Tekst sa naslovne strane Politike

Milica je imala sreće,

proverite zašto?

.

Poštovani čitaoci,

Prenosimo vam originalni tekst sa naslovne strane Politike od 12.06.2018. godine.  Komentare prepuštamo vama.

.

.

Нови живот са мајчиним бубрегом

Милици Пејчић је пресађен бубрег мајке Габријеле 1995, када је имала само 32 године. Таквој срећи нада се око пет хиљада људи у Србији који су тренутно на дијализи

Аутор: Јелена Попадић понедељак, 11.06.2018. у 22:00

Милица са мајком Габријелом која јој је поклонила бубрег (Фото Ј. Попадић)

Милица Пејчић из Суботице већ 23 године живи са трансплантираним бубрегом. За то време у болници је била само једном, и то због повишеног притиска, и живи као сав нормалан свет. Ове зиме отишла је у инвалидску пензију и посветила се унуцима..

– Када сам имала 32 године установљена ми је болест бубрега чији је узрок био непознат. Реч је о подмуклој болести чији се симптоми јаве када је већ касно. Открила сам да сам болесна због прехладе која никако није пролазила. Нажалост, моји бубрези су већ почели да отказују и физички су нестајали – сећа се ова храбра жена.

Милица је имала много више среће него 5.000 пацијената који у Србији тренутно морају да иду на дијализу. Добила је бубрег од мајке Габријеле, а након низа испитивања утврђено је да је мајка одговарајући донор.

– Наравно да сам то урадила без размишљања, јер сам гледала сопствено дете како нестаје. Као и код сваке мајке, жеља да јој помогнем била је јача од страха – наставља причу Габријела док у сали некадашњег хотела „Јадран” у Зобнатици, крај Бачке Тополе, чека да почне традиционални сусрет бубрежних инвалида Војводине.

Захваљујући игри судбине, али и умећу лекара Клиничког центра Србије, Милица је дочекала унуке, а Габријела је постала прабака. Када се Милица разболела њени синови су су имали седам и девет година. Сада су одрасли људи, са породицом.

Нико није могао да очекује да ће Милица успети да се опорави, да настави да ради као рачуновођа и да гаји унуке. Пре трансплантације речено јој је да просечан животни век особе којој је дониран бубрег износи само пет година. Срећом, живот наше саговорнице је показао да цифре, прорачуни и предвиђања понекад ништа не значе.

Зоран Мишковић, председник Савеза бубрежних инвалида Војводине, није имао толико среће. Већ десет године његово име се налази на листи чекања за трансплантацију бубрега. За то време, како каже, звали су га само једном.

– На дијализи сам 14 година. И када бих добио одговарајући бубрег мислим да више не бих био у стању да издржим трансплантацију нити би моје тело прихватило нови орган. Оперисао сам тироидну и паратироидну жлезду, карцином, уградио срчани залистак. Кости су ми крте и врло лако долази до прелома. Све је то последица вишегодишње дијализе – каже Мишковић, који је сву своју енергију усмерио само ка једном циљу, побољшању квалитета живота бубрежних инвалида.

А проблема, како смо чули на поменутом скупу у Зобнатици, има много. Због лоше дијализе, пацијентима страдају крвни судови, јер долази до таложења калцијума и фосфора. Кости постају крте, па нажалост многи бубрежни болесници заврше у инвалидским колицима. Многи лекови који се користе за умањење последица дијализе су прескупи, поготово за људе који су најчешће у инвалидској пензији.

– Недоступни су нам савремени лекови за регулацију нивоа калцијума и фосфора у крви. Месечна доза једног од тих лекова кошта чак 180 евра и готово нико не може да приушти ову терапију. На хируршко одстрањивање тироидне или паратироидне жлезде у Клиничком центру Војводине чека се годинама, а упут за Клинички центар Србије или ВМА немогуће је добити. Ипак, уколико вам комисија одобри ту интервенцију, после се мучите са упутом за контролу. То је врзино коло – упозорава Зоран Мишковић.

На одељењима за дијализу, како каже, постоји милион проблема. У идеалним условима сваки пацијент би могао да иде три пута недељно на дијализу која траје најмање четири или пет сати. У нашим болницама, како каже Мишковић, ова терапија траје много краће, што утиче на квалитет дијализе и одражава се на здравље пацијента. Иако је у Србији око 5.500 пацијената на дијализи, на листама чекања за трансплантацију је само око 670 људи. То је, како каже наш саговорник, у потпуности нереална цифра.

– Један од узрока ове нереалне статистике јесте велики број анализа које пацијенти морају да обаве пре него што буду стављени на листу за трансплантацију. То може да траје годину, две. Тако се губи драгоцено време јер би било идеално обавити трансплантацију пре почетка дијализе или током првих годину, две – речи су нашег саговорника.

О значају трансплантације на скупу бубрежних инвалида одржаном у недељу у Зобнатици говорио је и проф. др Душан Шћепановић, који 12 година живи са поклоњеним срцем. Он је подсетио присутне да предлог новог закона о пресађивању органа чека на усвајање у Скупштини Србије и да је он, у име неколико стручних удружења, упутио примедбе на овај правни акт. Још једном је поновио да наш трансплантациони програм мора да буде ефикасан, транспарентан и праведан. Да држава мора да користи посебан информациони систем како би, укрштајући податке о пацијентима и донаторима, расположиви органи били распоређени на одговарајући начин. Нова законска правила морала би све то да обезбеде, како је нагласио, као што морају прецизно да дефинишу правила у вези са добровољним донаторством органа.

.

http://www.politika.rs/scc/clanak/405364/Novi-zivot-sa-majcinim-bubregom

Милица Пејчић: моја прича

.

.

DiaBloG – 2018

Podrazumevani Pristanak

Ili: Kome Zakon leži u podrazumevanju, njemu javna rasprava nije ni potrebna.

Poštovani čitaoci,

Za početak ovog teksta izabrali smo jedan sočan (ili masan) vic.

Vic je još iz onih komunističkih vremena, ili, kako se to kaže: vic sa bradom. Ide, otprilike, ovako.

Završili letovanje Lala i Sosa, pa Lala na recepciji otvorio buđelar i pita recepcionara kol’ko je dužan. Recepcionar uzeo neko papirče i olovku pa nabraja: sedam dana, dvokrevetna soba, satelitski program, iznajmljivanje filmova, sauna, teniski tereni, masaža, sve skupa 800 000 dinara.

– Ali, druže ja uopšte nisam koristio ni saunu, ni filmove, ni masažu, niti teniske terene … – zavapi Lala, šokiran cenom.

– Žao mi je, mirno odgovori recepcioner i dodade: Mogli ste. To se podrazumeva.

– Lala ga pogleda pomirljivo, pa reče: Dobro. Od tih 800 000 dinara, ja ću ti dati 200 000 dinara, a 600 000 uzimam natrag, da bih ti naplatio to što si mi kresao Sosu svako veče – reče Lala i pokaza na ženu koja je čekala ispred hotela.

– Ali druže, ja nisam kresao Vašu ženu, zavapi recepcioner, crveneći u licu.

– Nisi, reče Lala, ali:  Mogao si. Podrazumeva se.

To nam je sada bila prva asocijacija na podrazumevani pristanak.

Verovatno i ne postoji bolji primer humora o podrazumevanom pristanku.

A ovde je zapravo reč o Zakonu.

Za one koji još nisu čuli, vlast sprema Zakon po kojem se građani već po rođenju smatraju pristalim za uzimanje organa. Uzimanje organa im se ima izvršiti u slučaju njihove moždane smrti, ako se dotični nisu izričito tome usprotivili, dok im je mozak još funkcionisao.

Ali, uvek ima neko ali, što devojci sreću kvari.

Protivnici ovog Zakona su odmah izneli sijaset argumenata protiv istog.

Pre svega sporan je pravni aspekt ove inicijative.

Kako je moguće da se neka pravna radnja zasniva na pretpostavci, i da bude važeća?

Znači, pristanak se podrazumeva, a nepristanak se mora dokazati.

Naš pravni sistem je do sada počivao na pretpostavci da smo nevini (ili čitavi) dok se ne dokaže drugačije, a sada se podrazumeva da smo svi predviđeni za tranžiranje, ako nema podataka da smo se izjasnili drugačije, a mozak nam ne radi.

Šta ako smo imali kolebanja, pre kome, ali eto ne stigosmo da se registrujemo kao revidirci?

Sve su to velika pitanja, za jednu, sve manju, državu.

U svetu se nauka i religija spore da li ima života posle smrti, a kod nas je nejasno ima li života i pre smrti?

Što reče jedan alkoholičar, koma nas je održala, njojzi hvala.

Ali, kome još trebaju kome?

Pa na TV se stalno emituje reklama: Ili jesi – ili nisi? A onda neko rikne…

Pravnici kažu da se takav Zakon kosi i sa Ustavom, ali i iz nekih drugih situacija videli smo da se „ne moramo držati Ustava kao pijan plota“.

Pravnici kažu, a i trgovci se slažu, da sve što ulazi u promet, pa makar to bilo i ljudsko meso, mora imati svoju cenu, mora se platiti vlasniku ili njegovoj porodici pravedna nadoknada, a državi porez. Bendžamin Frenklin je navodno rekao da su samo te dve stvari obavezne: smrt i plaćanje poreza. S tim što smrt možemo malo i da odložimo.

Jedna kolumnistkinja je povodom ovog Zakona čak napisala da ćemo svi postati rezervni delovi za Globalistan (?!).

Proverili smo, takva država i ne postoji, čak ni u područjima koja su bila pod turskom vlašću. Svašta. Necenzurisane, a lažu…

Osporavanje medicinskog dela ovog Zakona je još obimnije.

Navodno će medicinari sada požuriti da olako proglašavaju ljude moždano mrtvim samo da bi ostvarili „pozitivno poslovanje“. Svašta, kao da bolnice služe za zaradu, a ne za lečenje.

Sporno je i pitanje kako se i da li se uopšte može postojećim znanjem utvrditi smrt mozga (?!). Zaista, zar svako od nas nije iks puta posumnjao da neka osoba uopšte ima i gram mozga, iako diše, hoda i ima pritisak. I funkcionisanje i nefunkcionisanje mozga mogu biti potpuno neprimetni. Nema tog stručnjaka niti aparature u koje se po tom pitanju možemo pouzdati. Sve je relativno, samo u to možemo biti sigurni, apsolutno.

Mediji su prepuni senzacionalističkih naslova o osobama koje su se probudile iz višemesečne kome, čak su neki progovorili i strani jezik koji nikada ranije nisu čuli (?!). A bez stranog jezika danas si kao i bez mozga. (Zna se dobro koji je nama strani jezik danas jedino bitan).

Za one koji nisu znali: organi se uzimaju od osobe čije srce, krvotok i svi drugi organi još rade, samo mu je mozak umro. Naišli smo i na posebno dirljiv opis dešavanja pri žetvi organa, gledano iz ugla podrazumevanog davaoca. Navodno postoje svedočenja medicinara da ti nevoljni donori tokom eksplantacije organa reaguju burno, znojenjem, skokom pritiska i pulsa, trzajima, crvenilom i grimasama, čak i suzama.

Ali, zakon suzama ne veruje.

Podrazumeva se da se oštećeni više neće moći žaliti, pa je Pouka o pravnom leku nepotrebna.

Navodno, nijedno poređenje sa dosadašnjom medicinskom praksom ne ide u prilog ovom Zakonu.

Na primer, pri svakom prijemu u bolnicu potpisujete da dobrovoljno pristajete i na tako sitnu intervenciju kao što je transfuzija krvi, jer eto Zakon ne podrazumeva da vam se automatski može dati krv, ako to doktori predlože. Za transfuziju nema podrazumevanog pristanka, a organe će smeti uzeti automatski?!

Dalje, kada u bolnici pacijent prima ispitivani lek, obavezno mu se mora dati da potpiše tzv. „Informisani pristanak“. U tom pravnički sročenom tekstu se jako naglašava da je pacijent dobrovoljno pristao da prima ispitivani lek, da je prethodno detaljno informisan o svim aspektima delovanja tog leka i svojim obavezama u vezi uzimanja tog leka, da mu je dato dovoljno vremena da razmisli pre samog potpisivanja, da je imao priliku da se o svemu konsultuje sa svojom porodicom, svojim lekarom i svojim advokatom, a sve pre samog potpisivanja. Podrazumeva se da ima pravo i na osiguranje i novčanu nadoknadu, ako mu se nešto desi dok je u toj naučnoj studiji. I tek posle 2 stranice gusto kucanog teksta pacijent se potpiše – da bi popio neku tabletu!

A za organe, ne treba ništa – sve se podrazumeva.

Čak i onaj ko prima organ mora potpisati saglasnost da želi da ga primi,

samo se od davaoca ništa ne traži, nego će mu se organi uzeti čim neki doktor kaže: sad!

A doktorima, i aparatima, kao i inače, moramo verovati, zar je iko ikada video da su te dve kategorije negde pogrešile? Za Boga ne znamo, ali u doktore i aparate smo sigurni.

Ipak, predlagač Zakona ostavio je i mogućnost da neki budu izuzeti od primene ovog zakona. U izmenjenom Članu 50 Zakona o transplantaciji stajaće da uzimanja organa sa umrlog lica neće biti ukoliko se čovek tome izričito protivio.

Šta znači to Izričito protivljenje?

To znači da onaj ko ne želi da mu to urade mora dati pismenu izjavu u prisustvu 2 svedoka i da se to mora upisati u poseban Registar. (Registar Izričitih Protivnika, RIP?)

U medijima nema preciznih podataka gde će se voditi taj Registar.

Jedni kažu da će se upisivanje „nepristalica“ vršiti kod izabranog lekara, drugi kažu: u sudu, treći u opštini, ili kod notara, beležnika i sličnih popečitelja, pri registraciji automobila, ili pri podizanju dozvole, ili ko će ga znati gde sve ne, itd, itd.

Suština je kažu da će se na taj Registar gledati kao na Spisak izdajnika. Izdajnika velike humanitarne akcije, otpadnika od društva, biće to spisak sociopata, kukavica, primitivnih i samoživih ljudi, nespremnih da pokažu razumevanje i saosećanje za patnje drugih.

Em što će upisivanje na taj spisak već samo po sebi predstavljati stigmatizaciju, pretpostavka je da većina neće ni imati, ni vremena ni nerava, da obija pragove državnih institucija da bi u prisustvu 2 žiranta ostvarila pravo za koje smatra da mu po Ustavu pripada: da bude gospodar svog tela. (Što je najgore, i „izričiti“ smatraju da se to njihovo pravo podrazumeva i da za to ne treba da daju pristanak?!).

Da li će „vadioci organa“ stići da pre žetve prelistaju ceo Registar, da ne bude i tu neke „slučajne zabune“ iliti administrativne greške pri upisivanju, čisto teoretski razmatramo, jer zna se da toga u našoj birokratiji nikad nije bilo.

Ili je možda bolje da se propiše da će svaki „izričiti“ biti dužan da uz sebe uvek nosi neku karticu, lančić ili tetovažu, sa natpisom: „Ne vadi mi organe, jarane“. (Za izričite ženskog pola može i varijanta: Ne vadi mi organe, moj dragane).

Ima i obrnutih primera. Mediji su prikazivali jednog našeg poznatog Pisca zatvorske literature koji je na vratu istetovirao isprekidanu liniju i natpis:  „Ovde iseći“.  Šta reći:  izričiti donor?!

Neki idu čak tako daleko da sad konačno “shvataju” otkud odjednom kod nas poplava Odeljenja za ljudske resurse (human resources), ovaj zakon im je i bukvalno obelodanio šta je u pozadini svega ovoga. Organi. Organi prinude.

Još kada pročitaju u Članu 24 stav 1 ovog Zakona: “Ukoliko za pojedini organ umrlog davaoca u Republici Srbiji nije moguće naći odgovarajućeg primaoca organa sa Republičke liste čekanja, organ se može ponuditi odgovarajućoj međunarodnoj organizaciji, međunarodnoj instituciji i stranoj državi, sa kojima je uspostavljena uzajamna saradnja za razmenu organa radi lečenja u skladu sa ovim Zakonom”…

Lele …

U državi u kojoj još uvek traju sudski postupci zbog krađe beba, u državi na čijoj su okupiranoj teritoriji zarobljenim Srbima vadili organe naživo i preprodavali te organe “našim zapadnim prijateljima” (našim i albanskim prijateljima), zaista je bilo hrabro napisati jedan ovakav stav..

Pa još kad pročitate da je jedan običan smrtnik (?!) zvani Rokfeler, potrošio 6 (i slovima: šest) tuđih srca, jer je eto, po svim „medicinskim“ kriterijumima stalno bio prvi na Listi čekanja (link). Posle svega lakše ćete shvatiti da nije lako pisati zakone u svetu u kome su svi ljudi ravnopravni, samo su neki ravnopravniji…

U celoj ovoj zbrci malo je onih koji misle kao mi:

da nam ovaj Zakon nije ni bio potreban.

Pa kod nas je sve već regulisano.

Glasali ste, i to je sasvim dovoljno.

I treba prekinuti sa tim licemernim prenemaganjima.

Zar nismo izlaskom na izbore već dali svoj pristanak da nam se radi ono što nam rade?

Pa, ko je to, ako nismo mi, “preuzeo svoju sudbinu u svoje ruke”.

Sećate li se svih onih predizbornih slogana?

Ovo je ta budućnost u koju verujemo.

Naša budućnost i prevashodnost.

Pristali smo na sve to.

To se podrazumeva.

Podrazumeva se da naši narodni predstavnici prodaju svoje mandate i svoje mišljenje, kao na pijaci, onome ko im ponudi više para, ili ko ima bolju „ukupnu ponudu“.

To je Zakon tržišta, liberalni kapitalizam, susreću se ponuda i potražnja, Weber, Luter i Mirandola, šta sad, zar i mi Srbi da i dalje budemo lenji i zatucani, sad kad reformski i proevropski putevi nemaju alternative? (Ljig-Preljina?!, dva Lj na jednom putu, sumljivo?!)

Šta je uopšte izdaja, ako imamo Sporazume koji sve to podrazumevaju? Bitan je Pravni okvir, zar ne?

Zašto da nam neko otvara poglavlje, ako nismo udareni u glavu?

Zar nam nije već podrazumevan pristanak i na smanjenje plata i penzija? Nikakav poseban Zakon niti Registar o takvim radnjama nije ni pretpostavljen, a kamoli javna rasprava ili Referendum o istom. (Pa nije vam ovo Švajcarska).

Podrazumevani nam je pristanak i da nas prebijaju ljudi obučeni u fantomke ili u žute uniforme saveznog auto-moto društva (link). Zar da dotični gube vreme na dugotrajne (i neizvesne) pravne procedure?

Onog momenta kada smo ozakonili privatne prinudne izvršitelje, zar vam ijedan zakon posle toga treba?

Podrazumevani nam je pristanak i da našu decu prodaju Šveđanima (link), jer gde može biti naša ponuda iste vrednosti kao i ponuda nekog sa švedskim standardom, a nismo rasisti na pare?  (link)

Podrazumevani nam je pristanak na šund, kič, rijaliti programe i ostalo medijsko smeće koje kiblama istresaju na naše glave, sa svih kanala, novina, časopisa, talasa, društvenih mreža, konferencija i ostalih kanalizacija.

Podrazumevani nam je pristanak i na Briselski sporazum, dužničko ropstvo, MMF-ovo upravljanje finansijama, ambasadorsko nameštanje rezultata izbora, privatizaciju svega, ljudi i dobara, opštu rasprodaju svih principa i svih vrednosti, a kome je do morala ne može više ni u crkvu … Jer, i crkva podržava održivo državo, i ona podrazumeva pristanak na ovo.

Ukratko, batalite ta pljuckanja po svemu i svačemu, koja radite samo da bi u društvu “ispali pametni”, “prosvećeni” i “osetljivi na nepravdu”, „napredna inteligencija“, a deo ste sistema…

Glasali ste, i od sad sve što kažete može se upotrebiti i protiv vas koji ste glasali za nas.

Prevashodno.

Kažu da je Slobodan Milošević bio američki čovek. „Faktor mira i stabilnosti na Balkanu“. Kad su i njega krenuli da ruše bio je naravno, „iznenadjen i uvredjen“. Direktan, kakvim ga je Bog dao, pitao je lično Vorena Kristofera: „Šta treba da uradimo da nas SAD ne tretiraju kao neprijatelja?“

Mislio je da će mu ovaj odgovoriti: „Ništa. Ne vredi vam ništa. Uvek i svugde, mi ćemo biti protiv vas“.

Ali, nije tako bilo. Državni sekretar mu je dao konkretan odgovor: „Podrazumevani pristanak“. „Na sve što SAD i pomisle, podrazumeva se da vi uvek morate pristati. To je to.“

Sloba, znate već, nije pristao. Bio je oboren, uhapšen i „lečen“ lekovima protiv lepre. Bez pristanka, naravno. I do smrti, podrazumeva se.

Za one koji ne znaju, farmakoindustrija imunosupresiva, je jača od dijalizne farmakomafije. Imunosupresivi su vrlo skupi lekovi kojima se sprečava odbacivanje tuđeg organa. Naravno da oni uništavaju i imunitet primaoca, pa on postaje podložan infekcijama, virusima, tumorima, kancerima … – ali, o tome se ne piše. Insistira se samo na „humanosti“.

Isti oni narodi koji su Indijancima donirali ćebad zaraženu tuberkulozom, sada nama propagiraju „humanost“ i „značaj zaveštanja“ organa.  Znate li koliko dece dnevno umire od gladi, ali se za njih ne vodi kampanja o „značaju doniranja hrane“. Za sakupljanje hrane nema kampanje u medijima, a za sakupljanje organa idu prilozi svake nedelje. Samo pratite trag novca i sve će vam biti jasno. Naravno, posle unisonog višegodišnjeg prepariranja javnosti, uvek će se i kod nas naći naivčina koji će dobrovoljno i iskreno lepiti parole po Domovima zdravlja: „Don’t take your organs to heaven, heaven knows that we need them here“. A u pozadini tih kampanja su plaćeni stihoklepci koji su danima smišljali kako da ljude ganu i zgrnu milionski honorar. O pevaljkama i TV-zvezdama koje tim akcijama popravljaju svoj posrnuli rejting popularnosti ili svoj konto, da i ne govorimo (Rebrače, Trifunovići i sl).

Zašto kažemo transplantacija, a mislimo na bubreg?

Zato što se u našoj državi u 90% slučajeva transplantacije radi o transplantaciji bubrega.

Da su namere „gospodara iz senke“ časne i humane, oni bi učinili sve da poboljšaju kvalitet dijaliznog lečenja, da podstaknu stvaranje minijaturnih i transplantabilnih dijalizatora, i da dijaliza prestane biti sinonim za nešto najgore što čoveka može snaći. Ne, upravo u SAD je dijaliza najgora na celom Zapadu. Ali, donosi dobre pare.  Imunosupresivna farmakomafija će zarađivati još više, zato se mora omasoviti davanje i primanje organa, to je biznis. Nije cilj izlečiti, nego zarađivati.

U brojnim našim tekstovima smo već objašnjavali kako niko (ni pacijenti, ni lekari, ni mediji, ni političari) neće da pokrenu kampanju za poboljšanje kvaliteta dijaliznog lečenja, ali svi ko papagaji slave „Kidney Day“ i traže organe za „Novi život“, jer za to, „sponzori“ daju keš, odmah, bez problema.

O tome ko je kriv za samo 20% kvalitetnijih dijaliza koje imamo pravo dobiti u našoj državi, već smo iks puta govorili: korumpirani lobi načelnika klinika, dijaliznih firmi i političara, o kojima više i ne vredi trošiti reči.

Kad bismo vam otkrili kako izgledaju imovinske karte i putovnice naših eminentnih nefrologa, propagatora davanja organa i profitera od loše dijalize, verujemo da ne bi dočekali sledeću Novu godinu.

Već smo vam otkrili da je jedan naš „stručnjak“ i za dijalizu i za transplantaciju (i obrnuto), mesečno „bio dobar“ za 12 hiljada evra, redovne plate. „Produži život“, kaže on i smeje se, na plaži u Rio de Žaneiru.

Ima li neki načelnik, direktor, predsednik ili predsedavajući: udruženja dijaliznih pacijenata, sestara ili doktora, – a da ga farmakomafija nije „podmazivala“?

Tačno je, nisu svi isti. Jedni uzmu plastičnu torbu, USB privesak od 8 gigabajta i dva kišobrana sa nazivima imunosupresivnih lekova, a drugi dobiju 2 hiljade evra za jedno „naučno“ predavanje. Ali, niko ne želi da iskoči iz tog društva, nego želi da napreduje ka „naučnom“ odboru.

Znate li ko je najveći sponzor svih nefroloških kongresa u Srbiji, u EU i u celom svetu?

Sve je to gospodo, podrazumevani pristanak.

Svi znaju sve, ali se to tako podrazumeva.

E pa, kad se podrazumeva, koji će nam onda moj i rasprava o tome zašto se podrazumeva?

Ni dijalizni pacijenti čije crno-bele fotografije vise po gradu uz opskurni tekst o tome koliko dugo čekaju na poziv koji život im znači – nisu to uradili iz humanih razloga.

I oni su to naplatili, cirka negde oko, 200 evra, po liku, pa ti sad vidi koliko je dobila Agencija i ostali …

Podrazumeva se da sve ima svoju cenu, pa i aktivnosti dijaliznih pacijenata za poboljšanje njihovog lečenja, zar to nekog još treba da čudi?

I kao u onoj priči o tome zašto se u našem selu ne čuje crkveno zvono, ima tome najmanje desetak razloga.

A najvažniji je onaj prvi razlog: nemamo zvono.

Kad sagradimo transplantacioni centar, kad tamo zaposlimo stručnjake i damo im pristojne plate (da ne zveraju odakle će i koliko sebi namaći), kad budemo živeli u sređenoj i zadovoljnoj državi, …

Kad doživimo renesansu, onda ćemo imati i humanizam.

Jedno bez drugog ne ide.

Neko skoro napisa i ovakav, potresno iskren stav: “Da živimo u uređenoj i pravednoj pravnoj državi potpisao bih iz prve ovakvu inicijativu, ali ovde gde ministri savetuju državnim činovnicima da ne kradu previše, nego da kraduckaju …”

Da, šta reći?

Zašto mislimo da Zakon o podrazumevanom pristanku neće doneti nikakvo poboljšanje dijaliznim pacijentima?

Zato što smo sve inicijative, pa i one najhumanije već kompromitovali. Zato što se kod nas podrazumeva da su i doktori i pacijenti korumpirani. Svi su se već kompromitovali. I porodice pacijenata (primer Ognjenovića). Niko više i ne sumnja da će svi i u ovom problemu gledati, pre svega, da sebi nađu neku korist. Oseća se to, u vazduhu. Takva su vremena.

Pa šta, reći će neupućeni.

Pa, problem je u podrazumevanom redosledu događaja koji će se dešavati i nakon uvođenja ovog Zakona u praksu. Desiće se pretpostavljamo, da porodica neće dati saglasnost za uzimanje organa od podrazumevanog davaoca. Nisu dužni ni da obrazlažu zašto. (Kao što ne daju ni saglasnost za obdukcije umrlih u bolnicama).

Pa šta, reći će neupućeni, po Zakonu, njihova saglasnost nije ni potrebna.  Niti ičija saglasnost.

I to je tačno.

Zakon je Zakon, ali ..  život ide drumom …  a ne evropskim putevima koji nemaju alternativu.

Doktori koji žive u narodu koji za njih smatra da su korumpirani, mogu da uzmu organe podrazumevanom, mogu da se pozovu na Zakon i da verovatno dobiju proces na sudu, ako su glupi i naivni.

Znajući za kverulantsku narav porodica naših preminulih, podgrejanu na žaru teorija zavere, do Procesa će sigurno doći, sve sa zaklinjanjem da će se terati (još) do Štrazbura.

Ali, naši doktori nisu ni glupi, ni naivni. (Ne zaboravite, prihvatili su tržišne principe…)

Znaju doktori da će njihov Proces, biti njihov privatni Problem, da iza njih neće stati ni njihova Bolnica, ni njihova Država, ni njihova Crkva, a i Sudija im može biti sporan.

Pa će se akati po ročištima, svedočenjima, razvlačenjima i veštačenjima, jedno 6 -10 godina, a kolege će se podgurkivati i za njim govorkati: To je onaj što se protiv njega vodi Proces!

A za čije babe zdravlje, da doktor rizikuje sve to?

Za likove koji su uzimali po 200 evra da bi se slikali iznad rečenice da jedan poziv menja sve?

Idi begaj, ranije legaj …

Ko ne veruje neka se raspita, da li postoje slučajevi gde je preminuli za života bio potpisao i Donorsku karticu (zaveštanje), pa opet porodica nije dozvolila da se posmrtno od njega uzmu organi. I doktori su se sklonili.

Bez reči, bez rasprave (sudske).

I opet će biti tako, sa ili bez Zakona.

Nije naš problem u pravnoj regulativi, naš problem je što pokušavamo da lečimo bolest, simptom, a ne bolesnika.

E sad, ako neki doktor i pored potencijalnog sudskog maltretiranja, odluči da uzme organe od podrazumevanog davaoca i bez pristanka porodice, to će biti ne samo iz razloga što je taj doktor veliki humanista, nego je i vrlo motivisan „da organi davaoca nastave živeti u organizmu primaoca“. Dobar motivacioni govor je, kažu, veoma bitan,  otkriven je još u doba Feničana i svi se slažu da je još uvek neprevaziđen.

I zato:

Poštovani čitaoci,

ako ste i poverovali da jedan poziv menja sve, onda ćete poverovati i da jedna analogija objašnjava sve u vezi ovog Zakona.

Zamislite da vas neki Zakon tretira kao kompletnog idiota i da od vas traži da odete na neki šalter državne birokratije i da se upišete u Spisak onih koji ne žele ni da čitaju stavove iznete u ovom tekstu.

Nema šanse, reći ćete. Niste vi kompletni idiot.

Mi smo to znali.

Zato smo i koristili vaš podrazumevani pristanak, do samog kraja teksta.

Ovo je kraj.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

__________________________________________

.     .     .     .     .     .

.     .     .     .     .     .

Uprkos eminemtnim predavačima, javna rasprava o transplantaciji, Sala Kolarčevog Narodnog univerziteta, 06.10.2016, rečito je pokazala koliko u Srbiji ima dijaliznih pacijenata zainteresovanih za ovu temu:

.     .     .     .     .     .

Poslednji komentar na FB stranici ovog udruženja najbolje je pokazao šta dijalizni pacijenti misle o uzroku ovakve posvećenosti tome i ovakve posećenosti teme:

.     .     .     .     .     .

.     .     .     .     .      .

A m i n !

.     .     .     .     .     .

__________________________________________

Linkovi:

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/cija-su-nasa-tela/

http://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/260116/260116-vest12.html

http://www.dnevne.rs/zuta-stampa/hteli-to-ili-ne-svi-cemo-donirati-organe-predlog-novog-zakona-sokirao-srbiju-video-info

http://www.vaseljenska.com/misljenja/protestno-pismo-protiv-najave-mandatornog-doniranja-organa-gradjana-srbije/

http://www.vesti.rs/Zdravlje/Reagovanje-ministarstva-zdravlja-povodom-zabrinutih-gradjana-u-vezi-sa-doniranjem-organa.html

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/2342906/najvazniji-poziv-u-zivotu.html

http://www.naturalnews.com/053693_mandatory_euthanasia_California_organ_harvesting.html

http://www.raziskovalec-resnice.si/sr/clanci/54-cinjenice-o-doniranju-organa.html

http://www.kurir.rs/hteli-da-iskljuce-aparate-a-on-se-probudio-clanak-130216

http://abcnews.go.com/Health/patient-wakes-doctors-remove-organs/story?id=19609438

http://www.syracuse.com/news/index.ssf/2013/07/st_joes_fined_over_dead_patien.html

http://www.kurir.rs/bizarno-bez-kojih-organa-ne-mozete-i-kolika-im-je-cena-na-trzistu-clanak-960545

http://www.initiative-kao.de/g-meyers-report.html

http://www.lifeguardianfoundation.org/

http://www.kurir.rs/vesti/srbija/2867255/natpis-u-bolnici-razbesneo-srbiju-ako-niste-donirali-bubreg-platite-participaciju

https://www.lifesitenews.com/news/brain-death-as-criteria-for-organ-donation-is-a-deception-bereaved-mother

http://webtribune.rs/sokantno-otac-oruzjem-sprecio-da-lekari-iskljuce-njegovog-sina-sa-aparata-sin-se-oporavio-i-oziveo-video/#

Dragan Bogdanović: Moja priča

Zovem se Dragan Bogdanović, iz Podgorca sam kod Boljevca, i evo sada sam već 34 godine na dijalizi, od svoje 14 godine, a lečim se od svoje 5 godine…

Priču ću početi nekim hronološkim redom ..

U mojoj porodici sam bio najmlađe dete, živeći uz roditelje i dve starije sestre. Veoma rano, oko moje 5. godine života, lekari iz Bora su utvrdili da mi nešto oko bubrega nije u redu, te su me uputili na Dečiju kliniku u Beogradu. Tamo sam veoma dugo ležao, od februara 1972. pa do aprila 1973, oko 14 meseci …

Utvrdjeno je da imam anomaliju mokraćnih kanala, veziko-ureteralni refluks, sa dijagnozom Uretero-Hydronephrosis billateralis. Tamo sam te 1972. godine i imao težu operaciju, operaciju mokraćnih kanala, koju je tada uradila moja doktorka, tada eminentni dečji hirurg urolog, dr. Mirjana Živkucin.

Takodje je tada utvrđeno da nemam jedan bubreg, valjda desni. Konstatovano je da je operacija bila uspešna, ali da je to trebalo uraditi dosta ranije, zbog mogućih budućih problema sa tim bubregom. Svaka 2-3 meseca sam stalno išao na kontrole u Tiršovoj, pa više puta opet tamo ležao kod dr Živkucin, i po više od 6 do 7 meseci… Ukupno sam na Dečjoj klinici ležao preko 3 godine …

Uz sve to, ja sam završavao razrede sa zavidnim uspehom, interesujući se za nauku, medicinu, astronomiju, čitajući Galaksiju još od 8. godine … Godine 1979. sam imao drugu operaciju, od ukupno 7 do sada … Tada u Zaječaru, ali opet kod dr. Živkucin, koja je tada, igrom slučaja, počela da radi na Dečijoj hirurgiji u Zaječaru.

Od 1980. sam češće ležao u bolnici u Zaječaru, polako mi se ureja povećavala, a dešavalo se i da po mesec dana primam infuzije …  Tako da od avgusta 1981. ulazim u azotemiju, sa veoma povećanom urejom i kreatininom, ureja 45, a kreatinin oko 1400, uz pad hemoglobina na oko 45. Sećam se te utrnolosti tada, malaksalosti, a i grčeva po nogama…

Krenuo sam u 8. razred te godine… I onda mi je preko noći naglo pozlilo, tog 8. oktobra 1981… Hitno ostajem u bolnicu u Zaječaru, i odmah me sa hitnom voze za Beograd… Primili su me na Pedijatrijskoj klinici ’’Dr. Olga Popović Dedijer’’, i brigu o meni preuzeli prof. dr Borivoj Ćurčić i doktorka Krivokapić. Ja sam bio u veoma lošem stanju, hipertenzivan 170/90, sa krvarenjem iz nosa, perikarditisom i bukvalno pred samom uremijskom komom… Kreatinin 1926, ureja oko 50, uz hiperkalemiju i hipokalcemiju, uz hemoglobin 38 i HCT 0,14…

Dana 13. oktobra 1981. mi dr Borić plasira peritonealni kateter u trbušnu duplju, i tada krećem sa peritonealnom dijalizom, danonoćno, 8 izmena za 24h. Diureza mi je bila 150ml/24h. Bili su to teški dani, nekih perioda se i ne sećam. Nisu verovali da ću se izvući, a ako bih se i izvukao, mislili su da neću stati na noge… Kiseonik, mnogo transfuzija krvi, povremeni skokovi tenzije i do 240/120, pa injekcije Hiperstata… Nakon mesec dana je krenulo na bolje, uz veliku negu i brigu svih na klinici.

Dana 26. novembra 81 na Dečjoj klinici mi je dr Borić uradio fistulu na levoj podlaktici, a ona mi je jedina i još radi. Polako, i uz pomoć sestara sam prohodao posle više od 2 i po meseca.

5. januara ’82. krećem sa hemodijalizom u Tiršovoj, gde ubrzo prelazim da ležim, kod prof. dr Milane Popović-Rolović. Diureza mi je u početku bila oko 1100 ml, pa sve manja i manja. Tenzija se normalizovala, pa posle mesec-dva više i ne uzimam ništa za pritisak. Roditelji su mi odmah tada ponudili svoje bubrege za transplantaciju, ali je tada sredinom ’82. nažalost iz Zavoda za tipizaciju stigao rezultat da mi roditelji ne mogu dati bubreg zbog nepodudarnosti tkiva. Krvne grupe se nisu podudarale, ja sam O Rh+, mama A Rh+, a tata B Rh+… Sestre nisu hteli testirati zbog mladosti, 20 i 22 godine. Krajem aprila ’82 idem kući, i prelazim na dijalizu u Zaječaru, uz redovne kontrole na Dečjoj klinici.

Išao sam u školu, i juna ’82 završavam 8. razred, polaganjem razrednog ispita. U Zaječaru sam bio daleko najmlađi pacijent na dijalizi, kod dr I. Trailovića, dr S. Živković i dr S. Jelić. Sestre su bile izuzetno dobre, kao i uvek do sada. Ja sam imao izuzetno pozitivan stav i energiju. U septembru ’82 krećem u prvi razred srednje škole u Zaječaru, tada zajedničke osnove srednjeg usmerenog obrazovanja.

Stavljen sam na listu za kadaveričnu transplantaciju, ali mi do danas nije radena ni jednom, uz 2 do 3 poziva do sada. Na Dečijoj klinici su spremali dokumentaciju da me pošalju za Pariz, gde sam i bio avgusta ’85, sve o trošku SIZ-a zdravstva, tada u SFRJ.

U Parizu sam sa ocem bio oko 3 dana, uz 1 dijalizu tamo, gde sam i stavljen na listu za transplantaciju. Ali poziva nikada nije bilo. ’86 godine završavam srednju ekonomsku školu IV SSS. Uz sve misli i želje da završim i srednju Medicinsku školu, koju igrom slučaja nisam bio upisao redovno. Stavljen sam na biro rada jula ’86.

Otac mi je bio VKV kovač, i uz svakodnevnu borbu sa usijanim gvožđem, u svojoj kovačkoj radnji, plaćajući redovno porez, uspevao je kako tako da mi obezbedi ono što mi je bilo potrebno, prvenstveno oko lečenja, jer su troškovi bili enormno veliki i u dugom vremenskom periodu, još od kraja 1971. godine. Mama mi je bila domaćica, ali pismena, stub kuće, i veoma je bila vredna i posvećena meni, mojoj ishrani, koja je morala biti strogo balansirana propisanim dijetetskim režimima, bez masti i sa malo soli, bez mnogo kalijuma i fosfora, uz strogo propisanu terapiju uz vitamine i kalcijum Sandoz C-500 po 2-3 dnevno, Folan, i Aluminijum Hidroksid – koji se na nesreću, kako se kasnije pokazalo tada davao, jedno 4-5 godina, sve u dozi 3×3 od 400 mg, a kod nas tada još nije bilo Kalcijum karbonata. U terapiju su bili uključeni i metaboliti Vitamina D3, na početku Rocaltrol od 0.25 mcg 1×1. Zadnja transfuzija je bila aprila ’84, koja je i bila kriva što maja ’84 godine nije bila urađena transplantacija bubrega po pozivu sa Urološke klinike, zbog prisustva antitela. Krvna slika mi se popravila, tako da mi se hemoglobin kretao oko 120 do 140, bez Eitropoetina ili Recormona kasnije. Ja sam se dosta kretao, ali sam uvek bio mršav i pokretan. Na početku hemodijalize ’82 suva kilaža je bila oko 30 kg. A kasnije se postepeno povećavala, ja sam porastao u visinu preko 15 cm uz dijalizu, a suva kilaža do maksimalnih 47,5 kg posle dijalize. Zadnji EHO srca je bio radjen ’85 godine na Dečjoj klinici kod dr. Ide, i bio je u redu. Ja sam tada dijaliziran pločastim low-flux dijalzatorima Travenol 1000 i 1001, kasnije Medial S10 Zdravlja Leskovac, acetatnom dijalizom, na aparatu Travenol, velike linije, uz polako, sve veće i veće protoke krvi, na prvoj hemodijalizi ’82: 120 ml/min, 3 sata, pa sledeća je 4 sata, i posle sve po 5 sati, 3 puta nedeljno. ’90 je krvna pumpa prelazila 350 ml/min. 2000-e oko 400 ml/min. A 2008. godine maksimalnih 450 ml/min!

1987. sam sa Dečije klinike prešao u KCS kod dr Radmile Blagojević-Lazić, i išao na redovne kontrole na 2-3 meseca. Od 1990 godine primećuje se porast PTH, preko 480 jedinica. A početkom ’91 je PTH prešao 2400 jedinica, uz sve znake sekundarnog hiperparatireoidizma, povećanom AP, Ca i P, uz veći svrab kože, bez većih bolova.

Juna 1991. ostajem da ležim na Klinici za nefrologiju KCS, kod prof. dr Ljubice Đukanović, kada mi i rade paratireoidektomiju na II hirurškoj klinici Endokrinologije, a uradio je dr Diklić. Na nefrologiji KCS sam ležao do sredine jula ’91. Hirurg mi je odstranio 3 paratireoidne žlezde, a zadnja je secirana na polovinu, i obeležena metalnim klipsom. Nakon operacije, PTH vrednost je brzo pala na 5.5 jedinica.

Ispostavilo se, da je trebalo pre paratireoidektomije, da bi se odstranio eventualno nataloženi aluminijum iz kostiju, primeniti određene infuzije kako bi se iz kostiju eventualno odstranio nataloženi aluminijum, uz jače HDF i HF, sa visokoprotočnim high-flux dijaliznim membranama, i tako spreče razne štetne nuspojave.

Međutim, posle te operacije paratireoidne žlezde, meni je bilo sve bolje, oporavljao sam se, nisam više imao svrab, a ni nikakve bolove, posle rehabilitacije u Gamzigradskoj banji, maja ’92. Polako sam bivao sve jači, vežbao sam, dosta pešačio i trčkarao, dnevno i više kilometara, tu od kuće pa do okolnih mesta, 4-8 km. Takodje, ispostavilo se da sam posle te operacije upao u hipoparatireoidizam, što je vodilo Adinamičnoj bolesti kostiju (Usporen metabolizam u samoj kosti), uz veoma malu vrednost PTH, ispod 1 jedinice.

Od 1992. godine krećem sa borbom oko nabavke aparata za kućnu dijalizu, HDF i high-flux membrane, kako bi se izbegla sledeća velika opasnost mom zdravstvenom stanju, zvana Amiloidoza, to jest taloženje beta-2-mikrogrobulina oko nerava, zglobova i sinovija, u vidu amiloidne artropatije, karpal tunela itd.

Stanje u zemlji je sve lošije, sankcije i ratovi u okruženju, ja imam 25 godina, ali se sve teže živi, i te akcije oko nabavke neophodnog aparata padaju u vodu već te ’93. godine kada se zbog velike hiperinflacije gube određena sredstva koja su razna preduzeća uplatila u Jugobanci u Boljevcu, na moj račun. Taj novac je ispao smešno mali krajem ’93godine, i nije moglo ništa da se uradi sa njim, a ništa i nije podignuto, jer je to trebalo direktno iz banke uplatiti fabrici za aparat. Bilo je tada naslova u novinima o toj akciji, Večernje novosti, Timok… itd.

Tek krajem te ’93. sam poslao dokumentaciju za novčanu pomoć u vidu dodatka za pomoć i negu, preko Centra za socijalni rad, veoma se teško živi i tako da polovinom ’94. godine počinjem da primam taj dodatak, od samo 19.5 čika Avramovih novih dinara, a te godine mi i otac počinje da prima zanatlijsku penziju.

Zdravstveno stanje mi je sve bolje i ja polako nastojim da ostvarim iskonsku želju da vanredno upišem i završim srednju Medicinsku školu. Koju godinu ranije je u centru za hemodijalizu u Zaječaru, više pažnje mom lečenju pružala dr Biserka Tirmenštajn-Janković, a bili su tu i drugi mladi lekari, dr Milenko Živanović, dr Predrag Golubović, dr Dragana Videnović, a nešto kasnije i dr Svetlana Jovanović, uz već pomenute lekare na početku, sa tadašnjim načelnikom dr Ilijom Trailovićem i dr Slobodankom Jelić, a dr Snežana Živković je prešla na Interno odeljenje.

I kao što rekoh te ’94. sam vanredno upisao srednju Medicinsku školu u Zaječaru, kao prekvalifikaciju uz polaganje samo određenih stručnih ispita iz struke, za svaku godinu, od I do IV. Od 1. novembra ’94. prelazim da sam stanujem u Zaječaru, polažem ispite, idem na praksu i idem na dijalizu… Uklapam i uspevam sve to, a mnogi nisu ni slutili da ja idem na dijalizu, hemoglobin je preko 140, Eritrociti preko 4 miliona, ja sam mogao i da trčim, bez zamaranja, 500 do 1000 m. Čak sam i na dijalizu išao peške preko 4 km od stana, a i nazad posle dijalize isto tako, a ponekad i autobusom, samo da bih mogao sve da postignem, ujutru na dijalizu, posle dijalize idem u stan, sredim se, istuširam, i u 2 sam na praksi, a najviše sam bio na nefrologiji, uz i druga potrebna odeljenja Zdravstvenog centra u Zaječaru.

Januara ’96. završavam i 4. godinu srednje Medicinske škole, i završio sam je za oko 15. meseci. Sećam se kako su pacijenti na odeljenju hirurgije, posle operacije želeli da im ja dajem injekcije, valjda zbog lake ruke, i bezbolnog davanja… Pa ja sam u to vreme već uveliko sam sebe punktirao u arteriju i venu na hemodijalizi, uvek uspešno… Pripremao sam se za kućnu dijalizu, pa sam to lako savladao. Od jula ’96 pa do januara ’97 sam volontirao u Zdravstvenom Centru u Zaječaru, najviše na odeljenju Nefrologije, a rukovodstvo Zaječarske bolnice mi je obećalo da će mi izaći u susret u vezi zapošljavanja. U martu ’97 godine sam položio Državni stručni ispit, a nakon toga i više puta sam se javljao na konkurse za posao, ali se ništa značajnije nije dešavalo… Te ’96 sam položio i vozački ispit B kategorije u Zaječaru, u vreme volontiranja. To volontiranje sam uspešno uklapao uz dijalizu. Dijalize sam veoma dobro podnosio, u 99,99 % slučajeva.

Međutim, pošto se ništa nije uspelo u vezi nabavke aparata za HDF, tada Gambro AK 100 Ultra S, bilo je bombardovanje ’99 godine, meni se početkom 2000. godine javljaju prvi simptomi karpal tunela, dakle Amiloidoze, na desnoj šaci, uz trnjenje 3 prsta i sevanje u šaci, koje nakon godinu dana blago zahvata i levu šaku.

2001. godine, prvo operišem karpal tunel na desnoj šaci juna meseca, a u julu i na levoj ruci, u gradskoj bolnici na Zvezdari, gde me je uputila Prof. dr Ljubica Đukanović, kod dr Nade Dimković, a operacije je uradio neurohirurg dr Anđelić.

U to vreme dijaliza nije imala kvalitetnu potrebnu opremu, počev od reverznih osmoza, kvaltetnih aparata za dijalizu i dijalizatora, nije se mogla raditi ni high-flux bikarbonatna hemodijaliza, a kamoli HDF i HF. HDF se jedino mogla raditi na VMA negde od 1995. godine.

Sankcije, ratovi i bombardovanje je paralisalo unapredjenje hemodijalize u Srbiji u to vreme. Ja sam tako te 2002. godine rešio da sve to promenim na bolje u celoj Republici Srbiji, prvenstveno uključenjem u rad Udruženja bubrežnih bolesnika Republike Srbije, tada je bio stari Predsednik Petar Budisavljević, i ja sam bio izabran u izvršni odbor Udruženja u Beogradu. Zacrtali smo da se moramo izboriti da se u Srbiji uvede HDF u svim centrima, uz sva moguća poboljšanja i uvođenje zlatnog standarda u terapiji pacijenata na dijalizi. Borili smo se i za povećanje tuđe nege i pomoći u Srbiji, ja sam u to vreme imao samo 1.800 dinara za dodatak nege i pomoći drugog lica.

Angažovao sam se više i za obilazak drugih centara za dijalizu, kako bi se svuda unapredili uslovi dijalize. Negde u to vreme je za novog Predsednika udruženja izabran Nikola Gruber, a potom je i objedinjen Savez bubrežnih invalida Republike Srbije.

To što smo zacrtali već se ostvarivalo 2004. godine, recimo u Zaječaru su kod nas stigla 2 aparata za HDF, marke Fresenius 4008H, a i osmoza je unapređena. Ja sam tada prešao na high-flux membrane, prvo na F60S uz veće propiranje tečnošću. Uz takvu dijalizu je izvršena kontrola beta-2-mikroglobulina pre i posle dijalize. Pre dijalize se kretao oko 44 jedinica, a posle takve dijalize oko 4.5 jedinica, normalno je do 1.7 jedinica.

Nažalost, sve je to bilo kasno, i meni marta 2003. počinju veći bolovi u desnom kuku, a kako sam se angažovao i u radu udruženja, bio sam sa sve težim hodom i sve većim bolovima.

Nisam se predavao i borio sam se i za sebe i za druge, svuda koliko sam mogao. Od 2002. godine sam povremeno primao Rekormon od 2000 jedinica, i još nisam dobio tranfuziju od te daleke ’84. Ali, s početka 2005. godine dobijam bolove i u levom kolenu, a i u levom kuku, što u većoj meri remeti moje kretanje. Aprila 2005 zadnji put autobusom putujem za Beograd, obišao sam i Novi Sad, bio tamo kod nekih prijatelja, pa u povratku svratio kod Pere Budisavljevića, kome se stanje pogoršavalo i koga sam tada video poslednji put.

Znao sam ga od 1987, u početku onih akcija za kućnu dijalizu, ’90-ih mi je sa udruženjem više pomagao, kao i Snežana Vukotić… A ona je čudo i ogledalo onoga kako se posle skoro 34 godina može proći bez komplikacija na dijalizi koje ja imam. A to je uz rani tretman high-flux membranama visokog protoka uz naizmeničnu terapiju HDF sa HF, uz ultra-čistu vodu, kvalitetnu reverznu osmozu i aparat, koliko znam Gambro AK200 Ultra S, i Gambrovi dijalizatori 24S ranije, i Polyflux 210H sada. To su činjenice! I drago mi je da je tako.

Dakle, krajem aprila 2005. vraćam se iz Zaječara kući kod mojih roditelja, posle 10 i po godina života u Zaječaru, nisam više konkurisao za posao još od 2002. godine.

Sve te godine su mi roditelji pomagali, kao i sestra. Vikendima sam kako kad išao kod roditelja, ili su pak oni dolazili kod mene u Zaječar. Ali evo sad sam opet u rođenoj kući.

Krajem 2005. prelazim na HDF sa kesama supstitucione tečnosti od 10l, što traje do proleća 2006, kada prelazim na HDF utorkom i subotom, a HF četvrtkom, na aparatu Gambro AK200 Ultra S, i dijalizatorom Gambro Polyflux 24S tada, kasnije 210H.

Povremeno je bilo problema zbog raznih tendera i promena dijalizatora, koji nisu baš najbolje funkcionisali na tom aparatu, a ja sam i zdravstveno osećao neke promene, bolove i čudne simptome. Mnogo je važno održati kontinuitet u snabdevanju odgovarajućim dijalizatorima i rastvorima. Uz angažovanje svih lekara, medicinskih sestara i tehničara, ostalog osoblja, kao i elektrotehničara za održavanje aparata za dijalizu, hemodijaliza u Zaječaru je veoma napredovala i ja sam je mogao svrstati među prvih 5 u Srbiji, i pored loših i starijih prostorija koje su još iz 1977. godine, kada je počela sa radom. Bilo je manjih adaptacija i proširenja, tako da sada ima 21 dijalizno mesto, u 5 dijaliznih sala, a ta peta je na spratu uz odeljenje nefrologije. Kada sam ’82 počeo dijalizu, tu je bilo 12 aparata u 3 sale.

2002 godine zadnji put se kontolišem kod prof. dr. Ljubice Đukanović, koja je te godine penzionisana. Veoma se angažovala oko mog lečenja i zahvalan sam joj na svemu, kao i svim drugim mojim lekarima, počev od dr Mirjane Živkucin pa do sada već pominjanih, da kažem lekara, a i mojih dragih kolega, jer je ipak bilo u planu da upišem Medicinski fakultet, da se bavim naučno istraživačkim radom i unapređivanjem lečenja.

Posle sam na kontrole u KCS išao kod dr Svetlane Pejanović, ponekad i kod prof dr. Višnje Ležajić, koja je 1982. bila na hemodijalizi Dečje klinike, a 2008. igrom slučaja, opet kod dr Radmile Blagojević Lazić, koja je u to vreme spremala mene i moju sestru kako bi mi bio presađen bubreg moje sestre, mada sam ja bio malo skeptičan. Rađene su nam neke analize. Išli smo više puta i na više mesta, i trebalo je od nekud da mi se jave telefonom i omoguće nastavak pripreme za transplantaciju. Međutim, sa tog mesta je zapelo, neke dozvole fonda nije bilo, i to je sve propalo. Amiloidoza se i dalje povećavala i polako zahvatala oba ramena, sa atrofijom ramenih mišića, pa kičmu od vratnog dela, dole u krstima, pa ponovo karpal tuneli, na obe šake. Te 2009. godine idem da ležim na nefrologiji VMA, uz 5 sati HDF, 3x nedeljno, radi rešavanja problema amiloidoze, nekih operativnih zahvata, mislio sam bar da reše ponovne karpal tunele, ali ništa od toga se nije desilo, posle 22 dana sam poslat kući, da kažem vidno razočaran i iznenađen svim tim kako mi ništa nisu uradili, a imao sam uput overen u fondu. Samo dijaliza je bila na visokom nivou uz uvek HDF sa dijalizatorom 210H, i infuzatom od oko 40L po tretmanu.

A to sam imao i u Zaječaru, ako ne i bolje nego na VMA. Posle toga nisam više nigde odlazio u Beograd. Hteo sam da saberem misli i da vidim polako šta ću, da povratim veru uz sve pozitivnije misli, što sam uspevao da širim i na druge u okolini. 2010. mi se posle 25 godina opet radi EHO srca, i posle toliko godina hemodijalize na mom srcu je sve u redu, nema nikakve dijagnoze, sve je bo, potpuno normalno.

Septembra 2011. mom ocu u 77. godini života ugrađuju pejsmejker u Zaječaru, što je ipak imalo uticaja na mene, tako da mi krajem tog meseca nije baš bilo dobro, imao sam neku temperaturu, spavao i u određenom trenutku zaboravio da sam već popio Diklofenak tabletu, pa sam nakon sat vremena ponovo bio popio još jednu tabletu, a već sam stalno bio pio 3x50mg diklofenaka, a danima kad sam na dijalizi bih zbog bolova pio ujutru rano 1 retard tabletu od 100 mg. Znači posle te druge tablete od 50mg, popio sam uveče još jednu, a sutra ujutru od 100 mg pošto idem na dijalizu.Ali od tog jutra su krenule krvave stolice. Išao sam na dijalizu tog dana, ali sam se vratio kući posle dijalize. Osećao sam malaksalost i vrtoglavicu, stolice su i dalje bile krvave, tako da sam sledećeg dana ostao da ležim na Nefrologiji u Zaječaru. Izgleda da sam bio izgubio pola svoje krvi, pa mi se hemoglobin sa prosečno 120 spustio na oko 55, tako da sam bio prinuđen da posle oko 27 i po godina ponovo primam transfuzije krvi. Mislim da sam primio 10 kesa krvi, uz odgovarajuću dijagnostiku i terapiju, i svesrdno zalaganje svih lekara dijalize i nefrologije na čelu sa dr. Biserkom i dr. Milenkom. A naravno moram da istaknem SVO osoblje, sve lekare i sve sestre dijalize i nefrologije, računajući i spremače koji su se istakli vozeći me svuda sedećim kolicima i pomažući mi kod dijagnostičkih procedura u Zaječarskoj bolnici. Hvala svima!

Tada sam na nefrologiji ležao oko 23 dana, i oporavio sam se uz odgovarajući dijetetski režim, i uz terapiju injekcijama Controloca i Ranisana, što sam posle bio uzimao još kući, ali u tabletama, ukupno oko 8 nedelja, jer je dijagnostikovan erozivni gastritis. Međutim, ja sam nastavio preventivno da jednom dnevno ujutru uzimam Controloc od 20 mg. Usled tog krvarenja, smanjila mi se suva kilaža za oko 4 kg, koju sam bio povratio tek za oko 2 godine. Transfuziju više nisam primao od te 2011 godine.

I narednih nekoliko EHO srca je bilo normalno, kao i ove 2015. godine.

Uz vitaminsku terapiju kao i uvek, tu na dijalizi dobijam injekcije gvožđa od 100 mg, jednom ili dva puta mesečno, obično utorkom uz injekcije vitamina C 500 mg i Bevipleksa na kraju dijalize, a samo gvožđe se pušta posle pola dijalize. Od aprila ove 2015. godine sam osetio određene promene kada je promenjen dijalizator, konkretno Asahi Leoceed 21H, sterilisan gama zracima, i imao sam ga 3 meseca. Neki simptomi su ostali, a neki su se izgubili. Nadam se da nije nešto ozbiljnije. Trenutno sam na dijalizatoru HDF 100S, od 2.4 m2, koji je ipak dosta bolji. Zbog površine, a i veće eliminacije većih i srednjih molekula. Na Asahi dijalizatoru je izgleda samo klirens manjih molekula bio veći, ali to nije najznačajnije za opšte stanje.

Moj KT/V je uvek bio veoma visok, preko 2.20 .

Trebalo bi naći adekvatno rešenje u snabdevanju materijalom dijaliznih centara u Srbiji, kao i pacijenata na kućnoj dijalizi, a ne da se daje samo najjeftinije, a najkvalitetnije i najskuplje odbacuje. Neshvatljivo je da nama dijalizatore određuju finansijske institucije i pojedinci u njima koji sa medicinom nemaju veze, a uređuju nam i tendere.

Mislim da bi se sada i naše udruženje više trebalo angažovati i oko toga, kao i oko još jedne veoma važne stvari sa sve pacijente na hemodijalizi, a to je povećanje procenta HDF tretmana u našoj zemlji sa 20% na znatno više. A naravno da se treba izboriti i za poboljšanje uslova rada svog osoblja na hemodijalizama, lekara, medicinskih sestara i tehničara, kao i svih ostalih zaposlenih u službi. Konkretno, kod nas u Zaječaru bi veoma dobro došlo kad bi se izgradila sasvim nova zgrada za hemodijalizu sa nefrologijom, koja bi bila dobro funkcionalno i praktično smišljena sa potrebama službe i samih bolesnika.

Evo ova moja priča se malo odužila, jer je ipak malo teže ispričati tako dugu istoriju moje bolesti od preko 43 godine u kraćim crtama.

Da ovu moju priču polako privedem kraju, uz neku poruku, koja bi svima ulilo više vere i nade, i pozitivne energije naravno…

Dakle, ovo je bila moja priča, i vidite sa kojom energijom sam ja sve to prošao još sa svojih 5 godina, uvek sam razmišljao pozitivno, jer samim tim određujemo budući ishod nekog problema. Samo napred, poručujem svima, jer humanost i nauka će puno toga rešiti. Na pomolu su razna naučna otkrića u medicini, koja se vremenom uvećavaju i nose razna rešenja u otklanjanju raznih oboljenja i problema. Razvoj transplantacione hirurgije, drugih oblasti medicine, kao i raznih primena matičnih ćelija u svim oblastima – pa sigurno i u našoj, doneće nam boljitak, verujte u to, i osetite to u sebi kao Vaš realan, stvaran osećaj, uz osećaj spokoja i sreće u sebi, kao da je sve veoma blizu i nadohvat ruke u veoma bliskoj budućnosti, i uživite se u takvu sliku. I biće tako! Ozdravićete!

I naravno, poštujte i verujte svojim lekarima i sestrama, jer svi su oni tu zbog Vas i za Vas. Prihvatite ih i volite kao da su vaša porodica, i verujte da će Vam još više biti uzvraćeno, a Vi ćete tako biti još bliže svom oporavku i izlečenju!

Hvala Vam na pažnji i strpljenju, i ja bih bio veoma srećan ako sam ovim svojim preporukama u Vama pokrenuo više vere i nade, i pozitivno Vas inspirisao i ulio Vam više pozitivne energije i da tako budete još bliže svom ozdravljenju!

Pozdrav svima i sve najbolje Vam želim!

Dragan Bogdanović

07.10.2015.

.

.

(Preuzeto sa novog, Vašeg i našeg „DIJALIZA“ časopisa, prvog nezavisnog dijaliznog časopisa, koji će se uskoro pojaviti u svim značajnijim dijaliznim centrima u regionu)

http://www.dijaliza.org/wp-content/uploads/2015/11/Dijaliza-veb.pdf

 .     .     .

 .     .     .     .     .

---

---

Šta je to HRONIČNA bubrežna slabost ili hronična bubrežna insuficijencija

Sve što ste oduvek hteli da pitate o HBI, a niste imali koga, ni kada, ni gde.  Krenimo redom.

Kako se sve naziva: Hronična bubrežna slabost ili hronična bubrežna insuficijencija ili hronična bubrežna bolest. Najčešće je u upotrebi naziv Hronična Bubrežna Insuficijencija (HBI).

Šta se podrazumeva pod HBI?

Slabljenje bubrežnih funkcija koje dugo traje. Dugo, znači da je hronična.

Koliko dugo bubrežna bolest mora da traje da bi se proglasila hroničnom:

Dugo, znači: mesecima ili godinama. Preko 3 meseca, najmanje. Otuda naziv: hronična. Ako je slabljenje trajalo do 3 meseca, onda se još vodi kao AKUTNA bubrežna slabost, što znači da se možda još može funkcija bubrega povratiti u normalu.

Osim vremena trajanja, na osnovu čega se još utvrđuje da je u pitanju hronična, a ne akutna bubrežna slabost?

Na osnovu veličine bubrega (utvrđene ultrazvukom ili skenerom): u HBI oni su obično manji od 10 cm dužine, skvrčavaju se (normalno su 12-14 cm). Izuzetak od ovog pravila su cistični bubrezi, ali i kod njih tkivo bubrega se smanjuje, a samo ciste rastu. Treći dokaz hroniciteta jeste prisustvo bubrežne anemije, osteodistrofije ili polineuropatije, jer za razvoj tih komplikacija treba više od 3 meseca bubrežne insuficijencije.

Slabljenje bubrežnih funkcija, šta to znači?

Znači nedovoljan rad bubrega, neispunjavanje njegovih osnovnih zadataka, koje on prirodno vrši dok je zdrav.

Koje su to uloge, funkcije i zadaci koje zdrav bubreg vrši?

Bubreg ima nekoliko funkcija: 1) Bubreg čisti krv od štetnih materija koje nastaju od proteina (belančevina) u ljudskom organizmu. Belančevine unosimo ishranom, a neke se i stvaraju u organizmu (hormoni, enzimi, itd). Te štetne, razgrađene ili toksične materije bubreg preuzima iz krvi i izlučuje kao mokraću. To su ureja, kreatinin, mokraćna kiselina, fenoli, indoli, itd. 2) Bubreg reguliše količinu vode, minerala, jona, elektrolita, baza i kiselina, u organizmu. Viškove vode ili jona, bubreg izbaci iz krvi u mokraću, a kada postoje manjkovi, on smanjuje izbacivanje i čuva vodu i jone. 3) Bubreg luči hormone (eritropoetin, hormon koji podstiče stvaranje crvenih krvnih zrnaca; u bubregu se stvara i vitamin D, koji je zapravo hormon, koji podstiče čvrstoću kosti, povisuje kalcijum i fosfor, a smanjuje lučenje paratireoidnog hormona; renin, hormon koji povećava krvni pritisak; tu su još i prostaglandini, kalikrein, kinin, itd).

Kako se uočava slabljenje tih funkcija ili rada bubrega?

Slabljenje prve sposobnosti bubrega da izlučuje ureju, kreatinin i druge štetne materije nastale razgradnjom proteina, uočava se kao porast laboratorijskih vrednosti ureje i kreatinina u krvi. Danas svaka laboratorija, za tili čas, preko ureje i kreatinina, može ustanoviti ima li neko normalan ili oslabljen rad bubrega.

Slabljenje druge sposobnosti bubrega, da reguliše nivo vode, jona i kiselina u organizmu, uočava se kao nakupljanje vode u organizmu (otoci oko očiju, na potkolenicama, nalaz vode u plućima), nakupljanje soli u organizmu dovodi do porasta krvnog pritiska, a porast kiselina u organizmu otkriva se laboratorijski kao pad pH vrednosti u krvi ispod 7,35 uz smanjenje bikarbonata u krvi ispod 20 mmol/L i vidi se ubrzano i duboko disanje kod takvih bolesnika (pokušaj da se izbacivanjem ugljen-dioksida smanji kiselost krvi).

Slabljenje treće sposobnosti bubrega, da proizvodi hormone, dovodi do anemije (malokrvnosti), jer nedostaje eritropoetin, a nedostatak vitamina D dovodi do smanjenja kalcijuma u krvi tih bolesnika i do porasta fosfora i paratireoidnog hormona (PTH).

Da li sve te bubrežne funkcije propadaju jednakom brzinom?

Ne. Pošto se neke funkcije vrše pretežno u kori bubrega (čišćenje krvi), a neke u srži bubrega (regulacija jona i kiselina), onda zavisno od toga da li je bolest napala više koru ili srž bubrega, brže propadaju jedne ili druge funkcije. Obično najduže opstaje bubrežna sposobnost da izlučuje vodu i jone, a prva nastrada ekskretorna (prečišćavajuća) funkcija bubrega, tj. porastu ureja i kreatinin u krvi.

Da li to znači da iste bolesti, uzroci HBI, napreduju istom brzinom?

Ne, naravno. Čak i ista oboljenja bubrega u različitih ljudi napreduju različito. Mnogo drugih faktora utiče na brzinu propadanja tkiva bubrega, ali smatra se da je glavni faktor (pokazatelj lošeg ishoda) količina proteina u mokraći.

Koje su to bolesti koje najčešće dovedu do slabljenja funkcije bubrega?

Sve statistike pokazuju na 3 najčešće bolesti, ali ima ih na desetine. Najčešće su: 1) šećerna bolest (diabetes mellitus) 28% svih HBI; 2) povišen krvni pritisak (arterijska hipertenzija) 25% svih HBI, 3) upale bubrega (glomerulonefritisi) 21% svih HBI.

Ređe su uzrok bubrežne slabosti upala mokraćnih puteva (pijelonefritisi), ciste bubrega (policistična bolest), prepreke oticanju mokraće (uvećana prostata, kamenci, tumori), lupus nefritis, vaskulitisi i druga sistemska oboljenja, itd. U neki našim (poljoprivrednim) krajevima često je uzrok HBI takozvana „endemska“ nefropatija, bolest prouzrokovana fitotoksinima iz korovske biljke Vučja stopa (Aristolochia clematis) koja je preko žita dospevala u ishranu ljudi. (Ista bolest u svetu se zvala npr. kineska biljna nefropatija).

Koja je sada zvanična nefrološka definicija hronične bubrežne slabosti?

HBI je skup poremećaja strukture ili funkcije bubrega koji traju duže od 3 meseca i imaju posledice po zdravlje. Ranije se HBI definisala kao postepeno, progresivno i ireverzibilno propadanje funkcija bubrega. Maltene, brojali su se nefroni, a to su osnovne funkcionalne jedinice bubrega. Pošto svaki bubreg ima preko milion nefrona (ukupno oko 2,3 miliona), onda se kaže da kada se taj broj smanji na ispod trećine onda mi tek tada možemo preko testova uočiti bubrežnu insuficijenciju. Sve dok se ne ošteti više od 80% tkiva bubrega, preostali nefroni svojim pojačanim radom nadoknađuju propadanje ostalih (ali pri tome i sami propadaju).

Koji su kriterijumi za utvrđivanje dijagnoze HBI?

Postoje 3 grupe testova za utvrđivanje HBI:

Laboratorijski: iz ove grupe testova najčešće se koristi određivanje kreatinina u krvi, određivanje klirensa kreatinina, klirensa kreatinina i ureje, klirensa cistatina C, itd.

Radiološki: ultrazvukom ili skenerom utvrđeno smanjenje tkiva bubrega. Bubrezi su obično manji od 10 cm uzdužnog promera, često i ispod. A kod cističnih bubrega grozdovi cista narastu i preko 20 cm, ali cistama razgrađeno tkivo bubrega se takođe realno smanjilo i propada.

Klinički: tegobe pacijenta (slabost, mučnina, povraćanje), izgled pacijenta (sivo-bronzana boja kože) i prisustvo komplikacija bubrežne slabosti za čiji je nastanak potrebno više od 3 meseca: bubrežna anemija, osteodistrofija, polineuropatija i kardiomiopatija.

Novije (KDIGO smernice) navode samo 2 vrste kriterijuma za utvrđivanje HBI, uz uslov da jedan ili oba, traju duže od 3 meseca:

Prvi kriterijum je postojanje pokazatelja oštećenja bubrega (a to je jedan ili više sledećih pokazatelja: povećana količina albumina u mokraći ≥ 30 mg/dan ili urinarni albumin/kreatinin količnik ≥ 3 mg/mmol, zatim nalaz patološkog sedimenta urina, elektrolitni i drugi poremećaji zbog oštećenja funkcije bubrežnih kanalića, poremećaji utvrđeni patohistološkim nalazom, oštećenja strukture bubrega utvrđena snimcima, podaci o slabljenju transplantiranog bubrega).

Drugi kriterijum je slabljenje glomerulsko-filtracione snage (GFS), ranije zvane i jačina glomerulske filtracije, JGF, ili stopa glomerulske filtracije. Glomerul je klupko završnih malih krvnih sudova iz kojih se filtrira (cedi) mokraća. GFS se uvek utvrđuje laboratorijskim određivanjem klirensa kreatinina. Uslov za HBI je GFS manji od 60 ml/min/1,73 m2.

Šta je to klirens?

Klirens je količina krvi koja se potpuno očisti od neke materije u jedinici vremena. Znači, ako kroz bubreg prolazi 1000 ml/min krvi, od te količine krvi samo 100 ml/min je potpuno očišćeno od kreatinina, pa se kaže da je normalan klirens kreatinina 100 ml/min. Pošto nisu svi ljudi iste veličine, da bi im se mogli porediti klirensi onda se te vrednosti podele još sa prosečnom površinom ljudskog tela, a to je 1,73 m2.

U kojoj meri je određivanje klirensa kreatinina pouzdano kao metoda utvrđivanja bubrežne slabosti?

Nažalost, nije baš pouzdano. Do sada su različite grupe eksperata preporučivale različite formule za određivanje klirensa kreatinina, a svaka grupa je tvrdila da je njihova formula bolja od ostalih. Prva i najčešće korištena je tzv. Cockroft-Gaultova formula, zatim se pojavila formula sa kreatininom i urejom, zatim tzv. MDRD formula, pa sada (od 2009. godine) i CKD-EPI formula za određivanje uravnotežene ili ekvilibrisane GFS, takozvane eGFS. Osobe koje su pothranjene ili su male mišićne mase, uvek imaju niže vrednosti kreatinina, i u krvi i u urinu. Kreatinin u krvi i u mokraći je normalno veći kod unošenja većih količina mesa ishranom, kod mišićavih i fizički aktivnih osoba, u stanjima povećane kiselosti krvi (ketoacidoze), a i neki lekovi smanjuju izlučivanje kreatinina u mokraću (npr. Baktrim, Cimetidin, Flucitozin, neki cefalosporini, itd). Ali, normalno je samo 30% tkiva bubrega dovoljno da bi održale vrednosti kreatinina u krvi u normalnim granicama. Znači tek kada propadne ispod tih 30%, a tada je bolest ili poremećaj uništio već 80% tkiva bubrega, tek onda se u testovima registruje porast nivoa kreatinina. Ako je bolest ili poremećaj trajao duže od 3 meseca onda više i nema šansi za potpuni oporavak bubrežnih funkcija.

Šta je suština postupka određivanja klirensa neke supstance?

Tehnički, pacijent skuplja mokraću 24 sata, onda se iz uzorka te količine mokraće određuje kreatinin, a istovremeno se uzme i uzorak krvi, da se vidi koliki je bio kreatinin u krvi, a koliko ga bubreg izbacuje u mokraću. Kad se utvrdi da je kreatinin u krvi povišen, a u mokraći smanjen, onda svaka formula pokaže da je klirens kreatina oslabljen, to jest čišćenje kreatinina iz krvi je slabo.

Kako se klasifikuje HBI na osnovu merenja GFS, odnosno utvrđivanja klirensa kreatinina?

Danas postoji sledeća klasifikacija, od normalnog do najtežeg stepena HBI, od G1 do G5, pri čemu je podela sledeća:

G1 stepen označava da je GFS, odnosno klirens kreatinina ≥ 90 ml/min/1,73 m2.

G2 stepen označava da je GFS, odnosno klirens kreatinina 60-90 ml/min/1,73 m2.

G3a stepen označava da je GFS, odnosno klirens kreatinina 45-60 ml/min/1,73 m2.

G3b stepen označava da je GFS, odnosno klirens kreatinina 30-45 ml/min/1,73 m2.

G4 stepen označava da je GFS, odnosno klirens kreatinina 15-30 ml/min/1,73 m2.

G5 stepen označava da je GFS, odnosno klirens kreatinina <15 ml/min/1,73 m2.

(Stadijum G5 je ranije nazivan i terminalna bubrežna insuficijencija, TBI, ili terminalna uremija, a uremija znači postojanje urinarnih otrova u krvi, onoga što bi mokraćom trebalo biti izbačeno. Manje izražena uremija se nazivala i azotemija, jer su uremijski toksini većinom jedinjenja azota). U okviru G5 sada se posebno izdvaja 5D stadijum, to znači da je ta osoba već na dijalizi, a za pacijente sa transplantiranim bubregom dodaje se slovo T, na bilo koji stadijum od G1T do G5T.

Da li je preciznije i pouzdanije utvrđivati postojanje ili stepen HBI određivanjem GFS preko izračunavanja klirensa cistatina C, a ne klirensa kreatinina?

Jeste. Cistatin C je protein male molekulske mase koji se izlučuje glomerulskom filtracijom, pa se danas preporučuje odrediti i klirens cistatina C kada postoji sumnja ili znak bubrežnog oštećenja, a klirens kreatinina bio navodno normalan.

Koji je najprecizniji i najpouzdaniji laboratorijski test za potvrđivanje dijagnoze HBI, odnosno za utvrđivanje GFS, glomerulsko-filtracione stope?

Danas se smatra da je to određivanje eGFR cystatina C i/ili eGFRcreatin-cystatin korištenjem CKD-EPI formula iz 2012.

Šta se dokazuje utvrđivanjem povećane količina albumina u mokraći?

To je dokaz oštećenja bubrega, kao filtera, jer normalno se vrlo malo albumina sme pojaviti u mokraći, manje od 30 mg/dan. Ako je oštećenje membrana bubrega veće, veća je i količina albumina koji se propuštaju u mokraću.

Kojim se testovima utvrđuje pogoršanje albuminurije (povećanje albumina u mokraći)?

Najjednostavnije i najmanje pouzdane su test trake koje i pacijent može da uroni u prvi jutarnji uzorak urina i da sam uporedi boju trake sa vrednošću proteina koja je za tu boju prikazana na kutiji sa trakama. Postoje i automatski čitači u laboratorijima, a objektivnijim se smatra određivanje količnika (odnosa) proteina i kreatinina u urinu, to je takozvani protein-kreatinin-količnik (PCR), a najboljim se smatra albumin-kreatinin-količnik (ACR).

Koje su kategorije, klasifikacija albuminurije, na osnovu težine poremećaja?

Imaju 3 stepena albuminurije: A1 (do 30 mg/dan), A2 (30 do 300 mg/24h) i A3 (preko 300 mg/dan)

Da li se u urinu mogu naći i drugi proteini, osim albumina?

Da. Naročito ako se utvrdi veća količina ukupnih proteina ili albumina u mokraći preporučuje se učiniti i elektroforezu proteina urina ili dodatne testove kojima se određuje beta-2-mikroglobulin, ili monoklonski teški ili laki lanci, takozvani Bence-Jonsovi proteini.

Koji su još faktori, osim albuminurije, predskazatelji toka HBI? Kako ćemo procenjivati da li će pacijent brzo doći u fazu kad će mu trebati dijaliza?

To zavisi od uzroka HBI, odnosno osnovne bolesti koja oštećuje tkivo bubrega, zatim od utvrđene GFS (glomerulsko-filtracione slabosti), od količine albumina u mokraći, od starosti pacijenta, krvnog pritiska, vrednosti šećera i masnoća u krvi, od toga da li je bio izložen nekim za bubrege toksičnim materijama, da li je pušač, da li je gojazan, da li ima i neko kardiovaskularno oboljenje, a zavisi čak i od etničke pripadnosti pacijenta.

Koji faktori samo povećavaju osetljivost bubrega na nastanak oštećenja, a koji direktno izazivaju oštećenje bubrega?

Faktori koji povećavaju osetljivost bubrega za nastanak bubrežne slabosti su: starija životna dob, podaci o bubrežnim oboljenjima u porodici, siromaštvo i pripadnost nekim etničkim grupama. A bolesti koje direktno pokreću oštećenje i slabost bubrega su: hipertenzija, dijabetes, autoimune bolesti, sistemske infekcije, kamenci i opstrukcije mokraćnih puteva, nefrotoksični lekovi, itd. postoji i treća grupa faktora, a to su oni koji pogoršavaju već nastalu bubrežnu slabost: to je pre svega proteinurija, pušenje, povišen krvni pritisak, šećer, masnoće i urati u krvi.

Kolika je učestalost HBI u stanovništvu nekog grada, države ili u svetu?

Kad se uzmu u obzir svi stadijumi, mnogo je česta HBI, svuda u svetu: oko 10% stanovništva ima neki oblik HBI. Prvi stepen HBI se praktično nikad i ne viđa, to je tek nekim specijalnim istraživanjima moguće utvrditi da su nekome bubrezi već blago oštećeni, a klirens kreatinina mu je još uvek normalan. Takvu HBI ima preko 3% stanovništva, a drugi stepen HBI takođe ima oko 3% stanovništva, ali je njima klirens kreatinina već manji od 90 ml/min. Najčešći je treći stepen (kada je kreatinin u serumu već oko 150-180 mikromola/L, a klirens kreatinina 30-60 ml/min, takvih pacijenata je oko 4% u svakoj populaciji. Četvrti stepen ima oko 0,2% stanovništva, a peti oko 0,1% stanovništva. Dakle, stvarna učestalost se ne zna jer bolest kod većine nije ni otkrivena. A što se tiče dijalize, odnosno G5 stadijuma, učestalost je različita u raznim državama, kod nas se smatra da na milion stanovnika oko 900 ih već ide na dijalizu (0,09% ili 5-6 hiljada ukupno), a oko 120 novih ih godišnje dođe na dijalizu (0,01% ili oko 900 ukupno). Ukratko, među hiljadu stanovnika jedan je dijalizni bolesnik, a još 99 ih ima neki oblik hronične bubrežne slabosti.

Zašto se HBI ne sprečava u samom početku ili pre nego što se uopšte pojavi?

Nažalost, nema dobrih testova ili metoda da se na vreme otkrije sam početak bolesti ili uzrok oštećenja bubrega. Jer, bubreg je organ koji prilično dugo može da trpi oštećenja ili opterećenja, a bez nama uočljivih znakova da je proces oštećenja već u toku. Kada se u krvi i mokraći laboratorijskim testovima registruje oštećenje bubrega, smatra se da je već 80% tkiva bubrega oštećeno. A i one ređe bolesti bubrega, koje nastupaju naglo i brzo i gde se brzo utvrđuje i bubrežna insuficijencija – takve bolesti nažalost nemaju uspešnu terapiju, ni dobru prognozu, pa je HBI neminovna.

Šta ako navedeni poremećaji funkcije bubrega traju kraće od 3 meseca?

Ako su poremećaji navedeni gore kao Prvi i Drugi kriterijum za HBI, trajali kraće od 3 meseca, onda nemamo dokaz da se radi o HBI. Odnosno, ne može se potvrditi sumnja na HBI. Moguće je da se tada radi o ABI, akutnoj bubrežnoj insuficijenciji, što je za pacijenta bolja varijanta, jer iz ABI je moguć i oporavak, odnosno izlečenje, a iz HBI nema oporavka, ona ostaje doživotno, samo joj se stepeni menjaju.

Da li se i kako utvrđuje osnovna bolest, uzrok HBI?

Trebalo bi. Ali nekada pacijent stigne kod doktora već u poodmaklom stadijumu HBI (G4,G5) i bubrezi su mu toliko skvrčeni, tkivo im je propalo, da se više ni na koji način ne može pouzdano utvrditi koja je bila početna bolest ili uzrok koji je pokrenuo bubrežnu slabost (HBI), a koje su ostale bolesti doprinosile i koliko pogoršanju te HBI. U svakom slučaju, sa pacijentom se obavi razgovor, anketa sa ciljanim pitanjima (anamneza), obavezno se ispituju ranija oboljenja, lična ili u porodici, uradi se fizički pregled, laboratorijski nalazi, radiološka snimanja (EHO, skeneri), ponekad se učini i najbolja metoda: biopsija bubrega (patohistološki, PH nalaz), ako bubreg nije već smanjen, a ako je bubreg mali onda se biopsija ne radi jer je tkivo ožiljno izmenjeno, odnosno PH nalaz neće biti informativan.

Policistična bolest bubrega dovodi do hronične bubrežne slabosti tako što rast brojnih cista uništi zdravo bubrežno tkivo između cista. Iako sama ta bubrežno-cistična masa poraste toliko da ispuni ceo trbuh, pa nema mesta ni za rad creva i drugih organa – bubrežno tkivo je zapravo isto smanjeno kao i kod ostalih uzroka HBI.

Šta je patogeneza, odnosno osnovni patološki poremećaj koji dovodi do oštećenja bubrega u HBI?

Skoro svaki uzrok ili bolest ima različitu osnovu, različit mehanizam izazivanja HBI. Na primer, kod glomerulonefritisa početni mehanizam je stvaranje ili odlaganje imunskih kompleksa u strukturama bubrega, poremećena odbrana organizma oštećuje bubreg. Kod hipertenzije, povišeni krvni pritisak oštećuje zidove malih bubrežnih krvnih kapilara, koji onda zadebljavaju, sužavaju se, i ne funkcionišu. Slično i povišen šećer dovodi do oštećenja krvnih sudova, a zatim i do propadanja tkiva koje ti krvni sudovi snabdevaju. Kod pijelonefritisa, česte infekcije su izmenile, deformisale i razorile bubrežne čašice, pa se to ožiljavanje širi, napreduje i ka kori bubrega. Kod nekih bolesti je dolazilo do taloženja kalcijuma ili amiloida po tkivu bubrega, itd.

Zašto se kaže da je HBI progresivno i neizlečivo stanje?

Zato što kad jednom pređe u hronicitet, a to znači da je poremećaj, bolest ili oštećivanje bubrega trajalo preko 3-6 meseci, onda slabljenje funkcija dalje samo napreduje (progredira) bez obzira na bolest ili poremećaj koji je to izazvao. Naime, kada se bubrežna slabost otkrije, tada već više od 80% tkiva ne funkcioniše. A onih preostalih 20% tkiva radi iznad svojih mogućnosti, preterano se napreže, u njemu se pojačava prokrvljenost, pojačava se filtracija, to tkivo se menja (hipertrofira) i onda tako deformisano propada, bez obzira što je osnovni uzrok poremećaja (u međuvremenu) možda i otklonjen ili je bolest sanirana, ali samo preopterećenje dovodi do daljeg propadanja, tako da niko ko je imao kreatinin veći od 150 mikromola/L duže od 3-6 meseci, nikada ga više nije povratio na normalnih 100 mikromola/L. Sva je terapija je zapravo usporavanje brzine propadanja, a propadanje je neminovno.

Kako se po izgledu pacijenta može primetiti da ima hroničnu bubrežnu bolest?

Tri su znaka karakteristična za bubrežne bolesnike:

1. boja kože im je bledo-sivo-žućkasta. Bleda zbog anemije, malokrvnosti, jer im bubrezi ne stvaraju dovoljno eritropoetina; Siva zbog viška ureje, kreatinina, fenola, indola i drugih uremijskih supstanci u krvi, a žućkasta zbog nakupljanja mokraćnih pigmenata u krvi: urohroma. Neki autori tu boju nazivaju sivo-bronzana.

2. često imaju otoke oko skočnih zglobova ili oko očiju. Ti otoci su ili zbog pojačanog gubljenja proteina mokraćom ili zbog nesposobnosti bubrega da izluči dovoljno vode iz organizma, zbog čega voda može da bude ne samo na potkolenicama, nego i u trbuhu, u plućima, u srčanoj kesi, itd.

3. lako se zamaraju. Nekada je to više zbog malokrvnosti (anemije) koja je česta u HBI, nekada je to zbog viška vode u organizmu, ponekad i zbog visokog pritiska i srčane slabosti što je takođe posledica HBI, ali zamaranje pri malim naporima je često vidljivo kod HBI.

Koje su najčešće tegobe usled HBI?

Već pomenuta slabost, zamaranje i pri malim naporima, zatim često gubitak apetita, mučnina, čak i nagon na povraćanje, a sve zbog nakupljanja toksičnih materija u organizmu koje bubreg nije izbacio. Porast krvnog pritiska je vrlo čest, a onda on pravi glavobolju (uglavnom potiljačnu), mogu postojati i drugi znaci slabljenja srca: aritmije (nepravilan srčani ritam) i gušenje pri ležanju na ravnom. Otoci oko potkolenica mogu biti i zbog srčane slabosti, ali i zbog bubrežne slabosti, jer se te dve slabosti međusobno podstiču (videti tekst o kardiorenalnom sindromu, na ovom sajtu).

Koji su najčešći znaci HBI, odnosno na kojim organima se ispoljavaju posledice HBI?

Doktori često kažu da nema organa koji ne trpi oštećenje kada bubrezi ne funkcionišu. Svaki deo tela (od kose do palca) pokazuje neke znake ili posledice gomilanja urinarnih otrova u organizmu.

Poremećaji probavnog sistema: nedostatak apetita, mučnina, povraćanje, gubitak telesne težine, štucanje, zadah na ureju i amonijak, pojačana kiselost u želucu, gingivitis, gastritis, čir, krvarenja iz probavnog trakta, prolivi, itd.

Poremećaji kardiovaskularnog sistema i pluća: hipertenzija, srčana slabost, gušenje, otoci, upala srčane maramice (perikarditis), aritmije, pleuritisi, pneumonije, uremijska pluća, itd.

Poremećaji nervnog sistema: umor, poremećaj sna, zaboravnost, razdražljivost, konfuzija, pospanost, glavobolja, mentalno otupljivanje, depresija, trnci i probadanja u nogama i rukama, utrnulost, pareze, paralize, grčevi i epileptički napadi.

Poremećaji mokraćnog sistema: otežano ili naprotiv učestalo mokrenje, ali najčešće smanjena količina urina, promena boje ili mirisa mokraće, pojava krvi, bakterija ili belančevina u mokraći, itd.

Poremećaji na koži i mišićima: sivo-bronzana boja kože, svrab, suvoća kože, uremijsko inje, akne, hipermelanoza, modrice, mišićna slabost, tremor, sindrom nemirnih nogu, atrofija noktiju, poprečne bele pruge na noktima, kalcifilaksija, infekcije, itd.

Poremećaju koštano-zglobnog sistema: takozvana bubrežna osteodistrofija, poremećaj čvrstoće i obnavljanja kostiju, taloženje uremijskih supstanci u zglobove, artritisi, itd.

Poremećaji hematološkog sistema: anemijski sindrom (malokrvnost), poremećaji zgrušavanja krvi, tj. sklonost krvarenju, smanjenje broja limfocita, trombocita, itd.

Poremećaji očnog aparata: poremećaji na očnom dnu, smanjenje oštrine vida, konjunktivitisi, sindrom crvenih očiju, zbog taloženja kristala kalcijuma i fosfora u konjunktive, band keratopatija i limbus keratopatija, itd.

Poremećaji imunološkog sistema: oslabljena funkcija leukocita, smanjenje broja limfocita, prijemčivost za infekcije ili slabija otpornost na infekcije, česti hepatitisi, nedelotvornost vakcina, slabije zaceljivanje rana, smanjenje reagovanja povišenom temperaturom u infekcijama, itd.

Poremećaji endokrinog sistema: hiperparatireoidizam, manjak vitamina D, sterilitet, gubitak libida, porast masnoća u krvi, pothranjenost, porast mokraćne kiseline u krvi, porast glukoze u krvi, ali i porast insulina.

Poremećaji acido-bazne ravnoteže: povećanje kiselina u krvi, smanjenje bikarbonata u krvi. Znaci i posledice acidoze: anoreksija, mučnina, povraćanje, intolerancija napora, promene u mentalnom statusu, Kussmaul-ovo duboko i ubrzano disanje, ubrzani katabolizam mišića, pogoršanje osteodistrofije, pogoršanje intolerancije glukoze, itd.

Poremećaji bilansa vode i elektrolita: hiperkalijemija, hipervolemija, hiperfosfatemija, hipokalijemija, obično postoji i manjak gvožđa, cinka, selena i magnezijuma, a višak aluminijuma, žive, bakra, kadmijuma, molibdena, itd.

Kada pacijent sa HBI treba početi sa redovnim kontrolama kod nefrologa? Odnosno kada pacijenta treba uputiti nefrologu?

Obavezno se mora uputiti kada je izračunati klirens kreatinina manji od 30 ml/min, a upućivanje treba razmotriti i pri klirensu manjem od 60 ml/min.

Ako nema mogućnosti da se proceni GFS, glomerulsko-filtraciona snaga (JGF), odnosno da se izračuna klirens kreatinina, pri kojoj vrednosti serumskog kreatinina se pacijent sa hroničnom bubrežnom slabošću mora uputiti nefrologu?

Pacijent koji na dve uzastopne kontrole ima nivo serumskog kreatinina veći od 150 µmol/l (ili pacijentkinja veći od 120 µmol/l) mora se uputiti nefrologu i bez proračunavanja GFR, jer te vrednosti kreatinina odgovaraju vrednostima klirensa kreatinina od oko 50 ml/min.

Osim vrednosti klirensa ili nivoa kreatinina, koji su drugi razlozi kada bi pacijenta trebalo uputiti nefrologu?

Pacijenta treba uputiti nefrologu ako se uoči pogoršanje HBI (tzv. akutizacija) ili pri svakom naglom i trajnijem pogoršanju GFS (glomerulsko-filtracijske stope), ako mu je povišen albumin-kreatinin količnik: ACR 300 mg/g (30 mg/mmol) ili mu poraste stopa izlučivanja, ekskrecije albumina: AER 300 mg/24h, odnosno ako mu poraste količnik ukupnih proteina i kreatinina: PCR 500 mg/g (50 mg/mmol) ili stopa izlučivanja ukupnih proteina, PER, bude vće od ≥ 500 mg/24h, ili ako mu se registruje pad JGF za ≥ 25% ili više od 5 ml/min/1,73m2/godišnje, ili pri nalazu eritrocitnih cilindara u mokraći, odnosno pri nalazu više od 20 Er u sedimentu urina. Takođe, upućivanje treba učiniti i pri perzistiranju poremećaja Kalijuma u krvi, pri pojavi hipertenzije u HBI, posebno ako je ta hipertenzija tvrdokorna na 3 ili više lekova, pri uznapredovaloj ili ponavljanoj nefrolitijazi (kamencima u mokraći), u slučaju postojanja nasledne bolesti bubrega, a uvek pri GFS 30 ml/min/1,73m2 (G3-G4).

Zašto je u suštini bitno to pravovremeno upućivanje pacijenta nefrologu?

Pravovremeno upućivanje je bitno da bi se na vreme planiralo lečenje zamenom bubrežnih funkcija (dijaliza ili transplantacija). To ne sme biti ni prerano ni prekasno.

Šta znači „kasno upućivanje„ pacijenta nefrologu? Kada se kaže da je pacijent sa HBI kasno upućen nefrologu?

Ako je pacijent sa HBI započeo sa dijalizom u roku od godinu dana od dolaska nefrologu, smatra se da je kasno upućen i da je trebalo da bude ranije kontrolisan od strane nefrologa. Ako pacijent nije pravovremeno upućen nefrologu 10-20% su mu veće šanse da za samo jednu godinu dospe u stadijum G5 kada će mu biti neophodno lečenje dijalizom ili transplantacijom.

Koje su prednosti za pacijenta, za zdravstveni sistem i za državu u celini, ako se pacijenti pravovremeno upućuju nefrologu?

Pravovremeno kontrolisanje kod nefrologa znači: odlaganje potrebe za lečenjem dijalizom i transplantacijom, veću zastupljenost trajnih pristupa za dijalizu, širi izbor tretmanskih opcija, smanjenje potreba za urgentnim dijalizama, smanjenje bolničkih dana i troškova,  poboljšanje nutritivnog statusa pacijenta, bolji tretman HBI i pridruženih oboljenja (komorbiditeta), bolje preživljavanje pacijenata.

Da li u kontrolama bolesnika sa HBI učestvuje samo nefrolog?

Ne. Te takozvane predijalizne ambulante treba da imaju multidisciplinarni tim, sastavljen od više različitih stručnjaka. Zadaci takvog tima su objašnjavanje dijetetskih mera, edukacija i savetovanje o različitim modalitetima zamenjivanja bubrežne funkcije, transplant opcije, krvni pristup, etička, psihološka i socijalna podrška. Nažalost, to kod nas ne postoji.

PREVENCIJA BUBREŽNE SLABOSTI

Šta su ciljevi te predijalizne edukacije?

Cilj je obezbediti pacijentu dovoljno informacija da bi mogao da učini svestan izbor modaliteta zamene bubrežne funkcije koji njemu najbolje odgovara (vrsta dijalize ili transplantacije). Trebalo bi promovisati kućnu dijalizu kao moguću prvu opciju ili preemptivnu transplantaciju (predijaliznu). Pacijentima treba naznačiti važnost preuzimanja odgovornosti za sopstveno zdravlje.

Na zapadu se preporučuju grupne edukativne sesije koje će obezbediti pacijentu mogućnost da upozna druge osobe sa sličnim problemima, kako bi razmenili iskustva. Cilj je omogućiti diskusiju o prednostima i nedostacima svake od D&T metoda, naglasiti da se neke prepreke već tada mogu korigovati, posebno se obrađuju pitanja ishrane, infekcija, lekova, radne aktivnosti, putovanja, životnih navika, odnosa u porodici i okolini, itd.

Kakva je prevencija HBI? Koji su to faktori rizika za nastanak HBI? Kako možemo pretpostaviti da će neko postati bolesnik sa HBI?

Postoji nekoliko podataka koji doktorima pouzdano pokazuju da pacijent ima velike šanse da dobije HBI. Ti faktori rizika za nastanak HBI su: povišen krvni pritisak, šećerna bolest, podatak o bolestima bubrega u porodici, starija životna dob, postojanje nekog sistemskog oboljenja vezivnog tkiva, fizička neaktivnost, pušenje, stresovi, ateroskleroza, povišene masnoće u krvi, poremećaji cirkulacije, infekcije mokraćnih puteva, bubrežne ciste i kamenci, uvećanje prostate, uzimanje mnogih lekova (protiv bolova, protiv upala) i česta snimanja kontrastnim sredstvima.

Šta su to i koji su to: NEFROTOKSIČNI LEKOVI:

Nefrotoksični lekovi su svi oni lekovi koji se metabolišu ili izlučuju preko bubrega i izazivaju direktno ili indirektno oštećenje bubrežnih funkcija. Posebno su opasni, na primer, lekovi protiv bolova i lekovi protiv temperature, odnosno upale, jer se ti lekovi nalaze u slobodnoj prodaji i stanovništvo ih uzima po slobodnom nahođenju. To su razni Diklofenaci, Brufeni, Ketonali, aspirini, cardiopirini i njima slični lekovi. Svi takvi lekovi oštećuju cirkulaciju krvi kroz bubrege, pa bubrezi ubrzano propadaju. Zatim, velika grupa nefrotoksičnih lekova su takozvani ACEI (angiotenzin-konvertujućeg-enzima-inhibitori) i ARB (angiotenzinskih receptora blokatori), jer oni najviše smanjuju protoke krvi kroz bubreg. ACEI su lekovi tipa: Kaptopril, Zorkaptil, Prilazid, Tritace, Enalapril, Monopril, i slični. A u grupu ARB spadaju: Losartan, Cozaar, Erynorm, Diovan, Lorista i dr. Nefrotoksični su i imunosupresivi: Ciklosporin, Takrolimus, itd. iako se koriste i u prevenciji odbacivanja transplantiranog bubrega. Od antibiotika i antimikrobnih lekova, najopasniji su aminoglikozidi, neki cefalosporini, hinoloni, tetraciklini, amfotericin B i aciklovir. Anestetici, kontrastna sredstva, antiulkusna sredstva, citostatici, organski rastvarači, mnogi otrovi, razne hemikalije, narkotici – sve je to toksično za bubrege.

Koja je terapija HBI, odnosno u čemu se sastoji to usporavanje napredovanja HBI?

O tome smo već pisali u posebnom prilogu (kliknite na: Kako što duže odložiti dijalizu), ali možemo i da ponovimo:

U lečenju i usporavanju razvoja hronične bubrežne slabosti preporučuju se sledeće opšte mere:

1). optimalna hidracija organizma, znači optimalno unošenje tečnosti u organizam. Dnevna diureza (količina izlučene mokraće u 24h) ne bi nikada trebala biti manja od oko 2 litra. Donja minimalna granica za diurezu je 1,5 litara dnevno, a unos tečnosti bi trebao biti oko 0,8 litara veći od dnevne diureze (jer se voda gubi i znojem, stolicom, itd). Čak i kad se u pacijenta pojave otoci oko gležnjeva, ne treba uskraćivati vodu, nego eventualno dati diuretik. Činjenica je da će svaka dehidratacija (npr. znojenjem, povraćanjem, prolivom) pogoršati funkciju bubrega. U slučaju nakupljanja tečnosti ili pojave otoka obično se daju Furosemid tbl. 40 (ili više) mg, na II ili III dan, prema proceni nefrologa;

2.) neslana ishrana, maksimalan unos soli: do 2 grama dnevno ili do 90 mmol natrijuma. To je do 5 grama naše kuhinjske soli.

3.) smanjiti unos belančevina (proteina) na 0,8 grama po kilogramu telesne težine, dnevno. Ti proteini moraju biti visoko vredni, kako ne bi došlo do pothranjenosti, malnutricije.

4.) striktna regulacija krvnog pritiska na < 130/90 mmHg. Od lekova za regulisanje krvnog pritiska preporučuju se oni koji se ne metabolišu preko bubrega (izbegavanje opterećenja). U tom smislu preferiraju se lekovi tipa npr. Presolol, Amlodipin, ili njihove paralele. Lekovi koji spadaju u ACE inhibitore (i ARB) se često propisuju i preporučuju za hipertenziju, posebno ako uz hipertenziju postoji i mikroalbuminurija ili proteinurija, ali sa ovim lekovima treba biti oprezan jer mogu dovesti i do pogoršanja bubrežne slabosti, odnosno porasta kreatinina ili kalijuma (u kom slučaju ih izostaviti i zameniti sa drugim lekovima). Od tih lekova Monopril se npr. izlučuje i preko jetre i preko bubrega, skoro svi ostali se izlučuju samo preko bubrega.

5.) u ishrani treba biti umeren i kada su u pitanju namirnice bogate kalijumom, a to su sve vrste voća i povrća (orijentaciono do 100 grama dnevno), jer se nivo kalijuma u krvi reguliše uglavnom bubrezima. Videti u našem postu Dijeta i ishrana tablicu sa namirnicama koje sadrže puno Kalijuma, i koje treba izbegavati.

6.) slično je i sa metabolizmom fosfata, i on većinski zavisi od funkcije bubrega, ali pošto su fosfati uglavnom sadržani u proteinima, onaj ko drži dijetu sa ograničenim unosom proteina ne bi trebao imati problema sa hiperfosfatemijom. (Osim, ako npr. unosi mnogo Koka-kole i sličnih napitaka sa mnogo ortofosforne kiseline). Preporučeni dnevni unos fosfata, kao i kalcijuma, ili natrijuma, ili kalijuma je: 1 – 2 grama. Pacijent sa bubrežnom slabošću se mora informisati u kojim namirnicama ima mnogo npr. kalijuma ili fosfora, i značajno redukovati unos tih namirnica, dok mu prve analize (kalijuma i fosfata u krvi) ne pokažu da li je dobro, slabo ili preterano držao dijetu. Ukoliko dijeta ne pomogne u normalizaciji nivoa fosfora, potrebno je uzimati neki od lekova „vezivača“ fosfata u probavnom traktu (npr. Kalcijum-acetat ili Kalcijum-karbonat: 1-2 tbl. uz svaki obrok, prema proceni nefrologa). Ako je fosfor normalan, a postoji niži Kalcijum, pacijentu se preporučuju i male doze vitamina D (npr. AlphaD3 kapsule od 0,25 µg po jedna uveče ili na II dan) zavisno i od nivoa vitamina 25-OH-D u krvi.

7.) u pogledu ugljenih-hidrata, odnosno kalorija, preporučuje se dijeta od 35 kcal/kg telesne težine dnevno, a ako pacijent ima utvđenu šećernu bolest ili sklonost hiperglikemiji, on se mora pridržavati dijabetične dijete date od nadležnog endokrinologa, te strogo nastojati održavati kontrolne vrednosti glukoze u krvi u normalnim granicama,

8.) ako pacijent ima povišene vrednosti urata u krvi, odnosno soli mokraćne kiseline, onda mora dobiti uputstva o namirnicama čije unošenje povećava nivo urata u serumu, pa ako te mere ne budu dovoljne, nefrolozi im često propisuju i neki od lekova inhibitora sinteze mokraćne kiseline (npr. alopurinol), ali danas se smatra da ti lekovi nemaju nikakav uticaj na napredovanje HBI,

9.) kada su u pitanju masnoće, mora se nastojati imati što niže vrednosti LDL-holesterola, a što veće vrednosti HDL-holesterola, pa se u tom cilju mora voditi računa i ako treba smanjiti unos lipida, pa ako to ne bude dovoljno uzimati i lekove, tzv. hipolipemike. Za ovim lekovima ne treba olako posezati jer su vrlo toksični za organizam, posebno za jetru i mišiće.

10) pacijentima koji imaju izraženu kiselost krvi, odnosno bikarbonate u krvi manje od 20 mmol/L, preporučuje se da uzimaju tablete ili praškove sode bikarbone, jednom ili dva puta dnevno, ali s tim ne treba preterivati jer se tako unosi i veća količina natrijuma,

11)  unos hidrosolubilnih vitamina se može preporučiti (B i C, npr), ali samo u dozama koje zadovoljavaju dnevne potrebe (npr. čaša Multivite ili Cedevite) i koje neće izazvati hipervitaminoze. Ne preporučuje se unošenje kombinacija vitamina i minerala, jer neki liposolubilni vitamini, a posebno minerali, se već nakupljaju u višku prilikom slabljenja bubrežne funkcije. Za vitamin D smo rekli da je potreban ako pacijent ima niži kalcijum, visok parathormon, a normalan fosfor.

12) redovne kontrole nalaza krvi i urina, kada se jednom utvrdi bubrežna slabost, treba imati na 1-3 meseca, bar u početku, dok se ne stekne osećaj kakav trend postoji kod pacijenta. Pa, ako trend bude miran, tj. u prve 3-4 kontrole ne bude značajnijih odstupanja od normale za većinu posmatranih parametara, kao ni znakova pogoršanja JGF, onda se interval između kontrola može produžiti i na 4-6 meseci.

13) od momenta utvrđivanja hronične bubrežne slabosti ne treba više raditi nikakva snimanja sa kontrastom (intravenskim), jer sva ta kontrastna sredstva mogu značajno oštetiti ionako oslabljenu funkciju bubrega.

14) izbegavanje i/ili lečenje svih infekcija je neophodno, a pri tome posebno treba voditi računa da se izbegne korištenje dokazano nefrotoksičnih lekova, kao što su npr. analgetici i aminoglikozidni antibiotici.

15) za nadoknadu gvožđa postoji mnogo peroralnih preparata u slobodnoj prodaji, ali ako nadležni nefrolog proceni da vrednosti kontrolnih parametara Fe statusa (Fe, TIBC, TSAT i feritin) nisu adekvatne, on može propisati i primenu Fe preparata preko infuzija (Ferrlecit, Venofer ili Ferrovin);

16) u slučaju izražene anemije (malokrvnosti), nadležni nefrolog će prvo isključiti sve event. uzroke gubitaka krvi krvarenjem, a posle toga može propisati i lekove stimulatore rasta eritrocita, kojima se kompenzuje nedostatak fizološkog dejstva eritropoetina kod bolesnika sa hroničnom slabošću bubrega.

17) spore intravenske infuzije mogu značajno oboriti vrednosti azotnih materija (ureje i kreatinina) i usporiti napredovanje bubrežne insuficijencije. Sastav tih infuzija se obično prilagođava pacijentovim biohemijskim nalazima, da bi mu se nadoknadili nedostajući elektroliti i minerali, a da mu se smanji ono što je u višku. Infuzije su dakle, različite, od 5% rastvora glukoze, 0,9% fiziološkog rastvora, 4,2% (ili jačeg:8,4%) rastvora NaHCO3, Ringerovog rastvora, Hartmanovog rastvora ili čak Bergmanovog (za dijabetičare) ili Hejkalovog rastvora. U infuzije se obično dodaju i neki od lekova za poboljšanje cirkulacije (od Trentala pa nadalje..) i na kraju skoro obavezno se daju: diuretici, sredstva za podsticanje mokrenja (npr. Lasix, Edemid, ili Yurinex. Obično se daju 2 ampule Lasixa posle svakog jednog litra infuzija). Tako se bubrezi malo „isperu“ i pacijentovi nalazi koliko sutra budu i do 30% bolji, ali nijedna nefrološka klinika ili poliklinika ne želi da se svaki dan zamajava sa ovim infundiranjem pacijenata, kad se time dijaliza samo odlaže, a bolest i pacijent se ne mogu time izlečiti.

Šta se preporučuje da treba promeniti u životnim navikama?

Preporučuje se rešiti problem gojaznosti (indeks telesne mase, BMI treba da bude 20-25), treba prekinuti pušenje, preporučena fizička aktivnost je 30 minuta dnevno 5 puta sedmično, intenzitetom koji je prilagođen tolerisanju napora od strane kardiovaskularog sistema.

Koje analize i pretrage treba rutinski uraditi na nefrološkim kontrolama?

Najčešće laboratorijske analize pri redovnim nefrološkim kontrolama su: kompletna krvna slika, sedimentacija, CRP, urea, kreatinin, albumini, proteini, kalcijum, kalijum, fosfor, natrijum, magnezijum, bikarbonati, hloridi, gvožđe, TIBC, bilirubin, AST, ALT, GGT, alkalna fosfataza, acidum uricum, glikemija, trigliceridi, holesterol: LDL i HDL. Posle 6-12 meseci praćenja trebaće proveriti i nivo vitamina D u krvi: 25OH-D, transferina, Feritina i parathormona. Od mikrobioloških analiza potrebno je proveriti HBsAg, AntiHBc, Anti-HCV, Anti-HIV antitela, kao i titar AntiHBsAt (radi pravovremenog započinjanja vakcinacije: najm. 6 mes.pre dijaliznog lečenja (npr.EngerixB 40µg 0,1,2,6. mesec i slični protokoli)

U urinu, osim diureze, urinokulture i običnog kompletnog pregleda urina, posebno se gleda nalaz sedimenta urina, albuminurija, proteinurija (po Biuretu), i eventualno klirensi ureje i kreatinina.

Koja snimanja, odnosno metode vizuelizacije bubrega je neophodno učiniti pri kontrolama HBI?

Od morfoloških pretraga, praktično je dovoljan nalaz ultrazvuka bubrega, posebno izmerena veličina parenhima bubrega i provera da je derivacija urina uredna, tj.da nema opstrukcije oticanju mokraće. Kod sumnje na renovaskularne poremećaje sprovodi se i tzv. Doppler-sonografska analiza cirkulacije u krvnim sudovima oba bubrega, a pregled očnog dna je neophodan kod pacijenata sa dijabetesom i/ili povišenim krvnim pritiskom, jer nalaz na kapilarima očnog dna je vrlo podudaran sa stanjem kapilara u bubrezima.

Da li je dozvoljeno kombinovati lekove iz grupe ACEI (lekove koji se završavaju na –pril) i one iz grupe ARB (tzv. sartane), u lečenju povišenog krvnog pritiska bolesnika sa HBI?

Ne.

Kakve su poželjne vrednosti šećera u krvi bolesnika koji imaju HBI usled diabetes melitusa?

Ciljne vrednosti glikoziliranog hemoglobina HbA1c treba da im budu manje od 7%, odnosno manje od 53 mmol/mol. To je najobjektivniji pokazatelj nivoa šećera u dužem periodu, a ne onih prolaznih vrednosti.

Da li se lekovi tipa Metformina smeju upotrebljavati za snižavanje šećera kod dijabetičara sa HBI?

Samo ako im je funkcija bubrega, to jest klirens kreatinina veći od 45 ml/min.

Ako se ipak mora učiniti snimanje kontrastom u pacijenta sa HBI, koje preventivne mere treba učiniti da se spreči pogoršanje HBI?

Rentgenska snimanja u bolesnika sa oštećenom funkcijom bubrega treba vršiti bez davanja kontrasta u krvne sudove, jer su skoro sva kontrastna sredstva vrlo toksična za bubrege i mogu da izazovu ili pogoršaju bubrežnu insuficijenciju. Ako se baš mora učiniti snimak sa kontrastom, onda treba primeniti minimalne doze izo-osmolarnog kontrasta, uz optimalnu hidraciju pacijenta sledećim infuzijama: 0,9% rastvor NaCl 500 ml infuzija tokom 3 sata, ujutro pre snimanja, zatim 4,2% rastvor NaHCO3 250 ml infuzije tokom 2 sata, neposredno pre snimanja, a neki dodaju i par ampula Aminofilina u infuziji. Posle snimanja, ove infuzije se mogu nastaviti, u duplo sporijem režimu. Od lekova pacijentu se daju tablete Acetylcisteina, šumeće tablete: 600 mg piti 2 puta dnevno, dan pre i na dan snimanja. Ne smeju se uopšte koristiti kontrastna sredstva sa gadolinijumom u bolesnika koji imaju G4 ili G5 stadijum HBI.

Kako i kada se započinje lečenje bubrežne osteodistrofije u predijaliznim stadijumima HBI?

O tome imate detaljno u našem postu: Zvanični nefrološki protokol lečenja renalne osteodistrofije

Zašto je bitno izvršiti virusološka i bakteriološka ispitivanja kod pacijenta sa HBI pre započinjanja dijalize?

Jako je važno odrediti takozvane markere B hepatitisa: HBsAg, HBeAg, Anti-HBe, Anti-HBc (IgM, IgG) i Anti-HBs. Treba proveriti i postojanje HCV, HIV, MRSA i VRE. Sve te analize omogućuju pravovremenu intervenciju ili prevenciju infektivnih oboljenja u bolesnika sa HBI.

Kada treba započeti, a kada završiti vakcinaciju bolesnika sa HBI?

Bolesnike sa HBI treba zaštiti od B hepatitisa pre započinjanja lečenja hemodijalizom. To je cilj i obaveza, ali se to u praksi retko uspeva.

Kada pacijent već primi i poslednju dozu vakcine, kada mu se posle toga može izvršiti provera efikasnosti vakcinacije?

Testiranje nivoa antitela protiv virusa B hepatitisa, HBsAt, preporučuje se 1-2 meseca posle kompletiranja primarne serije vakcine, a potom redovno 6-12 meseci posle, zavisno od lokalne raširenosti HBV infekcije.

Šta ako pacijentu vakcinacija protiv B hepatitisa nije uspela?

Dodatnu „booster“ dozu vakcine (2 doze Engerix B 40 µg) treba dati bolesnicima koji nisu razvili zaštitni titar (više od 10 IU/ml), a ako ni to ne bude dalo veći titar antitela, onda treba ponoviti kompletan postupak vakcinacije.

Koje druge vakcine, osim protiv B hepatitisa, treba da primi pacijent sa HBI?

Preporučuju se i vakcine protiv gripa (godišnje), pneumokokna polisaharidna vakcina (PPV, na 5 godina), protiv tetanusa (na 10 god), protiv difterije (na 10 god) i protiv varičela (ako nema antitela).

Zašto je bitno pacijentu sa HBI sačuvati vene na podlakticama, ne davati im tu injekcije, niti uzimati krv odatle?

Radi uspešnijeg formiranja krvnog pristupa za hemodijalizu. Rano planiranje čuvanja vena na rukama treba biti suštinski deo predijalizne nege i edukacije u HBI nezavisno od daljeg izbora vrste modaliteta aktivnog lečenja. A svaki pacijent sa HBI koji se opredeljuje za HD, istu treba započeti sa funkcionalnim krvnim pristupom. Takvi su nefrološki propisi.

.     .     .

.     .     .

Koja vrsta krvnog pristupa za hemodijalizu se preporučuje kao najbolja?

Uvek treba preferirati autogenu arterijsko-vensku fistulu, AVF, ona je najbolja; sintetski A-V graft, AVG, je lošije rešenje, a apsolutno najgora opcija su kateteri za dijalizu, bilo da su privremeni ili dugotrajniji, a trajan nije nijedan.

Da li je bolja AVF koja je bliža laktu ili ona koja je bliže ručnom zglobu?

Kada se razmatra lokacija AVF na podlaktici, uvek se razmatra što niže formiranje iste, to jest što bliže ručnom zglobu, kako bi u slučaju eventualnog neuspeha bilo mogućnosti za dalje pokušaje na višim i širim krvnim sudovima iste ruke. Izuzetno, ako nalazi Doppler-ultrazvuka ukazuju da nema nikakve šanse za uspeh na nižim nivoima, odmah se može učiniti lakatna AV fistula.

Koja su jedina dva leka za koje postoje dokumentovani podaci da su ti lekovi efikasni u očuvanju prohodnosti A-V fistule, odnosno grafta?

To su Dipiridamol (Persantin) i Tiklopidin (Ticlodix). Statistički nije dokazana efikasnost aspirina, Sintroma, Plavixa ni Trentala.

Statistički gledano, terapija kojim lekovima je bila udružena sa dužim funkcionisanjem A-V fistule ili grafta?

Terapija sa Antagonistima kalcijumskih kanala, aspirinom i ACE-inhibitorima, je pokazala bolje odnosno duže funkcionisanje AV fistula i graftova.

Koji preoperativni prečnik arterije radijalis i vene cefalike je predskazatelj dobrog sazrevanja (maturacije) i prohodnosti A-V fistule?

Prečnik arterije radijalis veći od 2 mm i prečnik vene cefalike veći od 2,5 mm.

Koja veličina krvnog protoka u formiranoj AV fistuli se smatra adekvatnom za hemodijalizu?

Protok od najmanje 600 ml/min i prečnik fistulne vene veći od 5 mm.

Kako se dokazuje postojanje značajnog suženja, stenoze, u AV fistuli?

Kolaps fistulne vene pri podizanju ruke iznad nivoa srca, se koristi u dokazivanju hemodinamski značajne stenoze u AV fistuli.

Koja veličina (u procentima) pada protoka u krvnom pristupu, predstavlja indikaciju za blagovremenu intervenciju, odnosno reviziju AVF ili grafta?

Pad protoka za 20% mesečno, ili pad protoka ispod 600 ml/min u AVG, odn. ispod 300 ml/min kroz podlaktičnu AVF, predstavlja indikaciju za radiološku intervenciju ili hiruršku reviziju krvnog pristupa.

Koji stepen stenoze (u procentima) lumena AVF se smatra značajnim (signifikantnim) za indikovanje intervencije na AVF?

Stenoza sa redukcijom lumena AVF za više od 50%, udružena sa smanjenjem protoka kroz AVF ili smanjenjem kvaliteta (doze) dijalize, predstavlja indikaciju za intervenciju na AVF.

Kada se pacijentu GFS smanji na 15 ml/min/1,73m² (iz G4 prelazi u G5 stadijum) koliko često se onda mora kontrolisati kod nefrologa i zašto?

Najmanje jednom mesečno, a posebno mu se proverava postojanje anemije, hipertenzije, hipervolemije, elektrolitskih poremećaja, hiperlipidemije i malnutricije.

Kada je neophodno započeti lečenje dijalizom bolesnika sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom? Koje su to indikacije za dijalizu?

Lečenje dijalizom treba započeti kad god je stopa glomerulske filtracije, GFS, odnosno klirens kreatinina: 5-10 ml/min, uz jedan ili više sledećih kriterijuma: prisustvo simptoma i znakova uremijskog sindroma (serozitisi, poremećaji elektrolita, poremećaji pH, svrab), nemogućnost održavanja normovolemije ili normalnog krvnog pritiska, progresivno pogoršavanje nutritivnog stanja tj. uhranjenosti, i ako postoje poremećaji senzorijuma. U svakom slučaju lečenje dijalizom treba započeti kada se JGF smanji na 5 ml/min/1,73m2, čak i ako su predijalizna nega i terapija bile optimalne i pacijent nema tegoba.

Da li visoko-rizični pacijenti, kao što su npr. pacijenti sa dijabetes melitusom, imaju terapijske koristi od ranijeg započinjanja dijaliznog lečenja.

Da. Za pacijente sa šećernom bolešću, preporučuje se započeti lečenje dijalizom i pri klirensu kreatinina od 10-15 ml/min. Ali, oko toga i među nefrolozima ima razmimoilaženja.

Kada se može učiniti predijalizna transplantacija?

Predijaliznu transplantaciju bubrega od živog donora treba razmotriti kada je JGF manja od 20 ml/min/1,73 m2 i ako postoji dokazana progresija i ireverzibilnost HBI tokom prethodnih 6-12 meseci.

Koje su sve potrebne pripreme za predijaliznu transplantaciju?

Treba imati dobrovoljnog i srodnog živog davaoca (može i bračni drug), a ostale su priprme navedene u našem posebnom tekstu: klikni na Priprema i uslovi za transplantaciju.

Kakav je postupak ako pacijent nikako ne pristaje na lečenje dijalizom, a ni transplantacija mu nije izvodljiva?

U zdravstvu zapadnih zemalja imaju predviđeni protokoli za one koji odbiju dijaliznu lečenje, čak i za one kojima se ono uskrati, jer je nerentabilno, na primer ako je očekivani životni vek pacijenta kratak zbog maligne bolesti ili teških komplikacija na drugim vitalnim organima. Kod nas se obično ide linijom manjih problema i svima se omogući dijaliza, sve dok pacijent ima očuvan rad srca.

Šta je predviđeno u tim protokolima za pacijente koji se ne planiraju za lečenje dijalizom?

To su protokoli za ublažavanje bolova i tegoba, psihološka podrška, duhovna podrška, kulturološki senzitivna pomoć i takozvana nega za pacijenta u terminalnom stadijumu, gde je ključna podrška porodice, u kući ili u bolnici, čak i planiranje i pomoć oko sahrane, itd.

Koji su to uremijski otrovi, toksini, kako se tačno nazivaju?

Nazivi su im hemijski. Ni doktori im ne znaju sva ta hemijska imena. Ima ih oko 2000 do sada identifikovanih, a stalno se otkrivaju novi. Za mnoge od njih se i ne zna kakvu sve štetu prave, tj. koliko su toksični. A najtoksičnijim se smatraju takozvani srednji molekuli, supstance srednje veličine, po molekulskoj masi kada se toksini razvrstaju. Evo njihovih naziva: Adrenomedullin, AGEs (produkti uznapredovale glikozilacije), Angiogenin, AOPPs (produkti uznapredovale oksidacije), ANP (Atrial natriuretic peptid), ß-2-M (beta-2-mikroglobulin), ß-Endorphin, ß-Lipotropin, Cholecystokinin, Clara cell protein, Complement factor D, Cystatin C, Cytokines, Delta sleep inducing protein, Endothelin, Granulocyte inhibitory protein I, Granulocyte inhibitory protein II, Glomerulopressin, Leptin, Methionine-enkephalin, Neuropeptide Y, Retinol binding protein.

Bilo je reči o tome da pacijenti koji imaju nešto preostalih bubrežnih funkcija mogu u početku ići na manji broj dijaliza sedmično. Kako se vrši određivanje rezidualne (preostale) funkcije bubrega u bolesnika na hemodijalizi?

Rezidualna bubrežna funkcija u bolesnika na hemodijalizi određuje se kao JGF u ml/min/1,73m2 iz srednje vrednosti ureje i kreatinina iz krvi i iz 48-očasovnog urina (u interdijaliznom, periodu), kao i u predijaliznih i CAPD bolesnika.

Kako se funkcija bubrega, odnosno GFR, odnosno JGF, odnosno klirens kreatinina, preračunava u Kt/V, po kom metodu?

Za pretvaranje JGF u Kt/V vrednost koristi se Casino-Lopez metoda (grafikoni sa MDRD podacima).

Preporučena minimalna vrednost Kt/V od 1,2 odgovara kojoj vrednosti JGF odnosno vrednosti klirensa kreatinina, tj. funkcije bubrega?

Kt/V od 1,2 ostvaren na jednoj (od 3) hemodijalizna tretmana, odgovara JGF od 13 ml/min.

Kakva je prognoza terminalne HBI, odnosno koliko dugo se može živeti sa dijalizom?

Ima različitih stručnih podataka, koje je teško objasniti ili proveriti, ali jedan od naših istaknutih nefrologa je u neformalnom razgovoru, pacijentima priznao sledeće: da bi se moglo procenjivati koliko će živeti neki pacijent kada započne dijalizu treba mu odmah dodati 20 godina života na njegovu starost, pa onda tako pretpostavljati koliko mu je još preostalo. Onima starijima možda treba dodati malo manje od 20, a onima mlađima možda malo više, ali, to je to.

Za sada, toliko.

DiaBloG – 2014

 

PS

Evo i nekoliko za medicinare interesantnih algoritama o HBI, čiji su autori naše poznate nefrološkinje:

.

.

.

.      .      .      .      .

.     .     .

.     .     .

 

 

Nepravda pa to ti je – Moja životna priča

KALIMERO

Rođena sam u Mostaru 1973. godine. Tata terenac, mama pratila tatu u stopu, tako da se sestra rodila u Tuzli a ja u Mostaru. Godine su tekle, sestra i ja smo rasle, mama i tata su nas gledali kao nešto najdragocjenije na svijetu. Imala sam četiri i po godine kada mi je tata poginuo. Sestra je imala sedam, krenula je u prvi razred osnovne škole. Mama ispočetka nije mogla da prihvati nastalu situaciju, da prihvati da je ostala sama sa nama. Sestru su lagali da je tata otišao u Irak da radi, a ja, ja nisam bila svjesna šta se u stvari desilo.

.

Vrijeme je učinilo svoje. Mama nam je postala i tata i mama, pokušavajući da nam nadoknadi ono što smo u nepovrat izgubili. Sa jedanest godina počinjem sa majkom češće da posjećujem doktore, jer sam imala jako obilna krvarenja iz nosa. Anemija je bila opšte prisutna. Povremeno tamponiranje nozdrva, spaljivanje kapilara bilo je i iscrpljujuće i bolno. Škola mi je ispunjavala puno vremena tako da nisam puno razmišljala o svojoj zdrastvenoj situaciji.

.

1985. god. naši doktori uputili su me na II Internu kliniku u Sarajevo. Prvi put odvojena od majke, daleko od svog doma, sve novo i nepoznato oko mene, „hemodijaliza“, „biopsija bubrega“, „peritonealna dijaliza“, neki novi pojmovi za mene, strah od nepoznatog, sve me jako plašilo. Sva sreća i to prođe. Ponovo sam kući, nastavljam da idem u školu, samo me povremeno vađenje nalaza podsjeća da sam krhkog zdravlja. Krajem 1985. god. doktori preporučuju da mi se napravi AV fistula. Još jedna nepoznanica za mene, ali silom prilika pristala sam. Poslije napravljene AV fistule na desnoj ruci, bol na ljestvici od 1-10 bio je 10. Nisam primala ništa protiv bolova, samo me majčina ruka mogla smiriti, ublažiti bol i uspavati.

.

Izlazak iz bolnice, život opet hvata uobičajeni ritam. Škola, prijatelji, igra u slobodno vrijeme ispunjavali su mi dane. Bolnica je bila iza mene, tako da više nisam razmišljala o tome. Septembar 1986. god. početak nove školske godine. Nakon par sedmica kontrolni nalazi, ja odlazim u školu, mama odlazi po nalaze. Doktor u dječijoj bolnici koji je pregledao nalaze rekao je mami da me pod hitno dovede u bolnicu. Mama me izvuka sa časa, negodovala sam, ali ipak odvela me u Dječiju kliniku gdje sam i ostala. Nakon dva dana, tačnije 16. septembra 1986. godine krećem na hemodijalizu. Bila sam dijete, nisam imala pojma šta znači HEMODIJALIZA.

Prve dijalize bile su propraćene mučninom, povraćanjem. Nakon šest mjeseci mama i ja odlazimo u Sarajevo na Institut za transplantaciju bubrega. Majka želi da mi da bubreg. Nakon detaljnog ispitivanja, majku šalju kući a ja ostajem. Transplantacija urađena u ljeto 1987. godine.

Bubreg nije radio jedne jedine sekunde. AV fistulu koju sam imala stala je u toku transplantacije. Dan nakon transplantacije prave mi drugu AVfistulu, a dan poslije ponovo me uključuju na hemodijalizu. Dani nakon transplantacije ispunjeni su raznim snimanjima, terapijom (pojačana imunosupresivna terapija), zabrana posjete, ja u izolaciji. Majku otpuštaju nakon 14 dana. U Sarajevu na Institutu ostajem još 10 mjeseci, čekajući kadaveričnu transplantaciju. Mama je znala od samog početka da bubreg ne radi, ali je krila od mene. Ja saznajem nakon četiri mjeseca, i to sasvim slučajno. Sad ja krijem od mame novost, misleći da će je ta poražavajuća vijest ubiti. Slučajno u priči shvatamo da obje znamo pravu istinu, i prvi vikend mama me dovodi kući i ne vraća više na Institut. Sretna što sam ponovo kod kuće, puna energije i novih ideja krećem u septembru u školu.

.

Nova školska godina, novi nastavnici, školski drugovi i drugarice upotpunjuju mi dane. Završena osnovna škola, sad se trebam odlučiti koju srednju školu da upišem. Upisala sam Srednju medicinsku školu sa željom da je završim i jednog dana da pomažem ljudima koji su u istoj ili još goroj zdrastvenoj situaciji nego ja. Škola, druženje, prijatelji činili su mi život zanimljivim.

1991. godine u Tuzli je pokrenuta humanitarna akcija za mene da se skupe novčana sretstva i da odem u Francusku na kadaveričnu transplantaciju. 28.marta 1992. godine odlazim sa majkom u Lyon u Francusku na ispitivanje, i da me nakon ispitivanja stave na listu čekanja. Transplantacija nije urađena zato što se nisu uplatila novčana sretstva na njihov račun. Po povratku iz Lyona nastavljam normalno da pohađam nastavu, idem na praksu.

Nešto se čudno dešavalo u našoj zemlji, ali to je bilo previše komplikovano za razmišljanje. Početkom maja 1992. godine odlazim u Beograd sa uputnicom da bih izvadila potrebne nalaze koje sam trebala proslijediti u Lyon. Počinje rat, ostajem sa majkom u Beogradu do decembra 1995. godine, tačnije do potpisivanja Dejtonskog sporazuma. U Beogradu sam bila na dijalizi u bolnici na Zvezdari. Hemodijaliza je bila bikarbonatna, nisam primala transfuzije nego sam primala Eritropoetin. Imala sam i poziv da odem u Grčku na kadaveričnu transplantaciju, ali nisam uspjela dobaviti nalaze od prve transplantacije, tako da je ta mogućnost propala.

.

Stade i prokleti rat. Majka i ja vraćamo se kući. Nastavljam sa dijalizom u Tuzli. Tražim posao, jako mi ga je teško naći, jer dok spomenem da idem na dijalizu, ili dobijem otkaz, ili uopšte me ne prime da radim. Vrijeme prolazi, ja povremeno radim kao konobar. 1998. godine u novembru mjesecu imala sam „edem mozga“ laički rečeno. Prvih dana provedenih u bolnici ne sjećam se, samo se sjećam da je mama bila pored mene. „Vile me pronosale“, izvukla sam se.

.

Nakon izlaska iz bolnice nastavljam živjeti kao da se ništa nije desilo. Opet tražim posao, raduckam povremeno, sve na crno. Radila sam u jednom kafiću gdje su se skupljali motoristi. Sa njima sam okusila ljepotu motorijada, druženja, kao mušketiri i oni su „SVI ZA JEDNOG, JEDAN ZA SVE“. Čak sam uspjela i pasti sa motora, nisam se polomila, ali sam od mame dobila zabranu da nema više motora i tačka.

Svoj život kreirala sam po svojim željama i mogućnostima. Nisam se slagala sa onom izrekom: „Zdrav čovjek želi mnogo šta, a bolestan samo zdravlje“. Ja sam imala iste želje kao i zdrave osobe, posao, putovanja, izlaske. Radeći u Sportskoj kladionici priuštila sam sebi da završim Medicinsku školu sa prekvalifikacijom klinički laborant – opšti smjer. Nakon položene mature predala sam dokumenta u Dom zdravlja u Tuzli da bih dobila dozvolu za odrađivanje pripravničkog-volonterskog rada u cilju polaganja državnog (stručnog) ispita. U međuvremenu zbog visokog parathormona savjetuju mi da odem na operaciju paratiroidnih žlijezda. Kosti su mi bile kao u zdravog čovjeka, ali trebalo ih je takvim i održati. Operacija pomalo bolna, bitno da je uspjela, nalazi zadovoljavajući.

.

Početkom aprila pozivaju me u vezi volontiranja. 17. maja 2004. godine počinjem volontirati na UKC Tuzla. „Snovi tek vrede, kada s’ tobom osede“… Bilo je teško finansijski izmoći, ali uspjela sam. Šest mjeseci mi je prošlo kao šest sedmica. Posao mi nije uopšte teško pao. Obavljala sam ga sa puno ljubavi. U novembru iste godine završavam sa volontiranjem i pripremam se za stručni ispit. U januaru 2005. godine polažem državni ispit. Presretna, sa svim pohvalama položila sam ga. Izvadivši LICENCU odlazim do glavne sestre JZU UKC Tuzla. Svo vrijeme dok sam volontirala bodrila me je ovim riječima: „Samo naprijed, mi smo uz tebe, ti si član našeg kolektiva“… Uz tako lijepe riječi podrške nadala sam se zaposlenju nakon položenog državnog ispita. Ali, NE, moje nade pale su u vodu. Sve se svodilo na riječi. Krenula sam kući jako razočarana i tužna. Danima nakon toga krvni pritisak bio je jako visok. Početkom maja imala sam moždani udar. Dijagnoza: Hematom, visok krvni pritisak, kapilarčić u mozgu, porozan, nije mogao izdržati i pukao. Bila sam preplašena kao nikad do tad. Bilo me je strah, strah od posljedica,s trah od boli, strah od svega nepoznatog. Sva sreća jako brzo sam se oporavila.

.

Nisam više nigdje radila, ali našla sam novu zanimaciju, NET. Jedan tuzlanski sajt, i na njihovom forumu našla sam mnogo novih prijatelja a i vratila stare prijatelje sa kojima sam izgubila kontakt tokom rata. Dvadeset šest godina idem na dijalizu, prihvatila sam je kao neraskidivi dio sebe, upoznala svoje bliske prijatelje sa tim, tako da živim sa tim i nije me stid. U Nadzornom odboru UHBB TK sam od ove godine. Pripremamo materijal za knjigu, ja pretežno kuckam materijal koji će kasnije ići na pripremu i na štampanje. Sretna sam jer knjiga ostaje iza nas, ostaje za neke nove generacije. Makar negdje biće zabilježeno moje ime, ostaće neki trag iza mene.

.

Karamehmedović Lejla

.

https://www.facebook.com/groups/319530644760741/

.

Donel Batista: jedna tužna priča o ljubavi, bubregu i odbacivanju

Na predlog ženskog dela redakcije ovog bloga, za ove letnje dane donosimo vam jednu neobičnu i tužnu ljubavnu priču.

Gospođa Donel Batista (Dawnell Batista) je bila na stranicama svih vodećih tabloida Amerike. Ona se našla u sred nečega što će od sada biti poznato kao ‘bubrežni razvod’.

Ovo je priča o toj neverovatnoj ženi, koja je izdata i od strane svog tela i od strane svog muža.

Njen razvod od  Dr Ričarda Batiste je bio vrlo bolan, razvlačio se četiri godine, i u tom periodu ona je bila najviše zabrinuta za svoju decu.

Ali baš kad je njihovo suđenje trebalo da počne, taj hirurg je podigao ulog. Njegov advokat,  Barbara Dominik, izjavila je da je Dr Batista svojoj supruzi Donel svojevremeno donirao bubreg i da ga sada želi nazad – ili da mu ona isplati protivvrednost od 1,5 miliona dolara. Preko noći cela zemlja je bila prekrivena medijskim prikazima tog neobičnog razvoda. Dr Batista je bio gost i kod Lerija Kinga u njegovom šou programu.

‘Sada su paparaci ispred moje kuće’ kaže Donel tužno. ‘Moja deca se plaše da se istuširaju u kupatilu iz straha da će biti uslikani kroz prozor i da će te slike osvanuti u medijima’.

To je rijaliti šou u kojem nije želela da bude, ali takođe ne želi ni da ono što ona tvrdi da su laži, da to bude prošireno po celom svetu, bez demantija.

Imala je tri transplantacije bubrega i duplu mastektomiju (odstranjivanje dojki). Ima troje dece i vratila se svom poslu medicinske sestre. Šta reći o takvoj ženi? Mislite li da nije jaka?

Kako je sve počelo?

‘To nije bio srećan brak od početka’ kaže Donel, obučena u skromnu rolku sa blejzerom.

‘Ali i dalje smo bili zajedno. Uvek se nadate promeni. Uvek se nadate da će se stvari promeniti na bolje.’

Nije bilo suđeno. Tačka preokreta, ona kaže, je bila jedne noći u junu pre četiri godine kada joj je telefon zazvonio.

Kako ona kaže, provela je popodne u dugoj sesiji bračnog savetovanja sa mužem, iako se osećala slabo zbog operacije i iako je bila i dalje u zavojima i vezana.

‘Moram da izađem odavde’ njen muž je rekao, izašavši iznenada nakon terapije. ‘Iznerviran sam.’

Bilo je prošlo samo nekoliko dana kako su joj doktori otvarali grudi, da bi se izvadili ekspanderi koje hirurzi ubacuju nakon duple mastektomije. Ali je sada njeno srce bilo to koje će upravo primiti udarac.

Donel je podigla slušalicu. Bio je to blizak prijatelj.

‘U restoranu sam.’ prijatelj reče. ‘Ričard ti je ovde. Sa nekom mladom ženom.’

Donelini prijatelji razleteli su se u akciju poput neke JSO jedinice. Dvoje je otišlo do njene kuće; jedan da prati njeno troje dece, jedan da bude u kolima sa njom i jedan da nadgleda restoran.

Dok su stigli tamo, doktor i njegova pratilja napustili su restoran. Donelin drug ih je pratio, dajući Donel instrukcije. Donel je stigla do nepoznate joj kuće i ugledala je muževljev auto na prilazu kući. Bila je skoro ponoć i svetla su bila ugašena, ali je ona otišla do kuće i pozvonila.

Neka žena je otvorila vrata i Dr Batista je bio iza nje. Donel je pitala ženu da li zna da je taj oženjen. Nije znala, rekao joj je da je razveden. To nije bila istina – još.

Donel je podnela zahtev za razvod sledeće nedelje.

Veruje da je to bila božanska intervencija. ‘Ja sam duhovna osoba’, rekla je Donel. ‘Hvala Bogu da je moj prijatelj bio u tom restoranu’.

Dr Batista je imao tokom prethodnih godina ljubomorne izlive besa na Donel, jer je ona uprkos svim bitkama sa zdravljem, izgledala kao Sindi Kroford. Čeprkao je po njenim fiokama, njuškao i tražio dokaze da mu je neverna. Sumnjao je na njenog fizioterapeuta. Ona kaže da je uvek bila verna.

‘Znam svoju istinu’ rekla je.

Dr Batista je Leriju Kingu rekao da je povod za njegov razvod ‘neverstvo’. Nije rekao da je njegovo.

Donel se rasplače kad pomisli na to kako je publicitet uticao na njenu decu. Njena najstarija ćerka, pametna toliko da je preskočila jedan razred, je otišla na internet i prva stvar koju je videla bilo je lice njene majke. Ispod njega, neki bloger je napisao da bi Donel trebalo izmaskrirati skalpelom. Jer, zaboga: čovek joj dao bubreg, a ona ga ostavlja. Sme li se ostaviti čovek koji ti je dao život?

Ovo je par koji je učinio neverovatnu stvar zajedno. Kada je Donel 1999. saznala da je trudna sa trećim detetom, rečeno joj je da će njen bubreg, kojeg joj je donirala sestra, verovatno otkazati.

Prvu transplantaciju bubrega je imala još sa 13 godina, bubreg joj je tada donirao otac. Donel je u to vreme radila kao učiteljica katehizma nedeljom, nijednog trenutka nije ni pomislila da okonča trudnoću i bila je na neprestanim kontrolama.

Pričamo o ‘običnom heroju’. Iz treće trudnoće Donel je dala život dečaku, koji je bio prevremeno rođen i bio je na neonatalnoj intenzivnoj nezi nedeljama. Ali živ. Sada ima 9 godina i igra fudbal.

Zaista, kako su doktori i predviđali, tokom te treće trudnoće, sa Dr Batistom, Donel je izgubila (drugi) bubreg koji joj je dala sestra. Pružila je sina Dr Batisti, i on je njoj posle toga dao bubreg. Bio je to prelep, velikodušan čin. Ipak, on to sad koristi protiv nje, govoreći da želi protivvrednost od 1,5 miliona dolara, jer su u toku podele imovine.

Ima sve na svetu na čemu bi trebao da bude zahvalan, ipak, sreća mu je izostala.

Batistin advokat Barbara Dominik, u sudu izgleda kao pitbul terijer koji se bori za svog gazdu. Kaže da je Dr Batista gradio sebe ni iz čega. Prvi Amerikanac u svojoj generaciji, prošao je kroz Kornvel medicinsku školu i postao vaskularni hirurg. Oženio se sa medicinskom sestrom Donel, koju je upoznao kao stažerku u istoj bolnici. Sada ima 49 godina i razvodi se od te iste žene (44 godine) kojoj je dao svoj bubreg, jer joj je prethodni bubreg otkazao dok je nosila njegovo dete. Sudski proces traje već 4 godine. Dr Batista je ogorčen, hoda okolo po medijima i priča svoju priču. Kako je on toj ženi dao život, a ona ga gleda kao smeće.

U sudu Donel i Ričard Batista sede na suprotnim krajevima sudnice, ne govore međusobno i ne gledaju jedno drugog uopšte. Dr Batista ne izgleda nimalo oštećen time što ima samo jedan bubreg. Ali on ne može da podnese pomisao da žena koja ga odbacuje, čini to sa njegovim, zdravim, bubregom u sebi. ’Možete li zamisliti išta bolnije od saznanja da vaš organ održava u životu onoga ko vam otima decu. Šta reći?

Imao je lepu, pametnu ženu i ima tri prelepa deteta koja žele da obnove odnos sa njim. Ali on ne može da savlada bes i nađe se na pola puta sa njima.

Dr Batista je rekao Kingu da više od svega želi da vidi svoju decu. Doktor je rekao da je Donel ‘otrovala’ njihove umove protiv njega.

‘Nije uradila ništa tog tipa’ rekao je Donelin advokat  Daglas Rotkopf, specijalista za porodična prava. ’Bubreg nije materijalno dobro i ne podleže podeli imetka’- kaže on. Na muževljev zahtev za odštetu, gleda podsmešljivo. Kaže da su mu šanse nikakve.

Dr Batista tvrdi da se oseća oštećenim i u rasporedu koji je dobio za kontakt sa decom.

Deca su najveće žrtve i ovog razvoda.

‘Imamo ćerku tinejdžera koja je u srednjoj školi, drugu ćerku koja je skoro u sredini osnovne i dečaka koji je u osnovnoj školi’ kaže Donel.

‘Bogu hvala, veoma su aktivni, zauzeti, školom i sportom. Imaju različita interesovanja, različite aktivnosti. Teško je za njih da obustave sve i da svo troje naprave jedan blok vremena za nešto što bi im svima bilo interesantno, u periodu kada po nalogu suda moraju da budu kod oca’.

Na kraju, evo šta reći.

Hej, doktore, nije to ništa lično. Svi prođemo kroz to.

Dr Batista je poznat po tome što postane nervozan čim pokupi decu. I uvek ih vraća 15 minuta kasnije.

Neki to zovu ‘mačo’ tendencijom. Ako je to tačno, to bi oštetilo sav njegov imidž: otac je gospodar, imidž koji je forsirao iz prethodnih generacija.

Dr Batista kaže da je pre svih ovih dešavanja oko razvoda, dakle pre četiri godine, bio otac 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji.

Možda je čitao svojoj deci čudesnu knjigu  doktora Seusa (Dr. Seuss) ‘Da li sam Vam ikada rekao koliko ste srećni?’,  koja nas sve poučava da brojimo blagoslove i nastavimo sa životom.

Ako ne, trebalo bi da je proveri.

Doktore, počni da se lečiš.

.

Joanna Molloy, NYDailyNews.com

jmolloy@nydailynews.com

(engleski original teksta je na: http://www.nydailynews.com/new-york/dawnell-batista-wife-center-kidney-case-breakup-finally-tells-dramatic-story-news-article-1.423771)

(prevod: N.V.)

.

.

.     .     .

.

.

 

Šta je prava istina o razvoju i perspektivama minijaturnog i nosivog veštačkog bubrega?

Šta je prava istina o razvoju i perspektivama minijaturnog i nosivog veštačkog bubrega?

Veći broj pacijenata, redovnih sledbenika ovog sajta, izrazio je želju da im naš Stručni tim napiše jedan realan prikaz o napretku tehnologije u stvaranju minijaturnih, nosivih, dijalizatora.

Evo šta nam je na tu temu spremio naš Stručni tim:

Pre više od 5 godina, pojavili su se bombastični naslovi i u našoj dnevnoj štampi, o tome kako će dijaliza postati prošlost (klikni ovde). Mediji su prikazivali slike na kojima kalifornijski nefrolog dr Victor Gura stoji opasan sa svojim aparatom, kojeg je skraćeno nazvao WAK (engl. Wearable Artificial Kidney), ili: Nosivi Veštački Bubreg.

Profesor Gura je u džepove jednog šireg pojasa stavio minijaturni high-flux dijalizator (površine svega 0,2 m2), tri mini-pumpe (za krv, dijalizat i ultrafiltraciju), rezervoare sa heparinom i dijalizatom (samo 375 ml), baterije (9V) i kesu za sakupljanje ultrafiltrata. Sistem je omogućavao protok krvi od 50-150 ml/min i protok dijalizne tečnosti od samo 50 ml/min, a  efikasnost bi se postizala dugotrajnim ili kontinuiranim prečišćavanjem krvi, koja bi se klasičnim linijama dovodila na dijalizator, iz Hikmanovog katetera plasiranog u široku potključnu venu. Da bi sve to bilo ostvarivo sa samo 375 ml dijalizne tečnosti bilo je neophodno na odvodu dijalizata iza dijalizatora postaviti nekoliko kertridža (kapsula) sa različitim adsorberima, u kojima bi se dijalizat prečišćavao i posle toga prečišćen ponovo ulazio u dijalizator (recirkulisao). Adsorberi u tim kertridžima, odnosno sistemima za regeneraciju (obnavljanje) dijalizata bile su suspstance poznate po svom visokom afinitetu za vezivanje ili razlaganje uremijskih toksina (prah aktivnog uglja, ureaza, sirćetni cirkonijum-hidroksid i cirkonijum-fosfat). Od prvobitne ideje da se odvod ultrafiltrata hirurški spoji (nefrostomom) na odvodni kanal prirodnog bubrega ili u bešiku pacijenta, vrlo brzo se odustalo, jer je taj operativni zahvat, sam po sebi, stvarao brojne rizike i komplikacije. Tako su se inventori odlučili za običnu urinarnu kesu koja se vezivala za butinu pacijenta.

Sve je ovo naravno, modifikacija ranije popularnog dijalizatora u koferčetu, tzv. REDY sistema, koji je reklamiran kao dijalizator za putovanja, jer sa samo 6 litara dijalizata (koji se regeneriše na opisani način) može pacijentu da pruži priliku da slobodno putuje i ne bude vezan za aparat u nekom dijaliznom centru. A postoje i radovi dr Kolfa, od pre 50-ak godina u kojima je predviđao ovakve uređaje za svakodnevnu dijalizu.

Profesor Viktor Gura je izjavio da je ideju za Nosivi Veštački Bubreg dobio gledajući filmove o strip-superheroju (Betmenu), koji je nosio specijalni pojas načičkan raznim oružjima, kojima je eliminisao svoje protivnike. Ukupna težina WAK-pojasa iznosila je samo 2,3 kg (što za nekog i nije malo), ali je cela skalamerija delovala dosta nezgrapno i morala se dodatno stabilizovati sa dva tregera (uprtača) na oba ramena.

Posle eksperimentalne primene WAKa na svinjama, od 2005. godine počinje objavljivanje u stručnim nefrološkim časopisima prvih iskustava sa funkcionisanjem ovih nosivih dijalizatora, uživo, na pacijentima. Naravno, objavljena su isključivo pohvalna iskustva. Sa protokom krvi od svega 60-100 ml/min, protokom dijalizata od 50 ml/min i nešto dužim radom ovih mini dijalizatora (8 sati po tretmanu), svakodnevno, ili svaki II dan, postizani su dobri rezultati čišćenja krvi (klirensi ureje i kreatinina) i normalizacije jona i elektrolita. Posle su usledili drugi tekstovi, o primeni WAK u lečenju srčane slabosti, jer su spore i blage ultrafiltracije od 100-200 ml/čas, naročito pogodovale srčanim bolesnicima čiji je miokard oslabio, iz bilo kog razloga.

Ipak, realniji (ili iskreniji) nefrolozi su odmah priznali pacijentima da standardna dijaliza neće nažalost još zadugo postati prošlost. Po mnogim aspektima, WAK ni u čemu nije nadmašio standardnu, klasičnu hemodijalizu, posebno ne onu (češću) u kućnim uslovima.

Još su slabiji rezultati i perspektive ostalih pokušaja, koje ćemo ovde samo nabrojati. To su:

BAK ili RAD (Bioartificial kidney, Renal Assist Device) doktora Davida Humes-a,

HNF ili CFAN (Human Nephron Filter, Continuously Functioning Artificial Nephron) doktora Allena Nissensona,

MEMS (Microelectromechanical Membranes Systems) implantabilni filter doktora Shuvo Roya.

Komentar jednog starijeg, iskusnijeg i otvorenijeg nefrologa je bio da većina ovih projekata služi samo za izmuzavanje para od sponzora istraživanja i da je svima jasno da od njih nikada neće nastati ništa primenjivo u lečenju bubrežne slabosti.

No, da se vratimo na WAK, nosivi veštački bubreg, koji je do sada najuspešniji i najbolje kotirani od svih ovih projekata.

Koje su slabosti ili mane WAK sistema:

prvo, krvni pristup, centralni venski kateter ili Hickman (potkožno tunelizovani) kateter, nisu dobro rešenje kao krvni pristup za hemodijalizu, bez obzira da li je ista na klasičnom ili WAK aparatu. Učestalije ili svakodnevne HD povećavaju rizik infekcija, tromboza, krvarenja, embolija, itd.;

drugo: antikoagulans, korišten je klasični, standardni heparin, pa je bilo dosta tromboza dijalizatora, a posle su prešli na niskomolekularni (dugodelujući) heparin, ali je kao i uvek i sa njim teško pronaći idealnu dozu antikoagulansa za dugotrajne hemodijalize, kakve su predviđene ovim aparatom;

treće: kertridži sa adsorberima, se vremenom zasite, napune talogom od toksina i moraju se menjati. Osim što ovo značajno slabi efikasnost WAKa u odnosu na standardnu HD sa uvek svežim dijalizatom, teško je pravovremeno oceniti potrebu nadoknade ili zamene pojedinih adsorbera;

četvrto: glomaznost i potreba za dugotrajnijim nošenjem na sebi ove skalamerije, ne omogućava bogzna kakvu slobodu kretanja, niti promena kertridža pojeftinjuje cenu tretmana, kao što se reklamira.

i peto: najveći nedostatak metode jeste nemogućnost preciznog praćenja i balansiranja promena u koncentracijama kalijuma, natrijuma, kalcijuma i bikarbonata, obzirom da sistem podrazumeva fiksne infuzije ovih elektrolita.

I na kraju treba reći još nešto.

Firma XCorporeal koja je od početka prionula na razvoj i primenu WAK sistema, odnedavno je kupljena od strane najveće dijalizne firme Fresenius Medical Care.

Na internetu se povela debata o tome da li će sada moćnija i finansijski jača kompanija ubrzati razvoj i primenu nosivog dijalizatora.

Mali je broj nezavisnih i poštenih nefrologa, koji su, kao ugledni američki stručnjak dr John Agar rekli pacijentima istinu: naprotiv, velika firma ih je kupila da bi sahranila ovaj projekat i potencijalnu konkurenciju.

Još će mnogo vode proteći ispod mosta dok minijaturni dijalizatori ne budu terapijski upotrebljivi.

Toliko o tome.

(Dr John Agar:  In general, though, my inexpert overview of a corporate takeover is that when a big company purchases a smaller one, it is usually is with next aim: Because the smaller company has something which, if developed, might threaten part or all of the market of the larger one and, thus, acquisition by the larger diminishes or negates the competitive threat of the smaller.
The larger company simply wants to negate the progress or promise of a smaller competitor and bury the program.
As for the WAK, machine portability, wearability, simplification and miniaturisation … bring it on. I would personally love to see this eventuate. There is, however, still much water to flow under the bridge before those hopes become clinically-applicable realities. John Agar)

DiaBloG – ST

…

…

Vesti sa sajtova na srpskom jeziku

2017.09.10. Deset-najgorih-zdravstvenih-prevara-koje-su-progurane-kao-nauka/

2017.09.06.  Bolesti-koje-su-izmislili-kako-bi-na-nama-zaradili

2017.09.03. Vaseljenska.com/vesti-dana/voda-u-bocicama-je-prevara/

2017.08.17.  //www.srbijadanas.net/diklofenak-izaziva-infarkt/

2016.10.15.  Farmakomafija, zdravstvo Srbije, tržišni uslovi i posledice po sve nas

2016.09.22.  Zašto kod nas nema novog leka protiv C-hepatitisa?

2016.07.27.  Teške reči među pacijentima izazovu vatrenu diskusiju

2016.05.15.  Jeziva-teorija-farmaceuti-ubijaju-lekare-zbog-lekova-protiv-raka/

2016.05.05.  Zbogom kadaveričnoj transplantaciji, mrtve će oživeti

2016.05.09.  Otrov iz hrane možete izbeći, ali iz dijalizatora ne možete

2016.01.16.  Gde Fresenijus uđe tu transplantacija ne raste!

2016.01.14.  Ovde besplatno preuzmite drugi broj našeg časopisa „Dijaliza“

2016.01.14.  Vladan Blagojević, dijalizni bolesnik, o svom iskustvu sa transplantacijom

2016.01.10.  Crkni-sirotinjo-sistem-zdravstvene-zastite-u-Srbiji/

2015.12.31.  Situacija u transplantaciji i nefrologiji Kliničkog centra Srbije

2015.12.25.  Kako se utvrđuje podobnost za uzimanje organa – otac spasio „umrlog“ sina

2015.10.27.  Zbog neispravne vode za HD zabranjen rad dijalize U Ćupriji

2015.10.01.  Američki farmaceutski menadžer – ikona moderne pohlepe.

2015.09.29.  Kako i zašto nas je farmakomafija prevarila u vezi holesterola

2015.09.08.  Putin naredio da Rusija prestane uvoziti lekove sa Zapada

2015.09.06.  Farmakomafija lekovima godišnje ubije najmanje 750 ljudi

2015.04.29.  Pravi primer za podsticanje zaveštanja i učlanjenje u eurotransplant

2015.04.06.  Prevozili mrtvace na hemodijalizu i tako ostvarivali profit

2015.03.02.  Kako posle ovoga verovati u rezultate prečišćenosti vode za dijalizu?

2015.02.21.  Zapadna transplantacija: kako u Nemcu kuca srce Srbina sa Kosova

2015.02.21.  Za razliku od Beograda, Banjaluka brine o zdravlju svojih stanovnika

2015.02.19.  Zapadno zdravstvo je moderno, uređeno, ali bez dovoljno izazova

2015.01.21.  Umro Kemal Monteno, dva meseca posle transplantacije bubrega

2014.12.19.  Ovo je drugo srce,   a ovo je prvo: 11.05.2014.

2014.12.14.  U borbi za državne pare veliki proboj privatnika i farmakomafije

2014.12.12.  Malo i nedovoljno – prikazan je samo deo HD problema

2014.11.27.  Investitori više i ne skrivaju svoje ciljeve i svoja obeležja

2014.11.17.  Kemalu Montenu transplantiran kadaverični bubreg u Zagrebu

2014.09.06.  Bio sam vernik Farmakomafije – zakasnelo priznanje jednog lekara

2014.07.22.  Riba s glave smrdi, a lekari s lekarske komore

2014.07.22.  Pacijenti sve znaju i oni nepogrešivo procene ko je dobar doktor

2014.07.06.  Medicina zasnovana na zaradi – kako se mulja sa ispitivanjem lekova

2014.06.28.  Enormne zarade farmakomafije na lečenju raka iako lek ne postoji

2014.06.19.  Najveći kriminal u zdravstvu Srbije je povezan sa ortopedijom i Freseniusom

2014.06.13.  Postavljaju menadžere jer su menadžeri nemilosrdniji prema pacijentima

2014.06.12.  Profesionalni licemeri: agenti farmakomafije na sebi to ne primenjuju

2014.05.16.  Ne treba dozvoliti strancima da kupuju zdravstvo jedne države

2014.05.10.  Farmakomafija ne krade samo preko dijaliznog materijala, nego …

2014.05.04.  I drug Tito je lečen hemodijalizom, intervju njegovog lekara

2014.04.14.  Konačno jedna sjajna vest: hepatitis C potpuno pobedjen

2014.04.04.  Diše na cevčicu posle pregleda kod pohlepnog privatnika

2014.02.22.  I drugi pišu o kriminalu sa ispitivanjem lekova na ljudima

2014.02.19.  Slobodno prijavite lekara koji vas šalje na dijalizu kod privatnika

2014.02.12.  Muke transplantiranih pacijenata sa zdravstvenom birokratijom

2014.02.12.  Tržište sve reguliše, zdravlje je najvažnije pa se najviše i plaća

2014.02.09.  Niko više nikada neće verovati privatnim farmakološkim kompanijama

2014.02.07.  Sad će menadžeri, inspektori i drugi činovnici da nam odredjuju lekove

2014.02.05.  Stvoreni veštački krvni sudovi koji se sami pretvaraju u prirodne

2014.01.29.  Horor – šta sve izazivaju problemi i predrasude u vezi sa dijalizom

2014.01.28.  Šta sve jedemo i pijemo, dobro je da smo još i živi

2014.01.19.  Propala država: dramaturzi vode bolnice, a lekari čuvaju koze

2014.01.11.  Osnovne stvari koje treba znati o raku, da bi se na vreme uočio

2014.01.09.  Kako ishranom smanjiti loš (LDL) holesterol

2014.01.07.  Revolucija – bakterije roboti koje ubijaju samo ćelije raka

2013.12.22.  Opet malo o preventivi: osam navika koje ubijaju bubrege

2013.12.16.  Tačna analiza zdravstva Srbije, tekst Dr Milutina Miloševića

2013.12.13.  Država u kojoj se ne može ni umreti kao čovek

2013.12.12.  Privatizacija zdravstva – demontaža socijalne države – pljačkanje naroda

2013.12.12.  Privatizujmo zdravstvo, kao i sve drugo, i odmah će funkcionisati

2013.12.05.  Kakva budalaština: u zdravstvo uvoditi kapitalističke metode

2013.11.29.  Tačna analiza zdravstva Srbije – potpisujemo svi!

2013.11.20.  Naucnici stvorili antibiotik na koji bakterije ne sticu otpornost

2013.11.15.  Zapadni modeli: najvažnija je medijska promocija, a ne lečenje

2013.11.10.  Jedna drugačija analiza rada humanitarnih organizacija, članak I.Ž.

2013.11.09.  U srpskoj nauci najvažnije je uzeti pare za promociju nauke

2013.11.07.  Evropske firme imaju strogu kontrolu zdravstvene ispravnosti hrane

2013.11.07.  Potpuna istina o vitaminima, koju vam trgovci nikada neće reći

2013.11.04.  Još jedna zapadna big-pharma potplaćivala lekare i varala pacijente

2013.11.04.  Ko je krivlji? Prepucavaju se preko naših creva i želuca

2013.11.01.  Sve pohvale porodici bicikliste, ostale treba samo platiti

2013.11.01.  Verovatno je samoreklama, ali svi prenose priču – o veštačkoj krvi

2013.10.31.  Javna je tajna da porodice manipulišu sa bolesnim i invalidima

2013.10.30.  Nemamo ni za leba, a oni nam preporučuju voće i zdravu hranu

2013.10.22.  Ono što smo najavili još 15.04.13: i GMO je uslov koji moramo prihvatiti

2013.10.17.  Podmićivanje stručnjaka, Profit važniji od zdravlja, skandal u EU

2013.10.10.  Kako farmakomafija manipuliše strahom od bolesti – izmišlja bolesti i plaši ljude

2013.09.29.  Napokon nešto novo u lečenju hepatitisa C, lek se zove sofosbuvir

2013.09.24.  Uz overenu knjižicu na hemodijalizu sa obe strane Drine, ako ne slažu

2013.09.22.  Konkurencija ne dozvoljava da prorade besplatno dati aparati za dijalizu

2013.09.21.  Posle punih 14 godina nerada, konačno se krenulo: transplantirano i srce

2013.09.07.  Ruski naučnici otkrili aspirin koji ne oštećuje želudac

2013.09.05.  Celokupna javnost je bila na pravoj strani, na strani pacijenata

2013.09.04.  POBJEDA! Štrajkom se izborili za invalidnost i HDF za sve pacijente!

2013.09.04.  Frezenijusovi plaćenici odvraćali pacijente od borbe za svoja prava!

2013.09.04.  Ko nije spreman da mre za svoja prava, neće ih ni dobiti – poruka je jasna

2013.08.29.  Zahtev monopoliste: Ne smete otvarati nove dijalizne centre – se poštuje

2013.08.28.  Apel vlasti i narodu: Spriječite kolektivno samoubistvo bubrežnih bolesnika

2013.08.22.  Reforme zdravstva su svuda iste i vrše se sa istim ciljem, tvrdi Džon Lister

2013.08.20.  Izgubljeno poverenje je organ koji se ne može transplantirati

2013.08.19.  Mašinbravar iz Borče i današnje srpsko zdravstvo, jedna realna priča

2013.08.15.  Situacija u Rep. Srpskoj: Samo Strajk Srbina Spasava, i na hemodijalizi, takodje

2013.08.07.  Vest pod oznakom HITNO! Svi dijalizni bolesnici kreću u štrajk, do kraja…

2013.08.07.  Konačno jedan pozitivan primer kako se treba boriti za prava na dijalizi

2013.07.30.  Koliko dece se može poslati na lečenje u inostranstvo za 90 miliona evra?

2013.07.23.  Svi manipulišu Udruženjima pacijenata, u EU je takođe ista praksa.

2013.07.22.  Kriminal u zdrvstvu Srbije i kako ga se rešiti, tekst M.G.

2013.07.19.  Retko pametan stav o prikupljanju dobrovoljnih priloga za lečenje u inostranstvu

2013.07.18.  Kako postati privatnik u državnoj bolnici. To može samo u Srbiji. Članak P.M.

2013.07.10.  U transplantaciji je sve regulisano procedurama tako da nema nikakvog rizika

2013.07.06.  Raste briga za pacijente u Srbiji.  članak Vesti-net

2013.07.04.  Minijaturna ljudska jetra uzgajena kod miša, uspeh japanske nauke.

2013.07.03._Pogodite ko je sakrio 250 besplatno datih dijaliznih aparata i zašto? Članak K.Ž.

2013.06.27.  Kapitalizam, zapadno zdravstvo i lekarska etika, Hipokrat u SAD, clanak D.M.

2013.06.26.  Infekcije mokraćnih puteva, cistitis-upala-besike-i-mokracnih-kanala

2013.06.26.  Kako naši lekari  (mal)tretiraju  pacijente.  Članak V.M.

2013.06.25.  Simens potrošio 50 miliona evra na podmićivanje balkanskih ‘stručnjaka’.

2013.06.22.  Kakav odnos imate? I od toga puno zavisi, članak psihoterapeuta Z.M.

2013.06.22.  Farmakomafija plaća rad Etičkog odbora Kliničkog centra, gde to ima?

2013.06.21.  Kako se namestaju tenderi u zdravstvu, uključujući i dijalizu, clanak B.V.

2013.06.20.  Za manje od godinu dana ljudski organi će biti odgajani u svinjama, D.Telegraf

2013.06.20.  Da li su kamere i policija na tenderima rešenje problema, clanak J.B.

2013.06.18.  Besplatna dijaliza turistima u Budvi, Kotoru i H-Novom, članak u Novostima, M.S.

2013.06.06.  Korumpirani lekari, političari i organizacije UN, glavni kradljivci organa

2013.06.04.  Diverzija ili kvar na sistemu reverzne osmoze u kruševačkoj dijalizi. Tanjug

2013.06.04.  Svet je pun žrtava pljačkaškog kapitalizma. Primer iz Crne Gore

2013.06.02.  Svuda u svetu su siromasi ogledni kunici farmaceutskih koncerna, clanak D.W.

2013.05.30.  Najcesci i najuobicajeniji sistem korupcije u zdravstvu Srbije, vazi i za dijalizu.

2013.05.28.  Moralna propast: siromasi kao pokusni kunići pohlepne farmakomafije

2013.05.27.  Otkriven lek protiv raka, ali farmakomafija nije zainteresovana, nema zaradu

 2013.05.17.  Kako ce Srbi poboljsati transplantaciju gradjana zapadnih zemalja

2013.05.12.  Nekada su Zapadni Nemci koristili i Istočne Nemce kao zamorčiće, a danas?

2013.05.06.  Dijalizni pacijenti iz Freseniusa spremni na bojkot dijalize. Clanak S.Č.

2013.05.06.  Lakša primena insulina, veliki pomak u terapiji dijabetesa, clanak I.C.

2013.05.05.  Svi smo u kandžama farmaceutske mafije, clanak J.J.

2013.04.15.  Bog da poživi Haralda Ota, prvog uzgajivača bubrega, članak BBCa.

2013.04.12.   Ponovo se oglasili plaćeni lobisti FMC-a, a proširenje državnih centara? clanak B.R.

2013.04.07. Trgovina ljudskim organima-zapad nece zaustaviti svoju industriju smrti, clanak B.A.

2013.04.07.  Dijalizni-pacijenti-u-RS-u-sve-tezem-polozaju. Clanak D.S.

2013.04.06.  Cetiri podmukla neprijatelja bubrega

2013.04.04.  Jedan kasapin iz Medicusa priznao sve, clanak D.Z. i E.R.

2013.03.29.  Vek transplantacionog kriminala, clanak Z.M.

2013.02.28.  Fresenius odbija da radi dijalize u Delnicama i Gospiću za 97 evra po HD

2013.03.27.  Smrt nije rutina, komentar B.V.

2013.03.27.  Bahatost i lopovluk na sve strane, clanak R.B.

2013.03.25.  Posle bombardovanja sad cemo da vas proucavamo, vrlo je interesantno, clanak BBC

2013.03.25.  Korupcija u zdravstvu Hrvatske, isti principi samo drugi akteri, clanak dr B.S.

2013.03.03.  Frezenijus korupcija i dijaliza u Republici Srpskoj. Video zapis, nezavisnih novinara RTRS

2013.02.22.  Lek “Folnak” povucen iz prometa jer je neispravan

2013.01.24.   Zbogom dijalizi, japanci iz maticnih celija stvorili bubrezno tkivo

2013.01.03.  Transplantolozi u Nemackoj korumpirani kao i u drugim zemljama, clanak D.J

2012.11.27.  Kriminal u naučnim radovima i naučnim istraživanjima o efikasnosti lekova

2012.12.26.  Posle kapitulacije sledi kapitalizam-lekari koji bolje lece bice manje placeni, clanak J.S.

2012.11.14.   Po kutiji leka doktori dobijaju 8% od cene, svuda je isto

2012.11.14.  Razradjena sistemska korupcija u svim klinikama, lepak-za pare, clanak I.B.

2012.11.13.  Koliko medicinskih naučnih studija donosi pogrešne rezultate zbog uticaja novca?

2012.09.21.  Još malo o dijeti za bolesnike u hroničnoj bubrežnoj slabosti (insuficijenciji)

2012.09.15.  Priznanje stručnjaka-50% lekova je neefikasno, 5% je čak štetno

2012.07.13.   Kućna hemodijaliza i razne mogućnosti koje ona pruža, clanak T.M.S.

2012.08.08.  Jedan retki otkriveni primer korumpiranja lekara od strane farma-kompanije, Tanjug

2012.06.29.  Propala-drzava-institucije-progone-lekare-koji-prijavljuju-korupciju

2012.03.28.  Potukli se na dijalizi, ali zbog kosarke, a ne zbog dijalize, clanak RTS

2012.02.05.  Zbog dijabetesa Kemal Monteno zavrsio na dijalizi, clanak I.V.

2012.03.16.  Za aparate koji nisu Freseniusovi nikada nema mesta, clanak D.D.

2012.03.14.  Za aparate koji nisu Freseniusovi nikada nema mesta, clanak S.T. i S.B.

2012.01.24.  Dogadjaji vezani za hemodijalizu u Kraljevu od maja 2011. do marta 2012.

2012.xx.yy.  Korupcija u KCS obuhvata i nabavku Hemomedovih dijalizatora, clanak A.L.

2012.xx.yy.  Korupcija u zdravstvu Pomoravlja obuhvata i Frezenijusovu dijalizu

2011.09.29.  Jos jedan dozivotni Predsednik se zbog neceg ili nekog, javio. Clanak B.R.

2011.07.09.  Vrbuju pacijente u državnoj bolnici da im dodju privatno, clanak L.O.

2011.06.05.  Nepostivanje standarda u dijalizi izazvalo sirenje zutice u Makedoniji, clanak J.J.

2011.04.13.  Korupcija u zdravstvu teska 500 miliona evra, clanak S.T.

2011.04.12.  Doktor koji je trzisno orijentisan prepoznaje nacin svog vrednovanja, clanak M.D.

2010.12.18.  Dijaliza-kosovskih-bubrega, clanak A.M.

2010.06.15.  Hrvatski nefrolozi bili pošteniji – protivili se privatizaciji dijaliza.pdf

2010.05.24.  Zašto njoj niko ne pokloni aparat za kućnu hemodijalizu, članak J.T.

2010.02.21.  Kako je oglas za Fresenius raspisan na 03. januar? Ipak, nije im uspelo, članak V.S.

…

…

Amy Staples: nismo još svi podetinjili

Amy Staples nismo još svi podetinjili.

Članak dijalizne pacijentkinje A.S., koji je na FB stekao ogromnu popularnost među svim pacijentima, dobivši oznaku: OBAVEZNO PROČITATI (Must Read), sa posebnom preporukom da ga pročitaju i svi zaposleni u dijaliznim centrima. Za čitaoce DiaBloGa, i u prevodu N.V., objavljujemo ovo pismo u celini.

.

.

.

.

Vrlo, vrlo dugo postoji jedan fenomen koji se ogleda u tome da neka organizacija ima značajnu moć nad onima kojima bi trebalo da služi.

Već duže vreme gledam to u Centrima za Dijalizu i Transplantaciju.

Kada se shvati da je neki proizvod (usluga) neophodan za normalan život korisnika, bilo da se radi o dijalizi, jetri, ili bubregu, tada taj korisnik treba da ima određeno učešće i potrebu da bude pokretač celog tog procesa kod davaoca usluge.

Naprotiv, davaoci usluga postaju zahtevni van svih razumnih granica, tražeći da korisnik (pacijent) prolazi kroz često nepotrebne i nebitne zavrzlame, da bi ispunio očekivanja potčinjenosti, bez ikakvih pitanja – slepa pokornost, ako hoćete, i podrazumeva se, autoritativna uloga nad korisnikom, dok se priprema optuživanje istog za bilo kakav problem koji može nastati.
Doživela sam ovo tokom tri dolaska u centre u kojima sam se konsultovala u vezi moje transplantacije, kao i pri boravcima u dvanaest drugih dijaliznih centara u kojima sam bila klijent ili gost. Nemam nikakvo poštovanje za njihov program, njihov protokol ili ‘pravila za pacijente’, ili njihovu žurbu da završe sa onim što su zahtevali, a onda sede i čekaju polako, dok se njihove greške približavaju pacijentima.

Nekako i shvatam da je držanje do programa o održavanju standarda u zdravstvu, da bi se zadržao određen nivo zdravlja ili da se sačuva transplantirani bubreg, da to jeste bitno, ali biti izmanipulisan da bi se usaglasio sa doktorom i svime što njegov centar zahteva od vas, bez razmišljanja ili obzira, najverovatnije neće proizvesti dobre rezultate. Rad bez razmišljanja kada je u pitanju vaše telo i vaše zdravlje nije način da vodite najbolju brigu o sebi i svome zdravlju.

Nameštanje ljudi da budu tretirani kao sažaljena deca koja bi bila bezobrazna ako im je data šansa, tera ljude da postupaju baš tako kako se dresiraju. Radije će biti ‘dete’ nego ‘odrastao’ i ceo proces se smešta na taj nivo.
Bitno je da mi kao terminalni bubrežni bolesnici, primaoci nege, se nosimo sa našim izazovima zrelo i da informisani donosimo odluke.  Dozvoljavati sebi samima da budemo manipulisani, tetošeni i potčinjavani bez razumevanja zašto i zbog čega, nije u našem najboljem interesu. To ne čini samo lošu uslugu nama, nego takođe i svim ostalima koji dolaze posle nas.

Za to vreme većina osoblja na većini klinika nije spremna za nas koji smo obrazovani i sigurni u sebe dovoljno da ustanemo i očekujemo ili zahtevamo poštovanje, zahtevamo da budemo tretirani sa dostojanstvom i da očekujemo precizne, konkretne i pametne odgovore na pitanja u vezi našeg zdravlja i tretmana. Često ne znaju kako da odgovore na tako provokativne i otvorene upite korisnika usluga. Često odgovaraju sa odbrambenim, agresivnim i ponekad opasnim ponašanjem, koje dovodi do još više zahteva, još pravila, još ultimatuma, još zavrzlama kroz koje treba proći i koje su sve manje razumne, bez jasnog obrazloženja ili logike tih novih zahteva.
Kada dijalizni centri (ili centri za transplantaciju) nas tretiraju kao decu, ljudi očajni da prežive će često pokleknuti i ponašati se kao deca, da bi dobili šta žele i šta misle da zaslužuju. Ovo izaziva ozbiljno smanjenu sposobnost brige za sebe ili za donošenja prikladnih, promišljenih, prethodno informisanih i obrazovanih izbora. Naši bubrezi nas čine bespomoćnim samima po sebi;  moramo da preuzmemo kontrolu kako da se izborimo sa njima i problemima koje su nam zadali. Biti stavljen u bespomoćnu i očajnu poziciju pokornosti, bez preispitivanja da bi se dobila čak NADA za bolji i duži život, nije najbolji način da se postigne dobar ishod, ali to je standard nege, ‘protokola’ , ‘pravila’ svih dijaliznih centara, namerno ili nenamerno. Model mora biti promenjen tako da centri rade u korist korisnika, a ne obrnuto. Uloge moraju biti vraćene na svoja mesta gde i pripadaju, gde se osoblje brine za stvarne potrebe individua, ne zadovoljavanjem Vlade, osiguravajuće kompanije, advokata, administratora, već osobe kao čoveka, individue sa licem, imenom, snovima.

Sada, sa njihovim ‘mi znamo sve, vi ne znate ništa’ i ‘morate raditi kako vam je rečeno’ pristupom, kako jedan proaktivan, bistrog uma, racionalan i obrazovan, odrastao čovek, da pređe preko zaostalog plitkoumnog, zalutalog, poremećenog, izokrenutog, suprotnog mišljenja, kakvo je standardno kod osoblja u većini dijaliznih centara?

Kako preći preko ove prepreke koja stoji pred nama, svaki put kada počinjemo sa nekim tretmanom, svaki put kada nam vade krv radi testiranja, svaki put kada se merimo, svaki put kada nam je dat papir sa laboratorijskim vrednostima, sa smajlijima i sa zvezdicama, kao da smo u obdaništu, umesto kao odraslim racionalnim ljudima koji su sposobni da donose tačne i precizne odluke u vezi svog zdravlja i nege?

Kako da pomognemo drugima da nas vide kao racionalne odrasle ljude i da nas tako i tretiraju, kada sve što oni biraju ili žele da vide je: broj, uplata, tužilac, izazivač nevolja, cmizdravac, provokator, lenjivac, napast, gunđalo, lažov, prekršilac dijetnih ograničenja?

Kako da pređemo preko ovih etiketa, takvih ocena naše različitosti, i kako pomoći drugima, da nas vide kao osobe, da nas vide kao majku, oca, brata,  sestru, prijatelja, bračnog partnera?

Mi smo ljudi sa nadama, snovima, životom i željama za duže, bolje dane. Gde je motivacija osoblja? Šta je njihova motivacija? Novac? Šta je pravi razlog? Odluke učinjene iz očajnih potreba nisu nikad dobre odluke. Možda nas na kraju vide samo kao statistiku, jer vide toliko nas koji dolazimo, propadamo i odlazimo, ili u grob ili u neku drugu kliniku ili da dobijemo transplantat. Naposletku svi umiremo, ali život bez nade, bez dostojanstva, bez pravog saosećanja i razumevanja, bez poštovanja i iskrene zabrinutosti… to je stvarno smrt.

Tenison je to ispričao ovako:

Iako je mnogo uzeto, mnogo i ostaje, i mada

sada nismo ona snaga koja je u starim danima

pomerala zemlju i nebo, što mi jesmo, mi smo

jedan jednaki žar herojskih srca,

oslabio vremenom i sudbinom, ali snažan u želji

da težimo, da tražimo, da pronađemo i da ne damo.

Blagosloveni da ste,

Amy

11. март у 20:57

U originalu na:

The Patient Experience in Dialysis and Transplant Clinics
MUST READ!!  Powerful and articulate Facebook posting by Amy Staples.

…

.

Bio sam deo eksperimenta – Markova priča

Poštovana redakcijo:

Čestitam vam na stvaranju prvog srpskog dijaliznog bloga, na hrabrosti i beskompromisnosti koju ste pokazali. Konačno i mi pacijenti imamo mesto gde će i naša reč moći da se čuje, tj. da se vidi, i da ostane zapisana.

Imam 35 godina, i već dve godine sam na hemodijalizi.

U novembru 2010. godine osetio sam da mi se zdravstveno stanje pogoršava. Glavni problemi su mi bili otečenost nogu, povišen krvni pritisak i izraženo zamaranje. Nisam tome poklanjao posebnu pažnju zbog velikog stresa i žestokog tempa koje sam imao na poslu. Svi smo mislili da su u pitanju problemi sa srcem.

Kada su mi noge postale „preteške”, a simptomi sve izraženiji, obratio sam se privatnom internisti, koji je samo konstatovao da je potrebno uraditi dodatne analize i preglede.

Tako sam početkom decembra 2010. primljen u bolnicu, na nefrologiju. I dalje nisam znao zašto. Trinaest godina sam se aktivno bavio sportom i nikada nisam imao zdravstvenih problema.

Paradoksalno, u bolnici mi postaje još gore. Stanje mi se tako brzo pogoršalo da sam već 15-og dana od prijema u bolnicu, započeo sa hemodijalizama. Užas.

Kako i zašto mi se sve to desilo ne znam ni dan danas. Gde sam pogrešio,  ili:  šta sam bogu skrivio?  Ne znam.

Urađene su mi sve moguće analize krvi, biopsija bubrega, rentgeni, itd, itd. Ustanovili su da imam rapidoprogresivni glomerulonefritis, bez jasnog uzroka. U toku pet i po meseci ležanja u bolnici, 3 puta sam bio u sepsi i jedva sam preživeo. Tako da sam se na kraju pomirio i sa hemodijalizom, kao sudbinom.

Ali, lekari su mi tokom tog perioda uradili sve potrebne preglede da bih bio spreman za eventualnu transplantaciju. Nisam još bio načisto ni šta je to kadaverična transplantacija, ali računao sam: sve je bolje od dijalize. Priznajem, nisam bio preveliki optimista kad sam video koliko ostali dijalizni pacijenti u našem centru čekaju na tim listama za transplantaciju.

Ipak, relativno brzo, ukazala mi se mogućnost spasenja. U avgustu 2012. godine pozvan sam na transplantaciju i kao podoban, odabran sam. U suštini, sada kada analiziram te događaje, mogu vam reći samo jedno: bio sam deo nekog eksperimenta. Ne mogu reći da nisam i sam dao saglasnost, ali šta sam drugo mogao? Sve bih učinio da se otarasim dijalize, pa nisam puno ni obraćao pažnju na ono što bi svako pametan zasigurno propitao doktore. Ni doktori se nisu baš pretrgli u želji da mi razjasne koji su rizici te operacije, ali iskreno rečeno, i da jesu, ne bih se puno dvoumio. Shvatio sam samo toliko da je u pitanju i za njih nova stvar, ali bože moj: meni je reč ‘novo’ nagoveštavala da je to nešto što je bolje od starog. Da vas ne zamaram detaljima, a i u skladu sa nastojanjima ovog bloga, želim da vam ispričam problem, a ne da ističem imena i rizikujem povezivanje svega sa ličnostima, koje su samo deo problema. Uglavnom, u narednih mesec dana četiri puta sam operisan i sada opet imam samo ona svoja dva bubrega, koji ne rade. Opet je sve razjašnjeno time da niko nije kriv. Viša sila. Desilo se i pored najboljih namera. (Da li?!). Strašno sam se razočarao.

Opet na dijalizu.

U centru gde se dijaliziram imam primedbe na higijenu, na nekorišćenje maske i rukavica prilikom uključivanja i isključivanja pacijenata, ali sestre su generalno ljubazne i zainteresovane da pomognu. Nisu skotovi.

S obzirom na neuspeh koji sam preživeo u avgustu prošle godine, plašim se i potpuno sam nepoverljiv prema lekarima. Mislim da za tu skepsu imam i realno pokriće, to niko ne bi mogao da mi ospori. Ali, opet kažem: šta ja tu mogu? Mali pojedinac protiv branše, protiv sistema. A bez znanja da bih proveravao njihovu stručnost ili njihov moral. Ostaje mi samo da se nadam da ću možda sledeći put dospeti u ruke onih koji dobro i savesno obavljaju svoj transplantacijski posao.  Da.  Čekam novu priliku i neću da se predam.

Na hemodijalizu idem tri puta nedeljno po 4 sata. Odlazim i vraćam se privatnim prevozom, jer mi je tako lakše i brže. Sanitet koji razvozi pacijente puno kruži i dešava se da mi treba puno vremena da stignem kući, a veoma mi je potreban odmor, jer teško podnosim dijalizu.

Ostvario sam pravo na invalidsku penziju prve kategorije, telesno oštećenje i tuđu negu i pomoć. Iako ostvarujem sva tri prava iz oblasti socijalne zaštite, često se nalazim u stanju da nemam dovoljno finansijskih sredstava za najjednostavniji život.  A imam četvoro dece i važno mi je da što duže budem živ, zbog njih.

Marko

…

.