Arhive

Novi post

Poštovani čitaoci i pratioci,

novi post je u pripremi …

malo strpljenja i uskoro ćete videti šta je bio izbor redakcije sajta za septembarski broj,

….

Koliko vredi novi bubreg?

Koliko, u zatvorskim jedinicama, vredi jedan bubreg?

Poštovani čitaoci,

dosta smo na ovom sajtu pisali o medicinarima, o tome kako se odlučivanje o životu i smrti ljudi može ponekad vršiti olako, da ne upotrebimo neku težu reč.

Ali ni kod pravnika situacija nije ništa drugačija.

Priznajte, pravnici su ti koji možda i češće od lekara, odlučuju o životu i zdravlju ljudi, više nego bilo koja druga profesija. A da je to tako, belodano će vam potvrditi vest koja je nekako na dijaliznim sajtovima prošla neopaženo. Sudije su (ne znamo kako, po nekom paragrafu, ili ‘po slobodnom sudijskom uvjerenju’) odlučile koliko košta novi bubreg?

Nijedan dijalizni pacijent, nijedno udruženje, sestre, lekari, bolničari – niko od silnih fejsbukača nije postavio link ka ovom tekstu, niko od silnih zagovornika poboljšanja broja transplantacija i spašavanja sa dijalize nije našao za shodno da prokomentariše ovaj za nas neobični događaj.

Naravno, zato je DiaBloG tu, a evo i teksta:

Humani osuđenik iz Podgorice donirao bubreg doktorki:

„Rizikovao je svoj život da bi spasio tuđi“

piše: Komnen Radević

Humani gest osuđenog M. B. da donira bubreg lekarki, bio je vredan pažnje i cenjen, pa su se Viši sud u Podgorici, Vrhovno državno tužilaštvo i konačno Vrhovni sud saglasili da uvaže zahtev da mu se ublaži izrečena zatvorska kazna.

Vrhovni sud Crne Gore usvojio je, dakle, zahtev za vanredno ublažavanje pravosnažno izrečene zatvorske kazne osuđenog zbog krivičnog dela – razbojništvo i osudio ga na dve godine zatvora, pišu Vijesti.

– Usvojen je zahtev za vanredno ublažavanje kazne branioca osuđenog M. B. i pravosnažna presuda Višeg suda u Podgorici se preinačava u delu odluke o kazni. Tako što se osuđeni M. B., zbog krivičnog dela razbojništvo, osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od dve godine – navodi se u presudi Vrhovnog suda.

Objašnjava se da je pravosnažnom presudom Višeg suda u Podgorici, M. B. proglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.

Foto: Shutterstock

– Branilac okrivljenog, advokatica, je Višem sudu u Podgorici podnela zahtjev za vanredno ublažavanje kazne izrečene pravosnažnom presudom. U navedenom zahtevu se ističe da su ispunjeni uslovi Zakonika o krivičnom postupku za vanredno ublažavanje kazne, jer je nakon pravosnažnosti presude došlo do novih dokaza koji neminovno doprinose ublažavanju kazne. U zahtevu je navedeno da je osuđeni M.B., kao donor bubrega, spasio život lekarki J. M. Branilac osuđenog je u zahtevu istakla da je osuđeni ovim nesebičnim delom učinio nešto što se ne može nazvati uobičajenom pojavom, nego izuzetno retkim i časnim gestom, rizikujući svoj život da bi spasio tuđi, dajući jedan vitalan organ. Predložila je da Vrhovni sud Crne Gore usvoji zahtev na način što će preinačiti pravosnažnu presudu Višeg suda u Podgorici u delu odluke o kazni – pojašnjava se u odluci suda.

Dodaju da je na osnovu svih činjenica, Viši sud u Podgorici, u predlogu od 2. marta 2022. godine, predložio da se usvoji zahtev za vanredno ublažavanje kazne, dok je Vrhovno državno tužilaštvo, u aktu od 11. marta iste godine, takođe konstatovalo da treba uvažiti zahtev.

– I po nalaženju Vrhovnog suda, navedena činjenica predstavlja novu okolnost koja je nastala nakon donošenja presude, a ista je takvog značaja da očigledno opravdava blažu osudu od izrečene, pa je stoga valjalo usvojiti zahtev za vanredno ublažavanje kazne i preinačiti presudu u delu odluke o kazni, na način što će se izrečena kazna ublažiti za godinu dana. U konkretnom slučaju radi se o novoj specifičnoj okolnosti, koja je veoma retka u medicinskoj praksi, a koja se odnosi na ličnost osuđenog. Očigledno je da je osuđeni učinio izuzetno humano delo, dobrovoljno je donirao organ drugom nepoznatom primaocu i izvršio neciljanu donaciju organa iz potpuno nesebičnih razloga (ne radi se o licu koje je doniralo svoj organ u korist sebi bliske osobe – srodnika ili prijatelja), i na taj način drugome produžio život. Ovim činom osuđeni je učinio dobro bez ikakvog interesa, pokazujući dobru volju da pomogne drugome i da na taj način doprinese promociji ljudske dobrobiti, odnosno da podstakne i druge na dobrotvorne akcije, sve sa željom da doprinese blagostanju osobe kojoj je donirao svoj vitalni organ. Ovo je svojevrsni primer naglašene filantropije koja zavređuje posebno poštovanje. Vrhovni sud nalazi da je navedena okolnost naročito olakšavajuća, izuzetnog karaktera, zbog čega je opravdano okrivljenom ublažiti propisanu kaznu – navodi se između ostalog u obrazloženju presude.

.

.

Linkovi za tekst:

https://www.telegraf.rs/vesti/jugosfera/3521329-humani-osudjenik-iz-podgorice-donirao-bubreg-doktorki-rizikovao-je-svoj-zivot-da-bi-spasio-tudji

https://www.vijesti.me/vijesti/crna-hronika/611416/osudjenik-dao-bubreg-i-spasio-zivot-ljekarki

.

PS

U javnosti je ovaj tekst i sam gest izazvao lavinu komentara.

Osim najvećeg broja komentara podrške davaocu i doktorki, bilo je i nekoliko vrlo kritičnih ili neobičnih komentara, u što se možete i sami uveriti klikom na:

https://www.vijesti.me/vijesti/crna-hronika/611416/osudjenik-dao-bubreg-i-spasio-zivot-ljekarki/komentari

===============================================================

===========================================

=========================

=======

=======

Zapisi neobjektivnog posmatrača

Put pored znakova

Zapisi neobjektivnog posmatrača – potpuno nepristrasni pristup istinitim činjenicama, ovoga puta na redu je epizoda: „A što ćemo specijalnu operaciju kriti?“ (prethodne epizode možete pogledati ako kliknete na sledeće linkove: 0/, 1/, 2/, 3/, 4/, 5/, 6/, 7/, 8/, 9/, 10/.)

Poštovani čitaoci,

U nastavku naše serije Letopisa (hartije) koji su od početka rada ovog sajta trebali da budu  neka vrsta slobodne forme, short cuts proza, crtice, literarni fleševi, zapisi nastali na marginama vaše i naše svakodnevice (a pogledajte u šta se To izmetnulo), donosimo vam nove priloge, sa temama iz brojnih oblasti: volja, obuhvat, svrha, akcija, korektnost, poanta, šaronjari, Neruda, buljardi, gastro, biciklisti, slikarstvo, spontanost, nastavci, sindrom, krojači, Denveri, vaučeri, šut, obožavaoci, promene, potvrđivanje, stope, familije, komunizam, prepoznavanje, alarmi, barjaci, kolači, non-paper, svojina, polemičar, letenje, naslovi, vodoinstalateri, dozvole, izjašnjavanje, analitičari, kerečenje, trošarina, urbanizam, vozovi, diferencijacija, turizam, komplement, prozor, reciklomat, pravo, pesme, filmovi i prikaz.

Što bi rekao onaj stand-up voditelj: Sjajne priloge imamo i ovaj put, ima ih dovoljno za svakoga, pravi švedski sto, a mesta nisu rezervisana, mada je sadržina priloga „brojčano numerisana“.

Praćenje ovih tekstova se ne preporučuje vlasnicima udruženja bolesnika, kao i osobama mlađim od 30 godina.

Za ostale važi nepisano pravilo:

Uživajte, koliko možete.

= = = = = = = = = = = = = =

.

.

0)

Cele noći lampa gori,

sa tekstom se duša bori.

Pitaju me sve komšije,

da bolestan neko nije …

.

.

1)

Znam da će vas ovi zapisi uznemiriti,

da će vam krvni pritisak skočiti preko dozvoljenih 130/90 mmHg,

ali,

to danas nije problem.

(Niti su moji zapisi problem).

Savremena medicina ima rešenja za sve.

Za povišen pritisak postoje dva odlična leka: Bivolol i Nebivolol.

Već iz naziva se vidi da se puno pažnje posvetilo volji potrošača.

Korisnika. Kupca. Konzumenta.

Koji god lek da izaberete, voleli ga ili ne voleli,  

pare idu istom gazdi.

On je taj koji stvara tenziju.

.

.

2)

Kampanja za podsticanje vakcinacije je bila odvratna, jer se nije distancirala od farmakomafije i njenog profita koji se povećavao prodajom skupih vakcina.

Ipak, najružnija reč u toj kampanji je bila reč: Obuhvat.

Nepojamno odvratan medicinski žargon.

Tačno osećate koju reč su njome želeli da nam ukinu.

Zagrljaj.

.

.

3)

Postalo je moderno (ili obavezno) staviti na početku disklajmer, iliti nekakvo odricanje od odgovornosti, pa ćemo, evo, i mi to da uradimo.

Dakle, svrha ovih tekstova nije vređanje, omalovažavanje, niti kritika, bilo koga.

Nema svrhe.

.

.

4)

Svaka TV stanica ima emisiju o izgradnji kuće nekoj nesretnoj porodici.

Ništa tužnije nisu mogli smisliti.

Za male pare, kupuju zahvalnost unesrećenih.

Ne zna se ko je nesrećniji:

oni koje su upropastili pa sad od njih traže zahvalnost,

firma koja kao daje besplatno, a u stvari radi reklame i zarade,

TV stanica koja manipuliše nesrećom radi gledanosti i zarade,

ili mi, koji sve to gledamo (i plaćamo),

iz nama već sagrađenih kuća.

.

.

5)

Oni koji su nam ga uveli, nametnuli i istrajavaju na tom izrazu,

a radi se o izrazu: „politička korektnost“,

sami ga uopšte ne poštuju.

Putin je sada (kao i ranije Sloba, Sadam, Moamer, itd) postao: koljač, kasapin, ubica, Hitler, i ko zna koliko još najpogrdnijih kvalifikativa, a bez ijedne pravne i slične rasprave ili presude.

Odjednom, nestade politička korektnost? Nema više zabrane „govora mržnje“?

Poštovanje institucija?

Ono kao presumpcija nevinosti, dok se ne dokaže drugačije.

Nema više Audiatur et altera pars.

Nego samo:

Ko drukčije kaže, kleveće i laže …

Druže Bajden, bela lica, kad ćeš doći do Užica …

Kome je do principa, on mora da ima Gavrila.

.

.

6)

Jedan od (mojih mnogih) šefova nefrologije, je bio polupismen.

Teško da je ijednu knjigu, van stručnih, pročitao.

Ali, kako to obično biva, znao je za jadac i intuitivno je odlučio da to prikrije poštapalicom iz književnosti.

Zato mu je omiljena uzrečica bila: „Znate u čemu je poenta?“

Dalje bi samo nastavio svoje izlaganje, nikada ne iznoseći u čemu je ta „poenta“.

Ponekad bi, jer mu je to izgledalo savremenije i učevnije, govorio i „poanta“.

Mi smo se čudili čemu takvo najavljivanje ničega, a onda smo i sami oguglali, iako u to doba nije bilo Gugla.

Vi se sad takođe, pitate čemu ovo iznošenje priče o poenti ili poanti – jer takođe, ne vidite ni poentu ni poantu?

Stvar je u moralu.

Na engleskom se i bukvalno tako kaže: „Moral of the story“.

U pitanju je glagolski oblik. Poenta mora biti pluskvamperfekat, davno prošlo vreme.

Poenta se može izneti samo kad ti šef postane bivši.

U tome je poanta.

Ja sam to nažalost, shvatio na onaj teži način.

Iskomplikovao sam život sebi.

Bolje da nisam,

patio ne bi.

.

.

7)

Pojačavaju nam „Open mind“ naturanje.

Morate biti otvorenog mišljenja, otvoreno društvo, otvorene glave …

Traže od nas globalisti.

To li im je novina?

Otvorena glava, lobotomija?

Pa to su srpski šaronjari radili pre 300 godina,

kad niko od zapadnih mediseronja

nije ni znao šta je gama-viljuška.

.

.

8)

U socijalizmu si kao pesnik, mogao pristojno da živiš.

I da budeš cenjen, poštovan.

Bile pesničke večeri, neka lova se uvek dobijala.

Danas, u „slobodi“, pesnici nemaju ni za leba.

Ja evo pišem neke parole demonstrantima

koji protestvuju protiv iskopavanja litijuma u našoj zemlji.

Mangupi, slabo plaćaju.

Zovu me Neruda.

.

.

9)

Da je kod nas teško stanje,

najbolji dokaz je mnoštvo reklama za probiotike.

Gde god da pogledaš, puštaju ih neprekidno i sa svih strana.

Sve je stalo, samo bulja radi.

Bulja radi za Buljardi.

.

.

10)

A gastroenterolozi ćute.

Struka.

Imaju stav.

Kad je neko karakterno govno, to njima nije problem,

ako je formirano.

.

.

11)

Osuđen Rus za ratni zločin.

Pravosnažno i definitivno.

Ubio biciklistu.

Zaista su nebrojene te veze između nas i Rusa.

Politika piše da u Srbiji godišnje pogine 56 biciklista.

Skoro 5 mesečno, a 1 sedmično.

Svi su civili, polovina od njih su stariji od 65 godina.

A 1600 ih bude povređeno (link).

Ne piše ništa o suđenju ili kaznama.

Mi valjda nismo prekoračili cenzus.

.

.

.

.

12)

Ne znam zašto, ali kad god čujem konstataciju da je Ustav najviši pravni akt,

pomislim,

da li bi se s tim složio i Sava Šumanović?

On je bio, da tako kažem, u materiji.

.

.

13)

Osećam potrebu da vam i ovo kažem.

Novine pišu svašta.

Kao, advokati se žalili da je priznanje okrivljenih bilo iznuđeno.

Koja glupost. Tautologija.

A koje to priznanje danas nije iznuđeno.

Zar uopšte postoji neko priznanje koje dođe samo tako, spontano.

Ne postoji, naravno.

Priznajte.

.

.

14)

Rat je nastavak politike drugim sredstvima.

Diplomatija je to isto.

Sport je to isto.

Evrovizija, takođe.

Kultura u celini.

Medicina, takođe.

Drugim rečima, u pozadini svega stoje druga sredstva.

Jer su prva nedovoljna.

.

.

15)

Jadni dijalizni pacijenti, malo, malo, pa na svojim fejsbudžacima, reklamiraju nekog doktora.

Neki njegov rad, tekst, predavanje, život, šta li?

Nekako je sporna masovnost te pojave.

Zar zaista imamo toliko mnogo vrhunskih humanista, a dijalize nam tako loše.

(Samo 20% pacijenata može imati veći dijalizator i bolju dijalizu).

Možda je u pitanju neki drugi fenomen.

U sred Beograda štokholmski sindrom?

Za sve one koji kod žrtava žele izazvati štokholmski sindrom,

Srbija im dođe kao švedski sto.

Još samo da na početku i na kraju svakog dijaliznog javljanja, kažemo ONO.

Slava nefrologiji.

.

.

16)

(epska narodna, sa pluskvamperfektom)

Sedela sam za mašinom, šila sam.

Onda su došli oficiri i pitali me čija sam.

Kažem da samo šijem uniforme,

politika me ne interesuje.

Ni za kakve zločine nisam znala.

Uputili su me u Zavod za izvršenje krivičnih sankcija.

Sad šijem za njih.

Uniforme, naravno.

Ja volim svoj posao.

Samo, ne pitajte oficiri čija sam.

Vaša sam.

.

.

17)

Moraćemo ponovo da razočaramo

sve naše zapadnjake, evropejce i globaliste,

jednim nespornim primerom.

Naime, na kultno pitanje iz naslova:

„Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav?“,

jedini tačan odgovor je:

Isto što i u Beogradu.

.

.

18)

Malo relaksacije.

Naša, srpska, posla.

Spojili vaskršnje sa prvomajskim blagodetima.

Lepota.

Spojilo Zlatibor i Zlatar.

Između Ledenog vrha i vrha zvanog Molitva.

Osmeh od Uvca do Uvca.

Vidiš orlušine,

a osećaš leptiriće u stomaku.

Pa onda juli, na moru.

Vita brevis, Costa brava.

Bio neki ekstra popust.

Što da se ne iskoristi, dok se još i može nešto.

Jer, za jesen, kažu, Krizni će štab opet odlučivati.

Pominje se samo jedan aranžman.

Limenarija.

.

.

19)

Ako je šut nekog fudbalera bio strašno neprecizan,

naši komentatori su uobičajeno (živopisno) naglašavali

da je bio daleko od gola, „nebu pod oblake“.

Tako su ismevali nesposobne, loše (a reprezentativne) fudbalere, i njihove poteze.

Danas, u 21. veku, obični ljudi, sami, dakle oni isti dragi gledaoci, slušaoci i čitaoci,

masovno, sa svojih „pametnih“ telefona, šalju svoje slike i tekstove, „daleko pod oblake“ ….

Samo se to sada zove „klaud“.

Pa misle da je u pravom smeru.

.

.

20)

Literatura i stvarnost su puni poučnih primera.

Talenti i obožavaoci.

Stvarnost prevazilazi maštu stvaralaca slave.

Ljudi čeznu da vide, da upoznaju, da razgovaraju, sa velikanima u oblasti koju vole.

Ipak, možda je dobro što se takvi susreti ne dešavaju često.

Jer, ako bi neki obični čovek zaista upoznao istinsku veličinu, njegova osećanja bi se brzo promenila.

Umesto obožavanja, nastupilo bi – nipodaštavanje.

Omalovažavanje. Otrežnjenje.

Jer, to je prirodna, instinktivna reakcija normalnog čoveka.

On bi se osetio ugroženim.

Čitav njegov život, rad i postojanje, učinili bi mu se bezvrednim. Sitnim. Žalosnim. Nepotrebnim.

Zato on podsvesno, traži dokaze da velikan uopšte nije tako veliki kakvim se pravi.

Koji je on k…c od književnika, kad ne zna prepoznati ni mladi krompir na pijaci.

Ma, znam mu ja i oca i mater, znam mu pustikolinu iz koje je potekao, iz tog kraja (države, naroda) dobro ne može postati.

Tek kada zacrnimo zvezde, kada im smanjimo sjaj, možemo ih gledati bez ikakve štete po nas.

Mi smo velikanima potrebniji, nego oni nama.

.

.

21)

Još 1871. pesnik je rekao: Stalna na tom svijetu

samo mjena jest.

I onda, 150 godina posle toga

neka politička budaletina

osnuje Savez za promjene.

.

.

22)

Srbima je Srbin dobar samo kad umre.

Sahrane kod nas, postaju mesta masovnog okupljanja.

Jer, one su prilika za oproštenje grehova. Za indulgenciju.

Neka vrsta pokajanja i pritajenog trijumfalizma.

Pokajanja, jer nismo dovoljno pažnje posvetili tom čoveku.

Ako je bio uspešan, baš zbog toga, nismo ga priznavali.

Zavideli smo mu, ometali i/ili ignorisali ga.

Ako je bio neuspešan, nismo ga dovoljno žalili, niti smo mu pomagali, računali smo da mu je naša bezosećajnost najbolji podsticaj da se sam (iz)bori za svoje mesto u društvu.

To što se dotični sada upokojio, malo nam nagriza deo koji se zove savest.

Ali, s druge strane,

to što se upokojio dotični, a ne mi, to što mi ispraćamo njega, a ne on nas,

to pokazuje da smo mi ipak bili u pravu, zar ne?

Toj vrsti samopotvrđivanja, teško je odoleti.

Krivi jesmo, ali smo bili u pravu.

.

.

23)

Ne zna se koja je budala u gradskoj ili republičkoj vlasti ili u nekakvom kriznom štabu, odlučila da se na svim autobuskim stajalištima crvenom farbom označe stope na kojima će putnici stajati i mirno čekati da uđu u gradsko prometalo.

Stope su raspoređene na tačno izmerenom odstojanju.

Naravno, da se niko u Srbiji nije pridržavao tih crvenom bojom ofarbanih stopa.

Srbin na autobuskoj stanici digne glavu da ošacuje kod kojih vrata je manja gužva u dolazećem busu, ili daj Bože, ako vidi i neko mesto slobodno, on refleksno i instinktivno udari najkraćim putem baš na ta vrata.

Stope su smejurija.

Žali Bože para, farbe i vremena, bačenih (i bukvalno bačenih) na asfalt.

Zamislite tu koreografiju, slet, kako Srbi prelaze iz stope u stopu, kao na pozornici …

To je možda i moglo funkcionisati u Nemačkoj, Engleskoj ili u Japanu, ali među Srbljem, idi begaj …

Nije trebala neka velika pamet da se to moglo i pretpostaviti.

Zato sam razmišljao, šta li je moglo motivisati nekog gradskog „desižn mejkera“ da troši farbu na crvene stope po stajalištima?

Da su recimo, odustali od te ideje i sve pare namenjene tom projektu poklonili nekom nesretniku sa velikom porodicom, a malim prihodima, to mi je izgledalo kao mnogo bolja ideja.

Jest, ali onda bi se dobitnik tih para napio u kafani, u povratku bi prebio ženu i decu, završio bi u sigurnoj kući, sa zabranom pristupa, i o njemu bi napravili DNK emisiju u kojoj bi naučno dokazali da on nije ni bio otac toj deci.

Ja mislim da je gradska vlast imala u vidu baš takav scenario

i odlučila se da farba stope.

To je moje stajalište.

.

.

24)

Kult izdaje je u Srba uvek bio jak.

Sa izrazito negativnom konotacijom.

Vremenom se ta negativnost nekako izvitoperila, nejasna je.

Recimo vatreni Srbi (posebno Crnogorci), gorljivi su patrioti, sa indignacijom govore o konvertitstvu, preveravanju, turčenju, katoličenju, prodavanju vere za večeru, izdaji za šaku srebrenjaka …

Svi.

U svim profesijama.

I u medicini.

Tako je, ali samo na rečima.

Doktori uopšte ne osećaju, niti žele da priznaju, ni sebi, ni drugima – da su i oni preverili.

Prodali su veru za večeru, ako ne za večeru, onda za radni doručak. Ili ručak.

Za putovanje na Kongres.

Za besplatni USB disk, privesak za ključeve i kišobran sa nazivom leka.

Za nekoliko hemijskih olovaka i šoljica za kafu.

Izdaja se nastoji prikazati kao uspeh.

Na Kongrese putuju kao jedna (uspešna) familija.

Ne samo da su promenili veru, nego i jezik, govor, čak i prezimena.

Naše najpoznatije velike medicinske familije su sada postali: Amdženovići, Baksterovići (devojačko Gambrovići), Fajzerovići, Bajerovići, Frezenijusovići, Niprovići, Nikisovići (rodom iz Niša), Braunovići, Astrazenekovići, Sandozići, Cilagovići,  i drugi novoverci.

Ima tu da izvinete i poligamije, svingeraja, jeresi svake vrste.

Ali, oni za nas tvrde, da smo mi bolesni.

Jer nismo kao oni.

.

.

25)

Zašto komunizam nigde nije uspeo?

Zašto nigde i nikada neće postojati jednakost i ravnopravnost?

Ne znam.

Ali, neću o tome ni da razmišljam, sve dok u narodu kojem pripadam,

postoji stih:

Jedno si ti, drugo sam ja.

Takva je sudbina.

.

.

26)

Obožavam izraze tipa „prepoznali su svoju šansu …“ i tome slične.

Ispade da svi nešto prepoznaju.

Narod ovog kraja prepoznao je istinske zaštitnike svojih interesa.

Preduzeće je prepoznalo priliku za svoj dalji razvoj.

Čovek je prepoznao priliku koja mu se ukazuje jednom u sto godina.

Političari nas smoriše time.

Prepoznavanje je toliko uzelo maha da postoje i gotovi programi za prepoznavanje lica pojedinaca koje snime javne kamere razasute po celom gradu.

To je toliko uzelo maha da sada i državni organi, žandarmerija, specijalne vojne i policijske jedinice, kada krenu u akciju hapšenja provalnika navlače fantomke na lice, da ni njih ne biste mogli prepoznati.

Predmete njihove obrade, naravno, ni rođene majke ne mogu prepoznati.

Obavezno nošenje maski je uvedeno, sa idejom da vas virus neće prepoznati (kao potencijalnog domaćina), svako drugo objašnjenje je idiotsko.

I tako, stalno neko nekog prepoznaje, a često je u pitanju čisti umišljaj.

Jer, prepoznavanje je, da se ne lažemo: utisak.

Prepoznavanje je (kao i lepota) u oku posmatrača, dakle virtuelno.

Metodu raspoznavanja je inače, uvela policija.

Na liniju raspoznavanja poreda deset policijskih službenika i jednog kriminalca (osumnjičenog), a svedoci treba da pogađaju ko je kriminalac.

Istraživanja pokazuju da svedoci u većini slučajeva pokažu na policajce.

Do dana današnjeg, niko od njih nije odgovarao.

Ni zbog te metode, ni zbog toga što su radili u policiji, a prepoznati su kao kriminalci.

Nije odgovaralo ni lice koje ih je prepoznalo.

Lažno svedočenje je, i zvanično, krivično delo.

Elem, izgleda da sam ja jedini koji u prepoznavanju nisam prepoznao ništa što bi bilo vredno prepoznati i upoznati se s njime.

Ali, ja sam siguran da će čitaoci znati prepoznati u meni talenat koji ovim tekstom i nije potpuno izronio na svetlost dana, jer u vreme kad je ovo pisano bio je mrkli mrak.

Prepoznajete simboliku, zar ne?

.

.

27)

Kultura straha se nameće punom parom.

Neko ciljano od Srba pravi mekušce.

Ranije smo u našem narodu imali neku ignorantsku ili indolentsku uzrečicu, tipa:

Svako vreme ima svoje breme.

To kako su nekada patili robijaši, bolesnici ili pesnici,

to je mačji kašalj, smatraju današnje režiseronje vremenskih prognoza.

Oni nas sve tretiraju kao meteoropate.

Čim na evropskom putu padnu 2-3 kapi kiše, oni nas već plaše „olujnim nevremenom“.

Čovek prosto mora da se zapita kako li su to naši preci preživeli na ovim vrletnim prostorima,

u doba kada nisu imali nikoga da ih upozori na „Narandžasti meteo-alarm“?

Ne znam za vas, ali ja smatram da onaj ko najavljuje buđenje ranog proleća,

mora da oseti i blagi bol u grudima.

A da što drugo?

Neće valjda verovati medijima?

.

.

28)

Mediji se kao, zgražavaju … 

Ne samo u vezi izjava Mimi Oro, nego i nad učinjenim zločinima, ratnim kasapljenjima …

Kao, kako je moguće da su ljudi, pa bogami i celi narodi, tako krvoločni, nemilosrdni, grabežljivi …

I sam sam o tome često razmišljao, sve dok nisam uočio malobrojnost zemalja koje na svojim državnim obeležjima imaju golubove, u odnosu na one koje imaju: orlušine.

Isti mediji koji su stvorili Mimi Oro, stvoriće i bojni poklič, da nam ga viknu.

A novonastale države će na grbove i zastave valjda početi stavljati dronove.

Na primer, Barjaktara.

Da ne vređamo životinje.

.

.

29)

Više nema voditelja kojem nisu stavili slušalicu u uho.

Više nema pojedinca koji u džepu ne nosi prijemno-odašiljački uređaj, zvani smart fone.

Ne samo da nas prate gde idemo, šta radimo, s kim se sastajemo, s kim pričamo, šta kupujemo, za čim žudimo, nego nam i naređuju šta da kažemo i kako da postupimo.

A sve se to dešava jer smo sami pristali na to. Sa zakonske tačke, sve je ispravno.

Sami smo prihvatili, kako ih ono beše nazvaše, kolačiće.

Cookies.

Stvarno, slatko.

🙂

Sami ste mesili?

.

.

30)

Pre ove specijalne operacije, bilo mi je nejasno

zašto se za diplomatiju kaže da je to hleb sa sedam kora.

Šta to ima tamo da je tako teško, pitali su se mnogi.

Čak je i jedan Basara bio u toj branši.

Pisac klozetskih metafora.

Sad mi je već malo jasnije.

Teško je verovatno, ako neko napravi neko sranje,

a zatekne non-pejper.

.

.

31)

Gospodine sudija, ’ajde da budemo logični:

Kako budala može da te tuži za intelektualnu svojinu?

.

.

32)

Samokritičnost i objektivnost, su neprijatelji napredovanja.

Naš najbolji, najvrsniji polemičar, je postao najbolji baš zato što nije imao tih problema.

On ni iz jedne rasprave nije izašao poražen.

Ključni argument mu je uvek:

„Ti će mi kažeš?!“

Svako normalan tu odustaje.

.

.

33)

Našoj čaršiji nikad ugoditi.

Sad im smeta što je Supermen postao biseksualan.

To što leti, nije im čudno.

.

.

34)

Opet se jedno izgubilo dete,

i neki je čovek pretukao ženu …

Požutele strane, novina naših,

kad stalno pišu, o koječemu,

uvek je isto, kao da sam juče

uleteo u trafiku njenu.

.

.

35)

U medijsko-informativnom ratu,

kojeg naravno vode sve obaveštajne službe sveta,

sada se uočavaju neki novi trendovi.

Naime, stvara se utisak da u te službe sada zapošljavaju vodoinstalatere.

Jer, kako drugačije objasniti učestalost podataka da su neke fotografije isplivale, ili da su neki podaci procureli …

Kao da neko te gurtne, gumice i kudelju, namerno olabavi …

.

.

36)

Novine donose čak i vesti.

Svetska banka i MMF su svojim komitentima ponudili specijalna prava vučenja.

I ja sam iskoristio tu priliku i objavio Svetskoj banci i MMF-u da sam spreman za pravičan dogovor sa istim uzajamnim obavezama:

Mogu da me povuku samo za ono za šta im dam specijalnu dozvolu.

.

.

37)

Ceo život nas uče kako smo navodno, grešili.

Kao narod.

Donosili smo neke sudbinski važne odluke, koje su bile pogrešne.

Prošlost nam je puna grešaka.

A kao sada, u sadašnjosti, mi smo pametniji i znamo gde smo sve i kada pogrešili.

Naši najbolji istoričari su čak objavili knjigu pod nazivom: Šta bi bilo kad bi bilo …

ili tako nekog naziva, u kojoj su potvrdili kad i zašto smo odlučili pogrešno.

Kao pogrešna je sama politika koja je uopšte dopustila da dođemo u tu situaciju, da se uopšte izjašnjavamo, na primer 27. marta, pa na Vidovdan, na Rambuje, na stotine sličnih izjašnjavanja … da li smo za carstvije nebesko ili za carstvije ovozemaljsko?

Da li je zaista činjenica da smo mi sada, samim tim što smo naknadni, što imamo smart fonove, što smo došli posle, istovremeno postali i etalon pameti, da smo živi i kao takvi smo živi dokaz i da smo pametniji od onih od nas koji nisu živi, od onih koji su prošlost?

Ko to može da zna?

I kao u filmu, život evo i nama udeli priliku, da pokažemo koliko smo pametni.

Mislili smo da se ovaj put ne mešamo, da sačuvamo narod i teritoriju, od nesreće, od tragedija …

Na početku, ličilo je da ćemo uspeti, da će nas III svetski rat zaobići.

Jer, ovaj put Ferdinanda su ubili Rusi.

Rat je počeo, kako i doliči, na istočnom frontu.

Ali, ne lezi vraže, mi opet dobismo Ultimatum.

Ne može se kažu, biti neopredeljen, ne može ni tamo ni vamo, ne može na dve stolice, ili si sa nama ili si protiv nas …

To govore oni koji su nas decenijama učili da je neophodan pluralizam mišljenja, da se uvek mora dozvoliti i drugačije mišljenje, da je politika kao bašta u kojoj mora cvetati hiljadu cvetova, da, da … samo zato što je njima tada tako odgovaralo.

To govore oni koji su sada Ferdinandovi i koji su i nas okružili sa svih strana.

Zaključak je dakle, da nije tačno da smo mi sada pametni i da znamo ili shvatamo nešto što oni naši, raniji, nisu znali.

Sve je to uvek isto.

Svaki od nas, pre ili kasnije, izjašnjava se o tim stvarima.

Ili ćeš čuvati interes i srebrenjake ili ćeš reći istinu i postradati.

To je ta pamet.

.

.

38)

Ko god je prvi put čuo Konstraktu, pomislio je

ovo je opet neko sviranje Konu.

Ali, nije.

Ovo je ipak nešto drugačije. Inteligentnije.

Ili je bar pokušaj, navođenja na razmišljanje.

U pravoj poplavi mentalnog zatupljivanja i raznoraznih budalaština,

njeni nastupi su, u najmanju ruku, poziv na razmišljanje.

To je sva tajna njenog uspeha.

(Ne zaboravimo, i pacijenti treba da budu zdravi).

A svet se, u suštini, deli na 2 vrste:

one koji ne žele da razmišljaju nego da uživaju, da đuskaju u ritmu muzike za ples,

i na one koji znaju da je to idiotizam i da ljudsko biće teži ka višem, ka filozofiji, ka spoznaji.

Konstrakta je, pametno, odlučila da igra na ovu drugu grupu.

Njena ključna filozofska misao, bila je vrhunska pitalica, i nema novina niti novinara, koji je nije, oduševljen, ponavljao i stavljao na kraju nekog svog (pametnog?) izveštaja: I šta ćemo sad?!

Posle Lenjinovog. „Šta da se radi?“ ovo je bilo najjače isticanje pitanja suštine, bitka, svega postojećeg.

Svako normalan, nema jednostavan odgovor na to pitanje.

Pitanje, u najmanju ruku, zahteva pauzu, i razmišljanje.

Kod svakog, normalnog.

Ali, ima budala, kojima ne treba pauza.

Oni sve znaju. O svemu.

Zovu ih srpski analitičari.

Eno ih, samo prelaze sa kanala na kanal, sa televizije na televiziju.

Gledaoci, takođe budale, vole da ih gledaju.

Jer, umesto da koriste sopstveni mozak, oni preferiraju da im to neko drugi odradi.

I to je tajna uspeha srpskih analitičara.

Oni, ortodoksne budale i samoreklameri, sve gledaocima objašnjavaju,

na njima razumljiv način.

Ne potcenjuju nikoga, oni bi samo da sviraju (Sebastijanu),

da se pojavljuju i to je sve.

I šta ćemo sad?

.

.

39)

Bili su gradski izbori, no nešto se nisam potres’o.

Da sam ja neka vlast,

ja bih za gradonačelnika Beograda postavio

Cacija Mihajlovića.

Bolji program od njegovog ja nisam čuo ni video.

Kakav metro, gondole, fontane, linijski parkovi i slične budalaštine.

Već 20 godina Caci nam dovikuje:

Okrečite Beograd!  Okrečite Beograd!!!

Malo kreča, belog ili u boji, ne može da košta mnogo.

Barem da možemo pogledati u lice, ulice.

.

.

40)

Kad smo već kod kreča …

Da li to može biti slučajnost,

da se na jednom beogradskom ćošku, na periferiji,

u neposrednoj blizini nađu i Lidl, i Maxi, i Dis, i Univerexport, i Idea, i pijaca, …

Prošetam tim krajem i gurnem ruke duboko u džepove.

Mesto se inače oduvek zove tako: Trošarina.

Ali, kreča više nema.

Sada nas farbaju trgovci.

.

.

41)

Urednik mi je zabranio

da o gradskom urbanizmu pišem i govorim

kao da je reč o pozorištu.

Eventualno, kaže, možeš da pomeneš Savski amfiteatar.

.

.

42)

Zaista, na savskom trgu, sve je čisto i uredno.

Posetioci se slikaju sa Stefanom Nemanjom.

Većina odmara na novim i čistim klupama.

Ključne zgrade, koje se izdvajaju po lepoti arhitekture,

su železnička stanica i bolnica Sveti Sava.

Ne znam zašto, u ušima mi odzvanja melodija poznatog šlagera:

Čekaju voz što doći neće …

.

.

43)

Feministkinje zatražile da se zabrani izraz „šalteruše“.

Realno, izraz je stvarno: grozan.

Ali, ko je (samo) jednom bio grđen, vraćan, vređan, maltretiran, ignorisan, psovan, ponižavan, itd, itd.

taj zna da bolji i precizniji izraz u srpskom jeziku – ne postoji.

Istina, verovatno nisu sve baš takve.

Ali, one same trebaju sprovesti, kako se to nekada zvalo: „diferencijaciju u svojim redovima“.

Tako da, što se nas, „stranki“, tiče, feministkinje nisu u pravu.

Na pogrešan šalter se obraćaju.

.

.

44)

Neko sve radi da Srbima ogadi turizam.

Ubijaju želju što se javi.

Realno, ako svaki dan budem slušao izraze tipa:

Briselski sporazum, Bonska ovlašćenja, Bolonjski sistem, Pariski sporazum, Londonski ugovor, Rimski klub, Davoski skup, Minhenski govor, Normandijski format, …

Pa, gde da idem, gde da putujem …

Pun mi je kufer toga.

Šantića, daj.

Davaj, davaj!

.

.

45)

Naučnik u zdravstvu.

Mlad i prionuo na rad.

Tema, zaista interesantna.

Hoće da dokaže

da oni koji imaju malu platu,

više troše komplement.

To mi svi znamo, samo oko dokazivanja je zapelo.

I kad mi uzmemo toliku krv,

ko će da plati Laboratoriju?

.

.

46)

U Bosni opet neko sranje.

A mi iz Podlugova smo joj lepo govorili:

Putuj Selma, i ne naginji se kroz prozor!

Ali, Selma, ne Hajek?!

.

.

47)

Floskule o održivom razvoju

postaju neizdržive.

Iz obnovljivih izvora se saznaje

da se još uvek nisu dogovorili

da li je čaša do pola puna ili je do pola prazna,

ali mora biti reciklirana.

A kad si ispred reciklomata,

onda si u redu.

.

.

48)

Šta čovek da misli o našem pravnom sistemu,

kada uhapšeni general policije,

izjavi da nije mogao pošteno raditi,

jer su mu zakonom vezane ruke.

.

.

49)

U vezi odgovora na retoričko pitanje, iz jednog od prethodnih zapisa:

Čemu uopšte pesme?

Odgovor na to pitanje je zapravo već dao, genijalni, Živko Nikolić.

U verovatno najboljem domaćem filmu svih vremena, filmu “U ime naroda”, postoji insert, pevanje pesme na dati znak, na komandu, u hodniku.

„Drugarska se pesma ori“.

Kako tada, tako je i danas.

Da odvuče pažnju sa politike.

Ove mi Krstinjice.

.

.

50)

Srpska istorija je istorija zabluda.

Neke istine zaista nikada nećemo shvatiti.

Nema ko od naših političkih velikana

(Nikola Pašić, Slobodan Jovanović, Dragiša Vasić, Miloš Crnjanski, Draža Mihajlović, …)

nije (doduše, pred kraj karijere) došao do onog čuvenog ključnog zaključka,

kako i zašto mi uvek najebemo.

Mada, mi taj film još nismo odgledali do kraja.

Raduje jedino vest, da je konačno i snimljen.

Zove se, jednostavno:

„Ne igraj na Engleze!“

.

.

51)

Jedan prikaz.

Knjiga priča „Nećete mi verovati“ pripada onom žanru pripovedne proze koji je kod nas dobro utemeljen i nastavak je literarnog klasicizma dvadesetog veka.

Verujemo da nikoga neće ostaviti ravnodušnim, ali u kojoj meri će obeležiti ceo jedan period koji uobičajeno i ne baš inventivno nazivamo „devedesete“, ostaje da se vidi.

Pošteno govoreći, knjiga je teška i za čitanje, a kamoli za identifikovanje i/ili uživljavanje u misaone tokove ljudi, za koje je teško ostvarivo da uvek ostanu upravo to – ljudi.

Ne može se reći da autor nema razumevanja za svoje junake, ali neka doza fatalizma lebdi od početka do kraja, u svim pričama i nemoguće je oteti se utisku da je knjiga puna autobiografskih elemenata. Dakle, doživljenog. U principu, to može da smeta, ali pravim majstorima pisane reči, a dotični se već dokazao kao takav, nije prepreka da nađu načina da se to u samom tekstu, u delu, i ne oseti.

Precizna analiza stvarnih događaja, kao na večno inspirativnom „Času anatomije“, nemilosrdno i do bola zaseca i u neke teme i događaje koje bismo najradije da zaboravimo. U tom smislu bilo bi tačnije govoriti o svojevrsnom „Času patoanatomije“ naše ne tako davne prošlosti, čiji je i sam autor bio svedok i učesnik.

Da li je zbog toga tzv. kritička distanca, postala manje uverljiva, stvar je individualne procene, jer autor hrabro dozvoljava svakome da sam formira svoj stav o rečenom i opisanom.

Knjiga priča „Nećete mi verovati“ nije delo koje će lako naći put do najšire čitalačke publike, ali autoru to, kao ni u njegovim ranijim delima, nije bilo od presudne važnosti.

Oko jedne stvari ćemo se zasigurno svi složiti. Našoj literaturi, kao i samom autoru, bila je potrebna jedna ovakva knjiga.

U tom smislu najviše začuđuje činjenica da ona još uvek nije objavljena. I to je njena najveća mana. Štaviše, ona čak nije ni napisana. Autoru se upravo to, može najviše, zameriti.

Naravno, to ni u jednom trenutku ne može osporiti postojanje prikaza samog dela, jer u suštini prava kritika i mora biti upravo takva.

Spremna.

.

.

===============================================================

===========================================

=========================

=======

=======

 Još sličnih tekstova:

Kamen gori, val se pjeni, i šta preostaje meni?https://dijaliza.wordpress.com/2021/08/30/put-pored-znakova/

.

.

.

.

DiaBloG – 2022

Počeo sa radom Evrotransplant za Zapadni Balkan?!

Dobrodošli u kapitalizam. Vladavina prava. Slobodno tržište. Pretpostavljena saglasnost. Pristupni fond. Ocena podobnosti.

.

ЗАГРЕБ – Инспекција хрватског Министарства здравља привремено је забранила пресађивања бубрега живих донора који нису у сродству са оболелом особом, због сумње да се ради о трговини органима, а као примери наводе се један Панчевац и један становник тзв. Косова.

Решење о привременој забрани донето је након што су откривене повреде Кодекса медицинске етике и деонтологије у обради два трансплантацијска пара у КБЦ-у Загреб из 2019. године, а предмет је прослеђен Хрватској лекарској комори и Државном тужилаштву. Жупанијско државно тужилаштво у Загребу је прошле седмице потврдило да од 2021. спроводи истрагу о два пара трансплантација бубрега с несродних живих донора. Инспекција хрватског Министарства здравља привремено је забранила пресађивања бубрега живих донора који нису у сродству са оболелом особом, због сумње да се ради о трговини органима, а као примери наводе се један Панчевац и један становник тзв. Косова.

Извори блиски Министарству за телевизију Уна тврде да је Хрватска лекарска комора одмах реаговала на налаз Министарства и оценила да је трансплантацијски тим Завода одговоран за етичке пропусте у оба случаја. Тај је налаз ХЛК наводно болници послао у фебруару ове године, али из Коморе то не желе да потврде, већ само штуро кажу да „на основу законских прописа и општих аката, Хрватска лекарска комора поступа по свим примљеним пријавама да сарађује са осталим надлежним институцијама, у складу са овлашћењима”, пренео је Танјуг.

Обе трансплантације обављене су у Заводу за нефрологију, артеријску хипертензију, дијализу и трансплантацију највеће хрватске болнице, чији је начелник академик др. Бојан Јелаковић.

Ово је први пут да се Хрватској сумња у трговину органима у сврху лечења. Из документације која је у поседу ТВ Уна видљиво је да је први пар претходно одбијен у КБ Меркур, о чему је Министарство здравства на време обавестило трансплантацијски тим у КБЦ-у Загреб. Прималац органа је млади мушкарац из Хрватске, али његов социјални статус није наведен, нити је евалуиран однос с донатором који је млађи мушкарац из Панчева, возач камиона, дакле особа ниског социјалног статуса.

То је, додаје се, за овај случај релевантно с обзиром на законску процедуру која је састављена тако да се смањи ризик од трговине органима и злоупотребе давалаца који су социјално угрожени.

У психолошком налазу донора записано је тек да је способан да схвати поступак и да даје пристанак.

У другом случају ради се о особама с Косова, при чему је прималац органа наводно држављанин Хрватске. Сведоци тврде да је хрватска адреса примаоца остала неуписана, као и подаци о социоекономском статусу. Пацијент је у КБЦ Загреб примљен преко хитне службе, али је одмах изазвао пажњу, рекавши да је трансплантација договорена за седам дана.

Његов донор је, међутим, неквалификовани радник с Косова, пекар са шесторо деце, и који врло слабо говори хрватски језик, па је при прегледима користио помоћ преводиоца, примаоца бубрега. Психијатар је у обради био потпуно фокусиран на психомоторне способности пацијента те је на крају записао да је реч о особи чије су интелектуалне способности на граници слабијег просека. Након површног прегледа закључује да нема контраиндикација да пацијент буде донор органа.

(Foto: Shutterstock)

U Hrvatskoj je moguće presađivanje organa živih donora koji nisu u srodstvu. Kontrole su stroge i podrazumevaju da nesrodni donori moraju da prođu specifično psihološko testiranje, odobrenje stručnog tima transplantacionog centra, kao i etičkog odbora zdravstvene ustanove u kojoj se vrši samo presađivanje, navodi HRT.

„Zakonodavac najstrožom kaznom do 10 godina sankcioniše transplantaciju organa posedovanjem ili posredovanjem ukoliko se zna da je osoba bila žrtva trgovine ljudima“, rekla je za HRT pravnica Nevena Aljinović sa Odeljenja za forenziku u Splitu.

Na vest o zahvatu sa donorom iz inostranstva, odmah su reagovala tri udruženja transplantovanih bubrežnih bolesnika, čiji su predstavnici Jozo Lončar i Stanko Anić sa podacima o prvom paru već 2019. godine otišli direktoru KBC-a i sve prijavili.

„Pokojni Jozo i ja smo bili u šoku i odmah smo trčali Ćorušiću s kompletnom dokumentacijom. Nama je celi taj postupak bio potpuno neveroatan, od početka do kraja, pa smo Ćorušiću rekli da smesta reaguje, kaže danas Stanko Anić.

Direktor KBC-a dr Ante Ćorušić (HDZ) nije odgovorio ništa.

Kontaktirali smo ravnatelja bolnice Antu Ćorušića, no na poziv, ali i na poruku nije odgovarao. Također, kontaktirali smo KBC Rebro i Merkur, ali i neke liječnike, kao i društva koja se bave ovom tematikom, no za komentar nitko nije bio raspoložen. I ministar zdravstva Vili Beroš za Index je rekao kako ne može komentirati ono što je na DORH-u.

Ipak, došli smo do komentara Jasne Karačić, predsjednice Hrvatske udruge za promicanje prava pacijenata. Pitamo je zbog čega nju ovo podsjeća na trgovanje organima.

„S obzirom da je par za transplantaciju prethodno odbilo Etičko povjerenstvo KB-a Merkur, kojemu je cijela priča bila sumnjiva, tim više što je darivatelj organa lošeg imovinskog stanja, pobudio je sumnju da se radi o mogućoj trgovini organima.

Uzimanje organa od živog darivatelja dozvoljeno je samo ako je darivatelj za taj zahvat dao informirani pristanak u pisanom obliku, no iako on postoji, iz nalaza psihijatra upitno je da li je zbog svojih intelektualnih sposobnosti davalac to mogao i razumjeti. 

Ova situacija je vrlo ozbiljna i možda najteža povijesna zdravstvena kriza. Iako smo mislili da smo sigurna zemlja po tom pitanju, sada zaista možemo reći da sve nad čime smo se zgražali gledajući strane medije imamo u našem okruženju“, rekla je.

„O uzimanju organa od živog darivatelja u svrhu presađivanja primatelju odlučuje stručni tim transplantacijskog centra i etičko povjerenstvo transplantacijskog centra u kojem će se izvršiti presađivanje. 

Transplantacije sa živih donora su vrlo specifične i zahtijevaju detaljnu psihološku obradu te moraju proći medicinsko i etičko povjerenstvo.

„Interesantno je da za ovakav čin na Rebru niko nije imao prigovor savjesti“

Prije svega se moraju ispitati motivi darivatelja. Ako osoba nije član obitelji, odnosno srodnik, uvijek treba detaljno istražiti pozadinu poznanstva kao i sve životne uvjete koji bi potencijalno doveli u pitanje trgovinu organima“, dodaje.

„Procedura pri transplantacijama u RH bi se trebala voditi u svakoj ustanovi jednako po Zakonu o presađivanju ljudskih organa u svrhu liječenja te je izuzetno važno praćenje zdravstvenog stanja pacijenta, kako primaoca, tako i davaoca, što ovdje nije bio slučaj“, kazala je.

Dodaje da bi KBC Zagreb, kao najveća ustanova u Hrvatskoj, morao biti primjer drugima u svom ponašanju, djelovanju i procedurama.  

„A po svom djelovanju, a posebice za prava pacijenata, je među najgorima u RH. Kako je moguće da prihvate ovakvu proceduru koja je pod navedenim razlozima odbijena u drugoj ustanovi? Zakon je isti za sve. Nažalost, nismo zaštićeni ni od financijske moći pojedinca, da osim kupovine ‘liječnika’ i korupcije, svjedočimo i vjerojatnoj kupovini organa. 

Ako na ovo nema reakcija i sankcija unatoč reakcijama i Liječničke komore i Ministarstva zdravstva, što je rijetkost u hrvatskom zdravstvu, što onda može očekivati pacijent kojem su prekršena ‘samo’ prava? Interesantno je da za ovakav čin na Rebru nitko nije imao priziv savjesti iako stalno žele dokazati svoj etički i moralni pristup“, rekla je.

Na pitanje je li je tačno da je donor bio smanjenih intelektualnih sposobnosti pa nije shvatao kakav pristanak daje, ministar kaže da se sve dogodio pre njegovog mandata pa, kako kaže, nije htio da ulazi u detalje.

.

.

Izvor: novine i agencije

.

https://www.politika.rs/Zabrana-presadivanja-bubrega-sumnjivi-donori-iz-Srbije

transplantacije-organa-u-hrvatskoj-putokaz-drugima

una-otkriva-sumnjive-transplantacije-organa-u-hrvatskoj-sa-srpskim-donorima/

https://www.atvbl.rs/vijesti/region/hrvatski-ministar-se-oglasio-o-sumnjivim-transplantacijama-donori-bili-vozac-pancevac-i-pekar-s-kosmeta-8-6-2022

Sumnja se da se u Ćorušićevom KBC-u trgovalo organima. Imamo zaključak inspekcije

.

===============================

===================

========

.

.

.

.

DiaBloG – 2022

.

.

.

HD i HDF, da li su pacijenti svesni razlike ili im je svejedno?

Poštovani čitaoci,

O prednostima lečenja hemodijafiltracijom pisali smo u većini tekstova na ovom sajtu (link 1, link 2, link 4, link 5, link 6), pa sada nećemo o tome.

O „stručnjacima“, visokim strukovnim nefrolozima, koji su potpisali Pravilnik da samo 20 % pacijenata može imati taj kvalitetniji tretman, takođe smo pisali (link 3).

O licemernim pacijentima koji su na visokim pozicijama u raznim udruženjima pacijenata, a koji su takođe bili protiv da se u državnim dijaliznim centrima ukine ograničenje za HDF (a sami se leče na kućnoj HDF svaki II dan), takođe smo govorili (pročitati ponovo post: Čujte, dijalizni pacijenti: Upoznajte svoga Neprijatelja!).

O tome kako nema nikakve finansijske razlike u koštanju HDF i HD (naprotiv, HDF je isplativija), takođe smo pisali, a pacijenti u Republici Srpskoj su to i dokazali. Oni svi imaju HDF, 100% (link 7).

E, sad, kako lekari, visoki strukovni nefrolozi, odlučuju kojih će 20% pacijenata dobiti HDF, a kojih 80% neće, to je pitanje za milion dolara. To je misterija.

Ako se već mora poštovati taj nesrećni Pravilnik, najlogičnije je i najpravednije dati svima jednaku količinu kvalitetnijeg (HDF) tretmana. Tako to i rade u nekim našim centrima, svima se daje HDF podjednako, znači svaki peti tretman im bude HDF i to je to.

Većina, nažalost, ne radi tako. Oni prave selekciju. Selekcija se pravi tako da neki pacijenti imaju sve, ili većinu tretmana u vidu HDF, a neki nemaju nikada, nijedan HDF tretman.

Tako, kažemo, radi većina dijaliznih centara u Srbiji.

Ne ulazeći sad u probleme i motive takvog biranja, interesantno će biti (nama a nadamo se i vama) kakve su razlike između tih pacijenata, koje su možda uticale na odlučivanje lekara o HD/HDF.

To je jedan interesantan aspekt, o kome se do sada nije govorilo (znate i zašto) na strukovnim nefrološkim skupovima.

Drugi aspekt te selekcije jeste: da li su pacijenti koji imaju HDF svesni tog svog preimućstva u lečenju i koliko su tim lečenjem zadovoljniji.

Na XIX Kongresu medicinskih sestara-tehničara Srbije, održanom u Vrnjačkoj banji od 11. do 15. maja 2022. godine, prikazan je rad po sledećim nazivom:

Ispitivanje zadovoljstva hroničnih bubrežnih bolesnika uslugama lečenja hemodijalizom i hemodijafiltracijom“.

Zadovoljstvo nam je da vam prikažemo slajdove sa rezultatima i zaključcima te ankete.

(Sami procenite koliko ste vi zadovoljni izloženim podacima ili iznesite sopstvene komentare).

Zadovoljstvo prikazanim radom na Kongresu je bilo – obostrano, o čemu svedoči i …

.

Za one koji ne znaju suštinu razlike između HD i HDF, objašnjenje je dao pacijent K.V.

.

.

.

.

DiaBloG – 2022

.

.

.

Dok ne učinimo velika, pokušajmo sa malim poboljšanjima

Poštovani čitaoci,

Shvatili smo već da je za dijalizne lekare i pacijente u Srbiji nemoguć zadatak da ukinu ograničenja za hemodijafiltraciju (dozvoljeno samo do 20%).

Shvatili smo da ni pacijenti ni lekari neće promeniti glupu odrednicu da samo 20% pacijenata može imati dijalizator veći od prosečnog (1,8 m2).

Shvatili smo već da će i Nefrološka sekcija postati isto što i Udruženje nefrologa, marketinško odeljenje za promociju preparata koje nam je namenila Big Farma, sa honorarima za „autore“, a ručkovima, kongresima i „bodovima“ za (ne)educibilne „slušaoce“.

I posle uklanjanja (što penzionisanjem, što hapšenjem) ključnih srpskih nefrologa iz FBI istrage najvećeg dijaliznog provajdera, na scenu su došli drugi, mlađi – i nastavili istim stopama.

Shvatili smo i da nikada niko neće smeniti niti zameniti ni korumpirane predsednike „Udruženja“ pacijenata, koji vode, pre svega, račune o svojoj guzici, a ne o interesima pacijenata.

Zdravstvenim „pregaocima“, ali i pacijentima, izgleda da sve to sasvim odgovara.

Neko će možda, jednoga dana, napisati i naučni rad o tome u kojoj su meri društvene mreže i javna glasila pogoršala kvalitet lečenja dijaliznih pacijenata.

Jer, dijalizni pacijenti su zapravo veoma aktivni.

Eno ih, fejsbuče, uživaju u sopstvenoj važnosti, pametuju, prebrojavaju pratioce i lajkove, skidaju i šalju stikere,  reklamiraju preparate svojih sponzora (kao da su lekari), sanjaju o transplantaciji, koja bi ih rešila svih muka …

(Čovek prosto mora da se zapita da li su oni ikada videli ijednog transplantiranog bolesnika kako umire od karcinoma kojeg je dobio zbog uzimanja imunosupresivnih lekova?). Makar malo da smanje glorifikaciju metode, koja itekako ima svojih nedostataka.

A dijalizu, ono na čemu sada žive, da poboljšaju, to im nije interesantno.

Ili nije izvodljivo.

Ajde, znamo da je farmakomafijaški dijalizni lobi zaista jak, ali bar ona sitna poboljšanja, sitna, ali kontinuirana (?!?), ona koja bi svakodnevni dijalizni život učinila, ako ne lakšim, a ono bar manje komplikovanim?

I za te opcije mi smo nudili predloge za poboljšanja.

Pre svega, u oblasti koja je, kako svi vole (inteligentno) da naglase,  „Ahilova peta“ hemodijalize: u oblasti krvnog pristupa.

Već smo naglašavali značaj redovnog rada konsultativnog vaskularnog hirurga u svim dijaliznim centrima, formiranje dežurnog Centra za dijalizne pristupe, nabavke uređaja za olakšano pronalaženje punkturnih mesta (ultrazvuk ili infrared lampa), nabavku ampula za otpušavanje dijaliznih katetera, nabavku fleksibilnih fistulnih igala, …

Kad smo već kod ovih nabrajanja, moramo pomenuti jedno ime …

Samo jedno, hvale vredno, ime velikog čitaoca i poštovaoca našeg sajta, Dragana R. (nismo ga pitali za dozvolu pominjanja, pa makar prezime da mu ne ističemo, iako svi već znate o kome je reč), koji nam je otvoreno dao najveći kompliment do sada:

„Ja sve što sam naučio i saznao o dijalizi bilo je sa sajta www.dijaliza.wordpress.com“.

Malo li je?

Da ništa više, ni od koga nismo dobili, i ovo bi nam bilo dosta.

(Neki sajtovi umru, ugase se, a nikada ne dožive bar jedno ovakvo priznanje).

I kao da mu to nije bilo dosta, nego je dotični Dragan, lično krenuo u praktično ostvarenje naših predloga za poboljšanje.

Lično je jurio Lampe za olakšano punktiranje krvnih sudova, pisao firmama, belosvetskim farmakoprofiterima, da nam makar prezentiraju rad tih Lampi.

I uspeo je Dragan, dobio i doneo Lampu, doktori (nevoljno!) i sestre (još nevoljnije) probali – i nažalost, zaključili da im to ne treba. Navodno, ne pomaže im to, ništa?!? (link)

Šta da se radi, Dragan vratio Lampe, izvinjavao se prekookeanskim ajkulama, ali rekao im da „naše tržište“ još nije spremno za ovolike inovacije.

Zatim Dragan tražio način da uveze one mekane, savitljive, japanske fistulne igle, o kojima smo detaljno pisali u postu: https://dijaliza.wordpress.com/2016/05/16/zasto-je-japanska-dijaliza-najbolja-na-svetu/.

Igle sa kojima biste zaista mogli da spavate na dijalizi. Bez brige da će vam igla probiti fistulu, ako se ruka ili igla, pomeri.

Prevrnuo je Dragan hiljade papira, posetio stotine sajtova, pisao Japancima, Kinezima, Irancima, ali na kraju nam tužno saopštio: „Igle ne mogu da nabavim. Za Srbiju, nema šanse, da dobije takve igle“.

Mi, šta ćemo, kažemo Hvala ti čoveče i na pokušajima, porazi su sastavni deo života, idemo dalje, dijaliza je to …

I tako, pokopasmo i mi, i zaboravismo i mi, i sopstvene, I-nicijative.

Kad, ne lezi vraže.

(Kao da neko to odozgo, gleda sve, što rek’o onaj iz ulice Jovana Cvijića, što je video Tita maršala, legendu tu).

Lutajući po bespućima internetske zbilje (iliti stvarnosti), posebno po onim nepreglednim nefrološkim pašnjacima, naletismo ponovo na ono pitanje fistulnih igala.

Zamislite samo,

to što smo mi (i Dragan) tražili da dođe i u našu zemlju, a preko Zemlje izlazećeg sunca, ili preko bilo čega, ali samo da već jednom dođe …

Ono došlo!

To jest, ono ima.

Tačnije, kod nas već postoji predstavništvo jedne (evropske) dijalizne firme koja već pravi takve igle!!!

I to nije neka mala i/ili skromna firma, naprotiv, itekako su probojni, što bi se reklo, i već imaju na stotine aparata u Srbiji, a neki od HD centara su i kompletno njihovi …

Zašto nam to predstavništvo nije reklo i za igle ili zašto njima njihovi nisu rekli da nam i to kažu, ne znamo.

(U principu dijalizne firme kod nas, a verovatno i u svetu, rade vodeći se samo o dva principa:  pod jedan, da uzmu pare, i pod dva, da zajebu konkurenciju. Treća sreća je samo kombinacija prva dva zgoditka).

O pacijentima, o „potrošačima“, misle samo kroz prizmu ta dva neskrivena cilja.

E sad, kad smo i to otkrili, kad imamo i dokaze, i link, i sajt, i video prikaz tih mekanih fistulnih igala, kakav je dalji plan?

Pa, dalje bi trebalo da se oni koji sebe nazivaju „nefrolozima“ malo zainteresuju i/ili raspitaju o tim iglama kod svojih „sponzora“. Bar između dva predstavljanja receptora za „Farsabin“, između jedne te iste Sekcije i Udruženja, ako se takvi više uopšte mogu „nefrolozima“ zvati, jer nije jasno zakleše li se Hipokratu i/ili Hipokritu?!?

Zatim, da se i nefrološke sestre takođe malo raspitaju za stvar iz svog domena rada, makar u pauzi između dva sestrinska kongresa u hotelu Lepenski mir, kada su inače vrlo nemirne (link).

Da se i famozna udruženja dijaliznih pacijenata, umesto stalnog „tribinjanja“, „izletovanja“, slavljenja „Dana bubrega“, „dijaliznih sportskih igara“ „fejsbučenja“ i „psiholoških poderški posustalim“ (a u 3 P!!!), zainteresuju i za neko malo, sitno, ali konkretno, poboljšanje, sebi u korist. Dok ne dođe već ta spasonosna transplantacija …

I da se nadamo da im (iglama) cena neće biti takva da „uši otpadaju“, jer svi monopolisti obično ne mogu da odole iskonskom izazovu (opisano gore, kao ciljevi farmakoprofiterskih kompanija).

.

A nas, ako se sete za 13. maj, dobro i jest, ako ne … mi smo samo radili svoj posao. Najveće zadovoljstvo biće nam misao da smo bar jednu fistulu spasili probijanja.

Igle se zovu: Diacan® Flex.

Evo linkovi:

https://www.products-and-solutions/therapies/extracorporeal-blood-treatment-therapies/diacan-flex-av-fistula-catheter.html?cid=SEA:GA:INT-RC-PS-Diacan-Flex-Launch-Search:hemodialysis:b#

.

.

.

DiaBloG – 2022

Čudi me što sam još uvijek živ

.

Piše: Nikola Morača

Kroz ovakvo „liječenje“ prošao je Banjalučanin Branislav Knežević, koji je ni kriv, ni dužan, umjesto tri mjeseca u Internacionalnom centru za hemodijalizu u Banjaluci liječen duže od dvije godine?!

Inače, prema svjedočenjima pacijenata, hemodijaliza je život u zatvoru, posebno za one koji su u obavezi da na dijalizu odlaze tri puta sedmično, i to po četiri časa dnevno.

Umjesto tri mjeseca, liječili ga dvije godine

U ispovijesti Banjalučanina, koja se može poistovjetiti sa horor scenarijima, Knežević se prisjetio da je sve počelo u martu 2013. godine kada mu je utvrđena bubrežna slabost u vidu metaboličke acidoze s visokim vrijednostima azotnih materija u krvi. Tada je zaključeno da se radi o hroničnoj bubrežnoj slabosti koju je prouzrokovao povišen krvni pritisak i njime izazvana skleroza krvnih sudova bubrega.

U aprilu 2013. godine Knežević je imao i prvu dijalizu. Uz terapiju za povišen krvni pritisak i hroničnu bubrežnu slabost pacijent je upućen u „Fresenius“, privatni dijalizni centar u Banjaluci, na dalje liječenje hemodijalizama.

U naredna tri mjeseca Kneževiću su se, kako su to konstatovali na Vojnomedicinskoj akademiji, Klinici za nefrologiju u Beogradu, postepeno smanjivale vrijednosti azotnih materija. Umjesto da nakon tri mjeseca prekinu s hemodijalizom, ljekari se nisu puno osvrtali na dobre nalaze pacijenta, pa se nesrećni Banjalučanin „liječio“ još dvije godine uz komentare ordinirajućeg ljekara: „Lezi kada ti je bog dao“!

Knežević je, dakle, više od dvije godine liječen u Internacionalnom centru za hemodijalizu u Banjaluci, iako je imao uredne medicinske nalaze, a zbog čega je došlo od ozbiljnih posljedica po zdravlje ovog Banjalučanina. Posljedice su bile takve da je Knežević sada osuđen na doživotnu hemodijalizu zbog trajnog oštećenja bubrega.

Iako je već nakon tri mjeseca imao uredne medicinske nalaze, oni nisu bili prepozanti od strane nadležnih ljekara.

– To vam je život, kao u zatvoru. Ne možete nigdje otići, jer ste vezani za Centar za dijalizu i odlaske, gdje provodite tri dana u sedmici po četiri časa, a onda izmrcvareni odlazite kući na oporavak. Invalid ste, jer ruku kroz koju primate dijalizu više ne možete koristiti – prisjetio se Knežević.

Čudi se ovaj Banjalučanin da je uopšte živ, posebno nakon što mu je jedne prilike bio izmjeren i krvni pritisak od 250/170 mmHg.

Lekari VMA šokirani

Branislav Knežević se u ispovijesti za Srpskainfo prisjetio da je nakon više od dvije godine „liječenja“ svoje nalaze zahvaljujući Aleksandru Radunu, predsjedniku Udruženja dijaliziranih pacijenata, odnio na jedan nefrološki simpozijum, u Teslić, na ruke načelniku Odjeljenja za hemodijalizu Klinike za nefrologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu, doktoru Ljubiši Veljančiću.

Gostujući predavač, dr Veljančić, šokiran onim što vidi u nalazima, konstatuje da Knežević tri mjeseca nakon tretmana hemodijalizom više nije imao medicinske indikacije za daljim liječenjem.

Nevjerovatno je da je Veljančić, a ne ordinirajući ljekar, u medicinskoj dokumentaciji “vidio” smanjivanje azotnih materija, ali i shvatio uzroke velikih tegoba koje je Knežević imao prilikom hemodijaliza, od grčeva, padova krvnog pritiska, kolapsnih stanja, posebno pred kraj tretmana?!

– Svi navedeni nalazi ukazivali su da je pacijent u martu 2013. godine imao naglo i privremeno pogoršanje hronične bubrežne slabosti i tada je zbog tog pogoršanja bilo indikovano započeti hemodijalizno liječenje, ali je isto to liječenje već sredinom juna 2013. godine trebalo biti obustavljeno, jer je kod pacijenta došlo do oporavka i on od tada nije imao medicinske indikacije za tretmane hemodijalizom – navodi se u naknadnom pisanom izvještaju dr Veljančića.

Dodaje se kako Knežević ima hroničnu bubrežnu slabost, ali ne potpunu i trajnu koja je zahtijevala liječenje hemodijalizom.

– Nažalost, to tada nije prepoznato i pacijentu je nastavljeno redovno sprovođenje hemodijaliza tri puta nedjeljno. Naredne dvije godine! – zaključuje se i u izveštaju Načelnika Klinike za nefrologiju VMA, profesora dr Dragana Jovanovića.

U izveštajima sa VMA se konstatuje i da je Knežević priključivan na aparate za hemodijalizu i sa vrijednostima urea 10,5 i kreatinin 329, uz potpuno normalnu diurezu.

Nakon toga Knežević se obratio svom ljekaru u KC Banja Luka, koji mu je indikovao hemodijalizu, koji takođe potvrđuje sve navedeno u izveštajima sa VMA!?

Sa nalazima dr Veljančića ubrzo su se složili i ljekari iz Centra za dijalizu!

Oštećeno preostalo bubrežno tkivo

Knežević je nepotrebno dijaliziran najmanje dvije godine, tri puta sedmično u trajanju od po četiri sata.

– Ultrafiltracije i vantjelesno prečišćavanje krvi kojima je bio podvrgnut, Kneževiću su, od momenta kada je oporavio funkcije bubrega, samo štetili njegovom preostalom funkcionalnom bubrežnom tkivu i cirkulaciji u bubrezima. Primjena lijekova koji su bili predviđeni za potpunu i definitivnu bubrežnu slabost ili za hemodijalizno liječenje (heparin, ferlecit, recormon i slični) takođe je imala štetne  efekte na organizam u cjelini, kao i postojeća arterio-venska fistula na lijevoj ruci, koja je dokazano opterećenje za rad srca i direktan uzrok umanjene radne sposobnosti, jer tu ruku pacijent nije smio koristiti ni za kakav napor. S obzirom na sadašnji stepen oštećenja bubrega i ireverzibilnost procesa, u pacijenta će vremenom nastupiti prava, potpuna i definitivna bubrežna slabost, kada će mu i zaista trebati redovno i trajno liječenje hemodijalizama – naveo je u svom nalazu dr Veljančić.

– Sigurno je samo da će sada, zbog dvogodišnjeg nepotrebnog hemodijaliziranja, taj period do potpune bubrežne slabosti biti kraći, nego da je pacijent liječen konzervativno, prema principima liječenja hronične bubrežne slabosti, koja ne zahtijeva liječenje dijalizama (stadijum I do IV) – zaključio je načelnik Klinike za nefrologiju VMA, prof. dr Jovanović.

Tužba protiv privatne „Frezenius“ dijalize

Branislav Knežević je nakon golgote kroz koju je prošao zbog bespotrebne hemodijalize tužio Internacionalni centar za dijalizu „Frezenius“ tražeći novčanu nadoknadu.

Prema tužbenom zahtjevu, na ime naknade materijalne štete zbog posljedica pogrešnog liječenja Branislava Kneževića traži se 100.000 maraka, a za pretrpljene duševne bolove iznos od 10.000 maraka, sve sa zakonskom kamatom od dana donošenja presude do konačne isplate.

U tužbi protiv „Frezeniusa“ navedeno je, između ostalog, da je Knežević bespotrebno liječen najmanje dvije godine, a što su potvrdili prvo ljekari VMA u Beogradu, a kasnije i ordinirajući ljekar, koji je prvi indikovao hemodijalizu Kneževiću.

– Osim činjenice da je pacijent nepotrebno dijaliziran najmanje dvije godine, tri puta sedmično, po četiri sata, terapija koju je primao je samo štetila njegovom preostalom funkcionalnom bubrežnom tkivu i cirkulaciji u bubrezima, a terapija lijekovima je takođe imala štetne efekte na organizam u cjelini, kao i fistula na ruci koja je proizvod nepotrebne dijalize, a koja opterećuje rad srca i direktan je uzrok smanjenja radne sposobnosti pacijenta, jer tu ruku pacijent ne može više da koristi ni za kakav napor – navedeno je u tužbi.

S obzirom na sadašnji stepen oštećenja bubrega i ireverzibilnost procesa, a sve kao posljedica neadekvatne, odnosno nepotrebne primjene terapije, kod pacijenta je vremenom nastupila prava, potpuna i definitivna bubrežna slabost, te mu sada zaista treba liječenje hemodijalizom.

Tužena firma je pokušala da izdejstvuje da veštačenje izvrši Nefrološki stručnjak KBC Zvezdara (sa kojim firma ima dugogodišnju uspešnu saradnju), sa čime se nikako nije složio advokat oštećenog, te je sud donio odluku da se vještačenje povjeri stručnjacima Instututa za sudsku medicinu Beograd.

U opširnim nalazima vještaka Instituta za sudsku medicinu, u čijem radu je učestvovao i predstavnik Klinike za nefrologiju Kliničkog centra Srbije (Dr Vojin Brković) potvrđeno je mišljenje lekara VMA – da je Branislav Knežević nepotrebno dijaliziran u navedenom periodu.

Na saslušanjima pred sudom, lekari KC Banja Luka i lekari u radnom odnosu u Fresenius dijaliznim centrima, nisu se direktno izjasnili u korist oštećenog, nego su pokušavali da relativizuju dokaze i stavove kolega sa VMA i KC Srbije.

Odluka suda na kraju dugogodišnjeg postupka

Sud je za pretrpljene duševne boli, zbog umanjenja životne aktivnosti izazvanih nepotrebnim liječenjem, Kneževiću dodijelio iznos od 50.000 maraka, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 20.000 maraka, te preživljenog straha 10.000 maraka.

Obrazloženje

Osnovni sud Banjaluka je u obrazloženju presude naveo da je tim vještaka utvrdio da hemodijaliza u slučaju pacijenta Branislava Kneževića, koja je trajala od jula 2013. do avgusta 2015. godine, nije vršena u skladu s medicinskim indikacijama.

– Postupak prema pacijentu Branislavu Kneževiću nije urađen u skladu s pravilima medicinske struke i odstupilo se od standarda – naveo je osnovni sud.

Tim vještaka je zaključio i da je Knežević u kritičnom periodu dobijao lijekove koji su mogli imati ozbiljna neželjena dejstva i komplikacije, ali nema preciznih podataka o tome da li su ih i u kojoj mjeri ove terapije kod Kneževića izazvale.

– Nepotrebna hemodijaliza je štetno djelovala na bubrege, prije svega negativnim uticajem na bubrežnu cirkulaciju, naročito prilikom epizoda pada krvnog pritiska koji prati primjenu ove terapije, što dovodi do ubrzanja propadanja bubrežne funkcije i skraćuje vrijeme do ponovnog povratka na hemodijalizu – konstatuje sud u presudi.

Smanjena radna sposobnost

Pored nepotrebne izloženosti hemodijalizi i ultrafiltraciji krvi od jula 2013. do avgusta 2015 godine, Kneževiću je bila ugrađena i arteriovenska fistula, koja je dovela do dodatnog opterećenja srca i direktan je uzrok smanjenja radne sposobnosti kod Kneževića, jer tu ruku nije mogao koristiti za napor.

Sud je zaključio da svi saslušani svjedoci tužene strane, odnosno ZU Bolnica „Internacionalni dijaliza centar“ Banjaluka, nemaju neposrednih saznanja o liječenju Kneževića, niti konkretne informacije o razlozima produženja hemodijalize Kneževiću(?!?).

Zanemareni nalazi

Knežević je, dakle, više od dvije godine “liječen” u Internacionalnom centru za hemodijalizu u Banjaluci iako je imao uredne medicinske nalaze, zbog čega je došlo od ozbiljnih posljedica po zdravlje ovog Banjalučanina. Posljedice su bile takve da je Knežević sada osuđen na doživotnu hemodijalizu zbog trajnog oštećenja bubrega.

Iako je već nakon tri mjeseca imao uredne medicinske nalaze, oni, dakle, nisu bili prepoznati od strane nadležnih ljekara.

Predsjednik Udruženja dijaliznih, transplantiranih i hroničnih bubrežnih bolesnika Republike Srpske, Aleksandar Radun, dao je ovim povodom dvije izjave, koje je takođe preneo medijski servis Srpska info.

Originalni tekstovi su na sledećim linkovima:

https://srpskainfo.com/cudi-me-sto-sam-jos-uvijek-ziv-banjalucaninu-bespotrebna-hemodijaliza-unistila-zivot/

https://srpskainfo.com/banjalucaninu-moraju-isplatiti-80-000-maraka-presudjeno-da-postupak-dijalize-nije-bio-u-skladu-s-pravilima-struke/

.

.

.

.

.

.

.

.



DiaBloG – 2022.

Ono što vam „vaš“ lekar neće reći: o kalcimimeticima.

Danas se smatra normalnim da vlasnici farmaceutskih firmi nekome nude lekove protiv „sindroma gladnih kostiju“.

Poštovani čitaoci,

Velika farmaceutska industrija (Big Pharma) nas sa svih strana bombarduje reklamama svojih „čudotvornih“ proizvoda, ali na kraju svake reklame obavezno stave i zbrzaju onu čuvenu klauzulu o odricanju od odgovornosti, tj. da se „o indikacijama, kontraindikacijama, merama opreza i neželjenim dejstvima, konsultujete sa svojim lekarom ili farmaceutom“.

Pravo pitanje je naravno, čiji je Vaš lekar?

Vaš ili Njihov?

Ako mu sve informacije o tom proizvodu doturaju isti oni koji su i sponzori tim lekarima, sponzori stručnim časopisima, sponzori naučnim istraživanjima i sponzori Pravilnicima za primenu tih lekova, kakve su onda (realno) šanse da vam „Vaš“ lekar kaže bilo šta što ne ide u prilog prodaji tog leka?

Evo jednog benignog primera (snimak ekrana) o tome kako nastaju i kako se implementiraju pravilnici o našem lečenju:

print screen

Dakle, do „krajnjeg korisnika“ dolaze samo one informacije za koje je „Vaš“ lekar prethodno instruisan da vam ih kaže.

A pošteno bi bilo da čujete i ono što „trgovcima“, „menadžerima“ i sličnim mešetarima, ne ide u prilog.

E, zato smo mi tu.

Danas ćemo da ukažemo na neke manje poznate vam činjenice o Kalcimimeticima.

Kalcimimetici su lekovi koji se koriste u lečenju povišenog parathormona (PTH) u bolesnika na dijalizi.

Više o tim poremećajima, govorili smo u tekstovima o renalnoj osteodistrofiji, hiperparatireoidizmu i regulaciji minerala u hroničnoj bubrežnoj slabosti (ovde, ovde, ovde, ovde i ovde).

Kao što im i samo ime kaže, kalcimimetici „imitiraju kalcijum“.

Deluju na kalcijumske receptore na površini ćelija paratireoidnih žlezda (kao i kalcijum) i tako smanjuju lučenje parathormona.

Kad smo kod delovanja, tu ćemo istaći prvu činjenicu koju o kalcimimeticima niste znali.

.

1)  Kalcimimetici deluju kratko!

Maksimalno dejstvo kalcimimetika nastupa već posle 2-3 sata od uzimanja leka i odmah posle toga počinje da prestaje. Zbog ove kratkoće u delovanju, već posle 2-3 sata od uzimanja leka parathormon ponovo raste.

Zbog cene ovih lekova, naš narod kad uspe da nabavi jedno pakovanje od 30 mg, odmah potrči kod doktora, sav srećan, da započne dugo čekanu „spasonosnu“ terapiju, da kao proba da izbegne operaciju PT žlezda (?!).

Znajući sve to, naši lekari prosto nemaju srca da „svojim“ pacijentima kažu kako se doza mora „titrirati“ od 30 do 180 mg dnevno, a to znači i do 6 tableta samo za 1 dan !!!

O stvarnom učinku i/ili nuspojavama da sad i ne govorimo, zadržaćemo se samo na potrošnji i cenama.

Cene kalcimimetika su oko 40 puta (!) veće od cene vitamina D.

Možda i zbog toga, naš narod, sve te kalcimimetike tj. sinekalcete, naziva samo njihovim fabričkim imenima, pa ih tako i lakše pamte kao: „SENSINAPARE“ i „MAMIPARE“.

O neželjenim efektima (svih) kalcimimetika, reći ćemo samo kratko, naše utiske: niko ih kod nas nije uzimao previše dugo, ne samo zbog cene.

Reći ćemo vam (brzo i taksativno), glavni neželjeni efekti kalcimimetika su: mučnina, gađenje, povraćanje, dijareja, dispepsija, anoreksija, hipokalcemija, grčevi, EKG-promene (skraćenje QT-intervala), utrnulost, parestezije, mialgije i urtikarije.

O svakoj nuspojavi treba da se konsultujete, ali pre nego što kupite lek …

.

2)   Zaključci ADVANCE studije su bili negativni po kalcimimetike.

To kliničko ispitivanje je bilo vrlo jednostavno: jedna grupa pacijenata je primala kalcimimetike i svu dosadašnju terapiju (vitamin D, itd), a druga grupa samo dosadašnju terapiju, bez kalcimimetika.  Reklame su naime tvrdile da kalcimimetici smanjuju kalcijum-fosfor proizvod i smanjuju kalcifikacije srca i krvnih sudova, ali ovom studijom, po pitanju ključne hipoteze nije nađena statistički značajna razlika među onima koji su primali kalcimimetike i onih koji nisu. („ … results from ADVANCE study do not demonstrate conclusively, that cinacalcet may attenuate vascular and cardiac valve calcification in patients on hemodialysis with moderate to severe sHPT”). https://academic.oup.com/ndt/article/26/4/1327/1882917?login=false

.

3)   Zaključci EVOLVE studije su bili negativni po kalcimimetike.

Kao što rekosmo, udarne reklame za kalcimimetike su tvrdile da oni smanjuju ne samo PTH, nego smanjuju i kalcifikacije, a time i kardiovaskularne poremećaje (infarkte, stenokardije, srčanu slabost, periferne vaskularne komplikacije) i smrtnost u dijaliznih pacijenata. Ukratko, produžavaju život. Sprovođenjem EVOLVE studije (na 3883 pacijenata) to je opovrgnuto.

(„…in the EVOLVE randomized trial, cinacalcet did not decrease the risk of death or major cardiovascular events among hemodialysis patients). https://www.nejm.org/doi/full/10.1056/nejmoa1205624

Na kraju, ali ne i najmanje važno, došao je i zvaničan stav udruženja nefrologa našeg kontinenta.

.

4) Kakvo je stanovište ERA-EDTA o primeni Kalcimimetika?

Posle svih mogućih hvalospeva i kritika, svi svetski nefrološki stručnjaci su se složili da predijaliznim pacijentima ne treba propisivati kalcimimetike.

Ali, za dijalizne pacijente, farmakoindustrija je nastavila agitaciju.

Međutim, rezultati nekoliko (korektno dizajniranih kliničkih ispitivanja) nisu se mogli prenebregnuti, i pored različitih pokušaja relativizacije, naknadnih tumačenja, meta-analiza i pro-propagandnih stavova.

Na kraju je najveće stručno nefrološko udruženje na našem kontinentu iznelo ovo pitanje kao problem o kome struka konačno mora reći svoj stav i oni su ga i izrekli.

Evropsko udruženje nefrologa dijalize i transplantacije je naime, direktno formulisalo ovaj problem kao sledeće pitanje:

Treba li pacijentima sa HBI u 5D stadijumu sa biohemijski dokazanim Sekundarnim hipeparatireoidizmom propisivati kalcimimetike?

Radna grupa vodećih stručnjaka za CKD-MBD je dala nedvosmislene odgovore: „nema takvih dokaza“ i „ne možemo preporučiti“. Evo dokumenta:

https://academic.oup.com/ndt/article/30/5/698/2332868?login=false

5) Da li biste na kraju hemodijalize primali kalcimimetike?

Ako ste dobro pratili naše prethodne pasuse, mogli ste se uveriti da su osim probavnih (mučnina i povraćanje) najčešći i najveći problemi kojeg ovi lekovi prave: grčevi!

Znači, nisu samo cena i kratkoća delovanja problem, to su navodno ispravili kod kalcimimetika zvanog Farsabin, nego baš grčevi, kod svih.

E sad, sledi nagradno pitanje, kao u naslovu ovog odeljka: kada se primakne završetak HD tretmana i kada je verovatnoća nastupanja grčeva najveća, da li biste tada primili intravenski preparat kalcimimetika, čija su (osim mučnine i povraćanja) glavna nuspojava, takođe: grčevi.

To ćete naravno, kao edukovani pacijenti, odlučiti sami, jer ako se konsultujete sa svojim lekarom ili farmaceutom videćete da su oni već odlučili.

Naime, iako se novi kalcimimetik tek pojavio, tek je registrovan u Srbiji, i nijedan dijalizni centar niti nefrolog u Srbiji nemaju nikakva iskustva s njim, oni su već krenuli sa reklamama da je to spasonosna terapija. To je „više od leka“, i nije pitanje da li nam treba, već šta se čeka sa njegovom primenom?

Osećate li već, na neki način, krivicu i zaostalost u razvoju?

Evo kako izgleda „edukacija needukovanih“ u srpskoj nefrologiji (printscreen):

Eto, mi smo samo hteli da i naši čitaoci to znaju.

Ništa više, i ništa manje.

A reklama ionako imate dovoljno, i vi ih plaćate, verovali ili ne.

6) Koja je, na kraju, naša preporuka u vezi hiper-PTH?

Nakon što smo vam samo ukazali na neke nepobitne činjenice, ostavićemo vam da sami donesete odluku. Ali, nećemo naravno, da ne iznesemo i svoj stav, da ne bi ispalo da samo kritikujemo, a nemamo nikakvo rešenje, nikakav predlog.

Naše mišljenje je identično mišljenju većine pacijenata koji su probali sve, i tako postali iskusni, na onaj teži način.

Koja bi, znači, na kraju, bila naša preporuka?

To bi ukratko, bilo sledeće: držite dijetu i nastojte da vam nivoi kalcijuma, fosfora i vitamina D budu u normalnim granicama. Ako i pored toga vaš parathormon bude povišen više od 12 puta, a PTŽ na ultrazvuku preko 10 mm, nađite dobrog hirurga i operišite PTŽ. Sva ostala terapija je samo kupovanje vremena do operacije. Na kraju krajeva, i operacija (subtotalna paratireoidektomija) je takođe kupovina vremena, jer će komadić ostavljene žlezde verovatno opet da poraste i zahtevaće novo operativno smanjivanje. Sve dok postoji bubrežna slabost postojaće i opasnost od hiperparatireoidizma. Jedino pravo rešenje bi bila transplantacija bubrega i povratak svih bubrežnih funkcija. Naravno, pod uslovom da se učini na vreme, pre nego što se hiperparatireoidizam ne razvije.

Toliko o tome.

A sad, natrag u zavodljivi svet reklama, sponzorstava, marketinga i promocija.

Da, i na društvenim mrežama, posebno.

.

.

.

.

.

.

.

.



DiaBloG – 22.02.2022.

Dovoljno je to, što smo zajedno.

27.01.2022.

.

.

Poštovani čitaoci,

danas je tačno 9 godina od početka rada ovog sajta.

Sve što bi vam reći hteli, verovatno i sami znate (ako ste nas redovno pratili), a prave prigodne reči, ostavićemo za sledeću godišnjicu, tj. za jubilarnu prvu deceniju. Zato ćemo se sada zadržati samo na zaključku iz naslova ovog posta.

Kao što reče Snežana, prvih 40 godina na dijalizi je najteže, posle je sve nekako lakše i jasnije.

Dogodine, vidimo se, bilo gde, akobogda.

.

Ž I V E L I !!!

.

.

.

DiaBloG – 2022

.

.

.

.

.