Arhive

Ja nisam u Sistemu

Da li ste Vi deo Sistema?

Poštovani čitaoci,

Ako već iz dosadašnjih tekstova niste shvatili, onda vam moram i direktno navesti: Ja nisam u Sistemu!

Ne pripadam nikome.

Nisam član lažljivih i korumpiranih tzv. „Udruženja pacijenata“, ne širim stavove i propagandu dijalizne farmakomafije, ne mogu da smislim ni lažljive i korumpirane doktore (“nefrologe”), kao ni iste takve dijalizne sestre, tehničare ili pacijente.

Ja nisam u sistemu BDP (Beskrupuloznog Dijaliznog Profiterstva).

Ili, možda i jesam, a da to i ne znam?!

Pasivni, nevoljni učesnik?!

Elem, još od davnih devedesetih bio sam vrlo odbojan prema bilo kakvoj birokratiji, državnoj papirologiji i čuvenim šalterskim službenicima. Gledao sam da ih zaobilazim u širokom luku, kad god je to bilo moguće.

Međutim, ovo naše stanje – bolest, zahteva, kao što znate, popriličnu papirologiju i bukvalno kampovanje po raznim šalterima, pribavljanje raznih papira – potrebnih i nepotrebnih, i naravno najvažnija stvar svuda je – čekanje.

Svugde i uvek: Sačekajte!

(Sačekala ih sačekuša, dabogda).

Čekanje da se neko prihvati vašeg predmeta kada ste već mislili da ste sve završili.

Već je postala legendarna priča o srpskim birokratama i njihovom čuvenom izrazu: FTJP,  iliti u prevodu „Fali ti još jedan papir!“

Fali nam zapravo sposobnost da shvatimo da ćemo svi, apsolutno svi, biti jednoga dana na nekom šalteru, da je šaltersko staklo imaginarna zaštita i da se u životu lako menjaju strane, i na stranama šaltera i na stranama zdravlja. Na kraju i na stranama života.

Da krenem od početka.

Posle dobijanja Rešenja PIO Fonda da sam invalid 100% rešio sam da to rešenje upotrebim za razne subvencije na koje imam pravo.

Prva stanica mi je bila  „Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Republike Srbije“ dakle ista ona institucija koja je i izdala rešenje o invaliditetu.

A subvencija je i za registraciju automobila.

Za registraciju automobila po subvenciji za invaliditet potrebno je samo platiti nalepnicu i osiguranje, a ostale silne dažbine što država uzima, znate već onih milion uplatnica, ne morate platiti, ali za sve to vam treba jedan papir iz PIO fonda, koji je i uverenje da stvarno imate taj stepen invaliditeta, mada sve to piše i u Rešenju, ali ovo ne bi bila država Srbija da neko nije smislio još jedan način da zakomplikuje nešto što je vrlo jednostavno, i što bi u krajnjem slučaju trebalo da je elektronski – online, dostupno.

Ali nema veze, spremi se kamp oprema, detaljna pretraga preko Googla i dolazak do željenog formulara, ponesoh još nešto dokumenata (nikad se ne zna, Izvod iz matične knjige rođenih, bolesnih, očitanu ličnu kartu, Rešenje, …).

Nemanjina 30 u Beogradu, PIO Fond, ulazim kroz kružna vrata, kroz koje se gomila iznemoćalih penzionera jedva provlači …

Nikada mi neće biti jasno ko stavlja kružna vrata na državne ustanove ili bolnice gde dolaze teški invalidi?!?

Deluje mi kao u nekoj igri, ako pređes prvi nivo i bez povrede uđeš u zgradu onda te čeka novi nivo – šalter!

U ulazu u veliku halu sa šalterima kojih ima mnogo, nalazi se i Info pult, gde se uzima broj: moj šalter je 30, samo je jedna st(r)anka pre mene, super – pomislih, promenilo se na bolje, od onih nesrećnih, devedesetih.

Dođoh na red, izložih svoju priču, prvi put vadim taj potrebni mi papir, ubaciše me u Terminal, srećom sam poneo i Rešenje (Nalaz i ocena) koje su oni izdali, ali rekoše da im i to treba.

Ko god se imalo razume u propise o administraciji zna, da nigde u svetu, pa ni kod nas, Ustanova koja ti je izdala neki papir (Rešenje, Diplomu, Potvrdu, Otpusnu listu, …) ne sme od tebe da traži dokaz da ju je izdala. Ali, brale, srpski birokrata je najrigidniji, najneumoljiviji, on da makne svoju guzicu i da ode do arhive, ili da ti ponovo odštampa nešto iz njihovog „informacionog sistema“, ne pada mu na pamet. Naš, ovde često citirani čika Velja, za njih kaže da imaju izražen šalter ego. (Ma šta to značilo).

Na kraju, dadoše mi neku potvrdu, na kojoj je pečat i datum predaje. Kažu, po Zakonu, imaju rok 30 dana da mi izdaju to što tražim, ali kao to obično biva već sledeće nedelje. (?!)

Super, mislim ja, ionako sam sve ovo započeo mesec i po dana pre nego što treba da registrujem auto tako da imam vremena i za neke nepredviđene okolnosti – iskustveni sam pesimista.

Malo čudno mi je bilo kako će to oni ostvariti kontakt sa mnom, kad bude gotov taj papir, pa im ja samoinicijativno ostavih broj svoga mobilnog telefona.

Na papiru koji mi dadoše ima neki fiksni broj koji bih ja navodno trebao da pozovem i pitam da li je moj predmet gotov, itd, itd…

Iz iskustva znam da fiksni telefon + državna institucija, ne idu nikako, nema šanse, ali, nema veze, računam da imam vremena.

Vratih se kući srećan, jer je sve proteklo relativno brzo.

Zatim, prolaze nedelje …

Prođoše dve, tri, četiri, nedelje, nema veze, imam još vremena…

Dan posle isteka od tih njihovih mesec dana, odlazim ja na onaj isti šalter dajem potvrdu i zahtevam uverenje…

Kuca službenica po onoj tastaturi, gleda mene, pa pita kad ste predali, rekoh – Gospođo, piše vam tu, na kartonu, koji sam doneo, koji ste mi Vi dali!!

Opet lupkanje po tastaturi … i na kraju odlazi ona sa šaltera u nepoznatom pravcu, na 10 minuta, pa se vraća i ladno mi konstatuje:

Nema Vas u Sistemu!!!

(Mislim se, jebem li ti Sistem, koji je Tebe tu postavio, a mene obogaljio i naterao da se Tebi obraćam, ali znajući da se kod nas iskrenost ne ceni previše, nastavih mirnije i racionalnije).

Rekoh – Gospođo, to što vi meni pričate ništa mi ne znači, niti ja imam pristup vašem Sistemu, niti sam ja sebe zavodio negde, nego Vi ?!?!

Posle 5 minutne konsultacije sa svojom koleginicom pored nje, slože se one da treba da idem u neku kancelariju, gde je njihov pretpostavljeni … Šef, ili tako neko Mudo.

Lutam ja kroz onaj lavirint od zgrade, nađem napokon tu kancelariju, unutra čova (kao Đorđe Čvarkov iz serije Državni posao), on opet isto kucka isti onaj broj i sve tako, i na kraju okreće mi monitor sa pompeznom izjavom – -Niste u sistemu …

Već sam besan, al prikrivam to maksimalno – – Dobro i šta sada?

– Pa najbolje bi bilo da u utorak ili četvrtak, dođete u pisarnicu koja je gore na spratu i direktno vidite šta se dešava sa predmetom, a pošto je sad četvrtak možete i odmah gore, znate mi gore ne puštamo stranke, ali pošto je takav slučaj Vi možete ….

Jebi se, mislim se u sebi, sad sam ja postao i Slučaj. A koji me kurac ti zavitlavaš ovde, mogao si mi odmah reći da moram sve sam.

Odlazim u drugi deo zgrade, ali me obezbeđenje zaustavlja …

Objašnjavam i njima (penzionisanim pandurima ili vojnim licima?) zašto ja moram da idem gore … i puštaju me na kraju.

Nalazim tu jebenu pisarnicu, kucam, ulazim …

Soba ko iz filma Tesna koža, ispred mene poveći čovek sedi za stolom punim fascikli, nabacanih jedna na drugu, belih, a pored njega takođe jedan sto sa brdom tih istih fascikli, kartoteka, nabacanih tako da ih ima i ispod stola, pored stola, levo, desno, ma svuda …

Iza mene je drugi (zapravo treći) sto, a iza tog stola je još jedan službenik, a taj bukvalno hrče (!!!), dok ja pokušavam da onom prvom, budnom, postavim pitanje.

Tip je prvo začuđen, kao šta ću ja ovde, jer očigledno remetim njegov mir, u njegovom Carstvu, ali ja mu po ubrzanom postupku ispričah, ukratko, šta je bilo, i gde sam sve bio, pa on nekako ipak nastavi razgovor sa mnom. Inače je hteo iz cuga da me izbaci napolje.

  • A Vi ste došli za nekoga invalida?
  • Nisam došao za nekog, Ja sam taj invalid!

Lik me odmeri, onako, od glave do pete …

Vidim da mu se nešto ne uklapa, ne veruje mi, jer po njegovom (nevelikom) obrazovanju, invalid je čovek u kolicima ili bez nekog ekstremiteta, a ne tako da čitav stoji pred njim i još tvrdi da dolazi za sebe.

Vidim gde to vodi i brzo mu objašnjavam: hemodijaliza …

Vidim klima glavom, setio se  negde da je i za to čuo, napravio je zgrožen izraz lica i odlučio je da ipak  krene u potragu. Smilovao se, dakle.

Brdo fascikli premešta sa jedne na drugu stranu. Zavlači se ispod stola, pretura levo, desno,

  • A kad ste Vi to beše predali …

I pronalazi na kraju, jednu belu fasciklu, na kojoj je plavim flomasterom ispisano moje ime, otvara je, gleda moja dokumenta, letimično čita, pogleda u mene:

  • Znate šta, ako imate 10 minuta, ja mogu ovo odmah da vam završim?
  • Naravno da imam (čekao bih i duže, samo da se ne vraćam ovde u skorije vreme).
  • Ali, ako možete ispred kancelarije? (vidim, sramota ga kolege koji hrče iza mene).

Naravno da mogu. Sačekam nekih 3-4 minuta, izlazi čovek, kaže sve je gotovo, samo ćemo zajedno da odemo do administracije da potpišem da sam preuzeo …

Poenta celog ovog slučaja je sledeća: za mesec dana, moja dokumenta su spakovana u fasciklu i niko ih nije ni pogledao, te da nisam lično otišao, niko ih ne bi pogledao ni do dan-danas verovatno, a proces da se sve završi traje, pa eto najviše 5 minuta, kad neko hoće to da uradi.

Takođe mi dadoše neki broj – mog predmeta, koji bi trebalo da napomenem sledeće godine, jer će ići po skraćenom postupku. 

Da vidimo i to čudo.

Uskoro će obnavljanje te potvrde.

Sad se bojim

da će me, posle ovog teksta,

Sistem prepoznati.

.

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

.

.

Još sličnih tekstova:

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (I deo)

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (II deo)

Novčane nadoknade, povlastice, subvencije, olakšice i popusti za dijalizne pacijente

.

.

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (II deo)

Poštovani čitaoci,

Da  bi ste mogli od početka da pratite ovaj tekst, pročitajte prvo uvodni deo, klikom ovde.

Nacionalna služba za zapošljavanje svake godine raspisuje konkurs:
Programi podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom“.

Ovi programi obuhvataju više zanimljivih stavki.

Refundacija troškova podrške osobama sa invaliditetom koje se zapošljavaju pod posebnim uslovima:

Program A–  Refundacija troškova zarade licu angažovanom na pružanju podrške na radnom mestu – radna asistencija.

Poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom kojoj je potrebna stručna podrška na radnom mestu, može ostvariti pravo na refundaciju troškova zarade za lice koje je angažovano na pružanju stručne podrške novozaposlenoj osobi sa invaliditetom, samo za vreme dok pruža stručnu pomoć, a najduže 12 meseci.

Poslodavcu se za lice angažovano na pružanju stručne pomoći refundiraju:

troškovi isplaćene zarade, bez poreza i doprinosa, za pun fond radnih sati, odnosno srazmerno broju radnih sati pružene stručne podrške osobi sa invaliditetom u odnosu na mesečni fond radnih sati, u visini do 50.000 dinara mesečno;

troškovi pripadajućih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

i/ili

Program B)  –  Refundacija primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta.

Poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom kojoj je potrebno prilagođavanje radnog mesta može ostvariti pravo na refundaciju primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta u jednokratnom iznosu.

Pod prilagođavanjem radnog mesta podrazumeva se tehničko i tehnološko opremanje radnog mesta, sredstava za rad, prostora i opreme u skladu sa mogućnostima i potrebama zaposlene osobe sa invaliditetom.

Refundacija primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta može se odobriti poslodavcu, u jednokratnom iznosu, do 400.000,00 dinara po osobi sa invaliditetom.

Naravno, sve takve prijave poslodavca podležu komisijskoj proveri i takođe proveri utrošenih troškova za prilagođavanje radnog mesta, ali poenta svega je da poslodovac ima podsticaj da zaposli baš Vas (invalida), a ne nekog drugog (zdravog).

C.)  Takođe postoji subvencija zarade za osobe bez radnog iskustva.

Poslodavac koji na neodređeno vreme zaposli osobu sa invaliditetom bez radnog iskustva, ima pravo na subvenciju zarade za tu osobu, u trajanju od 12 meseci od dana zasnivanja radnog odnosa sa osobom sa invaliditetom.

Subvencija zarade se odobrava na osnovu podnetog zahteva poslodavca, u visini do 75% ukupnih troškova zarade sa pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ali ne više od iznosa minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu.

D.)   Najveća pogodnost za poslodavca je u suštini „Oslobađanje obaveze plaćanja doprinosa po čl. 45 b“.

Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje utvrđena je mogućnost da se poslodavac, koji na neodređeno vreme zaposli osobu sa invaliditetom, oslobađa obaveze plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje koji se plaćaju na osnovicu, odnosno na teret sredstava poslodavca, za period od 3 godine, (!!!) od dana zasnivanja radnog odnosa tog lica što baš i nije mala stavka u ukupnim bruto troškovima poslodavca.

Nacionalna služba za zapošljavanje plaća doprinos za novozaposlena lica sa invaliditetom za koja je poslodavac ostvario olakšicu po članu 45 b, u skladu sa odredbama Pravilnika o načinu, postupku obračunavanja i plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za lica sa invaliditetom.

E.)  Takođe Nacionalni biro nudi i jednokratnu pomoć za samozapošljavanje,

ukoliko otvarate firmu, ili postajete preduzetnik, novčana jednokratna primanja idu od 180.000 do 220.000 RSD. Za to je naravno potrebno malo više papirologije.

Pravo na dodelu subvencije za samozapošljavanje nezaposleno lice može da ostvari pod uslovom da je:

  • prijavljeno na evidenciju nezaposlenih Nacionalne službe,
  • završilo obuku za razvoj preduzetništva po planu i programu obuke u organizaciji Nacionalne službe ili druge odgovarajuće organizacije,
  • izmirilo ranije ugovorne i druge obaveze prema Nacionalnoj službi, osim za obaveze čija je realizacija u toku, ukoliko iste redovno izmiruje i
  • u dozvoljenom okviru opredeljenog iznosa za de minimis državnu pomoć u tekućoj fiskalnoj godini i prethodne dve fiskalne godine, u skladu sa Uredbom o pravilima za dodelu državne pomoći.

Nakon potpisivanja ugovora Korisnik subvencije je dužan da:

  • obavlja registrovanu delatnost i izmiruje obaveze po osnovu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje najmanje 12 meseci, počev od dana otpočinjanja obavljanja delatnosti;
  • omogući praćenje realizacije i dostavi dokaze o realizaciji ugovorne obaveze Nacionalnoj službi i
  • obavesti Nacionalnu službu o svim promenama koje su od značaja za realizaciju ugovora, u roku od 8 dana od dana nastanka promene.

Tako da, kao što vidite,. ovde ima mnogo razloga za neodlazak u invalidsku penziju, nego čak i za eventualno neko zaposlenje u skladu sa vašim mogućnostima.

Najvažnije od svega ovoga nije ni posao, ni novac koji ćete primati, nego je  bitno i utrošeno vreme sa kojim ćete biti preokupirani nekim poslom i nećete razmišljati toliko o dijalizi i (sestrama?) sedeti u 4 zida čekajući sledeći tretman. To isto znači mnogo. Više psihički, nego materijalno.

I na kraju, mnogi se interesuju da li sa zaposlenjem gube pravo na tuđu negu i pomoć.

Odgovor je: NE.

Po zakonu Republike Srbije tuđa nega i pomoć ne zavisi ni od jednog novčanog primanja ili materijalnog statusa, postoje pravilnici kako se ona dodeljuje,a to je vezano sa procentom invaliditeta i nikako drugačije.

To je sve, za ovaj put.

Ali, nije kraj.

Pratite nas i dalje,

u sledećem broju saznaćete „Kakve sve peripetije možete očekivati kada pokušate da registrujete auto kao invalid“. (Kliknite na link za post: Ja nisam u Sistemu).

Do čitanja i gledanja!

.

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

Dijalizna mafija ostade netaknuta

Dijalizna mafija u Srbiji ostade netaknuta!

I pored svih dokaza, niko nigde ne postavi pitanje o njihovim pljačkama i upropaštavanju dijaliznih pacijenata.

Uzalud se gospodin Velimirović obraćao medijima i javnosti (link), ublažavajući opise realnog stanja sa „plašim se da ne dobijemo dijaliznu mafiju“, iako i on i svi mi dobro znamo da smo je već dobili, da ona postoji decenijama, i da joj niko ništa ne može.

I posle najnovijih kadrovskih pomeranja u vrhovima dijaliznih klinika i centara Srbije, mafija je našla načina da zadrži svoje predstavnike i da sačuva svoje interese.

Nastaviće, dakle, da pljačka državu (zdravstvene fondove) i da upropaštava pacijente (naš narod), samo da bi napunila svoje džepove.

Je li to u redu?

Je li to legalno i legitimno?

Izgleda da jeste.

Ako o tome ćuti „Predsednik Udruženja nefrologa Srbije“, ako o tome ćuti „Predsednik Saveza Udruženja dijaliznih pacijenata Srbije“, ako o tome ćuti „Predsednik Nefrološke sekcije Srpskog lekarskog društva“, ako o tome ćute svi srpski nefrolozi, i ako o tome ćute svi srpski pacijenti – onda je to zaista sve u redu.

Neka nas pljačkaju i neka nas uništavaju – ako je to i po nama sve OK.

Možda je samo neko od dijaliznih pacijenata trebao da kaže i sledeće:

„Kolega Kosta, sad je dosta.“   (Pusti mafiju na miru).

Jer, Kosta, eto, ne odustaje.

Jedini.

Jedan, jedini.

Da ništa drugo u životu nije uradio, samo zbog ovoga, dijalizni pacijenti bi mu trebali dodeliti nagradu za hrabrost.

Orden za hrabrost, u oblasti dijalize.

(Dodeljivanje izvršiti na Svetski dan bubrega).

Ali, svi znamo da od toga neće biti ništa.

Uvučeni u svoje bedne egoistične stavove i porive za samoodržanjem, za dobijanjem neke dodatne povlastice, neke privilegije, neke kinte, samo za sebe, a svi drugi neka crknu, dijalizni pacijenti ne žele poboljšanja ZA SVE, ne žele bolje lečenje ZA SVE, ne žele pravdu i jednakost, naprotiv: misle samo na sebe i na svoju (sitnu) korist.

Tako razjedinjeni nemaju nikakve šanse, potiv mafije.

Em razjedinjeni, em sebični, em umrtvljeni, em potkupljivi, …

Nestaju polako i u tišini, jedan po jedan, pre ili kasnije, a u nadi da će to biti kasnije, spremni su da ćute ili čak da sarađuju.

Stvarno Kosta, sad je dosta.

Nek’ si ti nama živ i zdrav (koliko se to može biti na dijalizi), ali ne preteruj.

Mafija te do sada nije dirala, jer vide da si jedini.

Da si bez sledbenika.  Bezopasan.

Možda bi se sve preko noći promenilo, kad bi te i neki „Predsednik“ udruženja pacijenata podržao ili protestvovao, poput tebe.

Ali, to se naravno, nikada neće desiti.

I sve koji ovo čitaju takođe molimo:

neka ovo ostane MEĐU NAMA.

Hvala!

.

(Tekst prenet iz dnevnog lista „Politika“ od 23.12.2019. godine)

.

.

DiaBloG – 2019

.

.

.

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (I deo)

Poštovani čitaoci,

kolege sapatnici, saborci i prijatelji.

Danas ćemo početi novu seriju tekstova, za koju već znamo da će vas veoma zainteresovati.

Naime, iz dosadašnje analize čitanosti naših tekstova, očigledno je da vas osim medicinskih (stručnih) saveta, najviše interesuju novčane nadoknade, povlastice, beneficije, i slične mogućnosti za poboljšanje sopstvene finansijske situacije.

Ovo će biti upravo to što vas najviše interesuje: kako čovek kao dijalizni pacijent može da dođe do nekih para – ali smo tu temu sagledali iz sasvim drugog ugla.

Specifičnost ovog teksta je u tome što se radi o ličnom iskustvu (jednog od administratora I urednika ovog sajta) I što akcenat nije stavljen na “pomoći”, “nadoknadama”, “povlasticama”, nego: Kako raditi I zaraditi SVOJ novac.

No, krenimo redom.

Desilo se ono najgore.

Ustanovljen vam je potpuni i trajni prestanak rada bubrega.

Morate na dijalizu.

Bez obzira kako vam se to desilo, naglo ili postepeno, uvek je to šok.

Očaj.

Zna se i zašto.

Smrtnost na dijalizi je veća nego od karcinoma (raka).
Posebno u prvih 90 dana, kada i sami nefrolozi uopšte ne uzimaju u obzir umrle u tom periodu pri izradi svoje statistike, jer onda bi i sebi i drugima teško mogli da objasne da se radi o lečenju (?!).

Ali, ako nakon prvog šoka „šta mi se desilo“, i „gde baš meni“, te očaja „gotovo je sve“, uspete da preživite tih strašnih 3-4 meseca i sve uobičajene bolničke procedure i komplikacije arterio-venskog pristupa, onda polako počinjete da shvatate da nije baš sve gotovo i život koliko-toliko može da teče dalje – ne baš normalnim tokom, ali uz neke promene može se živeti.

Kao po nekom nepisanom pravilu u prvim dijaliznim danima uvek su tu „iskusni pacijenti“ koji će vas posavetovati šta i kako da radite što se tiče vašeg daljeg života, jer oni su tu već godinama – iskustvo je to.

To po pravilu obuhvata objašnjavanje kako doći do tuđe nege i pomoći i kao kruna svega otići u invalidsku penziju (?!?).

Na ovom portalu smo već imali tekstove o tome kako se dolazi do tuđe nege i invalidske penzije, ovde ćemo samo to pomenuti, jer ovo je tekst za one koji neće u penziju nego žele da rade!
Da dobro ste pročitali, kao dijalizni pacijent možete raditi ograničenu vrstu poslova u administraciji ili marketingu, ili čak od kuće.

Ukoliko pak mislite da ste se ceo život naradili i da pored dijalize ne možete imati vremena ni za šta drugo, vi slobodno preskočite ovaj tekst.
Za ove druge, tj. prve, nastavljamo.

Procedura je sledeća: podnesete PIO fondu regularno zahtev za procenu invaliditeta, radne sposobnosti i za tuđu negu i pomoć trećeg lica.
Zakazaće Vam termin i poziv će stići na kućnu adresu. Potrebna vam je sledeća dokumentacija:

  • predlog za utvrđivanje invalidnosti, odnosno Predlog za veštačenje sa izveštajem i mišljenjem o zdravstvenom stanju i radnoj sposobnosti popunjen od strane izabranog lekara (Obrazac 1), original obrasca (ne stariji od 6 meseci)
  • Nalaz i mišljenje nefrologa u centru u kom se dijalizirate sa opisom terapije i brojem dijaliza u toku nedelje
  • nalaz psihologa, odnosno zaključak koji obuhvata ocenu mentalnih sposobnosti, ličnosti i ponašanja pojedinca (ne stariji od 6 meseci), uput daje lekar opšte prakse, a ide se na medicinu rada koju ima svaki veći Dom zdravlja
  • otpusne liste sa podacima o nalazima i izvršenim pregledima (nije obavezno ali svakako ih ponesite ukoliko ih imate kao i sve laboratorijske nalaze ne starije od 6 meseci).

Komisija će vas primiti, prelistati dokumentaciju, najviše će je interesovati pristup za dijalizu, AV fistula, koju će tražiti da poslušaju, jer to im je krunski dokaz da se vi stvarno dijalizirate (ukoliko nemate neki drugi vidljiv pristup tipa cvk ili hikman), i to bi bilo to, dobićete papir sa pompeznim nazivom:

NALAZ MIŠLJENJE I OCENA”.

Tu će stajati otprilike, osim dijagnoze, još tri stavke, sve pod šiframa:
– Procena sposobnosti šifra 03 (nesposoban za dalji rad)
– Ocena postojanja telesnog oštećenja 03 (što znači 100% telesnog oštećenja sa kontrolom za dve godine – da slučajno ne ozdravite (?!?) u tom periodu).
– Ocena potrebe za pomoć i negu šifra 1 (što znači da imate pravo, takođe kontrola za dve godine)
Primetiće te da samo prva Stavka nema kontrolu, što znači otpisali su vas za dalji rad i sa ovim papirom možete odmah podneti zahtev za invalidsku penziju, ukoliko želite.

Pošto je taj papir jasan I nedvosmislen u proceni da vi ne možete dalje raditi, sledeći korak je prijava na biro rada, ukoliko niste već prijavljeni, i zahtev kod njih za procenu radne sposobnosti (koji se inače za dijalizne pacijente ne plaća).

Potrebna dokumentacija je identična onoj koju smo naveli gore u tekstu za PIO fond, jedino još treba dostaviti dokaz o stručnoj spremi.
Zato je poželjno da sve papire, gore navedene, overite kod notara, jer moraju biti ili originali ili overene kopije, u suštini za ovu proceduru treba vam sve duplo u originalu.

Zakazaće vam se Komisija u prostorijama Nacionalnog Biroa za zapošljavanje, koja će biti u nešto širem sastavu, sastavljena od člana PIO fonda, medicine rada, nacionalnog biroa, uglavnom pokušaće da vas odgovore od rada, jer vi idete na dijalizu, to baš i nije zgodno.

Međutim, ako ostanete pri svom stavu da možete, a i vizuelno im izgledate sposobnim, daće vam, uz sva prenemaganja, šifru 02.
To je ujedno I najbolje za vas I vašeg budućeg poslodavca.

U rešenju će biti naglašeno:
U postupku ocene radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja, Komisija je konstatovala da postoje umerene teškoće i prepreke, koje znatno utiču na radnu sposobnost u odnosu na zanimanje ili poslove koje može da obavlja, a omogućava zaposlenje pod posebnim uslovima, stepen 2.

Prema nalazu Komisije „nije sposoban za obavljanje teških i srednje teških fizičkih poslova, rad u lošim mikroklimatskim uslovima i u prinudnim položajima tela, kao ni za podizanje bilo kakvog tereta. Nije podložan za rad sa nefrotoksičnim supstancama. Nije podložan za smenski i produženi rad i rad na terenu. Uz navedena ograničenja sposoban je za obavljanje administrativnih poslova za koje je obučen uz povremeno korišćenje individualne pauze.“

E sad da se pozabavimo malo objašnjenjem šta za vas u stvari znači stepen 2 invalidnosti …

(nastavak teksta u sledećem postu)

(za nastavak čitanja kliknite: ovde)

.

.

DiaBloG – 2019

.

.

.

.

Em kongres, em nefrologa, em peti

Ništa nije slučajno

Ili: Gatanje u dlan, na osnovu linije života bubrega …

U Beogradu je, 31.10.2019. počeo Peti kongres nefrologa Srbije.

Već iz samog naziva i datuma ovog skupa, osećate neprijatne asocijacije i značenja.

Po Srbe i Srbiju, imao je katastrofalan učinak jedan Četvrti kongres, onaj održan u Drezdenu, 1928. godine.

Ovaj sada nije bio kongres komunista (da li?), ali su neprijatne tendencije Četvrtog kongresa, nastavljene.

Iz samog naslova se vidi da to nije bio Kongres srpskih nefrologa, nego nefrologa Srbije?!

Što će reći da: nefrolozi Srbije nisu srpski nefrolozi.

I to je tačno.

Nisu.

Čak i da nam neko podastre sve papire koji govore suprotno, iz njihovog rada, ponašanja i učinka, mi znamo da nisu, i ostajemo pri izrečenoj tvrdnji.

Već smo vam više puta objašnjavali, nefrolozi Srbije deluju samo kao lakeji farmaceutsko-dijalizne industrije (tzv. Big Farme), a o njihovom moralnom kodeksu, Hipokratu, Hipokritu, humanizmu i renesansi, možemo samo da nagađamo. Po analogiji sa tzv. „Dubokom Državom“ (krupni kapital, vojno-industrijski kompleks i sigurnosne službe), ovde bi se moglo govoriti o „Dubokom Zdravstvu“, u osnovi kojeg jeste: Big Pharma.

Sigurni smo da svi znate kako to ide.

Već u ambulanti opšte prakse lekari početnici počnu dobijati novosti, časopise, reklame, plakate, zbornike, Uputstva, Smernice, Preporuke: kako i šta da propisuju. Uz vrlo malu nadoknadu: hemijske olovke, kalendare, USB-priveske, bedževe na reveru, nalepnice na vratima, poneki ručak, maksimalno.

A dalje, kako napreduju u karijeri, njihovi zadaci i nagrade, postaju sve značajniji.

Oni tada ispituju i odobravaju nove preparate, daju stručna mišljenja (uvek afirmativna), pišu „stručne“ ili „naučne“ radove, a oni na najvišim pozicijama donose propise, vodiče, Pravilnike, koji se moraju primenjivati u celoj državi.

Za takve su i nagrade basnoslovne, što se vidi i po njihovom imovinskom statusu, jer od državne (bolničke) plate ne bi mogli da voze skupe automobile, imaju nekoliko kuća, stanova, vikendica, ne bi mogli da putuju po svetu, odsedaju u najskupljim hotelima, zimovalištima i letovalištima.

U tom basnoslovnom zarađivanju, pacijenti se tretiraju, kao i svaki objekat basne, kao životinje.

Zapadna farmako-dijalizna mafija kontroliše sve: institucije, nauku, vlast, medije, zdravstvo u celini, pa je eventualna promena tako ustrojenog sistema, nemoguća.

Teme, ideje, preparati, tehnike, procedure, metode, sve se to dobije „odnekud odozgo“ od nekih velikih „uglednih“ („izvestilac“, „komesar“, „koordinator“), obavezno međunarodnih, instanci, koje zahtevaju strahopoštovanje i pokornost.

Onda se i na našim kongresima uglavnom palamudi i prežvakava ono što je već negde rečeno, izneto, dato ili inicirano, a naši se „stručnjaci“ baš upinju da na „našem materijalu“, „sopstvenim“ rezultatima, „zaliče“ na one od kojih dobijaju pohvale za „uspešne“ imitacije.

Da parafraziramo vođu gorepomenutih komunista: Kongresi su opijum za lekare.

Istorijsko-geografske, socio-ekonomske i razne druge specifičnosti ovog podneblja, stvorile su idealne uslove za olakšan rad Big Farme.

Naši ljudi jedva čekaju da budu uzgajani i da napreduju u tom sistemu.

I kao kod Bulgakova (1,2) prodaće svoj humanizam, veru, etiku, svoju dušu, Đavolu, Satani, Big Farmi, a za malo šljaštećih krpica, firmiranih parfema, za kafućino u Rimu ili Beču, i slaviće Satanu u Noći veštica, ne misleći na nesreću, tugu, čemer i jad dijaliznih sala i pacijenata od kojih su pobegli.

Za ogroman novac koji su od naroda preusmerili ka Satani, mogli su okrečiti i renovirati sve dijalizne centre u Srbiji, unaprediti uslove u kojima se leče njihovi pacijenti, poboljšati terapiju koju im daju, ili kupiti hranu i lekove za najsiromašnije među njima.

Ali, …

Nikada nijedan dijalizni načelnik nije zatražio da te pare namenjene kongresima i svetkovinama uloži u svoj dijalizni centar, da ga učini pristojnim mestom za život i rad i za lečenje onih kojima je namenjen.

Nikada.

Nije i neće.

I da se pojavi neki takav, brzo bi ga uklonili.

Oni koji su se uklopili u Big Farma sistem, šetkali su u Noći veštica, po tapaciranim hodnicima Crowne plaza hotela, u skupim odelima, najnovijim haljinama, sa iskeženim osmesima, opijeni koktelima i osećajem pripadništva klasi, koja je malo iznad.

Iznad onih, koje zapad opisuje kao Deplorables (Jadnici).

Ali, kad se malo bolje pogleda ta, toliko puta viđena predstava, mogu se uočiti i neki detalji.

U svom tom lažnom ekskluzivitetu, sjaju, svečarstvu, pompeznosti, „uglednim“ imenima, pozdravnim govorima, napuderisanim toaletama, nameštenim konverzacijama, iskusno oko može videti i: strah.

Veliki i skoro opipljivi STRAH, koji ih čini nesigurnim i ranjivim, strah da će Satana videti da još nisu kompletno njegovi, da se kolebaju, da još nisu potpuno preverili. Strah da nisu bili dovoljno ubedljivi, strah da će biti provaljeni. Strah da će ostati bez privilegija, strah da ne budu izolovani, odbačeni, strah da ne budu deo EDTA, ERNA, ERCA, UNS, NUNS, BANTAO, ASN, ISN, i sličnih „čuvara tekovina“ koje nam je Big Farma uzgojila.

Strah da ne budu proglašeni nepodobnim, da ih ne smene, zaustave u napredovanju, da ih ne proglase nenormalnim, autsajderima, primitivcima, čudacima, Srbima.

Da, da.

Tipični sindrom konvertitstva.

Zato je na tim kongresima prisutan ceo Region.

Nema na tim kongresima ni ćirilice, ni tradicije, ni nacije – pazite, navodno je u pitanju 5. kongres srpskih nefrologa, isto koliko imaju i novoformirane države, posle ratova „koje nismo vodili, ali smo ih izgubili“(?!?).

Sindrom konvertitstva podrazumeva da dotični svim silama zatomljuju i prigušuju onaj glas sumnje, onaj trag veze sa svojim narodom, pa zato moraju što jače, što više, i što brže, širiti neoliberalne globalističke Big Farma propovedi – što dublje i što bezizlaznije utonuti u greh i zlo (a Đavo će ih sigurno iskušavati), kako bi i sama ideja o Povratku bila potpuno nemoguća.

Veliki brat sve to zna, sve prati, i ne dozvoljava im da skrenu sa njegovog puta. Zato se redovno štampaju i besplatno dele (u prigodnim besplatnim torbama, rančevima): svete knjige, Smernice, Vodiči, Pravilnici, Protokoli, Uputstva, Konsenzusi, a na svetkovinama njemu u čast: Kongresima, Simpozijumima, Workshopovima  … na kojima će govoriti o Agendi, Narativu, Formatu, Održivom razvoju, itd, itd. itd.

Jednostavno, bolje, povoljnije…

Otvaraju se sajtovi, prave se društvene mreže, instagrami, viberi, fejsbuci (knjige lica) i twiteri (cvrkuti), stvorene su već generacije šupljoglavaca kojima je normalno da dobrovoljno šire i dele ono što im se nametne, kao „moderno“, „besplatno“, „povoljno“, „mast hev“…

„Besplatan wi-fi je omogućen za sve učesnike kongresa“… radosno saopštavaju „organizatori“.

Koliko juče došlo im je tako, „odnekud odozgo“, da lek Ranisan više nije dobar? Sve novine požurile da objave, na sva zvona …

Nakon 30 godina korišćenja, tek sad se otkrilo da nije dobar?

Zašto se onda koristio prethodnih 30 godina i ko će biti podvrgnut odgovornosti za višedecenijsko korištenje navodno štetnog leka, to niko ne kaže. Kad će to javiti za ostale lekove, isto ne kažu. Kod njih nema promišljanja, niti podpitanja. Samo direktive.

A sad malo o onome što muči i njih same, učesnike ovog opskurnog skupa.

„Vojtaju nas k’o mlade majmune, kao da mi ne znamo da je centralni događaj na kongresu Obznana o tome kome je Big Farma nabacila direktnu lovu za reklamu njihovih proizvoda“ – kaže jedan nefrolog iz provincije.

Nemoguće je ne složiti se s njim, uz jednu malu opasku: ako nekog tretiraju kao majmuna, tu starost ne igra nikakvu ulogu.

Lista plaćenih, tzv. „komercijalnih“ predavanja je zato izazvala najviše interesovanja.

Čika Velja je prvi u Srbiji za dotične skovao naziv PARANEFROLOZI, nefrolozi sa nadnaravnim sklonostima ka novcu, i taj ih izraz izgleda najbolje opisuje.

Moguće je da i onaj film Lordana Zafranovića, o prazniku najstarijeg zanata, bolje dočarava trans u koji zapadaju naše vodeće nefrološkinje kad uspeju da se izbore za komercijalno predavanje, ali je, čini se, bar u jednom konkretnom slučaju primerenije poređenje sa jednom drugom (državnom) službom.

Sa carinicima.

Svi znate onaj čuveni vic o ispraćaju carinika u penziju, gde njegove kolege razmišljaju šta da mu poklone. Televizor – malo je, kažu svi. Automobil – malo je, takođe se slažu svi. Vikendicu – malo je. Kuću sa bazenom – malo je, opet su jednoglasni.

Zbilja, šta pokloniti čoveku koji već ima sve?

A da ga pustimo da sam odradi jednu smenu? – predloži neko.

A ne, mnogo mu je! – složiše se svi, i na takav kraj bi se celo društvo zacenilo od smeha.

Na 5. kongresu srpskih nefrologa, kraj je bio malo drugačiji.

Jer, na poslednje pitanje odgovor Big Farme je bio: „Dajmo joj!“

I niko se nije smejao, ali su joj, da li pod pritiskom, da li voljno, dali.

Celu smenu.

Nju će naslediti drugi paranefrološki šalabajzer, osvedočeni muljator, karijerista i umišljena veličina – sve je to već dogovoreno, Tamo Gde Treba.

Još jedan od večitih plaćenih predavača je bio tema opšteg sprdanja. Naime, protiv dotičnog je 2/3 njegovog kolektiva pisalo peticiju nadležnima. Očekivano, na njemu plaćeno predavanje nije hteo doći nijedan od njegovih kolega, lekara sa Klinike gde on šefuje. Ali, znajući za jadac, ovaj se domislio kako da reši problem.

I znate kako ga je rešio?

Naredio je da sa Klinike dođu sestre, sve koje mogu ostaviti posao u tom trenutku. Logika je jednostavna: šta zna Sponzor (onaj koji mu je dao pare za predavanje) ko je od publike sestra, a ko doktorka, bitno je da u publici ima i neko od „njegovih“.

Tako su i sestre razrogačenih očiju gledale slajdove o tome kako je lepo pacijentima kad sa Aranespa pređu na Sandozov lek.

„A što ćemo ljubav kriti, kad nas plate Binokriti …“ – pevalo je sa svakog slajda.

Može li život nefrologa da bude bajka, a da za pacijente ostane samo basna?

Ko je gledao film „Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav“ (3), neizostavno će mu se nametnuti i poređenje: Šta sve možeš u Srbiji kad si dijalizni pacijent?

Jer, u trenu kad stupaš u redove dijaliznih pacijenata, znaš da je i ka tebi odapeta „fatva“. I dok gledaš kako ti cimeri iz HD sale nestaju jedan po jedan, shvataš da je samo pitanje dana kada će Crni kosac doći i po tebe.

I nefrolozi to znaju.

Neki zbog mortaliteta saosećaju sa pacijentima pa su stalno mortus pijani.

Oleše se, zbog empatije, kao.

Kongres je prilika i za to.

Kao i za razne promocije.

I na ovom kongresu se napadno promovisao Region. Isti se raširio preko cele bine, pa su pred svima raspravljali o tome čiji je veći. Napredak na polju hemodijalize.

Teško je to. Valja govoriti, satima, danima, praktično uvek, o nečemu, čega nema.

Ali ima stručnih radova, pisanih ili usmenih saopštenja.

Ako u bilo kakvom (kon)tekstu pomenete čarobne reči: povezanost, prediktori, faktori rizika, uticaji, markeri, cost-benefit, varijabla, evaluacija, korelacija, genski polimorfizam – onda možete biti sigurni da će vam „rad“ garantovano biti primljen i nikada nikakva komisija (za razliku od nesrećnog Siniše) neće proveravati valjanost vaše stručnosti ili vaše diplome.

Najblentaviji ispadnu „autori“ koji pokušavaju da budu inovativni, atraktivni,  „nekonvencionalni“, pa im predavanja o nekom farmaceutiku (nazovimo ga „X“) imaju naslove poput:

Terapija sa farmaceutikom X – gde smo bili i gde smo sada“, „Farmaceutik X –stari poznanik u novom odelu“, „Farmaceutik X – šta svaki nefrolog treba da zna“, „Terapija farmaceutikom X – šta je novo“, „Farmaceutik X – iskustva i perspektive“ „Terapija Farmaceutikom X – ima li svetla na kraju tunela?“, „Terapija Farmaceutikom X – vaše mišljenje je važno“ (Mišljenje je kao i dupe, svako ga ima. Ali za pacijentovo mišljenje ih zabole dupe).

Ovakvih naslova puni su svi kongresi medicinara.

Zašto?

Zato što „odgovore“ na sva gore postavljena „pitanja“ daje Big Farma, kroz svoje studije, svoje „koordinatore“, „opinion lidere“, „oktroisane eksperte“ i „experienced usere“.

Tako smo i sada, po ko zna koji put, prisustvovali palamuđenju: kada započeti akutno dijalizno lečenje i kome, da li je bolja intermitentna, kontinuirana, sled, ili PIRRT ……..

PIRRT je skraćenica od „Prolonged Intermittent Renal Replacement Therapy“ …. (svake godine nova skraćenica, kad već nema ništa drugo novo).

Te ima li efekta raditi ili ne raditi plazmafereze, npr. u vaskulitisima, kada i kome (jedan dijabolik mudro prosra: „treba biti oprezan sa plazmaferezama“?!?), te opet o nedovoljnim mogućnostima za rimtutuksimiziranje u srpskoj nefrologiji, pa onda opet red Sirolimusa, da li sjeničkog ili zlatarskog, ne rekoše.

Takođe, neki „stručnjaci“ su stalno u teranju, jer su im najčešće reči Mabtera i Teranova, – ma terajte se …

No, ne misle svi da su pare Big Farme jedini pokretač medicinara.

Jedan drugi naš saradnik (ne onaj iz provincije), imao je takođe, originalni komentar. Po njemu, ovo je bio Sajam veštačke inteligencije. Sve je to, kao zbog bodova, kaže. „Licemerje je dovedeno do savršenstva. Oni se prave da su nam profesori, a mi se pravimo da im verujemo. I ako malo bolje pogledaš te lakeje i njihove livreje, otpozadi, ispod Extreme Intimo rublja videćeš praziluk, naš, domaći, neprskani…  Iz toga možda nešto i nikne. Hoću da kažem: ne možeš ni te doktore za sve kriviti. Mnogi od njih osećaju da nešto nije u redu. Mnoge bi babe sad dale i 2 dinara da izađu iz tog kola, ali … kako sada izaći i gde? Šta je alternativa? Da se umesto po hotelima i kafanama posećujemo po bolnicama i gledamo šta je ko i kako naučio da radi i primenjuje? Nema toga. To niko i ne nudi.“

Tako kaže naš (ovde) često citirani saradnik, koji se takođe nije previše eksponirao na ovom performansu.

U jednom momentu, na istoj klupi, u publici, pojavili su se jedan do drugoga: Hrvatčević, Vidža, Jovanović, Đoka i Splješa. Priznajemo, bilo nam je zanimljivo videti ih na istoj klupi. Čovek se nekako, sentimentalan, ipak, ozari. Samo je klupa bila pogrešna.

Za neočekivanu (da li?) pojavu jednog para predavača endokrinologa na ovom skupu (i bukvalno su par, i to bračni) niko nije imao racionalno objašnjenje, ali se najčešće pominjao jedan raniji članak u Tabloidu, čiji je Insajder izgleda provalio otkud vetar duva (link).

Dojajen vojne nefrologije, čuveni dr M. Radojević, takođe nije ni privirio na ovaj skup, jer verovatno, neće čovek da se blamira, pred kraj karijere …

Veliko iznenađenje je bilo i aktivno učešće Milana Radovića, za koga većina veruje da nije korumpiran i da se moralno razlikuje od ostatka nefrološke vrhuške, ali i Milan je nekim putem, kako – ne zna se, ipak bio uvučen u priču.

Zato je jedan drugi nesumnjivi autoritet, direktorka Nefrologije KCS, prof. Biljana Stojimirović, uspešno izbegla pojavljivanje i slikanje u društvu ozloglašenih (i od FBI traženih) dijaliznih kriminalaca (kod nas nažalost, neosuđivanih).

I to bi bilo to.

Pa se vi sad o indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama, konsultujte sa svojim nefrologom.

I neka vam poslednja rečenica bude brza.

.

.

.

izveštači redakcije

http://www.dijaliza.wordpress

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

A sada, malo opuštenije.

Kad već ne možemo ništa da promenimo,

možemo i mi da zasviramo, znate već kome.

Evo jedne prave srpske kompozicije

koju je izabrao naš muzički urednik,

praveći aranžman po tekstu

Milosava Buce Mirkovića (link):

.

.

U Srbiji varoš velika

ka njoj teče reka nefrologa,

u njoj smo se dušo našli mi,

sreli smo se i razočarali.

.

.

Uz mikrofon Naum duva,

Stara Nada tajnu čuva,

niko znanje ne mora da zna.

.

.

FBI im mrežu plete,

naneli su svima štete,

al’ na jesen ide penzija.

.

.

U Crowne plazi gužva velika,

i profesor Goce će zasvira,

Kad zasvira stvarnost zaboraviš,

lagano da Farmu ne budiš.

.

.

.

Kraj

.

.

.

.

.

.