Koliko godina može živeti bubrežni bolesnik?

Koliko dugo, u proseku, žive bubrežni i dijalizni bolesnici?

U PROSEKU.

Važno je to naglasiti: u proseku.

Poštovani čitaoci,

Nastavljamo da vam predočavamo odgovore na najčešća pitanja koja interesuju sve nas. Jedno od takvih pitanja jeste i ono iz naslova ovog teksta.

Tema jeste delikatna, pomalo i neprijatna, sa zebnjom ili ne, ali mnogi „anonimni“ pretraživači dijaliznih činjenica, vrlo često ukucavaju baš to pitanje: koliko se može živeti sa dijalizom? Google i ostale mašine ih naravno, usmere na naš sajt, a naši podaci o toj temi su skromni.

Mi smo ranije (24.12.2014) u našem postu (kojeg vam i sada preporučujemo), Šta-je-to-hronična-bubrežna-slabost, pomenuli na kraju prognozu tog stanja, odnosno naveli smo kako se orijentaciono može procenjivati koliko će dugo neko živeti, ako već ima potpunu bubrežnu slabost i leči se dijalizama.

Ipak, i posle toga dobijamo listu pitanja koja ukucavate u vaše pretraživače i vidimo da ova tema i dalje zaokuplja veliki broj dijaliznih i predijaliznih pacijenata, svih onih kod kojih je dijagnostikovan oslabljen rad bubrega.

Zato smo angažovali naše stručne saradnike da nam malo više napišu ili pronađu, malo više podataka, činjenica i detalja, o tome: koliko se može živeti sa dijalizom ili sa nekim oboljenjem koje dovodi do slabljenja funkcije bubrega.

Evo tog teksta, a mi ćemo se posle družiti u komentarima.

.

Očekivani životni vek pacijenata sa hroničnim oboljenjem bubrega

Da li uopšte medicinska nauka može proceniti dužinu nečijeg života?

Možemo li sada reći koliki će biti očekivani životni vek 19-ogodišnjeg pacijenta kome je sada izmeren kreatinin u krvi od 200 μmola/L?

Interesantno, odgovor je: DA.

Može.

Znači, ne samo da se može dati procena dužine života za pacijente na dijalizi, nego i za sve pacijente u predijaliznoj fazi – pacijente koji imaju različiti stepen (I-V stepen) bubrežne slabosti. (O tome kako se određuje stepen hronične bubrežne slabosti možete videti ako kliknete ovde).

Sledeće pitanje, koje se neminovno nameće, je: A koliko je ta procena tačna?

U današnje doba, statistika je moćno sredstvo.

Postoje veliki (ogromni) registri bubrežnih bolesnika u celom svetu: u SAD, u Kanadi, u Velikoj Britaniji i mnogim drugim zemljama, čak i kod nas, u Srbiji. Postoje godišnji izveštaji, pregledi, bilteni, koje prave skoro sva stručna nefrološka udruženja, sekcije i asocijacije. Postoje brojne studije u mnogim bazama medicinskih podataka, u kojima se pratio razvoj i trajanje bubrežne bolesti od njenog početka do kraja života pacijenta.

Kako se može predvideti tok bubrežne bolesti?

Čak i da ništa drugo ne znamo od podataka, nego samo da je u pitanju 19-ogodišnji pacijent muškog pola koji ima kreatinin 200 µmol/L, kompjuterski programi će vam dati pretpostavku da se najverovatnije radi o nekoj vrsti displazije bubrega, nekom urođenom poremećaju bubrega ili mokraćnih puteva (urinarnog trakta), moguće oštećenju bubrežnih tubula.

To je prvo na šta treba pomisliti.

Ako se anamnezom (razgovorom) i pregledom ne potvrdi ta pretpostavka, sledeća kompjuterska preporuka je: proveriti proteinuriju (količinu belančevina u mokraći).

Ako je količina proteina u mokraći manja od 50 mg/mmol kreatinina, tzv. protein-kreatinin odnos), onda to već znači da kreatinin neće brzo rasti – taj pacijent će dugo imati stabilnu bubrežnu funkciju. (Izuzetak od ovog pravila su neke čisto tubularne bolesti ili bolesti gde se proteini stvaraju u suvišku, ali će njih nefrolog isključiti već pri prvom ispitivanju).

Ako se pacijentu proteinurija pogoršava, tj. raste, tako će mu i funkcija bubrega opadati, tj. rasti će mu i kreatinin u krvi.

Sledeći važan podatak je krvni pritisak. Povišen krvni pritisak je lošiji prognostički faktor i nefrolog će takvom pacijentu sa proteinurijom i povišenim krvnim pritiskom odmah uključiti terapiju sa lekovima iz grupe ACEI inhibitora (inhibitori angiotenzin-konvertujućeg enzima, npr. Kaptopril, Monopril, i slični).

Sa uključenjem ovih lekova (ACEI) odmah se usporava dalje pogoršanje proteinurije i bubrežne insuficijencije.

Sa pretpostavkom da 19-ogodišnji pacijent sa kreatininom od 200 µmol/L ima izračunatu Jačinu Glomerulske Filtracije (JGF, videti link) od 35 ml/min/1,73m² površine, onda znamo iz brojnih studija da će njemu JGF opadati za 1,5 ml/min/1,73m² godišnje.

Znajući da indikacije (uslovi) za dijalizu nastupaju tek kad mu JGF padne ispod 10 ml/min/1,73m², onda možemo odmah reći da će taj pacijent dospeti na dijalizu za oko 17 godina!

(Matematički: (35-10)/1,5).

Ako bude loše lečen, pa mu godišnji pad JGF bude duplo veći: 3 ml/min/1,73m², onda će on na dijalizu dospeti za 8,3 godine.

Dalje, mnogo zavisi i od države u kojoj se pacijent nalazi. Nije isti očekivani životni vek pacijenta u Kanadi i pacijenta u Engleskoj (na primer), a da ne govorimo o stanju u zemljama u razvoju.

Evo recimo, kako izgledaju podaci iz kanadskih baza podataka (PubMed), o tome koliki je očekivani životni vek bolesnika sa različitim stepenom bubrežne slabosti, od najmanjeg (I) stepena (JGF veća od 60 ml/min) do poslednjeg predijaliznog (IV) stepena (JGF 15-30), kod muškaraca ili žena, različite životne dobi, od 30 do 85 godina.

Tabela 1:

Stepen bubrežne slabosti i očekivani životni vek:

Pol	Starost (godine) pacijenta	Stepen bubrežne slabosti (JGF u ml/min/1.73 m2)
		I stepen JGF ≥60	II stepen JGF 45–59	III stepen JGF 30–44	IV stepen JGF 15–29
Muški	30	39.1 (38.9–39.2)	28.4 (25.1–31.7)	20.1 (16.5–23.7)	15.3 (11.0–19.5)
	35	34.7 (34.6–34.9)	28.0 (26.3–29.8)	16.3 (13.3–19.2)	13.8 (11.0–16.7)
	40	30.5 (30.3–30.6)	24.5 (23.3–25.8)	14.5 (12.3–16.8)	10.4 (8.1–12.7)
	45	26.2 (26.1–26.4)	21.3 (20.4–22.2)	12.5 (10.9–14.2)	8.8 (7.1–10.5)
	50	22.3 22.2–22.4)	18.3 (17.7–19.0)	10.6 (9.5–11.7)	7.4 (6.1–8.7)
	55	18.6 (18.5–18.7)	16.0 (15.5–16.5)	8.7 (7.9–9.5)	6.6 (5.6–7.6)
	60	15.1 (15.0–15.2)	13.6 (13.2–13.9)	7.8 (7.3–8.4)	5.6 (4.8–6.3)
	65	11.9 (11.8–12.0)	10.9 (10.7–11.2)	6.6 (6.2–7.0)	4.6 (4.2–5.1)
	70	9.0 (9.0–9.1)	8.4 (8.3–8.6)	5.9 (5.7–6.2)	3.9 (3.6–4.2)
	75	6.7 (6.6–6.7)	6.2 (6.0–6.3)	4.7 (4.5–4.9)	3.1 (2.9–3.3)
	80	4.6 (4.6–4.7)	4.3 (4.2–4.4)	3.4 (3.3–3.4)	2.5 (2.5–2.6)
	85	2.7 (2.5–2.8)	2.3 (2.2–2.5)	1.8 (1.6–2.0)	1.4 (1.2–1.7)
Žene	30	43.8 (43.7–44.0)	33.6 (31.0–36.2)	21.4 (17.3–25.5)	12.7 (7.4–18.0)
	35	39.2 (39.0–39.3)	30.8 (28.9–32.8)	17.6 (14.0–21.2)	13.1 (10.1–16.0)
	40	34.6 (34.5–34.7)	28.7 (27.5–29.9)	16.5 (14.0–19.0)	9.1 (6.6–11.6)
	45	30.2 30.1–30.4)	25.4 (24.5–26.3)	14.9 (13.0–16.7)	7.4 (5.6–9.3)
	50	26.0 (25.9–26.2)	22.3 (21.7–22.9)	13.2 (11.8–14.5)	7.4 (5.9–8.8)
	55	22.0 (21.9–22.1)	19.1 (18.6–19.6)	11.3 (10.3–12.3)	6.7 (5.6–7.8)
	60	18.2 (18.1–18.3)	16.5 (16.1–16.8)	10.6 (9.9–11.2)	6.2 (5.4–7.0)
	65	14.6 (14.5–14.7)	13.4 (13.1–13.6)	9.4 (8.9–9.9)	4.7 (4.2–5.2)
	70	11.3 (11.2–11.4)	10.5 (10.4–10.7)	7.9 (7.6–8.2)	4.1 (3.8–4.5)
	75	8.4 (8.3–8.5)	7.9 (7.8–8.0)	6.0 (5.9–6.2)	3.9 (3.6–4.1)
	80	5.6 (5.5–5.7)	5.3 (5.2–5.4)	4.5 (4.4–4.6)	3.1 (3.0–3.2)
	85	3.0 (2.9–3.1)	2.8 (2.7–2.9)	2.2 (2.0–2.3)	1.6 (1.4–1.8)

Kad pogledamo prvi red gornje Tabele, vidimo da pacijent starosti od 30 godina, sa blagim (I) stepenom bubrežne slabosti ima u Kanadi očekivani životni vek 39,1 godinu.

To je značajno manje nego što bi isti taj pacijent imao, npr. u Engleskoj.

U Engleskoj, na primer, statistike kažu da će zdrav muškarac od 30 godina živeti još 50,7 godina, a u SAD će živeti još 45,7 godina.

Iz gornje tabele se takođe može videti da za prve 3 grupe starosnih doba, prelazak iz I u II stepen bubrežne slabosti smanjuje životni vek za oko 20%, iz II u III smanjuje za 50%, a iz III u IV stepen životni vek se smanji za 65% u odnosu na one koji imaju normalnu funkciju bubrega.

Tako da, ako se vratimo na onog našeg pacijenta (od 19 godina), on će u 30.oj godini života imati JGF 19 ml/min (pad od 1,5 ml/min godišnje) i u tom momentu (sa 30 godina) njegov će životni vek biti skraćen za 70%, tj. iznosiće umesto 50,6 godina samo još 15 godina, u proseku (11-20).

A sada da pogledamo kakvi su podaci za pacijente u Petom (V) završnom stadijumu bubrežne slabosti (JGF <15 ml/min) tj. za dijalizne i transplantirane pacijente.

Za tu svrhu imamo na raspolaganju US registar (američki) i statistiku koju nam on može pružiti.

Tabela 2:

	Očekivani preostali životni vek pacijenata				Očekivani preostali životni vek opšte populacije (godine)
	Dijalizni		Transplantirani		Muškarci	Žene
Starost	Muški	Ženski	Muški	Ženski
0–14	24.1	22.4	59.2	61.2	70.7	75.4
15–19	20.9	19.3	46.8	48.6	59.7	64.4
20–24	18.1	16.5	42.5	44.2	55.0	59.5
25–29	15.8	14.3	38.6	40.2	50.3	54.6
30–34	14.1	13.0	34.7	36.4	45.7	49.7
35–39	12.5	11.7	30.8	32.4	41.0	45.0
40–44	10.8	10.3	26.9	28.6	36.4	40.3
45–49	9.1	8.8	23.2	24.8	31.9	35.6
50–54	7.7	7.7	19.8	21.3	27.7	31.1
55–59	6.5	6.6	16.6	18.1	23.7	26.8
60–64	5.5	5.7	13.8	15.2	19.8	22.6
65–69	4.5	4.8	11.4	12.7	16.2	18.5
70–74	3.8	4.0	9.4	10.4	12.8	14.7
75–79	3.2	3.5	7.7	8.6	9.8	11.3
80–84	2.6	2.9			7.1	8.4
85+	2.1	2.4			7.9	5.8

(Expected remaining lifetime (years) by age, sex, and treatment modality of prevalent dialysis patients, prevalent transplant patients, and the general U.S. population (2012) based on USRDS data and the National Vital Statistics Report)

Ako se opet vratimo na pacijenta kojeg smo uzeli za primer, rekli smo da će on od kreatinina 200 do dijalize doći za 17 godina. Obzirom da sada ima 19, to znači da će dijalizu započeti u 36.oj godini života.

Prema Tabeli 2 (naglašavamo da su to američki proseci) njegova životna dob je sada u šestom redu odozgo i njemu se predviđa još 12,5 godina života, umesto još 41 godinu koliko imaju njegovi vršnjaci bez bubrežne bolesti. A ako bude transplantiran živeće još skoro 31 godinu. Naravno, u stvarnosti je moguće da ima i mešavinu ove dve metode lečenja, ali u proseku to bi bio njegov očekivani životni vek. Prosek, zapamtimo da celo vreme govorimo o proseku.

Ovde treba napomenuti i činjenicu (zapravo ponoviti) da SAD nemaju dobru dijalizu (zato što su pacijente uglavnom prepustili privatnim dijaliznim korporacijama (link1, link2) koje interesuje samo profit, a ne pacijenti) i u to se možete još jednom uveriti ako pročitate potresnu ispovest američkog nefrologa Carla Kjellstranda: link).

Zato američku statistiku treba uzeti sa rezervom, tj. velika je verovatnoća da su njihove procene preterano pesimističke za recimo evropske pacijente ili za japanske pacijente.

Na insistiranje čitalaca ovog sajta, uspeli smo pronaći i japanske statističke tabele o očekivanom životnom veku kod njihovih pacijenata. Tabele su malo starijeg datuma, iz 2003. godine, ali svejedno, i tada su prognoze za japanske dijalizne pacijente bile bolje nego za sadašnje američke pacijente, na primer. Pogledajte i te podatke, uz ponovljenu napomenu da su i to samo okvirni, prosečni, podaci, a da će konkretna očekivanja kod svakog pacijenta najviše zavisiti od njegovog kardiovaskularnog stanja, tj. stanja njegovih krvnih sudova i srca, kao i od anemije, načina ishrane, izloženosti toksinima, poput bisfenola, osiromašenog uranijuma i drugih „aditiva“.

Podataka iz naše države, naravno nemamo, jer ih nigde i ne objavljuju, a i pitanje je da li bi im verovali i da ih objave. Zašto? Zato što se svojim očima (svakodnevno) možemo uveriti kako pacijente lažu, zakidaju, varaju, maltretiraju, izmanipulišu i na kraju okrive da su sami krivi za sve što im se dešava.

Pa, zar i nije tako?

.

DiaBloG-2016

.

.

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

Zašto je japanska dijaliza najbolja na svetu?

Šta još treba da nam se desi da bismo počeli da učimo od onih od kojih imamo šta naučiti?

Poštovani čitaoci,

Kada smo pitanje iz naslova (Zašto je japanska dijaliza najbolja na svetu) postavili našim stručnim saradnicima, dobili smo odgovore za koje smo većinom i sami znali.

Naime, naši doktori su već čuli za kvalitet japanskih dijalizatora i japanskih aparata za dijalizu, znaju i to da u Japanu hemodijalize traju 5-6 sati, a da je na japanskim HD protok krvi svega 200 ml/min, da je u Japanu ureaKt/V najniži na svetu, a stepen uklanjanja beta2mikroglobulina najveći.

Dalje, činjenica je da u Japanu mnogo više rade predilucijske hemofiltracije i hemodijafiltracije, da propisno kontrolišu kvalitet vode za dijalizu i da koriste dijalizatore bez Bisfenola-A i bez PVP (Polyvinylpyrolidona). O Bisfenolu-A smo već sve rekli (link), a ovaj drugi otrov: PVP, izaziva pad trombocita, svrab i alergijske reakcije na hemodijalizi, i redovno se nalazi u polisulfonskim (PS) dijalizatorima našeg vodećeg monopoliste (da mu i ne pominjemo ime).

Ali, ono što ni naši doktori nisu znali, mi smo sami otkrili.

Naime, razmišljajući o problemima koje nam je izneo Saša Davidović u svom potresnom pismu (link) pretraživali smo internet u pokušaju da saznamo kako to drugi (pametniji i vredniji od nas) rade..

I zamislite,

saznamo još nešto o japanskoj hemodijalizi, što do sada niko od nas nije znao.

Otkriće je sledeće:

Japanci uopšte ne koriste metalne fistulne igle za punkciju AV fistula !!!

Japan ima preko 300 000 dijaliznih pacijenata, a za 97% njih uopšte ne koriste metalne igle za hemodijalizu.

I to nije ništa novo.

To traje već decenijama. Oni preko 30 godina koriste plastične KANILE za hemodijalizu !!!

(Možda je krajnje vreme da neko pošalje naše nefrologe u neki japanski dijalizni centar umesto što ih vodaju na kongrese po svetskim turističkim metropolama!)

Kao i one obične (periferne) venske kanile i ove japanske dijalizne kanile imaju metalni šiljak dok ne prodru u krvni sud, a onda se taj metalni vodič (mandren) izvuče i ostane meka, šuplja, plastična cevčica tokom cele dijalize.

Brojne su prednosti ovih Kanila za HD.

Ako pacijent i pomeri ruku, neće mu igla probiti venu!

Drugo, te dijalizne KANILE su mnogo tanje od naših fistulnih igala, jer u Japanu je i potrebni protok krvi samo 200 ml/min, a od tih igala ne ostaju ni rupe koje teško zarastaju i koje prave aneurizme.

Treće, za predijalizne pacijente kod kojih se ne može čekati 6 nedelja za sazrevanje AV fistule, sa ovim kanilama nova AVF se može punktirati i posle 2 -3 nedelje.

Obzirom na visok pritisak krvi u AVF i AVG, ove kanile imaju protiv-povratni ventil (anti-reflux) i dizajnirane su tako da ne dozvole prodor bakterija ili nečistoća iz spoljne sredine u krv.

Ako sestra i nije vešta da sa tim kanilama pronađe krvni pristup, one se plasiraju pod kontrolom mini-ultrazvuka, aparata veličine laptopa, pomoću kojeg se nepogrešivo postavlja vrh igle tačno u sredinu krvnog suda. Nema probijanja donjeg zida AVF (!) zbog kojeg nam naše sestre eufemistički kažu „procurela“ vena (ili arterija).

Zamislite samo koliko se CVK katetera moglo izbeći na brdovitom Balkanu!?!

A sada idemo redom, da vam sve to i prikažemo:

Evo kako izgledaju te fistulne kanile:

Kada se pogleda ceo mehanizam, onda to izgleda ovako:

Sada ćemo vam šematski prikazati upotrebu tih igala, sve po fazama.

Prva faza, je punkcija, probijanje kože i potkožnog tkiva, dok se ne uđe u krvni sud:

Čim se pojavi krv u igli, odmah se metalni šiljak povlači nazad, a plastična cevčica se gurne napred, u krvni sud:

Zatim se pristupa spajanju kanile sa krvnom linijom:

Dalje je ceo postupak isti kao i kod nas:

Ono što je važno napomenuti, jeste da plastična kanila ima i otvore sa strane, tako da lakše uzima, ili daje krv, ako joj vrh nalegne na neku prepreku:

Evo kako izgledaju plasirane i fiksirane japanske dijalizne kanile:

  

Hmm, ne bi trebalo golim rukama, ali valjda je stres zbog snimanja učinio svoje:

Ukoliko ima problema sa punkcijom duboke AVF ili AVG, onda se poziva u pomoć tehnika:

Sa ovakvim spravicama je lako naći centar bilo koje vene, fistule ili grafta:

I kada kanila uđe u najdublji krvni sud, krv neće prskati okolo, jer te kanile imaju specijalni protiv-povratni (anti-reflux) mehanizam na svom završetku:

          

Našli smo vam i imena nekih od firmi koje proizvode ove kanile (Medikit, Covidien, Nipro). Interesantno, čak dve od ovih triju firmi imaju i predstavništvo u Beogradu, ali nemaju kanile, nažalost. Najpoznatije marke ovih plastičnih fistulnih kanila su „Supercath“, „Argyle“ i „Cath“(link).  Fistulne kanile (kateteri) se obično prave u nekoliko dimenzija, na primer, od 25 do 38 mm dužine, pa su ove duže posebno pogodne za punkciju dubokih i slabo palpabilnih AVF.

Neki pametnjaković će se zapitati, a šta je sa venskim i arterijskim pritiscima u ovako tankim iglama? Činjenica je međutim, da su i mnogi drugi centri širom Azije, Australije, Evrope (Španija, npr), pa čak i Irana, počeli koristiti ove kanile i da sa njima postižu i protoke od preko 300 ml/min, a pritisci u kanilama su im oko 140 mmHg, što je još uvek ispod gornje dozvoljene granice. (A po zakonima fizike, pošto je kanila duža od igle time i pritisak u njoj mora biti veći).

Ukratko: sa plastičnim kanilama za HD manje je bolova, manje je tromboza, manje je hematoma, manje se troši heparina, manje su rupe posle punktiranja, fistula traje duže, a krv brže staje posle tretmana.

Da se ove kanile vrlo uspešno koriste i u Iranu, možete videti na sledećem video snimku:

https://www.youtube.com/watch?v=-tYTOkYLUSY

Ne zaboravimo:

Prosečna životna dob japanskih dijaliznih pacijenata je 69 godina! Ali i tako staroj dijaliznoj populaciji Japanci prave i održavaju skoro isključivo samo AV fistule kao krvne pristupe (kateteri su tamo retkost).

Uostalom pogledajte podatke iz zvanične nefrološke statistike: koje države imaju koliko AVF, a koliko AV Graftova i Katetera:

              

To je pravi primer kako jedan zdravstveni sistem brine o svom narodu.

I trebali ikoga onda još jednom podsećati zašto je Japanska dijaliza najbolja na svetu?

Ako treba, onda pogledajte na sledećem slajdu prosečne protoke krvi u različitim državama:

(slajd je original, na engleskom, ali ne sumnjamo da ćete sve shvatiti)

I onda povežimo te osnovne činjenice: Amerikanci imaju najgoru dijalizu na svetu, jer imaju najveći broj privatnih dijaliznih centara, kojima je u interesu da na istim aparatima i sa istim osobljem obrnu što „veći promet“, dakle cilj im je natrpati što više pacijenata, postići što veće protoke krvi, a za što kraće vreme trajanja tretmana (TT). To što će takav sistem lečenja upropastiti pacijentima krvne pristupe i uništiti život, Bože moj, doktori su tako odredili, nema politika ni industrija ništa s tim?!

Evropa i Australija-Novi Zeland su tu negde u sredini, ali nimalo nisu sjajni, jer sledi jedan drugi podatak:

Dakle, država koja želi da joj pacijenti požive, ona im omogući sporu i laganu hemodijalizu, ali od najmanje 5 sati trajanja:

Sad vam je, nadamo se jasnije,

da poglavlja koja u našoj dijalizi moramo otvoriti, nisu evropska.

Ili da ćutimo i trpimo, kao i do sada.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

Ratkova priča ili Bežanje od loše dijalize

(Poštovani čitaoci: Na osnovu dosadašnjih komentara postavili smo ovde i Ratkovu priču. Ukoliko ima nekih dopuna ili izmena Ratko će nam ih poslati i mi ćemo ih objaviti, ali nije bilo ni prostora ni potrebe nastavljati diskusiju o pitanjima koje je Ratko postavljao ispod ranijih postova. Diskusija i svaka pomoć ili komentar, su i dalje dobrodošli. Hvala svima).

Ratkova priča

ili:   Bežanje od loše dijalize.

Ne bih hteo da me pogrešno shvatite…

Sa dijalizama sam trebao početi od avgusta prošle godine, kad mi je kreatinin bio prešao 700, a urea 20…

Ali nisam…

Meni je skoro 40 godina i imam biološki više od pola života iza sebe…

Počeo sam da radim odmah po završetku osnovne škole, kasnije sam završavao srednju školu redovno i radio istovremeno…

Ja sam po sadašnjim nekim standardima pismenosti – nepismen čovek (bez fakulteta)…

Upisao sam bio pravni, pa batalio…

Odslužio sam redovno vojni rok, pod uniformom, pre 15 godina i to sa dijagnozom bubrežnog bolesnika (hronični glomerulonefrits-mesangioproliferativni) – rađena mi je biopsija na VMA…

Sport sam jedno vreme aktivno pratio i trenirao do neke 23 godine, kada sam shvatio da je i to „poligon“ teške korupcije, nameštanja mečeva u svemu (borilačke veštine, kolektivni sportovi…).  O njihovim navijačkim grupama i podgrupama iluzorno je i raspravljati… Mladim ljudima koji su pod takvim“uticajem“, na žalost će mladost brzo proći u „pravljenju para“ nekima „iznad“ njih…

Mene da zdravlje dobro služi, ne bih se ovde u Srbiji „mlatio“ od „danas do sutra“, nego bato – macolu na rame i štemajz (figurativno) i paljba „preko“ bare i lupao bih zidove i nosio nameštaj za 100€ dnevno…

Bivša firma u kojoj sam radio više od 10 godina, kad je „pukla“- svaki drugi zaposleni je „zapalio“ negde preko… Ne rade neke fensi poslove, rintaju sve i svašta i pomažu finansijski rodbinu (koja grca ovde), šaljući im svakog meseca po nekoliko stotina evra…

Po meni su takvi ljudi pravi rodoljubi, oni koji žrtvuju sebe i svoje zdravlje i kičmu zarad njihove rodbine koja ovde grca i jedva sastavlja kraj sa krajem…

Kada je bivša privatna firma u kojoj sam radio sa nekih dve stotine kolega pukla, otišla u stečaj, strani vlasnik je zbrisao odakle je došao i „skratio“ je nas radnike za nekoliko plata i komitente čija je roba vredela nekoliko miliona evra…    Da ne tupim mnogo…  nas pedesetak smo se organizovali i mesecima „smarali“ stečajnog upravnika i sudiju na ročištima da nam se isplate pare…  Epilog, nakon godinu dana ročišta i našeg „smaranja“ i „cimanja“ – drzava, tačnije fond solidarnosti, nam je isplatio sve do poslednjeg dinara….

Ovo su moji aprilski rezultati: kreatinin1200, urea 18, mokraćna kiselina 260, kalijum 4,5; fosfor 1,65; natrijum 139, bikarbonati 25…

U ovakvim slučajevima najvažnije je držati se EKSTREMNE dijete…

E, sad, da li je moguće „voziti“ bez dijalize i duže od godinu dana, i to pod uslovom da imaš bar diurezu oko litar dnevno…  Ne znam…

BEZ diureze je ovo vrlo teško izvesti, GOTOVO NEMOGUćE…

Ja sam „preskočio“ dijaliznih termina – ne smem ni napisati koliko….

Poslali bi me sigurno na psihijatriju…

Jeste opasna lutrija, „gomilanje“ toksina, ali dok ne završim priču za kućnu dijalizu daću sve od sebe…

Znam da je transplantacija veliki rizik i da većina transplantiranih bubrega ne „izdrži“dugo…  Ali ima dosta ljudi koji su jako mladi završili na dijalizi i na istoj su desetak godina…    Bar njima da se završi “transplantacija“ pa makar i taj organ radio i godinu-dve, da ih bar malo „živne“…

Pitanje je da li bi novi bubreg koji bi mi i bio transplantiran, sa kadavera ili živog donora, uopšte i uspeo raditi neko duže vreme…   Dijagnoza – bolest koju imam je vrsta autoimune nasledne bolesti koju je neko imao sa majčine strane…  Pitanje da li bi i imunosupresivna terapija lekovima tu pomogla…  Da priča bude crnja, imam brata blizanca (ne ličimo uopšte – dvojajčani) koji ima isti problem…  Samo su njemu rezultati nešto bolji, ali je počeo da ”gomila” vodu – otiče mu lice i članci na nogama…  (On kad vidi ljude u belom mantilu – doktore, bezi kao od kuge… Završiće isto na dijalizi najverovatnije za nekoliko meseci, najvise godinu dana…)  Zato i želim da probam da ”završim” tu kućnu dijalizu…  Nas dvojica na jedan aparat, pa koliko “izguramo”…
Imamo i stariju sestru 6 godina…  Sva sreća, ona nema problem koji nas dvojicu muči već više od 20 godina…  Ja na dijalizu gledam kao na jedan duži put do sledeće stanice…

Za razliku od Saše (link) meni je pre kreiranja fistule rađen dopler krvnih sudova obe ruke i jasno su se videle kalcifikacije, pri tom sam imao normalan nivo kalcijuma u serumu, ali je bio povišen fosfor (2,20)…

Operacija je trajala preko sat vremena, radio mi je načelnik vaskularnog odeljenja KBC Zvezdara…   Kad je otvorio hirurški ruku jasno su se videle kalcifikacije…  namučio se da formira krvni pristup – krvni sudovi srednje loši…  kako će sve to funkcionisati na prvom punktiranju ni sam ne znam…

Već me malo hvata panika…

Za loše ishode na dijalizama se samo podrazumeva u „banana“ državama poput naše…

U Japanu se „loš“ ishod gotovo ne podrazumeva ili je sveden na najmanje moguću meru i odnosi se na pacijente starije životne dobi i onih sa „komplikacijama“ srčanog mišića…

Zdravstveni sistem u našoj zemlji je u totalnom raspadu…  ljudi rade za bedne plate i to „štapom i kanapom“,  nemaju ni najobičniju traku i flastere…

Pacijenti se jednostavno prepuste, da neko drugi „lupa“glavu umesto njih…

Istina je uvek negde u sredini…   Da budemo još malo realni…

VEĆINA pacijenata na dijalizi NE VODI računa gotovo ni o čemu…

Samo dođu kad im je „termin“ – zavrnu rukav i „teraj“, pa kud i kad „puklo“…

O dijetama i unosu fosfora, kalijuma itd… da ne govorim…

Pa, to se „krka“ sve i svašta, pije, duvani, kao da „pucaju“ od zdravlja…

Pogledajte ih samo sada u 2016. godini kako izgleda većina…  od njih 10 na dijalizi 7-8 su bre nagojeni – sa prekomernom telesnom težinom…

Koliko se sećam pre 15-20 godina bilo je obrnuto, od njih 10, bilo ih je 2-3 sa prekomernom telesnom težinom…

Ja sam bubrežni bolesnik već 20 godina i nagledao sam se i naslušao svega i svačega, po bolnicama i stacionarima…

Situacija je blago rečeno – katastrofalna, ali isto i jedna činjenica – čovek koji ne želi sam sebi pomoći, niko drugi neće moći i hteti da istome pomogne…

Ne shvatam zašto naši dijalizni centri ne rade analize na beta2mikroglobulin redovno?

Još mi i dalje ne ide u glavu da ni jedan dijalzni centar ne raspolaže sa onim lampama za lakše punktiranje – pronalaženje vene (VEIN FINDER)..
To bre svaka osrednja klinika na zapadu poseduje…ni cene nisu paprene (kao kad se to pojavilo pre nekoliko godina)…  Evo naziva nekih modela i cena: VEIN LITE ems pro-oko 300$, VEIN LITE ledx-500-600$…  Oni malo ozbiljniji modeli-bas klinički (profi): ACCU VEIN,  AV 400-oko 3000$…MAYA MY G060C – 1000 – 1500$…  Ono što sam poredio razlike su u cenama zbog broja LED dioda… ona lampa koja ih ima više i koje bolje „osvetljavaju“ – tj.“pronalaze“ vene su i skuplje…

Pa samo kad bi dijalizni centri imali bilo šta od ovoga ne bi se sestre mučile da punktiraju svaki put i pacijenti strepeli da im pristup ne nastrada…

Još mi se mota po glavi ono što je kolega Rođo napisao da su pacijenti „prodisali“ sa Niprovim dijalizatorima…

Šta to znači?

Da nisu slučajno bili „puni“ bisfenola, pa ga ovaj noviji dijalizator “proterao“ nakon višegodišnjeg „taloženja“…   I dalje mi nije jasno kad kaže “prodisali“…

Voleo bih da se još neko uključi radi malo poređenja…

Ono, zanima me od pacijenata na dijalizi koji koriste Gambrove i Fresenijusove dijalizatore ili ako postoje još neki brendovi…

Kakve su im vrednosti – parametri pre i posle dijaliziranja i kako se osećaju…

Znači, zanima me mišljenje, savet, bilo šta, ali od onih “iskusnijih“, koji su dugo na dijalizi, bar desetak godina…  bilo kakvoj, kućnoj ili u centrima…

APSOLUTNO ste u pravu da odlaganje dijaliznog lečenja može izazvati nepopravljive posledice po druge organe, ja to već polako počinjem i da osećam…

Sledeće nedelje bi trebalo da me hospitalizuju…

Već polako razmišljam kako da „izvedem“ izlazak iz katabolizma u koji sam upao zbog višedecenijske hipoproteinske dijete…

Uzeo sam najnovije rezultate…

Brojke nisu sjajne…   KREATININ-978 (prošla analiza,od 12.4-bio je 1200)…    UREA-20,1 (12.4-bila 18,7),   mokracna kiselina-245 (12.4-bila je 263),   GLUKOZA-4,8 (ostala ista)…  GVOZDJE-16,2 (12.4-bilo 15,2)…   NATRIJUM-134 (12.4-bio 139)…    KALIJUM-4,30(12.4-bio 4,54)…        FOSFOR-1,59 (12.4-bio je 1,67)…    KALCIJUM-2,30 (u tim vrednostima vec godinama)…    MAGNEZIJUM-1,29 („malo“ je povišen vec par meseci u ovim vrednostima)….   BIKARBONATI-24 (12.4-bili su 25).

E, sad, ovo je više ni sam ne znam koja analiza koju sam radio gde se dešava da mi je kreatinin „spao za nekih 15% u odnusu na prošlu analizu, a urea „skočila“ za isto otprilike 15% u odnosu na prošlu analizu (12.4)…

Sta je još zanimljivo…  Dosta se lošije osećam sada kad mi je urea „skočila“, a kreatinin “spao“ u udnosu na prošlu analizu od 12.4…

KKS je „spala“ dosta.. LEUKOCITI-3,9…ERITROCITI-3,46…HEMOGLOBIN-100.. HEMATOKRIT-0,314…

Znači, nije mi jasno kako je KKS-„pala“, a GVOZDJE-„skočilo“…
Za „pad“ KALIJUMA i NATRIJUMA sumnjam na diuretik (Lasix-od 40mg,uzimam ga svaki drugi dan)…  Za pad “KKS“ mislim da sam prestao da jedem cveklu nekoliko dana pre analize, baš da vidim da li će „pasti“…   Pritisak se „vrti“ uvek oko 130/80,  merim ga i ujutru, po podne i uveče…

Nemam nikakve mučnine, niti povraćam…   Diureza oko 1,5 litara, “stolica“-ok (2-3 puta dnevno-moguce da su i natrijum i kalijum „spali zbog tog“ciscenja“)…

Sledeće nedelje idem u bolnicu…  Valjda će da me „priključe“…

Ako ima neko neki savet vezano za dijetu, neka mi napiše…

Hvala puno…

Pozdrav ..

.

Ratko Perić

.

.

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

Kucamo li na vrata zaboravljenih asova?

Poštovani čitaoci,

Desilo se nekako tako, život (kalendar) zna da pravi takve kalambure, da se poklopio Vaskrs i Prvi maj, Praznik rada. Mi, malo stariji, ne možemo da ne pomislimo kako bi bilo dobro da vaskrsne Prvi maj, Praznik kojem smo se mi nekada radovali.

Kajem se, evo priznajem, grešio sam. Kao jedan od zastupljenijih autora na ovom sajtu, i jedini sa pravim novinarskim iskustvom, sada priznajem da se kajem što sam onda (davno) pisao protiv socijalizma, protiv samoupravljanja, protiv one komunističke propagande, za koju sam tada mislio da je najveće zlo koje nas je moglo snaći. Kakva sam samo budala bio. (Možda sam i sada, kako mi reče naš „stručni“ saradnik, samo mi opet treba vremenska distanca da to uvidim). Ali, ovo što danas imamo i što svuda oko sebe imamo, je definitivno hiljadu puta gore.

Mi (sve balkanske „države“) smo obične kolonije Zapada, u kojima se naši domorodački političari krve za mesto kolonijalnog namesnika, upravnika logora. To su nam sada „izbori“ i „demokratija“. Danas, posle svih „reformi“, „privatizacija“, „investiranja“, „restrukturiranja“, mi ne možemo dostići ni 30% bruto društvenog proizvoda kojeg je naša država imala 1990. godine…

A zadužili smo se toliko da će unuci naših unuka robovski rintati da vrate samo kamate na ovo što mi danas kao „trošimo“. I spasa nema. I kad se pobegne, negde u svet, i tamo je isto. Nema ni sto ljudi na planeti, koji su vlasnici 90% planete, a svi ostali su veći ili manji: robovi. (Dobro reče Emir Kusturica: kako vam nije bilo sumnjivo da na listama najbogatijih ljudi na svetu, koje štampa redovno publikuje, nikada nema ni Rotšilda ni Rokfelera?). Takođe, toplo vam preporučujem da pročitate poslednji intervju našeg, sada već zaboravljenog pisca, Aleksandra Popovića (link), čoveka koji je još 1991. nagovestio da će doći ovo što sada imamo. A tada još nije bilo Pinka, Granda, CNN, Gastoza, Stanije, Zmaja, i drugih likova koji se sada nude kao idoli omladini i narodu.

Zato, posle svega, danas i ovde (tako su nekada govorili političari), sa posebnom nostalgijom, doživljavamo praznik rada, koji nekada bio Praznik sa velikim P, praznik koji je radnicima značio odmaranje od 3-5 dana, u državi u kojoj su svi bili zaposleni, skoro svi smo imali stanove, plate, besplatno školstvo i zdravstvo…

Ali, što reče Bata Stojković „Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki i da nema ovakvih razlika među ljudima!“ (link).  Zato smo, razmišljajući šta da objavimo kao novi post, odlučili da vam prenesemo jedan tekst iz drugih novina (moramo da održavamo i rubriku za GOSTE našeg sajta), a istovremeno, taj tekst nas vraća u ta dobra stara vremena, osim što nas podseća na pionire naše hemodijalize.

Jedan od komentatora na ovom sajtu, reče, kako pojam dijaliza i danas nosi neko prokletstvo, i za pacijente i za osoblje, za sve koji su njime obuhvaćeni, ali – nije uvek bilo tako. Priča koja sledi, uveriće vas da je bilo ljudi koji su se borili, koji su verovali u nešto, koji se nisu predavali i koji su držali institucije na svojim plećima.

Pokojni Marko Marković (sportski novinar), imao je u svom „Indirekt“-u genijalnu (neponovljivu) rubriku: Kucamo na vrata zaboravljenih asova. Priča koja sledi neodoljivo podseća na tu rubriku i prava je šteta što nije dobila taj nadnaslov u novinama, gde je bila zaslužila i bolje mesto.

Nama ostaje samo da verujemo da će negde, u nekim dijaliznim salama, ponovo vaskrsnuti taj duh (devedesetih), ta snaga, među osobljem, ali i među pacijentima.

A do tada, čitajte i razmislite o ljudima i vremenima, kakva su nekada bila.

Prenosimo vam tekst iz:  „Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.26-28:

Мaлинa Алексић, вишa медицинскa сестрa, 38 година у хемодијaлизи

Мојa животнa причa

Нa свет сaм дошлa 25. децембрa 1946. године. Село Злaтaри. Општинa Брус.

Отaц Мaрко, инвaлид. Кaд је био бебa, у колевци, Бугaри му убијaју и оцa и мaјку, a њему, кaо беби, одсеку десну руку, до рaменa. Живео је и рaдио, кaо слугa, у селу.

Никaд у животу нисaм крочилa у Бугaрску. Нисaм моглa.

Мaјкa Милицa, богaтa. Ћеркa судије. Зaљубилa се и кренулa зa својим емоцијaмa и својим момком. Судијa, прaгмaтичaр, није јој то дозволио. Врaтио је и нaтерaо дa се удa зa мог оцa, јер је мој отaц у нaследство добио велико имaње.

Првa четири основне у Злaтaримa, остaлa четири у селу Рaзбојнa. Четрнaест километaрa дневно, по сунцy или по снегу, свеједно.

Увек одличнa. Ђaк Регионa!

Детињство, ливaде, зеленило, овце, дивотa.

Стрминa, кaо уз степенице, aли зa мене рaј.

Купине, јaгоде, дивље трешње. Једем целе, све сa коштицом.

Увек босa.

Кaд оглaдним помузем неколико овaцa и нaпијем се свежег млекa.

Није било Сaлфордa, ни aфлaтоксинa, ни aдитивa ХН019 и ЛА5, у њему.

Родитељи су хтели дa ме упишу у средњу учитељску школу у Крушевцу. Јa сaм хтелa медицину, средњу медицинску, зa почетaк.

Одрaстaјући уз оцa инвaлидa, мојa јединa жељa је билa дa помaжем оболелимa и осaкaћенимa, учитељство ме није интересовaло.

Отaц није дaо, aли је мaјчинa подршкa билa пресуднa.

Године 1962. уписујем средњу медицинску у Беогрaду, без пријемног, јер сaм билa одликaш. Интернaт у Пролетерских бригaдa број 7, дaнaс Крунскa улицa.

Добијaм стипендију од Домa здрaвљa Брус, aли кaд сaм хтелa дaље нa фaкултет, не дaју, укидaју ми стипендију.

По зaвршетку средње медицинске зaпошљaвaм се у II хируршкој клиници у Беогрaду.

Кaљење у прaвом смислу речи.

Интензивнa негa хируршког шокa.

Седaм ноћи дежурaм, пa 7 дaнa поподне, 7 дaнa преподне, пa 5 дaнa слободнa. И тaко 7 годинa. Рaне, крв, гној, сузе, дренови, шaвови, грaнице између животa и смрти, непрецизне.

Много великих докторa и сјaјних људи. Професор Војa Стојaновић, Др Влaдa Арсов, Др Стојaн Анојчић, Др Рaдовaн Јaнковић, проф. Борa Вујaдиновић, Миљко Ристић и многи други.

Следећих 7 годинa у пејсмејкер центру. Проф др Милaн Бaне Ђорђевић, Др Петaр Стојaнов, Проф. Дрaгaн Недељковић, Др Синишa Димковић...

Коронaрогрaфије, aртериогрaфије, флебогрaфије, одрaсли, децa, свеједно.

Године 1966. први и једини брaк. Супруг Николa, референт зa послове оргaнизaције рaдa.

Прву ћерку, Слaђaну, добијaмо 1968. године, a другу, Светлaну, 1971. године. Вишу медицинску школу зaвршaвaм 1975. године, чистом десетком.

Нa стaру ВМА прелaзим 1979. године. Клиникa зa интерне болести, код професорa Суше и др Дујмовићa.

Килови aпaрaти, мембрaне које се чисте после употребе и поново рaстежу нa метaлне оквире, зaтежу кључевимa и пуне крвљу.

Дијaлизнa течност се спремa мешaњем у бурaдимa.

Ултрaфилтрaцијa се није моглa одређивaти. Кaд видимо дa је пaцијент пaо у колaпс, схвaтимо дa му је извучено превише и долијемо му мaло глукозе или соли у циркулaцију.

Дијaлизa се не зaпочиње без неколико боцa крви, a смртни исходи су редовнa појaвa.

Године 1981. прелaзимо у нову (сaдaшњу) згрaду ВМА, нa Бaњици.

Дрејк-Вилокови aпaрaти, доктори трaже дa чучимо поред тих aпaрaтa и не дaмо грaничницимa дa удaрaју у aлaрме, a удaрaју стaлно. Чaс горе, чaс доле.

Доктори: Сушa, Рaтко Дурутовић, Ј.Буторaјaц, Ј.Зоговић, М.Пaнтовић, М.Мaрић, Д.Зеленикa, техничaр Сaвa Филиповић...

Ускоро добијaмо први светски модерни дијaлизни aпaрaт, сa микропроцесором: Гамбро АК-10.

ВМА суверено држи прво место у медицини тaдaшње СФРЈ држaве.

Доктори-генерaли, нaчелници ВМА: Врaчaрић, Војводић, Ђукнић, Јовичић, сa свaким сaм имaлa чaст дa сaрaђујем, јер су сви били импресионирaни могућностимa модерне дијaлизе.

Удружење медицинских сестaрa, нефрологије, дијaлизе и трaнсплaнтaције, оснивaмо 1989. у Скопљу.

Редовно сaм aктивнa, од сaмог оснивaњa. Конгреси, предaвaњa, председaвaњa, договори, стaндaрди, рaзмене искустaвa. Члaницa међунaродног удружењa дијaлизних сестaрa EDTNA–ERCA од 1995. године. Излaжем и нa конгресимa у инострaнству (пример нaше прве труднице нa хемодијaлизи).

Рaтови. Од 1991-1996. збрињaвaмо нa стотине рaњеникa. Свих нaционaлности. Неверовaтне људске приче, херојствa, зaблуде и трaгедије.

Примaмо и избегле из других центaрa.

Зaтим и нaс бомбaрдују (1999). Дaнимa и ноћимa смо у ВМА. Не можемо отићи кући дa донесемо себи веш. Легaлнa метa, кaжу.

Рaкете, сирене, експлозије. Гледaм вaтрене кугле кaко рaзносе кaсaрну Вaсa Чaрaпић, сто метaрa од нaс.

Институт безбедности, преко путa нaс, већ су срушили. Очекујемо, кaд ће рaзнети и нaс.

НАТО злочинци.

Они, из културних земaљa Зaпaдa, који нaм сaд причaју приче о синдрому изгaрaњa нa хемодијaлизи.

Нaмa, које су и буквaлно изгaрaли вaтром и експлозијaмa.

Стрaне ТВ јaвљaју дa се руководствa крију код нaс, a ми видимо дa смо сaми.

После почетних силaжењa у подруме, рaњеници и болесници, одбијaју дa их померaмо. Некa гaђaју већ једном, кaже инжењер Предрaг Јовaновић, дијaлизни болесник.

Агрегaти се укључују стaлно. Воде немa. Воду зa реверзну осмозу довлaчимо вaтрогaсним цистернaмa. По несрећи, хемодијaлизa није ни ниско ни близу путa, него бaш дубоко у унутрaшњости згрaде, пa спaјaмо стотине метaрa вaтрогaсних цревa и провлaчимо их кроз отворене туђе собе, прозоре и врaтa, док не достигну у тaнкове нaше осмозе.

Али, нa крaју, понос.

Сaчувaли смо све пaцијенте.

Тaдa сaм схвaтилa једну ствaр: ВМА је кућa сa 5 звездицa.

Кaко год погледaте, ниједaн појединaц, у војсци или у држaви, не може имaти тaј чин.

Нaжaлост, нисaм билa поштеђенa ни ружних ствaри.

Клaнови, интриге, зaвист, злобa, ефекти трговине телом и утицaјимa, нaмештaњa и подвaле, ништa ме није зaобишло.

Никaдa ништa нисaм добилa, aко то сопственим рaдом нисaм дебело зaслужилa.

Дебелa, не, нисaм билa. Више елегaнтно попуњенa. Али, увек ведрa, глaснa, нaсмејaнa, рaсположенa, увек у центру пaжње. Никaдa предмет швaлерских рaдњи или интригa: породицa ми је увек нa првом месту.

Ћерке, Слaђaну и Светлaну, подижем сaмa, од њихове једaнaесте и осме године животa. Муж ми је умро пре 15 годинa.

Нaјлепше животне и професионaлне моменте, доживелa сaм зa време руковођењa клиником од стрaне пуковникa, примaријусa докторa Михaилa Мaрићa. Тaкву врсту докторске и људске величине, срећете једном у животу, a неки никaдa.

Хемодијaлизa, кaо и целa клиникa, се проширују, модернизују, кaдровски ојaчaвaју.

Зaпочињемо и прогрaм трaнсплaнтaције. Др Хрвaчевић и остaли се упућују нa едукaцију из те облaсти.

Покрећемо, зaпрaво обнaвљaмо, и перитонеумску дијaлизу, ту су доктори Сaвa Алексић, Ђоко Мaксић и Милорaд Рaдојевић.

У хемодијaлизу, др Вељaнчић долaзи 1996. године и колико знaм и дaнaс је тaмо нaчелник. Фуриознa експaнзијa. Хемодијaфилтрaције, које смо мaсовније зaпочели 1996. године, проширујемо комплетним aсортимaном свих екстрaкорпорaлних методa депурaције крви, које су биле познaте тaдa у свету. Предилуцијa, постдилуцијa, оn–line, оff–line, low-flux, high-flux, high-efficiency, хемофилтрaцијa, хемaдсорпцијa, хемоперфузијa, плaзмaферезе, имуноaдсорбентне плaзмaферезе, континуирaне хемодијaлизе – све, рaдимо буквaлно: све.

Први имaмо компјутерски мрежни систем (Финнессе) нa хемодијaлизи, први примењујемо еритропоетине, први укидaмо aцетaтне дијaлизе, први користимо суве бикaрбонaте, мултифилтрaцију, венске препaрaте витaминa Д, севелaмере, осварене, итд, итд.

Оснивaмо Школу хемодијaфилтрaције зa друге лекaре и медицинске техничaре, a Школa дијaлизе сa Звездaре је једaн дaн доводилa целу клaсу нa ХД-ВМА дa се код нaс упознaју сa свим модaлитетимa модерне дијaлизе.

Зaто сaм тужнa кaд видим (у првом броју „Дијализа“ чaсописa), кaко сaдa „реформaмa“, „прaвилницимa“ и привaтизaцијским потезимa, желе дa униште хемодијaлизу којa је билa нaјбољa нa Бaлкaну и једнa од нaјбољих у Европи, aпсолутно сaм сигурнa.

Рaдилa сaм и кућне хемодијaлизе.

Зa дијaлизне сестре, то је нaјвећи изaзов и докaз прaктичног влaдaњa струком.

Нa кућној хемодијaлизи немaте докторa, немaте друге колегинице, немaте сервисерa, немaте директне помоћи, ниоткудa. Имaте сaмо своје знaње, aпaрaт који aлaрмирa и пaцијентa чије су очи упрте сaмо у вaс. Мaестрaлно тестирaње.

У пензији сaм од 01.07.2002. године. Није ми тешко пaло. Сигурнa сaм дa пензијa, стaрост и болести, долaзе нa крaју, дa би вaм помогли дa схвaтите колико има људи који вaс зaистa воле и поштују. А то није мaло.

Оперисaлa сaм тумор 06.мaртa 2013.године.

Велики доктор (и буквaлно велики), неурохирург Љубо Минић, оперисaо ме је онaко кaко би своју мaјку оперисaо.

Нисaм ишлa нa зрaчење, нисaм примaлa цитостaтике, мaло теже покрећем леву ногу, зет ми је купио ходaлицу.

Слaђaнa ми се удaлa зa пуковникa Дрaгaнa Стојчићa, и имaју Вукa (26 годинa, прогрaмер) и Сaру (23 године, економистa). Светлaнa ми се удaлa зa Дрaгaнa Милосaвљевићa, економисту, они имaју Исидору (16 годинa, V беогрaдскa гимнaзијa) и Лaзaрa (14 годинa, VII рaзред основне, кошaркaш). Они су мој живот.

Није сaмо лепотa у оку посмaтрaчa. Него је и нaше живљење, нaш борaвaк нa овом свету у мислимa и у пaмћењу других људи.

После стотинa хиљaдa дијaлизa које сaм спровелa, милионa литaрa крви провучених кроз рaзне филтере и дијaлизaторе, хиљaдa спaшених животa, врло сaм спокојнa, срећнa и зaдовољнa учињеним.

Не жaлим, ни зa чим.

Кaдa бих се опет родилa, све бих исто учинилa.

.

Мaлинa Алексић

.

.

        

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

Tekst prenet u celosti iz:

„Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.26-28.

Још текстова на тему Малина Алексић:

Pobeda dobrote i pobeda Maline Aleksic nad zlim komsijama, Blic 16.07.2015.