Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (II deo)

Poštovani čitaoci,

Da  bi ste mogli od početka da pratite ovaj tekst, pročitajte prvo uvodni deo, klikom ovde.

Nacionalna služba za zapošljavanje svake godine raspisuje konkurs:
„Programi podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom“.

Ovi programi obuhvataju više zanimljivih stavki.

Refundacija troškova podrške osobama sa invaliditetom koje se zapošljavaju pod posebnim uslovima:

Program A)  –  Refundacija troškova zarade licu angažovanom na pružanju podrške na radnom mestu – radna asistencija.

Poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom kojoj je potrebna stručna podrška na radnom mestu, može ostvariti pravo na refundaciju troškova zarade za lice koje je angažovano na pružanju stručne podrške novozaposlenoj osobi sa invaliditetom, samo za vreme dok pruža stručnu pomoć, a najduže 12 meseci.

Poslodavcu se za lice angažovano na pružanju stručne pomoći refundiraju:

troškovi isplaćene zarade, bez poreza i doprinosa, za pun fond radnih sati, odnosno srazmerno broju radnih sati pružene stručne podrške osobi sa invaliditetom u odnosu na mesečni fond radnih sati, u visini do 50.000 dinara mesečno;

troškovi pripadajućih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

i/ili

Program B)  –  Refundacija primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta.

Poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom kojoj je potrebno prilagođavanje radnog mesta može ostvariti pravo na refundaciju primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta u jednokratnom iznosu.

Pod prilagođavanjem radnog mesta podrazumeva se tehničko i tehnološko opremanje radnog mesta, sredstava za rad, prostora i opreme u skladu sa mogućnostima i potrebama zaposlene osobe sa invaliditetom.

Refundacija primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta može se odobriti poslodavcu, u jednokratnom iznosu, do 400.000,00 dinara po osobi sa invaliditetom.

Naravno, sve takve prijave poslodavca podležu komisijskoj proveri i takođe proveri utrošenih troškova za prilagođavanje radnog mesta, ali poenta svega je da poslodovac ima podsticaj da zaposli baš Vas (invalida), a ne nekog drugog (zdravog).

C.)  Takođe postoji subvencija zarade za osobe bez radnog iskustva.

Poslodavac koji na neodređeno vreme zaposli osobu sa invaliditetom bez radnog iskustva, ima pravo na subvenciju zarade za tu osobu, u trajanju od 12 meseci od dana zasnivanja radnog odnosa sa osobom sa invaliditetom.

Subvencija zarade se odobrava na osnovu podnetog zahteva poslodavca, u visini do 75% ukupnih troškova zarade sa pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ali ne više od iznosa minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu.

D.)   Najveća pogodnost za poslodavca je u suštini „Oslobađanje obaveze plaćanja doprinosa po čl. 45 b“.

Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje utvrđena je mogućnost da se poslodavac, koji na neodređeno vreme zaposli osobu sa invaliditetom, oslobađa obaveze plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje koji se plaćaju na osnovicu, odnosno na teret sredstava poslodavca, za period od 3 godine, (!!!) od dana zasnivanja radnog odnosa tog lica što baš i nije mala stavka u ukupnim bruto troškovima poslodavca.

Nacionalna služba za zapošljavanje plaća doprinos za novozaposlena lica sa invaliditetom za koja je poslodavac ostvario olakšicu po članu 45 b, u skladu sa odredbama Pravilnika o načinu, postupku obračunavanja i plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za lica sa invaliditetom.

E.)  Takođe Nacionalni biro nudi i jednokratnu pomoć za samozapošljavanje,

ukoliko otvarate firmu, ili postajete preduzetnik, novčana jednokratna primanja idu od 180.000 do 220.000 RSD. Za to je naravno potrebno malo više papirologije.

Pravo na dodelu subvencije za samozapošljavanje nezaposleno lice može da ostvari pod uslovom da je:

• prijavljeno na evidenciju nezaposlenih Nacionalne službe,
• završilo obuku za razvoj preduzetništva po planu i programu obuke u organizaciji Nacionalne službe ili druge odgovarajuće organizacije,
• izmirilo ranije ugovorne i druge obaveze prema Nacionalnoj službi, osim za obaveze čija je realizacija u toku, ukoliko iste redovno izmiruje i
• u dozvoljenom okviru opredeljenog iznosa za de minimis državnu pomoć u tekućoj fiskalnoj godini i prethodne dve fiskalne godine, u skladu sa Uredbom o pravilima za dodelu državne pomoći.

Nakon potpisivanja ugovora Korisnik subvencije je dužan da:

• obavlja registrovanu delatnost i izmiruje obaveze po osnovu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje najmanje 12 meseci, počev od dana otpočinjanja obavljanja delatnosti;
• omogući praćenje realizacije i dostavi dokaze o realizaciji ugovorne obaveze Nacionalnoj službi i
• obavesti Nacionalnu službu o svim promenama koje su od značaja za realizaciju ugovora, u roku od 8 dana od dana nastanka promene.

Tako da, kao što vidite,. ovde ima mnogo razloga za neodlazak u invalidsku penziju, nego čak i za eventualno neko zaposlenje u skladu sa vašim mogućnostima.

Najvažnije od svega ovoga nije ni posao, ni novac koji ćete primati, nego je  bitno i utrošeno vreme sa kojim ćete biti preokupirani nekim poslom i nećete razmišljati toliko o dijalizi i (sestrama?) sedeti u 4 zida čekajući sledeći tretman. To isto znači mnogo. Više psihički, nego materijalno.

I na kraju, mnogi se interesuju da li sa zaposlenjem gube pravo na tuđu negu i pomoć.

Odgovor je: NE.

Po zakonu Republike Srbije tuđa nega i pomoć ne zavisi ni od jednog novčanog primanja ili materijalnog statusa, postoje pravilnici kako se ona dodeljuje,a to je vezano sa procentom invaliditeta i nikako drugačije.

To je sve, za ovaj put.

Ali, nije kraj.

Pratite nas i dalje,

u sledećem broju saznaćete „Kakve sve peripetije možete očekivati kada pokušate da registrujete auto kao invalid“. (Kliknite na link za post: Ja nisam u Sistemu).

Do čitanja i gledanja!

.

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (I deo)

Poštovani čitaoci,

kolege sapatnici, saborci i prijatelji.

Danas ćemo početi novu seriju tekstova, za koju već znamo da će vas veoma zainteresovati.

Naime, iz dosadašnje analize čitanosti naših tekstova, očigledno je da vas osim medicinskih (stručnih) saveta, najviše interesuju novčane nadoknade, povlastice, beneficije, i slične mogućnosti za poboljšanje sopstvene finansijske situacije.

Ovo će biti upravo to što vas najviše interesuje: kako čovek kao dijalizni pacijent može da dođe do nekih para – ali smo tu temu sagledali iz sasvim drugog ugla.

Specifičnost ovog teksta je u tome što se radi o ličnom iskustvu (jednog od administratora I urednika ovog sajta) I što akcenat nije stavljen na “pomoći”, “nadoknadama”, “povlasticama”, nego: Kako raditi I zaraditi SVOJ novac.

No, krenimo redom.

Desilo se ono najgore.

Ustanovljen vam je potpuni i trajni prestanak rada bubrega.

Morate na dijalizu.

Bez obzira kako vam se to desilo, naglo ili postepeno, uvek je to šok.

Očaj.

Zna se i zašto.

Smrtnost na dijalizi je veća nego od karcinoma (raka).
Posebno u prvih 90 dana, kada i sami nefrolozi uopšte ne uzimaju u obzir umrle u tom periodu pri izradi svoje statistike, jer onda bi i sebi i drugima teško mogli da objasne da se radi o lečenju (?!).

Ali, ako nakon prvog šoka „šta mi se desilo“, i „gde baš meni“, te očaja „gotovo je sve“, uspete da preživite tih strašnih 3-4 meseca i sve uobičajene bolničke procedure i komplikacije arterio-venskog pristupa, onda polako počinjete da shvatate da nije baš sve gotovo i život koliko-toliko može da teče dalje – ne baš normalnim tokom, ali uz neke promene može se živeti.

Kao po nekom nepisanom pravilu u prvim dijaliznim danima uvek su tu „iskusni pacijenti“ koji će vas posavetovati šta i kako da radite što se tiče vašeg daljeg života, jer oni su tu već godinama – iskustvo je to.

To po pravilu obuhvata objašnjavanje kako doći do tuđe nege i pomoći i kao kruna svega otići u invalidsku penziju (?!?).

Na ovom portalu smo već imali tekstove o tome kako se dolazi do tuđe nege i invalidske penzije, ovde ćemo samo to pomenuti, jer ovo je tekst za one koji neće u penziju nego žele da rade!
Da dobro ste pročitali, kao dijalizni pacijent možete raditi ograničenu vrstu poslova u administraciji ili marketingu, ili čak od kuće.

Ukoliko pak mislite da ste se ceo život naradili i da pored dijalize ne možete imati vremena ni za šta drugo, vi slobodno preskočite ovaj tekst.
Za ove druge, tj. prve, nastavljamo.

Procedura je sledeća: podnesete PIO fondu regularno zahtev za procenu invaliditeta, radne sposobnosti i za tuđu negu i pomoć trećeg lica.
Zakazaće Vam termin i poziv će stići na kućnu adresu. Potrebna vam je sledeća dokumentacija:

• predlog za utvrđivanje invalidnosti, odnosno Predlog za veštačenje sa izveštajem i mišljenjem o zdravstvenom stanju i radnoj sposobnosti popunjen od strane izabranog lekara (Obrazac 1), original obrasca (ne stariji od 6 meseci)
• Nalaz i mišljenje nefrologa u centru u kom se dijalizirate sa opisom terapije i brojem dijaliza u toku nedelje
• nalaz psihologa, odnosno zaključak koji obuhvata ocenu mentalnih sposobnosti, ličnosti i ponašanja pojedinca (ne stariji od 6 meseci), uput daje lekar opšte prakse, a ide se na medicinu rada koju ima svaki veći Dom zdravlja
• otpusne liste sa podacima o nalazima i izvršenim pregledima (nije obavezno ali svakako ih ponesite ukoliko ih imate kao i sve laboratorijske nalaze ne starije od 6 meseci).

Komisija će vas primiti, prelistati dokumentaciju, najviše će je interesovati pristup za dijalizu, AV fistula, koju će tražiti da poslušaju, jer to im je krunski dokaz da se vi stvarno dijalizirate (ukoliko nemate neki drugi vidljiv pristup tipa cvk ili hikman), i to bi bilo to, dobićete papir sa pompeznim nazivom:

“NALAZ MIŠLJENJE I OCENA”.

Tu će stajati otprilike, osim dijagnoze, još tri stavke, sve pod šiframa:
– Procena sposobnosti šifra 03 (nesposoban za dalji rad)
– Ocena postojanja telesnog oštećenja 03 (što znači 100% telesnog oštećenja sa kontrolom za dve godine – da slučajno ne ozdravite (?!?) u tom periodu).
– Ocena potrebe za pomoć i negu šifra 1 (što znači da imate pravo, takođe kontrola za dve godine)
Primetiće te da samo prva Stavka nema kontrolu, što znači otpisali su vas za dalji rad i sa ovim papirom možete odmah podneti zahtev za invalidsku penziju, ukoliko želite.

Pošto je taj papir jasan I nedvosmislen u proceni da vi ne možete dalje raditi, sledeći korak je prijava na biro rada, ukoliko niste već prijavljeni, i zahtev kod njih za procenu radne sposobnosti (koji se inače za dijalizne pacijente ne plaća).

Potrebna dokumentacija je identična onoj koju smo naveli gore u tekstu za PIO fond, jedino još treba dostaviti dokaz o stručnoj spremi.
Zato je poželjno da sve papire, gore navedene, overite kod notara, jer moraju biti ili originali ili overene kopije, u suštini za ovu proceduru treba vam sve duplo u originalu.

Zakazaće vam se Komisija u prostorijama Nacionalnog Biroa za zapošljavanje, koja će biti u nešto širem sastavu, sastavljena od člana PIO fonda, medicine rada, nacionalnog biroa, uglavnom pokušaće da vas odgovore od rada, jer vi idete na dijalizu, to baš i nije zgodno.

Međutim, ako ostanete pri svom stavu da možete, a i vizuelno im izgledate sposobnim, daće vam, uz sva prenemaganja, šifru 02.
To je ujedno I najbolje za vas I vašeg budućeg poslodavca.

U rešenju će biti naglašeno:
U postupku ocene radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja, Komisija je konstatovala da postoje umerene teškoće i prepreke, koje znatno utiču na radnu sposobnost u odnosu na zanimanje ili poslove koje može da obavlja, a omogućava zaposlenje pod posebnim uslovima, stepen 2.

Prema nalazu Komisije „nije sposoban za obavljanje teških i srednje teških fizičkih poslova, rad u lošim mikroklimatskim uslovima i u prinudnim položajima tela, kao ni za podizanje bilo kakvog tereta. Nije podložan za rad sa nefrotoksičnim supstancama. Nije podložan za smenski i produženi rad i rad na terenu. Uz navedena ograničenja sposoban je za obavljanje administrativnih poslova za koje je obučen uz povremeno korišćenje individualne pauze.“

E sad da se pozabavimo malo objašnjenjem šta za vas u stvari znači stepen 2 invalidnosti …

(nastavak teksta u sledećem postu)

(za nastavak čitanja kliknite: ovde)

.

.

DiaBloG – 2019

.

.

.

.

Ko su kreatori našeg javnog mnenja i zašto smo toliki poltroni?

Ili: Kaži mi ko te plaća, da bih znao šta ćeš nam to objektivno reći?

Zašto možemo proći ispod duge, ali ne možemo proći ispod radara?

Otkuda toliko poltronstva i podaništva u ovom(e) slobodarskom(e) narodu?

Poštovani čitaoci,

tekstovi našeg današnjeg Gosta, naizgled nemaju veze sa dijalizom i nefrologijom.

Ali, kad ih pročitate pažljivo, videćete da imaju.

Itekako.

Ko su kreatori našeg javnog mnenja?

piše: Nebojša Katić

Da li je svet u raljama malog broja bogatih ljudi koji kontrolišu javni prostor i posledično upravljaju životima svih nas? Da li su takve teze samo trućanje dokonih gubitnika koji svoju paranoju hrane oslanjajući se na nepouzdane izvore? Ako zavere zaista postoje, kakvi su mehanizmi kojima se one sprovode, ko učestvuje u tome i kako je satkan veo koji zavere skriva?

Koliko juče, prosvećena elita je prezrivo odbacivala svaku pomisao da je u zrelim, liberalnim demokratijama moguće grubo manipulisati javnošću. Danas stvari izgledaju nešto drugačije. Iako sa velikim zakašnjenjem i veoma selektivno, neke od zavera se delimično razotkrivaju i u tome učestvuju i najuticajniji globalni mediji.

U tom kontekstu, važan događaj bila je pojava knjige „Mračni novac“ Džejn Majer, novinarke reputabilnog „Njujorkera“, koja se bavila uticajem američkih tajkuna na političku i intelektualnu scenu SAD-a. Sve napisano je odavno poznato, ali su informacije bile rasute i najčešće su bile van žiže moćnih medija. Majerova je na jednom mestu sabrala obilje činjenica, objasnila je mehanizme manipulisanja javnošću i imenovala je ljude i organizacije koje u tome učestvuju. Pomenuta knjiga je „povukla nogu“ i sada je samo jedna u nizu knjiga na istu temu.

Američki poreski sistem je omogućio tajkunima ne samo da se prekomerno obogate već i da ogroman deo bogatstva, bez plaćanja poreza, usmere u dobrotvorne fondacije. Veliki deo toga novca troši se na kupovinu političkog, akademskog i medijskog uticaja, pa u krajnjem efektu fondacije ponajviše dobročinstava čine upravo svojim vlasnicima.

Tajkuni su ispravno procenili da nije dovoljno kupovati samo političare već da se mora neprekidno uticati i na javno mnjenje. Novcem fondacija izgrađena je mreža nevladinih organizacija i naučnih instituta, kupljen je i ogroman broj univerzitetskih profesora, čak i celih katedri. Nastavni programi vodećih univerziteta, pa i sam pravni sistem, menjani su delovanjem te moćne, zapanjujuće velike i razgranate mreže. Čuveni ekonomista Pol Samjuelson je rekao da ga nije briga ko piše zakone ako on piše ekonomske udžbenike.

Smisao tog višedecenijskog poduhvata je da se javno mnjenje uveri kako je dobrobit tajkuna istovremeno i dobrobit svih građana. Sistem koji neprekidno generiše sve veće socijalne razlike, koji gura veliki deo populacije u bedu, ili koji zarad novca vojno ili ekološki uništava ljude i prirodu, najbolji je od svih svetova i ne treba ga menjati. To će sa puno entuzijazma potvrditi uticajna intelektualna elita, i to se začudo ne smatra korupcijom, iako je “novac promenio ruke“. Da parafraziram Roberta Muzila – za razliku od čestitih seksualnih radnica koje za novac prodaju telo, intelektualci prodaju i dušu i telo.

Teoretičar zavere bi i kod Majerove mogao naći osnov za novu teoriju zavere. Iako dragocen, njen kritički pogled uperen je samo na jednu stranu koja sistematski podriva američku demokratiju – samo ka bogatašima koji dolaze sa desne, republikanske strane. Da li to znači da podrivanje demokratije postaje prihvatljivo kada dolazi sa suprotne strane političkog spektra, sa one strane na kojoj su finansijeri Demokratske stranke?

Primera radi, hiperaktivni Soros se u knjizi pominje samo u nekoliko rečenica i to u neutralnom kontekstu. Čuveno društvo „Mont Pelerin“ (finansirano od strane bogatih mecena), koje je snažno uticalo na oblikovanje i širenje doktrine neoliberalizma, u knjizi se pominje samo u jednoj fusnoti. To je neobično ako se zna da je upravo ova organizacija prva kreirala model delovanja koji Majerova opisuje. Nigde nije pomenuta ni organizacija „Atlas mreža“ (izdanak „Mont Pelerina“), koja je uticajna i u Srbiji, i koja na globalnoj sceni deluje na način koji Majerova opisuje. (Neke od članica „Atlas mreže“ jesu pomenute, ali ne i ta krovna organizacija.)

Ima li ovde kakve pouke i tiče li se sve to i Srbije?  Tiče se.

Kada domaći intelektualci iznose ili zastupaju neki stav, bilo bi korisno znati da li je taj stav autentično njihov ili je plaćen novcem, stranim ili domaćim, svejedno. Ko plaća putovanja na kongrese i studijska putovanja, ko plaća izdavanje knjiga i časopisa, ko naručuje i finansira izradu studija, itd.? Ko su mecene i sponzori i kako uspevaju da nagrade i rasporede svoje ljude baš tamo gde treba?

Rečju, važno je znati da li, kada intelektualci debatuju na javnoj sceni, oni to rade u ime uverenja, ili su zapravo na radnom mestu i pravdaju honorar – jer, kako je to davno primetio Apton Sinkler, teško je naterati nekoga da nešto shvati, kada je plaćen da to ne shvati.

Preneto sa Bloga Nebojše Katića, naslov i oprema teksta je redakcijska. (Tekst je pod naslovom „Tehnologija zavere“ objavljen i u dnevniku „Politika“ od 06.12.2017).

 

II

O duhu poltronstva i podaništva

(objavljeno u dnevniku „Politika“ od 16.08.2017)

U Srbiji, državi svakovrsnog diskontinuiteta, podaništvo, poltronstvo, često i beščašće, trajni su fenomeni. Menjaju se vođe, sistemi i ideologije, menjaju se granice države, menjaju se mehanizmi propagande, kontrole i represije, slabi ili jača uticaj spoljnih centara moći. Sve se menja, samo mehanizam vlasti koji počiva na udvorištvu ostaje isti i uvek sa istim, pogubnim posledicama po sudbinu države i njene budućnosti.

Da li je ustrojstvo države totalitarno, autoritarno ili demokratsko, da li je demokratija liberalna ili neliberalna, čini se da je nebitno za fenomen o kome je ovde reč. Možda bi zato trebalo uvesti nekakav novi pojam, npr. udvorička, ili karikaturalna demokratija.

Da li vođe iznuđuju duh udvorištva, ili taj duh stvara vođe? Da li je reč o specifičnim psihološkim profilima naroda koje je oblikovala mučna istorija? Da li je ovaj sindrom posebno naglašen kod „turskih Slovena“, u društvima bez aristokratske tradicije, kako to sugeriše Konstantin Leontjev?

Racionalnih opravdanja uvek ima i najčešće se vezuju za strah od represije koja prečesto prati istoriju nesretnih naroda. Ali, represija je prvi instinkt svake vlasti i nije usud samo Srba ili pravoslavnih Slovena. Narodi se razlikuju po tome kako na represiju reaguju i na kakvu žrtvu su spremni. Ta spremnost na žrtvu je brana despotiji još od vremena Magna karte i Džona bez zemlje.

Srećom, kroz vreme i istoriju, cena žrtvovanja je sve manja. Svi baštinimo slobodu za koju se neko žrtvovao, sužavajući prostor vladarske samovolje. Te žrtve nas i obavezuju. Nekada su se na kocku stavljali život i sloboda, a u modernom vremenu je to bilo radno mesto. Danas, u postmodernom vremenu, to je pre svega sinekura, mogućnost lagodnog života uz skute vlasti. Danas se čak i rizikovanje kakve sinekure, ne rizikovanje slobode ili hleba, čini prevelikom žrtvom. Glad za lagodnim životom je ono što demobiliše moderne elite. To danas nije samo srpski, već postaje globalni fenomen.

Sudbinu nacije ne određuje hrabrost u ratu, već je određuje hrabrost u miru. Ima li boljih dokaza za to od sudbina Srbije ili Rusije, na primer? Čin individualne hrabrosti daje materijal za poeziju, za mit, ali nije dovoljan i za promenu. Samo kolektivna hrabrost elite menja sudbinu nacije.

To je ona građanska hrabrost iza koje niko ne stoji, koju niko ne štiti i koja nikome ništa ne duguje – ni vlasti, ni opoziciji, ni domaćim, ni stranim centrima moći. U tom kontekstu, građanska hrabrost podrazumeva volterovsku podršku svakoj slobodnoj misli i kritici, bez obzira da li se sa njom slagali. Ta vrsta hrabrosti i solidarnosti je brana svakoj zloupotrebi i garancija je normalnosti društva. U Srbiji je bilo hrabrih ljudi koji su postajali žrtve režima, ali ne samo režima. Oni su pre svega bili žrtve ravnodušnosti i kukavičluka sredine, ili još gore, zlurade zavisti onih bez integriteta. Kada duha solidarnosti nema, svaki pojedinačni otpor postaje besmislen.

To delom objašnjava i kako je jedina državotvorna nacija nekadašnje Jugoslavije dovedena u stanje u kome je danas. Srpska elita, niko drugi, prokockala je i nastavlja da „prokockava“ državu. Ne pomažu izgovori o spoljnim okolnostima. Spoljne okolnosti i moćni spoljni faktori su uvek tu i oni su datost, ali to važi za sve narode i sva vremena.

Od otvorenog, vidljivog, vulgarnog poltronstva gore je samo poltronsko ćutanje institucija, ćutanje onih koji ne bi smeli da ćute, onih koji se prave da ne vide ono šta se oko njih dešava. Bolje nikada ne dolazi hodom vremena. Hodom vremena u kome nema otpora ludilu, sve što je loše postaje još gore.

U ovakvim državama loše završavaju i sami moderni despoti. Okruženi besramnim udvoricama i laskavcima kakvih je u Srbiji uvek na pretek, oni počinju da veruju u sopstvenu državničku veličinu i nedodirljivost. Izolovani u opni virtuelne stvarnosti i oni i država se pretvaraju u karikaturu koja je više tragična nego smešna. Pre ili kasnije opna će pući, a udvorice će prve napustiti brod koji tone. Upravo oni koji su najglasnije vikali: „Osana!“, prvi će povikati: „Raspni ga, raspni!“ – ovoga puta u ime novog gospodara … ili na kakav mig spolja. Na kraju, mali despoti postaju žrtveni jarci kako bi iza njih nacija sakrila sopstvenu krivicu.

 .

.

O autoru:

Nebojša Katić je rođen 1955. u Valjevu. Kao samostalni poslovni konsultant živi i radi u Londonu od 1992. godine. „Korporativni“ život mu je bio vezan isključivo za beogradski Energoprojekt  u kome je između ostalog bio finansijski direktor radne organizacije Energoprojekt-Energodata i finansijski direktor holdinga Energoprojekt. Završio je osnovnu školu Drinka Pavlović u Beogradu, zatim Petu beogradsku gimnaziju, i diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. 

Pogledajte i ostale nastupe gospodina Katića:

Kako leteti ispod radara, a ne udariti glavom u zid?

https://www.youtube.com/watch?v=wW1eeH4lGKQ

. . . . ___________________________ . . . .

(link)

. . . . ___________________________ . . . .

https://www.youtube.com/watch?v=4_uPuSFrDSc

. . . . ___________________________ . . . .

https://www.youtube.com/watch?v=on5HiVKTc6U

.

.

. . . . ___________________________ . . . .

. . . . __________________________________________________________ . . . .

. . . . ___________________________ . . . .

DiaBloG – 2017

Današnja Hipokratova zakletva

Hipokratova zakletva danas

Kunem se Medlajnom, Medskejpom, UpToDate-om, NEJM-om i Lancetom, i svim drugim medicinskim sajtovima i portalima, pozivajući ih da mi budu svedoci, da ću sprovoditi, u skladu s mojim sposobnostima i procenama, ovu zakletvu i sve njene delove.

Da ću se u svojim veštinama uvek držati kompjuterskog miša, i to podjednako čineći i levi i desni klik, dok pretražujem koji je lek odobren za propisivanje na aktuelnoj listi lekova RFZO; da ću zdravstvene inspektore i kolege iz redovnog i vanrednog stručnog nadzora tretirati kao svoju sopstvenu braću, i da ću odgovarati na sva njihova pitanja i primedbe, ne mareći koliko ona bila budalasta i neostvariva; da ću sve o mojim pacijentima unositi redovno u elektronske zdravstvene kartone, da ću šifrirati, izveštavati i poštovati akcione planove, slediti ustanovljene postupke i procedure, i sve ostale virtuelne instrukcije donete od moje braće i mojih učitelja, koji sami izbegoše ovaj zdravstveni sistem.

Koristiću oba tastera, i točkić na mišu, da pomognem svim mojim pacijentima, u skladu sa sopstvenim sposobnostima, znanjem i procenom, ali nikada neću poverovati da je moja procena bolja ili tačnija od onoga što nam propisaše Vodiči najbolje prakse, Pravilnici i Standardi doneti od nametnutih nam autoriteta. Niti ću ikada pacijentima svojim dati toksičan ili štetan lek, osim ako to u samom uputstvu za primenu tog leka nije navedeno i ako taj lek ili dijagnostičko sredstvo nije odobreno od strane ALIMS-a.

Nikada neću uzimati novac, u plavim ili bilo kako obojenim kovertama, osim ako mi redovna plata ne omogućava život na visokoj nozi i ako to nije sa bezbednosne strane provereno i osigurano. Neću nikada uzimati novac od farmaceutskih kompanija i drugih firmi, osim ako se kongresi, edukacije i stručna predavanja ne održavaju u turistički interesantnim ambijentima i ako ne sprovedemo sve neophodne formalnosti da to dobije privid legalnosti.

Neću nikada vršiti abortuse tj. ubistva malih ljudskih bića, osim ako mi se za to plati, i osim ako to odobri neki konzilijum, kolegijum, uprava zdravstvene ustanove, ili barem pacijentkinja lično. Ali i tada, u tim spornim trenucima, zadržaću svoj dignitet i štitiću čast svoje profesije kao i kada činim najhumanije delo. Eutanaziju ili premeštanje organa neću vršiti, osim ako se o tome pozitivno ne izjasni skupštinska većina ili bar ministar naš zdravstveni.

Neću se prihvatati skalpela sve dok ne skupim sve potrebne bodove koje mi propisuje moja lekarska komora, a radi održavanja i produžavanja licenciranja mojega. I ako čujem ili vidim negde da je neki kolega moj postigao neki svetski važan uspeh ili dostignuće, ja ću to najvećma ignorisati, prećutati ili opovrgavati, ne libeći se da u tom cilju napregnem sve svoje umne i fizičke kapacitete.

Ako uspem da održim ovu moju zakletvu i ničim je ne prekršim, dozvolite mi da stupim i ostanem u redovima ove časne profesije, da klikćem, skrolujem, štrikliram, izveštavam i prezentiram, ali ako se ponesem drugačije i ne ispunim očekivanja učitelja i šefova mojih, kaznite me upućivanjem u neku neevropsku zemlju, gde nema kompjuterskih sistema i elektronskih kartona i gde ću morati direktno da pomažem povređenima i obolelima, u skladu sa svojim znanjem i veštinama.

.

Paul D. Simmons, family physichian     (prevod i adaptacija: A.P.)

.

DiaBloG – 2017

.

__________________________________

_______________________

________

Ko je nefrolog koji uzima najviše para od farmaceutske industrije?

Ko je nefrolog koji dobija najviše para od farmaceutskih firmi?

Poštovani čitaoci,

uz vidljivu jezičku dilemu, da li naši nefrolozi dobijaju ili uzimaju pare od farmaceutske industrije, drugo nam ništa ne izgleda sporno …

Uzimaju ili dobijaju, sigurno.

Ko, kako i koliko, to se ne zna.

To svi kriju kao zmija noge.

Kakve su zakonske posledice takvih radnji, o tome ne bismo ovom prilikom.

Kakve su posledice za nas pacijente, od tih prilično koruptivnih radnji, o tome bismo da pričamo.

Da li onaj ko nas leči treba da bude toliko povezan sa farmaceutskom industrijom?

Da ga oni redovno plaćaju za svaki propisani njihov lek ili za svaki doprinos njihovom profitu?

Da li će onda takav doktor da vodi računa o najboljem lečenju pacijenta ili o tome kako on najbolje da zaradi?

Pošto nam se nameću Veber, Luter, Mirandola, protestantska etika, profiterski i pljačkaški zapadni kapitalizam, nemamo nikakve sumnje kakav će biti i izbor naših lekara.

I oni će se naravno opredeliti za sopstveni „uspeh“,  za:  bogaćenje!

Zar to nije tako ljudski?

Zar vi ne biste da ste na njihovom mestu?

(Da sad ostavimo ta moralna pitanja po strani 🙂 ).

Da li su baš svi takvi?

Da li ćemo možda da se ogrešimo o nekolicinu poštenih i nekorumpiranih, istrajavajući na ovoj temi i gurajući ih sve (nenamerno) u isti koš?

Možda.

A da li su oni sami (medicinari) učinili nešto da odvoje žito od kukolja? Da li su oni sami napravili neke kriterijume, kontrolna tela, asocijacije, onih koji su dokazano ispravni?

Koliko mi znamo: nisu.

E, upravo zbog toga, mi ćemo da udarimo po svima, a Bog će već poznati svoje (bezgrešne).

Dakle, poštovani čitaoci, za današnju temu smo izabrali davanje para lekarima (nefrolozima) od strane farmaceutske industrije.

Možda je tome doprineo nedavni evropski Kongres nefrologa u Beču, možda i ovaj srpski Kongres u Beogradu, koji će se održati u novembru ove godine, a možda i naš svakodnevni uvid u stvarnost i dokaze da veze između lekara i farmaceutske industrije cvetaju.

Šta država čini da bi pravno regulisala ovo stanje: ništa!

Pitanje je i da li ima snage i volje da se učini išta.

Povremeno se uhapsi neki nesretni medicinar radi koverte od 200 evra koju je primio od nekog (poturenog) policijskog pacijenta, ali i to se dešava tek kada zatreba unapređenje ili medijska promocija nekome inspektoru.

Redovne kontrole ili sprečavanja – nema. Pravna ili zakonska regulativa u ovoj oblasti je očajna.

Farmaceutska industrija je toliko moćna da kontroliše ne samo pojedina ministarstva, pojedine vlade, nego i pojedine međunarodne institucije i tela koja se bave „zaštitom stanovništva“. (Kao što reče Laki Topalović: Smrt je najsigurniji biznis).

Bubrežni bolesnici su idealna prilika za većinu farmako-medicinskih profitera.

Stvorena je fama da su to najteži bolesnici koji mogu postojati u ljudskom rodu, da je kod njih smrt normalna pojava (smrtni „ishod“), pa da samim tim nijedna firma, nijedna ustanova, nijedan lekar, nemaju razloga osećati se krivim ako se takvo šta i desi.

Iz istog razloga, „pošto se radi o teškim bolesnicima“ na njima se može isprobati svaka moguća terapija, jer realno: šta imaju da izgube – ništa.

Dalje, ta terapija obavezno mora da bude skupa. Jer, zaboga, to su teški bolesnici, kompleksni, pa i terapija mora da bude složena, tj. skupa.

E, zato jedan dijalizni tretman u Srbiji ili u Republici Srpskoj košta 110 evra, iako se sav potrošni materijal za taj tretman može na (nenameštenim) tenderima kupiti za 20 evra.

Kuda ide onih preostalih 90 evra, to je misterija.

Ispravnije bi bilo reći:  Kome ide preostalih 90 evra, je misterija.

Znamo da zvanične plate sestara, tehničara i nefrologa nisu velike. Štaviše, za znanje i odgovornost koja se od njih traži, verujemo i da su vrlo male.

Sistem je tako napravljen, da ih Država gura u korupciju.

Čak i oni malobrojni, koji nisu korumpirani, koji ne traže niti uzimaju pare, bivaju ismevani kao nesposobni, „ne znaju da se snađu“, „pregazilo ih vreme“, neaktivni su, „zastarelih shvatanja“, još „pate za socijalizmom i samoupravljanjem“, itd, itd.

Tako se sada uspostavljaju novi kriterijumi morala i podobnosti, a da bi se umirila savest (ako je išta preostalo od tog pojma) i da bi se opravdao grabež.

Jer, nije problem pogledati imovinsku kartu ili imovno stanje svih direktora vodećih nefroloških institucija u državi.

Da li među njima ima siromašnih, skromnih, građana srednjeg sloja?

Nema, naravno.

Nije nikakav problem proveriti im pasoše i poreske prijave: gde su i o čijem trošku putovali, koliko su i na koji način zaradili?

A to je samo onaj vidljivi vrh ledenog brega, koji je prijavljen, koji je MORAO biti prijavljen.

A gde je onaj drugi, NAJVEĆI deo, koji je ostao nevidljiv, neprijavljen?

Da li to iko u našim državama kontroliše, prati, sankcioniše?

Niko.

Državni policijski i inspekcijski organi su osmislili svašta, i zaštićene svedoke i ubačene agente, i prislušne uređaje i obeležene novčanice, ali raskrinkavanje veze između farmaceutske mafije i lekara im nikako ne polazi za rukom.

A sve im se dešava ispred njihovih očiju.

Niko više i ne piše o tome.

Mafija kontroliše i medije i udruženja pacijenata (proverite samo ko su sponzori „Udruženja pacijenata“ i njihovih „aktivnosti“ pa će vam sve biti jasno: zašto je dijaliza skupa, a očajnog kvaliteta, i zašto niko ništa ne menja).

Mi smo jedan od retkih sajtova (medija) koji neće da napusti ovu tematiku.

Jer znamo koliko je ovo bitno za ozdravljenje pacijenata.

Za ozdravljenje pacijenata prvo se moraju uspostaviti zdravi odnosi u samom zdravstvu.

Tamo sada, nažalost, caruju korupcija i kriminal.

U svetu nije ništa bolje.

Taj zapadni model se raširio kao kancer po celom svetu.

Ipak, za razliku od nas, tamo mediji nisu potpuno ućutkani.

Tako dođosmo konačno i do povoda za ovoliki uvod.

Postoje jedne novine, samo jedne novine na svetu, koje su odlučile da pišu istinu o dijalizi!

Istraživačko novinarstvo, u iskonskom smislu reči, moralo je dati prave rezultate. Tekstovi koji su objavljeni u tom časopisu razbucali su slatkorečive propagande Freseniusa i drugih najvećih profiterskih multinacionalnih dijaliznih korporacija na kugli zemaljskoj.

Iz tih tekstova provejava samo užas, smrt, nebriga i nemar prema pacijentima koji su im povereni, a neumoljiva pohlepa i trka za profitom, po svaku cenu.

Za one koji se još nisu dosetili o kojem časopisu se radi, sada ćemo navesti i njegovo ime.

Radi se o američkim novinama: ProPublica. To su njujorške neprofitne novine sastavljene od timova za istraživačko novinarstvo sa visokim moralnim vrednosnim kriterijumima. Do sada su dobili već nekoliko Pulitzerovih nagrada za svoja istraživanja.

Ovde ćemo vam postaviti linkove za njihove ranije tekstove o stanju u dijalizi (iz 2010-12. godine).

https://www.propublica.org/article/in-dialysis-life-saving-care-at-great-risk-and-cost

https://www.propublica.org/article/new-study-shows-higher-mortality-risk-at-in-for-profit-dialysis-chains

https://www.propublica.org/article/when-needles-dislodge-dialysis-can-turn-deadly

https://www.propublica.org/article/federal-grand-jury-probes-major-dialysis-provider

https://www.propublica.org/article/editors-note-how-we-got-the-governments-secret-dialysis-data

https://www.propublica.org/article/dialysis-the-story-so-far

Ali, mi ćemo se sada posvetiti temi koju su novinari ovog časopisa obradili ove godine: koliko koji lekar uzima (ili dobija) od farmaceutskih firmi.

Naših takvih novina, ili takvih podataka nema, naravno, pa smo morali da vam prezentujemo ono što smo jedino i našli.

Svi znamo da se i dan-danas ova pojava (plaćanje lekara od strane farmaceutske industrije) negira.

Svi tvrde da su to samo priče, bez jasnih dokaza. Mit.

E, takvi će sada biti iznenađeni (i uvredjeni, što reče Šojić).

Jer, sada je dato sve!

Sve cifre, konkretno!

Sva imena konkretno!

Na Zapadu važi jedno pravilo: samo pratite trag novca i sve će vam biti jasno!

Svi datumi, kad je ko uzeo, koliko je uzeo, i zašto je to dobio.

Listali smo sa uživanjem ogromnu listu, ogroman dokazni materijal ovog izvanrednog časopisa.

„Dolari za doktore“, takav je bio naslov ove istrage.

Tražili smo oblast: nefrologija.

Nas interesuju samo nefrološki i dijalizni bolesnici.

I nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

Nefrolog i jeste specifičan!

Najčešće je uzimao!

I još nešto nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

To je naše gore list.

I nije On,  nego: Ona!

Žensko.

Nefrološkinja koja je najviše para uzela ili dobila

od farmaceutskih kompanija,

je:

Ana Stanković!

Nikad čuo, reći će većina od vas čitalaca.

Ni mi, da budemo iskreni, nikad za dotičnu nismo čuli.

Ali, eto, tako se potrefilo.

ProPublica je baš nju apostrofirala kao nefrologa koji u USA najviše uzima ili dobija novca od farmaceutskih firmi.

Novinari ProPublica su analizom ustanovili da doktori koji primaju pare ili poklone od farmaceutskih firmi mnogo više propisuju lekova od tih firmi nego oni koji ne primaju ili primaju manje od istih firmi. Dakle, dokazan je direktni robno-novčani odnos.

Evo i detalja objavljenih članaka.

         

I tako dalje, i tako dalje …

Ana Stanković je dakle dobila skoro 820 000 dolara iz 1719 donacija od avgusta 2013. do decembra 2014. godine. Pare je dobijala od 30 farmaceutskih kompanija, što ukazuje na podatak da nije imala svoje favorite, nego je svima davala šansu „za saradnju“.

Najviše para je potrošila na klopu, zatim na putovanja i smeštaj, a najmanje za edukaciju (nažalost).

Pri tome, moramo biti pošteni i reći: nefrolozi uopšte nisu najgori, po tom pitanju, štaviše, oni su još i skromni.

Najviše para uzimaju oftalmolozi, porodični lekari, zatim pedijatri, kardiolozi i ortopedi, pa neurolozi.

Eto, to bi bilo sve što smo uspeli da pronađemo na ovu temu.

I da se razumemo, nemamo mi ništa protiv Dr Ane.

Nekima od nas možda i imponuje što se „naša Ana“ tako dobro snašla vani, u inostranstvu.

Nešto drugo nas više brine.

Kad je ona, za nas praktično anonimna, toliko uzimala ili dobijala, ostaje nam samo da se pitamo ili da nagađamo, koliko dobijaju ovi naši ovde, poznati i „ugledni“ nefrolozi.

Tu već moramo da stanemo.

Boli glava.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

za one koji žele da vide originalne tekstove na engleskom:

https://www.propublica.org/article/doctors-who-take-company-cash-tend-to-prescribe-more-brand-name-drugs

https://www.propublica.org/series/dollars-for-docs

Kako radi Frezenijus u Prijedoru: plati ili umri, pa idi negdje dalje od nas

Poštovani!

U vezi Vaših tekstova Situacija u Banjaluci i Mučenik iz Banjaluke, mogu da kažem slijedeće:
Odnos prema dijaliznim pacijentima u banjalučkom dijaliznom centru je još i ”OK”, zahvaljujući “profesoru’ i Dr Beriću, ali u Prijedoru je KATASTROFA.

Na čelu Frezenijusa u Prijedoru su načelnik centra: Dr Lj.V. i glavna sestra Gorana (glavna sestra po svim pitanjima). A tamo je je prvo pitanje „MONEY“, odnosno pare, a za pacijenta ko ga „šljivi“ odnosno ko ga j***. Bitno je sve naplatiti i to unaprijed. A servis, to jest usluga, im je NULA (0,00).  A ako niste zadovoljni, pa idite negdje drugdje „nismo mi jedini“, pogotovo što niste „lak pacijent“, pa nek se drugi sa Vama zaje******.
To je lično iskustvo moje supruge i mene iz inostranstva!!!

Postovana gospodo!
Nema tu šta posebno da se priča. Ceo sistem im ne valja i nalazi se u rukama nekih privilegovanih doktora i sestara, koji su se ugurali u sistem i slijepo „poštuju“ norme onih koji su ih postavili na to mjesto, a o Hipokratovoj zakletvi nema ni pomena.
Po dolasku na dijalizu u Prijedoru odmah na vratima  smo dočekani sa pitanjem ko će to sve platiti (umjesto dobar dan, kako ste i sl), iako moja supruga ima BH državljanstvo.
Pošto nas je to emotivno pogodilo odmah smo rešili da sve platimo samo da otpočne dijaliza, jer se moja supruga loše osjećala.
Po pokušaju dijaliziranja došlo je do nemogućnosti priključivanja, jer je navodno jedna linija na trajnom kateteru zapušena. Reakcija dr V.Lj. je bila takva da je totalna neprimjerena ljekarskoj etici.

„Što si mi je doveo ovde da  mi umre, da sam znao ne bih vas nikako primio“ i to sve pred pacijentom koji je ionako bio uplašen. Na moje pitanje i šta sad, rekao mi je da je vodim gdje znam, da je on ne može priključiti.
U nemogućnosti da se vratim nazad našao sam se u vrlo neizjvesnoj situaciji, jer nisam znao šta da radim, a dalje odgađanje dijalize značilo bi smrt za moju suprugu. Nevjerovatno je da i sestra Gorana koja je cijelo vrijeme bila prisutna nije ništa pokušala, makar nekako da pomogne, u celoj toj situaciji. Ne, ona je ta ista osoba koja nas je  dočekala na vratima i pitala za novac.

Odmah nakon toga bez ikakve izvjesnosti krećemo za Klinički centar Banjaluka, i tamo poslije  mnogo muka i neizvjesnosti uspijevamo da upoznamo dr Berića koji uspjeva priključiti suprugu na dijalizu. Naravno i to je poslije plaćeno, ali je bitno da smo otklonili  smrtnu opasnost za suprugu.
Pošto i poslije toga supruga nije mogla imati uspješnu dijalizu u Prijedoru (iako je to najnoviji dijalizni centar u Republici Srpskoj), a osoblje vjeravatno nije ni želilo da se maltretira sa mojom suprugom, narednih mjesec dana bio sam prinuđen da je vozim za Banjaluku.

Odlazeći na dijalizu u Banja Luku upoznali smo svo osoblje i ono je uglavnom bilo OK. Posebno tu ističem “profesora“ kom sam zaboravio ime, i dr Berića, sa kojima sam često kontaktirao, kao i Sinišu koji je radio  u administraciji i odnosio se korektno prema nama. I ostalo osoblje puno je ljubaznije nego ono u Prijedoru izuzev nekoliko prepotentnih sestara.

Moj je dojam da u Prijedoru niko ništa ne radi osim ono što mora, a glavnu riječ vode dr Lj.V. sa sestrom Goranom, koji tamo vedre i oblače.

Sa poštovanjem,

Baco K.!

(puna imena i prezimena, autora i lica pomenutih u tekstu, poznati redakciji sajta)

DiaBloG – 2015

 

---

.     .     .

---

.

.     .     .

.     .     .

---

Sergej Lazarev: medicina u kojoj su pare važnije od morala, mora propasti!

Svetom vladaju farmaceutske kompanije, banke i osiguravajuća društva.

Ako neki lekar ili naučnik stvori novu metodu lečenja bolesti, jednostavnu, koju može koristiti bilo koji čovek, jeftinu, tada će tog lekara ili da ubiju, ili će da ga optuže i oduzmu mu diplomu. Sve se to odradi relativno lako kad je novac u centru sistema vrednosti i kad je jedini cilj ostvarivati profit.

Kada u osnovi neke funkcije ne leži ljubav i moral već novac, funkcija umire. Isto kao što sada umire današnja civilizacija. Ako je ranije glavni impuls bila ljubav, vera, religija i moral, sada je glavni impuls novac. U skladu s tim vidimo degradaciju. Medicina se degradira i umire zato što njen cilj nije da pomogne čoveku, već da zaradi novac.

Poštovani čitaoci,

u susret predstojećem prazniku Oslobođenja Beograda i planiranoj paradi tim povodom i DiaBloG je našao načina da bude aktuelan i rekli bismo: u trendu.

I mi imamo specijalnog gosta iz Rusije.

Samo za Vas,  Sergej Nikolajevič Lazarev, veliki ruski filozof, psiholog i pedagog, govori o onome što nas sve interesuje: istinu o današnjoj medicini i šta je ono što bi trebalo da nas najviše brine.

.

Sergej Nikolajevič Lazarev je rođen 4. septembra 1952.godine. Školovao se u Moskvi i u Sankt Petersburgu, a najviše se bavio proučavanjem veze između fizičkog i duševnog stanja čoveka, te povezanosti između zdravstvenog i moralnog stanja čoveka i perspektive njegovog opstanka u savremenom svetu. Do sada je objavio 7 knjiga iz serije „Čovek budućnosti“. Deo tih knjiga je preveden na nemački, poljski, engleski, češki i bugarski jezik.

.

Sergej Lazarev je veliki protivnik današnje medicine jer kako kaže, život čoveka nije u rukama lekara danas, već bankara i novca. Nedavno je održao predavanje u Sankt Petersburgu gde je ljudima objasnio kako medicina funkcioniše danas. Tamo navodi kako je lekarima potpuno zabranjeno da leče, što je potpuni apsurd, a ko se tom šablonu usprotivi uskoro umire, zatvoren ili degradiran.

Naravno, sve što Lazarev govori može se videti i u primerima kod nas. Ako doktor javno govori protiv svoje struke, uskoro biva ismejan i proglašen šarlatanom. Cilj svega ovoga je smanjenje ljudi na planeti.

Danas lekarima nije u interesu osloboditi čoveka od bolesti

Ako, na primer,  postoje neke pojave koje izgledaju potpuno nepovezano, kako shvatiti šta se događa? Da bi to razumeli, potrebno je 3 – 4 sitnice povezati u zajedničku tačku, u jedinstven logaritam. Tako nastaje ono što mi danas nazivamo razumevanje, spoznaja.

Da bi shvatili šta je bolest, treba povezati zajedno uzroke pojave bolesti, njenu funkciju i posledice. Kada posmatramo kako se pojavljuje bolest, šta je uzrok i kako se razvija, kako završava, tada možemo shvatiti šta je bolest u suštini. Šta vidimo danas?

Postoji više od 70.000 bolesti. Medicina se očajnički bori s bolestima, a njih je sve više. A uspesi medicine sve su lošiji i lošiji. U primenjenom aspektu postoje neka briljantna dostignuća, a broj teških bolesti na planeti sve više raste. Može se kao uzrok navoditi ekologija, može se govoriti o stresu, lošoj ishrani i smirivati populaciju, ali je li to baš zaista tako?

Postoji jedan ozbiljan razlog zašto se medicina danas ne može nositi s bolestima. Znate li koji? Medicini nije potrebno izlečenje bolesti. Medicina se bolesti ne želi osloboditi. Ranije je lekar pokušavao sve da izleči čoveka, a sada lekar pruža čoveku lek i račun za plaćanje usluge. I što duže čovek boluje, tim je više računa, više naplaćivanja, istom čoveku. Zato broj lekara raste, mogućnosti površnog i dugotrajnog lečenja rastu, a činjenični rezultati su sve gori i gori.

To jest, ako bi se posmatrale glavne bolesti, ako bi se pokušalo uvideti šta im je zajedničko, naći glavni uzrok, tada lekari ne bi bili potrebni, ostalo bi ih nekoliko, kao i nekoliko metoda za sve bolesti. To znači gubitak novca i radnih mesta.

Za savremeno tržište jedna od najvažnijih ideja, ideologija slobodnog tržišta su slobodna radna mesta. Što je više radnih mesta, više je novca, više je kupovine i prodaje što znači da država cveta. Isto kao što je BDP jedan od glavnih stubova države. Što se više pruža usluga stanovništvu, BDP raste. Ako se pola države razboli, biće im pružene usluge lečenja i BDP će dvostruko porasti. Prelep pokazatelj.

      

Medicina je i sama bolesna, ona ne može lečiti, dok se sama ne izleči

Dakle, medicina pruža platne usluge, iznutra. Podsvesno nju ne zanima izlečenje čoveka, lekar je nezainteresovan podsvesno, nije zainteresovan za izlečenje čoveka, lekar nije zainteresovan za izlečenje.

Stoga pružanje usluga raste, raznolikost raste, cene rastu, pojavljuju se novi lekovi, a bolesti su sve teže. Ako čovek ne želi nešto, to neće uzeti i neće to koristiti. Zato se danas ljudi sve više obraćaju alternativnim putevima lečenja.

Nedavno sam razgovarao s jednom ženom, ona je razgovarala s lekarom u Nemačkoj, veoma zanimljive stvari mi je rekla. Medicina je bolesna. Zbog toga je njoj teško lečiti čoveka. Medicina ne zna šta je čovek, ne zna šta je bolest. Medicina ne razume uzroke razbolevanja. Površno – da. Stvarno – ne.

Medicina nije samo bolesna. Šta se obično događa kada čovek boluje? On umire. Medicina u nekim aspektima realno počinje umirati. Kako se to odražava? Verovatno ste primetili da su u poslednje vreme, posebno u inostranstvu, lekari prestali da leče. Idete kod lekara jer imate problem, na primer u Španiji, Nemačkoj… U Izraelu sam otišao u apoteku da kupim antibiotik. Došao sam u apoteku i pitao:

– Mogu li se kupiti antibiotici?

– Ne mogu, samo na recept.

Prijem kod lekara koji će propisati te iste antibiotike je oko 100 dolara. U evropskim zemljama čoveku koji dolazi kod doktora ne propisuju lek nego konjske doze antibiotika. Površinski efekat je dobar, a šta se događa dalje, to je već drugo pitanje.

Doktor gleda u računar ako imate neke znakove bolesti i u tom računaru on nalazi šemu lečenja. Ako odstupi od te šeme, imaće problema. Zato lekar ne leči već je lekar dodatak računara. On propisuje ono za šta ga neće optužiti.

U Rusiji sada ta tendencija ide relativno brzo, vi to znate. Mogućnosti lekara su sve suženije, s jedne strane. S druge strane, 10 – 15% lekara dobija za propisane lekove, novac od farmaceutske kompanije. Zbog toga se propisuju skupi lekovi koji nisu uvek efikasni.

Šema je vrlo jednostavna: Tržište upravlja svetom. Tako lekari prestaju lečiti. Oni su instrument, dodatak računara. U suštini, oni su manekeni farmaceutskih kompanija koje prodaju svoju proizvodnju.

U Nemačkoj se pojavilo udruženje lekara koji su pokušali promeniti tu tendenciju. Treba odati priznanje Evropljanima, oni imaju sistemsko mišIjenje i imaju hrabrosti tražiti promene.

Dakle, Nemci koji relativno sistematično misle, šta su učinili? Njihovi lekari su počeli shvatati situaciju: Zašto je lekarima zabranjeno lečiti? Zašto moraju obavezno raditi po šemi koja je izložena u računaru?

Ispostavilo se da se doktor boji sprovesti lično lečenje, zato što će ga optužiti. Ko će ga optužiti? Osiguravajuće društvo. Zašto će ga optužiti osiguravajuće društvo iz bilo kojeg razloga, zbog bilo kojeg odstupanja od striktnog šablona? Zato što osiguravajuće društvo radi u paru s farmaceutskom kompanijom. Osiguravajuće društvo se dogovara s farmaceutima koje lekove treba prodavati. To se unosi u pravni registar i zatim lekar ne može ništa učiniti.

To nemačko udruženje lekara tužilo je farmaceutske kompanije i osiguravajuća društva. Dobilo je na sudu. Sada je dozvoljeno, samo predstavnicima tog udruženja lekara, da stvarno leče. To jest, osiguravajuća društva i farmaceuti su u određenom stepenu izgubili vlast nad njima. Jedino se tako može početi prava medicina.

Šta možemo zaključiti? Kada u osnovi neke funkcije ne leži ljubav i moral već novac, funkcija umire. Isto kao što sada umire današnja civilizacija. Ako je ranije glavni impuls bila ljubav, vera, religija i moral, sada je glavni impuls novac. U skladu s tim vidimo degradaciju. Medicina se degradira i umire zato što njen cilj nije da pomogne čoveku, već da zaradi novac. Ako želimo pomoći čoveku moramo razumeti šta je čovek u suštini.

http://www.youtube.com/watch?v=xVOUliuGbxs

http://www.youtube.com/watch?v=xVOUliuGbxs&list=UUq7fmiqaTtysGtyMJfKnunw

Čovek je pre svega božanska iskra, to je večna duša, a potom svest i telo. Znači da bi se izlečio, čovek pre svega treba pomoći svojoj duši. Kada se medicina zamisli o postojanju duše i njenoj pomoći, tada će oživeti i neće umirati. Za sada vidimo suprotnu tendenciju.

Ko se usprotivi, biće ubijen

Šta se sada događa? U celom svetu vlast drže farmaceutske kompanije, osiguravajuća društva i banke. Osiguravajuća društva su tesno povezana s bankama. Ide zajednički biznis. Kao rezultat toga, ono što je korisno osiguravajućim društvima i farmaceutskim kompanijama dospeva na tržište.

Ako neki doktor stvori novu metodu lečenja bolesti, jednostavnu, koji može koristiti bilo koji čovek, jeftinu, tada doktora ili ubiju, ili ga optuže i oduzmu mu diplomu. Sve se to odradi relativno lako kad postoji mnogo novca. Mogu ga smestiti i u zatvor ili se na njega usmere potkupljeni svetski naučnici, njihovi predstavnici, kojima je zadatak oklevetati ga i proglasiti šarlatanom. Ili od njega kupuju njegov pronalazak pod uslovom da zaboravi na njega. U praksi je to dosta rasprostranjeno.

To jest, efikasne metode lečenja obustavljaju se u stadijumu istraživanja ili primene. Farmaceutske kompanije striktno stoje na straži ne dozvoljavajući mogućnost izlečenja čoveka.

Interesi farmaceutskih kompanije se poklapaju ne samo s interesima osiguravajućih društava nego i banaka. S obzirom na to da bankari sada vladaju svetom, moraju populaciju na zemlji smanjiti najviše do dve milijarde. Zato efikasno lečenje ljudi nije korisno malignom tumoru koji se zove Međunarodni Monetarni Fond.

Zato se  ljudi pokušavaju sve više sami lečiti bolesti, koriste narodno lečenje, alternativnu medicinu i razne duhovnjake, što ih često odvodi na pogrešan put.

(Dnevno.hr)

 .

.

 DiaBloG – 2014

 .

.

.

.

.

(za opširniji tekst, kliknuti na ovaj link)

.

.

 

Sve pošteno i nepristrasno

Sve pošteno i nepristrasno, kao i uvek ..

Fenomenalni, kao i uvek: Mike Adams i Dan Berger.

…

.

Dijaliza ili transplantacija bubrega – šta je najbolje za mene?

Dijaliza i transplantacija bubrega su tretmani za zamenu bubrežne funkcije koji se primenjuju kod poslednjeg stadijuma bolesti bubrega. Postoje dva tipa dijalize: hemodijaliza i peritoneumska dijaliza.

Kada bubrezi više ne funkcionišu dovoljno efikasno, otpadni proizvodi (toksini) i tečnosti se nagomilavaju u krvi. Dijaliza preuzima deo funkcija bubrega koji otkazuju i uklanja tečnost i otpadne materije. Transplantacijom bubrega se u potpunosti nadoknađuju bubrežne funkcije.

Ovde se govori o prednostima i manama ovih terapijskih opcija. Vi i Vaša porodica sa lekarom treba da razgovarate o svim opcijama kako biste doneli odgovarajuću odluku o Vašem daljem lečenju.

Kada će dijaliza ili transplantacija bubrega biti potrebni? — Na početku bolesti se koriste lekovi kojima se čuva bubrežna funkcija i odlaže potreba za dijalizom i transplantacijom. Ti rani tretmani deluju na bubrežnu bolest, sekundarne faktore (kao što je hipertenzija) koji ubrzavaju razvoj bubrežne bolesti i komplikacije hronične bolesti bubrega.

Kako bubrezi gube svoju funkciju, tečnosti i otpadne materije počinju da se nagomilavaju u krvi. Sa dijalizom treba početi pre nego što bolest toliko uznapreduje da se jave po život opasne komplikacije. Potreba za dijalizom/transplantacijom se javlja obično nakon više meseci pa i godina od dijagnoze hronične bubrežne bolesti, iako se teško otkazivanje bubrega ponekad po prvi put otkriva kod osoba koje ranije nisu znale da boluju od hronične bubrežne bolesti.

Sa dijalizom je najbolje početi kada je bolest uznapredovala, ali dok se još uvek osećate dobro. O tome kada ćete početi sa dijalizom odlučujete zajedno sa lekarom nakon razmatranja više faktora, uključujući i funkciju bubrega (merenu testovima krvi i urina), ukupno zdravlje i lične sklonosti.

TRANSPLANTACIJA BUBREGA — Transplantacija bubrega se smatra najboljim tretmanom za sve pacijente sa bubrežnom slabošću jer su kvalitet života i preživljavanje često bolji nego kod ljudi tretiranih dijalizom. Međutim, zbog nedovoljnog broja organa za transplantaciju mnogi pacijenti koji su kandidati za transplantaciju bubrega se nalaze na listama čekanja i dijaliza im je neophodna dok se ne pronađe odgovarajući organ za transplantaciju.

Bubreg može da se dobije od živog srodnika, žive osobe sa kojom pacijent nije u krvnom srodstvu ili od preminule osobe (kadaverski donor); Uopšteno govoreći, organi živog donora funkcionišu bolje i duže nego kada potiču od preminulih donora.

Neke osobe sa otkazivanjem bubrega nisu kandidati za transplantaciju. Za starije osobe ili pacijente sa teškim srčanim i vaskularnim oboljenjima bezbednije je da ostanu na dijalizi nego da se podvrgnu transplantaciji. Druga stanja koja sprečavaju transplantaciju bubrega su:

• Aktivni ili nedavno lečeni kancer
• Teška hronična oboljenja drugih organa
• Loše kontrolisana mentalna bolest (psihoza)
• Teška gojaznost (indeks telesne mase preko 40)
• Aktuelna zloupotreba lekova ili alkohola
• Neke hronične virusne infekcije

Najveći broj centara u svetu isključuje iz programa transplantacije osobe koje su HIV-pozitivne. U nekim slučajevima, međutim, HIV pozitivne osobe mogu da budu pogodne za transplantaciju bubrega ako je bolest dobro kontrolisana.

Osobe sa drugim medicinskim problemima se procenjuju od slučaja do slučaja kako bi se utvrdilo da li je transplantacija bubrega moguća opcija.

Prednosti — Transplantacija bubrega je najbolji tretman za mnoge pacijente sa poslednjim stadijumom bubrežne bolesti. Uspešna transplantacija bubrega može da poboljša kvalitet života i smanji rizik od smrti usled bolesti bubrega. Pored toga, osobe koje se podvrgnu transplantaciji bubrega neće trošiti vreme na svakodnevnu dijalizu.

Mane — Transplantacija bubrega je velika hirurška procedura koja ima rizike kako za vreme operacije, tako i posle nje. Rizici operacije su infekcija, krvarenje i oštećivanje okolnih organa. Može da dođe i do smrtnog ishoda, iako se to retko dešava.

Nakon transplantacije bubrega pacijent mora da uzima lekove i da ide na česte kontrole kako bi se smanjila opasnost od odbacivanja organa; sa tim se nastavlja tokom celog života. Lekovi koje pacijent mora da uzima mogu da imaju značajna i ozbiljna neželjena dejstva.

HEMODIJALIZA — U hemodijalizi krv pacijenta se pumpa kroz mašinu za dijalizu kako bi se uklonile otpadne materije i višak tečnosti. Bolesnik je sa mašinom povezan preko hirurški napravljenog vaskularnog pristupa, koji se obično zove fistula ili graft. On omogućava uzimanje krvi iz tela bolesnika, cirkulaciju krvi kroz mašinu gde se ta krv prečišćava i vraćanje krvi u telo bolesnika.

Hemodijaliza može da se obavlja kod kuće ili u centru. Kada se izvodi u centru obično se radi tri puta nedeljno i traje od tri do pet sati. Kućna dijaliza se obično izvodi tri do sedam puta nedeljno i traje od tri do deset sati po proceduri (često dok pacijent spava).

Prednosti — Nije jasno da li hemodijaliza ima jasne prednosti u odnosu na drugi tip dijalize (peritoneumsku dijalizu) kada se govori o preživljavanju. Izbor između ova dva tipa dijalize se obično zasniva na drugim faktorima kao što su lične sklonosti, podrška kod kuće i osnovni medicinski problemi. Treba početi sa dijalizom koju Vi i Vaš lekar smatrate najboljom, iako je moguć prelaz na drugi tip dijalize ako se okolnosti i sklonosti promene.

Mane — Najčešća komplikacija hemodijalize je pad krvnog pritiska i može da bude praćen nesvesticom, nedostatkom daha, grčevima u stomaku, mučninom i povraćanjem. U slučaju pojave ovih problema postoje tretmani i preventivne mere. Pored toga, vaskularni pristup može da se inficira ili u njemu mogu da se pojave ugrušci krvi.

PERITONEUMSKA DIJALIZA — Peritoneumska dijaliza (PD) se obično izvodi kod kuće. Kako bi se obavila PD trbušna šupljina se puni tečnošću za dijalizu (koja postaje dijalizat) preko katetera (fleksibilne cevi). Kateter se hirurški uvodi u stomak, blizu pupka.

Tečnost se određeno vreme (koje se zove vreme zadržavanja) ostavlja u stomaku. Tkivo koje oblaže trbušnu šupljinu (peritoneumska membrana) deluje kao membrana koja omogućava difuziju viška tečnosti i otpadnih materija iz krvotoka u dijalizat. Iskorišćeni dijalizat se zatim izvodi iz stomaka i odbacuje. Peritoneumska šupljina se zatim ponovo puni dijaliznom tečnošću. Ovaj proces se naziva izmena.

Izmena može da se vrši manuelno, četiri do pet puta dnevno. Izmena može da se radi i automatski pomoću uređaja (koji se zove cikler) dok spavate.

Prednosti — Prednosti peritoneumske dijalize u odnosu na hemodijalizu uključuju manje oduzimanje vremena za posao, porodicu i društvene obaveze. Većina pacijenata koji koriste PD može da nastavi da radi barem deo radnog vremena, naročito ako se izmene rade u snu.

Mane — Pacijenti koji koriste PD moraju da znaju kako da koriste opremu za PD i kako da rade izmene tečnosti u stomaku. Ako ne možete to da uradite potrebna Vam je pomoć člana porodice ili domaćinstva koji se prethodno mora obučiti za izvođenje ove procedure.

Mane peritoneumske dijalize podrazumevaju povećan rizik od hernije (kila) usled pritiska tečnosti unutar trbušne šupljine. Pored toga, možete da dobijete na težini i postoji veći rizik od infekcije kako katetera tako i unutrašnjosti stomaka (peritonitis – upala trbušne maramice).

Koja terapija je najbolja za mene? — Transplantacija bubrega je optimalan tretman za većinu pacijenata. Pacijenti koji nisu kandidati za transplantaciju bubrega ili koji moraju da čekaju na bubreg obično se tretiraju ili hemodijalizom ili peritoneumskom dijalizom.

Izbor između hemodijalize i peritoneumske dijalize je kompleksan problem koji pacijent najbolje rešava zajedno sa lekarom, a često se konsultuju i članovi porodice ili negovatelji nakon što se pažljivo razmotre svi ostali faktori.

Na primer, hemodijaliza podrazumeva rapidne promene balansa tečnosti u organizmu i ne mogu svi pacijenti da je tolerišu. Neki pacijenti nisu odgovarajući kandidati za transplantaciju bubrega, dok drugi nemaju podršku kod kuće ili potrebne sposobnosti za izvođenje peritoneumske dijalize. Ukupno zdravstveno stanje, lične sklonosti i situacija u kući su tek deo faktora koji moraju da se uzmu u obzir. Moguće je preći sa jednog tipa dijalize na drugi ako se tokom vremena mogućnosti ili sklonosti promene.

---

---

Poštovani čitaoci, ovde se ovaj tekst završava (Dijaliza ili transplantacija bubrega – šta je najbolje za mene).

Mada, priča tek počinje. Ako ste kao pacijent hteli da saznate šta je bolje za Vas: dijaliza ili transplantacija, to ste mogli pročitati u napred navedenom delu. Ali, ako ste kao misleći čovek, pojedinac, koji razmišlja svojom glavom, hteli saznati ime autora, onoga ko je pisao (prevodio i objavio) taj tekst, te kako i zašto ga je objavio, onda sada počinje priča o tome.

Tekst „Šta je bolje za mene: dijaliza ili transplantacija?“ sam napisao ja.

Uopšte nisam pacijent, naravno. Ja sam doktor, lekar po struci, vodeći paranefrolog u državi Srbiji (paranefrolog je nefrolog za pare). Potičem iz neke bosanske zabiti, znate ono, odmah ispod piramida, Umićevića Jaruga, pa Mehine štale i moja kuća je sledeća, kad se silazi niz brdo. Ko je odatle krenuo, taj se nikad neće zaustaviti. Za izlečenje tog kompleksa: da si „niko i ništa“ iz „niotkuda“, bilo je potrebno uložiti mnogo truda i nerava. Procenio sam, ispravno, da je medicina najisplativija, pa sam odmah posle osnovne škole, završio srednju medicinsku školu. Naravno da nisam ni pomišljao da postanem medicinska sestra, (tj. medicinski brat), da bodem tuđe guzice i da previjam tuđe rane. Zato sam završio i fakultet, a za dalju karijeru sam procenio da je vojska najbolja, tačnije odlučih da postanem, ne oficir i džentlmen, nego oficir i doktor. Za siromašne, a promućurne gologuzane, vojska je oduvek bila najlakši i najkraći put za sigurno i brzo napredovanje. Zato sam uzeo vojnu stipendiju, potegao nekoliko rodbinskih i političkih (tada komunističkih) veza i završio sam u najvećoj vojnoj bolnici u najvećoj republici bivše nam SFRJ. To što sam povremeno morao oblačiti uniformu, ne znači da sam morao ići i u rat. Ne, taman posla. Ja sam se uvek pametno sklanjao iz tih „patriotskih poriva“, javno bih se uvek izjasnio da ću se prvi i dobrovoljno prijaviti, a tajno sam i rukama i nogama kopao, da ne mrdnem nigde gde bi moglo biti opasno. Tako sam uspešno izbegavao sve zamke, pleo mrežu informacija i saradnika koji su me veličali i predstavljali kao najboljeg doktora u toj bolnici. Nefrologiju sam izabrao zato što se tu obrtala najveća lova. Basnoslovne nabavke, darežljivi sponzori, putovanja, kongresi, plaćena predavanja, knjige, učešće u radu Komisija za izradu Standarda, Pravilnika, Smernica, Normativa, ispitivanja lekova na živim ljudima – pare su same stizale do mene, trebalo je samo naći dovoljno vremena da se sve to sakuplja. Ipak, najveća dilema izgledala mi je skoro nerešiva. Naime, nisam znao: Dijaliza ili transplantacija – šta je bolje za mene? Zato sam prvo bio šef dijalize. Ali, osim mogućnosti za zgrtanje para i privilegija, dijaliza je nosila i određene opasnosti. Mogućnosti infekcija virusima hepatitisa se javno pominjala za B i C, ali ja sam vrlo brzo shvatio da ih tamo ima pola abecede, ali se to krije i od pacijenata i od lekara. Zato sam posle samo 18 meseci (i to ne stalnog, nego povremenog) boravka u dijalizi – prešao na transplantaciju. Tamo sam se lakše probijao jer je transplantacija tada rađena u svega 2 centra u našoj zemlji. Od tada mi imunosupresivi i farmakomafija koja ih prodaje, postaju nerazdvojni prijatelji. Ipak, kada me je glavni šef bolnice pročitao i smenio me sa najvišeg položaja u upravi bolnice na nivo ambulantnog doktora, znao sam da moram napustiti državnu službu i krenuti iz početka.

Opet sam kalkulisao: Dijaliza ili transplantacija – šta je bolje za mene? Raspitao sam se o mogućnostima za prelazak u druge bolnice i nastavak bavljenja transplantacijom, ali i pored obećanja iz Zemuna i iz još nekih naših bolnica, znao sam šta zapravo tamo misle o meni. Shvatio sam, da me iskreno niko ne želi u svojim redovima, zato sam se opet opredelio za dijalizu. Podilazio sam i udvarao se (što nije bilo nimalo lako) tadašnjoj šefici Fonda zdravstva, tako da sam znao da će me ona podržati, a od ranije sam pustio buvu u uho mom „sponzorskom“ prijatelju, šefu glavne dijalizne kompanije, da treba krenuti u otvaranje privatnih dijaliznih centara. I tako sebi opet nađem vrhunsko uhljebljenje, pored privatne klinike koju sam odranije otvorio (na ženu, naravno) i koja mi je isto donosila lepe prihode. Prosto je neverovatno koje vam sve prednosti pruža nesređena država. Umesto da zabrani obavljanje privatne i državne prakse istovremeno, umesto da zabrani bavljenje istom delatnošću bar još 3 godine posle napuštanja državnog posla, meni je sve to bilo bogom dano, što se ono kaže. Preko starih veza iz Službe, uzeo sam (veliku) vojnu penziju, zadržao prihode iz svoje privatne Klinike i još postao direktor svih privatnih HD bolnica u državi Srbiji. A išao sam i u Bosnu, kao konsultant, za transplantacije. Da bih dobro naplatio svoj uticaj, za sobom sam u novu „privatnu“ firmu poveo još dvojicu (poštenih ali glupih) stručnjaka, nekoliko drugih rođaka i podrepaša, a sve svoje bivše (ili sadašnje) ljubavnice sam stavio na glavna mesta u novoj firmi. I eto, već posle 2 godine i tamo sam Glavni.

Intrigama i poturanjem lažnih afera smenio sam onu dvojicu, koji su previše visoko poleteli, smenio sam glavnog Šefa i njegovu švalerku (finansistu), a unapredio sam sebi odane i brkate nesposobnjakoviće. Ah, mercedesi, džipovi, vile, stanovi, vikendice, putovanja po egzotičnim državama, sada je i za mene sve postalo dostupno. Za istog onog malog „nikogovića“ iz „nigdnine“ sada se sva vrata otvaraju, a oni pred kojima sam ja nekada morao da se ponižavam, sada mene ljube u dupe i misle da ću im poverovati, zbog intenziteta.

Tako sam i ovo gornje pametovanje Dijaliza ili transplantacija bubrega – šta je najbolje za mene? postavio na sajt svoje firme samo da bih privukao što više mušterija, tj. glupih nesretnika (pacijenata) koji plaćaju moje savete, a na kraju ih opet pošaljem na VMA, jer koga su još privatnici izlečili …

Znam ja da su ove pojave već opisali i ismejali naši najpoznatiji satiričari: Domanović, Kočić, Nušić i Sterija Popović, ali to je život: liberalni kapitalizam, sve najcrnje strasti su sada legitimne i poželjne, a dostupne samo za one koji imaju novac. Sada sam na čelu domaćeg predstavništva najveće svetske dijalizne kompanije koja u svojim lancima dijaliznih centara drži 300 000 bolesnika, ali ja i dalje razmišljam kako da uvećam svoje prihode. Jedan, od mojih malobrojnih kritičara, drznuo se objaviti na svom internet blogu sledeći aforizam:

Ima li za Rajka kappa?

Kao to mu neki štos, narodna poslovica, zapitanost, o alavosti našeg čoveka, plus dvosmisao sa ona dva p koja asociraju na strani faktor, koji je kod nas glavni kreator svega. Isti pametnjaković je takođe, negde u kafani, rekao za mene da sam „seoski džukac koji je umislio da je nemački ovčar“. Elem, posle takvih umotvorina natovario sam mu naše kompanijske advokate na vrat, pa će se ostatak života povlačiti po sudovima. To je pravo javno-privatno partnerstvo. Privatnim položajem i uticajem sprečavam javne kritike. Novac rešava sve. Sve mogu da pobedim, ali kako da izađem na kraj sa samim sobom? Odnosno, sa osobom koja ovo piše. Teško. Ponekad mi ta dihotomija ne da dihat. Srećom, pa me ti napadi savesti brzo prođu. Osnovna poruka ove ispovesti jeste da sve možete postići, ako ste i spremni na sve. A ja jesam. I da se ne lažemo: iza ovolikog mog uspeha stoji težak i naporan rad, sve drugo su prazne priče. Ah, da ne zaboravim: tačan odgovor na pitanje: Dijaliza ili transplantacija – šta je bolje za mene? jeste: dijaliza. Dijaliza je za mene ipak mnogo bolja. Zato je u našoj državi i dalje zanemarljivo mali broj transplantacija. Da, dijaliza, to je moj konačni odgovor.

Aufiderzend.

.

.

---

---

---

.

.

---

---

 

Counterthink.  Fenomenalni:  Mike Adams i Dan Berger

…

.