.

Stariji pacijenti su vrlo specifični u pogledu adaptacije na dijalizu. Obzirom na produžetak životnog doba, njih je sve više i više u dijaliznim centrima, a vrlo male šanse su im da dobiju organ za transplantaciju i izlazak iz dijaliznog modaliteta lečenja. Oni imaju brojna druga oboljenja, dijagnoze i stanja, ali za razliku od mlađih, oni često manje i očekuju od dijalize, pa se često i bolje adaptiraju na dijalizu. Kulturološki i socijalni kontekst iz predijaliznog perioda je veoma važan za prognozu adapatcije ovih ljudi. U pogledu kvaliteta života, što je inače posebno poglavlje koje treba obraditi, za sada treba samo pomenuti ono što nije nikakva novost, da dijalizni pacijenti imaju znatno manji kvalitet života u odnosu na vršnjake iz opšte populacije. Ključne komponente koje tome doprinose su neizvesnost u pogledu budućnosti, nedostatak energije i samopouzdanja, što onda dovodi do depresije, uznemirenosti i bolova razne vrste.

  1. Nesaradljivost (Nekomplijantnost)

Kako naterati pacijente da rade ono što nefrolozi misle da je dobro za njih? Ovo je najčešće nefrološko prenemaganje, kada se govori o saradnji lekara i dijaliznih pacijenata. Nefrolozi smatraju da oni dobro znaju šta treba da rade dijalizni pacijenti (ako žele da budu lečeni kako treba), ali da pacijenti jednostavno neće da sprovode ono što se od njih traži. Nefrolozi tvrde da su sigurni u saznanjima šta utiče na oboljevanje i smrtnost dijaliznih pacijenata, ali kažu i pored predočavanja tih činjenica pacijentima, pacijenti opet rade po svom. Pacijenti najčešće prihvataju samo ono za šta se uvere da im donosi korist ili poboljšanje vrlo brzo.

Najčešća definicija saradljivosti (komplijantnosti) jeste: mera u kojoj se pacijent pridržava onoga što mu je propisano. Obzirom da je dijaliza komplikovan vid lečenja, pacijenti često određene zahteve doživljavaju kao nametanje. Ispitivanja pokazuju da 50,2% pacijenata ne uzima propisane im lekove, a da preporuke u vezi smanjenog unosa tečnosti ne poštuje 49,5% pacijenata. Ovo su naravno, podaci iz zapadne literature, kod nas su ove brojke mnogo veće. Za faktore koji podstiču nesaradnju najčešće se smatraju: stalni stresovi, nedostatak zadovoljstva, loša nega i pažnja, teška bolest, medicinsko neobjašnjavanje tegoba i socijalni faktori. Od specifično dijaliznih faktora, parametri saradnje su: nivo serumskog kalijuma, nivo fosfora, međudijalizni porast telesne težine (tzv.donos), životna dob, dijalizni staž, poreklo, itd.itd. Jedan od najboljih pokazatelja komplijantnosti jeste propisano i ostvareno vreme trajanja dijaliznog tretmana.

Oni znaju sta cete ih pitati

Deca i omladina su najmanje komplijantni, dok su pacijenti u srednjem životnom dobu mnogo poslušniji i privrženiji poštivanju preporuka. A onda, populacija iznad 60 godina života takođe ispoljava sklonost ka manjoj saradljivosti, što je verovatno i delom zbog gubljenja memorijskih kapaciteta. Interesantno, kada se pacijentima smanjuje broj lekova, oni počinju da ih redovnije uzimaju.

Većina stručnjaka se slaže u oceni da što se pacijentima pruža veća podrška veće su i šanse da će oni bolje sarađivati sa osobljem. Veća podrška znači i veću saradnju, a istovremeno manje obolevanje i manju stopu smrtnosti.

.

DiaBloG – 2015

.

.

Kad zatrazimo pomoc

.



Advertisements

Težak položaj dijaliznih pacijenata u Republici Srpskoj

Da li samo pretnjom samouništenja dijalizni pacijenti mogu zainteresovati odgovorne za svoje probleme?

Poštovani čitaoci,

već smo na ovom sajtu više puta puta objavljivali dokaze o teškom položaju dijaliznih pacijenata u Republici Srpskoj. Primitivni, pljačkaški i divlji kapitalizam je u našim zemljama, kao i svugde, svoje prve žrtve stvorio među najslabijim kategorijama stanovništva. Nema nikakve sumnje da su dijalizni pacijenti, bili i ostali, u tim najugroženijim i najmanje zaštićenim kategorijama. Deset dijaliznih centara u Republici Srpskoj je stavljeno u funkciju ubiranja profita za nemačku i svetsku globalističku dijaliznu korporaciju, a na pacijente niko ne želi ni da obrati pažnju. Već smo pisali o primerima neljudskog odnosa onih kojima bi po prirodi posla na prvom mestu trebala biti briga o bolesnicima. Za primer, videti naše ranije tekstove:

,   Šta radi Fresenius u Republici Srpskoj?

Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?

Kako radi Frezenijus u Prijedoru   Mučenik iz Banjaluke

Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!?!!

Kako nas truju dijalizatorima  

I pored ulaska u novosagrađene Frezenijusove kockaste kontejnere za masovnu dijalizu, pacijenti u Republici Srpskoj nisu zadovoljni ni uslugom dijalize, ni svojim statusom. Njima su kao dijalizatore primenjivali upravo one dijalizne filtere zbog kojih sada kompanija Fresenius šalje pisma upozorenja o štetnim dejstvima tih dijalizatora svim dijaliznim centrima u Evropi (link).  Najmanje 268 dijaliznih pacijenata iz Republike Srpske je bez svog znanja i bez sopstvenog pristanka, učestvovalo u Frezenijusovoj naučnoj studiji o nastanku smrti u dijaliznih pacijenata (link). Pacijentima je rečeno samo da će se njihovi rezultati iz krvi i podaci iz kompjuterskih sistema slati u inostranstvo „radi kontrole kvaliteta liječenja“. O naučnim studijama nije bilo govora. (I to u privatnim bolnicama, i bez saglasnosti ili znanja ijednog etičkog komiteta ili ijedne institucije ili ličnosti iz Ministarstva zdravlja i drugih organa Republike). Ali, to je tek deo problema koji su vezani za dijalizu.

Cena koju Fond zdravstva Republike Srpske plaća Frezenijusu za jednu običnu hemodijalizu (110 evra) ili za jednu (kvalitetniju) hemodijafiltraciju (130 evra) je najveća u okruženju. Primera radi, celokupan potrošni materijal za jednu hemodijalizu u Srbiji sada košta oko 30 evra (uglavnom zahvaljujući pojavi konkurencije iz Japana). Dijalizni pacijenti u Republici Srpskoj do prošle godine uopšte nisu imali status invalida. Da bi ostvarili taj status prošle godine su morali štrajkovati, to jest odbiti uključenje na dijalizne aparate dok im se ne ispune svi uslovi koje su postavili (link). Tako su se konačno izborili da dobiju priznanje da su invalidi. Papir su dobili i ništa više. Za invalidnine, država kaže da para nema. Sa papirom o stopostotnoj invalidnosti sada se mogu samo slikati. I dalje nikakvu nadoknadu nemaju. To su jedini dijalizni pacijenti na Balkanu kojima društvo nije dalo ni dinara. Ni pare, ni centa, ni pišljive marke. A ta ista država MESEČNO plaća Frezenijusu 1,2 miliona evra (pazite: milion i dvesta hiljada evra mesečno!).  To im nije skupo. A da pacijentu refundiraju troškove nabavke jedne kutije leka koji nije na listi (a propisan im je) za to kažu: para nema. Epilog i sami pretpostavljate: pacijenti će opet preduzeti poteze očajnika. Sami će sebi izreći smrtnu kaznu. Bolje kažu, odjednom i naglo, nego polako i godinama, natenane, u tišini, kako su im drugi namenili. Oni su te svoje namere izneli pred svima, javno, ne krijući ništa.  I sad, nema nazad.

Glas Republike Srpske, mart 2015https://www.youtube.com/watch?v=x_qoTdIgifU

Podržimo kolege i braću iz Republike Srpske.

Pišimo, molimo, tražimo, zahtevajmo, intervenišimo, kukajmo, kod svih: u Ministarstvu zdravlja, u Fondu zdravstva, u Predsedništvu, u Vladi, u medijima, u poziciji i u opoziciji, u vladinim i nevladinim organizacijama, domaćim i međunarodnim, gde god i koliko god možemo.  Pokažimo da nismo prestali biti ljudi.  Pomozimo ovi ljudima da ne dižu ruku na sebe. Stavimo se u njihovu situaciju, pre svega.

 

DiaBloG – 2015

.

nastavak

i u 2016:

https://www.youtube.com/watch?v=S-ZHDTGjMeQ

http://www.rtvbn.com/371813/U-Srpskoj-dijaliza-vaznija-od-transplantacije

Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (I deo)

Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (I deo)

Za početak, jedan citat:

„Svakoga jutra, u Africi, gazela se budi i zna da tog jutra ona mora biti brža od najbržeg lava, inače će biti mrtva – pojedena. Svakoga jutra, u Africi, budi se i lav. On zna da tog jutra mora trčati brže od najsporije gazele inače će umreti – od gladi. Nije dakle, važno, da li si lav ili gazela, kad sunce izađe, najbolje ti je da počneš trčati.“ – Cristopher McDougall.

(„Every morning in Africa, a gazelle wakes up, it knows it must outrun the fastest lion or it will be killed. Every morning in Africa, a lion wakes up. It knows it must run faster than the slowest gazelle, or it will starve. It doesn’t matter whether you’re the lion or a gazelle-when the sun comes up, you’d better be running.“) – Cristopher McDougall.

Poštovani čitaoci,

Morali smo na kraju dohvatiti se i ove teme. Nije ovo naravno, kraj naših stručnih članaka, ali ova tema je toliko gurana pod tepih, godinama i decenijama, od svih nas, ili joj se pristupalo na neprimeren (senzacionalan i površinski) način, da je sada pravi izazov pisati o tome na odmeren i korektan način. Nadamo se da ćete posle čitanja teksta koji sledi shvatiti da se ovom problemu samo na ovom sajtu pristupilo stručno, pošteno i sveobuhvatno, na pravi način.

Psihičke promene su evidentne kod svih dijaliznih pacijenata, kod članova njihovih porodica i kod tima koji im vrši tretmane.

Promene psihe se viđaju i pre nego što pacijent započne dijalizno lečenje, jer i sama bubrežna bolest (povreda, operacija ili oštećenje) ima uticaja na psihu pacijenta.

Najteža i naporaznija činjenica sa kojom se dijalizni pacijent mora suočiti jeste da dijaliza ne omogućava izlečenje!!!

Dijaliza će pacijenta održavati u životu, ali dijaliza neće pacijentu zameniti sve funkcije prirodnih bubrega, pogotovo ne i onaj njihov automatski način rada.

Dijalizni pacijenti, kao i svi pacijenti, očekuju: izlečenje!  A toga sa dijalizom nema.

Dijaliza čoveku poremeti čitav život. Dezorganizuje ga potpuno.  Dijalizni pacijent odjednom počinje da drugačije gleda na svoje telo, drugačije sagledava svoju ličnost, ulogu svoje porodice, svojih kolega ili osoba koje mu pružaju dijalizni tretman.

Skoro sve priče o započinjanju dijalize liče jedna na drugu: sve su sumorne.

Pacijent oseća da ga je njegovo telo izdalo, otkazalo mu poslušnost.

Posebno je neprijatno saznanje o invazivnosti procedure: sada će svaki put da me bodu nekim debelim iglama, ili će da mi gurnu neku debelu i dugačku plastičnu cev u vrat, u prepone ili u trbuh, užas!

Zato je, kao i u mnogim drugim stvarima u životu, neophodna dobra priprema. Doktori bi trebali da znaju i da naglase pacijentima, da ne dovode sve bubrežne bolesti jednako brzo do dijalize. Na primer, cistična bolest bubrega je nasledna, ali se ciste razvijaju dosta sporo, tako da tek u petoj deceniji treba očekivati potpuni ili skoro potpuni prestanak rada bubrega. S druge strane, težak glomerulonefritis ili čak hipertenzija (povišen krvni pritisak) pred kraj trudnoće, mogu porodilju ostaviti trajno – na dijalizi.

Nije svejedno da li će porodica biti pripremljena na tako nešto ili će ih informacija o neophodnosti lečenja dijalizom pogoditi kao grom iz vedra neba.

Šokantno je saznanje koliko će dijaliza promeniti čoveku mogućnost kretanja. Osećaj doživotne vezanosti za objekat gde mu se tretman vrši je grozan sam po sebi, ali je on i izvor stalnog stresa za sve članove porodice pacijenta.

Dijetna ograničenja koja se nameću dijaliznim pacijentima, to stalno uskraćivanje vode, hrane i soli, da ne govorimo o voću, povrću i ostaloj takozvanoj zdravoj hrani (ali za zdrave osobe),  sve to predstavlja stalni izvor frustracija za dijalizne pacijente. Socijalno-ekonomski problemi, kako „sastaviti kraj sa krajem“, kako kupiti lekove, kako otići na rehabilitaciju, na godišnji odmor, sve su to nezanemarljivi uticaji na psihu dijaliznog pacijenta.

Pristup za dijalizu: AV fistula, graft, venski kateter ili peritonealni kateter, sve su to materijalne pojave koje nagrđuju telo pacijenta. Neki pacijenti ta fizička obeležja dijalize, veoma teško doživljavaju: kriju ih ili ih objašnjavaju drugim, lakšim, nedijaliznim razlozima. A šta tek reći za stalnu brigu oko toga da li će taj pristup za dijalizu ostati funkcionalan. Ko je jednom prošao ona mučenja pri stvaranju pristupa za dijalizu taj mora imati stalni strah od tromboza, zapušavanja ili infekcija, bez obzira da li se radi o fistuli, graftu, venskom ili peritonealnom kateteru.

Nekim pacijentima dijalizni tretman u početku uopšte nije bio tako strašan ili neprijatan. Taj period stručnjaci obično nazovu „medeni mesec“ između dijalize i dijaliznog pacijenta. U tom periodu pacijent izgubi mnoge tegobe koje je imao odlažući dijalizu. Nestaju mu otoci, prestaje gušenje, slabost, mučnina ili povraćanje, a pojačavaju mu se apetit i snaga. Tada pacijenti i njihove porodice počinju da podležu utisku dijaliznog izlečenja. Smatraju da više nema potrebe da taj pacijent uopšte više dolazi na dijalizu, ili bar nema potrebe da više dolazi tako često ili dugo, jer zaboga: rezultati oporavka su već očigledni.

Uzrast u kome se dijaliza započinje je jako važan za pravilno prihvatanje tretmana. Omladina je najgora. Odbijaju da prihvate bolest ili tretman, ne uzimaju propisanu terapiju, preskaču tretmane i negiraju tegobe ili komplikacije. I kao što reče Bill Peckham (dugogodišnji dijalizni pacijent), parafrazirajući Tolstoja: „Svi srećni dijalizanti liče jedni na druge, a svaki nesrećni dijalizant je nesrećan na svoj način.“

Svi srecni dijalizanti su isti

Šta je u dijalizi teško prihvatljivo za pacijente?

Sve vrste dijalize su vrlo invazivne procedure. Duboko u ljudskom organizmu vrše se ne baš male promene, koje se već pred kraj tretmana vrlo teško podnose. Dalje, pacijent je prisiljen da leži satima ili da iks puta dnevno radi kojekakve izmene tečnosti (ulivanja i pražnjenja kod perito-dijalize). To za pacijenta koji je bio pokretan i dinamičan tip može predstavljati ogromnu i nezasluženu kaznu.

Dalje, pacijent odjednom postaje okružen gomilom ljudi koji se mešaju u njegov život. Jer dijaliza postaje i njegov život. Tako, u život dijaliznog pacijenta ulaze nefrolozi, medicinske sestre, serviseri aparata, bolničarke, vozači, administratori, itd.itd.  Mnogi od njih se ne udostoje ni upoznavanja, nego rade mehanički, kao da rade sa stvarima, a ne sa živim ljudima. Taj osećaj da svi teraju svoje, a da vi ni o čemu ne odlučujete, niti vas iko pita za nešto, je jednostavno strašan.

Dehumanizacija često ide do te mere da se osoblje ponaša kao da dijalizne mašine zahtevaju napajanje i rad na prečišćavanju krvi pacijenata pa se pacijenti zato i puštaju da uđu u dijaliznu salu, inače ih ne bi ni pustili.

Aparate za dijalizu pacijenti ne doživljavaju kao tehniku koja im spašava živote, nego kao sidro kojim su vezani za dno, kao teg na lancima kojima im je uzeta sloboda. Kad pogledaju te dugačke linije pune krvi, ali njihove vlastite krvi, koja je sada u tolikom obimu izvan njihovog organizma i razvlači se po kojekakvoj plastici, na aparatu koji svaki čas štekće, svira, alarmira, krene pa stane, pa kako da ne budeš uznemiren i uplašen. Još ako i sestra ne reaguje hitno, nego dolazi sa zakašnjenjem, nervozna, neljubazna i nemotivisana za svoj posao, kako da čovek prihvati takav tretman kao terapijski?

Problem o kojem dijalizni pacijenti ne vole da govore (i najmanje i govore o tome), a koji nimalo nije nevažan, jesu problemi seksualne prirode. Svima, muškarcima i ženama, na dijalizi se smanjuje seksualna želja (libido), a muškarcima opadne potencija. Statistike pokazuju da 63% dijaliznih pacijenata uopšte nema seksualne odnose. Razlozi nisu samo fizičke prirode, nego se za to okrivljuju i depresija, zamor, nervoza i posebno taj neki osećaj ispranosti izazvane dijalizom. Danas se za fizički problem impotencije nađu rešenja u vidu tableta koje omogućavaju ili pojačavaju erekciju, ali psihičke probleme: depresiju, zamor ili nervozu, pacijenti i dalje kriju. Na to se nadoveže i konkretan osećaj nevoljenosti ili neatraktivnosti za suprotni pol, pa situacija postaje još gora. A šta tek reći za planiranje porodice ili potomstva. Istina je da je na dijalizi moguće dobiti decu, ali su takvi slučajevi još uvek veoma retki (link).

Biti na dijalizi, biti dijalizni bolesnik, u ovoj zemlji je već samo po sebi vrlo neprijatna i nepoželjna predstava, a kamoli priznanje da ti još treba i pomoć psihijatra.

Biti na dijalizi znači živeti sa manjim ili većim BOLOVIMA. Bilo da su u pitanju punkcije iglama (na hemodijalizi) ili ulivanja tečnošću (na perito-dijalizi), sve to izaziva manji ili veći bol. Taj bol osoblje mora razumeti i pokušavati da ga ukloni ili umanji, na primer razgovorima ili lekovima, ali ne i potcenjivanjem pacijentove ličnosti. Nipošto se ne preporučuju izrazi: „Ajde bogati, to nije ništa“, „Ne budite detinjasti“, „Samo stisni zube i ne brini“, „Kao pčela da te ubode“ i slične gluposti. Takav pristup ima samo kontraproduktivne rezultate, trajno se izgubi poverenje pacijenata, a onda svima tretman postaje izvor problema i komplikacija.

Poremećaji sna su vrlo česti kod dijaliznih pacijenata. Neispavan čovek, i ako je bio zdrav, postaće bolesnik. Uskraćivanje sna se i danas koristi od strane diktatorskih režima kao metoda mučenja. U dijaliznih bolesnika je nedostatak sna veoma čest problem. Tom problemu su posebno izloženi pacijenti koji su dugo na dijalizi, kao i oni starije životne dobi. Ponekad su poremećaji spavanja udruženi sa depresijom i nervozom. Sindrom nemirnih nogu (o kome smo već pisali u tekstu: Polineuropatija …) udružen sa nesanicom i preranim jutarnjim buđenjem, često je pogoršan pušenjem i aterosklerozom.

Šta učiniti da se problemi smanje?

Pripreme, pripreme i što više dobrih priprema. Dobra priprema pacijenta za dijalizu podrazumeva i pravovremeni obilazak dijaliznog centra, te razgovore sa drugim pacijentima, sa članovima njihovih porodica i sa osobljem centra. Jako je važno da pacijent i njegova porodica učestvuju u izboru modaliteta tj. vrste dijalize (HD ili PD), ali tako da zaista budu pošteno upoznati sa prednostima i nedostacima i jedne i druge vrste dijalize. Kod nas ih doktori obično usmeravaju na onu metodu koja njima trenutno odgovara, svesno skrivajući argumente koji idu u prilog one druge metode. To se najčešće radi da bi se poželjan pacijent zadržao na metodi koju kontroliše taj doktor ili, ako je pacijent nepoželjan, da se kao takav „uvali“ kolegama sa drugog odeljenja, na kome taj doktor ne radi. Zabeležen je i slučaj jednog hemodijaliznog centra u Srbiji, koji je pred najavu o privatizaciji (odnosno prelasku pod upravu ozloglašenog Freseniusa) čak 60% svojih pacijenata preveo na peritoneumsku dijalizu! Uz svo poštovanje borbe protiv ozloglašenog privatnika, takvo poigravanje sa pacijentima verovatno nije zabeleženo u istoriji srpske dijalize. Neki kažu, da se i sada u Beogradu indikacije za peritoneumsku dijalizu namerno favorizuju, samo da bi se rasteretili već prepunjeni svi BG hemodijalizni centri. Ne samo da takvi postupci ne služe na čast nefrološkoj branši, nego su i neproduktivni u osnovnoj nameri: naime, Fresenius dominira i u prodaji perito-opreme i materijala. Štaviše, naši pouzdani izvori nam tvrde da u toj oblasti ostvaruje još veću zaradu po pacijentu, nego na hemodijalizi.

Pacijentova odluka o izboru vrste dijalize je jako bitna za njegovu dalju saradljivost (komplijansu) u lečenju.

Za kućnu hemodijalizu treba podsticati mlađe, radno-aktivne i edukovanije pacijente, koji kod kuće imaju sve neophodne tehničke uslove, ali koji imaju i nekoga ko bi im bio pomoćnik i podrška u sprovođenju tih tretmana.

Značaj odnosa dijalizni pacijent – dijalizni nefrolog, ne može se dovoljno naglasiti.

Zamerke pacijenata su najčešće da su lekari površni, nezainteresovani, samo otaljavaju „preglede“, nemaju saosećanja sa pacijentima, često i ne slušaju uopšte na šta im se pacijenti žale. Činjenica da lekara zaista i nema dovoljno u dijaliznim centrima, ne bi smela biti opravdanje za ovakvo ponašanje Hipokratovih sledbenika.

S druge strane, lekari tvrde da ih pacijenti namerno smaraju uvek istim zapitkivanjima, da su bolesno sebični, samoživi i da misle kako bi cela bolnica trebala samo oko njih da se vrti, a da pri tome ovom društvu i društvenoj zajednici skoro niko od njih nije ni izbliza privredio onoliko koliko sad država troši na njihovo lečenje.

Obe grupe su saglasne samo u jednom: jednako su nezadovoljni svojim finansijskim primanjima: pacijenti su nezadovoljni sa invalidninama i nadoknadama za tuđu negu i pomoć, a lekari sa visinom ličnih dohodaka, nadoknadama za dežurstva, pripravnost ili rad na mestima opasnim po zdravlje. Nažalost, ta zajednička crta nije pomiriteljska među tim grupama, nego naprotiv, doprinosi intenziviranju problema u dijaliznom centru.

Imati u jednom centru tako konfrontirane načine razmišljanja, ili ne daj Bože ponašanja, znači neminovnost angažovanja stručnjaka psihijatrijske struke.

Danas se smatra da 50% dijaliznih pacijenata ima jasne psihijatrijske tegobe. Na to utiče i dužina i vrsta dijaliznog lečenja, radna sposobnost pacijenta, njegovo okruženje u porodici, na poslu ili u dijaliznom centru. Čiste i komforne sale za dijalizu, sa modernim aparatima, sa dnevnom svetlošću, u prizemlju, u prirodnom zelenilu i cveću, blizu mesta stanovanja, ideal su za uspešnu psihičku rehabilitaciju dijaliznih pacijenata.

Najčešći psihički problemi dijaliznih pacijenata su sledeći: depresija, nervoza, psihoza, bipolarnost, zavisnost, delirijum, maladaptacija i nesaradljivost.

Više o tome u sledećem nastavku: Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (II deo)

 

DiaBloG – 2015

.



.     .     .     .     .     .

.     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .

Misljenja pacijenata.     .     .     .     .     .

Dijalizne emocije i strahovi

.     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .     .



Deprozepam terapija doktora za ljubavne probleme

.     .     .     .     .     .



Najteže pitanje: šta jesti, a da fosfor bude normalan?!

Najčešće i najteže pitanje koje dijalizni pacijenti postavljaju SVIMA!

Odgovor naravno, možete pronaći samo na ovom sajtu.

Donosimo Vam lepe Tabele sa sadržajem fosfora u različitim namirnicama, i kao Krunu ovog teksta, dajemo vam sliku koja se zove:

Piramida Prehrane sa smanjenim unosom Fosfora.

Poštovani čitaoci,

Posle malog, prazničnog, zatišja, vraćamo vam se, punom parom, sa pogonom na 4 ljudske snage. Naši najbolji saradnici, grafičari, lekari, pacijenti, prepisivači i prevodioci, uradili su za vas veeeliki posao. Pred vama je odgovor na pitanje koje je ubedljivo najčešće na ovom sajtu: Šta jesti, a da fosfor bude normalan?! Evo tog (stručnog) teksta:

Obzirom da je bubreg glavni organ za izbacivanje fosfora iz ljudskog organizma (tj. iz krvi), kada bubrezi ne funkcionišu poraste i fosfor u krvi. Povišen fosfor u krvi izaziva čitav niz problema. Obara nivo kalcijuma u krvi, povećava kalcifikacije, povisuje parathormon (PTH), povisuje fosfatonin (FGF-23), izaziva čitav niz mineralno-koštanih poremećaja (MKP) koji se svi grupno nazivaju renalna (bubrežna) osteodistrofija. Da bi naglasili opasnosti koje pacijentima pravi povišen fosfor, doktori često kažu da je on tihi ubica dijaliznih pacijenata (za razliku od kalijuma, koji je valjda, brzi ubica).

Otkuda povišen fosfor u krvi dijaliznih pacijenata?

Pa, iz hrane. Tačnije: iz hrane i pića, koje ishranom i pijenjem, svakodnevno unosimo. Bez toga nema života, pa se može reći i da bez fosfora – nema života. S jedne strane, dakle, fosfor moramo unositi, a sa druge strane, moramo paziti da fosfor u krvi ne bude povišen.

Ne postoji teži zadatak za dijalizne pacijente.

U predijaliznom periodu, kada pacijent ima samo hroničnu bubrežnu slabost, njemu se propisuje vrlo stroga dijeta. Sva strogoća te dijete je u što manjem unosu proteina: 75 grama dnevno (neki radikalniji nefrolozi su preporučivali i samo 40 grama dnevno). Činjenica je da se najveće količine fosfora nalaze baš u proteinima, pa je onda pacijent koji je držao strogu niskoproteinsku dijetu u bubrežnoj slabosti, zasigurno bio i bez povišenog fosfora u krvi, skoro do pred sami početak dijaliznog lečenja.

Ali, kad se započne lečenje dijalizama, doktori kažu da dijeta tada ne mora biti tako stroga, pa preporučuju unos proteina od 1,3 grama po kilogramu telesne težine dnevno (za pacijenta od 75 kg to je 100 grama proteina dnevno). Dalje, šta još treba znati o fosforu?

Fosfor se dijalizom uklanja iz krvi, ali samo na oko 50% predijaliznih vrednosti i to traje samo do kraja tog dijaliznog tretmana, a posle …

Posle će fosfor opet da poraste u krvi nakon svakog obroka, pa se zato pacijentima propisuju tablete koje će na sebe povezati fosfor u želucu tokom varenja hrane. To su tablete vezivači fosfata (ili fosfora), a kod nas su najpoznatiji: kalcijum-karbonat, kalcijum-acetat, magnezijum-karbonat, lantan-karbonat i slične mešavine.

Sa vezivačima su glavni problemi cena i neželjena dejstva (nuspojave). Svi kvalitetniji vezivači fosfata su skupi (farmakomafija nema milosti), a svi apsolutno svi (i nekvalitetni i kvalitetni) izazivaju i neželjena dejstva. Iz tog razloga, doktori će vam vrlo brzo reći i da smanjite količinu vezivača fosfata, jer će uočiti neko od neželjenih dejstava, a najčešće su to problemi sa probavom ili toksično (otrovno) dejstvo samog vezivača. (Čak i oni najefikasniji vezivači dnevno vam mogu pokupiti samo oko 300 mg fosfora iz hrane).

Tada doktori nemaju šta drugo da vam kažu nego: vodite računa šta jedete! „Izbegavajte hranu koja ima puno fosfora!“.

Tako dolazimo do najčešćeg i najtežeg pitanja u dijalizi: Šta jesti, a da fosfor bude normalan u krvi?!

Fosfora ima u skoro svim namirnicama. U formi soli, anorganskih fosfata, prisutan je u fosfoproteinima, membranskim fosfolipidima, energetskim molekulama (ATP, ADP), jedarnim kiselinama (DNK, RNK), itd.itd.

Oko 65% fosfora iz hrane se apsorbuje iz creva u krv, a pod dejstvom vitamina D (bilo kada se uzima ili kad se stvara vitamin D) i više od 80%. Ovo se posebno odnosi na resorpciju fosfora iz namirnica životinjskog porekla, dok resorpcija fosfora iz namirnica biljnog porekla je veoma slaba (manje od 40% od fosfora u crevima).

Najgori su fosfati iz veštačkih dodataka hrani: aditiva i konzervanasa, oni se resorbuju 100%!!!

Šta se dijaliznim pacijentima može savetovati u cilju smanjenja unosa fosfora?

  1. Smanjen unos proteina

Zna se da su proteini (belančevine) puni fosfora. U proseku, oko 15 mg fosfora ima u jednom gramu proteina, mešovitog porekla. Metoda sa smanjenjem unosa proteina ima nekog smisla kod pacijenata sa bubrežnom slabošću u predijaliznom periodu, ali u dijaliznih bolesnika niskoproteinska dijeta će dovesti do pothranjenosti (malnutricije), pa sa ovom merom ne treba preterivati. Zato se za dijalizne pacijente savetuje kombinacija sledećih, dole navedenih postupaka.

  1. Povećani unos namirnica sa smanjenim sadržajem fosfora

Analizom sadržaja fosfora u istoj količini (100 grama) različitih namirnica, videćete da najveći sadržaj fosfora imaju: orašasti plodovi (bademi, orasi, lešnici), tvrdi sirevi, žumance jajeta, meso, iznutrice i riba. Iskazivanje količine fosfora po gramu namirnice (mg/gramu) je posebno korisno, jer se odmah vidi koja namirnica sadrži manje fosfora u istoj količini proteina. Ali, osim apsolutne količine fosfora u nekoj namirnici, potrebno je poznavati i jačinu apsorpcije fosfora iz te namirnice, iz creva u krv. Najmanje se resorbuje fosfor iz proteina biljnog porekla, a najviše se resorbuje fosfor iz mesa, ribe, iznutrica i mlečnih proizvoda. Za aditive smo rekli: potpuno (100%) se resorbuju, pa se preporučuje da obratite pažnju šta piše na svakoj nalepnici neke namirnice ili soka. Sokove u kojima se navodi fosforna ili ortofosforna kiselina, ne uzimati.

  1. Kuvanje ili barenje hrane

Kuvanje izaziva demineralizaciju hrane, soli izlaze iz namirnice i rastvaraju se u vreloj vodi, pa se tako u namirnicama smanjuje sadržaj Natrijuma, Kalijuma, Kalcijuma, Fosfora, itd. Stepen gubitka ovih minerala je direktno proporcionalan količini vode, veličini namirnice, trajanju kuvanja i oguljenosti (biljnih) namirnica. Iz biljaka se kuvanjem odstrani oko 51% fosfora, iz žitarica oko 48%, a iz mesa oko 38% fosfora. Kuvanjem se fosfor smanjuje, ali uz vrlo mali (zanemarljiv) gubitak azota, tako da kuvana namirnica ima najbolji fosfor-proteinski (mg/g) odnos.

  1. Uočavanje i izbegavanje konzervanasa i aditiva

Fosfor je glavni elemenat nekoliko grupa aditiva (fosforne kiseline, fosfata i polifosfata). Ove hemikalije se dodaju u industrijskoj proizvodnji hrane da bi se istoj produžio rok trajanja, da bi se pojačao ukus ili boja, i da bi se zadržala vlažnost. Konzervansi se dodaju u različitim fazama proizvodnje, obrade, pripreme, pakovanja, transporta ili skladištenja. Količina fosfora u ovim spojevima je velika kada se poredi sa prirodnim sadržajem fosfora u namirnicama. A rekosmo, sav fosfor se iz ovih hemikalija resorbuje u krv: 100%. Sadašnja zakonska regulativa zahteva objavljivanje sadržaja fosfornih aditiva na nalepnicama na proizvodu za jelo ili za piće, ali većina namirnica nema navedenu količinu tih aditiva. Štaviše, u Evropi proizvođači nisu obavezni ni da navedu puno ime tih supstanci (u Americi jesu!), nego im je dozvoljeno da pišu neke svoje jebene skraćenice (takozvane „E“ supstance): na primer, od E340 do E 349 su konzervansi koji sadrže fosfor kao antioksidant i regulator kiselosti, a od E450 do E458 su zgušnjivači, razređivači, emulsifikatori i slični „regulatori“. Tako je fosfor u njima postao takozvani „Skriveni Fosfor“, jer se nigde ne navodi na nalepnici namirnice, niti u tabeli baze podataka o namirnici. Naučnici tvrde da se dnevno može uneti i do 700-800 mg fosfora iz industrijski pripremljene hrane.

  1. Savetovanje sa nutricionistima

Naši nutricionisti, nažalost, ne poznaju ni funkcije bubrega, ni bubrežnu slabost, ni dijalizne probleme. Kome su oni sastavljali jelovnike, taj je ostao i bez para i gladan. Žalosno je, ali tačno, da cela Srbija nema ni u jednom svom dijaliznom centru, nijednog zaposlenog nutricionistu, dijetetičara, koji zna šta su funkcije bubrega, šta izaziva bubrežna slabost i kakve obroke treba preporučiti dijaliznim pacijentima. Ako smo se ogrešili o nekoga (pa smo prevideli njegovo postojanje), mi mu se evo, odmah izvinjavamo i nudimo mu da bude stalni član redakcije sajta (dobiće šifru za ulaz i pisanje), pa neka odmah počne sa odgovorima na najčešća pitanja, a to su pitanja tipa: a šta onda ja da jedem?!

Sto puta smo na ovom sajtu ustvrdili: ne mogu samo da postoje timovi za transplantaciju, daleko je važnije formirati Timove za dijalizu. Pa, razmislite, pobogu, doktori i svi ostali funkcioneri: šta je češće, dijaliza ili transplantacija. Pa, pošto je odgovor, nažalost, DIJALIZA, naravno, onda i Tim za dijalizu mora biti OBAVEZA u svakoj bolnici i u svakom centru! Tim treba da se sastoji (najmanje) od: nefrologa, glavne sestre, hirurga, dijetetičara, socijalnog radnika i psihologa. A ima li toga igde, u zemlji Srbiji?!?!

Dijalizni dijetetičar bi trebao, ne samo da zabranjuje i da govori šta ne sme da se jede, nego i da kaže šta smemo da jedemo i da pijemo, a da nam sutra svi nalazi u krvi budu normalni (osim ureje i kreatinina, naravno). Pa da ga vidimo šta će da sastavi za dijaliznog pacijenta koji ima povišen šećer, povišen kalijum, povišene masnoće i povišene urate?!

Piramida Prehrane sa smanjenjem fosfora

  1. Piramida Prehrane sa smanjivanjem Fosfora

Od sedamdesetih godina prošlog veka, objavljeno je nekoliko sličnih piramida za fosfor, za kalijum ili za bubrežne bolesnike, svejedno. Suština je u vizuelnosti: da svako može odmah da vidi svojim očima koja hrana sadrži najmanje, a koja najviše fosfora. Verzija koju smo vam mi preveli je u stvari italijanska modifikacija mediteranske dijete, a koju su objavili Claudia D’Alessandro, Giorgina Piccoli i Adamasco Cupisti u časopisu BioMedCentral Nephrology.

Piramida se sastoji od 6 spratova, na svakom spratu je hrana aranžirana prema stepenu sadržaja fosfora u njoj. Svaki nivo piramide je označen različitom bojom, od zelene (preporučuje se) do crvene (strogo zabranjeno). Mala slova u zagradi označavaju specijalne napomene, i to: a) namirnice koje imaju nepoželjan fosfor-proteinski odnos, tj više od 12 mg fosfora po gramu proteina; b) namirnice koje imaju poželjan fosfor-proteinski odnos, tj. manje od 12 mg fosfora po gramu proteina; c) voće i povrće se moraju konzumirati oprezno zbog kalijuma; d) masti se moraju ograničiti u gojaznih pacijenata; e) šećeri se moraju izbegavati u ishrani dijabetičara ili gojaznih; f) bezproteinske namirnice su namenjene za ishranu bolesnika sa hroničnom bubrežnom slabošću, koji još nisu na dijalizi.

Na bazi piramide, na prvom spratu (zelena boja) je hrana koja sadrži najmanje fosfora, na primer: šećer, maslinovo ulje i bezproteinski proizvodi. Na istom spratu su i namirnice koje sadrže vrlo malo fosfora, na primer: voće i povrće (na slici). Belance jajeta (žumance je precrtano!) je odličan izvor proteina (belančevina 🙂) visoke biološke vrednosti, a ne sadrži uopšte holesterol i druge štetne supstance.

Što se tiče fosfora, uzimanje hrane sa prvog nivoa ove piramide je neograničeno. Ovo se naravno ne odnosi na one koji imaju i dodatne probleme (dijabetičari, gojazni, skloni povišenom kalijumu u krvi, itd, itd. Kuvanje odnosno barenje namirnica (vidi zeleni okvir) je korisno jer se njima uklanjaju i fosfor i kalijum.

Bezproteinski proizvodi su ovde navedeni, ali se njihova upotreba preporučuje uglavnom za bolesnike sa hroničnom bubrežnom slabošću, ali u predijaliznom periodu, kada se mora sprovoditi strožija dijeta bez belančevina.

Drugi nivo Piramide obuhvata materije biljnog porekla, čiji se fosfor slabije resorbuje (jer je u vidu fitata, soli fitinske kiseline), kao što su, na primer: žitarice (crni hleb, pirinač, paste, kornfleks) ili mahunarke (pasulj, bob, soja). Preporučeni unos je 2-3 porcije dnevno.

Treći nivo Piramide su namirnice životinjskog porekla koje već sadrže dosta fosfora: jagnjetina, zečetina, govedina, ribe, kao što su pastrmka, tuna, bakalar, oslić, list, itd, ali sve ove namirnice i pored visokog fosfora imaju i relativno povoljan fosfor-proteinski odnos (mg/g).

Treba ipak napomenuti da mleko i meso sa farmi ili ribe iz uzgajališta (ribnjaka) sadrže mnogo više fosfora, jer su i te životinje već hranjene hranom koja sadrži dosta aditiva kojima se pospešuje njihov mišićni rast i razvoj. Zato se hrana sa ovog nivoa ne sme rutinski preporučivati, niti služiti više od jednom dnevno.

Hrana sa četvrtog nivoa Piramide ima još više fosfora u sebi. Tu spadaju: ćuretina, iznutrice (džigerica, mozak), rakovi, škampi, lignje, dagnje, lososi i meki sirevi. Ne više od jednom sedmično, i to malo.

Peti nivo Piramide prikazuje namirnice sa veoma visokim sadržajem fosfora: orašaste plodove, žumance i tvrde sireve. Ako već ne možete da odolite, onda 2-3 puta mesečno, i to malo.

Šesti, najviši nivo Piramide, morate zapamtiti, da biste te namirnice zaboravili!!! Ako hoćete da živite. Dakle, zaboravite na cola-pića, industrijske namirnice (mesne prerađevine) i industrijske sireve.

Kuvanje ili barenje hrane, preporučeno u levom okviru, podsetiće vas da prospete bar prvu vodu posle ključanja, a sugerisaće vam da onda namirnice ispržite u tiganju dodajući malo luka, peršuna i maslinovog ulja, ili da namirnice zapečete u rerni, sa maslinovim uljem i začinima, koji će poboljšati i miris i ukus hrane.

  1. Toliko o tome. Пријатно. Dobar tek. Приятного аппетита! Enjoy your meal. Пријатно јадење. Bil hana wish shifa’! Paree akhorzag. Да Ви е вкусно. Sihk faahn. Chi hao. Dobrou chut! Velbekomme! Smakelijk! Guten Appetit! Kali oreksi! Kripya bhojan ka annand lijiyai! Selamat makan. Buon appetito. Douzo meshiagare! Itadakimasu! Masitkke deuseyo. Сайхан хооллоорой. Smacznego! Bom apetite! Pofta buna! Dobru chut! En Guete! Afiyet olsun! Es gezunterheyt!

 

 

DiaBloG – 2015

 

 

 

U prilogu:

Tablice sa sadržajem fosfora u pojedinim namirnicama:

Sadrzaj fosfora

(adaptirano iz monografije Prehrana bolesnika koji se liječe nadomještanjem bubrežne funkcije, HDZNDT, HLZ)

 

 

 

 

 

Da li se i veliki Fresenius konačno zaljuljao?

Cela Evropa je preplavljena upozorenjima o štetnostima Frezenijusovih dijalizatora.

I to onih najnovijih i najmodernijih Frezenijusovih dijalizatora.

Poštovani čitaoci,

Već skoro mesec dana, dobijamo kopije upozorenja o opasnim reakcijama koje kod dijaliznih pacijenata mogu izazvati Frezenijusovi dijalizatori. Upozorenja dolaze iz svih krajeva Evrope. Radi se o najreklamiranijim i najskupljim Fresenius dijalizatorima tipa FX Cordiax, za čije je pojedine serije eto i sam Fresenius morao poslati hitna upozorenja o teškim reakcijama koje možete doživeti ako se lečite ovim medicinskim sredstvima, a te reakcije uključuju čak i smrt pacijenta.

Verovatno na osnovu nekih već prethodnih događanja (jer se ovi dijalizatori koriste već desetak godina), sada su sami Frezenijusovci (jer moraju po zakonu) požurili da upozore sve dijalizne centre da od sada sami snose odgovornost ako primene navedene tipove i serije Fresenius dijalizatora.  Da ne bi posle od njih tražili odštetu. (Mada mislimo da ih ta obaveštenja neće spasiti na eventualnim suđenjima).

Od neželjenih reakcija koje pacijent može doživeti ako ga dijaliziraju navedenim dijalizatorima navode se: otežano disanje, osećaj gušenja ili nedostatka vazduha, zastoj krvi u plućima, spazam bronhija, astma, prestanak disanja, pad krvnog pritiska, lupanje srca, koprivnjača, kožni osip, crvenilo lica, oticanje tela, zakrvavljene oči, svrab, bolovi u trbuhu, mučnina, grčevi, gubitak svesti, uključujući i reakcije koje bi mogle izazvati ismrt pacijenta.

Upozorenje englesko 01

Internet se zapalio. A gori: Frezenijus. U zvaničnim vestima, niko ništa ne javlja o tome. Iako su i naši organi dobili pisma upozorenja. Svi, čak i oni U Banjaluci, gde Frezenijus vedri i oblači. (Zapravo više skida. Skida kajmak).

U Srbiji, kao što smo već pisali, Frezenijus i ne prodaje te svoje najmodernije dijalizatore, nego one koji se prave u Vršcu, po prevaziđenoj tehnologiji staroj 40 godina, kako nam je već javio Insajder iz njihove firme. Pa ako im ne valjaju ni ovi najnoviji dijalizatori, koji se prave u Nemačkoj, možemo misliti kakvi su im ovi koje prodaju samo po Srbiji i okolini. Istina, jedan mali deo tih FX Cordiax dijalizatora primenjuju i u Srbiji, ali za lečenje pacijenata na kućnim hemodijalizama, jer za te pacijente nema tendera, dobijaju ono što im Fresenius pošalje, odnosno što propišu doktori koje je Fresenius od ranije isponzorisao uzduž i popreko.

Upozorenje englesko 02Upozorenje Francusko 01Upozorenje Francusko 02Upozorenje Italijansko 01Upozorenje Italijansko 02Upozorenje Italijansko 03Upozorenje Italijansko 04Upozorenje Srpsko 01Upozorenje Srpsko 02Upozorenje nemacko1Upozorenje nemacko2Upozorenje bosansko1Upozorenje bosansko2

U Republici Srpskoj je situacija mnogo gora. Fresenius kao vlasnik 90% svih dijaliznih centara RS, tamo baš koristi upravo FX Cordiax dijalizatore. Ne jednom smo razmišljali: mora da nešto fali tim dijalizatorima, dok ih dadoše za lečenje Srba u nemačkim bolnicama po RS, kad evo stigoše i potvrde.

Već našim površnim istraživanjima pronašli smo da su i sporne serije i tipovi korišteni i u lečenju pacijenata u Republici Srpskoj. Pa ti sad znaj zbog čega su prethodnih meseci i godina pojedini pacijenti umrli, kad ti dijalizatori izazivaju pola stranice tegoba. A doduše, niko se nije oko toga ni zamlaćivao. Ko vele, dijaliza je to, to se kod tih dijaliznih pacijenata redovno dešava, taj smrtni ISHOD. Fresenijus je u Srbiji i Republici Srpskoj čak utvrđivao i model, obrazac, kako se smrtni ishodi pacijenata u njihovim centrima mogu čak i predvideti (link).

Znamo da nije lepo radovati se tuđoj nesreći, ali ovde se i ne radi o radovanju, jer je nesreća pacijenata (a ne Freseniusa) zbog ovih dijalizatora. Nesreća je u tome što su pacijenti potčinjeni profiterskim globalističkim farmaceutskim korporacijama, koje sve što rade, rade samo u cilju što veće zarade. Jer, još se nisu završila ni suđenja zbog tragedija izazvanih Frezenijusovim koncentratima za dijalizu (link), a sada ponovo problemi, ovaj put sa dijalizatorima.

Revoltiran onim prvim smrtnim ishodima najčuveniji svetski dijalizni hroničar, Gary Peterson, je još tada otvoreno napisao: It Is Time To Break Up Fresenius Medical Care. (Vreme je da se rasturi Fresenius Medical Care). Jer, zaista, dozvoliti jednoj firmi da u svojim bolnicama leči ljude na svojim aparatima, svojim filterima, koncentratima i svim ostalim svojim potrošnim materijalom, znači otvoreno forsirati mogućnosti zloupotrebe poverenja datog jednom jedinom pravnom subjektu.

I naravno da će unutar svoje globalističke korporacije zaposleni sve učiniti da zataškaju stvari koje bi mogle smanjiti im profit. Da li ste primetili koliko su samo napora upotrebili da što neupadljivije prevedu na srpski, upozorenje koje su u pola Evrope morali razaslati. Jedino na srpskom to upozorenje se zove obaveštenje o bezbednosti na terenu. Kao da se radi o poplavama i klizištima, a ne o mogućnosti smrti pacijenata kojima se to medicinsko sredstvo primenjuje.

Da li se konacno i Fresenius zaljuljaohttp://www.nephrologynews.com/articles/topic/6046?page=3

Eksperti smatraju da se gigantski Frezenijusov brod opasno zaljuljao. Francuska, koja nema neku sopstvenu dijaliznu firmu zbog koje bi imala razloga da ograničava Frezenijus, reagovala je veoma oštro. Mnogi dijalizni centri koji su isključivo koristili FX Cordiax dijalizatore preko noći su morali pronaći nove firme snabdevače. Pad profita i ugleda je najmanja posledica koja može snaći Frezenijus u Francuskoj, a u izgledu su i drastičnije posledice.

A šta je sa Frezenijusom u Srbiji?

U kojoj meri će ove neprilike uticati na Frezenijus u Srbiji?

Sudeći po količini para koje iznosi iz naše zemlje, ne bi se reklo da ovde imaju, ili da će imati bilo kakvih problema.

Veliki Frezenijus nema razloga da brine za sigurnost svojih balkanskih ispostava.

Pored svih svojih političkih, pravnih, doktorskih, medijskih i inspekcijskih zaštitnika, zašto bi i brinuli.

Njihov čamac je ovde u sigurnim vodama.

Samo još par ludaka sa ovog sajta

mogu da im ga ljuljnu.

S vremena na vreme.

 

.

DiaBloG – 2015

.

(https://www.youtube.com/watch?v=vLtandFKLfA)

.

PrintScreen-Ilustracija sa jednog FMC sajta.     .     .     .     .     .