Arhive

More i dijaliza u doba korone

Dijaliza i odmor u Grčkoj – letovanje 2021. godine

.

Poštovani čitaoci,

Na predlog članova redakcije sajta, a uz saglasnost i podršku mog doktora, prihvatio sam se ovog posla, da vam opišem moje ovogodišnje letovanje, u Grčkoj, što bi se reklo: u sred korone.

(Sad kad sam sve to završio, vidim da i nije bilo tako teško, pa eto i moje preporuke drugima, da slobodno napišu svoja ili slična dijalizna iskustva. U životu, kao i u svemu, lakše će nam biti ako shvatimo da nismo jedini koji su imali određene probleme i dileme, pa će nam tuđe iskustvo biti dragoceno svedočanstvo, a možda i putokaz za sopstvene akcije).

Pre svega, dozvolite mi da se predstavim. Zovem se Uroš. Iz Beograda sam. Na hemodijalizi sam 3-4 godine. U suštini, dijalizom sam relativno zadovoljan (koliko se to uopšte može reći), nekih većih problema i komplikacija nisam imao.

O masi ograničenja i obaveza za dijalizne bolesnike neću da vam govorim, jer o tome imate dosta u brojnim prethodnim postovima na ovom sajtu. Dijaliza, kao dijaliza, kad je sve u redu onda ide rutinski, ali dovoljna je neka sitnica da iskoči i da onda sve, ili svašta nešto, može da se iskomplikuje. Kao što svi vrlo brzo shvatimo, dve stvari su posebno teške, a neminovne: vezanost za aparat i vezanost za ustanovu.

Od početka sam u jednom istom dijaliznom centru i mogućnost odmora ili putovanja, o kojoj sam, samo kao o mogućnosti, čitao na ovom sajtu (link, link, link, link) ili slušao od nekih drugih pacijenata, nije mi izgledala lako prihvatljiva.

Taman se čovek nekako adaptira, uđe u tu sedmičnu rutinu, organizuje prevoz, upozna centar, prostorije, aparate, sestre, bolničare, lekare i drugo osoblje, navikne se na njihove karaktere, način rada i ponašanja, a svi znamo koliko tu ima velikih pojedinačnih razlika, prihvatiš to sve kao neku neminovnost, i sad bi trebao rizikovati i otići u neki daleki, tebi nepoznati centar, sa ko zna kakvim uslovima i osobljem, i dozvoliti im da ti oni sprovode životno važno lečenje. A sve zarad malo promene, malo odmora i uživanja?! Plus muke oko samog putovanja, traženja destinacije, prevoza, aranžmana, medicinski, finansijski, virusološki i razni drugi problemi, šalterske prepreke i administrativno-birokratske procedure, kako god okreneš, sve deluje obeshrabrujuće …

A ja lično, volim da putujem. Pre dijalize sam video i prošao, što se ono kaže, dosta sveta. Grčka mi je oduvek bila omiljena letnja destinacija i sa porodicom sam, godinama, pre nego što sam krenuo na dijalizu, skoro svako leto bio u Grčkoj. Obišao sam Rodos, Krit, Kos, Kefaloniju, Halkidiki, Skijatos itd., neka mesta i više puta. Grčka je uvek bila moj prvi izbor, jer pored prijateljski nastrojenih Grka, dobre klime i hrane, Grčka ima prelepe velike peščane plaže, sa dugačkim plićacima, bez ježeva i trave, i predivne talase. Nikad nisam bio ljubitelj stenovitih strmih obala, sem ako se gledaju sa broda i ležanje na peškiru na vrućoj steni nikad nije bio moj izbor za letovanje. Kažu ljudi koji su obišli ceo svet da, ako volite peščane plaže, divnu boju mora i talase, ne mora se ići dalje od Grčke. A onda se desio taj takozvani stečaj okolnosti …

KAKO JE SVE POČELO

Pre svega, dužan sam vam jednu malu ispravku. Istina je da nikad nisam svojevoljno bio u nekom drugom dijaliznom centru, ali silom prilika – jesam. Preležao sam Covid-19, a za to vreme bio sam u karantinu i 2 nedelje na hemodijalizi u bolnici Dr Dragiša Mišović.

Da li je i to uticalo na moju odluku u vezi putovanja? – ne znam. Biće da je u pitanju taj takozvani, stečaj okolnosti.

Drugo što moram da vam kažem, jeste da su nam naši kućni prijatelji ponudili smeštaj, u njihovom stanu, u Solunu, kojeg i tako ne izdaju nikome, sada je prazan, a nema ni nekih gužvi – zbog korone sve je neizvesno, barijere su razne, a uslovi se menjaju, maltene na sedmičnom nivou. A u blizini tog stana, videli su, kažu nam prijatelji, i dijalizni centar …

Treća, a možda i najvažnija napomena, ja imam i porodicu: ženu i dvoje dece. Najmlađe dete ima nepune dve godine. Biti sa njima i deliti njihovu radost u toplom moru i igrama u pesku, sama ta pomisao tera čoveka pred pitanje: Šta može biti važnije od toga? Koji problem, koja komplikacija?

Tako dođosmo do IT oblasti i specijalnosti u kojoj sam, neskromno je reći i ja nekakav stručnjak.

Bacio sam se na pretraživanje interneta i otkrio nešto, što će verujem, interesovati sve čitaoce ovog sajta, a to je: Kako rezervisati tretman u nekom holiday dijaliznom centru – bez velike muke.

Naravno, ovako važno pitanje zaslužuje posebno poglavlje.

INTERNET SAJT

Internet sajt za rezervaciju holiday HD je jedna od najvažnijih stvari u ovoj priči. Zapamtite ga ili zapišite, a možete i samo kliknuti na ovaj link: https://www.booknowmed.com/ .

Ovaj sajt je nešto poput onog običnog turističkog booking.com, ali za dijalizu. Znači, sajt booknowmed.com je buking servis preko kojeg možete zakazati dijalizu u celom svetu. Sajt je čak i partner booking.com, a dodatni legitimitet mu daje to što je pod pokroviteljstvom EU. Ovaj portal ima network (mrežu) od 403 klinike u 52 zemlje, imaju saradnju sa 20 nacionalnih asocijacija bubrežnih bolesnika i, do sada skoro 30.000 zakazanih terapija i tretmana.

Proces rezervacije funkcioniše tako što izaberete vrstu dijalize (HD ili HDF), zatim lokaciju i na kraju datum za check-in/out na klinici, tj. datum prve i poslednje dijalize. Booknowmed će vam izlistati sve klinike na osnovu unetih podataka. Dalje, imate izbor da suzite kriterijum i da pretražite klinike na osnovu dostupnih dijaliza u posebnim danima u nedelji, dobu dana, ceni, podršci za državljane EU, vlasnike evropske kartice zdravstvene zaštite, i što je jako bitno oceni klinike. Da, pacijenti mogu ostavljati ocene i komentare, tj. review-e klinika, što može takođe puno da znači pri izboru. (Priznajmo, svi čitamo mišljenja korisnika).

Bitno je naglasiti da se plaćanje ne vrši preko sajta, nego direktno u klinici, iz mog iskustva, po svakom završenom tretmanu.

Po potvrdi rezervacije od strane klinike, dobićete listu potrebne dokumentacije, koju treba da pošaljete najkasnije dve nedelje pre dolaska na kliniku, a koja obično izgleda ovako:

• Trenutno, u doba Covid-19, neophodno je da imate negativan test ili potvrdu o vakcinaciji

• Poslednji izveštaj nefrologa (preveden na engleski)

• Analize krvi i test na hepatitis i HIV

PUT U GRČKU

Za ulazak u Grčku neophodno je da pre polaska popunite PFL formular online. Putnici u ovom formularu daju informacije, kao što su adresa na kojoj će boraviti u Grčkoj i granični prelaz preko kog će ući u Grčku. Potom, na dan  putovanja i prelaska granice stići će vam lični dokument sa QR kodom, koji zatim pokazujete na prelasku granice. U slučaju porodice, moguće je prijaviti više osoba na jedan formular. Tek sa tim dokumentom možete krenuti na put.

Spakovali smo dva kofera u gepek, dvoje dece na sedišta i uputili smo se – pravac Solun. Sam put je prošao bez komplikacija. Autoput u avgustu nije bio opterećen, prolazak kroz Grdeličku klisuru je pesma, otkad je urađen novi put i nije bilo nikakvih zastoja. Iz Beograda smo krenuli rano ujutru, kako bi izbegli gužvu na granici. U povratku smo iz Soluna krenuli oko podneva, što nas je koštalo nekih sat vremena više čekanja na graničnom prelazu. Ovde postoji izgleda pravilo da će uvek biti zastoj bar na jednom od prelaza, čak i kad nema mnogo vozila, kao da granične službe imaju neki dogovor između sebe. Ako je gužva na srpsko-makedonskoj granici, neće biti na makedonsko-grčkoj i obrnuto. U svakom slučaju, ako putujete iz Beograda u Solun, računajte na nekih 8h, ili više ako je veća gužva u špicu sezone. Ne zaboravite zeleni karton za auto koji umeju da traže na makedonskoj granici.

GRČKA U DOBA KORONE

Grčka kao zemlja čiji godišnji BDP u velikoj meri zavisi od turizma, jako ozbiljno shvata mere u doba pandemije. Ako planirate put, pratite obaveštenja vezano za propise oko ulaska u Grčku, vodite računa o dokumentaciji i pripremite uverenje o vakcinaciji ili negativan test. Maske su trenutno obavezne u svim zatvorenim prostorima, a boravak u zatvorenom u restoranima i kafićima je dozvoljen samo uz potvrdu o vakcinaciji. Na primer, u restoranu brze hrane iz lanca Goody’s mogu boraviti samo dve mušterije, a kada napravite porudžbinu i platite, čekate ispred lokala da vam preko signala na malom, mobilnom uređaju jave da uđete da preuzmete vašu porudžbinu. Naravno u prodavnice i samoposluge se ne ulazi bez maske, ali na plažama i otvorenom su ljudi ipak opušteniji i ne primenjuju se nikakve posebne mere.

SOLUN I OKOLINA

Kao što rekoh, ovog leta smo se odlučili za Solun iz prostog razloga što smo imali na raspolaganju stan u centru Soluna, besplatno. Zato smo rešili da idemo kolima i da svaki dan odemo na neku drugu plažu. Sam Solun je zanimljiv i veoma živ i otvoren grad. Svako veče smo šetali centrom grada, koji obiluje dobrim prodavnicama, velikim brojem kafića i restorana. Ruta nam je obično bila – šetnja po ulicama centra, zatim bismo seli i nešto večerali, i na kraju bi išli šetalištem na samoj obali ka „našem“ stanu. Solunjani vole, kao i mi, noćni život, i ulice su noću pune ljudi. U kafićima je sve puno i nekad je teško u špicu sezone naći mesto. Rekoh već, na moru smo sa dvoje dece, od kojih mlađe ima godinu i po dana, pa nismo mogli da provedemo previše vremena napolju uveče. Moram da primetim, iako sam bio već u Solunu, mada davno, Solun nije vizuelno previše nalik Beogradu. I pored toga što ima jako lepe delove i ulice, urbanizam više podseća na neke mediteranske gradove severa Afrike. Mnoge ulice su često skučene, sa niskim malim terasama, kablovima za struju koji vise sa svih strana, uskim prolazima i ulicama. Ako očekujete estetiku nekih srednjeevropskih gradova, tipa Beč, Prag, Budimpešta, to nije to.

Vreme sredinom avgusta ove godine je bilo izuzetno toplo. Boravak u kolima ili stanu bez uključene klime nije bio zamisliv. Međutim, zahvaljujući tome, temperatura mora je bila čak 30 stepeni. Što se kaže: banja. Znam da neki ljudi preferiraju hladniju vodu da bi se rashladili, ali ova viša temperatura mi je omogućila da po ceo dan provedem sa decom u vodi, maltene bez izlaska. Da ne govorim o ekspresnom ulasku u vodu, bez potrebe za aklimatizacijom i postepenim ulaženjem.

Ono što je bitno svakome ko planira letovanje je to da je Solun bukvalno okružen predivnim plažama. Već na dvadesetak kilometara od centra Soluna, ka jugu, tik posle aerodroma, počinje zaliv sa divnim plažama i letovalištima koja se ređaju jedno za drugim. Najbliža lokacija je Peraia, na samo 17 km od centra Soluna, zatim se nastavljaju Neoi Epivates i Agia Triada. Ova mesta se smatraju predgrađem Soluna, ali su i letovališta u klasičnom smislu reči. Poseduju dugačke peščane plaže i čistu plavu vodu. Dugačka šetališta tik uz plažu su popunjena restoranima i kafićima, koji se uveče bude i ume da bude veoma živo. Posebno interesantno mesto može biti Neoi Epivates, zato što se tu nalazi klinika za hemo-dijalizu Nefrologiki Tesalonikis, koja je locirana samo dve ulice iznad plaže. Ovo može biti jako interesantno, jer ljudi mogu da planiraju svoje letovanje i boravak, tako da ne moraju na dijalizu ni da idu kolima.

Malo dalje na jug, u blizini mesta Epanomi, na nekih 45 minuta od centra Soluna, nalazi se moja omiljena lokacija – plaža Potamos koja se nastavlja u peščani sprud Fanari ili Faros kako ga još zovu. Fanari je divlja oblast, do samog vrha spruda nema puta i preporuka je da se do tamo uputite terenskim vozilom ili peške. Kada stignete, možete uživati u plivanju i ronjenju oko potopljenog broda, atrakcije ove lokacije. Put ipak dolazi do same plaže Potamos, koja se nalazi odmah pored. Ovo je divna široka i dugačka plaža, koja jednim delom nije urbanizovana, tj. u nekim delovima nema kafića i organizovanih ležaljki, ali ima i delova sa impresivno velikim plažnim barovima sa glasnijom muzikom. Plaža je zaista velika, tako da nikad nema gužve, odvojena je od civilizacije, more je čisto, sa dugačkim plićakom, i idealno je za uživanje i zabavu u vodi ceo dan. Preporuka kada idete kolima u Potamos ili Fanari da obavezno imate navigaciju, jer put nije magistralni, prolazi kroz više malih mesta i ima česta skretanja.

Takođe, opšte poznato, nedaleko od Soluna se nalazi i Halkidiki sa svim svojim poznatim letovalištima na Kasandri i Sitoniji. Moja preporuka je Afitos na Kasandri, koji je na samo sat vremena vožnje od Soluna. Malo i prelepo mesto na strmom terenu iznad mora, sa predivnom plažom sa belim peskom i tirkiznom vodom u podnožju grada. Da napomenem, da su ovde na plaži malo jače cene nego u nekim drugim delovima Kasandre. Ako planirate jednodnevni izlet u Afitos, da znate da ovde sunce dosta ranije zalazi iza stena koje se nadvijaju iznad plaže, koja tako kasnije poslepodne ostaje u senci i bez direktnog sunca.

Još jedna opcija je da se uputite na istok, na drugu stranu samog prilaska Halkidikiju, u mesto Asprovalta, na sat vremena vožnje od Soluna, koje obiluje kilometarskim plažama i zelenilom i idealan je izbor za porodice.

Ko voli akva parkove sa bazenima i vodenim atrakcijama, a ja sam jedan od tih, na samo pola sata od centra Soluna, u blizini aerodroma nalazi se veliki akva park Waterland. Okružen je zelenilom i podseća na veliki park sa zelenim površinama koje su ispresecane bazenima i toboganima. Ulaznice su 16€ za sve iznad 12 godina, 12€ za decu ispod 12 godina. Velika atrakcija ovog akva parka je džinovski levak tobogan gde se spuštaju četiri osobe u isto vreme.

DIJALIZNI CENTAR – KLINIKA NA MORU

Klinika u kojoj sam se ja dijalizirao se zove Nefrologiki Thessalonikis, nalazi se u letovalištu – predgrađu Soluna: Neoi Epivates, u blizini poznate plaže Peraia, i rado bih je preporučio. Odabrao sam tri HDF tretmana, i to u ranim jutarnjim časovima, od 7.00h.

Ja se, lično, posle dijalize ne osećam previše loše, a navikao sam i da idem na posao posle dijalize, tako da mi je ovo bilo odlično vreme, kako bih pravo posle, sa porodicom, išao na plažu. Cena svakog HDF tretmana je iznosila 210 evra, i plaćalo se nakon dijalize.

Klinika je nova, u modernoj zgradi, dve ulice od mora, aparati su Gambro, trajanje dijalize je 5 sati (pošteno), ali na zahtev može i da se skrati. Osoblje je profesionalno i jako ljubazno, doktorka mi je čak dala i svoj lični broj mobilnog da je pozovem ukoliko mi nešto treba. Po dolasku, uradjena mi je i kompletna analiza krvi. O ovoj klinici možete naći više informacija na https://www.nefrologiki.gr/, a možete im i pisati na reception@nefrologiki.gr

ZAKLJUČAK

Dakle, što se tiče mog ličnog iskustva, ono je jako pozitivno, ako izuzmemo opštu situaciju u doba korone koja zahteva dodatne analize, dokumentaciju, itd.

Dodatne informacije o dijalizi na letovanju, kao i adrese nekih klinika za dijalizu u Grčkoj možete naći i na sajtu https://nikana.gr/sr/blog/4608/hemodijaliza-tokom-letovanja-u-grckoj.

RFZO pokriva deo troškova dijalize u inostranstvu do iznosa cene odgovarajuće dijalize u Srbiji, što obično iznosi oko 90 evra po tretmanu. Da bi ste ostvarili refundaciju, neophodno je da podnesete potvrdu da u tom periodu nećete imati dijalizu u svojoj klinici u Srbiji. Ovu potvrdu morate predati najkasnije 30 dana pre puta. Za sve detaljne informacije najbolje je da se obratite službenicima u Fondu zdravstvenog osiguranja. Moje iskustvo u Beogradu, u Nemanjinoj 30, soba 105, je jako pozitivno i službenici su jako ljubazni i spremni da pomognu i objasne sve. Nakon puta, potrebno je da dokumentaciju, prevedenu od strane sudskog tumača, koju čine izveštaj lekara, računi, analize, kao i sken kartice sa brojem ličnog računa, dostavite na istu adresu, nakon čega će u roku od mesec-dva biti izvršena refundacija.

Celo ovo iskustvo letovanja uz hemodijalizu koje sam ovde opisao, tj. ceo proces, postupak, nije ni previše naporan, niti previše komplikovan, otvara mi sada nov dijapazon mogućnosti za putovanja i letovanja sledećih godina. Već planiram da možda na proleće, ako situacija sa koronom dozvoli, odem na nekih 4-5 dana sa porodicom u Barselonu, moj omiljeni grad, sa jednom dijalizom tamo. Naravno, sledeće leto takođe, a za destinaciju … još ćemo da vidimo.

Ne menjajte ovaj sajt, sve ostalo možete ili možemo promeniti.

.

.

.

DiaBloG – 2021

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Prvi utisci sa HD tendera 2021: Kriminal i poneko iznenađenje

Prvi utisci sa HD tendera 2021/22:

Kriminal i poneko iznenađenje

.

Poštovani čitaoci,

pre svega, da kažemo da narečeni tender (u vreme pisanja ovog posta), još nije zvanično ni završen,

tako da ni ovi naši, Prvi utisci, nisu i definitivni, ali … nisu ni za bacanje.

Cinici kažu da je Tolstoj, navodno izjavio, da u životu postoje samo 2 vrste priča: Ili čovek odlazi na tender ili tender dolazi do njega. (?!)

Tako bi verovatno trebala početi i naša priča o nabavci materijala za hemodijalizu ove i naredne godine.

Ali, prvi utisci previše liče na druge. Na one ranije.

Razmišlja(j)mo.

Da li je vreme da se u Skupštini Srbije pokrene inicijativa ili deklaracija za zabranu negiranja odredbi Zakona o javnim nabavkama?

Kada su u pitanju nabavke dijaliznog materijala, nefrolozi su izgleda, upali u amok i nastavljaju neslavnu tradiciju svojih neuhapšenih šefova.

Krasuha.

Semjuel Hantington je napisao „Sukob civilizacija“, Frensis Kukunama predvideo „Kraj istorije“, a srpski nefrolozi i dalje nameštaju dijalizne tendere, kao da smo sami u svemiru.

Hladni rat se nastavio, (engleski razarač u Crnom moru) umalo da započne i Treći svetski, ambasadu nismo preselili u Jerusalim, korona tamani na sve strane, kuća strave se premestila iz Šilerove u Ritopek, Čapo Guzman iz epizode u epizodu nastavlja da juri braću Avendanje (Ramona i Bendžamina), a eno, sada, dok ovo pišemo, u celoj Evropi i još pride u svetu: poplave, požari, zemljotresi i slična  nezapamćena nevremena, sve oko nas se uzburkalo – samo srpski nefrolozi, mrtvi ladni, u sred leta – nastavljaju po starom.

Kradu.

Otimaju od Države, od svih nas, i daju farmaceutskoj industriji, jer to im je pravi Gazda.

Preterujemo li?

Imamo li dokaze?

Izvan razumne sumnje?

Jesmo li spremni za poligraf?

Do sada smo se u našim tekstovima sprdali sa budalaštinama u medicinskom žargonu, ali ni pravnici nisu ništa bolji.

Volite li i vi one izraze o postupajućem sudiji, presumpciji vinosti i konsumpciji nevinosti, u predmetnom postupku, sa dostupnim spisima predmeta, kojima se opredeljuje biće krivičnog dela …

Biće?

(Rodilo se, i valja ga ljuljati).

Sad će i dijablog malo da im ga ljuljne.

Razmotrićemo samo ono što je javno dostupno, svima vidljivo, pa vi (kao poštovani čitaoci) sami, nepristrasno i objektivno, prosudite.

Ne treba danas imati visoke škole i doktorate iz ekonomskih ili medicinskih nauka, da bi se „postavila sumnja“ u kriminalno nameštanje javne nabavke.

Dovoljno je samo nekoliko test-pitanja koja automatski ukazuju na mutne radnje. Lakmus.

Da li je neka od partija specificirana tako da uslove ispunjava samo 1 (i slovima: jedan) ponuđač?

Da li se „Procenjena“ cena materijala poklopila sa „Postignutom“ cenom?

Da li takvom „procenjivaču“ i „postizaču“ (radi se o istoj osobi) treba skinuti kapu ili skinuti glavu?

Kako se to sve dešava, detaljno u prilogu koji sledi, krv u žilama.

Ono što bi trebalo da zbunjuje i/ili zabrinjava jeste to što većina nas OSNOVANO SUMLjA da se tender, tj. javna nabavka dijaliznih dobara, unapred priprema i namešta.

Bilo kojem iskusnijem dijaliznom nefrologu ili pacijentu dovoljan je i površni uvid u Excel tabelu specificiranog dijaliznog materijala pa da shvati da se za najveći broj partija u toj tabeli već unapred znalo da će imati samo jednog ponuđača, da će procenjena vrednost tih partija biti ista onolika kolika će biti i postignuta cena, da nikakve konkurencije, nadmetanja ili takmičenja neće ni biti, jer se već unapred znalo koji će ponuđač dobiti koju partiju, po ceni koju je sam odredio.

(U daljem tekstu će se videti da je ipak bilo par, za državu prijatnih, iznenađenja).

Ovaj udruženi dijalizni poduhvat realizuje se u ključna 4 poteza.

Prvi korak, predstavlja ranije učinjena raspodela aparata za hemodijalizu („besplatnim donacijama“, „na korišćenje“) u svim dijaliznim „ustanovama iz Plana mreže“. (Do danas niko pametan ne zna zašto je mreža samo Plan, i zašto se postojeće ustanove proglašavaju fiktivnim i smeštaju u to Plan).

Pri primanju tih „donacija“ nijedna ustanova nije zaštitila svoje interese i Ugovorom precizirala koliko će je koštati jedan tretman (ili sve njegove komponente) na tom „besplatno“ datom aparatu.

Te cene, svih pojedinačnih komponenti, neophodnih za 1 dijalizni tretman, a koje su (kao) „specifične“ po tipu kompanije i njenog aparata za dijalizu, dostaviće sama kompanija, u postupku tzv. „ispitivanja tržišta“. To je Drugi korak.

Treći korak je, ono upisivanje broja (komada, litara, …) potrošnih materijala specifičnih za aparate koje ustanova „poseduje“ i na kojima će raditi tretmane u narednih godinu dana.  Svi državni centri moraju dostaviti te podatke ustanovi koja neće sprovoditi Javnu nabavku, nekoj „administrativnoj“ ustanovi (Gradskom zavodu za javno zdravlje, na primer) koja nema nefrološku službu, niti specijalistu koji bi mogao osmisliti specifikacije i karakteristike pojedinih dijaliznih partija, dobara i/ili komponenti (False Flag), ali će pri sprovođenju Centralizovane Javne Nabavke ta ustanova biti citirana kao najodgovornija u pripremi, prikupljanju i objedinjavanju planova i potreba svih „ustanova iz Plana mreže“.

Pošto je nejasno ko je i kako vršio „саветовања у погледу припреме и спровођења поступака такве јавне набавке“ (чл.2, став 16, параграф други, ЗЈН), onda ostaje nejasno i pitanje odgovornosti za istu, odnosno sprovođenje eventualnih sankcija, ako su one uopšte dozvoljene i/ili moguće. (Batut, niti je nefrološki stručan, niti može biti kriv za ovakvu specifikaciju, a još je i davno umro).

Četvrti korak je samo sprovođenje tendera, ili centralizovane javne nabavke, koje će u praksi pokazati da će većina partija specifičnih po tipu dijaliznog aparata imati samo jednog ponuđača, jedino će ta ponuda biti i adekvatna, a taj ponuđač će biti upravo ona kompanija koja je istovremeno bila i „donator“ tih aparata „ustanovama iz Plana mreže“, a procenjena vrednost partije (ili partija) za taj aparat će se u potpunosti poklapati sa cenom ostvarenom na tenderu.

Konkurencije tu nije bilo i neće je ni biti, iako je u samom opisu svake od tih partija na kraju ostavljeno da stoji ono „ili odgovarajuće“.

Konkurencija je bila predviđena samo u nabavci dijaliznih igala (partije 14-18) i nekoliko partija dijalizatora (partije: 1-5, 8, 10).

Kada su u pitanju ostale partije za dijalizatore vršena su direktna nameštanja pobednika. Naime, tehničkim specifikacijama tih dijalizatora se ne samo onemogućila konkurencija, što je suprotno članu 7. ZJN, nego su i direktno opisani dijalizatori za koje se unapred zna da su jedini u Srbiji koji odgovaraju navedenoj specifikaciji.

Naravno da je i (dogovorena) cena ovih dijalizatora, pošto su bez konkurencije, značajno veća (do 400 % veća!!!) od cene ostalih dijalizatora. Eventualni izgovor na kvalitet (tj. da navedeni dijalizatori imaju neki parametar kvalitetniji od ostalih) ne opravdava ovakvo nameštanje, jer se kvalitet mogao podstaći ponderizacijom, tj. bodovanjem određenih parametara, ali tako da kriterijum cene ostane među ključnim parametrima ocenjivanja.

I bez većeg poznavanja oblasti prava i zakonskih propisa, sve navedeno upućuje na sumnju da je ovakvim koncipiranjem javne nabavke prekršeno dosta odredbi trenutno važećeg Zakona o javnim nabavkama.

Kao npr.

У чл. 5. Закона о јавним набавкама (ЗЈН) пише: „Наручилац је обавезан да поступа на економичан и ефикасан начин, да обезбеди конкуренцију, … …. “ (члан 5, ЗЈН),

У чл.5. ЗЈН, параграф други, се каже:

Јавна набавка не сме да буде обликована са намером избегавања примене овог закона или избегавања примене одговарајуће врсте поступка јавне набавке или са намером да одређене привредне субјекте неоправдано доведе у повољнији или у неповољнији положај“. (члан 5, параграф други).

У члану 7. ЗЈН стоји:

Наручилац је дужан да у поступку јавне набавке омогући што је могуће већу конкуренцију“. (Чл.7 ЗЈН).

Kao i:

Наручилац не може да ограничи конкуренцију са намером да одређене привредне субјекте неоправдано доведе у повољнији или неповољнији положај, а нарочито не може онемогућавати било којег привредног субјекта да учествује у поступку јавне набавке коришћењем дискриминаторских критеријума за квалитативни избор привредног субјекта, техничких спецификација и критеријума за доделу уговора“. (чл.7 ЗЈН).

A evo šta je na kraju ispalo:

Komisija je imala težak zadatak

Da li je između RFZO-a i firmi ponuđača postojao dogovor, da će Fond obezbediti da ta firma bude jedini ponuđač za tu i tu partiju, a zauzvrat će Fond platiti firmi cenu koju ona sama odredi za te partije?

(Nefrolozi ceo život provedu pričajući o tzv. „trade-off“ hipotezi, a ovi naši je bogme uspešno i sprovode, link).

Komentar našeg stručnog saradnika bio je jednostavan: Ovo zapravo i nije bio tender, nego, u pravom smislu reči: OKVIRNI SPORAZUM.    🙂

Posle svega, još se mastilo na tenderskim odlukama nije ni osušilo, a stravično mnogo pitanja je ostalo nerazjašnjeno, gomile nesretnih i/ili okrivljenih su na sve strane, a neki su noć proveli i pod šatorima, jer je sezona godišnjih odmora.

Ko je izmislio (i dao Batutu?) podatke iz pojedinih centara za koje znamo da nisu hteli da pošalju ništa jer su osećali da bi takvim aktom postali saučesnici?

Kako je moguće da cena sofisticiranog filtera, kao što je dijalizator (zovu ga i „veštački bubreg“) bude niža od cene šupljeg PVC creva širine 8 mm kojim se dovodi krv u dijalizator?

Da li je to zato što je cena dijalizatora dobijena u takmičarskom postupku sa više učesnika, a cena PVC cevčice je bila ona koju je dostavio vlasnik mašine kome je konkurencija onemogućena?

Kako je moguće da 750 grama sode bikarbone čija je nabavna cena 0,7 evra, na našem tenderu bez konkurencije bude 256 dinara, tj. preko 2 evra?

Odgovor: Moguće je – kod nas je sve moguće – ali ipak, deluje neverovatno (ali je istinito), da ponuda sa tom cenom nije prošla (!!) – nego ponuda sa (još višom) cenom od 950 dinara!!!!!!!!!!!!!

Kome ide ovih 800 dinara zarade?

(800 dinara po jednom pakovanju, a za jedan tretman se troši 1 pakovanje, pa vi izračunajte dobit samo po ovom artiklu…. u zemlji Srbiji).

Ako je realna cena PVC creva (krvne linije) 2 evra, kome ide ostatak od 400 dinara, po svakom tretmanu?

Ako je realna cena supstitucione linije 2 evra, kome ide ostatak od 1600 dinara po svakoj HDF?

Da li se zbog ovakvih (nerealno visokih) zarada na linijama, sodi bikarboni i mikrobiološkim filterima, pacijentima poklanjaju aparati za kućnu hemodijalizu, sve sa uređajima za prečišćavanje gradske vode, sve besplatno, zajedno sa instalacijom, sve dok  Fond  zdravstva plaća potrošni materijal po cenama koje „donator“ odredi?

Da li se iz istog razloga dijaliznim centrima „doniraju“ aparati („besplatno“), tj. daju se na korišćenje, ali pod uslovom da im specificirate potrošni materijal da bude samo od njih i po cenama koje oni odrede?

Pogledajmo sve ponovo, retroaktivno, kad ne možemo proaktivno.

Ove godine, počelo je jednim novitetom, valjda da se naivnima zamažu oči, kako će sada sve biti drugačije.

Ponude se, od ove godine, podnose (?) elektronskim putem. Nema više zapečaćenih koverti i javnog otvaranja istih.

Da je živ Staljin bi rekao da nije važno za koga će narod glasati, bitno je ko broji glasove.

Po toj analogiji, kod svih učesnika centralnog dijaliznog tendera je (na usnama) lebdelo pitanje: Ko kontroliše server?

Jer onaj ko kontroliše Server taj kontroliše i Portal.

(Kažu da je Tramp to najtragičnije iskusio, iako se nije bavio dijaliznim biznisom, protivio se elektronskom nadmetanju, koje mu je zaista i prekinulo karijeru. Brazilski predsednik Bolsonaro, na primer, je iz istog razloga ukinuo digitalizaciju biranja i vratio nadmetanje na klasičan način).

Jer, u našem slučaju, onaj ko kontroliše Portal može da gvirne u ponudu konkurencije i da posle par sekundi dostavi za nekoliko dinara manju cenu, i pobedi.

Pre 300 godina na Balkanu je o svemu odlučivala Visoka Porta, a danas, evo, visoki Portal.

Virtuelni okupator, odlučuje o tome čime će biti lečeni najteži bolesnici u našoj državi.

Portal, kaže se u daljem tekstu, sam generiše odluke. Vaše je samo da se zavalite i uživate u automatizaciji i nepristrasnosti, zbog koje će, pred Vašim očima, snabdevanje biti lakše, brže, jače, bolje, nezavisnije i preciznije.

I šta je na kraju ispalo iz ovog dijaliznog Baltazara.

Tabela.

Ne baš ovakva, kao što je ova naša Tabela (na slici dole).

Naša tabela je obrađena od strane Službe za zaštitu ustavnosti i dijaliznog poretka, sa nje je skinuta oznaka p(r)overljivosti i što bi se stručno reklo: deklasifikovana je.

Tabela je deklasifikovana, a konkurencija je deklasirana. Obratite pažnju na igru reči, Stvaraoca.

Radi lakšeg praćenja Tabele, preporučujemo sledeće tumačenje kolorom označenih partija:

zelena boja = partije za koje se nije unapred znalo kome će pripasti

crvena boja = partije za koje je sve specificirano i dogovoreno i pre otvaranja

pink boja = partije u kojima se pojavila konkurencija, ali je pobedila skuplja ponuda

.

.

Процењена вредност јавне набавке без урачунатог ПДВ-а: 5.711.504.883,00 динара.

a na kraju balade firme učesnice su dobile ovoliko:

.

Podela

.

Sedamdeset posto (i ciframa: 70%) od svih para za dijalizatore je otišlo za nabavku onih dijalizatora gde je specifikacija bila nameštena samo za jednog ponuđača.

Prosečna cena tih dijalizatora je bila više nego dvostruko veća od cene dijalizatora sa više ponuđača.

„Država“ je dakle, odlučila, da raspored tretmana na dijaliznim aparatima u naredne dve godine bude sledeći: na Frezenijus aparatima ima se sprovesti 703486 tretmana, na Gambro-Baxter aparatima treba da se sprovede 288469 tretmana, na BBraun aparatima 239800 tretmana, na Nipro aparatima 180940, na Nikkiso aparatima 43169 i na Tehnomed SWS6000 aparatima 6115 tretmana.

Koliko bi koštao 1 tretman na aparatu svake od nabrojanih firmi, sa sve njenim originalnim materijalom, to nećemo saznati, jer dijaliznim centrima nije dozvoljeno da tako raspisuju tendere i da nateraju ponuđače da se takmiče.

Bez takmičenja je za dijalizne kompanije mnogo bolje: one odrede cene svog materijala i država to naruči baš po toj ceni. (Nefrolozima se dijalizne kompanije oduže nekom „sićom“, u vidu sponzorstava za kongrese, „nauku“ i slično…)

Direktnim deljenjem novčanih sredstava iz tabele „Podela“ sa brojem tretmana takođe ne možemo dobiti cenu po 1 tretmanu, jer onaj mali broj („zelenih“) nenameštenih partija, sprečava direktno proračunavanje…

Eto, poštovani čitaoci, danas je Ognjena Marija, dijalizna slava!

(videti ko je prvi u Srbiji ovo otkrio: link)

Neka nam je Sretna slava i Tender naš nasušni.

Posle čestitki na uspešno dočekanoj slavi (a i tenderu) sada ćemo, u skladu sa imenom svoje svetiteljke i zaštitnice, da i mi malo udarimo: in medias tres!

Ovo do sada su bile činjenice, a sada slede završni komentari.

Komentari su nam slobodni i ubedljivo najbolji, jer su po običaju, jedini u srpskoj dijaliznoj javnosti.

Niko drugi, nijedan pojedinac, sajt, portal, udruženje, pacijenti, lekari, sestre, tehničari, laboranti, analitičari, novinari, mediji, NVO, diplomate, trgovci, komore, advokati, tužioci, sudije, političari, službenici i zanatlije – niko o ovome ne sme ni da ZUCNE.

Ali, između ostalog, zato vi i jeste ovde.

Kada su u pitanju komentari, nije zgoreg još jednom podsetiti naše čitaoce na davnašnji čika Veljin (parafrazirani) komentar:

„Dijaliza u Srbiji je biznis u kome učestvuju mnogi, ali na kraju pobeđuje Frezenijus“.

Gore navedene brojke pokazuju da je, kao i obično, bio u pravu.

Još jedan citat je vredan pažnje. Naš uvaženi pobočni saradnik i komentator, poznat pod kodnim imenom Jovica, ovako je prokomentarisao dijaliznu scenu u Srbiji:

„Kod nas nije problem samo Frezenijus, nego i činjenica da i svi ostali žele da budu Frezenijus“.

(Genijalni Jovica, šteta što muze pogrešne krave).

E, sada o iznenađenjima.

Prvo ono o BPA free dijalizatorima (bez toksične supstance bisfenola A).

Iako najmanje 4 kompanije koje prodaju dijalizatore u Srbiji imaju u svojim katalozima dijalizatore bez BPA, samo jedna od njih je te dijalizatore i registrovala.

Ostale nisu htele, ne smatraju da Srbi imaju potrebu za takvim krvnim filterima, dovoljno je što u samoposlugama imate takvo netoksično BPA free posuđe.

Sve dosadašnje komisije su Nipru tvrdile da im ne mogu specificirati dijalizatore bez BPA, jer ih imaju samo oni, jedna firma, pa tako nešto u tenderu nije dozvoljeno. (Druge karakteristike, drugih firmi, su ladno specificirali, iako su jedine, to je bilo dozvoljeno).

Ove godine, inicijalno, desilo se, da izvinete: popuštanje. Komisija je odustala od tog licemernog obrazloženja i (doduše, samo) jednu partiju označila da mora biti „BPA free“, i to one male 1,5 m2 dijalizatore. (Sve je valjda ličilo na smirivanje, anesteziju, firme Nipro, da se ni oni više ne osećaju zakinutim, i da prestanu da se stalno žale).

Kad, ne lezi vraže, na tenderu se (neočekivano) pojavljuje još jedan ponuđač „BPA  free“ dijalizatora, i to sa upola manjom cenom!!!

Ova neočekivano obavljena registracija još jednog BPA free ponuđača, bila je, izgleda, iznenađenje, samo za Nipro.

Iznenađenje, za nas pacijente, i za javni interes,  jeste pozitivno, ali bi bilo dobro da se i sve ostale firme nateraju da registruju u Srbiji te BPA free dijalizatore, kako bi ih imali u svim partijama i veličinama.

Drugo iznenađenje, jeste pojava alternativnih patrona za dezinfekciju, koje su bile za trećinu cene jeftinije od do sada (decenijama) korištenih patrona proizvođača mašine na kojima se koriste ta dezinfekcijska sredstva. Tako da je sada, posle Frezenijusa, i Gambro doživeo pojavu i proboj jeftinije konkurencije (iz Grčke), makar u segmentu hemikalija za čišćenje aparata.

(Zamislite da Metalac iz Valjeva zahteva da njihove šerpe čistite samo Domestosom inače ne može garantovati optimalno trajanje šerpi?!?!  Naravno, sličnost sa HD bi bila samo ako bi Metalac proizvodio i Domestos, a znamo da to nije slučaj).

Radi izbegavanja konkurencije u oblasti dijalizne tečnosti, odnosno koncentrata za dijalizu, nastavljeno je sa manipulacijom koja je vidljiva i iz svemira, čak i laicima. Naime, da bi se izbegla konkurencija u oblasti kiselog dijaliznog koncentrata, on se (tabelarno, u katalogu) spoji sa još 2-3 stavke, u jednu partiju, kako bi se izbacila iz igre firma koja ima u ponudi jeftiniji isti takav dijalizni koncentrat, ali nema one dodatne stavke.

Više je nego smešno čitati sada nove terminološke odrednice o „paketu“ ili o „dvokomponentnom“ ili čak „trokomponentnom“ setu, a prethodno su sve te iste komponente kod nas DECENIJAMA prodavane (i registrovane!) kao pojedinačne partije.

To je sve skupa uvredljivo za inteligenciju prosečnog srpskog pacijenta ili nefrologa, ali ne i za tendersku nefrološku komisiju.

Nisu naravno, svi srpski nefrolozi takvi. Vojska je i ovoga puta bila izuzetak i nije htela da radi takve mućke.

Samo nekoliko meseci ranije, na jednom sličnom, ali manjem tenderu, dijalizni kiseli koncentrat je specificiran po Litru, tako da mogu učestvovati najmanje 2 ponuđača.

I, naravno, između cene od 58 RSD i 95 RSD, za istovetnu tečnost, izabrali su jeftiniju i za njih povoljniju varijantu.

Prostom računicom, dolazi se do podatka da se na civilnom, velikom tenderu, ovakvim specificiranjem istog koncentrata, moglo uštedeti MILION EVRA!!!

A to je samo jedna partija, gde je konkurencija bila onemogućena, za ostale nismo radili procenu.

Naravno, trik sa spajanjem nekoliko artikala u jednu partiju, nikada neće obuhvatiti sve artikle potrebne za jedan dijalizni tretman na specificiranoj mašini za dijalizu.

Onda bi se neko dosetio (?!) da natera firme da konkurišu po ukupnoj ceni 1 tretmana, a da aparate iznajmljuju uz potrošni materijal.

Država bi za godinu dana uštedela toliko da bi mogla sagraditi još 10 kovid-bolnica ili još 20 dijaliznih centara!

Ali, ko bi se toga dosetio, kad takvo predavanje postoji samo na sajtu udruženja nefrologa Srbije, već 5 godina.

A sada, istraga.

Gde bi drugo, nego na ovom sajtu, isplivali (?!) poverljivi spisi, transkripti, odnosno ključno svedočenje, glavnog osumnjičenog.

Specijalno za ovu priliku, i samo za svoje verne čitaoce, redakcija DiaBloGa u prilici je da objavi, makar time ugrozila i nezavisnost i legitimnost celog ovog teksta, transkripte sa informativnog razgovora, čoveka za kojeg se sumnja da stoji iza stručno-medicinskog specificiranja celog tendera. Za većinu analitičara dijaliznih zbivanja on je poznatiji pod pseudonimom „Rođa“, ali s obzirom da čovek ima više lica, čiji je on zapravo Rođa(K), nije lako utvrditi. Izjavu je dao u svojstvu građanina, iako je rođen na selu. Evo zapisnika:

  • Da li je ova nabavka organizovana u više partija?
  • DA. (Poligraf pokazuje da govori istinu).
  • Da li je ova nabavka organizovana u više partija sa samo jednim ponuđačem?
  • DA. (Poligraf pokazuje da govori istinu).
  • Da li je ova javna nabavka bila izuzeta iz primene Zakona o javnim nabavkama?
  • NE. (Poligraf pokazuje da LAŽE).
  • Da li ste primali honorare, novac ili bilo kakva druga primanja od dijaliznih kompanija i da li vam je neka od njih draža u odnosu na druge?
  • NE. (Poligraf pokazuje da LAŽE).

Naravno, naš poligrafski aparat se ne može koristiti kao sudski dokaz, zato odmah prelazimo na sledeće pitanje:

– Posle svega, da li Vam je neprijatno kad sretnete nekog od kolega koji se razumeju u dijalizu?

– Moram li odgovoriti na ovo pitanje?

– Ne, ne morate.

.

.

.

.

.

Redakcija sajta: dijaliza.wordpress.com

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Nema saglasnosti za podrazumevanje

Ili: Nema podrazumevanja bez saglasnosti.

.

Poštovani čitaoci,

.

ako želite da pročitate uvod u ovu temu, (tj. kako je uopšte došlo do ovog teksta),

onda bi bilo dobro da se detaljno informišete o stavu redakcije ovog sajta, kao i mnogih drugih relevantnih poznavalaca ove oblasti, u našem postu od pre skoro 5 godina, evo linka: Podrazumevani pristanak (2).

A ovo danas je samo nastavak te iste teme:

Saopštenje sa 8. sednice Ustavnog suda, održane 20. maja 2021.

U predmetima ocene ustavnosti zakona Ustavni sud je:

– utvrdio da odredbe člana 23. Zakona o presađivanju ljudskih organa („Službeni glasnik RS“, broj 57/18) nisu u saglasnosti sa Ustavom. Sud je odložio objavljivanje navedene Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ za šest meseci od dana njenog donošenja. (predmet IUz-223/2018).

http://www.ustavni.sud.rs/page/view/sr-Latn-CS/80-102744/saopstenje-sa-8-sednice-ustavnog-suda-odrzane-20-maja-2021-godine-kojom-je-predsedavala-snezana-markovic-predsednica-ustavnog-suda

.

Evo kako je o tome izvestio dnevni list POLITIKA:

.

Уставни суд пресудио да није сваки грађанин могући донор органа

субота, 22.05.2021. у 18:00

Уставни суд Србије утврдио је да све одредбе члана 23 Закона о пресађивању људских органа, које се односе на даривање органа умрлог лица, нису у сагласности с Уставом. Највиши суд Србије такође је утврдио да су неуставне и све одредбе члана 28 Закона о људским ћелијама и ткивима, које прописују услове за даривање ткива. У оба случаја Уставни суд је одложио објављивање наведених одлука у „Службеном гласнику Републике Србије” за шест месеци од дана њиховог доношења.

Како се наводи на сајту Уставног суда, у спорном члану 23 Закона о пресађивању људских органа наводи се, између осталог, да се људски органи с умрлог лица могу узети ради пресађивања „уколико се пунолетни пословно способан давалац пре смрти томе није усмено или у писменом облику за живота противио, односно ако се томе у тренутку смрти није изричито успротивио родитељ, супружник, ванбрачни партнер или пунолетно дете умрлог”.

Други став неуставног члана закона гласи: „Изузетно од става 1 овог члана, ако умрло лице нема сроднике из става 1 овог члана, људски органи с умрлог лица могу се узети ако се томе, у тренутку смрти, није изричито успротивио побочни сродник закључно с другим степеном сродства.” Утврђивање неуставности односи се и на наредних пет ставова истог члана. Уставни суд утврдио је неуставним и члан 28 Закона о људским ћелијама и ткивима, који прописује да се ткива с умрлог лица „могу узети ради примене уколико се пунолетни пословно способан давалац пре смрти томе није усмено или у писменом облику за живота противио, односно ако се томе у тренутку смрти није изричито успротивио родитељ, супружник, ванбрачни партнер или пунолетно дете умрлог”.

У спорном члану такође се наводи: „Изузетно од става 1 овог члана, ако умрло лице нема сроднике из става 1 овог члана, ткива с умрлог лица могу се узети ако се томе, у тренутку смрти, није изричито успротивио побочни сродник закључно с другим степеном сродства.” И остала четири става истог члана 28 закона проглашена су неуставним.

Како сазнајемо у Уставном суду Србије, чланови Закона о пресађивању људских органа, по коме смо сви ми донори органа након смрти – осим ако се другачије не изјаснимо током живога, проглашени су неуставним јер нису у складу с правном сигурношћу једне земље. Иницијативу за подношење уставности Закона о пресађивању органа поднело је неколико удружења грађана и једна политичка партија.

Подсећања ради, нови Закон о пресађивању људских органа, донесен је у јулу 2018. године, а овим прописом предвиђено је да је сваки грађанин Србије потенцијални донор органа – осим ако се томе изричито не супротстави током живота, обраћајући се Управи за биомедицину и осим ако се у тренутку смрти трансплантацији његових органа изричито не противи родитељ. Да би се избегла свака могућност злоупотребе, закон прецизно дефинише став да је даривање органа добровољно и без финансијске накнаде, као и да се трансплантација органа може извршити само у случају мождане смрти особе.

Доношењу овог закона „кумовала” је статистика која сведочи да се Србија по броју донора и трансплантација налази на дну европске лествице. Наиме, за разлику од Шпаније која има 47 донора, Хрватске која броји 37, Белгије која има 29 донора, Словеније која има 19 и Мађарске која региструје 17 донора на милион становника, наша земља има свега три донора на милион становника. Према параметрима Еуротранспланта, у Србији, која има око седам милиона становника, требало би да буде обављено најмање 70 трансплантација срца, 200 јетри и скоро 450 трансплантација бубрега сваке године. У 2019. години, која је претходила пандемији короне, само једанаест породица дало је сагласност да се узму органи њихових најмилијих и захваљујући њима је спасено 27 живота. Током 2018. године успешно су обављене трансплантације 38 бубрега, 16 јетри и пет срца, захваљујући којима су продужена 64 живота. Процене говоре да више од хиљаду људи у Србији чека „најважнији позив у животу” лекара који ће их обавестити да су стигли на ред за трансплантацију болесног органа.

Катарина Ђорђевић

Detaljnije na:

http://www.politika.rs/scc/clanak/479575/Ustavni-sud-presudio-da-nije-svaki-gradanin-moguci-donor-organa

http://www.tanjug.rs/full-view1.aspx?izb=655599

https://www.novosti.rs/vesti/drustvo/999361/presadjivanje-samo-dozvolu-donora-radikali-oborili-kontroverznu-odredbu-zakona-ustavni-sud-uskoro-daje-obrazlozenje-odluke

.

.

nastaviće se . . .

.

.

.

.

Redakcija sajta: dijaliza.wordpress.com

.

.

.

.

.

.

Podrazumevani pristanak (2)

.

Poštovani čitaoci,

.

Danas ćemo vam ponoviti (od reči do reči) tekst koji smo napisali pre skoro 5 godina.

O podrazumevanom pristanku.

O Zakonu koji podrazumeva da smo svi potencijalni davaoci organa, ako se nismo izričito prijavili da nismo.

Da vidimo koliko je taj zakon doprineo poboljšanju transplantacije u našoj državi.

Znamo da nam neki (čak i redovni) čitaoci ne veruju u potpunosti.

Misle da često preterujemo, da smo čak i neozbiljni, ponekad.

Zaista, teško je poverovati da u našoj dijalizi i u našoj nefrologiji ima toliko mnogo problematičnih stvari.

Ključno pitanje je zašto je tako malo među pacijentima, među lekarima, među farmaceutskim biznismenima, među državnim službenicima i među medijskim poslenicima, onih koji će istinito, pošteno i iskreno, govoriti i delati, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga jedinoga?

A da je tako, očigledno jeste.

Hroničari zapisuju, petoletke i decenije neumitno prolaze, ništa se ne menja (na bolje), vremenom se sve više pokazuje da smo mi (sa ovoga sajta) često (i prečesto!) bili u pravu.

Zato danas ponavljamo ovaj tekst od pre 5 godina.

Da bismo vam pokazali kako se sve ovo završilo, ili barem nastavilo, jer i nastavak će uskoro (tokom maja 2021) uslediti.

Evo tog posta, od 31.10.2016. godine:

(Vaš pristanak se takođe, podrazumeva).

.

.

Podrazumevani Pristanak

Ili: Kome Zakon leži u podrazumevanju, njemu javna rasprava nije ni potrebna.

Poštovani čitaoci,

Za početak ovog teksta izabrali smo jedan sočan (ili masan) vic.

Vic je još iz onih komunističkih vremena, ili, kako se to kaže: vic sa bradom. Ide, otprilike, ovako.

Završili letovanje Lala i Sosa, pa Lala na recepciji otvorio buđelar i pita recepcionara kol’ko je dužan. Recepcionar uzeo neko papirče i olovku pa nabraja: sedam dana, dvokrevetna soba, satelitski program, iznajmljivanje filmova, sauna, teniski tereni, masaža, sve skupa 800 000 dinara.

– Ali, druže ja uopšte nisam koristio ni saunu, ni filmove, ni masažu, niti teniske terene … – zavapi Lala, šokiran cenom.

– Žao mi je, mirno odgovori recepcioner i dodade: Mogli ste. To se podrazumeva.

– Lala ga pogleda pomirljivo, pa reče: Dobro. Od tih 800 000 dinara, ja ću ti dati 200 000 dinara, a 600 000 uzimam natrag, da bih ti naplatio to što si mi kresao Sosu svako veče – reče Lala i pokaza na ženu koja je čekala ispred hotela.

– Ali druže, ja nisam kresao Vašu ženu, zavapi recepcioner, crveneći u licu.

– Nisi, reče Lala, ali:  Mogao si. Podrazumeva se.

To nam je sada bila prva asocijacija na podrazumevani pristanak.

Verovatno i ne postoji bolji primer humora o podrazumevanom pristanku.

A ovde je zapravo reč o Zakonu.

Za one koji još nisu čuli, vlast sprema Zakon po kojem se građani već po rođenju smatraju pristalim za uzimanje organa. Uzimanje organa im se ima izvršiti u slučaju njihove moždane smrti, ako se dotični nisu izričito tome usprotivili, dok im je mozak još funkcionisao.

Ali, uvek ima neko ali, što devojci sreću kvari.

Protivnici ovog Zakona su odmah izneli sijaset argumenata protiv istog.

Pre svega sporan je pravni aspekt ove inicijative.

Kako je moguće da se neka pravna radnja zasniva na pretpostavci, i da bude važeća?

Znači, pristanak se podrazumeva, a nepristanak se mora dokazati.

Naš pravni sistem je do sada počivao na pretpostavci da smo nevini (ili čitavi) dok se ne dokaže drugačije, a sada se podrazumeva da smo svi predviđeni za tranžiranje, ako nema podataka da smo se izjasnili drugačije, a mozak nam ne radi.

Šta ako smo imali kolebanja, pre kome, ali eto ne stigosmo da se registrujemo kao revidirci?

Sve su to velika pitanja, za jednu, sve manju, državu.

U svetu se nauka i religija spore da li ima života posle smrti, a kod nas je nejasno ima li života i pre smrti?

Što reče jedan alkoholičar, koma nas je održala, njojzi hvala.

Ali, kome još trebaju kome?

Pa na TV se stalno emituje reklama: Ili jesi – ili nisi? A onda neko rikne…

Pravnici kažu da se takav Zakon kosi i sa Ustavom, ali i iz nekih drugih situacija videli smo da se „ne moramo držati Ustava kao pijan plota“.

Pravnici kažu, a i trgovci se slažu, da sve što ulazi u promet, pa makar to bilo i ljudsko meso, mora imati svoju cenu, mora se platiti vlasniku ili njegovoj porodici pravedna nadoknada, a državi porez. Bendžamin Frenklin je navodno rekao da su samo te dve stvari obavezne: smrt i plaćanje poreza. S tim što smrt možemo malo i da odložimo.

Jedna kolumnistkinja je povodom ovog Zakona čak napisala da ćemo svi postati rezervni delovi za Globalistan (?!).

Proverili smo, takva država i ne postoji, čak ni u područjima koja su bila pod turskom vlašću. Svašta. Necenzurisane, a lažu…

Osporavanje medicinskog dela ovog Zakona je još obimnije.

Navodno će medicinari sada požuriti da olako proglašavaju ljude moždano mrtvim samo da bi ostvarili „pozitivno poslovanje“. Svašta, kao da bolnice služe za zaradu, a ne za lečenje.

Sporno je i pitanje kako se i da li se uopšte može postojećim znanjem utvrditi smrt mozga (?!). Zaista, zar svako od nas nije iks puta posumnjao da neka osoba uopšte ima i gram mozga, iako diše, hoda i ima pritisak. I funkcionisanje i nefunkcionisanje mozga mogu biti potpuno neprimetni. Nema tog stručnjaka niti aparature u koje se po tom pitanju možemo pouzdati. Sve je relativno, samo u to možemo biti sigurni, apsolutno.

Mediji su prepuni senzacionalističkih naslova o osobama koje su se probudile iz višemesečne kome, čak su neki progovorili i strani jezik koji nikada ranije nisu čuli (?!). A bez stranog jezika danas si kao i bez mozga. (Zna se dobro koji je nama strani jezik danas jedino bitan).

Za one koji nisu znali: organi se uzimaju od osobe čije srce, krvotok i svi drugi organi još rade, samo mu je mozak umro. Naišli smo i na posebno dirljiv opis dešavanja pri žetvi organa, gledano iz ugla podrazumevanog davaoca. Navodno postoje svedočenja medicinara da ti nevoljni donori tokom eksplantacije organa reaguju burno, znojenjem, skokom pritiska i pulsa, trzajima, crvenilom i grimasama, čak i suzama.

Ali, zakon suzama ne veruje.

Podrazumeva se da se oštećeni više neće moći žaliti, pa je Pouka o pravnom leku nepotrebna.

Navodno, nijedno poređenje sa dosadašnjom medicinskom praksom ne ide u prilog ovom Zakonu.

Na primer, pri svakom prijemu u bolnicu potpisujete da dobrovoljno pristajete i na tako sitnu intervenciju kao što je transfuzija krvi, jer eto Zakon ne podrazumeva da vam se automatski može dati krv, ako to doktori predlože. Za transfuziju nema podrazumevanog pristanka, a organe će smeti uzeti automatski?!

Dalje, kada u bolnici pacijent prima ispitivani lek, obavezno mu se mora dati da potpiše tzv. „Informisani pristanak“. U tom pravnički sročenom tekstu se jako naglašava da je pacijent dobrovoljno pristao da prima ispitivani lek, da je prethodno detaljno informisan o svim aspektima delovanja tog leka i svojim obavezama u vezi uzimanja tog leka, da mu je dato dovoljno vremena da razmisli pre samog potpisivanja, da je imao priliku da se o svemu konsultuje sa svojom porodicom, svojim lekarom i svojim advokatom, a sve pre samog potpisivanja. Podrazumeva se da ima pravo i na osiguranje i novčanu nadoknadu, ako mu se nešto desi dok je u toj naučnoj studiji. I tek posle 2 stranice gusto kucanog teksta pacijent se potpiše – da bi popio neku tabletu!

A za organe, ne treba ništa – sve se podrazumeva.

Čak i onaj ko prima organ mora potpisati saglasnost da želi da ga primi,

samo se od davaoca ništa ne traži, nego će mu se organi uzeti čim neki doktor kaže: sad!

A doktorima, i aparatima, kao i inače, moramo verovati, zar je iko ikada video da su te dve kategorije negde pogrešile? Za Boga ne znamo, ali u doktore i aparate smo sigurni.

Ipak, predlagač Zakona ostavio je i mogućnost da neki budu izuzeti od primene ovog zakona. U izmenjenom Članu 50 Zakona o transplantaciji stajaće da uzimanja organa sa umrlog lica neće biti ukoliko se čovek tome izričito protivio.

Šta znači to Izričito protivljenje?

To znači da onaj ko ne želi da mu to urade mora dati pismenu izjavu u prisustvu 2 svedoka i da se to mora upisati u poseban Registar. (Registar Izričitih Protivnika, RIP?)

U medijima nema preciznih podataka gde će se voditi taj Registar.

Jedni kažu da će se upisivanje „nepristalica“ vršiti kod izabranog lekara, drugi kažu: u sudu, treći u opštini, ili kod notara, beležnika i sličnih popečitelja, pri registraciji automobila, ili pri podizanju dozvole, ili ko će ga znati gde sve ne, itd, itd.

Suština je kažu da će se na taj Registar gledati kao na Spisak izdajnika. Izdajnika velike humanitarne akcije, otpadnika od društva, biće to spisak sociopata, kukavica, primitivnih i samoživih ljudi, nespremnih da pokažu razumevanje i saosećanje za patnje drugih.

Em što će upisivanje na taj spisak već samo po sebi predstavljati stigmatizaciju, pretpostavka je da većina neće ni imati, ni vremena ni nerava, da obija pragove državnih institucija da bi u prisustvu 2 žiranta ostvarila pravo za koje smatra da mu po Ustavu pripada: da bude gospodar svog tela. (Što je najgore, i „izričiti“ smatraju da se to njihovo pravo podrazumeva i da za to ne treba da daju pristanak?!).

Da li će „vadioci organa“ stići da pre žetve prelistaju ceo Registar, da ne bude i tu neke „slučajne zabune“ iliti administrativne greške pri upisivanju, čisto teoretski razmatramo, jer zna se da toga u našoj birokratiji nikad nije bilo.

Ili je možda bolje da se propiše da će svaki „izričiti“ biti dužan da uz sebe uvek nosi neku karticu, lančić ili tetovažu, sa natpisom: „Ne vadi mi organe, jarane“. (Za izričite ženskog pola može i varijanta: Ne vadi mi organe, moj dragane).

Ima i obrnutih primera. Mediji su prikazivali jednog našeg poznatog Pisca zatvorske literature koji je na vratu istetovirao isprekidanu liniju i natpis:  „Ovde iseći“.  Šta reći:  izričiti donor?!

Neki idu čak tako daleko da sad konačno “shvataju” otkud odjednom kod nas poplava Odeljenja za ljudske resurse (human resources), ovaj zakon im je i bukvalno obelodanio šta je u pozadini svega ovoga. Organi. Organi prinude.

Još kada pročitaju u Članu 24 stav 1 ovog Zakona: “Ukoliko za pojedini organ umrlog davaoca u Republici Srbiji nije moguće naći odgovarajućeg primaoca organa sa Republičke liste čekanja, organ se može ponuditi odgovarajućoj međunarodnoj organizaciji, međunarodnoj instituciji i stranoj državi, sa kojima je uspostavljena uzajamna saradnja za razmenu organa radi lečenja u skladu sa ovim Zakonom”…

Lele …

U državi u kojoj još uvek traju sudski postupci zbog krađe beba, u državi na čijoj su okupiranoj teritoriji zarobljenim Srbima vadili organe naživo i preprodavali te organe “našim zapadnim prijateljima” (našim i albanskim prijateljima), zaista je bilo hrabro napisati jedan ovakav stav..

Pa još kad pročitate da je jedan običan smrtnik (?!) zvani Rokfeler, potrošio 6 (i slovima: šest) tuđih srca, jer je eto, po svim „medicinskim“ kriterijumima stalno bio prvi na Listi čekanja (link). Posle svega lakše ćete shvatiti da nije lako pisati zakone u svetu u kome su svi ljudi ravnopravni, samo su neki ravnopravniji…

U celoj ovoj zbrci malo je onih koji misle kao mi:

da nam ovaj Zakon nije ni bio potreban.

Pa kod nas je sve već regulisano.

Glasali ste, i to je sasvim dovoljno.

I treba prekinuti sa tim licemernim prenemaganjima.

Zar nismo izlaskom na izbore već dali svoj pristanak da nam se radi ono što nam rade?

Pa, ko je to, ako nismo mi, “preuzeo svoju sudbinu u svoje ruke”.

Sećate li se svih onih predizbornih slogana?

Ovo je ta budućnost u koju verujemo.

Naša budućnost i prevashodnost.

Pristali smo na sve to.

To se podrazumeva.

Podrazumeva se da naši narodni predstavnici prodaju svoje mandate i svoje mišljenje, kao na pijaci, onome ko im ponudi više para, ili ko ima bolju „ukupnu ponudu“.

To je Zakon tržišta, liberalni kapitalizam, susreću se ponuda i potražnja, Weber, Luter i Mirandola, šta sad, zar i mi Srbi da i dalje budemo lenji i zatucani, sad kad reformski i proevropski putevi nemaju alternative? (Ljig-Preljina?!, dva Lj na jednom putu, sumljivo?!)

Šta je uopšte izdaja, ako imamo Sporazume koji sve to podrazumevaju? Bitan je Pravni okvir, zar ne?

Zašto da nam neko otvara poglavlje, ako nismo udareni u glavu?

Zar nam nije već podrazumevan pristanak i na smanjenje plata i penzija? Nikakav poseban Zakon niti Registar o takvim radnjama nije ni pretpostavljen, a kamoli javna rasprava ili Referendum o istom. (Pa nije vam ovo Švajcarska).

Podrazumevani nam je pristanak i da nas prebijaju ljudi obučeni u fantomke ili u žute uniforme saveznog auto-moto društva (link). Zar da dotični gube vreme na dugotrajne (i neizvesne) pravne procedure?

Onog momenta kada smo ozakonili privatne prinudne izvršitelje, zar vam ijedan zakon posle toga treba?

Podrazumevani nam je pristanak i da našu decu prodaju Šveđanima (link), jer gde može biti naša ponuda iste vrednosti kao i ponuda nekog sa švedskim standardom, a nismo rasisti na pare?  (link)

Podrazumevani nam je pristanak na šund, kič, rijaliti programe i ostalo medijsko smeće koje kiblama istresaju na naše glave, sa svih kanala, novina, časopisa, talasa, društvenih mreža, konferencija i ostalih kanalizacija.

Podrazumevani nam je pristanak i na Briselski sporazum, dužničko ropstvo, MMF-ovo upravljanje finansijama, ambasadorsko nameštanje rezultata izbora, privatizaciju svega, ljudi i dobara, opštu rasprodaju svih principa i svih vrednosti, a kome je do morala ne može više ni u crkvu … Jer, i crkva podržava održivo državo, i ona podrazumeva pristanak na ovo.

Ukratko, batalite ta pljuckanja po svemu i svačemu, koja radite samo da bi u društvu “ispali pametni”, “prosvećeni” i “osetljivi na nepravdu”, „napredna inteligencija“, a deo ste sistema…

Glasali ste, i od sad sve što kažete može se upotrebiti i protiv vas koji ste glasali za nas.

Prevashodno.

Kažu da je Slobodan Milošević bio američki čovek. „Faktor mira i stabilnosti na Balkanu“. Kad su i njega krenuli da ruše bio je naravno, „iznenadjen i uvredjen“. Direktan, kakvim ga je Bog dao, pitao je lično Vorena Kristofera: „Šta treba da uradimo da nas SAD ne tretiraju kao neprijatelja?“

Mislio je da će mu ovaj odgovoriti: „Ništa. Ne vredi vam ništa. Uvek i svugde, mi ćemo biti protiv vas“.

Ali, nije tako bilo. Državni sekretar mu je dao konkretan odgovor: „Podrazumevani pristanak“. „Na sve što SAD i pomisle, podrazumeva se da vi uvek morate pristati. To je to.“

Sloba, znate već, nije pristao. Bio je oboren, uhapšen i „lečen“ lekovima protiv lepre. Bez pristanka, naravno. I do smrti, podrazumeva se.

Za one koji ne znaju, farmakoindustrija imunosupresiva, je jača od dijalizne farmakomafije. Imunosupresivi su vrlo skupi lekovi kojima se sprečava odbacivanje tuđeg organa. Naravno da oni uništavaju i imunitet primaoca, pa on postaje podložan infekcijama, virusima, tumorima, kancerima … – ali, o tome se ne piše. Insistira se samo na „humanosti“.

Isti oni narodi koji su Indijancima donirali ćebad zaraženu tuberkulozom, sada nama propagiraju „humanost“ i „značaj zaveštanja“ organa.  Znate li koliko dece dnevno umire od gladi, ali se za njih ne vodi kampanja o „značaju doniranja hrane“. Za sakupljanje hrane nema kampanje u medijima, a za sakupljanje organa idu prilozi svake nedelje. Samo pratite trag novca i sve će vam biti jasno. Naravno, posle unisonog višegodišnjeg prepariranja javnosti, uvek će se i kod nas naći naivčina koji će dobrovoljno i iskreno lepiti parole po Domovima zdravlja: „Don’t take your organs to heaven, heaven knows that we need them here“. A u pozadini tih kampanja su plaćeni stihoklepci koji su danima smišljali kako da ljude ganu i zgrnu milionski honorar. O pevaljkama i TV-zvezdama koje tim akcijama popravljaju svoj posrnuli rejting popularnosti ili svoj konto, da i ne govorimo (Rebrače, Trifunovići i sl).

Zašto kažemo transplantacija, a mislimo na bubreg?

Zato što se u našoj državi u 90% slučajeva transplantacije radi o transplantaciji bubrega.

Da su namere „gospodara iz senke“ časne i humane, oni bi učinili sve da poboljšaju kvalitet dijaliznog lečenja, da podstaknu stvaranje minijaturnih i transplantabilnih dijalizatora, i da dijaliza prestane biti sinonim za nešto najgore što čoveka može snaći. Ne, upravo u SAD je dijaliza najgora na celom Zapadu. Ali, donosi dobre pare.  Imunosupresivna farmakomafija će zarađivati još više, zato se mora omasoviti davanje i primanje organa, to je biznis. Nije cilj izlečiti, nego zarađivati.

U brojnim našim tekstovima smo već objašnjavali kako niko (ni pacijenti, ni lekari, ni mediji, ni političari) neće da pokrenu kampanju za poboljšanje kvaliteta dijaliznog lečenja, ali svi ko papagaji slave „Kidney Day“ i traže organe za „Novi život“, jer za to, „sponzori“ daju keš, odmah, bez problema.

O tome ko je kriv za samo 20% kvalitetnijih dijaliza koje imamo pravo dobiti u našoj državi, već smo iks puta govorili: korumpirani lobi načelnika klinika, dijaliznih firmi i političara, o kojima više i ne vredi trošiti reči.

Kad bismo vam otkrili kako izgledaju imovinske karte i putovnice naših eminentnih nefrologa, propagatora davanja organa i profitera od loše dijalize, verujemo da ne bi dočekali sledeću Novu godinu.

Već smo vam otkrili da je jedan naš „stručnjak“ i za dijalizu i za transplantaciju (i obrnuto), mesečno „bio dobar“ za 12 hiljada evra, redovne plate. „Produži život“, kaže on i smeje se, na plaži u Rio de Žaneiru.

Ima li neki načelnik, direktor, predsednik ili predsedavajući: udruženja dijaliznih pacijenata, sestara ili doktora, – a da ga farmakomafija nije „podmazivala“?

Tačno je, nisu svi isti. Jedni uzmu plastičnu torbu, USB privesak od 8 gigabajta i dva kišobrana sa nazivima imunosupresivnih lekova, a drugi dobiju 2 hiljade evra za jedno „naučno“ predavanje. Ali, niko ne želi da iskoči iz tog društva, nego želi da napreduje ka „naučnom“ odboru.

Znate li ko je najveći sponzor svih nefroloških kongresa u Srbiji, u EU i u celom svetu?

Sve je to gospodo, podrazumevani pristanak.

Svi znaju sve, ali se to tako podrazumeva.

E pa, kad se podrazumeva, koji će nam onda moj i rasprava o tome zašto se podrazumeva?

Ni dijalizni pacijenti čije crno-bele fotografije vise po gradu uz opskurni tekst o tome koliko dugo čekaju na poziv koji život im znači – nisu to uradili iz humanih razloga.

I oni su to naplatili, cirka negde oko, 200 evra, po liku, pa ti sad vidi koliko je dobila Agencija i ostali …

Podrazumeva se da sve ima svoju cenu, pa i aktivnosti dijaliznih pacijenata za poboljšanje njihovog lečenja, zar to nekog još treba da čudi?

I kao u onoj priči o tome zašto se u našem selu ne čuje crkveno zvono, ima tome najmanje desetak razloga.

A najvažniji je onaj prvi razlog: nemamo zvono.

Kad sagradimo transplantacioni centar, kad tamo zaposlimo stručnjake i damo im pristojne plate (da ne zveraju odakle će i koliko sebi namaći), kad budemo živeli u sređenoj i zadovoljnoj državi, …

Kad doživimo renesansu, onda ćemo imati i humanizam.

Jedno bez drugog ne ide.

Neko skoro napisa i ovakav, potresno iskren stav: “Da živimo u uređenoj i pravednoj pravnoj državi potpisao bih iz prve ovakvu inicijativu, ali ovde gde ministri savetuju državnim činovnicima da ne kradu previše, nego da kraduckaju …”

Da, šta reći?

Zašto mislimo da Zakon o podrazumevanom pristanku neće doneti nikakvo poboljšanje dijaliznim pacijentima?

Zato što smo sve inicijative, pa i one najhumanije već kompromitovali. Zato što se kod nas podrazumeva da su i doktori i pacijenti korumpirani. Svi su se već kompromitovali. I porodice pacijenata (primer Ognjenovića). Niko više i ne sumnja da će svi i u ovom problemu gledati, pre svega, da sebi nađu neku korist. Oseća se to, u vazduhu. Takva su vremena.

Pa šta, reći će neupućeni.

Pa, problem je u podrazumevanom redosledu događaja koji će se dešavati i nakon uvođenja ovog Zakona u praksu. Desiće se pretpostavljamo, da porodica neće dati saglasnost za uzimanje organa od podrazumevanog davaoca. Nisu dužni ni da obrazlažu zašto. (Kao što ne daju ni saglasnost za obdukcije umrlih u bolnicama).

Pa šta, reći će neupućeni, po Zakonu, njihova saglasnost nije ni potrebna.  Niti ičija saglasnost.

I to je tačno.

Zakon je Zakon, ali ..  život ide drumom …  a ne evropskim putevima koji nemaju alternativu.

Doktori koji žive u narodu koji za njih smatra da su korumpirani, mogu da uzmu organe podrazumevanom, mogu da se pozovu na Zakon i da verovatno dobiju proces na sudu, ako su glupi i naivni.

Znajući za kverulantsku narav porodica naših preminulih, podgrejanu na žaru teorija zavere, do Procesa će sigurno doći, sve sa zaklinjanjem da će se terati (još) do Štrazbura.

Ali, naši doktori nisu ni glupi, ni naivni. (Ne zaboravite, prihvatili su tržišne principe…)

Znaju doktori da će njihov Proces, biti njihov privatni Problem, da iza njih neće stati ni njihova Bolnica, ni njihova Država, ni njihova Crkva, a i Sudija im može biti sporan.

Pa će se akati po ročištima, svedočenjima, razvlačenjima i veštačenjima, jedno 6 -10 godina, a kolege će se podgurkivati i za njim govorkati: To je onaj što se protiv njega vodi Proces!

A za čije babe zdravlje, da doktor rizikuje sve to?

Za likove koji su uzimali po 200 evra da bi se slikali iznad rečenice da jedan poziv menja sve?

Idi begaj, ranije legaj …

Ko ne veruje neka se raspita, da li postoje slučajevi gde je preminuli za života bio potpisao i Donorsku karticu (zaveštanje), pa opet porodica nije dozvolila da se posmrtno od njega uzmu organi. I doktori su se sklonili.

Bez reči, bez rasprave (sudske).

I opet će biti tako, sa ili bez Zakona.

Nije naš problem u pravnoj regulativi, naš problem je što pokušavamo da lečimo bolest, simptom, a ne bolesnika.

E sad, ako neki doktor i pored potencijalnog sudskog maltretiranja, odluči da uzme organe od podrazumevanog davaoca i bez pristanka porodice, to će biti ne samo iz razloga što je taj doktor veliki humanista, nego je i vrlo motivisan „da organi davaoca nastave živeti u organizmu primaoca“. Dobar motivacioni govor je, kažu, veoma bitan,  otkriven je još u doba Feničana i svi se slažu da je još uvek neprevaziđen.

I zato:

Poštovani čitaoci,

ako ste i poverovali da jedan poziv menja sve, onda ćete poverovati i da jedna analogija objašnjava sve u vezi ovog Zakona.

Zamislite da vas neki Zakon tretira kao kompletnog idiota i da od vas traži da odete na neki šalter državne birokratije i da se upišete u Spisak onih koji ne žele ni da čitaju stavove iznete u ovom tekstu.

Nema šanse, reći ćete. Niste vi kompletni idiot.

Mi smo to znali.

Zato smo i koristili vaš podrazumevani pristanak, do samog kraja teksta.

Ovo je kraj.

.

.

DiaBloG – 2016

.

Za one koji žele videti prvobitni, originalni post, sa sve slikama u njemu, evo linka:

Podrazumevani pristanak

__________________________________________

.     .     .     .     .     .

.     .     .     .     .     .

.     .     .     .     .     .

.     .     .     .     .     .

.     .     .     .     .      .

A m i n !

Usvojeno je: Saglasnost više nije pretpostavljena

.     .     .     .     .     .

__________________________________________

Linkovi:

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/cija-su-nasa-tela/

http://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/260116/260116-vest12.html

http://www.dnevne.rs/zuta-stampa/hteli-to-ili-ne-svi-cemo-donirati-organe-predlog-novog-zakona-sokirao-srbiju-video-info

http://www.vaseljenska.com/misljenja/protestno-pismo-protiv-najave-mandatornog-doniranja-organa-gradjana-srbije/

http://www.vesti.rs/Zdravlje/Reagovanje-ministarstva-zdravlja-povodom-zabrinutih-gradjana-u-vezi-sa-doniranjem-organa.html

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/2342906/najvazniji-poziv-u-zivotu.html

http://www.naturalnews.com/053693_mandatory_euthanasia_California_organ_harvesting.html

http://www.raziskovalec-resnice.si/sr/clanci/54-cinjenice-o-doniranju-organa.html

http://www.kurir.rs/hteli-da-iskljuce-aparate-a-on-se-probudio-clanak-130216

http://abcnews.go.com/Health/patient-wakes-doctors-remove-organs/story?id=19609438

http://www.syracuse.com/news/index.ssf/2013/07/st_joes_fined_over_dead_patien.html

http://www.kurir.rs/bizarno-bez-kojih-organa-ne-mozete-i-kolika-im-je-cena-na-trzistu-clanak-960545

http://www.initiative-kao.de/g-meyers-report.html

http://www.lifeguardianfoundation.org/

http://www.kurir.rs/vesti/srbija/2867255/natpis-u-bolnici-razbesneo-srbiju-ako-niste-donirali-bubreg-platite-participaciju

https://www.lifesitenews.com/news/brain-death-as-criteria-for-organ-donation-is-a-deception-bereaved-mother

http://webtribune.rs/sokantno-otac-oruzjem-sprecio-da-lekari-iskljuce-njegovog-sina-sa-aparata-sin-se-oporavio-i-oziveo-video/#

.

Saglasnost više nije pretpostavljena

.

A da biste videli šta se dalje dešavalo, morate pročitati i naš naredni post Nema saglasnosti za podrazumevanje.

Srdačan pozdrav,

.

redakcija sajta http://www.dijaliza.wordpress.com

.

.

.

.

Hemikalije iz dijalizne plastike izazivaju rak i sterilitet

Poštovani čitaoci,

Pre nego što pročitate ovu agencijsku vest, objavljenu pre samo nekoliko dana, (25.03.2021), dobro bi bilo da prvo pročitate naš post “Kako nas truju sa dijalizatorima“ objavljen 18.06.2015. godine, a da biste mogli lakše da pratite nastavak ove priče.

25.03.2021. 12:47

Sputnjik

Upozorenje eksperta: Hemikalije iz plastike smanjuju veličinu penisa i utiču na plodnost

Izloženost plastici i drugim opasnim hemijskim jedinjenjima u savremenom svetu smanjuje veličinu penisa i broj spermatozoida, narušavajući plodnost do te mere da je budućnost ljudske rase ugrožena, tvrdi vrhunski epidemiolog Šana Svon u svojoj novoj knjizi.

“Jednostavno rečeno, živimo u doba reproduktivnog kalkulisanja čiji se efekti vide širom planete”, napisala je u svojoj knjizi “Odbrojavanje”.

“Trenutno stanje na polju reprodukcije ne može se nastaviti još dugo bez ugrožavanja opstanka ljudi”, smatra dr Svon.

Šana Svon je vodeći ekološki i reproduktivni epidemiolog i više od 20 godina proučava opadanje broja spermatozoida i uticaj hemikalija i farmaceutskih proizvoda u životnoj sredini na reproduktivno zdravlje. Njena knjiga, objavljena krajem februara, najprodavanija je u nekoliko naučnih kategorija, prenosi RT.

Svon tvrdi da su ftalati, koji se koriste u proizvodnji plastike, i druge hemikalije dovele do takvih alarmantnih efekata kao što su: sve veći broj beba rođenih sa malim penisima, drastično nizak nivo testosterona kod muškaraca, broj spermatozoida u zapadnim zemljama je opao za 59 odsto od 1973. do 2011. godine, a plodnost je opala za više od 50 odsto tokom proteklih pola veka.

Izmenjeni su i reproduktivni razvoj žena i nivo estrogena.

“U nekim delovima sveta danas su dvadesetogodišnjakinje manje plodne nego što su njihove bake bile kada su imale 35 godina”, navela je Svon.

Reproduktivna katastrofa pogađa i životinje, izjavila je naučnica, navodeći da su neobično mali penisi otkriveni kod aligatora, pantera i još nekih vrsta, dok sve više jedinki riba, žaba, ptica i kornjača imaju genitalije oba pola.

“Ukoliko ne preduzmemo nešto, mnoge vrste na Zemlji su u velikoj opasnosti”, istakla je Svon.

Napisala je da ljudi ispunjavaju tri od pet kriterijuma koji definišu da li je neka vrsta ugrožena, a samo jedna od pet mora da se ispuni da bi neka vrsta bila ugrožena.

Prema studiji Univerziteta u Vašingtonu, predviđa se da će pad stope plodnosti prepoloviti stanovništvo 23 zemlje, uključujući Španiju, Japan i Italiju, do 2100. godine. Globalna stopa plodnosti (broj dece koju prosečna žena rodi tokom života) pašće sa 2,4 u 2017. godini, što je malo iznad nivoa 2,1 koji su UN odredile kao neophodan za održavanje trenutnog broja stanovništva, na 1,7 u 2100. godini.

Neki ljudi negiraju alarmantne trendove plodnosti, navela je Svon, dok drugi to zataškavaju jer smatraju da je planeta prenaseljena.

Potrebno je potpuno modifikovanje hemikalija koje se upumpavaju u životnu sredinu da bi se obnovila reproduktivnost, zaključila je ona.

https://www.vesti-online.com/upozorenje-eksperta-hemikalije-iz-plastike-smanjuju-velicinu-penisa-i-uticu-na-plodnost/

.

JOŠ SLIČNIH TEKSTOVA:

.

Magazin Novosti / Život + · 11. januar 2021 u 18:00

Čuveni doktor Stojković upozorava: PLASTIKA utiče na DNK i izaziva STERILITET

.

JOŠ SLIČNIH TEKSTOVA:

Planeta
21.02.2013. 21:47h

ZVANIČNO POTVRĐENO: Plastika izaziva rak!

Svetska zdravstvena organizacija završila dvogodišnju studiju kojom je prvi put dokazano da flaše, kese, igračke i telefoni sadrže opasne hemikalije, izazivače smrtonosnih oboljenja

https://www.kurir.rs/planeta/663115/zvanicno-potvrdeno-plastika-izaziva-rak

.

JOŠ SLIČNIH TEKSTOVA:

ПОЛИТИКА, понедељак, 16.12.2019. у 22:55

У дечјим играчкама и до 300 одсто више штетних хемикалија

http://www.politika.rs/scc/clanak/444120/U-decjim-igrackama-i-do-300-odsto-vise-stetnih-hemikalija

. . .

Питање од животног значаја за 5000 дијализних пацијената у Србији: да ли ће невладина организација Алтернатива за безбедне хемикалије („Алхем”), учинити нешто да се у нашим дијализним центрима престану користити дијализни материјали са штетним супстанцама?

Ако они неће, ко би други то смео и хтео?

.

.

DiaBloG – 2021

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Realno stanje naše nauke i obrazovanja

Nauka i obrazovanje bez obraza

Detaljan izveštaj iz tri dela:

1)

http://fakti.org/sta-to-pisu/kakva-je-veza-izmedjun-nesudjenog-srpskog-ciklotrona-i-jednog-skupa-u-svecanoj-sali-sanu

2)

http://fakti.org/sta-to-pisu/skup-mahom-prestarelih-liberala-koji-koji-nikad-u-zivotu-ni-pokisli-nisu

3)

http://fakti.org/sta-to-pisu/na-skupu-u-svecanoj-sali-sanu-bila-i-trbusna-plesacica-ali-je-uistinu-skandalozno-bilo-mnogo-sta-drugo

.

Filip Vukajlović

Трбушна плесачица, али и учесник Конференције, Мила Поповић била је у двострукој улози: Лепа Мила кад „говори тијелом васцели свијет је разумије“. С њом „експоненциални раст“ није немогућ.

         (Видео траје пет минута)

.

.

.

DiaBloG – 2021

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Juče još

.

Juče još.

Juče još, delovalo je da je bilo prekjuče.

Ne samo da vreme brzo prolazi, nego je i beskonačnost sve veća i veća …

Na ovaj datum, pre osam godina, objavljen je prvi tekst na ovom sajtu.

Ako uračunamo tehničke pripreme, stručna, umetnička i ideološka dogovaranja, za bolji tretman dijaliznih i predijaliznih pacijenata, borimo se već jednu deceniju.

Kada smo počinjali, bili smo tako oprezni i konspirativni, da nam to sada izgleda smešno.

Ali, pre 10 godina obznaniti da vam je glavni Neprijatelj, velika farmaceutska industrija, Big Pharma, nije bilo baš bezopasno.

Pritisci, pretnje, podmetanja, ucene, čemu sve nismo bili izloženi, da vam ne pričamo.

Na primer, rećićemo vam samo da nas je jedan domaći sluga Big Farme (R.H.) prijavio državnom Tužilaštvu za visokotehnološki i sajber kriminal. Kao razlog naveo je sledeće krivično delo: „Odavanje poslovnih tajni“ (?!?). Nije moglo otvorenije i iskrenije. Za advokata su nam poturili svog čoveka (izvesnog M.L.) iz ugledne advokatske kancelarije, koja zastupa domaće ministre, strane ambasadore i sličnu kamarilu. Kao, to će nas Mudo Marjanovo, zastupati „pro bono“ jer je zabrinut za slobodu govora, pravo na iznošenje javne reči i slobodu mišljenja. A đubre celo vreme radilo za Big Farmu i pomagalo im u sastavljanju tužbe protiv nas. I da vas ne davimo dalje sa detaljima (o tome ćemo jednom objaviti knjigu), preživeli smo i to.

Danas, eto, o zlu zvanom Big Farma piše „Politika“. I svi mogući javni servisi i toaleti.

Sad to nije ni kažnjivo, ni opasno.

Sad odjednom, svi sve znaju, ali je znanje krhko …

Ima još.

Naš drug, i naš redovni čitalac (Vlada K.), pita nas, i u neverici trese glavom: Kako ste u 2019. godini, u tekstu o Petom kongresu nefrologa objavili sliku „Patient centered care“ na kojoj je pacijent pod Covid maskom, u središtu kompozicije?

Petnaest (15) meseci pre proglašenja Covid pandemije (link)?

Kako? Anticipacija, mistika, specijalne moći, tajni izvori?

Ništa od toga. Pacijent (L.G.) je insistirao na anonimnosti, pa smo se dogovorili da stavi masku. 🙂

Ili, kako smo još pre 5 meseci pomenuli mogućnost pojave pokreta Mi-Tu i u našem podneblju (link). (Napomena: podršku „niSisama“ nismo pominjali).

Tada je to izgledalo kao zajebancija, a danas svi mediji regiona vrve od mi-tu izjava.

Ima još.

Pomenimo i kako smo na jednog paranefrologa ukazivali mesecima pre nego što je njegova slika objavljena na II Dnevniku svih republika bivše nam Jugoslavije, a zbog korupcije naravno, i zatvora, u koji je odveden pravo sa Klinike.

Takođe, neskriveno smo likovali kada je najveća dijalizna Big Farma platila nagodbu na sudu u SAD, a u sudskim spisima se otkriju i 4 imena lekara iz Srbije, koji su korumpirani stotinama hiljada evra, omogućavali pljačku naše države i zaradu dotične kompanije. O čemu i mi pišemo već 8 godina.

Nažalost, od te četvorke, niko nije osuđen, jer u Srbiji se silovanje i korupcija uvek odvijaju u „susednoj prostoriji“ tako da ostala deca naše Nefrologije ništa nisu ni čula ni videla, a i učesnicima nije do uplitanja javnosti u njihovu intimu (posle toliko godina od nedozvoljenih radnji).

Bilo je svega.

Nešto smo znali, nešto pogodili, ali ako nas upitate za konkretne rezultate našeg rada, pomenućemo samo lepotu druženja i još neka, opšta mesta. Tanko je sve to.

Naše dijalizne muke sada nam izgledaju i nekako minorno, u odnosu na puštanje iz laboratorije Korona virusa, a isti je pušten radi smanjenja stanovništva, povećanja zarade Big Pharme i koncentrisanja vlasti jednog promila ljudi nad celom planetom. (Krdo čeka imunitet).

Ali, mi barem priznajemo: rezultate nemamo, uspeh još uvek nije na stolu,  što bi rekao Branko Miljković: Ubi me prejaki napadač.

Svašta nešto smo pokušavali, ali ….

Prvo smo mislili da je problem u Elitama.

Znate, ono, odnarođeni slojevi, da bi zadržali svoje privilegije, prodali bi i dušu đavolu, pa o tome je i Arčibald Rajs pisao … (link).

(Vođstva nefrologa, zdravstvenih ustanova, udruženja pacijenata …  sve debelo sponzorisano i kontrolisano od Big Farme, pa je onda jasno da pošten čovek, a još i pacijent, ne može izaći na kraj sa njima).

I to je sve tačno, ali nije samo to … (N.Malović, link).

Zatim smo mislili da je problem Neznanje, tj. Nedostatak informacija. Pa smo se ubili objašnjavajući sve o dijalizi (tehnika, indikacije, komplikacije, pljačke, manipulacije, … milion i po pregleda, Bog te mazo!).

I to je sve tačno, ali nije samo to … (link).

Jer, iako smo narodu (pacijentima) sve objasnili, opet: ništa se ne dešava.

Večni pretsednici (privatnih) Udruženja pacijenata i dalje lapaju pare i od Države i od Big Farme, za nekakve lažne projekte, časopise (šareniše), proslave, obeležavanja, predavanja i igrarije, dele pare sebi i svojim pajtašima, a pacijenti nikakve koristi od toga nemaju.

Ljubinko otvoreno prepisao naš tekst o vezivačima fosfata, što mu ne bismo ni zamerili da je samo naveo izvor odakle je krao, i da nije krađu naplatio kao svoje (ne)delo.

No, neko to odozgo sve gleda (valjda!) pa će pravi računi za naplatu stići kad-tad.

Nego, da se vratimo na pitanje zašto se ništa ne dešava, niti menja, uprkos tome da svi znaju sve, a neki su još i školovani.

Da li je zaključak da smo svi krivi? Da svako ima vlast (i nefrologiju) kakvu zaslužuje (link)?

Može li ceo jedan, pacijentski, narod, biti kriv?

Ako ne može, ko onda može?

Šta je to potrebno, koji dodatak, koji način, začin, koji podsticaj, da nešto konačno počne da se rešava i/ili poboljšava.

Niko o tome nije bolje i iskrenije govorio od jednog bankara, nećete verovati, iz nama prijateljske i slovenske zemlje.

Evo tog teksta.

Један од главих руских банкара Герман Греф рекао је на Петроградском међународном економском форуму (SPIEF) 2012. оно што његови западни ортаци мисле, али никад не би изговорили:

„Хоћу да вам кажем да говорите страшне ствари. Предлажете да се власт преда у руке народа. Али кад би људи знали за све што се дешава, њима би било изузетно тешко манипулисати. Кад знају шта се дешава, људи неће да се њима манипулише. Зато је Кабала тајно учење већ три хиљаде година. Контрола маса подразумијева елеменат манипулације. Како би се живјело и управљало друштвом у ком су информације свима подједнако доступне, у ком свако има прилику да информацију добије непосредовано? Како живјети у таквом друштву? Ваше размишљање је застрашујуће.“

Sada vam je dragi naši, verovatno nešto malo jasnije, zašto vam nikada neće biti sve jasno.

Zalazimo u ozbiljne teme, koje ne odgovaraju svetskim moćnicima, pa se nemojte iznenaditi ako i nas jednoga dana ukinu ili suspenduju (zato na vreme pravite sebi kopije), jer ako Predsednik najmoćnije države sveta nije s njima uspeo izaći na kraj, čemu se mi obični smrtnici uopšte možemo nadati?

Za kraj, evo i još jedne teme za razmišljanje. Video-nadzor.

Efekat sveobuhvatnog video-nadzora je razoran i zastrašujući u svakom pogledu.

Na primer, jeste li primetili kako je odjednom iščezla pesma:

„Ko ostavlja ruže ispred moga praga …“

.

.

.

Redakcija sajta: dijaliza.wordpress.com

.

.

.

.

.

Tragedija na dijalizi u Čakovcu

Naslovi u vestima 30.09.2020. su bili tužni za sve HD pacijente.

ŠOK U HRVATSKOJ BOLNICI

Medicinska sestra pacijentu tokom hemodijalize greškom UBRIZGALA HEMIKALIJU ZA DEZINFIKOVANJE

https://www.blic.rs/vesti/svet/sok-u-hrvatskoj-bolnici-medicinska-sestra-pacijentu-tokom-hemodijalize-greskom/smhfj5x

Još nije potpuno jasno kako je umro 62-godišnji pacijent u bolnici u hrvatskom Čakovecu, ali ako je suditi po novinskim informacijama, radi se o neverovatnoj grešci.

Prvo je iz bolnice stigla informacija da je njemu tokom rutinskog postupka hemodijalize ubrizgana pogrešna supstanca.

Potom je direktor Županijske bolnice Čakovec dr Tomislav Novinščak rekao kako je medicinsko sredstvo pacijentu dato intravenozno umesto lokalno, ali nije rekao o kakvom se sredstvu radi.

Ipak, izjava predsednice Upravnog veća bolnice Čakovec i načelnice zavoda za zdravstvo Međimurske županije dr Sonje Tošić Grlač baca novo svetlo na celi slučaj.

Ona je potvrdila kako je je 62-godišnjem pacijentu greškom ubrizgan dezinficijens, odnosno, medicinska hemikalija za dezinfikovanje, piše „Index.hr“.

Telegraf, Foto: Shutterstock

Na pitanje kako je moguće da se dogodila ovakva greška, Tošić Grlač kaže kako je dezinficijens u bolnicama uobičajeno sredstvo koje se nalazi na kolicima medicinskih sestara.

– Greška je moguća i, nažalost, ona se i dogodila – kaže.

– Procedura hemodijalize je izrazito složena i medicinsko sredstvo se pritom primenjuje lokalno, a tom pacijentu je dato intravenski. Dakle, to medicinsko sredstvo se nije smelo dati u venu. To se dogodilo juče poslepodne, a pacijent je sinoć preminuo. Odmah ujutro smo primili njegovu porodicu, bila su nam njegova dvojica sinova. Pojasnili smo im proceduru. Porodica je u šoku kao i mi. Plakali su oni, plakali smo mi – kazao je dr Novinščak.

Navodi kako će obdukcija potrajati, a pogotovo toksikološki nalaz jer su ga poslali u Zagreb.

Ministar Vili Beroš je rekao kako je pogrešila medicinska sestra.

– Čuo sam se s direktorom bolnice, rekao mi je da je došlo do neočekivane greške koja se završila tragično. Preduzet je unutrašnji nadzor u bolnici, a Ministarstvo će takođe poslati zdravstvenu inspekciju da utvrdi šta se dogodilo i kako je došlo do greške – rekao je ministar Beroš i podvukao da ovde „nije reč o grešci lekara“.

Porodica podnela krivičnu prijavu

Porodica preminulog 62-godišnjaka podigla je krivičnu prijavu protiv bolnice, a policija je već započela kriminalističko istraživanje.

Medicinska sestra koja je verovatno pogrešila sada je na bolovanju.

– Sve je profesionalno obrađeno i transparentno. Bolnici je briga o pacijentu na prvom mestu. Koliko znam, medicinska sestra je na bolovanju, što je i razumljivo. Velika je to tragedija – rekla je Tošić Grlač.

detaljnije na:

https://time.rs/c/8f728fcf42/medicinska-sestra-iz-cakovca-je-na-bolovanju-velika-je-to-tragedija.html

u nastavku:

Tečnost koja je ubila A.T. iz Štefanca je benzin, ali ne onaj obični, nego prečišćeni, medicinski benzin

62-godišnjem muškarcu, koji je nakon hemodijalize preminuo u Županijskoj bolnici u Čakovcu, medicinska sestra je umjesto fiziološkog rastvora ubrizgala medicinski benzin – potvrđeno je izveštačima. U bolnici je od samog incidenta prisutna i inspekcija Ministarstva zdravstva, kao i unutrašnja kontrola bolnice.

Tečnost koja je ubila Antuna T. iz Štefanca je benzin. Ali ne onaj obični, nego prečišćeni, medicinski. Otrovan i zapaljiv poput običnog. U medicini se koristi za čišćenje i odmašćivanje kože i masnih i lepljivih površina.  Da je ova informacija istinita dokazuje i izjava koju je danas dao upravnik bolnice.

„Ne radi se o dezinficijensu nego o medicinskom sredstvu koje se primjenjuje kod toalete pacijenata i sličnih postupaka“, izjavio je upravnik Županijske bolnice Čakovec doc. dr sc. Tomislav Novinščak. 

A medicinski benzin je upravo to. Providan poput fiziološkog rastvora kojim je medicinska sestra trebala isprati kateter nakon hemodijalize da ga krv ne bi zapušila te da bi, laički rečeno, bio spreman za korištenje drugi put. Antun taj drugi put nije dočekao.

Odmah mu je stalo srce

Kako nezvanično saznajemo, odmah nakon primene benzina nesretnom muškarcu je stalo srce. Odmah se pristupilo reanimaciji, a zatim su usledila zatajenja pluća, jetre i, kako saznajemo, nije bilo toga što se moglo učiniti da mu se spasi život.

Telo je upućeno na obdukciju, a meštani Štefanovca su u neverici. Šta se tačno dogodilo toga dana od danas utvrđuje inspekcijski nadzor Ministarstva zdravlja

– Ona je bila sama s pacijentom. Sprovodila je upravo ta dva postupka koja sam vam pomenuo, odvajanje pacijenta od hemodijalize i toaletu. Ona je na bolovanju, ona danas nije radila –  rekao je Novinščak. 

Medicinska sestra nije poricala krivicu

Reč je o mlađoj medicinskoj sestri koja na ovom odjeljenju radi nekoliko godina, a osim srednje stručne spreme dodatno se školovala za posao koji je obavljala. Neslužbeno saznajemo da nije poricala krivicu. Šta je pošlo po zlu u komori medicinskih sestara ne žele nagađati. Čekaju izveštaj inspekcije. 

– Kazne za takve slučajeve prema našim aktima su: ukor, javni ukor, privremeno oduzimanje dozvole za rad ili trajno oduzimanje dozvole za samostalni rad, zavisi od težine dela koje se stavlja na teret – rekao je predsednik Hrvatske komore medicinskih sestara Mario Gazić

Iz komore upozoravaju da je moguće kako nije samo reč o ličnoj odgovornosti 27-godišnje medicinske sestre.

– Medicinske sestre i mi smo upozoravali na očigledan nedostatak medicinskih sestara u sistemu kojim su sad još više opterećene. Da li je nešto od uzroka i to? To će utvrditi i ovaj nalaz inspekcije – kaže Gazić.

Iz bolnice još poručuju da pacijenti mogu biti mirni i sigurni, jer ovo je izdvojeni slučaj u inače uzornoj bolnici, piše RTL.

“S obzirom da je pacijent koji je nažalost preminuo (navodno zbog pogreške medicinske sestre, za vrijeme hemodijalize u Čakovcu) bio u samoizolaciji, sestra je morala biti obučena od glave do pete u svemirsko hot odijelo uz zaštitne naočale. Dali smo na fotografiji pogled na situaciju iz njene perspektive. Amen”, piše na fb stranici Medicinske sestre – medicinski tehničari.

“Na stranu uvjeti rada, preopterećenost, manjak osoblja, neadekvatne plaće i nikakve beneficije ni na radni staž, ni povoljnije stambene kredite da se to deficitarno zanimanje zadrži u Hrvatskoj. Baš ništa.

“Sistem je brzo označio krivca, kako se nacija ne bi zapitala kakvi su bili radni uvjeti koji su prethodili tragediji”, pišu medicinske sestre i tehničari.

Jutarnji neslužbeno doznaje što je tome prethodilo. Sestra u kasnim dvadesetima četiri je sata u skafanderu, s maskom i vizirom brinula o pacijentima na dijalizi. Antuna su, kad je stigao, jer je bio u mjeri samoizolacije, odveli u drugu sobu. Sestra je uzela pladanj i na njega stavila sve potrebno da ga pripremi na postupak. Na odjelu hemodijalize sve se tekućine drže u špricama na kojima treba biti napisan sadržaj.

Kako je i zašto došlo do toga da je Antunu ubrizgala pogrešnu, još uvijek se ne zna. Jednako tako se ne zna niti je li liječnik bio nazočan Antunovu priključivanju na dijalizu, a što je obavezan biti.

https://www.jutarnji.hr/vijesti/crna-kronika/medicinska-sestra-bila-je-u-skafanderu-cetiri-sata-nosila-je-i-vizir-uzela-je-krivu-spricu-15022531

Netko je navodno promijenio iskaz pa se slika tragične rekonstrukcije preslaguje. U predprostoru za hemodijalizu pripremala je kolica drugoj sestri koja je bila u zaštitnom odijelu uz pacijenta potencijalno zaraženog Covidom. Zašto je umjesto fiziološke otopine sestra dala pacijentu toaletno sredstvo?

https://emedjimurje.net.hr/vijesti/crna-kronika/3897110/video-pacijentu-koji-je-umro-u-cakovcu-na-dijalizi-ubrizgan-je-medicinski-benzin/

.https://emedjimurje.net.hr/vijesti/crna-kronika/3897110/video-pacijentu-koji-je-umro-u-cakovcu-na-dijalizi-ubrizgan-je-medicinski-benzin/

.

.

.

Još sličnih tekstova:

Šta se zaista dogodilo u hrvatskoj hemodijalizi 2001. godine?

.

.

.

.

Letopis leta 2020, sa obiljem viškova pleonazma Gospodnjeg

Ili: IDE MILE I PIŠE PAŠKVILE

(Piše Hund al’ piše i Mile … )

Za početak, jedna napomena: ovaj je Letopis bio zamišljen kao neka vrsta omnibusa, tačnije oktobusa, sa već dogovorenim takmičarskim poglavljima: „Uvod“ (0), „O skromnosti i znanju“(1), „Veliki epidemiološki rečnik“(2), „Međusobno priznanje“(3), „Netačna metafora (ili: Daughter of the bitch)“ (4), „Tu me nađe“ (5), „Zašto naučnik sa Harvarda svira klavir“(6), „Komunikejšn“(7), „Natrag u veliki prljavi grad“ (8), ali, kad se nešto radi volonterski i bez kormilara, na kraju obično ispadne Rašomon, ili Roršahov test, gde svako može da vidi ono što hoće, ili šta mu se pričinjava.

O, dijalizni Regionu!

Ovog leta imao si jedinstvenu akciju: Spoznaj Samoga Sebe!

I priroda i društvo te zatvaraju sa istim ciljem: da bi mogao da shvatiš važnost preispitivanja.

A za preispitivanje je najvažnije da uzmeš u obzir i neku drugu misao, ideju, reč, stih …

Narodi se okupiraju i pokoravaju, ne oružjem, nego kulturom, jezikom, mitovima, filmovima, poezijom, rečju: budalaštinama …

Srbima je nekada narodna poezija bila sve. I bili su neuništivi. Nema bune i slobode bez pesnika. Srpsku su poeziju proučavali Gete, Puškin, Viktor Igo, Lamartin, Hundke … (link)

Danas, eto, nikome ne nedostaju dahije, ali k’o za baksuzluk, Srbi zavoleli tufahije.

Kažu: nova normalnost. Poeziju su zamenile serije, gosti u studiju, hedonizam, konzumerizam, rijalitiji, seks, droga, nasilje i sve moguće izopačenosti. U svim generacijama.

Srpska posla: piju Diklofen-duo, a hteli bi u trojku.

Samo opušteno, viču sa svih strana.

Ti ne slutiš kakva sreća čeka nas …  čim se usvoji Zakon o istopolnim brakovima, podrazumevanom donatorstvu, podrazumevanom usvajanju dece, podrazumevanoj vakcinaciji, podrazumevanoj marihuani i podrazumevanoj eutanaziji.

I tako to, na našem evropskom putu.

Nađosmo se u parku ispred Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke, mestu gde Srbi izvode pse radi olakšavanja.

Krećemo.

Mile Lajkovac goes to Holywood by Milos The Great.

Četiri čoveka u automobilu, a o psu da se i ne govori (link).

Nema više Baj-age, drugi su nam sad Instruktori pozitivne geografije.

Ništa na ovom svetu nije slučajno, pa ni Slučajni Srbi.

Leto je, pa onu čačansku Lopužu nećemo ni pominjati.

Čačanska Lopuža je poznata po tome što bi intrigama sjebala i rođenog brata, ako od toga ima neku ličnu korist, pa čak i ako nema, iz čiste navike, a sve praveći se da vam je najveći prijatelj. Bez obzira koje je godišnje doba on čeka samo jesen, čeka da lišće padne na njegova ramena i njegova će želja biti ostvarena.

Zato Čačak zaobilazimo u širokom luku.

Kartu ili mapu puta čitaj, seljaka ništa ne pitaj.

(Starac Fočo se pravi da ne zna gde je Srbinje).

Srećom, sada nemamo okupatore, nego samo dajemo olakšice za investitore.

Vozi Mile, u kolima sluša naš dijalizni „VoA“ radio (veličina of površine do 1,8 MHz) i prima, u svoj ograničeni mozak, subliminalne poruke.

Ševrolet star 20 godina, ali očuvane limarije (link).

Ko je samo jednom prelazio srpsko-srpsku granicu, između Srbije i Republike Srpske, tome ni okupacija neće teško pasti.

Kažu, pao im sistem, i 3 sata drže ljude u kilometarskoj koloni, na zvezdanu od 38 stepeni u hladu, a hlada nigde.

Ne pada im na pamet da se snađu, da ručno zapišu brojeve tablica ili dokumenata, da ih slikaju mobilnim telefonima, da se izvinu, da napoje putnike hladnom vodom, da preporuče prelazak na drugom prelazu, ništa. Samo nabusito odbijaju svaki razgovor, i kažu morate čekati dok ne dođe struja. A kad će doći struja, ne zna se.

Odbij.

(Sikter).

A lokalni krimosi prolaze pored njih bez zastajkivanja, samo im mahnu i dodaju gas.

Hteo-ne hteo, čovek se seti pokojnog Milanka, dijaliznog pacijenta iz Bora, koji je tvrdio da Srbe ne treba primati u javne službe i državnu upravu. Bolje je uvesti i zaposliti 20 000 Japanaca, manje će nas to koštati, nego pustiti naše primitivce da obuku uniformu i osete vlast.

Čekamo i gledamo, gledamo i čekamo.

Tolike respiratore navukli, a sad …

Nema struje.

Nema generatora, razvoja.

Na granici, srpsko-srpskoj.

Na evropskom putu.

Milanko, crni Milanko.

Svaka ti je bila na mestu.

Ka u Njegoša.

Ko ga ono dokusuri, upita Mile.

Neki kardiolog.

Nije neki, poznat je, organima napredovanja.

Načelnik jedinice, diplomirao sa šesticom.

Jaah.

Mile Lajkovac, vadi svoj spomenar.

Da razbije monotoniju.

Recituje, pompezno.

„I mnogi su postali mornari

jer su čuli

da na izvesnim obalama raste cvet

od čijeg se mirisa postaje sretan.

Oni koji su se vratili,

ništa o tome nisu znali.

Pitajte one koji se nisu vratili.“

E, jesi ga izabrao, povikaše svi u glas.

Mile, uvređen.

Ajte, onda vi,

ako znate,

bolje.

.

.

.

.

.

I

Eh, kad bi neko …

Kad bi samo neko, od ovih, sveprisutnih …

I stalnoprisutnih …

Koji nam se ne skidaju sa malih ekrana TV prijemnika …

Koji se odazivaju na STRUKA …

Kad bi samo neko od njih …

Bar jedan od njih,

Bar jednom da kaže …

Te dve proste reči: NE ZNAM.

To da nam je dočekati …

I ništa više da ne kaže …

Nikada …

K’o da je sve rekao.

U poemu bi ga stavili …

Zvala bi se „Reče mi jedan čovek“,

Reče da ne zna,

A ja znam da zna,

jer da ne zna, on to ne bi ni rekao.

Nikada.

I da se više ne preganjamo sa Matijom i njegovom bratijom (Krhko je znanje), pitanje ćemo postaviti retorički: kakve su šanse da ijedan medicinar, ikada, javno, na neko pitanje kaže: NE ZNAM.

Šanse su male.

Iskreno rečeno.

Nikakve.

Na osnovu svakodnevnog uvida u izjave naših medicinskih glasnogovornika, jasno se može zaključiti da postoje dve vrste lekara: oni koji znaju da ništa ne znaju i oni koji ne znaju da ništa ne znaju i prave se da sve znaju.

Jasno je i da su ovi drugi većina.

Većina njih misle da su polivalentni i omnipotentni, čak i kad su impotentni, oni su navalentni.

Viđate li i vi po novinama, po televizorima, po bolnicama, klinikama, ambulantama i ordinacijama, doktore koji misle da su i oni mogli postati veliki (npr.sportisti) poput Đokovića, veliki (reditelji) poput Kusturice (u najmanju ruku), pisci poput Andrića ili Crnjanskog, naučnici poput Milankovića ili Pupina, muzičari poput Stefana Milenkovića, – samo da su hteli.

To, „da su hteli“ je jako bitno, jer, slutite već: njima to nije bilo bitno. Sitno je to za njih.

Inače, da su hteli, oni bi to i postigli.

Ali nisu hteli, jer su im medicina, znanje i njihova zakletva, bili „prioritetniji“.

I oni su se tu ostvarili, oni su ekvivalentni.

Oni su, ništa manje, u svojoj Struci.

Sve Crnjanski do Crnjanskog, embahada nema dovoljno, koliko je kandidata za resore.

Sve Đoković do Đokovića, ljubi ih Pepe.

Film o tome zove se Nedeljni ručak, a publici se od njega povraća.

Sada međutim, ne idemo u Vrdnik, nego na Mokru goru, srpski Holivud.

Ja znam da ništa ne znam, ali znam više od onih koji ne znaju da ništa ne znaju. To je Miletova autentična odbrana od Dunning-Krugerovog fenomena (link).

Preko medija nam nude pelcer, pod moranje.

Je l’ da gi primimo?

Samo k znanju, kaže Mile.

A neko dvoje, sredovečnih, sede na klupi, pored Drine.

Skromni kakvi već jesu, oni natenane preispituju svoja znanja.

Na zalasku sunca prisećaju se prvog dejta.

Kada mu je, ritajući se, nanela povrede

u vidu periorbitalnog hematoma.

I pitanje njeno je sada blago.

Nepretenciozno.

Ona kaže:

Znaš li dragi

onu šljivu ranku …

.

.

.

.

II

Smejali smo se kada je u Kamiondžijama Čkalja naglašavao značaj svoje profesije prekomernim korištenjem reči IBERLAUF i sličnih majstorskih cincilatora, gefufni, spelvrcni i gedora. 

Smejali smo se nefrolozima i vaskularnim hirurzima kad su počeli da rekreiraju A-V fistule (link).

Smejali smo se kada je obični đoka dogurao do profesora (redovnog), a govorio je (navraga) oksimorone, tautologije i pleonazme, tipa „pridruženi komorbiditet“ ili prideve tipa „iskustan“.

Zaista je ružno kada čujemo da je neko profesor Univerziteta, a čovek je očigledno nepismen.

Da vas podsetimo, samo na neke (najčešće) nepravilne izraze.

Pridruženi komorbiditet je dakle, isto što i zidni mural, druga alternativa, softverski program, stručna ekspertiza, empirijsko iskustvo, moguće opcije, cena koštanja, istinite činjenice, unutrašnji enterijer, potencijalno moguće, lično i personalno, nužno potrebno, nivo vodostaja, memorija pamćenja, crna tama, na dve jednake polovine, vratna šija, istorijska povijest, mala kućica, stara baba, matori deda, mala bebica, velika kućerina, hrabar heroj, urbani grad, šuplja cev, vrhunac kulminacije, izaći van, ući unutra, sići dole, popeti se gore, vratiti se natrag, dijaliza bubrega, ludilo mozga, ja lično mislim, no međutim, čak štaviše, isto takođe, baš baš, često puta, veoma mnogo, jako puno, svašta nešto, i plus da dodam, zbog toga jer, zato jer, svojim sopstvenim životom, svojim vlastitim rukama, pokrenuti inicijativu, oko desetak, cirka negde oko, najminimalniji, najmaksimalniji, najoptimalniji, javno objaviti, kako i na koji način, vremensko razdoblje, iz razloga jer, uzajamna saradnja, treći po redu, četvrta godina zaredom, unapred planirati, vodeći lider, obadva, obadvojica, navedeni citat, izloženi eksponat, monumentalni spomenik, uslužni servis, neophodno potreban, biti prisutan, sveukupno, sanjati san, darovati poklon, besplatni poklon, rezervisati unapred, najpametniji od svih, naknadno je usledio, meseca septembra, međusobno spojiti, onda kad, tuga i žalost, jad i čemer, bruka i sramota, otišli smo malo predaleko, bez kraja i konca …

Naravno, svima nama se ponekad omakne neka od ovih grešaka, ali jbga, mi nismo profesori univerziteta, ne trčimo pred kamere i pravimo se pametni.

Iz sata u sat. Svakog bogovetnog dana.

Incidenca, prevalenca, distanca, dezinfekcija, mortalitet, morbilitet, debilitet, …

Ne zatvaraju usta da bi nam objasnili šta je seropozitivnost …

Zašto čovek sa koronom ne može biti primljen u koronarnu jedinicu? Zar zato što je načelnik te jedinice medicinu završio sa šesticom? Jer je u docente primljen inkluzijom, kao lice sa posebnim potrebama da bude profesor?

Šta je PRC, a šta PCR?  PRC je valjda Narodna Republika Kina (?!!) prc (!). Ali šta je tačno i koliko je tačan PCR, iliti: Pi-Si-aR (link), ne zna nijedan Pi-aR. Sve odomaćeno, (u)skraćivanje.

Kažu, sad možete u Bugarsku i bez negativnog PISIAR-a….

A sa pozitivnim? 

Pa, niste valjda ludi da ga tek tako izvadite i pokazujete uniformisanom licu …  sve sa koronom …

U mladosti ste čitali roman Zvonimira Majdaka „Kužiš stari moj“, ali tek sada vas zatrpavaju izrazom: prokuženost. Više Pro nego contra, kužite?

Cigani u Skadarliji tvrde da Glavna Epidemiološkinja ne dozvoljava da njoj pevaju onu pesmu gde ima stih: „Aj’ idi kćeri vidi bolesnika …“ (link)

Prosto je neverovatno da narod koji obožava da gleda TV sapunice, ne želi da pere ruke.  Glavni likovi našeg serijskog korona programa samo mu o tome pričaju, u svakoj epizodi, ali opet, narod neće da trlja kako oni zahtevaju, nego tera po svome. Trla baba lan, a Švabo tralala i nastaviće se opet.

Šta je Prvi pik Drugog talasa, a šta Drugi pik Prvog talasa, da sada ne talasamo previše, ne zna niko. Sada kada Srbija i bukvalno nema izlaz na more, a već nas stiže i treći talas!?

Gledamo gnjurca, voda mu do kolena, nema ni plime, ni rime, ali on stavio masku i talasa.  Kaže, kada se udruže korona i gripa, nastaće savršena oluja, cunami. I eto, on već izgleda k’o da ga je poplava izbacila.

Ko je i šta je uopšte Pik?  A tek Skočko?  Ko je karo?   As?

Zašto je bitno da se sazna ko je Nulti pacijent? To je tako nepravedno. U svakoj ustanovi, sve se radi i sve je dozvoljeno, čak i među pacijentima, samo da bi se zaštitio Broj 1.

(Tačan odgovor na ovo pitanje je sledeći: Bitno je, jer, Nula puta bilo koji broj, opet ostaje nula! Od njega nema širenja. Zato se za Nultog pacijenta uvek proglasi neko ko to sigurno nije).

Ko je tipičan, a ko atipičan, i ko uopšte ima pravo da tipuje?  Zar tipovanje nije kriminalna radnja? Da nije tu neko nešto ut(r)ipovao?

Sad je jasno da svi imamo ili ćemo imati kliničku sliku, ma šta to značilo.

(Nemoguće je shvatiti kakvi smo to ljudi, mi pacijenti. Kao da nam nije dovoljno to što smo se razboleli, nego se još i slikamo u klinici).

A s tom (kliničkom) slikom je u očiglednoj vezi i najavljeni biološki pasoš. Šta sad to znači? Da nam je ovaj stari pasoš bio geografski?  Da li su Rotšild, Rokfeler, Gejts i slični stručnjaci bili Instruktori pozitivne geografije, ili biologije?

Kad smo sa Julijanskog prešli na Gregorijanski kalendar, a sa Pašinog na Julino brdo, možemo i sa geografskog preći na biološki pasoš, ionako nam, obrni-okreni, nema mrdanja.

Narod, ko narod … Čim su čuli da će ga preostati samo Zlatna milijarda, navalio da kupuje zlato, pa cene zlata rastu jednako kao i broj novoobolelih, novopreminulih i novoobogaćenih.

Da je živ, pokojni Duško Radović bi sada za Novčanik rekao: Ako ti ne znaš gde ti je, a ja takođe, ne znam gde mi je, treba pomisliti da nije nešto u vezi ove epidemije, pa ako ga i dalje nema, to ti je.

Kaže Struka, ko ne nosi masku ići će na groblje. Glupost. Oni očigledno ne znaju da i mrtvaci smrde. Tek tamo ti treba maska.

Pretpostavljamo da biti asimptomatski slučaj verovatno ne znači ništa dobro, čim se takvi optužujućim tonom pominju u vestima, kao da su oni simptomatski manje zlo, simptomatično je sve to …

Saznadosmo tako da postoji i rezaražavanje, i čoveka nekako od te reči odmah podiđu žmarci, osetiš da su to oni koje su zarazili rezanjem, na operativnom stolu, pa ti sad gledaj koji je sto kovid, a koji non-kovid, ako si dalekovid.

Da i kriva može biti grbava čim priželjkujemo njeno zaravnjenje, to je jasno kao kružni tok. Kao ljudi i kao komunisti, nismo se držali linije, zato nam je sada kriva kriva.

Saznadosmo da postoji i rep pandemije, čisto da ne budemo na repu događaja, kad već ne smemo reći da imamo problem u glavi.

Saznadosmo da rezervoari nisu samo za gorivo, nego i za viruse, pa vi sada razmišljajte gde ga sipate.

Saznadosmo da u žarištima nema žara, nego virusi tamo kolo vode, i pevaju borbene.

A tek džepovi, džepovi su krivi za sve. I to ne zato što su prazni, na to smo navikli. Nego su se u njih sad bespravno uselili virusi, a za njih nema Izvršiteljā, da ih izbace.

Čim epidemiolozi pomenu džepove, mi treba da napunimo gaće.

To je takva nauka.

Egzaktna.

.

.

.

.

III

Eto mene, eto vas, i ništa se ne dešava.

Idemo putem Milos the Great (Djordje the Kara, još nije izgrađen) i slušamo radio.

Morate prihvatiti realnost, bio je to nekada glavni štos, u Top listi nadrealista.

Put dugačak, kola trula …

Mile je seljak.

Štaviše, seljačina.

Nekada je vozio traktor.

Sad se autovao.

Ševroletuje.

Bez obzira šta javljaju, ja sam sviko da čujem, samo ono što mi subliminalno proturaju.

Nastavljaju se pregovori između predstavnika pacijenata i predstavnika farmakomafije, a pod pokroviteljstvom EU, SAD i drugih globalnih političkih faktora.

Imperativ je što brže postizanje pravnoobavezujućeg sporazuma u kome će se Farmakomafija obavezati da prizna Pacijente, a pacijenti će priznati da ih tretiraju samo u cilju Profita.

Daćemo im i mokraću i stolicu u Ujedinjenim nacijama.

Od Rusije se očekuje da bude suzdržana ili bar da stavi masku.

Sve je isto, i sve je već viđeno. „Ne može šut s rogatim“, „Ustav se ne maže na ’leba“, „Patriotizam se ne sipa u traktor“, „Mi dole nemamo ništa“ (tačno), „Mi imamo decu“, „Neko drugi bi to svejedno uradio“ (šefovi udruženja), „Moramo kao Miloš, a ne kao Karađorđe“, „Najvažnije je razgovarati“, „Pregovori nemaju alternativu“ (i edukacija), „Srbija više neće ratovati“, „Obe strane treba da iskažu spremnost na kompromise“, „Prvo moramo prihvatiti Mapu puta“, „Zatim ćemo usvojiti Standarde pre Statusa“, „Da olakšamo život običnih ljudi“, „Nećemo posezati za velikim temama“, „Samo da razmenimo zemljišne i matične knjige“, „Da priznamo diplome i uspostavimo kretanje“, „Da ojačamo ekonomske veze, posle ćemo o političkim“ … itd, itd, …

Izašao čovek na TV i kaže: „Ja sam se čitav život školovao za ovo i molio Boga da se ovo ne desi“.

Iz čega se mogu zaključiti samo 2 stvari: ili da Boga nema, ili da u svojim molitvama čovek nije bio iskren.

Jer, ovo, odnosno, ono, nam se dešava.

Nema demokratije za one što viču: Nemoj, šta ti je!

U medicini je nekada bilo: „Prvo je ne štetiti“, a sada je lestvica podignuta na: „Prvo je prihodovati“.

Zajebi štetu, nismo mi osiguravajuće društvo, rekao je onaj Primarijus iza koga su stajala 2 Sekundarijusa, na bdeniju u TV Klinici.

Rasprava je bila o tome kako najbrže ostvariti zaradu Rotšildove i Rokfelerove Big Farme, a da narod pomisli da je to za njegovo dobro i da sa ushićenjem učestvuje u tome.

Za one koji ne znaju, u vojsci je nekada posle ručka sa pasuljem (i bromom) dežurni oficir upisivao sledeći izveštaj: „Hrana je na vreme spremljena i uredno podeljena, jelo je bilo ukusno i vojska ga rado jede.“

Dakle, sistem je oduvek pratio „reakcije“.

Maske se nose da bi svako shvatio da je žaba skuvana.

I da je zdravlje oblast gde ne može biti demokratije.

Vakcina je obavezna, da bi se sprečilo širenje bolesti na one koji se ne vakcinišu.

Predstavnici pokreta „Dijalizni životi su važni“ ponovo su izašli na ulice zbog smrti još jednog dijaliznog pacijenta koji neće ni ući u zvaničnu statistiku.

Preminuo je nakon duge i teške bolesti, ali pre neophodnih 90 dana da bi postao stalni dijalizni procenat.

Imao je kažu, stereo sistem. Dva katetera, peritonealni i subklavični. Dole ga pune, gore ga prazne. A njemu sve gore.

Ljubinko, Zvonko, Naum, Ceca i establišment, izdali saopštenje.

Žale zbog incidenta.

I apeluju na sve da se suzdrže od neprimerenih reakcija.

Pravilnik se, kažu, mora promeniti demokratskim putem.

Na izborima.

Ili, na tenderu.

Ali, Pacijent nije zainteresovano Lice.

Nema prigovora.

Ne može da ga podnese.

Ne može ni postavljati pitanja.

U americi je smrtnost mnogo veća,

pa niko ne traži HDF.

Ljubinko i Zvonko ne daju HDF, nikome osim sebi.

Sneška pušta reklame o leku protiv C-hepatitisa.

Naši borci.

Za prava pacijenata.

Zbog njih, na svojim leđima, da ne kažemo bubrezima,

osećate svaku rupu,

na tom našem, evropskom putu.

Ipak, rešenje se nazire, što bi rekla Nailova mati.

Rešenje je u pregovorima.

Sa predstavnicima udruženja pacijenata.

Ako oni kojim slučajem ne zastupaju pacijente,

nego takođe farmakomafiju,

onda se rešenje svakako nazire,

ali u tom slučaju

sa svakom novom rundom

pregovora,

sve smo bliži,

konačnom rešenju.

.

.

.

.

IV

Počinjem da verujem da izraz „pseći život“ više nema onaj raniji smisao.

Mislim da nije tačan.

Listao sam oglase da bih u porodicu doneo kuče. (Struka kaže da ljubimci podižu imunitet, a žena mi ne dozvoljava da dovodim ribe i mačke, ☺,  pa eto ….).

Listam, gledam …

Ceo biznis se tu vrti.

Industrija.

Kučići se planiraju (dezen, boja, veličina, i druge karakteristike, sve po želji kupca), zatim se naručuju i dobijaju, na kućnu adresu, i plaćaju, karticom, bez da u tome iko vidi bilo šta sporno.

Nekada se sa gađenjem govorilo o projektu EUgenika.

Danas, u nekoj zabiti, na nekom propalom gazdinstvu pored Šapca, pripiti i polupismeni seljak, ima kaže: odgajivačnicu.

Vid’o čovek nema leba od motike i dao se u pseći trafiking.

Štancuje kuje ko Narodna banka kovanice.

Čovek se zove Miljojko, a kuje Hermiona Watsanabe, Fiona VanDerIlinden, Melisa Gebrejezus, Daisy Fon Der Lajen, Klara Whatever, … i sve neka tako Zapadna imena.

Rodoslovi, do unatrag 200 godina, kada im je otac Oskar trčkarao po zamku kralja Fridriha II Buržujskog. A sada njegovi potomci rastu evo, na jednom salašu, pored Kikinde.

U prljavom ćumezu, genetski čista rasa.

Svi Pobednici.

Imaju takmičenja, propozicije, pehare, sudije (isto korumpirane), udruženja, organizacije, političke stranke, azile, migrante, sve.

Vakcinisani svi, obavezno, bez da je ijedan roditelj pozivao na proteste ili hulio na Big Pharmu.

Čipovani, svi naravno, i vode se propisno, na povocu, sa brnjicom (maskom) ili u kavezu.

(Pardon, ispravka, ne kažu kavez, nego: „transporter“).

Jedu samo propisane im granule.

Postoje hoteli za pse, šetači za pse, maseri, lekari, frizeri, sociolozi, animatori, defektolozi i psiholozi (šaptači).

Imamo i pseća groblja, u Crnoj Gori, oni su i tu bili prvi, na Surčinu će biti tek drugi.

Biti pas, životinja, danas ne izgleda tako strašno.

Na Zapadu su bili protesti protiv bombardovanja Srbije, ali samo onog dela gde su zoološki vrtovi, da ne bi stradale životinje, a na Srbe je vršena udarna „zračna kampanja“ čak i na Vaskrs, i niko nije protestvovao protiv toga.

U Drvaru, u Titovoj pećini, osim dotičnog Jozefa bili su i Edvard Kardelj, Aleksandar Ranković, Sreten Žujović i Vladimir Nazor, ali je, kažu istoričari, najviše škole među njima imao pas Tigar, jer je on bio školovani nemački ovčar.

I taj je Titu spasio život, a od ideoloških i stranačkih kolega, takozvane Struke, niko se nije nanosao nogu (niti izbegao dijalizu), u poodmakloj starosti.

Pas je čovekov najveći prijatelj. (Među ljudima, kao i među narodima, ne postoji prijateljstvo, nego samo interesi).

Ako su nam naši najveći prijatelji čipovani, vakcinisani, nose maske (tj. brnjice), šta onda dođavola, mi ljudi imamo protiv Bila Gejtsa i drugih nam gospodara na ovoj Planeti?!?

Psi više i ne umiru. Oni se samo uspavaju.

To je to. Može li uopšte i biti drugačije, ili bolje?

Teško.

„U noćima dugim belim, ja za čipom sada šenim.“

Podaci sa psećih čipova još nikada nisu ni ukradeni, ni hakovani, kao na primer, podaci dijaliznih pacijenata iz jednog privatnog lanca dijaliznih centara u Srbiji (link).

Sada, kad sam i ovo napisao, kad sam pomenuo i najveću i najjaču svetsku dijaliznu industriju, morao sam se ipak posavetovati sa svojom advokaticom …

Sme li ovo ovako da ide u javnost, da nije prejako?

Da ne najebemo?

Ona je žena stroga i poznaje sve paragrafe.

Drži se Zakona.

Zato me i iznenadio njen komentar.

Rekla je samo jedno:

VAU.

.

.

.

.

V

Ako smo na ovom sajtu već utvrdili kakva nam je situacija u zdravstvu, u školstvu, u kulturi, itd., ostaje onda nejasno zašto naš narod voli da gleda filmove katastrofe.

Kao da nam u životu nije bilo dovoljno bezizlaznih situacija, u kojima smo se nalazili što svojom, što (češće) tuđom, voljom, nego to moramo gledati i kao zabavu, filmsku predstavu, spektakl, takoreći.

Skoro svaki dan.

A u večernjim terminima, redovno.

I svi ste mogli primetiti da u ostvarenjima holivudskih reditelja postoji jedan kliše kad se Glavnom liku primakne katastrofa.

Bezizlazna situacija.

Kraj.

Smrt.

On tada, u krupnom planu, patetično izgovara: „Aj lav ju …“ pa dodajte sami ime drugog junaka filma kome se on obraća: ćerku, sina, ženu, ljubavnicu, drugara, majku, oca, nije bitno.

Kaže im da ih voli, jer eto, pre te katastrofe, nije siguran da su to shvatali …

A posle, kao, znate već, neće ni biti u prilici da im to kaže.

No, to nije ono što je bitno.

Bitno je da svi znamo da će tada, na to „Aj lav ju … (staviti ime prema sklonostima)“, to drugo Lice, odmah, neizostavno, uzvratiti sa:

„Aj lav ju TU!“

U to se možete kladiti, ako bi se iko, uopšte usudio prihvatiti takvu opkladu.

Kad ne biste čuli taj odgovor, iako znate da ste ga baš takvog očekivali, vi biste zaključili da reditelj nije normalan.

I da će ga producenti baciti, kao u Košare.

Biće smenjen ili bolje rečeno, zamenjen.

Interesantno, u domaćim filmovima takvu scenu nikada ne možete videti. Mi smo narod koji ne voli klišeje i patetiku.

Biti producent kod nas nije pitanje dara, nego para, pa su kod nas i producenti zapravo glumci (glume da imaju pare). Ne baš nadareni, da ne kažemo obdareni.

Narod ovo naglašeno „takođe“ – ne voli.

Tu i tamo, „Aj lav ju“ i može da prođe, ali niko ne želi potpisati da bude sa „tu“.

Poslednja takva scena, u kojoj je Glavni lik uzvratio sa „Volim i ja Vas“ završila je pravom katastrofom, posle koje je on isporučen strancima i umro u zatvoru otrovan lekom protiv lepre.

Od tada, kažu, postoji izreka: TU te čeka.

Zato sa nama više niko i ne razgovara.

Svi ćute.

Samo kažu, potpiši Tu.

Veliko je pitanje da li se iko može, pa bio on dijalizni pacijent ili profesor nefrologije, odbraniti ćutanjem. Ćutanje ipak, nije zlato. Ali, profesor koji sada svira klavir, odbija da propeva.

Ne znam otkud mi ova subliminalna asocijacija u tekstu o dijalizi, dok prelazimo granicu, autošovinizma.

Valjda previše gledam zapadne reklame:

Tu me cene, tu kupujem …

Tu, je ono pravo.

Sad samo čekam da se i kod nas pojavi

pokret: „Mi TU“.

Šta nam rade

vodeći nefrolozi

mislim da je to tu negde.

.

.

.

.

VI

Nauka je čudo.

Ima studija da je bolje biti pijan, nego star.

Ima studija da je bolje koristiti marihuanu u medicinske svrhe, nego u svrhe uživanja.

Ima studija da je bolje biti gađan osiromašenim uranijumom, nego obogaćenim hlebom.

Ima studija da je Njegoš bio kriminalac i zločinac, a Milo Đukanović svetac i prosvetitelj.

Ima studija da je bolje biti vakcinisan preventivno, pa zakačiti autizam, nego hodati peške i kenjati o zdravom životu i rekreaciji, a na društvenim mrežama i državnim jaslama.

Naučnici sa Univerziteta Merilend u državi Masačusets su ustanovili da ljudi koji pišaju u kadi dok se kupaju, žive duže nego oni koji su na dijalizi i ne pišaju uopšte.

U jednoj zemlji na brdovitom Balkanu postoji Udruženje građana koji se nazivaju nefrolozima, a dvanaest godina im glavni Pravilnik za 80% pacijenata propisuje dijalizatore samo do 1,8 m2 površine, i oni za sebe tvrde da su stručnjaci i humanisti.

U zemlji Srbiji postoji i čovek koji tvrdi da HDF nema nikakve prednosti nad običnom HD, ali on sam koristi isključivo HDF, svaki drugi dan, i predstavlja se kao zaštitnik interesa svih pacijenata.

Na jednoj TV se redovno pojavljuje čovek koji izjavljuje da on nema problem sa tim što nikada nije savladao padež zvani instrumental.

Ima neurologa koji misle da je Ataxia stanje kad si prepušten gradskom saobraćaju.

Na ortopediji, naš hirurg je prvi otkrio „Sindrom rame-šaka-nos-patos“.

(Ne)jedan je nefrolog doktorirao na temi: Faktori od značaja za dugoročno bogaćenje kontinuiranih predavača.

Na interventnoj kardiologiji postoji disertacija: Porodično opterećenje lutajućeg pejsmejkera.

Na infektivnom odeljenju imaju naučno istraživanje: „Pop Ćira i Leptospira – studija o zoonozama u zavičaju S.Sremca“.

Na zidu jedne urološke klinike okačen je nadrealni poster: “Seminoma na kamen studencu”.

Naši su kardiolozi prvi naučno dokazali štetnost pušenja kod devijacija osovine.

Dr Mile Kitić (endokrinolog iz Ilijaša) je doktorirao sa tezom: „Mnogo sam se ugojio, jer za ljubav nisam znao“. Njegova glavna teza, u toj disertaciji, je bila: nema libida, bez lipida.

Svetska nauka još nije našega Mileta smestila na mesto koje zaslužuje.

U nedemokratskim zemljama nijedna bolest nema sistemski oblik. Tako su im propisali, stručnjaci. U stvari, oni prepisuju (link).

U Nišu, komšije nisu dali muzičaru umetniku da izučava Baha i Betovena u podrumu, jer nisu mogli verovati da je i to nauka, da je čovek docent na Muzičkoj akademiji (link).

U Beogradu su uhapsili naučnika koji se prodavao pacijentima za 100 evra, iako su ga šefovi štitili do poslednjeg trenutka i primoravali zaposlene da mu idu na predavanja i glume publiku.

Vrhunski naš naučnik ne zna engleski, ali zna da prikupi sredstva za naučno usavršavanje u SAD. Kad je za nauku, naš narod hoće da daje. Donacije ne žale ni gubitaši, od Rudnika bakra do Poljoprivrednog kombinata, a o pozitivnoposlujućoj Farmaceutskoj industriji i da se ne govori. E, ali kad naš stručnjak navata sredstva, on ode u SAD i odsedne kod zemljaka ili rođaka, besplatno, na sentiment, u naučni Institut svrati 2-3 puta da se selfuje sa strancima i da uzme certifikat of pohađanje, koji je „po njemu“ dokaz da je on tamo samostalno radio, lečio, operisavao – učestvovao dakle, u svim „naučnim“ eksperimentima, a sa onim „ušteđenim“ sredstvima kupi onda sebi brate, novog Ševroleta, da sve kolege vide koliko će on brzo napredovati na tom naučnom putu.

Ko nije za sebe, nije ni za nauku, kaže Struka.

Imamo operativna saznanja kako radi Mehanizam.

Ako ste do sada i sumnjali, sada je već jasno da i naša zemlja ima 5G mrežu: Guzice, Govna, Gulanferi, Gnjavatori i Grabežljivci, su već tako umreženi da si im uvek dostupan (link).

Oni kojima preliva nemaju potrebe za odlivom mozgova.

Za one koji ne veruju, uvek ih možemo pobiti.

U otvorenoj raspravi.

Naučnim dokazima.

Indeksom citiranosti.

U nauci je sve nesporno, proverljivo, nesumnjivo, tačno.

Iza naučnika stoje Naučno-nastavna (ili, ponegde: Nastavno-naučna) veća, Kadrovske komisije, Etički odbori (ponegde: komiteti), Masonske lože, Rotari klubovi, Dekanat, Senat, Permanganat, Kaplan-Meier i Cox regresiona analiza za multivarijantne uzorke.

Samo Struka Srbina Spašava.

Tu prestaje svaka diskusija.

Zna se ko treba da ima poslednju reč.

Nema opela za one sa ševroletom.

I nema Gambra za one koji odbiju Frezenijus.

To bi bila prava zamena (pro)Teza.

Znate šta je najčudnije u toj priči?

Što kad uhapse nekog takvog „naučnika“

baš u trenutku kad je „otkrivao“ kako uzeti 100 evra pacijentu

za pregled u državnoj ustanovi,

onda se niko od njegovih šefova, uprave, kolega, mentora i asistenata,

ne oseća nimalo prozvan, da recimo ponudi ostavku …

Da recimo, bude smenjen.

Jer je cela zgrada znala šta taj naučnik radi i niko ništa nije hteo preduzeti.

Šta zgrada?

Znala je cela srpska Nefrologija, Akademija, Udruženje nefrologa, Sekcija, … svi.

Oni sada ćute.

To, kao, nema veze s njima.

Kao da ga oni nisu birali, izglasavali, postavljali, akreditovali, licencirali, sertifikovali, utvrđivali podobnost kandidata, teme i teze …

Na kraju, oni s tim njegovim „otkrićima“ nemaju ništa.

Za to, je sam kriv.

Trebalo je da se pazi.

Zatajila mu je Preventiva.

Sada, eto, dođosmo i do značaja Epidemiologije, kao nauke.

Sada vam je, jasnije šta je Talas.

Uhapšen je Pik.

Mediokriteti opet ostadoše.

A lišće eto, neće da padne, pa neće.

Nije Bog kratkovid.

.

.

.

.

VII

Šta reći, a ne ispasti glup?

Većina eksperata se slaže: komunikacija je najvažnija.

Celi su romani ili serije, napravljeni o mukama stvaralaca nad praznom belinom papira (koja zove), o tzv kreativnoj blokadi, i to onih koji nisu pod sankcijama, a opet nemaju šta da kažu ili ne znaju kako.

Treba se znati izraziti, rođaci!

Prvi korak je najteži, baš to Oslovljavanje, Obraćanje, …

Kako i čime, koju reč izabrati …

Ovo rođaci, je postalo popularno posle filma „Rane“, ali je bilo prolazno u modi, kao i svaki pleonazam.

Činjenica je da smo svi mi jedna velika porodica, „gens una sumus“, ali ako ćemo već da budemo familijarni, onda tu imamo i bolje i bliskije izraze, od rođaka.

Tako je, Brate!

E, brate, je već neuništivo. Danas se svi kriminalci, posebno Zemunci i Srbi bez škole (adekvatne škole, prim.ured.) oslovljavaju isključivo na ovaj način.

Ni 5 minuta ne možeš provesti u autobusu, a da ne čuješ: „I onda joj ja brate, kažem, nemoj brate da ti ja pokažem, kome ćeš ti ono, brate, da pretiš, jebote“.

Već su u legendu ušle zbrajalice tipa: „Sestro, brate, ćale si, keve mi“. Od „brate“ je, kažu eksperti, nastalo i ono naše večno „bre“, kao neka skraćenica od brate ili brale.

Kralj Ibi i Duško Dugouško su počinjali (ili završavali), sa narodom.

Narode, moj!

(Navode moj, je varijanta u izvedbi onih koji imaju poteškoća sa vadikalnim suglasnicima).

Okupator je počinjao sa „Es wird bekannt gegeben“, Daje se narodu na znanje …

Znači, glavno vam je pronaći zgodnu obratnicu.

Papama je najlakše, oni već stoljećima počinju svoja obraćanja sa „Urbi et orbi“, po čemu su Orbit žvake i dobile ime.

I inače u tim hijerarhijski poređanim organizacijama, kao što su opštinska uprava, partija, administracija, policija, sve je uređeno, svako ima svoju titulu ili čin, i nemaš nikakav problem pri obraćanju ili oslovljavanju.

Samo im kažeš: Rek’o Načelnik (link). I sve može. Niko ne sme da ode kod dotičnog i proveri je li zaista tako.

Ono, Gospodine, ili Gospođo, smo uveli sa višestranačjem.

I nekako nam to ide nategnuto.

Retki su primeri kad ide glatko.

Recimo, kad medicinska sestra ujutro čita svoj izveštaj: „Gospodin Milan je noćas imao pet tečnih stolica“. „Bez primesa“ je čest dodatak.

Svako normalan bi iz navedenog zaključio da je dotični Milan više seronja nego gospodin, ali problem uopšte nije u tome.

Problem je što u toj bolnici nema dovoljno osoblja (posebno bolničara), pa medicinske sestre moraju same da peru guzice senilnim bakama i dekama (koje su porodice njima ostavile u cilju sprovođenja letovanja).

U takvoj komunikaciji, složićete se, veći je problem nagrađivanje prema radu i bolje snabdevanje pelenama, nego oslovljavanje.

Pogotovo što bi i na Zapadu, da ne kažemo u EU, za tog istog Milana, upotrebili izraz: Ser!

Ser, yes ser! – odzvanja nam u ušima iz svih zapadnih filmova i serija. To je njihov subliminalni način kako da nam utuve u glavu, šta od nas očekuju.

Uvek i u svakoj prilici. Što je važilo za Slobu, važi i za Zorana.

Obraćanje sa „Ribo“ ili „Mačkice“ jeste usmereno prema nežnijem polu, ali je nekako imbecilno, za ovakvu vrstu teksta. Stoga i za ozbiljnost, istoga.

Nežniji pol nema takve dvojbe pri prihvatanju animalnog načina obraćanja, jer one uzvrate jednostavno sa „Konju“ ili eventualno sa „Magarče“, ako su nadahnutije.

Kad smo već kod titula, jbga, ono „Doktore“ je ostalo najpopularnije.

Iako nam medicina više nije ni blizu onoga što je nekada bila, to „Dotore“ je zvučalo tako božanski, da su i druge struke, za svoje prvake, ozakonile slobodu upotrebe iste titule.

Ipak, samo budale među pravnicima, filozofima, književnicima, umetnicima  (i kada zakonski ispunjavaju taj uslov) zatraže od sagovornika da im se obraća sa „Doktore“.

Evo, čak je i jedan doktor istorije zatražio da ga u Akademiji razdvoje od drugih doktora, doktora umetnosti, jer jbga, on je decenijama učio za to „Doktore“, a oni su svirali Kurcu i uvežbavali scenski pokret.

Da je Bolonja u Srba zauvek propala, najbolji dokaz je da niko nikada nije čuo da se neko nekome obratio sa: „Mastere“.

Magistra Žutić je ponegde i mogla da prođe, ali kao Mastera sve će da ih rastera.

I tako, moglo bi se o prvom koraku komunikacije, o obraćanju i oslovljavanju, pisati još mnogo i naširoko, ali je veliko pitanje da li će se time komunikacija poboljšati.

E, pa, Dozvolićete, neće.

Tužilac, pred penziju, naš sagovornik, kaže nam otvoreno: „Ja više uopšte ne slušam sagovornika. Samo pratim kako me laže i pokušavam da dokučim šta sve skriva. Ja u svakom sagovorniku vidim samo kriminalca, manjeg ili većeg, i to je jedino što želim da otkrijem: koliko kostura ima u svojim ormanima, koliki je porez izbegao, koga je sve unesrećio, potkazao, mobingovao i opljačkao“.

Lekar, pred penziju, naš sagovornik, kaže nam takođe: „Ja u svakom sagovorniku vidim samo bolesnika. Uvek. Naročito kad pokušava da me navede na druge, nemedicinske teme. Gledam mu očne bulbuse, tražim protruziju, holesterolski prsten oko zenice, gledam ušne resice, boju usana, tip disanja, žlezde na vratu …“.

Novinar, pred penziju, naš sagovornik, otvoreno priznaje: „Ja sagovornike ne poštujem niti slušam, uopšte. Mene jedino što interesuje je rejting ili tiraž, nazovi to kako hoćeš. Spreman sam navesti učesnike i na incest i na sodomiju, ako piplmetri pokazuju da je to ono o čemu javnost želi biti informisana. A javnost ima pravo da bude informisana, to nam je Ustavom zajamčeno.“

Nadam se, poštovani čitaoci, da vam je sada malo jasnije, zašto je komunikacija veliki problem.

Ja sam ovde Bolesnik, samo. Vaš sagovornik, pred penziju. Invalidsku, naravno.

Ali, po mom mišljenju glavni problem u komunikaciji je laž, neuverljivost, loša gluma …

Stalno i pažljivo gledam te tzv. humaniste, dušebrižnike i negovatelje naše.

I vidim im mozak, znam ih u dušu.

Čak i kad nas nude toplom supom,

oni samo gledaju

kad ću da

bacim kašiku.

.

.

.

.

.

VIII

Sa razglasa svira radio
u kuhinji su bubašvabe
voda kaplje u lavabo
sve je ovo bilo džabe.

Hronični program, smena druga,
ponedeljak sreda petak, i tuga,
stojimo sami ko dva ratna druga
i usta su nam tako suva.

U dva će čistači odneti đubre
u tri ćeš doneti jogurt i mleko
u šest ćeš krenuti da me isključuješ
u osam ću biti daleko.

Gledaš osmeh na mom licu
nemaš pojma šta on krije
poslaću ti razglednicu
pozdrav sa Nefro-robije.

Sala puna očajanja
nemam kuda ni da bežim
doživotno ista sranja
pokraj tebe mrtav ležim.

. . .

.

.

.

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

.

. . .