Priča koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim:
Saša Davidović: Zašto biti na dijalizi znači biti otpisan?
Poštovani SVI:
Zovem se Saša.
Aleksandar, Saša, Davidović.
Već sam postavljao pitanja na ovom sajtu i dobijao sam adekvatne odgovore.
Zato reših, hajde da i ja ispričam svoju životnu priču, nemam šta da izgubim…
Imam 37 godina, na dijalizi sam od 2012. godine…
Tačno pre pet godina, pre početka lečenja hemodijalizama, došao sam u Klinički Centar Niš radi operativnog formiranja AV fistule.
Doktorka Snežana Aradcki je pokušala da mi operacijom napravi AV fistulu, na tipičnom mestu, na levoj podlaktici, pored zgloba sa šakom, kako oni kažu „levo radijalno“.
Uradila je to bez prethodnog snimanja krvnih sudova kolor-doplerom. Protoke i obim krvnih sudova doktorka je proveravala palpacijom.
Fistula, naravno, nije uspela. Radila je pola sata i stala.
Morao sam da primim CVK (centralni venski kateter) u vrat, sa desne strane, jer su mi vrednosti ureje i kreatinina već bile jako visoke i bio sam u acidozi srednjeg stepena.
Prošlo je to kako je prošlo …
Posle toga mi je gore navedena dr. Aradcki ponovo palpacijom proverila krvne sudove u kubitalnoj (lakatnoj) regiji i nekako mi napravila fistulu, koja je (nekako) radila 2 godine.
U toku dijaliznih tretmana sam obično kao antikogulant primao heparin, ali u toku 2014. godine odjednom je nestalo heparina i cela klinika je primala fraksiparin (fraksiparin naravno dijalizni bolesnici obično nikad ne primaju, jer je dužeg delovanja, a i mnogo je skuplji, pa smo ga dobijali verovatno zbog „štednje“).
15. decembar 2014. godine nikada neću zaboraviti.
Došao sam na HD i pre tretmana sam se požalio sestri na bolove u predelu fistule.
Pipanjem smo utvrdili da ista ne radi, da je stala.
Otišao sam do sobnog lekara Dr. Mijomira Stojanovića i rekao sam mu za „problem“.
Umesto da me pošalje da snimim ruku i da pozove Dr. Aradcki, koja je po sitematizaciji radnih mesta morala biti stalno dostupna, da rešavamo „problem“, jer sam već od četvrtka bez dijalize, on me je samo ohrabrio i rekao: „Ne sekiraj se, naša doktorka Sneža je maher za te trombove, ne sekiraj se, idi kući i dođi u ponedeljak”(?!).
Ja naravno, neiskusan, poslušao sam savet lekara, jer tada nisam znao da što se duže čeka na intervenciju šanse da će operacija uspeti su sve manje, jer se tromb organizuje, učvršćuje, i sve ga je teže ukloniti.
Otišao sam kući spokojan, da čekam ponedeljak.
U ponedeljak ujutru sam se javio Dr. Aradcki, ona naravno, opet bez snimanja, svojom oprobanom metodom palpacijom, utvrđuje mesto gde je tromb i kaže: „Legni, brzo ćemo mi to da sredimo.”
Legao sam na operacioni sto, ali se to brzo uklanjanje tromba malo produžilo, na skoro čitavih tri sata.
Kada sam ustao sa opreracionog stola imao sam zanimljiv prizor: leva ruka mi je skroz isečena, na četiri mesta imao sam tri mala reza i jedan veliki, ruka mi je presečena skoro na pola…
Pitam doktorku, šta je ovo?, a Dr. Aradcki kaže: „nemaš krvne sudove, stavila sam ti protezu, tj graft dužine 20 cm, ne sekiraj se, to će sutra ujutru odma’ da se bode.”
Vratio sam se da sačekam to jutro, da vidimo šta će da bude, jer već četvrti dan sam bez dijalize.
Došlo je i to jutro, i sestre su naravno odbile da bodu tu ruku, jer je ona u toku noći natekla i uvećala se za duplo.
Sestre su rekle: „Sačekaj do sutra da se ruka malo smiri, pa ćemo sutra popodne…
Do sutra je ruka još više otekla i u toku noći sam imao strašne bolove, nepodnošljive…
Peti dan sam bez dijalize.
Došla je i popodnevna smena, gledaju: ruka natečena, veća za pet brojeva, ne vidi se ništa sem otoka, nema ni govora o bodenju.
Šesti dan bez dijalize sam preležao na odeljenju intenzivne nege.
Niko ništa nije govorio o dijalizi, samo su mi davali lekove protiv bolova.
Sedmi dan bez dijalize.
Ujutro dolazi konačno Dr. Aradcki i kaže: „Kako ne možete da bodete?! Ako ne možete da bodete treba da date otkaz!!”
Sestre su se zgledale i ćutale pred nadmenom doktorkom.
Legao sam na krevet i Dr. Aradcki je počela lično da pokušava punkciju grafta.
Bili su svi prisutni.
I sadašnja direktorka „klinike“, Dr. Radmila Veličković.
Doktorka je onako nateklu ruku rešila da ubode, lično.
Uzela je prvu iglu, ubola, nije išlo… 
Druga, neće…
Treća, neće…
Četvrta, neće…
(Ruka je pre pet dana ušivena, konci nisu skinuti, još je žuta od joda).
Peta igla …
Pucaju šavovi gde je zašivan graft, počinje da lipti krv na sve strane, sestra posušuje gazom ispucalo mesto, doktorka uzima šestu iglu, bode, i kaže: „Pa šta ako neće, primiće kateter, pa šta?!”
Oko 12 časova šalju me na plasiranje CVK katetera na desnu stranu vrata.
U Nišu se posle plasiranja CVK ne snima položaj katetera nego Dr. Aradcki to plasira pod prstima, palpacijom, i to se posle i ne proverava gde je otišlo.
Posle „plasiranja“ katetera počeo sam da krvarim iz ubodnog mesta, tokom cele dijalize krv mi se slivala niz leđa, sestre su mi to povremeno brisale.
Završio sam HD oko 16h i spušten sam na odeljenje. Ubodno mesto i dalje krvari.
Na „intenzivnoj“ nezi nema nikog.
Dežuran je Dr. Goran Paunovic, nefrolog.
Sestre koje su me dijalizirale sišle su da mi pomognu da zaustave krvarenje.
Za njima je došao Dr. Mijomir Stojanović (po struci anesteziolog) i kaže:
„Šta ste se skupile oko njega, pa šta ako krvari, nek’ krvari, jedan li je ovde umro, pa šta ako umre?!”
Po naređenju doktora, sestre su otišle.
Oko 20h došao mi je otac sa bratom u posetu i nekako su uspeli da nađu dežurnog lekara, Prof. Dr. Stevu Cukuranovica.
Ovaj, kad je video o čemu se radi, zvao je Dr.Aradcki da dođe.
Došla je oko 23h i davanjem adrenalina uspela je nekako da zaustavi krvarenje.
Preživeo sam.
Evo i drugog dela priče.
Plasirani graft je i dalje bio pod otokom. Počeli smo da ga punktiramo posle otprilike mesec i po dana od ugradnje.
Ali, odmah posle četvrte punkcije ponovo su počeli „problemi“.
Loše plasirani graft je imao segmentnu trombozu (imam snimak i izveštaj radiologa) i na nekim mestima uopšte nije bilo mogućnosti da se punktira.
Počeo je pakao.
Svaku HD sam imao po četiri-pet uboda. Nismo mogli postići protok krvi veći od 200 ml/min, a kad nekim čudom bude do 260 ml/min, ja sam presrećan.
U toku dijalize krv pored ubodnih mesta na graftu curi sa strane…
Lekari na to kažu: „Pa šta, to nije mnogo krvi.“
Nekako je išao život i sve sam to podnosio.
Više puta smo se i ja i moj otac obraćali doktorki Aradcki, jer se tokom dijalize uočavala velika recirkulacija krvi.
Recirkulacija je prvo bila 23%, zatim je došla i do 41% (sve sam slikao mobilnim telefonom, imam dokaze), počeo sam da osećam malaksalost, mučninu, nagon na povraćanje, kreatinin mi je bio preko 1200 µmol/L, urea posle dijalize 16 mmol/L.
Na sve to je Dr. Aradcki rekla: „Ma aparat ne meri dobro.“
Tražio sam uput za Beograd, na VMA i jedva ga dobio.
Očekivao sam da će neko od lekara da mi zakaže pregled tamo, ali oni su me bacali kao ping-pong lopticu od jednog do drugog, a ja nisam znao da se je „KC Niš“ proglasio „tercijernim nivoom zdravstvene zaštite“ i da njegovi lekari ne mogu da zovu VMA jer su to institucije u istom rangu.
Kada sam 23.septembra 2015. godine došao na HD prišla mi je glavna sestra dijalize Zagorka Sladojevic, da me punktira. Počela je, prvi ubod ne ide, drugi ne ide, treći ne ide, četvrti ne ide …
Otišla je po Dr. Aradcki, ali je ona odbila da dođe i da pogleda „problem“..
Kada je ubola i peti ubod, započela je dijalizu, ali nije išlo dugo i bacili su ceo sistem pun krvi, namontirali su drugi, ‘ajde da probamo jos jednom, slede još dva uboda, hemodijaliza ponovo počinje, ali arterijska igla vuče krv a vena neće da prima…
Počinjem da osećam veliku mučninu i gađenje, bacaju mi i drugi set pun krvi… ja besan otrčim do kancelarije direktora, sa sve iglama u ruci, u čarapama, naiđem na Dr. Karolinu Paunkovic (načelnica) i Dr. Mijomira Stojanovica, oni odmah pozivaju obezbeđenje, kao da ću ja polu-mrtav da njih isprebijam…
Došlo je obezbeđenje, čovek vidi ja ležim u sobi, krkljam, jer su me položili na prvi krevet, a čuvar kaže: „Pa on leži miran.“
Kasnije se pojavljuje i Dr. Aradcki i kaže: „Pa, ja sad tu ništa ne mogu.”
Posle bačena dva seta krvi, onakvog izmrcvarenog su rešili da me pošalju kući i da dođem sutra na HD.
Šta ću, prihvatam i to, pozvao sam taksi, došao kući i vidim da je fistula, tj graft, stao, ne radi više uopšte.
Vratio sam se sa roditeljima i bratom ponovo do dijalize, da vidimo šta ćemo…
Umesto da me prime u bolnicu, da primim krv ili da budem pregledan, Dr. Mijomir Stojanovic je bio ljut i počeo je da galami:
„Pa šta je, što ste došli? Idite kući i dođite sutra! Pa šta ako ne radi fistula, to će sutra doktorka Aradcki da sredi, ona je najbolji stručnjak za to, odavde pa do Beč, nema šta ja da te pregledam, dođi sutra!”
Ja sam se pokupio i otišao kući.
U toku noći sam rešio da idem na VMA u BGD i krenuo sam sa ocem, autobusom, za Beograd.
Stigli smo na VMA, ali nisam primljen na odeljenje vaskularne hirurgije jer nisam imao zakazan termin.
Otišao sam u hitnu službu, dežurni je bio vaskularni hirurg Dr. Zaric. Primio me i rekao: „Ništa ne znam, da vidimo prvo analize. Sestra mi uzima krv i posle pola sata stižu mi nalazi: kreatinin 1704 µmol/L, ureja 33 mmol/L, krvna slika: 80 Hgb, loše…
Ja pitam: „Šta ćemo, hoću li natrag za Niš?“
Doktor mi reče: nećeš uspeti da stigneš ni do stanice – dao mi je CVK kateter, neotpakovan, u ruke i rekao: idi odmah gore da ti to stave i na dijalizu.
Otišao sam na odeljenje, dobio CVK na desnoj strani vrata i odrađena mi je dijaliza.
Preživeo sam.
Na VMA sam proveo 24 dana čekajući na red za fistulu.
Nema šta, radi se po propisima: dopler krvih sudova svakom pacijentu, sve po PS-u (Pravilo Službe).
Ali, tokom čekanja, tih 24 dana nisam dobijao preparate gvožđa ni eritropoetina, jer sam civil, oni su samo zaduženi za vojne osiguranike.
Posle 24 dana urađena mi je fistula.
(U toku čekanja, od katetera na desnoj strani dobijem sepsu, pa je isti morao biti izvađen i plasiran mi je novi, na levoj strani vrata, 12. oktobra).
Krvna slika, hemoglobin 82, vraćen sam za Niš, ali sada u Nišu nema eritropoetina, nestašica…
Uspem da nađem Rekormon, i kupim, o svom trošku (naravno, kasnije su mi refundirali u KC Niš) čekam sazrevanje fistule, dva meseca…
Naravno, sve vreme nosim kateter…
Posle dva meseca fistula radi, ali sad u Nišu neće da mi je punktiraju !!!
Dr. Aradcki neće ni da pogleda, ono što ona nije radila nju ne iteresuje!
(Inače, Dr. Snežana Aradcki je urolog po struci, ali radi na poslovima vaskularnog hirurga, radi fistule, faktički je rukopoložena).
Dobijam predlog od glavne sestre Zagorke Sladojevic da idem za BG na VMA, da oni snime ruku i da nacrtaju flomasterom gde da se fistula bode ambulantno.
Naravno, ja odbijam taj predlog, uzimam uput za stacionarno lečenje i eto me ponovo na VMA.
Još 20 dana hospitalizacije.
Desna ruka mi je snimana kolor-doplerom i davala je zadovoljavajuće parametre. Pokušane su dijalize kombinovanim pristupom, arterija igla a vena kateter. Vraćen sam za Niš 18. decembra, sa preporukom da čekam, da će se fistula razviti.
U Nišu su pokušali više puta punkciju, ali bezuspešno: krenu dve dijalize, pa stane, pa tako nekoliko puta.
Fistula je stala 23. marta.
Konačno.
Još uvek, i dan danas, već 7,5 meseci se dijaliziram preko CVK…
Rezultati su mi jako loši: kreatinin pre dijalize 1400 µmol/L, urea 18 mmol/L, imam veliki fosfor 2,45 mmol/L, ogroman kalcijum 2,75 mmol/L, jako loše se osećam …
Još uvek nisam uspeo da uradim fistulu.
Na VMA ne primaju. Čekam u Nišu. Na novoj klinici su počeli da rade vaskularci fistule. Ako preživim, čućemo se i dalje.
To je moja priča.
Za sve što sam ispričao imam otpusne liste, izveštaje lekara, kolor dopler nalaze i fotografije.
(Ime, prezime, telefon i sve ostale podatke spreman sam dostaviti na zahtev, svakome).
Mislio sam da ako je neko dijalizni bolesnik, da to ne mora da znači da je otpisan, da svi mogu da ga „puste niz vodu“…
To sam mislio …
A sad znam da je to istina.
U Nišu se 230 pacijenata dovoze na HD sa dva dotrajala kombija…
Koga je briga?
Dijaliza ide u četiri smene.
Dolaze ljudi iz Aleksinca, iz Soko Banje, … iz raznih mesta … Ne može da se diše…
Nema ni flastera, pacijenti kupuju krep traku za krečenje (!) da bi se lepili …
Živim u stanu od 35 kvadrata, teraju me da idem na peritoneumsku dijalizu, ali nemam gde ni da stavim materijal…
Imam oca i majku od po 80 godina, ko će koga da gleda, kad ja imam 37 godina …
Lekari nisu našli za shodno ni da mi odrade one preglede za transplantaciju, pa da se za ovih 4 godine barem nađem na listi za transplantaciju bubrega, što bi mi bila jedina šansa da preživim…
Kome se obratiti za pomoć?
U Nišu, od kada su počeli raditi fistule na vaskularnoj hirurgiji ja evo čekam već mesec dana…
Vidim otuda izalazi pacijent sa fistulom, priđem mu i kažem: „Vi ste na dijalizi, nisam Vas viđao?“
A on mi odgovara: „Ma jok, uradio sam je iz predostrožnosti, ako zatreba.“
A ja sa kateterom 7,5 meseci čekam …
Takvi su naši prioriteti …
Lagano umiranje …
Sramota je da se u 21. veku ubijaju mladi ljudi zbog nečije trivijalne sujete i nestručnosti…
Imao sam posao i izgubio sam ga, jer ne mogu sa kateterom u vratu da radim nikakav posao…
Bavio sam se sportom, igrao sam aktivno stoni tenis, sada više ne igram, jer su mi upropastili i ruke i život…
Jedino što mogu da čekam je da umrem, ali i to ne mogu na miru…
Više mi nije ni do čega…
Ne mogu više da obijam pragove lekarskih kancelarija i da molim za usluge koje su im u opisu radnih mesta i za koje primaju redovnu platu, koja nije ni toliko mala…
Više nemam snage da se borim, jer je i borba besmislena…
Sve što je bilo do mene uradio sam, sad jedino mogu da umrem…
Sve što sam naveo mogu da potvrdim pod punom moralnom, materijalnom i krivičnom ogovornošću i validno pečatiranim izveštajima institucija i lekara gde sam se lečio, a imam i fotografije i druge dokaze.
Ne zamerite …
.
.
d.sasa.23@gmail.com
.
.
.
===========================================
===========================================
Dijaliza 