Šumaher i ostali maheri, u stvarima transplantacije
Poštovani čitaoci,
O lekarima često razmišljamo kao o vrlo homogenoj profesiji. Čuvena je i mnogo puta pominjana njihova (lažna ili iskrena) solidarnost, jak osećaj pripadnosti cehu, profesiji, struci. Već u zakletvi im usađuju da će „druge kolege biti braća njihova“, te se tokom dalje prakse neretko uveravaju u neophodnost međusobnog ispomaganja, „u dobru i u zlu“. Nažalost, u takvoj strukovnoj zatvorenosti postali su i podobniji za manipulacije koje im nameće sistem u kome farmakoindustrijski mafijaši diktiraju pravila igre. Zato se među pripadnicima te profesije retko nađu pojedinci koji još uvek znaju da sačuvaju zrno sumnje, koji uporno nastoje da razmišljaju svojom glavom, i koji se ne ustručavaju da slobodno izraze svoje mišljenje, makar ono odudaralo od zvaničnog i strukovno opšteprihvaćenog. Jer, dešava se eto da su i očigledni kriminalci u belom takođe „braća njihova“, a većina doktora (da li zbog opurtuniteta ili solidarnosti) neće da se oglasi tim povodom i da sami raščiste sa takvim „autoritetima“. Kažemo retki su oni koji smeju da dignu svoj glas, ali nije i da ih nema. Jednog od njih, tačnije jednu od njih, ćemo vam danas predstaviti.
Dr Jovana Stojkovićje počela kao dvostruki nosilac Vukove diplome, đak generacije u osnovnoj školi, kandidat za đaka generacije u gimnaziji, prijemni na Medicinskom fakultetu je položila sa 99 od maksimalnih 100 bodova, bila je odličan student medicine pa je na kraju i specijalistički ispit položila sa najvišom ocenom. Danas radi kao neuropsihijatar u Kliničkom centru Srbije, udata je, i majka je troje dece. Ova hrabra, nepokolebljiva, harizmatična i nadasve neustrašiva lekarka, otvoreno je iznela svoje mišljenje o obaveznoj vakcinaciji, o farmakofašistima, o propagiranju nastranosti, o oduzimanju dece i uništavanju porodice, o GMO, o Kosovu i Metohiji, i mnogim drugim živim ranama našeg društva. Smatrali smo, međutim, da dijalizni pacijenti, treba da čuju i njeno mišljenje o moždanoj smrti i o novom Zakonu o transplantaciji organa.
Др Јована Стојковић: Позив који се не одбија, или да ли смо сви мождано мртви
“… Не постоји једнодушан став о (не)оправданости трансплантације. “
Увод у Медицинску етику, 95 стр.
Направити проблем и понудити законско решење које ће се донети без јавне расправе и по хитном поступку, постала је редовна пракса у препарираној Србији. Док су нам разним црним хроникама , међуножјима и државним ударима отупели сваку људску реакцију на немаштину, глад, болест и неправду у најближој околини, по наруџбини многобројни скупо плаћени билборди (одакле?) који позивају на подршку новом Закону о трансплантацији терају сузе на очи и позивају да и „после смрти“ будемо добротвори.
Чик пробајте да неком ганутом (који вам иначе и „пре смрти“ не би дао чашу воде) кажете да не подржавате ово „подизање свести и позив на хуманост“, а да не добијете по параноичној њушци уз опаску да ћете носити на души госпођу из Беле Паланке која је стигла и до дневника у пола осам зато што је имала праву болест у право време (остали могу анонимно да умиру до неког новог закона).
Прву трансплантацију срца извео је доктор Бернар у Кејптауну 1967. године. Његов пацијент, Вашкански, није био свестан ризика којем се излаже и пристао је на захват за који му је лекар обећао да ће му „спасити живот“. Убрзо након операције добио је тешку упалу плућа, прикључен је на „вештачка плућа“ упркос свом противљењу. Осамнаестог дана после операције је преминуо. За све то време, др Бернар је држао конференције за штампу и постајао светски познат. У собу намученог и имунокомпромитованог болесника данима су долазиле новинарске екипе да би га фотографисале, док је доктор дан пре његове смрти забранио његовој жени да уђе код њега „да га не би заразила“.
Године 1968.урађено је 105 трансплантација. Деветнаесторо људи је умрло још на столу, 24 у року од три месеца, двоје је живело од шест до једанаест месеци, а један годину дана.Године 1969, од 55 пацијената са трансплантацијом јетре, педесет њих је живело шест месеци. Ови почетни резултати никако се нису могли сматрати охрабрyјућим, но то није сметало да се ова пракса настави и то потпомогнута Харвардским критеријумима „мождане смрти“ који су издати 1968 . год. и који редефинишу сам појам смрти који је до тада био недвосмислено јасан како лекарима тако и било коме другом. Појам „мождане смрти“ улази у ширу медицинску праксу 1986.године са критеријумима који нису прихваћени у свим земљама (негде сте више, негде мање мртви).
Према судско-медицинској науци, постоје несигурни, вероватни и сигурни знаци смрти.У несигурне знаке смрти спадају нпр.прекид дисања и крвотока, а у вероватне, између осталих, мртвачке мрље и укоченост, који се могу јавити и у предсмртној агонији када се још увек особа сматра судско-медицински живом.Сигурни знаци смрти су псеудомеланоза и лешне промене и тада се са сигурношћу може прогласити смрт особе. Овај постепени процес умирања разлог је што се покојници не сахрањују одмах и зашто свако село у својој историји има понеку бабу која се вратила са сопствене сахране
Да видимо сада, колико је човек у можданој смрти мртав. Овакав „мртвац“ никада нема вероватне и сигурне знаке смрти, а може имати неке несигурне знаке. Главни критеријум за мождану смрт јесте „смрт целог мозга“ која се утврђује клиничким прегледом и допунском тестовима који, опет, нису у свим земљама обавезни. Клинички преглед у нашој земљи врше два лекара (неуролог или неурохирург и анестезиолог) и уколико се сложе да сте мртви-мртви сте, а то је чак и законски регулисано (чл.49. Моменат утврђивања мождане смрти од стране Комисије на основу одлуке из Става 3 овог Члана, сматра се моментом смрти лица код кога је дијагностификована и утврђена мождана смрт).Ово изједначавање пред законом биолошке и „мождане“ смрти не односи се само на добровољне доноре органа, већ и за све нас важи од 2012. године.
Клинички преглед који лекар обавља је његова субјективна оцена и на нама је да се надамо да ће бити исправна и поштена. Допунски тестови су објективније мерило и нису у свим земљама обавезни, код нас је обавезан, на пример, апнеа тест. Ево шта о овим тестовима каже Америчка академија за неурологију, институција која је 1995. године и дефинисала клиничке критеријуме за мождану смрт: „ Мало је доказа којима би одредили минимални прихватљиви период опсервације којим би ce несумњиво утврдило да су неуролошке функције неповратно оштећене…не може се са сигурношћу утврдити да ли увек помоћни тестови тачно потврђују престанак функције целог мозга“ (Neurology 2010; 74:1911-1918).
Ако и занемаримо ово „да мож’ да бидне, а не мора да значи“, можемо поставити питање да ли је смрт дела или, чак целог мозга, једнака са смрћу личности? Сâма наука каже да је приликом лезија можданог стабла могућ наставак функционисања таламокортикалних пројекција (очуван садржај свести: сањање, осећање..), као и да је могућа ЕЕГ активност, док приликом лезије коре мозга уз очувану функцију можданог стабла може бити квантитативно очувана свест. Ово врло добро зна свако ко је имао ту несрећу да буде близу свог сродника или пријатеља који је „мождано“ мртав, а кога су убеђивали да он „не осећа ништа“ и да је већ умро, само му нису јавили.
Врхунац лицемерја на ову тему је реченица која стоји на сајту Србија за трансплантацију, где нам познати возач кола, Шумахер, поручује да „као донатор органа можете чинити добро и након смрти“ иако смо могли прочитати да је више од две године у коми (са свим органима на броју) и да о њему брине 15 лекара за 135 000 нечега недељно, што је његова лична ствар на коју апсолутно има право, али не можемо да се не запитамо да ли би у том стању крпили рецимо неког од нас или би објашњавали породици да смо „умрли“. Његово стање описала је и једна овдашња тоалет новина: „ Шуми – плаче. Некада чак и мистериозно. Плаче када чује гласове своје деце, када чује глас своје жене, или када чује своје псе. У тишини собе у којоj је смештен – суза се слива низ његово упијено лице на сваки звук који му је познат. У свему овоме можемо да видимо живот смештен у тој капи; баш ту је снага човека који је дирнут и који нас све дотакне.“
Чудан ти је тај живот, негде га видиш, негде га не видиш, варљива категорија…
И док ми збуњени размишљамо дал’ смо живи ил’ мртви, јал’ да дамо органе, јал’ да не дамо, споменута новина са својим саговорником, доктором из Управе за биомедицину, развејава Србима заблуде и страхове којих смо препуни, наравно, без разлога. Тако доктор објашњава да ће нама „даривање органа“ постати милије када заборавимо на нашу браћу и сестре са Косова и Метохије, који су оверавани метком у главу на вратима албанских „клиника“ даривали своје органе широм цивилизованог света. И шта је сад ту проблем, штедели људи на анестезиoлозима, криза, мора се. Господин доктор, очито врсни познавалац религија, тврди и да „све религије одобравају трансплантацију“.
Тако на споменутом сајту, Србија за трансплантацију, пише да „СПЦ прихвата давање органа, крви и ткива уколико они помажу побољшању здравља и спречавању болести“. Заинтересовани за детаљније образложење могли су да прочитају још пар страница које је у делу „наставак“ написао епископ Иринеј Бачки, а где се јасно ставља ограда да је трансплантација одобрена када се не нарушава здравље даваоца, када давалац и прималац добровољно пристану на трансплантацију и да је трансплантација срца одобрена само са леша умрле особе, али, ко још чита ситна слова… Са друге стране, ако Црква сматра да је абортус убиство када год да се почини, морала би тако гледати и на проблем узимања органа код „мождано мртвог“, јер плод који се зачне до шесте недеље нема срчану активност, ЕЕГ се може регистровати тек од осме до десете недеље, а за дисање ван мајчиног организма плод није способан до двадесете недеље.
Шта да раде људи који покушавају да буду Православни хришћани, који се сваке недеље у својој Цркви моле да „крај наших живота буде хришћански, без бола, непостидан, миран“ , они који желе да им молитва ближњих ублажи муке разлучења душе од тела, они који желе припремљени да угледају лице Господа Бога онда када нас Он призове к Себи, а не када Комисија из Члана 49 одлучи да је време да одемо?
Закон предвиђа да буду уписани у регистар „они који се противе узимању органа“ које ће „чувати“ Управа за биомедицину, а по речима Заштитника грађана, чуваће се и у бази МУП. Хм, интересантан израз је то „противљење“. Те противљење вакцинацији, па противљење трансплантацији, па противљење педеризацији, па противљење ГМО, …звучи некако проблематично, нарочито када све побројано уђе у законе, онда може испасти да се противите законима, а тада већ постајете легитимна мета како за хапшење, тако и за лечење широких палета новоболести: oppositional defiant disorder (противљење аутоитету, законима), organized stalking (веровање да некога прати држава и обавештајне службе) , orthorexia nervoza (инсистирање на храњењу здравом храном), passive-agressive beheviour (пасивна опструкција неког општеприхваћеног циља).
Velika je nesreća što su naši dijalizni pravilnici, tenderi, centri i nabavke, organizovani uglavnom po tipu kompanije, dijalizne kompanije, na čijim se aparatima dijaliziramo. Da je sreće pacijent bi bio u prvom planu, u centru sistema, pa bi se sve, od pravilnika do nabavki, podešavalo prema potrebama nas pacijenata. Nažalost, naši medicinari, u skladu sa postojećim sistemom, prevashodno vode računa od koje će kompanije šta nabaviti. Oni te nabavke zovu „nabavke po tipu mašine“. Kakvi su im pacijenti i koje su potrebe tih pacijenata, o tome niko ne vodi računa. Tačnije, vodi se računa da ne dobijemo previše kvalitetnih dijaliznih tretmana (ne više od 20%). Svi već znate da postoje zadati procenti u koje doktori uklapaju potrebe svojih pacijenata. Tako im Pravilnikom odredili šefovi, profesori, kojima je najvažnije bilo da zaštite interese određenih dijaliznih firmi, firmi koje su njihovi dugogodišnji sponzori i donatori. Zato je veliku pažnju u dijaliznoj javnosti izazvao najavljeni serijal intervjua predsednika Saveza bubrežnih invalida Republike Srbije sa direktorima dijaliznih kompanija u Srbiji. Naš sajt će te tekstove prenositi u celosti, počevši od ovog prvog iz te serije, sa direktorom predstavništva japanske dijalizne korporacije Nipro. Obzirom da se u tom tekstu otkrivaju mnoge interesantne stvari, očekujemo, naravno, i vaše komentare.
Prenosimo vam tekst iz: „Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.16-20:
МАТЕРИЈАЛ ЗА ДИЈАЛИЗУ ПО ТИПУ ПАЦИЈЕНТА
Поштовани читаоци,
Верујемо да све вас интересује каквог је квалитета дијализни материјал којим се снабдевају наши дијализни центри, болнице и клинике. Од тог материјала у значајној мери зависе и наши животи, наше преживљавање и степен рехабилитације. Шта је права истина о квалитету дијализатора, крвних линија, концентрата, апарата за дијализу и њиховог потрошног материјала? Ко и како доноси одлуке које се тичу квалитета нашег лечења и наших живота? Од овог броја, часопис „Дијализа“ започеће нову серију разговора, интервјуа, са најодговорнијим људима дијализног бизниса, како бисмо „из прве руке“ сазнали шта се дешава са снабдевањем и набавкама материјала и средстава од којих зависе наши животи.
У овом броју, за „Дијализа“ часопис говори Др Дејан Томовић, директор фирме Nipro D.med екслузивног заступника јапанског произвођача дијализног материјала фирме NIPRO.
„Дијализа“ часопис: Поштовани докторе Томовићу, крајем прошле године, видели смо да су по питању поузданости, јапански аутомобили, проглашени за најпоузданије на свету. Реците нам, да ли се може направити аналогија, да ли је и јапански дијализни материјал тог нивоа квалитета?
Др Томовић: Тачно, Ваше поређење потпуно осликава квалитет јапанских производа, а поготову нашег произвођача, Нипро Корпорације. Знате, Јапан има најмању смртност дијализних пацијената на свету. Друго, Јапан нема развијен програм трансплантације, па се зато оријентисао на квалитет дијализног лечења. И у томе је постао најбољи на свету, те су јапански произвођачи дијализног материјала заиста развили врхунске прозводе у својој области.
„Дијализа“ часопис: Хајде да будемо конкретнији. Сви смо ми чули за Tojotu, Sony, Canon, Hondu, Panasonik, Toshibu и друге јапанске брендове. Да ли је Nipro у дијализи, оно што су ови брендови у својим областима?
Др Томовић: Апсолутно, па чак и корак даље. Онај ко се дијализира помоћу Нипро медицинских средстава може да рачуна на квалитет који постоји и код осталих брендова које сте навели за различите области. У том смислу се највише истичу Нипро дијализатори, јер Нипро управо на пољу дијализатора поставља нове стандарде квалитета и функционалности, и тера друге произвођаче да барем покушају да прате тај корак. Дијализатори без Бисфенола А су прави пример за то.
„Дијализа“ часопис: Ако је то тако, неминовно се намеће питање: где сте ви били свих ових 6 деценија колико постоји дијализа у Србији? Зашто имам утисак да смо за Нипро игле и Нипро шприцеве сви знали, а за Нипро дијализаторе, до скоро нису знали ни наши нефролози, они који су најпозванији да се тиме баве и који редовно одлазе на конгресе и усавршавања из нефрологије и дијализе.
Др Томовић: Можда би било боље питање где смо били последњих 6 година. Али у праву сте, конгреси и усавршавања на која су одлазили наши стручњаци на жалост нису доносили нови квалитет лечења дијализних пацијената у Србији. Знате, пре двадесет година интернет се тек развијао, кућни компјутери су били реткост, мобилни телефони су били у повоју, телевизори су били гломазне кутије у дневним собама. Данас је интернет свуда, мобилни телефони и аутомобили у себи садрже вишеструко моћније компјутере од оних које смо пре 20 година само могли да замислимо, а телевизоре држимо окачене на зид као слике. Све се то променило, само се пацијенти у Србији и даље лече скоро истим дијализним материјалом, конкретно дијализаторима као и пре две деценије. Сада смо ми ту да то променимо нашим квалитетом. Велика већина наших нефролога су часни лекари који брину за своје пацијенте, али на жалост годинама уназад су били под утицајем управо најистакнутијих доктора ове професије. Ови најутицајнији нефролози су се по правилу борили за опстанак монопола, или тачније бипола, представљајући верне чуваре на вратима српског дијализног тржишта, али и то се данас мења.
„Дијализа“ часопис: Па шта се то десило, да ми данас ипак разговарамо овде, са Вама?
Др Томовић: Десио се закон, десила се упорност, десио се Нипро. Мада се и дан данас покушава избећи конкуренција, покушавају се избећи законске одредбе. И ми ту водимо велике борбе, на сваки законом дозвољен начин, јер политичку и тајкунску подршку не желимо. Наша највећа подршка је Нипро Корпорација и квалитет дијализног материјалa који стоји иза нас.
„Дијализа“ часопис: Реците нам нешто конкретније о томе. Ко, када, где, и како, се све врше те назаконитости, када је у питању снабдевање дијализним материјалом?
Др Томовић: Бојим се да нам ни 5 бројева Вашег цењеног часописа не би било довољно да одштампате све оно што смо ми уочили и сазнања до којих смо дошли, а што би се најпре могло сврстати у један вид организованог криминала. Ево само неких примера – рецимо када здравствени систем Србије више није могао да на тендерима за дијализаторе заштити дијализни монопол од фер тржишне утакмице, првенствено од нас, Нипра, једноставно је престало да буде тендера. Тако су се у трајању од преко две године, дијализатори по налогу Здравственог фонда набављали потпуно нелегално, без икаквих уговора, без икакве контроле цена и квалитета, искључиво од монополски установљених фирми. Све је то учињено на штету свих нас, нашег новца, и на штету дијализних пацијената. Ако има ваших читалаца који прате сајт dijaliza-wordpress много су могли тамо прочитати.
„Дијализа“ часопис: Рецимо да многи наши, посебно старији читаоци не користе интернет, дајте нам неколико кључних примера незаконитих радњи или неодговорног понашања у дијализном бизнису.
Др Томовић: Ево, рећи ћу вам конкретно. Да ли Ви знате ко је власник апарата за дијализу у српским дијализним центрима? Да ли Ви знате да то питање није регулисано за огроман број дијализних апарата? По дијализним центрима се „шушка“ о томе да фирме које сматрају да располажу апаратима у дијализним центрима у Србији, користе те исте апарате да уцењују Фонд здравства или болнице да ако они не буду побеђивали на тендерима да ће повући све „своје“ апарате и оставити пацијенте на цедилу. Према нашим сазнањима, која је тешко проверити, поједини истакнути нефролози су финансијским везама били повезани са двема дијализним фирмама, а посредни доказ за то су многе верзије Правилника о дијализи које су биле написане тако да се заштити монопол на српском дијализном тржишту. Сматрам да је врло јак незванични утицај који те фирме имају у политици, у судству, у здравству, па и у удружењима пацијената, ако хоћете да будемо искрени.
„Дијализа“ часопис: Кад говорите о удружењима пацијената, морам Вас упозорити да наше удружење и наш „Дијализа“ часопис, није никада добио ниједан динар од тих фирми, нити је икада објавио иједну рекламу било које фирме. Ми смо апсолутно непрофитна и независна организација.
Др Томовић: Мислим да Ви знате на која и каква удружења пацијената мислим. Ја Вам се извињавам што сам и према Вама био неповерљив у почетку. Пристао сам на овај интервју када сам се уверио да сте Ви једини изузетак. Ја Вас ценим због тога што сте дали шансу истини, јер истина о овим темама не може да се нађе у српским медијима.
„Дијализа“ часопис: Поменули сте нејасну ситуацију са власништвом над апаратима за дијализу у нашим центрима и стварање ситуације да се потрошни материјал мора узимати само од фирми произвођача апарата. Зашто онда Ви нисте понудили своје апарате дијализним центрима?
Др Томовић: У неким дијализним центрима су намерно ломили наше дијализаторе да би их приказали као оштећене и пријављивали нас Агенцији за лекове. Да ли можете да замислите шта би тек радили са нашим апаратима? Нипро апарати су спремни и регистровани у Србији, али овај овакав систем до сада није био спреман за њих.
„Дијализа“ часопис: За разлику од Црногораца, Срби нису никада ратовали са Јапаном, па није било ни потребе да се миримо са њима. Штавише, стиче се утисак да је та високоразвијена земља необично пријатељски наклоњена према Србији. Сви се сећамо чистих и модерних аутобуса на којима је писало ’Донација Владе Јапана’, а за поклон саднице јапанске трешње Срби су се појавили у непланирано великом броју. Кажу да је јапанска влада и највећи донатор медицинске опреме Србији. Зато је наше питање: да ли је негде у изгледу да Србија добије и јапанску опрему за дијализу?
Др Томовић: Јесте наравно, па су неки први кораци и покренути по том питању. Да би и јапанска опрема за дијализу дошла у Србију, потребно је да постоји такав интерес од стране корисника. Народ Јапана заиста јесте један од највећих донатора српског здравства. Донација јапанских аутомобила је била стварно лепо прихваћена од стране наше земље. Уколико би се једног дана Јапан одлучио да донира јапанску опрему за хемодијализу, надам се да би била подједнако добро прихваћена.
„Дијализа“ часопис: Да ли је уопште могуће ући у дијализни бизнис у Србији, ако имате против себе лекаре, нефрологе, начелнике дијализних центара, Комисије за дијализу, Тендерске комисије, удружења пацијената, политичаре, судије и стране амбасадоре – како сте ви уопште успели и да ли размишљате о томе да покушате бар са једном од тих важних група да склопите примирје?
Др Томовић: Наша фирма као и наш принципал има високе етичке кодексе, ми једноставно не можемо и не желимо да радимо на начин како су други овде радили деценијама. Немамо ништа против лекара, већ напротив, то су људи чија је мисија у суштини иста као и наша – да пацијентима буде боље. Због тога никада ништа не бисмо учинили ни против интереса пацијената, али такве ствари су се овде радиле. Прави стручњаци из области дијализе знају шта је заиста најбоље за пацијента, те свако ко је заиста стручњак једноставно мора бити на нашој страни. Чињеница је да су војне тендерске комисије и стручњаци војних здравствених установа, протеклих пар година ипак били поштенији при састављању тендерских услова и то је било пресудно да квалитет нашег дијализног материјала прво доспе тамо. Сада се трудимо да доспемо практично свуда, и да барем пружимо шансу да се пацијенти лече најквалитетнијим дијализаторима.
„Дијализа“ часопис: У медијима се појавила информација о плати директора једне дијализне фирме од 12 хиљада евра, месечно. Да ли сте Ви тај директор, докторе Томовићу?
Др Томовић: Ха, ха, .. (смех). Знате Ви врло добро, да ја нисам из те приче. Ми не добијамо никакве субвенције у овој држави. Поменух ли Вам већ високе етичке кодексе наше фирме? Нисмо ми ни моно-, ни би-полисти. Одговор на то питање ћете морати потражити код неког од наредних саговорника из ове Ваше серије разговора.
„Дијализа“ часопис: За вас се тврди да сте оборили цене дијализатора на историјски минимум, да сада због тога дијализни доктори и сестре не могу да путују на конгресе, а да све друге специјалности: кардиолози, ортопеди, реуматолози и даље несметано путују, наравно, о трошку државе, која та путовања плаћа кроз већу цену медицинског материјала. Како мислите радити, ако сте против себе окренули и лекаре и сестре и пацијенте?
Др Томовић: Морам да Вам поновим, нисмо ми против лекара, нити против сестара, нити против финансијског помагања њима или пацијентима. Друга ствар је ако су превелика нечија очекивања од нас. Када смо помагали, помагали смо искрено, а не да би се хвалили, па нећемо ни овога пута. Када смо донирали, донирали смо да помогнемо, а не да би из тога извукли неку корист. Осим тога, нисмо ми оборили цене дијализатора. Постоји нешто што се популарно зове предводник тржишта, маркет лидер, водећа фирма, а то тренутно у овом послу није наша фирма. Фирма која је годинама била водећа по питању дијализног материјала у Србији је та која диктира услове тржишта и цене. Знате да је тренутно у јеку кампања тендера за дијализни материјал у целој Србији. У првих пар тендера ми смо били нешто виши са ценама, док је водећа фирма управо водила агресивну политику обарајући цену 30% испод наше. Нисмо желели да улазимо у трку са ценама већ да покажемо да нам није циљ беспоштедна борба, и да омогућимо да водећа фирма сама одабере на које место на тржишту ће нас позиционирати, и ми бисмо на то пристали. Водећа фирма је одабрала да нас потпуно уклони агресивно ниским ценама, те је садашње стање на дијализном тржишту последица нашег одговора на овако дрско тржишно понашање.
„Дијализа“ часопис: Према нашим информацијама, ви јесте релативно нови на српском дијализном тржишту, али сте већ направили страшан дар-мар: победили сте или сте добили највећу количину дијализатора на тендерима за наше највеће дијализне центре, нпр. Звездару, ВМА, Драгишу Мишовића, .. Реците нашим пацијентима који ће се дијализирати тим медицинским средствима да ли су она квалитетна и у чему се огледа тај квалитет?
Др Томовић: Не желим да користим Ваше питање за маркетинг, па ћу бити кратак. Наша прва линија квалитета су дијализатори. Функционалне карактеристике у смислу уклањања штетних супстанци из крви и ултрафилтрационе способности наших Elisio серија дијализатора су углавном супериорне у односу на већину других дијализатора који се могу пронаћи на светском тржишту па и код нас, у Србији. Произведени су технологијом без опасног токсина, Bisfenol A, за разлику од већине других производа ове врсте. Сматрам да је све то од највећег значаја за квалитет лечења пацијента. Паковање ових дијализатора је алуминијумско, а не једноставна пластична врећица, чиме је омогућено да буду максимално безбедно транспортовани и спречено је да буде нарушена њихова стерилност или друга својства. Произведени су и упаковани на стерилан начин те је њихова накнадна стерилизација гама зрацима изузетно блага и безбедна. Овако произведени, стерилисани и упаковани дијализатори су нешто најбоље што пацијент може добити за своје лечење. Да не наводим понаособ сав други дијализни материјал, све је то врхунског квалитета, о чему „шушка“ комплетна дијализна јавност, али мало ко се усуђује да гласно проговори.
„Дијализа“ часопис: Какве сте све проблеме имали, чиме су се све остали дијализни снабдевачи служили да би опањкавали вас или вашу фирму? Пацијенти заслужују да знају истину, према томе молим вас, будите потпуно поштени и искрени, јер после Вас на ред ће доћи и остали директори, па ћемо и од њих захтевати исте одговоре.
Др Томовић: Тешко је свести све то у пар реченица али покушаћу укратко. Па прво, утицај на формирање Правилника о дијализним материјалима. Годинама су Правилници о дијализи прављени не у интересу пацијената, него на начин да се Нипро избаци из дијализног система Србије. Тендерске комисије у Здравственом фонду на некада централизованим тендерима за дијализу, су недељама тражиле и најмању грешку у нашим тендерским понудама како би оспорили наше понуде, јефтиније и углавном квалитетније у односу на конкуренцију. Сматрам да је све то чињено под утицајем наше конкуренције, јер медицинско, финансијско или неко треће оправдање за то не постоји. Поједина удружења пацијената су против нас подносила лажне пријаве Инспекцији Министарства здравља, и то удружења пацијената на кућној дијализи, која никакав контакт са нама нису имала, без стида и срама. Ова удружења пацијената су ширила гласине да ће бити озрачен свако ко се дијализира дијализаторима стерилисаним гама зрацима. Најновије, тренутно актуелне лажи, су да Нипро уоште није јапанска фирма већ кинеска (?!).
„Дијализа“ часопис: Да ли је могуће да такве ствари још увек трају и да конкурентски рат за дијализно тржиште иде до те мере?
Др Томовић: Дијализна јавност почиње да схвата да су поједине функционалне карактеристике конкурентских дијализатора знатно лошије у односу на Нипро дијализаторе. Од тада су клевете усмерене на нас као фирму и њено руководство. Најзабавније ми је било када су се појавиле гласине да смо хомосексуалци (смех). Немам ништа лично против хомосексуалне популације, па ми није јасно да ли су тиме покушали да увреде нас или хомосексуалце. Даље се шире гласине како је Нипро једини кривац што сада доктори, нефролози неће моћи да одлазе на стручне конгресе о трошку дијализних фирми. Покушава се стручна јавност окренути против нас, иако смо ми присутни у јако малом малом пронценту гледајући свеобухватно дијализно тржиште. И то чине управо они који су од тог тржишта у протекле две деценије наплатили мислим преко пола милијарде евра. Чујем да се прети дијализним центрима да се неће сервисирати машине на којима започиње коришћење Nipro крвних линија. Шире се лажи како су линије неодговарајуће, како ће се машине кварити, без обзира што су линије проверене, функционалне, са много бољих карактеристика од линија које производи произвођач машина. Па ако машине баш и крену да се кваре, знаћемо ко је кривац за то, обзиром да се ове линије користе свуда у свету без проблема, и машине савршено раде са њима.
„Дијализа“ часопис: како је могуће да се на све начине спречава прича о штетности Bisfenola A и фталата, материја којих има у свим дијализаторима и линијама на домаћем тржишту, осим у онима које производи Nipro, а држава и даље одбија да изврши препоруке Европске комисије за здравствене ризике?
Др Томовић: ДЕХП фталат не садрже ни други дијализатори који се уобичајено користе у Србији, али Бисфенол А заиста не садрже, нити ослобађају, само Нипро дијализатори Елисио серија. Препорука Европске комисије је донета још пре тачно годину дана, и јасно наглашава да треба да се престане са коришћењем дијализног материјала који у себи садржи ову токсичну супстанцу, када год је то могуће. Сада је то могуће, јер управо Нипро Елисио дијализатори не садрже овај токсин. На жалост, нити дијализна заједница у Србији, нити релевантни државни оргавни нису обратили пажњу на ово јасно упозорење. Као да никоме осим Вас пацијената није превише стало до тога. Има и изузетака, нефролози три велика дијализна центра у Београду су показали своје интересовање за овај проблем. Желим да овим путем апелујем и на остатак дијализне заједнице у Србији да направи неки помак у вези Бисфенола А. Мора се учинити неопходно да би се у складу са професионалном етиком и у складу са Законом о здравственој заштити пацијентима на дијализи омогућило најадекватније дијализирање средствима која ће најмање штетити њиховом здрављу. Па нека то буде барем за најугроженије категорије дијализних пацијената.
„Дијализа“ часопис: Како је могуће да се суви бикарбонат за хемодијализу у целом свету производи и набавља од различитих фирми, а само код нас се то не дозвољава? Иако је то материјал који се производи у сред Европе, у Немачкој на пример (Serumwerk, нпр), испуњава немачке стандарде, али не одговара нашим монополистима и њиховим штићеницима?
Др Томовић: ….Или рецимо имамо NiproCart суви бикарбонат за дијализу направљен у Нипро фабрици у Шпанији. У праву сте, али са становишта тржишта. Сви ти стандардни бикарбонати су подесни за коришћење, али када дозволите да их само једна фирма продаје, ствара се монопол над тим производом. Дијализним пацијентима то није толико битно, него се штета наноси средствима здравственог осигурања.
„Дијализа“ часопис: А шта је то што сматрате да је битно дијализним пацијентима?
Др Томовић: Са становишта пацијената много је битније када здравствени систем, кроз Правилнике о дијализи не препознаје рецимо Mid-fluks дијализаторе, дијализаторе средњег протока. Low-flux дијализа се полако гаси у напредним здравственим системима, само код нас опстаје, и поред тога што је дугорочно лоша по пацијента, јер не уклања штетне супстанце велике молекулске масе. Томе служе Mid-flux дијализатори, који имају све карактеристике сличне Low-flux дијализаторима, али из крви уклањају и те штетне велике молекуле. Нипро има регистроване и Mid-flux дијализаторе али се не пружа могућност да они дођу до пацијената. Стручна јавност је урадила једну одличну ствар, пре неког времена је у Правилницима о дијализи свела проценат Low-flux дијализе на значајно мању меру. Сада је време за следећи корак, т.ј. да се омогући Mid-flux дијализа зарад добробити пацијената.
„Дијализа“ часопис: била је једна карикатура на интернету, алузија на филм Godfather, где директори пет највећих дијализних фирми притискају главног Кума да подели са њима своје везе у политици, медијима, полицији и судству, па ће сукоби међу дијализним фирмама одмах престати. Колико има истине у таквим схватањима, могу ли се заиста зауставити ти ратови у дијализном бизнису и од чега то зависи? Да ли је заиста било икаквих контаката или разговора између вас на ту тему? Или између вас снабдевача и представника државних органа?
Др Томовић: Неминовно је да ће сукоби међу снабдевачима дијализним материјалом кад-тад престати. Питање је времена и начина када и како ће се то десити.
„Дијaлизa“ чaсопис: зa крaј, уз зaхвaлност зa време које сте нaм посветили, реците нaм докторе Томовићу, иaко нисте Црногорaц, чули сте, нaдaм се, зa поему Мaтије Бећковићa: „Ђе рече Јапан“? Реците нaм докторе Томовићу, дa ли ће нaшa дијaлизнa јaвност, дијaлизни пaцијенти у Србији, имaти aсоцијaцију нa Нипро, кaдa неко, било ко, помене нaзив те песме?
Др Томовић: Апсолутно. Јa ни једног тренуткa нисaм посумњaо у то. Хвaлa и Вaмa и све нaјбоље желим и Вaмa и чaсопису и свим дијaлизним пaцијентимa који су имaли временa и стрпљењa дa ишчитaју овaј нaш рaзговор.
.
. . . . . .
____________________________________
. . . . . .
.
Tekst prenet u celosti iz:
„Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.16-20.
(Razgovor vodio i zabeležio: Dr Ljubinko Todorović)
Profesor Peter C. Goetsche je direktor Nordijskog Cochrane centra. Diplomirao je 1974. godine stekavši titulu magistra biologije i hemije, a lekar je postao 1984. godine. Specijalizirao je internu medicinu, radio je klinička ispitivanja i poslove registracije lekova od 1975 do 1983. godine, a u bolnici u Kopenhagenu od 1984. do 1995. godine. Sa oko 80 drugih saradnika, pomogao je osnivanje Cochrane Collaboration 1993. godine, sa osnivačem ser Ian Chalmers-om, i osnovao je Nordijski Cochrane Centar iste godine. Profesor u Kliničkom dizajnu studijskih ispitivanja i analiza postao je 2010. godine na Univerzitetu u Kopenhagenu. Objavio je preko 70 naučnih članaka u “5 najvećih” stručno-medicinskih časopisa (BMJ, Lancet, JAMA, NEJM i Ann Intern Med), a njegovi naučni radovi su citirani preko 30000 puta od strane drugih naučnih radnika. Autor je sledećih knjiga: Smrtonosna psihijatrija i organizovano negiranje (izlazi iz štampe u septembru 2015), Smrtonosna medicina i organizovani kriminal (2013), Mamografski skrining: istine, laži i kontroverze (2012), Racionalna dijagnostika i lečenje: donošenje odluka zasnovano na dokazima (2007). U originalu: Deadly psychiatry and organised denial (to appear in September 2015), Deadly medicines and organised crime: How big pharma has corrupted health care (2013), Mammography screening: truth, lies and controversy (2012), Rational diagnosis and treatment: evidence-based clinical decision-making (2007). Posebno je posvećen proučavanju statistike i metodologije naučnih istraživanja. Član je nekoliko radnih grupa za izradu vodiča za pravilno saopštavanje istraživanja i koautor je Priručnika za randomizovane studije (CONSORT), za opservacijske studije (STROBE), za sistematske analize i meta-analize (PRIZMA) i za studijske protokole (SPIRIT). Jedan je od urednika u Cochrane Methodology Review Group 1997-2014. U nastavku vam prenosima tekst sa http://www.vaseljenska.com/ i nadamo se da će doprineti Vašem kritičkijem sagledavanju naše domaće farmakomafije.
„Смртоносна медицина и организовани криминал: Како фармакомафија корумпира здравство“
“Пацијенти верују лековима јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.
То су речи које изговара Peter C. Gotzsche, дански професор и специјалиста интерне медицине с дипломом из биологије и хемије, који је 2013. године издао књигу под називом “Смртоносни лекови и организовани криминал фармацеутске индустрије” (Deadly Medicines and Organised Crime: How Big Pharma Has Corrupted Healthcare). Овом књигом је изазвао велике полемике у свету, јер је у тој књизи отворено раскринкао велику заверу против човечанства, рекавши да је управо фармацеутска индустрија односно фармакомафија (која тобоже лечи људе) заправо “потровала и поубијала више људи него сви ратови заједно”.
Како је рекао, “фармацеутска индустрија продаје отрове, а не лекове, и ти отрови су, поткрепљено је доказима, и службено 3. узрок смрти у свету”. Међутим, пуна истина је још много мрачнија и гора.
Његове изјаве прошле би готово неопажено, под “теоријом завере”, да је овај лекар било ко. Али није. Овај лекар има објављених преко 450 радова у Scopusu, највећој светској бази радова и рецензија, преко 70 радова у БМЈ, Ланцет, ЈАМА, Анналс оф Интернал Медицине, Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине и око 200 радова на највећој научној платформи – WОС. Цитиран је више од 30.000 пута и коаутор је бројних научних студија, и у целом свету овај лекар ужива велики углед.
Због тога је изазвао шок и неверицу када је открио велику тајну. У својој књизи је написао како су трећи највећи узрок смртности – лекови, након карцинома и срчаних обољења (који су такође узроковани фармацијом и другим отровима). И то лекови који се свакодневно узимају на рецепт или без њега, свеједно је!
“Пацијенти верују лековима, јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.
“Подаци о клиничким истраживањима које већином финансирају исти људи који стоје иза ове индустрије, недоступни су јавности, а они публиковани у научним часописима пречесто су искривљени или лажни. Тестирање нових лекова не спроводи се како треба, регулацијске агенције не обављају свој посао поштено и саплетене су бројним сукобима интереса. Политичаре је, како каже, тако лако поткупити, а здраве и болесне тако лако обманути, ” пише Gotzsche.
Prvih 10 godina su najteže – Ispovest jednog jubilarca
Život iz drugog ugla
Dijaliza, to ti je budućnost
I za novi život, viza.
3650 dana prošlo je do sada
I toliko novih nada.
1560 dijaliza za deset godina
Sam imao, a ja bih i dalje živeo.
3120 uboda je bilo, a ja
Još uvek se pitam šta se dogodilo.
Oko 300 je bilo analiza, e
To je brate dijaliza.
Život je to novi, odakle vidiš
Kako je lepo biti prav,
slobodan i zdrav.
Tu je društvo
koje ne možeš da biraš,
Aparati koje ne smeš da diraš,
Legneš i čekaš da li ćeš i danas
da pretekneš.
Tu su lekari i sestre i poneki brat,
e oni su ti brale i glava i vrat.
Slušaj njih i ne možeš da pogrešiš
Uvek će sve biti dobro, nemoj dušu
da ogrešiš.
Njihovo iskustvo i znanje je za nas
tekući život, i radovanje.
Kada uđeš u salu i legneš
pored aparata,
Šta god da ti se dogodi,
tu su četri i po sata.
Za ovo vreme bile su i muke teške,
često sam
Hteo da odem kući, i peške.
Ovo nije arija iz opere Aida,
ovo je samo ispovest
Desetogodišnjeg invalida.
.
Miodrag-Mića Zagorčić
Selo Vodice
Smederevska Palanka
Лекове данас тестирају и одобравају приватници Проф. др Дејвид Хили, ирски лекар – аутор узнемирујуће књиге ФАРМАГЕДОН, каже: Више од 90% свих клиничких испитивања сада предводе приватне компаније.
Приватне компаније организују етичко одобравање кроз друге приватне компаније и препуштају испитивања деловима света у којима је надзор минималан. Резултати који понекад проистичу од пацијената који не постоје, прослеђени су матичним компанијама кодирани на начин који често изазива да проблеми нестану. Далеко од тога да лекове чине безбеднијим – испитивања се сада користе како би се прикрили ризици које лекови носе. Она су део система да порекну да било какви пропратни ефекти могу да се догоде. Ево како: ако нешто пође лоше са леком, индустрија тврди да нико не може лек да повеже са проблемом, осим ако клинички истраживачи нису утврдили да постоји статистички значајна веза.
„Када људи виде нови лек, они виде истовремено и нову наду. Ипак, оно што би требало да виде је и нови ризик.“
Др Дејвид Хили је психијатар, психофармаколог, научник, професор психијатрије у Велсу, бивши секретар Британског удружења за психофармакологију, аутор је више од двеста чланака и двадесет књига, укључујући и „Еру антидепресива“, „Стварање Психофармакологије“, као и „Нека једу Прозак“. Хили је истражио често узнемирујућу историју области менталног здравља и њену проблематичну везу са „Великом Фармом“ (фармацеутском индустријом). У својој најновијој књизи злокобног назива, „Фармагедон“, он нам презентује још туробнију слику начина на који је фармацеутска индустрија допуњавала медицину уопште, а не само област менталног здравља. Хили је оснивач Data Based Medicine Limited, која делује кроз сајт RxISK.org, посвећен чињењу лекова безбеднијим кроз директан приступ бази података кроз коју пацијенти могу испитати ефекте одређених лекова. Поштовани господине Хили, наслов Ваше књиге изгледа узнемирујуће и асоцијативно на рачун фармацеутске индустрије, но ми претпостављамо да сте желели да преко ове књиге упутите опомену и укажете на опасност по здравље човечанства. Како објаснити да фармацеутски индустријски комплекс задужен за побољшање здравља истовремено кроз низ својих производа и препарата управо угрожава здравље људи? Како објаснити ту контрадикцију?
– Постоји једна другачија књига у овом моменту и она се зове „Лош фармер“. Она се бави искључиво проблемом у фармацеутској индустрији. Ја у књизи тврдим да ми имамо проблем и да тај проблем укључује лекове и третмане, али тај проблем није само у фармацеутској индустрији. Проблем је много шири. Шта сте хтели да кажете насловом „Фармагедон“?
– Да је смрт изазвана третманом била четврти узрок смрти (укупно), а у оквиру области менталног здравља је и водећи узрок. Ви сте посебно указали на штетност Прозака и његов суицидални утицај, односно повећање жеље за самоубиством код пацијената. Можете ли нам нешто ближе рећи о овом великом фармацеутском скандалу? Да ли су истраживања и анализе, и коначно, искуство пацијената – потврдили Ваше тврдње?
– Једна од невероватних ствари код скандала са леком Прозак и изазивањем жеље за самоубиством јесте да су фармацеути који су правили ове лекове знали да ти лекови могу изазвати суицидне намере чак и пре него што су били пуштени на тржиште. Такође, постоји и велики број лекара, и то водећих лекара, професора психијатрије – људи, који, да су проговорили, да су дигли свој глас – били би саслушани. То су људи који су такође знали да су у питању лекови који могу да изазову проблем. Ипак, из неког интересантног разлога, а ја још увек у потпуности не могу да га разумем, фармацеутске компаније, академије и национална влада одлучиле су да о томе ћуте. Некако им није била добра идеја да се људи одвраћају од тражења третмана; да треба да ћуте о овим ризицима. То је питање на које још увек нисам у стању да одговорим. Чини ми се као да је у питању неко групно понашање, као на пример у Другом светском рату у Немачкој, када би велики број људи знао да многе ствари нису у реду, али нико се није интересовао. Интригантно је да националне владе разних земаља, било да је у питању САД, Канада, Аустралија, Европа, све су ћутале о томе да су знале да постоји ризик од лекова. Намеће се тужан став да једноставно не можемо веровати никоме и морамо лагати људе… Још један интригантан став је да постоји заиста мали протест код људи који су били погођени. Често људи схвате да им лек проузрокује проблем, али им је веома тешко да дигну глас и на крају су углавном мајке деце или супруге мужева који су погођени те које протестују. Жене, дакле, углавном много више него мушкарци, јесу оне које на крају проговоре и поставе питање ризика ових лекова. Не знам зашто је то тако, али много чешће жене него мушкарци протестују против негативних страна ових лекова.
Ако смо добро разумели, Ви тврдите да депресија није изазвана падом хормона серотонина, и да лекови који делују као инхибитори овог хормона нису делотворни у лечењу ове болести већ имају супротне ефекте. Како настаје депресија, болест која све више узима маха? Како је, по Вама, лечити?
– Пре свега, идеја да је депресија изазвана падом серотонина је само маркетинг фармацеутских компанија. Не постоји научни доказ да људи који имају неуролошких проблема имају неки поремећај нивоа серотонина. Опет, још једна интригантна ствар овде је да академици који би требало да знају да је то истина нису проговорили против ових тржишних тврдњи као да су чиста глупост. Ово је био мит од огромне користи за фармацеутску индустрију. Ако успете да убедите људе да је нешто као низак ниво серотонина одговорно за депресију, изгледа као да нудите пилулу која решава проблем. Истовремено вас присиљавају да континуирано користите те пилуле, с обзиром на то да се сматра да нека материја у вашем организму није на одговарајућем нивоу. На питање да ли се депресија све више шири, ја бих одговорио – не. Ако се вратимо уназад сто или педесет година, онда видимо да је депресија била болест названа меланхолија. То је био озбиљан поремећај расположења, који се лечио електроконвулзивном терапијом која је могла да помогне. Први антидепресанти који су се појавили на тржишту такође су могли да помогну, али ови који сада постоје то не могу. Не функционишу, осим код блажих облика. Не оних због којих се одлази у болницу. Током шездесетих и осамдесетих година ХХ века пацијенти са дијагностикованом анксиозношћу или нервозом били су лечени бензодиазепином, либријумом, валијумом… Постојала је забринутост због тога што су пацијенти постајали зависни од ових лекова. Тада је покушано да се докаже да је код пацијената са анксиозношћу постојала депресија, и оно што је требало да раде јесте да лече депресију, и све би било у реду. Оно што се заиста догодило јесте да су пацијенти којима је јуче речено да су патили од анксиозности, данас им је речено да су депресивни. Сада се таквим истим пацијентима говори да су биполарни да би им се давали психостабилизатори. Ту је само у питању мењање назива истој ствари. У другој половини двадесетог века бележи се појава нових болести поремећаја развоја, попут аутизма. Нека истраживања указују да свака 88. особа у Америци болује од ове болести, која се углавном задржава целог живота. Шта је, по Вама, узрок аутизма и како га лечити?
– Ово је веома комплексна ствар; пораст аутистичних поремећаја је запањујући. Цифре се повећавају рапидно, готово на недељном нивоу. Постоји више могућих ствари које могу играти улогу. Једна од њих је потреба да се стање именује као аутистично. Постоје три различите области аутизма; једна је област менталног хендикепа, која је преименована, ментална ретардација, има разних других имена. Нажалост, честа је ситуација да покушавамо да променимо реалност тиме што ћемо променити име стања. Једна од популарних ствари данас је да родитељи, који имају дете са менталним хендикепом, теже да се дијагноза преименује у поремећај из аутистичног спектра. Делом јер то звучи боље, али делом често и због тога што уз ту дијагнозу долази и финансијска подршка. У Америци, од велике је помоћи ако дијагнозу вашег детета преименујете у аутизам јер је то начин да се дође до средстава здравствене неге и помоћи. То је једна страна. Ипак, треба да се осврнемо на године које су иза нас и на учестало коришћење антидепресива, пошто постоји све већи број жена које су током трудноће користиле антидепресиве. Мислим да се сада број креће преко десет процената трудница у Америци. Показало се да антидепресиви имају утицај на развој деце – она су когнитивно успорена, развој је спорији, и показало се да су деца мајки које су током трудноће користиле антидепресиве имају више случајева аутизма. Ово прво, преименовање, не показује реалан пораст, али би прави пораст могао бити изазван употребом антидепресива. Како га третирати? Не знам. Нико још увек нема поуздан начин. Свакодневно фармацеутска индустрија лансира на тржиште нове лекове и препарате. Колико су они експериментално проверени и колико су безбедни по здравље људи? Ово Вас питамо имајући у виду чињеницу, односно податак који сте Ви навели да је 90% лабораторија које издају сертификате о употреби неког лека у приватном власништву.
– Када људи виде нови лек, они виде истовремено и нову наду. Ипак, оно што би требало да виде је и нови ризик. У случају антидепресива на пример, рецимо да су тестирања била толико опуштена, лабава, да је после тих и таквих тестирања било могуће и алкохол продавати као антидепресив. Испитивања лекова нису трајала дуго, од четири до шест недеља. Користиле су се скале које су показивале да је након испитивања пацијентима било боље. Чињеница је да не морају бити објављени они резултати који нису били у реду, већ само они који имају позитиван исход. Као што сам рекао, и алкохол бисмо на тај начин могли избацити на тржиште као антидепресив. Наравно, људима би, у случају да им њихов лекар саопшти да ће им дати да конзумирају алкохол против депресије, било јасно да приликом конзумације алкохола постоји ризик на дуге стазе. Чак иако испитивања не би показала ризик од, на пример, цирозе јетре, пошто су испитивања трајала тако кратко, људи би знали да ако годинама пијете алкохол, или, рецимо, пушите, постоји ризик да ствари постану горе него што јесу. По тој логици, мислим да морамо очекивати да постоји ризик, како за антидепресиве, тако и за друге групе лекова, као и за готово било који други лек, као што су на пример статини за снижавање високог холестерола. Сваки од ових лекова могао би да се користи хронично, ако би прошао кроз кратку процедуру тестирања пре него што се пусти на тржиште. Постојао би ризик који би нам могао нашкодити ако се користи на дуге стазе. То је ствар коју људи не цене довољно када виде нови лек. Они не желе да мисле о присуству ових фактора. Оно што би лекари требало да раде јесте да објасне пацијентима да морамо веровати да ови ризици јесу присутни, и да би ове лекове требало да користимо веома опрезно. С обзиром на то да дајете интервју за магазин и сајт у Србији, да ли сте имали прилику да се упознате са Србијом и српским народом, осим наравно представе које сте могли да стекнете на основу негативне кампање коју су западни медији водили? Интересантно је да су Ирци веома цењени као народ, а чули смо и нека мишљења да постоје неке сличности у карактерологији између Ираца и Срба: понос, самопоуздање…
– Упознао сам пуно Срба и сматрам да као народи имамо пуно сличности; са Србима се више разумем него, на пример, са Немцима. Чини ми се да размишљамо на сличан начин. Свакако бих желео да посетим Србију. Нажалост, до сада нисам имао прилике.
„Фармагедон“ је прича о трагедији
Године 1962. пилула за спавање под именом Талидомид изазвала је ужасну катастрофу, чије се амблематске слике хендикепираних и беба без удова поред запрепашћених мајки и дан-данас срећу. Конгрес САД је кренуо у акцију. Желели су да спрече да се таква трагедија догоди поново. Такође су били одлучни да обуздају маркетиншке ексцесе фармацеутске индустрије. Предузета су три корака.
Прво, развој новог лека био је награђен производњом пре него процесним патентима. Друго, нови лекови су дозвољени само на рецепт. Треће, нови лекови требало је да буду доказани кроз контролисана медицинска испитивања пре него што буду пуштени на тржиште.
Године 1962. изгледало је као да ће ови кораци допринети креирању безбеднијих и ефектнијих лекова, и на крају смањити трошкове здравствене неге.
На педесетогодишњицу закона који је Конгрес донео 1962, „Фармагедон“ показује како су сами ови аранжмани водили ка томе да ескалира број смртних случајева и повреда.
Приватна истраживања
Више од 90% свих клиничких испитивања сада предводе приватне компаније.
Приватне компаније организују етичко одобравање кроз друге приватне компаније и препуштају испитивања деловима света у којима је надзор минималан. Резултати који понекад проистичу од пацијената који не постоје, прослеђени су матичним компанијама кодирани на начин који често изазива да проблеми нестану. Далеко од тога да лекове чине безбеднијим – испитивања се сада користе како би се прикрили ризици које лекови носе. Она су део система да порекну да било какви пропратни ефекти могу да се догоде. Ево како: ако нешто пође лоше са леком, индустрија тврди да нико не може лек да повеже са проблемом, осим ако клиничко испитивање није показало да постоји статистички значајна веза.
