Arhive

Prva Petoletka

27.01.2018.

Još jedan, Divan Dan …

.

Ž          I          V          E          L          I         !!!

.

Poštovani čitaoci, danas nam je Prva Petoletka.

(Nismo iz Trstenika, ali znamo da opletemo).

Pola decenije je ovaj sajt sa vama.

Pre tačno 5 godina objavili smo prvi tekst na ovom sajtu.

Ako ne računamo one pripreme za sajt (a ne računamo), s kraja decembra 2012, onda je prvi i pravi rođendan ovog sajta 27. januar 2013. godine.

Tog dana, na Svetog Savu, počeo je sa radom ovaj naš, zajednički, prvi i (još uvek) jedini nezavisni dijalizni sajt u ovom delu Evrope i Sveta.

Narodno verovanje kaže da ako zagrmi na Svetog Savu, u sred zime, kad mu vreme nije, onda možete očekivati burne i važne događaje.

Taj naš prvi tekst izazvao je pravi šok u redovima dijalizne publike.

Niko nikada do tada nije tako pisao o dijalizi, na srpskom jeziku.

Priču pod više nego simboličnim naslovom: „To je trebao biti dan kao i svaki drugi“, pročitali smo sada ponovo, što i vama preporučujemo, i utvrdili da nimalo nije izgubila na svojoj aktuelnosti.

Komentar koji je napisala S.V. u prostoru za diskusiju ispod tog teksta, bio je sledeći: „Kako je sve to tako bolno poznato i istinito!!!“

Do dana današnjeg, isti komentar bi se mogao ispisati ispod skoro svakog od naših (barem onih kritičkih) tekstova.

Jer, skoro sve što smo vam na ovom sajtu izneli bilo vam je itekako bolno poznato.

I istinito je.

I manje-više, sve ste to i sami slutili, znali ili naslućivali, ali nikada do sada niko o tome nije tako otvoreno i javno progovorio.

E, sad, treba li ubiti Glasnika?

Neki upravo to, celo vreme, pokušavaju.

Pokušavali su, i još pokušavaju, preko svojih struktura u vlasti, u opoziciji, u podzemlju, i na webu i na zemlji, da nas ućutkaju.

Naravno, nismo mi ti koji su ih u tome sprečili.

Ne treba biti ni mnogo pametan, ni mnogo sposoban, pa pohvatati i eliminisati sve koji rade na ovom sajtu.

Nešto drugo je zaustavilo naše neprijatelje.

A to ste upravo vi, „poštovani čitaoci“.

Javnost.

Samim svojim brojem.

Bili biste nezgodni svedoci zatiranja slobode i kritičkog govora.   „Ućutkivanja“.   „Neutralisanja“.

A dokazi, činjenice i argumenti, koje smo već lansirali, ne bi nestali.

Kao što se ni prosuto mleko više ne može pokupiti, tako je i sa našim objavama.

Ulazimo u Drugu Petoletku, sve jači i jači.

Nismo zaboravili ni svoju edukativnu ulogu.

Polako ali sigurno, obradićemo vam i pojasniti svaku, iole interesantnu, temu iz dijalize.

Pogledajte još jednom našu rubriku „Kontakt“, gde smo naveli i koji su nam osnovni ciljevi, naša misija, vizija, načela, ili kako se to već zove …

Ne brinite, nismo potpuno ni anonimni, niti smo samo virtuelni.

Ne volimo da ističemo svoje „personalitije“, ali radimo itekako i konkretno.

Kompletno smo se priključili jednom jedinom Udruženju građana, nevladinoj organizaciji, koja se dokazano bori za kvalitetniju dijalizu. Ta NVO ne voli da se ističe, ne slikaju se sa mikrofonima, ispred slajdova ili na izletima i obeležavanjima, ali rade.

Njihov pravni tim je već pokrenuo određene pravne procedure da se sankcionišu krivci za stanje u srpskoj dijalizi.

U Fondu zdravstva, u Ministarstvu zdravlja i u Ministarstvu Pravde, već su bili naši predstavnici.

Svi neophodni dokazi su dostavljeni Tamo Gde Treba.

Doći ćemo i u vaš centar.

Potrebno je samo da vaša želja za našim dolaskom, tj. vaša želja za uključenje u rešavanje dijaliznih problema, bude jaka.

I mi smo tu.

I na webu i na zemlji.

Naš poslastičarsko-grafički urednik nam je za ovu priliku dizajnirao čak dve torte.

Onu naslovnu i jednu za poneti.

Prave torte. (Ko ne veruje, nek proveri: svećica 5 je iz „Maxi“ prodavnice)

Za svaki dijalizni centar će biti po jedno parče.

I neprijatelji naši, su dobrodošli.

Mogu i da nam duvaju.

.

.

redakcija sajta http://www.dijaliza.wordpress.com

.

.

Ž          I          V          E          L          I         !!!

 

_____________________________________________________________

_____________________________________________________________________________

_____________________________________________________________

.

.

Advertisements

Novogodišnja čestitka, pretprazničko obraćanje i redakcijski rezime 2017/18

Pre svega, čestitka.

1)

U susret milionitom pregledu …

Poštovani čitaoci,

Ono što se kao lajtmotiv provlači kroz seriju „Only fools and horses“ jeste ono čuveno: „Sledeće godine u ovo doba bićemo milioneri.“

Eto, ovaj naš sajt, može se sa sigurnošću reći, će već polovinom sledeće godine imati MILIONITI pregled.

Sedam će se cifara vrteti na našem nespornom brojaču.

Malo li je, na ovu skupoću.

Tačnije bi bilo reći na ovu lenjost, nezainteresovanost, pasivnost, otupelost, ili kako već da nazovemo pažnju koju dijalizni pacijenti posvećuju unapređenju svog lečenja.

Skupo će nas sve to koštati, zato i rekosmo: na ovu skupoću – jer, već nas košta.

Opšte je poznata činjenica da svako ima vlast kakvu zaslužuje.

Isto je i sa dijalizom.

Čak i među našim stručnim saradnicima provejava mišljenje da dijalizni pacijenti u Srbiji imaju i bolju dijalizu nego što zaslužuju.

Koliko su sami učinili, dosta su i dobili.

Pacijenti.

Ako se složimo da smo svi, ili ćemo to (kad-tad) biti, pacijenti, onda ćemo se složiti i da nam svima treba jedno preispitivanje.  (Po metodi upoznaj samog sebe).

Kakvi su srpski dijalizni pacijenti, u globalu?

Generalno govoreći, srpski dijalizni pacijenti su potčinjeni korumpiranim rukovodiocima, a sami su nezainteresovani ili nesposobni da učine nešto više, pa su još i dobro prošli, s obzirom kako su prošli pacijenti u nekim drugim državama (i to je sasvim tačno).

A ovaj sajt?   Tolika posećenost?

Brojke su varljive, kao i obično.

Ovo je virtuelna stvarnost. Fiktivna je naša dijalizna savest.

Slaba je uteha što naš sajt posećuju hiljade znatiželjnih ili zainteresovanih, jer, u suštini, većina njih nastoji da ćutke, u potaji, ukrade nešto: informaciju, sliku, savet, tabelu, nešto što je već tu, okačeno, a besplatno.

I kradu.

Čak i oni koje Fresenius plaća.

(Eno ga, naš grafički urednik, u nemoćnom besu peva gangu: „Tri put si me pokrala Dobrila, svi te zovu Miškova kobila“ …).

Pacijenti su se, izgleda, predali.

Na mogućnost da se i sami uključe u poboljšanje svog statusa i da nešto doprinesu, ovom sajtu, samima sebi, svojim kolegama i sapatnicima – niko i ne pomišlja. Makar to bilo i toliko malo, kao što je jedan plusić za autora (ili minusić, svejedno), ili jedan savet (a savet bar ne bi trebao da košta), a o peticijama, protestima, apelima i tužbama, da se i ne govori.  Što’no kažu: Ko nas je kleo, nije dangubio.

Ali, neće biti ni da je sva krivica na jednoj, najslabijoj, karici.

Dijaliza je imitacija života, život piše romane, romani se pretaču u serije i eto nama naravoučenija.

Samir Fazlinović, kontroverzni biznismen iz serije „Lud, zbunjen, normalan“, kao najjaču repliku kad treba nešto uvaliti sopstvenom stricu, izrekne sledeći argument:

Amidža bolan, pa nisi ti meni bilo ko?!“

I onda mu ga zavuče.

Nijedna analiza navedene rečenice ne može pokazati da je Samir nešto slagao. On je stricu tačno rekao ono što stric želi da čuje: da je on za bratanca neko poseban.

A to što je bratanac realno mislio da mu je stric „poseban levat“, on je to u navedenoj rečenici i izrekao.

Zato, dragi sapatnici, kada vam birokrata iz Fonda, iz Ministarstva, iz Uprave bolnice, (i tsl.), kaže kako je njima „pacijent na prvom mestu“ ili da je njima „pacijent u centru sistema“, znajte da vam misli (i radi) isto što i Samir svom stricu.

To se takođe odnosi i na rukovodioce dijaliznih udruženja pacijenata, udruženja sestara ili udruženja lekara, svi su oni davno digli ruke od baze, od onih zbog kojih su oni tu gde jesu.

Narečeni (gorepomenuti) Samir, ima još jednu vrhunsku uzrečicu.  Retoričku.

Kad hoće da razoruža sagovornika, svojom, nazovi: dobronamernošću, tolerancijom, istinitošću ili pravdoljubivošću, on tada spusti kapke, slegne ramenima, i usred bilo koje rečenice, kaže ono jednostavno: „Ne daj mi lagat“.

U prevodu: ispravi me, ako grešim.

Time je neosetno, odgovornost prebačena na sagovornika.

Vrhunsko umeće.

Sad vam je, verovatno, sve mnogo jasnije.

Kratko, jasno, ali efektno, je objašnjenje tog postupka.

Pristali smo na laž, sami smo za sve krivi.

Eto, poštovani čitaoci, svojski smo se potrudili da vam ukažemo na ove činjenice.

Jer, niste vi nama bilo ko?!

Vi ste nama „poštovani čitaoci“.

Ne dajte nam lagat.

.

.

2)

Srpska medicina ima za sagledavanje dijaliznog pacijenta jednu čarobnu deskripciju.

Rečeno današnjim fejsbukovskim rečnikom to je jedan status.

Ta sveobuhvatna misao glasi:

„Ipak je on tolike godine na dijalizi.  On je IZMENJEN“.

Takva se jedna etiketa zalepi dijaliznom pacijentu i time se kao sve objašnjava.

A dijaliza nije izmenjena.

To im nije palo na pamet:  da su pacijenti izmenjeni zato što je dijaliza neizmenjena.

Zato što se ništa novo i ništa bolje u njoj ne dešava, već decenijama.

Aparati za dijalizu su skoro svugde stari, odvratni, kabasti, zastrašujući, komplikovani, … neadekvatno se čiste, dezinfikuju, ne proveravaju se na hemikalije, strujne udare i prljavštine …

Voda za hemodijalizu, loše prečišćena, neadekvatno kontrolisana, iz starih reverznih osmoza, zaprljanih filtera, takva voda lagano i uglavnom neprimetno, uništava dijalizne pacijente.

Laboratorijske analize se ne sprovode redovno, ne rade se ni one koje su hitne i vitalno neophodne, a one skuplje i modernije, ne rade se uopšte … Pacijenti se usmeravaju na privatnike, da bi usmerivači uzeli svoj deo novca, država i pacijenti propadaju a paraziti cvetaju.

Osoblje na dijalizi nemotivisano, lenjo, preokupirano egzistencijalnim problemima, otupelo na tuđe patnje i nevolje, samo gleda kako da zadovolji neki svoj sitni (ili krupni) interes, nema tu ni traga humanizma, posvećenosti, pomaganju unesrećenim, nema ni empatije, a kamoli humanizma i solidarnosti. Kadrovska popunjenost nefroloških i dijaliznih jedinica je sve lošija, sve je manje medicinara motivisanih za nefrologiju, a u dijalizu se već decenijama šalju po kazni, oni najgori.

Prostorije dijaliznih centara su prljave, prenatrpane, ne zadovoljavaju osnovne bezbednosne, sanitarne i građevinske kriterijume. Nema propisanih toaleta, hodnika i čekaonica, odvojenih po polu, virusološkom statusu i invaliditetu. Nema dovoljno ni običnih vaga, a kamoli onih za ležeće pacijente (krevet-vage) ili za pacijente u invalidskim kolicima. Stropovi u dijaliznim centrima se ruše, zidovi su ispucali, pločice pootpadale, slavine ne rade, WC-ovi su zasrani i zapušeni, miševi i pacovi dolaze pacijentima u vizitu, a Big Farma avionima vodi nefrologe na hodočašća po hramovima zapadnog turizma.

Tretmani su dijalizni i javno ozvaničili podelu pacijenata na 2 kategorije: na pacijente više klase (gde spadaju: veze, bogataši, tajkuni i sl.) koji imaju HDF tj. hemodijafiltraciju, i na pacijente niže klase (sirotinja, starci, bezveznjakovići) koji imaju običnu hemodijalizu. Doktori će se u obrazloženjima vaditi na kojekakve izgovore tipa: cene, uštede, te medicinske indikacije, pa „Nadin“ pravilnik, američka iskustva, itd, ali suština je u tome da se u dijaliznoj praksi ozvaničilo postojanje više i niže kategorije bolesnika. Jedino su se Srbi iz Republike Srpske izborili za ukidanje ovih sramnih podela. U Srbiji je uvedeno čak i ograničenje da Prvih može biti samo 20%, ali obzirom da onih Drugih 80% ćute i da su se pomirili s tim, paranefrolozi su ladno mogli još više smanjiti procenat HDF u državnim centrima, kako bi potražnja za privatnicima (gde Big Farma svima daje HDF) bila još veća.

Posteljina i čaršafi, svuda prljavi, krvavi, pocepani, neosušeni, neopeglani i neoznačeni. Ćebad stara, pocepana, nedezinfikovana i neoprana već godinama. Kome je do ležanja u čistom mora da donosi svoju opremu, od kuće, a to je već postala uobičajena praksa u svim dijaliznim centrima. Interesantno je da se zbog ove pojave niko od doktora i sestara ne oseća odgovornim za to stanje, oni sebe vide nenadležnim i bezgrešnim, jer to ne žele ni da vide.

Sanitetski materijal, gaze, flasteri zavoji, špricevi i sistemi za infuzije, nabavljaju se na tenderima gde je jedini kriterijum što manja cena, a to automatski znači i što lošiji kvalitet. Najmanje u jednom našem dijaliznom centru (toliko znamo) koriste molerske lepljive trake i umesto flastera postavljaju ih na fistulne ubode. Šta fali? Pare se potrošile na novi Klinički centar.

Ključni lekovi i infuzije, protiv bolova i povišene temperature, protiv aritmija, srčane ili plućne slabosti, za cirkulaciju, protiv infekcija, polineuropatije ili protiv krvarenja, uglavnom nedostaju, pa ih pacijenti sami kupuju, o svom trošku. O užini, posluženju, o vezivačima fosfata, eritropoetinima, vitaminima i mineralima, da i ne govorimo.

Konsultativni pregledi, vaskularnih hirurga, kardiologa, neurologa, psihologa, dijetetičara, nutricionista, urologa ili ginekologa, nigde nisu organizovani kako treba i koliko često treba. Da je sreće, svaki bi dijalizni centar imao po dvojicu konsultanata iz svake od navedenih specijalnosti i oni bi redovno i sistematski vršili i preventivne preglede i lečenje iz svojih oblasti, a u svim dijaliznim centrima bi stajalo naređenje ko je dežurni vaskularni hirurg kome se pacijent treba javiti za brzu intervenciju (u roku od 4h) zbog tromboze krvnog pristupa, a radi trombolize, trombektomije ili radi plasiranja ili popravke Hikmanovog katetera.

Prioritet, da li je i na jednom šalteru, bilo koje bolnice, zalepljena crvena nalepnica: „Upozorenje: prednost pri zakazivanju pregleda imaju dijalizni bolesnici.“ Nema takve bolnice. Nema takve nalepnice. Ni na jednom šalteru. Nema „obavezujućeg uputstva“ za reviziju AV fistula. Svemoćna Evropa nam spremila sva moguća „obavezujuća uputstva“, ali iz nekih razloga na ovo je zaboravila. A kad EU ne traži, koji će nam andrak onda to uopšte?

Lampe za lakše punktiranje AV fistula, ili barem pokretni mini Doppler ultrazvuk, zatim kvalitetne japanske (plastične) fistulne igle, detektori curenja krvi, hemostatski flasteri, ne postoji to ni u jednom našem dijaliznom centru, a mnoge sestre i doktori, nisu nikada ni čuli za te inovacije. O dijalizatorima impregniranim vitaminima, sa heparinom i sličnim novitetima, možemo samo da sanjamo.

Udruženja dijaliznih pacijenata organizuju turističke izlete, njihove aktivnosti kontroliše i sponzoriše velika farmaceutska industrija, oni zajedno obeležavaju izmišljene datume, igraju pikado i tribinjaju o svemu, osim o rezultatima svojih aktivnosti, jer tako nešto i ne postoji. Na FB možeš objaviti i da je zemlja ravna ploča, ali rezultate ne možeš pokazati kad ih nema. Nema pa nema.

Udruženja dijaliznih sestara, kao i Udruženja nefrologa, takođe svu svoju aktivnost baziraju na zadobijanju novčanih sredstava od farmaceutske mafije, koja ih onda vešto usmerava svojim kongresima, predavačima, Pravilnicima, Vodičima, Standardima i Protokolima.

I šta onda da radi pojedinac u takvom sistemu?

Gde god da krene dijalizni pacijent, sačeka ga ono: „On je na dijalizi“.

Time se sve objašnjava.

Svaka komplikacija, svaki neuspeh u lečenju, svaka tragedija, svaka lekarska greška.

Sa takvim objašnjenjem, svaka smrt je unapred opravdana.

„Znate, on je sa dijalize“ – reći će vam iza leđa, da bi opravdali sami sebe.

Koliko puta ste čuli kako za umrlog na dijalizi kažu: „Šta ćeš, spasio se“.

Ako imate bilo kakvu primedbu, pitanje, predlog, niko to ne želi ni da čuje.

„Znate, on je sa dijalize.  Oni su svi izmenjeni“.

Pa, kad je već tako, red je da to i priznamo.

Da, jesmo.

Mi smo izmenjeni, zato što nam je dijaliza neizmenjena.

Kamo sreće da se dijaliza izmeni tako da mi ostanemo:

Neizmenjeni.

Ali, ne može …

Izmenjuju se samo Nove godine.

.

.

3)

Šta je i čime se bavi srpska nefrologija? Ko rukovodi tom zdravstvenom granom?

Rekli bi ste, znamo svi ko su ti ljudi. Znamo im imena.

Ali, nisu oni.

Kao i u većini drugih oblasti, formalni „naši“ rukovodioci su (pot)plaćeni sprovodioci tuđih interesa.

Nemaju ti ljudi svoje Ja, niti svoje mišljenje i znanje o bilo čemu.

Oni su prevodioci i sprovodioci naloga koje dobijaju.

Da se usprotive, ili da ospore bilo koje „obavezujuće uputstvo“, „preporuke“ ili „smernice“ evropskih ili svetskih „stručnih grupa“ bili bi odbačeni, smenjeni i marginalizovani.

Zato im takvo nešto i ne pada na pamet.

Oni su se uklopili.

Zdravstvo po pravilima kapitalizma, znači zaradu prodajom usluga.

Da bi se zarada povećala, mora se povećati i tražnja. Promet. Veštački izazvana potražnja, je zapravo dokaz dobrog marketinga, to se u biznisu podrazumeva.

Da li ste primetili kako se („konsenzusom“) snižavaju granice normalnog holesterola, krvnog pritiska, masnoća ili šećera u krvi, samo da bi što veći broj ljudi trošio lekove, lekove protiv „tako povišenog“ holesterola, krvnog pritiska, masnoća ili šećera u krvi.

Zar čovek od 50 godina može imati iste normalne vrednosti tih nalaza kao i mladići od 20 godina?

Ne može naravno, ali da nije možda srpska, hrvatska ili bugarska interna medicina (nefrologija) proveravala koje su vrednosti tih nalaza u zdravih pedesetogodišnjaka?

Taman posla.

Niti to znaju, niti smeju da to proveravaju.

Znate li zašto sve naše (srpske, mađarske, bugarske, grčke, itd.) i svetske nefrologije navode da bubrežna slabost ili renalna insuficijencija ima 5 (i slovima: pet) faza?

Tako im odredila neka KDIGO (MYDIGO?) ili slična „radna grupa“.

Ko je finansirao tu KDIGO ili MOJDIGO radnu grupu, javno je priznato: velika farmaceutska industrija.

Big Farma.

I onda pogledajte kako se stepenuje bubrežna slabost.

Da li je po toj klasifikaciji ikada ijedan nefrolog napisao da mu neki pacijent ima Prvi (rimski: I) stepen bubrežne insuficijencije?

Ili, možda drugi (II) stepen?

To do sada još nije viđeno.

Čim vam nefrolog otkrije bubrežnu slabost, već ste okarakterisani kao Treći (III) ili Četvrti (IV) stepen bubrežne slabosti, što ima za cilj da vas šokira i da odmah počnete da uzimate (čitaj: trošite) njihove proizvode i usluge.

Peti stepen (V) bubrežne slabosti je dijaliza i time vas definitivno urnišu, jer do dana današnjeg održavaju tu famu o dijalizi kao nečemu najstrašnijem što živog čoveka može snaći.

I što je najgore: uopšte nisu daleko od istine.

Oni su se već pobrinuli da to tako bude i da to tako ostane.  Depopulacija je prvo primenjivana u dijalizi.

Nikakvih značajnih pomaka u dijaliznoj praksi nema već decenijama, ali to nikoga ne brine.

Jer ta dijalizna nesreća, služi da što bolje proda priču o transplantaciji, a da bi transplantacija opstala potrebno je trošiti mnogo skupih imunosupresivnih „sredstava“.

Iste firme, izdanci Big Farme, isti pojedinci, (pot)plaćenici farmakomafije, donose propise, sprovode lečenje, školuju „stručnjake“, vrše obeležavanja (proslave), šire kampanje i podsticanja tog visokoprofitnog sistema, koji sa zdravljem nema blage veze.

Kako to izgleda u praksi, uživo, dovoljno vam je da pogledate spisak aktivnosti naših Udruženja pacijenata, Udruženja nefrologa, Udruženja sestara, i sličnih dušebrižnika o bubrežnim bolesnicima.

Svi oni gledaju samo kako da se što bolje ugrade u taj sistem.

Jebe se njima za bolesnike.

Pa predstavnici bolesnika su prvi koji su se korumpirali, još to i javno istakli, i ponosno okačili nazive svojih „sponzora“ nad svakom svojom „aktivnošću“.

(Zamislite ironije, da se udruženje bubrežnih bolesnika nazove „Fresenius“?!?).

Nefrolozi, a posebno njihovi šefovi, načelnici i direktori, godinama su smatrali da oni imaju „prirodno pravo“ da budu podmićavani od firmi čiju robu naručuju. Uđite u kancelariju bilo kog od tih nefroloških šefova i naći ćete sasvim sigurno neke knjige, časopise, kalendare, rokovnike, satove ili planere sa oznakama njihovih „sponzora“: Freseniusa, Gambra ili Medikona.  (Tragovi  specijalnih veza).

Možete misliti kako dotični sad gutaju knedle kad im u kancelariju uđe neki (od brojnih) Predsednika udruženja dijaliznih bolesnika, i isto im (povodom Nove godine) ostavi „svoje“ (malo izmenjene) kalendare, rokovnike, časopise i planere, a od istih „sponzora“: Freseniusa, Gambra ili Medikona.

I šta je onda ono što spaja te 2 grupe ljudi?  Zdravstvo?  Ekonomija?  Briga za pacijente?   🙂

A o Udruženjima nefroloških sestara ili lekara i aktivnostima njihovih „stručnih“ udruženja, već smo dovoljno pisali.

Verujete li zaista da u tim „udruženjima građana“ (tako su registrovani) ima ijednog pojedinca koji će odbiti da veruje ili odbiti da slepo sprovodi „obavezujuća uputstva“, „vodiče“, „preporuke“ i „smernice“ koje im je dostavila Big Farma.

Taman posla.

Pa oni su sretni kad te smernice uspešno prevedu.

Njima je drugi stepen engleskog jezika najveći životni uspeh iz domena obrazovanja.

Već sa drugim stepenom znanja engleskog oni mogu da poprilično razumeju suštinu onoga što je u tim smernicama napisano.

A šta im još u životu treba?

Ono što prevedu polako pretvaraju u slajdove, predavanja, „naučne radove“, kliničke vodiče, Pravilnike, monografije i udžbenike, i eto im titula: Mr, Dr, sci, PhD, prof, akademik, master i kremaster.

(Kremaster je termin za onog koji za sobom povlači neko mudo. Nešto kao mentor).

Malo lokalne, političke, rodbinske, i slične podrške, i eto njih na čelu bolnica, klinika, dijaliznih centara. Rektalni speleolozi.

Tu vam znanja nema nikakvoga.

O poštenju da se i ne govori.

Takozvani stručni („naučni“) časopisi potpuno su zavisni od farmakomafije, a da bi kako-tako privukli pažnju čitalaca spuštaju se na nivo tabloida, spremnih i da izmisle kako je nefrolog ujeo psa, samo da bi u opštoj kakofoniji uspeli da iskamče malo znanstveničke pažnje za svoje mudroseranije.

Zamislite naše nefrologe koji su ceo život učili (i sebe i druge) da je AV fistula jedna spojnica na krvotoku koja opterećuje srce, i koji su hiljadu puta videli u svojoj praksi dokaze da je to tako, … ali onda jednog dana …

Ali, onda jednog dana, dođe mama nasmejana …

Dođe iz EU mama i reče: donosim vam vest: AV fistula je u stvari korisna! Za sve. I za srce, i za bubrege, usporava bubrežnu insuficijenciju, i uopšte za sve je dobra. Osvežava, a ne goji. Trebalo bi svi da što pre dobijemo AV fistule, a oni za koje se utvrdi da imaju bubrežnu slabost bar dve godine ranije, da je nosaju…

Dve stotine srpskih nefrologa, samo upijaju. Svaku reč.

Da im nešto ne promakne.

50 godina su pričali i učili druge da je AVF nužno zlo, doduše bolje od PD katetera, a sad im je neko obrisao tu pamet i zalepio novu mantru, i oni ushićeni. (Ne primećuju tehniku: nefrolog ujeo psa).

Vidiš ti Boga ti, kako EU nauka, ne miruje. Preispituje i ruši osnove na kojima smo se vaspostavljali.

E, da juče nisam došao na taj simpozijum (kongres, seminar) ostao bih uskraćen za najnovija svetska „saznanja“.

Ostao bih učahuren u zastarelim, dogmatskim shvatanjima.

Valja nama, preko reke.

Ex oriente lux, ex zapado luxus.  (Desoriente).

O ovoj temi, već je bio naš post: „Da se ne lažemo“ (link) ili „Zašto sve što jest -jest“.

Što reče Brana Crnčević, od Srba što je bilo pošteno i pravedno, to izgibe na Kosovu, solunskim i drugim frontovima, a ovo što je preteklo i što sad bivstvuje, to su sve potomci dezertera i račundžija, po sistemu: meni je moje dupe najvažnije.

Ne zagovaramo, pri tome, gej orijentaciju, mada su i oni dokaz te teoreme.

Jedan je gladni komunista osuđivao one što prodaju veru za večeru, samo zato što on kao ateista nije imao šta da proda.

A stomak traži, svaki dan, sve više, u svakom pogledu, sve raznovrsnije …  

I eto nama Nove godine.

Mi Beograđani je čekamo već od septembra … Od tada nas (pr)osvetljavaju.  I fizički i mentalno.

Ništa značajnije se u našim životima i neće desiti ove i sledeće godine, osim te Nove godine, koja pada baš tu negde na prelazu iz jedne u drugu godinu.

Priča o Novoj godini, je priča o Nadi, koja ne sme da umre, niti da bude smenjena, makar svi mi pocrkali…

Što uglavnom i radimo.

Sretna nam i ova „Nova“ godina.

.

.

4)

U svakojakim šund emisijama, kojima smo zatrpani na svim kanalima, priglupe, ali lepuškaste voditeljke, sagovorniku iskazuju poštovanje sledećim rečima: „Vidi se da ste radili na sebi“.

Eto, nešto u tom tonu, ali mnogo bukvalnije, neka bude naša poruka svim (formalnim ili neformalnim) udruženjima dijaliznih pacijenata:

Moraćete mnogo više da radite na sebi.

Jer, u 2018. godini se planira nastavak privatizacija u dijalizi.

Po sistemu, ono što je društveno, tj. javno dobro, kojekakvim pravnim manipulacijama postaće dobro pojedinaca.

Država će biti pljačkana na zakonitoj osnovi, ali spolja će sve biti našminkano, te pacijenti neće ni osetiti kako im se kvalitet lečenja smanjuje a smrtnost povećava (američki model).

Već sada imamo tendere na kojima se otvoreno piše da će Ugovor biti sklopljen isključivo sa ponuđačem FMC, jer treba li to uopšte obrazlagati, u pitanju su „zatvoreni sistemi“.

Naveliko se šuška i o dolasku još jednog velikog igrača, zna se navodno i koja će Jasna, odnosno koji će otpušteni FMC kadar, ući u tu veliku igru, a pretpostavlja se i ko bi trebao da najebe.

Osim pacijenata, koji će najebati, izgleda, u svim varijantama.

Počeće i druga sezona popularne serije (koja još nije snimljena) „Senke nad Dijalizom“. Gledaoci koji još nisu shvatili ko je „Kaluđer“ u srpskoj dijalizi, ko je „Krojač“ srpskog dijaliznog Pravilnika, ko je ukrao Longinov konektor, ko su Thule-nefrolozi, kakav je kozak bio Gorbunov, ko je po činu najveći vojni nefrološki peder, zašto dijalizne pacijente još uvek drže u Jatagan-salama, koga je iskopao Fresenijus, zašto dijalizni Tane ne privodi Stavrine medicinske sestre, zašto je Niški u stvarnosti negativan lik, kako je gazda Kiro sa Farmalogikom pobedio Alimpija Mirića na tržištu koncentrata, gde su izolovali srpskog dijaliznog prestolonaslednika i koju su mu karakteristiku prikačili – sve to i još mnogo više, saznaćete samo, ako ostanete naši redovni čitaoci i saradnici.

Mi sa toliko strana osvetljavamo dijalizu, da će sve senke nestati.

(„Naše će senke lutati po dvoru, plašiti gospodu …“ – predviđao je jedan austrijski pacijent).

A za kraj:

O, divna, ti divna …. Noći besana.

https://www.youtube.com/watch?v=OHT7SzcnqAQ

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

.

_________________________________________________

_________________________________

_________________________________________________

Šta je istina o lampi za AV fistule?

Još jedan post koji će vam osvetliti važan životni problem

Šta je istina o lampi za AV fistule?

Poštovani čitaoci,

prema meilovima koje smo dobili na naše kontakt adrese, najviše vašeg interesovanja izazvala je tema navedena u naslovu ovog posta.  I to je sasvim u redu.

Zna se da je pristup za dijalizu navažnija stvar u životu dijaliznog pacijenta (life line).

Bez pristupa za dijalizu, nema ni dijalize, ni života za dijaliznog pacijenta.

Samo najsrećniji među nama mogu se pohvaliti dobro napravljenom, dobro razvijenom i dobro korištenom AV fistulom.

Dobro napravljena AV fistula je pojam koji zavisi uglavnom od vaskularnog hirurga.

Dobro razvijena AV fistula je pojam koji zavisi uglavnom od kvaliteta krvnih sudova pacijenta.

Dobro korištena AV fistula je pojam koji zavisi uglavnom od dijalizne sestre ili tehničara.

Kompletno dobra i kvalitetna AVF (sa sva 3 aspekta) ne bi trebala biti nikakav problem za redovno punktiranje (bodenje) 3 ili 4 puta nedeljno, za hemodijalizne tretmane.

Takve fistule su (pisali smo već o Pravilu šestice): najmanje 6 mm široke, manje od 6 mm ispod kože, stare su više od 6 nedelja, imaju protok najmanje 600 ml/min, imaju dužinu za najmanje 6 cm rastojanja među iglama, itd, ukratko: idealne fistule.

Ipak, pošteno govoreći, malo je takvih fistula.

Svi smo svedoci kako se, i koliko se, pojedine sestre muče, da dobiju krv u fistulnu iglu, pa bodu, guraju, povlače, aspiriraju, ali krvi nema. Većina pacijenata okreće glavu, da ne gleda uopšte na tu stranu, pa kud puklo da puklo, a puca uvek (i samo) po pacijentu.

Radi lakšeg praćenja ovog teksta dužni smo par objašnjenja, koja ne znaju ni neki nefrolozi, a o sestrama ili pacijentima i da ne govorimo.

Već ste verovatno i primetili da svi, i pacijenti i sestre i doktori, govore pogrešno: punktiranje AV fistule.

AV fistula je SPOJNICA. Spojena su 2 krvna suda, arterijski (čvrst, mali promer, ali veliki protok) i venski (mekan, veći promer, ali mali protok).

Posle određenog vremena (4-6 nedelja) venski deo postaje šireg promera, većeg protoka i čvršći.

I taj deo se punktira.

Punktira se dakle: FISTULNA VENA, a ne AV fistula, niti arterijski deo AV fistule.

Štaviše, prva igla, mora biti oko 6 cm udaljena od same anastomoze, odnosno šava, koji spaja arterijski i venski krvni sud.

Ta prva igla zove se arterijska (crvena) igla i služi da povuče krv u aparat, a sledeća igla (koja će biti iznad nje, tj. bliža srcu), služi da vrati krv iz aparata, pa se ta igla zove venska (plava) igla, iako je u toj igli prečišćena arterijska krv – ali obe igle su u fistulnoj veni!

Zato kad god čujete nekog da govori o bodenju ili punktiranju AV fistule, znajte da taj „stručnjak“ ne misli zaista da bode AV fistulu, nego Fistulnu venu, ali mrzi ga da govori ispravno i najradije vam pokaže prstom ili iglom, pravac i područje u kom će da bode.

Rekosmo već, dobre fistulne vene su debele kao prst, izbočene su i vide se golim okom, tako da i bez opipavanja, svako može da plasira iglu u dobro razvijenu fistulnu venu.

Ali, šta kad je fistulna vena nevidljiva, smeštena duboko ispod kože, tanka i slabo se palpira?

Katastrofa.

Ko je imao takva iskustva, zna o čemu je reč: isusovske muke.

Sestre tada bodu naslepo.  Na intuiciju?   Napamet?

Guraj, buši, pa ako se pojavi krv u providnom nastavku igle, pogodila si, ako ne: šaraj malo!

Tako ih uče.

Retko ko odustaje, bez najmanje 3-4 „pokušaja“.

Neke sestre odmah odustaju, zovu doktora, ili glavnu sestru (kao da ovi bolje punktiraju, zato što su glavniji), onda se neko seti da predloži Doppler pregled, neki traže rentgen fistulografiju ili angiografiju, neki odmah traže da se pacijentu plasira centralni venski kateter (CVK), ali štagod da se desi, od fistule se „dižu ruke“ i pacijent oseti da mu je lečenje, a time i život, opet doveden u pitanje.

Uglavnom, muke, koje je teško opisati, onome ko ih sam nije doživeo.

A za one koji nam ne veruju ili nemaju svog iskustva, preporučujemo izvanredan tekst našeg saradnika iz Niša: https://dijaliza.wordpress.com/2016/04/22/zasto-biti-na-dijalizi-znaci-biti-otpisan/ (text koji Ljubinko, predsednik SOBIRSA, se nije usudio objaviti u svom „Dijaliza“ časopisu).

Od navedenih ultrazvučnih i drugih snimanja sestre nikad nikakvu korist nisu dobile, niti im je išta posle gledanja tih snimaka i izmerenih brzina bilo lakše pronalaženje fistulne vene kad se vrate pacijentu. Teško pristupačna fistulna vena će ostati problematična i za najveštije sestre, a i takve sestre će po pravilu ostati teško pristupačne za sve brojnije pacijente sa teško pristupačnim fistulnim venama.

Ali, pre ravno 3 godine, na jednom nefrološkom predavanju, o problemima u srpskoj dijalizi, jedan iskusni dijalizni nefrolog je prvi put pomenuo i prikazao 2 slajda sa „lampama za lakše pronalaženje fistulnih vena“.

Nikada pre, a bogami ni posle, niko u nefrologiji i dijalizi ove i susednih nam država, ne pomenu ovu tehniku.

Koska je tada bačena i dijalizni pacijenti su se počeli raspitivati okolo, došavši naravno i na ovaj sajt, a ovaj sajt je, treba li na to uopšte i podsećati:   i dalje jedini objektivni, nezavisni i neprofitni sajt za sve dijalizne pacijente „Regiona“ (da se ne hvalimo više, jer u ovakvoj konkurenciji … i nije teško biti jedini).

Slutimo, nažalost, da će nas neki prepisivači odmah pokrasti, na primer redakcija časopisa Nefro, kao i mnogi drugi sajtovi i pojedinci, koji jedva čekaju da „od reči do reči“ iskopiraju naše lekcije, potpišu ih kao svoje ili, u najboljem slučaju, i ne pominju odakle su to ukrali.

I pored takve prakse, nismo odustali, jer vi koji nas redovno pratite znate već ko je kakav u našoj dijalizi.

Zamolili smo dakle, dva naša mlada nefrološka saradnika, da prekopaju ceo internet, sve nefrološke knjige, časopise i brošure, i saznaju nam sve o tim lampama: vredi li to šta, kako to uopšte radi, gde se to može nabaviti i pošto su.

Posle jednomesečnog istraživanja, rezultate ćemo vam prepričati, a ostavićemo svakom čitaocu, da sam izvede sopstvene zaključke.

Lampe za lakše uočavanje vena, engleski izraz „vein viewer“, ili za lakše pronalaženje vena, engleski izraz „vein finder“, prvi put su se pojavile negde oko 2006. godine.

U stručnoj medicinskoj (uglavnom sestrinskoj) literaturi počele su se pominjati negde oko 2011-12. godine, a u Srbiji se, kako rekosmo, za njih saznalo 2014. godine i još uvek su ostale „neotkrivene“.

Ove lampe su, kao što i pretpostavljate, napravljene za potrebe medicinara čiji je posao da SVAKODNEVNO bodu vene: laboranti, transfuziolozi, radiolozi, anesteziolozi i mnogi drugi tehničari i sestre, koji vade krv pacijentima ili im daju infuzije, antibiotike i sličnu vensku terapiju.

Lampe su dakle primarno namenjene za OBIČNE vene: prirodne (nativne) vene, ne fistulne vene.

Prirodne ili nativne vene su kod mnogih ljudi, posebno kod onih koji se ne bave fizičkim poslovima, kod dijabetičara, a naročito kod žena ili kod dece: slabo razvijene, teško se nađu i pod poveskom, bez obzira na sva stezanja mišića, sklekove i druge trikove kojima se laboranti služe da bi pacijentu naterali krv u iglu.

E, za takve slučajeve, konstruisani su uređaji – lampe za pronalaženje vena.

Na kom principu rade ove lampe?

Princip rada im je veoma jednostavan. Neko je (najverovatnije slučajno) otkrio da hemoglobin, crvena krvna belančevina u eritrocitima, apsorbuje (upija) određeni deo svetlosnog spektra koji je najbliži takozvanom „infra-red“ spektru, tj. infracrvenoj svetlosti.

Kad se sa takvom svetlošću obasja podlaktica pacijenta onda svetlost iščezne na područjima ispod kojih protiče krv, a okolna koža svetli. Tako se kao na negativu vidi venski crtež podlaktice i više nije problem tačno videti gde se koja vena uliva ili spaja sa drugom venom.

Svetlost je potpuno bezbedna, rukovalac može čak izabrati i boju svetlosti, žutu, zelenu ili belu, zatim bira dubinu prikaza venskog krvotoka, kao i jačinu svetla u odnosu na dnevnu svetlost i uslove u prostoriji, a može i zalediti sliku venskog crteža i pohraniti je u kompjuter.

Skraćenje vremena rada, kao i preciznost pronalaženja krvnog pristupa pomoću ovih lampi povećava se u proseku za duplo, u odnosu na rad bez njih. Pomoću ovih lampi može se u realnom vremenu direktno posmatrati curenje krvi pored vene, odnosno može se uočiti stvaranje krvnog podliva (hematoma), a isti problem se može proveravati i dokumentovati, ako je nastao posle tretmana. Lampa je relativno lagana (0.7 kg), može se držati jednom rukom, a ima i pokretni stativ na koji se može postaviti u fiksni položaj.

            

Očigledno, već iz ovih prvih objašnjenja, jasno vam je da je ovakva lampa odličan izbor za sve naše laboratorije (po domovima zdravlja, bolnicama i klinikama), za sve tehničare koji skupljaju krv dobrovoljnih davalaca, za sve anesteziologe u hitnim i urgentnim službama, koji moraju BRZO pronaći venu i postaviti neku plastičnu braunilu, odnosno obezbediti venski put za dalju terapiju. Sa ovakvim lampama smanjuje se čak i potreba za braunilama, jer su lampe garancija da će sestre uvek i lako naći venski put, pa braunile i slične plastične cevčice ne treba dugotrajno ostavljati u venama zbog opasnosti od sepse, tromboze, perforacije ili tromboflebitisa vene.

Ipak, koliko je nama poznato, nijedna od naših zdravstvenih službi još nije nabavila te lampe. Neka nam se jave, ako smo se o nekog ogrešili, ali kažemo: koliko je nama poznato, u ovoj državi još niko nema iskustva sa lampama koje su po definiciji namenjene za njih.

           

E sad, šta je sa fistulnim venama u hemodijaliznih pacijenata, ima li igde opisanih korišćenja ili bilo kakvih iskustava sa ovim lampama u nekom dijaliznom centru?

Rekli smo već, ono jeste da bi dobre fistulne vene trebale biti kao prst debele i da se mogu punktirati bez problema, ali apsolutna je činjenica da nisu sve takve i da ima dosta dijaliznih pacijenata, a posebno žena i dece, kojima su fistulne vene gracilne, teško vidljive i slabo palpabilne (i pod poveskom), pa su promašaji, cepanje tkiva i krvnih sudova, krvarenja, hematomi i infekcije, neizbežne komplikacije u takvih pacijenata.

Ali, može li lampa za lakše pronalaženje vena da prikaže fistulnu venu koja je loše pozicionirana, tj. venu koja je potkožno dublje od 6 mm?

To je pravo pitanje koje interesuje sve dijalizne pacijente koji su se raspitivali o ovim uređajima.

Tačan odgovor, do kojega smo došli dugotrajnijim pretraživanjima, glasi: većina ne može!

Da budemo precizniji: na tržištu već postoji stotine primeraka tih lampi, kineski i drugi kopiranti ih štancuju već i za 50 evra po komadu, ali većinom je to obično smeće i uglavnom služi da prevari kupca i izvuče mu pare (mala, ali sigurna zarada).

Ali, da ne prevagne potpuni pesimizam, postoje i zaista kvalitetne lampe za prikaz vena.

Nažalost, one su izgleda i sa žešćom cenom (2-5 hiljada evra).

Nije problem da se jednostavnim pregledanjem tehničkih karakteristika uverite koja lampa može prikazati vene na najvećoj dubini? I koja je to dubina?

Mi smo pronašli samo jednog proizvođača koji ima u ponudi lampu koja „vidi“ krvne sudove i na 10 mm ispod kože, garantuje za tu dubinu, a tvrdi da ih može pronaći i do čak max. 15 mm dubine.

Znate šta, to su već cifre i za dijalizni respekt. Svaka fistulna vena koja je 10-15 mm ispod kože je za svaku sestru problematična, da se ne lažemo.

Princip rada ovog sajta je da ne reklamiramo nikoga (ako možemo, radije kritikujemo), ali toliko mnogo je bilo pitanja pacijenata (čak i sestara) gde imaju i pošto su ove lampe, da ćemo ovaj put morati ići do kraja i pomenuti i ime firme, naziv distributera, marku proizvoda, ama baš sve, osim cene. Mi para nemamo, donacije i prihode ne skupljamo (sve radimo volonterski), pa za cene ne smemo ni da pitamo, niti smo hteli da za te informacije zovemo prodavnice.

Ali, naši čitaoci i/ili saradnici, za koje znamo da imaju sopstveni biznis, a istovremeno su i dijalizni pacijenti (Rođa, na primer), sada mogu slobodno da se raspitaju i da na licu mesta saznaju vredi li njima to za nabavku ili ne.

(U motivisanost državnih ili privatnih dijaliznih centara za nabavku nečega što bi olakšalo život dijaliznim pacijentima, opravdano sumnjamo. Kao što već znate, imamo i dobro debelih razloga za to. Stručnjake koji ne slede farmakomafijaške interese, volontere koji nama pacijentima pomažu, te ljude šefovi odmah smenjuju, kažnjavaju ih, ili ih neprestano šikaniraju, podmeću im afere kako bi ih otpustili ili najurili sa posla. A celo društvo kao vrvi od kojekakvih zaštitnika ljudskih prava, prepodobnih pomagača uzbunjivača, protivnika mobinga i sličnih lažnih demokratizatora, ali upitajte se iskreno: znate li ijednog živog ili zaštićenog svedoka koji će makar i pod izmenjenim identitetom preživeti svedočenje protiv Big Farme i njenih jataka. Za takvog još niko nije čuo. Izvinjavamo se na ovoj maloj digresiji iliti skretanju sa teme, ali realno: ko još danas brine o interesima dijaliznih pacijenata, osim nas nekolicine anonimusa sa ovog sajta).

Zbog negativnih asocijacija na Iluminate, nismo za lampe koristili izraz venski iluminatori, mada u literaturi možete naći i takve izraze.

Dakle, firma koja nudi Lampu za pronalaženje vena sa najboljim performansama, zove se: „Christie Medical Holdings“. Iz Memphisa je, Tennessee, SAD.

Njihov najbolji proizvod je lampa model: „VeinViewer Flex“.

Da je ta lampa predviđena da prikaže i krvne sudove koji su na većoj dubini, prikazali smo vam na slici dole i ekranprint fotografiju časopisa u kojem je objavljena pomenuta tehnička specifikacija.

Da ni nama nije jasno kako i koliko je lampa u stanju da razlikuje arterijske od venskih krvnih sudova, to priznajemo, jer i u prospektu stoji da ta procena mora da bude zasnovana na znanju i iskustvu posmatrača, tj. korisnika.

Na kraju, reći ćemo otvoreno i sledeće: još nismo našli nijedan stručni rad iz bilo kog dijaliznog centra o iskustvima u korišćenju ovih lampi, ali da ne mislite da uopšte nisu ni predviđene za korištenje u dijalizi, navešćemo vam ekranprint foto-dokaz da proizvođači navode i dijalizne centre kao institucije za koje je ovaj proizvod namenjen:

Obzirom da se radi o američkoj firmi, da se vi ne mučite, pronašli smo za vas i naziv nama najbližeg distributera, tj. firmu preko koje se ova lampa može naručiti i nabaviti.

Nama najbliža predstavništva nalaze se u Austriji: „Greiner Bio-One“ iz Kremsmünstera (www.greinerbioone.com) i u Grčkoj: „Invitromed“ iz Atine (www.invitromed.gr).

Eto, to bi bila puna i kompletna istina o lampama za AV fistule.

Kako se to obično kaže, to je „Sve što ste oduvek želeli da znate o lampama za AV fistule, a niste imali ili smeli bilo koga da pitate“.

Sada znate sve o tome.

Pa dalje sami procenjujte.

Onima koji smatraju da ovo uopšte nije bila tema vredna pomena, želimo više sreće drugi put, kad ponovo budemo odlučivali o izboru stručnih poglavlja.

Ono u šta smo sigurni jeste: zaigraće stenoza (i tromboza) i pred njihovom fistulom.

Pitaće ih hematom gde im je bila lampa.

I da je nema, trebalo bi je izmisliti.

Ko drukčije kaže, kleveće i laže.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

korisni video prikazi:

https://www.youtube.com/watch?v=OlsohMj_IVA

korisni video prikazi:

https://www.youtube.com/watch?v=KZGrQZSF1xY

.

korisni linkovi:

https://www.christiemed.com/products/veinviewer-models/veinviewer-flex

https://sr-rs.facebook.com/VeinViewerFlex/

DiaBloG – 2017

.

______________________________________________

______________________________

______________________________________________

Senke nad Dijalizom

Hronika Dijaliznih Dešavanja (nastavak)

Ne volim jesen

ne volim kad pada lišće zlatno,

Ne volim centar za dijalizu,

a ne voliš ni ti verovatno.

M.I.

.

Poštovani čitaoci,

Jedini nezavisni dijalizni sajt, u ovom delu Evrope, a i šire, nastavlja da vam donosi najnovije vesti, analize i komentare Dijaliznih Dešavanja, na način koji nećete naći nigde više: pošteno i nepristrasno, a nadasve duhovito i beskompromisno.

Sve dok nas budete čitali, znaćete da u našem okupiranom Dijaliznom Društvu postoji iskra slobode koju još nije ućutkala velika dijalizna farmakomafija i njihovi (pot)plaćenici.

Big Farma koja kroji našu sudbinu, uljuljkala se dosadašnjim uspesima, smatra da je pok(o)rila sve dijalizne segmente (pacijente, doktore, sestre, političare, ministre, sudije i tužioce), ali, mi ne bi bili mi, ako na neprijatelja ne bi udarili baš sada, kad je najjači i kad misli da je najsigurniji.

Samo nas pratite.

Iz dana u dan, iz godine u godinu, čitanost nam sve više raste, i ta čitanost nije samo dokaz poverenja, nego je i obaveza, obaveza da nastavimo i budemo još oštriji u borbi za kvalitetnu dijalizu.

I evo nas opet, sa dijaliznim aktuelnostima, problemima i dilemama.

Ko je Kaluđer srpske dijalize? Kakva je veza između najveće privatne čistionice krvi zvane FMC i svinjske Big farme zvane Yuhor? Kome ili čemu 3 miliona evra, ako čovek ne zna s padeži? Ko su četiri jahača farmakolipse u srpskoj nefrologiji i dijalizi? Zašto su svi Predsednici udruženja pacijenata doživotni predsednici, a život im nije lak? Od koga kradu Frezenijusovi lekari kad rade za Miška? Za kim zvona zvone, a stanuje na vračarskom pašnjaku šeste kategorije? Zašto svaki rat protiv Nemaca započnu Srbi iz Republike Srpske, a završe Rusi? Da li je ubica pevačice pre nasipa viđen pored jednog dijaliznog centra? Hiljade drugih misterija, nelogičnosti i nedostataka dokaza ostalo bi pod nerazjašnjenim okolnostima da nije ovog sajta i vašeg prava da znate sve, a ne želite da promenite ništa. (Opa, počele i samokritike).

Za početak otkrivamo vam najpopularniji srpski dijalizni vic leta gospodnjeg 2017:

Doš’o Sveti Petar u Beograd i kaže doktorki Nadi: Nado gde ti je ovde put za Čačak?

A Nada mu kaže: Mani me se Petre, ja sam predsednik stručne komisije za dijalizu.

Na to njoj Sv.Petar podvikne: Pričaj, inače ne’š otići u raj!

  • E neš ni ti u Čačak!!!

Ko se zadnji smeje, nije čitao našu prethodnu hroniku.

Dakle, poštovani čitaoci, odvežite se, polećemo.

Nastavljamo tamo gde smo u prethodnoj Hronici Dijaliznih Dešavanja stali.

A stali smo, u Čačku.

Prvi kompletni dijalizni tender u istoriji srpske dijalize, desio se ove godine u Čačku. Da bi se izbeglo muljanje i nameštanje cena pri nabavkama brojnih pojedinačnih dijaliznih komponenti (a sve pod izgovorom da se mora nabaviti originalni materijal samo od proizvođača dijaliznih aparata, „zatvoren sistem“) jedino rešenje je bilo raspisati nabavku celokupnih trogodišnjih tretmana, sve sa aparatima, servisom i potrošnim materijalom. Tako je razbijen monopol, zvani „zatvoreni sistem“, tvrđava monopoliste koji je prvi ubacio svoje dijalizne aparate u 90% srpskih dijaliznih centara, još pre pola veka.

Kada bi ovo bila ona čuvena serija „Grlom u jagode“, onda bi, znate već, dokumentaristički narator, uz nostalgičnu muziku Zorana Simjanovića, pripovednim tonom, na kraju, rekao nešto ovako:

„Te 2017. godine, predsednik Tramp je inaugurisan i istraživan, Putin i Asad su pobedili u Siriji, Katalonija je proglasila nezavisnost, Kim Džong Un je ispaljivao rakete, a u Čačku je prvi put organizovan kompletan tender za dijalizu“.

Kao što smo i naslutili, bio je to tek početak.

Vrhunac je postignut u Ivanjici.

.

ŠTA SE DESILO U IVANJICI?

Ivanjica je do sada bila poznata po krompiru, a Arilje po gaćama. Odnosno, donjem vešu. Sad, ako radi fokusa na Ivanjicu, odbacimo gaće, imaćemo slagalicu: dva krompira, jedan dijalizator, i … šta je konačno rešenje: Kuratorijum? Skočko? ili Asteriks?

Ne, mi imamo reč sa osam slova: Surdialiks.

Odnosno, kako nabaviti kvalitetnu dijalizu, a da ne ostaneš bez gaća, potez može biti samo jedan: uraditi sve kao i Ivanjica. U širem smislu reči, kao Čačak i Ivanjica.

Jesu l’ ovo dva tendera?

Jeste to su dva tendera!

Je li ovo prava mera?

Jeste to je prava mera!

Dva tendera alal vera,

samo Nada tera kera.

Dva tendera prava mera,

monopole ko god gura

njemu dojde smrtna vura!

Mnogi ne znaju, ali Ivanjica je opština koja je među prvima u Srbiji proglašena za varoš, odmah posle Beograda. Među prvima je dobila hidrocentralu (1911), a 1912. i prvi fudbalski klub (Javor), da bi sada 2017, prva imala potpuno nenamešteni tender za dijalizu.

Zašto je Ivanjica konačno rešenje i pravi primer za sve naše dijalizne tendere?

Zato što je Ivanjica potpuno otvorila tender, bez ikakvih preduslova i poduslova.

Bez ikakvog nameštanja, zvanog „specificiranje“ ili „isključivo od proizvođača“ odnosno „po tipu mašina“ – mašina koje smo ovdena zatekli poslednjih 50 godina …

Портал јавних набавки

Портал јавних набавки

Nadamo se da ovo čitaju i oni ljudi koji druge ljude šalju u zatvor. Po opisu posla.

Ako i sami nisi saučesnici u dosadašnjim nečasnim nabavkama opreme i materijala za dijalizu, sad im je potpuno razjašnjeno gde je kriminal i kako se vrši.

Svi koji ne raspišu tender da se postigne najniža ukupna cena kompletnih dijaliznih tretmana, sve sa tehnikom, servisom, održavanjem i potrošnim materijalom, su kriminalci. Tačka. Kraj priče.

Oni koji raspišu nabavku pojedinih dijaliznih materijala i naznače da mora biti „original“ prema tipu mašine, tj. da je to uslov da bi mašina funkcionisala, znači da žele izbeći konkurenciju i da su nabavku već dogovorili, tendera tu nema..

Onaj direktor koji napiše da želi „zatvoreni sistem“ ne može ostati na slobodi.

Jedini „zatvoreni sistem“ koji država treba da mu obezbedi jeste Zabela ili Padinska skela.

Ako nismo u pravu, neka onda nas privedu zbog „uznemiravanja javnosti“ ili zbog „nanošenja štete poslovnom ugledu“ monopolista?

(Jedna digresija: Zamislite samo drskosti da dijalizna firma kojoj se sudi zbog masovnih trovanja ili ubijanja pacijenata, ovde u Srbiji govori o svom poslovnom ugledu i traži zaštitu države i političara. I ne samo države i političara, nego i podzemlja).

Jeste li se ikada zapitali zašto nikada niko neće da se upusti u borbu protiv farmakomafije?

Znate li ijednog živog ili „zaštićenog“ svedoka protiv farmakomafije?

A svi smo svedoci šta rade.

Zato,

vi koji kliknete na naslov „saznajte koji ste Karamazov“,

proverite prvo da niste Idiot.

.

KONGRESIJADA  ili  TELEMEDICINA

U današnjoj medicini, sve se može dovoditi u sumnju, samo je jedno sigurno: edukacija im je kontinuirana. Čak im je i skraćenica ista na svim jezicima: CME!

CME na jeziku Big Farme i turističkih agencija, znači: Continuirana Medicinska Edukacija.

Glagol koji se izvodi iz te skraćenice, ne odnosi se međutim, na medicinare, nego na pacijente.

Glagol glasi: UCMEKATI.

Tek kad se dobro edukuješ, obučiš, onda možeš i da ucmekuješ.

Jedan (relativno) mladi nefrolog, sa osmehom je saopštio kolegama svoj životni stav: „Kažem vam ja, samo mrtav pacijent je dobar pacijent“. I niko mu nije protivrečio. Toliko se to umislilo. Toliko su oni kojima je posao da leče ljude poverovali da oni nisu ljudi.

Normalan čovek, bi se do sada već morao zapitati: kome danas, u 21. veku, u doba kada informacije i znanja oblete planetu brzinom svetlosti, kada su sve knjige i časopisi postali elektronski, kome treba edukacija po hotelskim sobama i to u poznatim turističkim destinacijama?

Pa, operacije se danas vrše sa udaljenosti od hiljadu kilometara i svi smo već čuli da se to zove telemedicina.

Zašto se naši doktori, sestre, bolničari i serviseri guraju po hotelima u najpoznatijim turističkim destinacijama? Da bi razmenjivali svoje sekrete? Tajne svog zanata.

(na engleskom sekret je tajna, prim.dr.sc).

Ne, razlog je daleko prozaičniji.

Opet je kažu, u pitanju telemedicina. Medicina za telad.

Naša se telad ne daju odbiti od sise.

Oni su deca Big Farme, svete krave, kojoj niko ne može ništa. Ni države, ni pojedinci.

Bog sveti ne može pobrojati i popisati sve kongrese koji su se desili samo od našeg poslednjeg obrušavanja na ovu elementarnu nepogodu.

Tako su na primer, dijalizne sestre i tehničari pokazivali jedni drugima svoja znanja i iskustva u Soko-banji, čudotvornoj banji gde dođeš star, a odeš mlad.

Valjda zbog toga njima su se prišljamčili (zna se i o čijem trošku) i neki penzionisani doktori, a oni koji su imali mnogo do penzije, poveli su još i svoje stare majke, sestre i ostalu rodbinu (o onom istom trošku), da provere propagandu o toj Banji.

„Sponzori“ se ponovo nisu krili, štaviše, ponosno su istakli svoje štandove, prospekte, mašine i uređaje, a njihovi predstavnici bili su među najraskalašnijim, po naučnom skakanju na stolovima (u taktu muzike za ples).

Naslovi radova poput: „Uloga medicinske sestre u dijagnostici i lečenju paraproteinemije lakih lanaca“ toliko su prikovali pažnju publike (kao da su u pitanju teški lanci), da se pojedini učesnici nisu mogli osloboditi tih stega skačući u disko klubu do 5 sati ujutro. Na stranu to što niko živi ne zna kakva je to posebna uloga sestre u dijagnostici i lečenju paraproteinemije, ali svi su znali da je „rad“ samo formalnost koju treba ispuniti da bi se došlo i uživalo na „kongresu“.

Iako su se recepcioneri u čudu pitali zašto sestre za par dana boravka vuku po 2 kofera garderobe, vremenom sve se brzo razjasni. Koferi jesu bili teški, ali je oblačenje bilo vrlo oskudno, i očigledno postoji nepisano pravilo da se svakih 15 minuta moraju obući nove krpice, kako bi se ostalima pokazao svoj seksepil.

Seksepil je reč za ono što sekama stoji kao piletu sise.

 

U Sarajevu je bio Balkanski kongres nefrologa. Nema kaki gi nema: balkanski, podunavski, makedonski, srpski, hrvatski, bugarski, evropski, azijski, severnoamerički, južnoamerički, svetski, nije ni bitno, samo plaćaj voljena firmo! Nauko, eve nas!

Da ne mislite da su kod nas (ovde na sajtu) neke firme jednakije od Freseniusa, prozvaćemo mi sada i glavnog „sponzora“ sarajevskog „naučnog“ skupa, a to je bio, nećete verovati: Nipro!   Da, da, Nipro.

Japanski Nipro za čiji smo dolazak u Srbiju mislili da će srušiti monopol Freseniusa. (Nije greh reći, da smo i navijali, za pravdu). E, sad, šokantno otrežnjenje …

Zar i Japanci, sine Mitre? (Japanci su dosad bili: sine Morbo).

Šta reći?

Verovatno je to na izvoru i bio japanski Nipro, ali dosta se tu vode zamutilo, dok hotelom Holiday Inn nije potekao bosanski Nipro, sa izvesnim Mevludinom (ili tako nekim behabijom), čija je memorija kontanja glasila vako: kad’ mogu ba Švabe da Srbima uvaljuju Fresenius opremu po skupe pare, mogu i ja koju marku da obrnem na japancima u Federaciji, jašta bolan, valja se.

Kongres je i ovaj, mašala, bio dobro posjećen, a i na svakom predavanju bilo je najmanje 3-4 slušaoca, računajući predavača i onog mučenika što pušta slajdove.

Da li su u naučnom smislu pojedini učesnici ostali osunećeni, ne znamo.

Hotel je naravno bio u centru grada, vreme je bilo „lijepo“, pa su naučnici izašli da čuju kako srpski zvuči na bosanskom. Ili bošnjačkom, bem li ga, stalno mu menjaju ime …

Djevojke u Sarajevu se podstiču da nose burke i imitiraju Bliski Istok, a devojke u Beogradu se podstiču da nose tetovaže i pirsing, kako bi imitirale Daleki Zapad.

I u tome je naša jedina sličnost sa bivšom braćom. U toj slobodi za koju smo se generacijama borili, kako bi konačno svima pokazali da mi ne pripadamo istoj ljudskoj rasi.

Da smo budale svoje vrste.

.

OSTAVKE, SMENE i PROMENE

Desiše se, nekako naglo i neočekivano, promene rukovodstva u nekoliko nefroloških ustanova.

Kibiceri iz kojih progovara žal što nisu i učesnici, traže da prokomentarišemo i te događaje.

Naročito odlazak Doktora Naumovića, sina Doktora Naumovića.

Direktora krovne nefrološke ustanove u Srbiji (kakav krov, takva i kuća).

To je kažu, nezvanična pozicija Prvog nefrologa Srbije (PNS).

Ipak, kao i u slučaju Hrvatčevićevog odlaska iz Freseniusa, mi nemamo razloga za likovanje, jer ljudi, pojedinci, odlaze, ali sistem ostaje. Isti.

Politički se dođe, pa se politički i ode.

Iako se u par naših postova pominjalo i njegovo ime (oko nekih tenderskih nameštanja na republičkom nivou), o Naumoviću nećemo reći ništa. O bivšima, kao i o svim otišlima, neka bude mrtva tišina.

Teško je samo, ne prisetiti se proročanske rečenice, jednog „nazovi“-stručnjaka (ovo „nazovi“ znači da tu stavite neke od onih njihovih skraćenica kojima se da prostite kite), koji je još pre 3 godine predvideo ovakav rasplet u vrhu srpske nefrologije.

A rekao je, doslovce ovako: NADA VAS NEĆE OSTAVITI, ALI AKO VAM ONO I PADNE NAUM, DOBIĆETE ĐOKU.

Suština je u tome da na kraju svi dobijaju ĐOKU.

Faustovski podanici Big Farme, pravo iz njenih inkubatora idu za položajnike srpskih nefrologija.  Ima li igde izuzetka koji ne potvrđuje pravilo?

Ono što omogućava ovakav rasplet događaja jeste, ako i to nije sramota reći, sistem.

Sistem koji ostaje isti.

Sistem koji je pogrešan.

Sistem koji počiva na negativnoj selekciji, na kurvama i klanovima, na lobijima, intrigama, lažima, spletkama, ogovaranjima, podmetanjima, prevarama, … na sili, pohlepi i strahu.

Sve nesrećne nefrologije liče jedna na drugu: svaka ima svog Sušu, svog Škaću, svoju Ljilju ili Marinu, svoje Violete ili Kravljače, svog Jovana i svog Milana …

Naravno, imaju i Nadu, svi imaju Nadu, ili svi misle da imaju Nadu, ali Nada misli samo na sebe i želi da umre poslednja …

Sad, upitaće neko, a srećne nefrologije, jesu li one, svaka na svoj način srećne?

Odgovor našeg „nazovi“ stručnjaka bio je brutalno iskren:

Srećne nefrologije ne postoje.

Čak nema ni sretnih portala, sajtova, ni blogova o nefrologiji ili dijalizi.

Niti sretnih dijaliznih hroničara.

Navodno je još u XX veku, o tome napisao, jedan znameniti srpski pesnik, sledeću misao:

„Da si sretna pisala mi ne bi“.

.

OBELEŽAVANJE

U Srbiji postoje profesionalni obeleživači. Markeri, ili čmarkeri, takoreći.

Uvuku se nekome, nekima, udruže se u udruženja, sretnu se, onjuše i: obeležavaju.

Svi znamo kako najbolji čovekov prijatelj obeležava teritoriju.  Zapišavanjem.

A kako to rade najverniji prijatelji pacijenata?  Isto?  Zapišavanjem?

Pa, ne baš. Malo je sve to organizovanije i svečanije.

Izađe se za govornicu, pomenu se neki datumi, neke cifre, obeća se par poboljšanja, i tek onda se kaže: ko je za, nek digne nogu.

I obeleže.

Kao što su nekada u Srbiji bile profesionalne narikače, koje si regularno mogao da unajmiš, danas postoje profesionalne žene u crnom i profesionalni obeleživači u belom.

Kažeš im, na primer, da obeleže evropski (ili svetski) dan transplantacije bubrega, i oni ti odrade. Na stranu činjenica što su reči evropski (ili svetski) i transplantacija u negativnoj sprezi sa imenicom Srbija, ali ko te pita za odgovornost, važno je obeležavanje.

Niko od naših stalnih saradnika ne htede da ode na, ijedno u nizu takvih dešavanja, ali smo ipak, na jedno od tih dešavanja nagnali našeg najnovijeg člana redakcije, mladog i beskompromisnog izveštača, koji je takođe i NKVD agent, poznat pod kodnim imenom Mitar iz Dubiča, mlađi brat Mustafe Golubiča, Apisov posinak.

Trebalo je imati jak želudac i dosta hrabrosti pa se uvući tako duboko u neprijateljske redove, te je  Mitar iz Dubiča celo vreme pod jezikom držao tabletu Nifelata, ako ga uhvate …

Na sreću, nije otkriven, i evo Mitrovog prvog izveštaja, u originalu:

Осми септембар, 2017, Трибињање о трансплантацији у Коларцу. Након уводних докторских излагања и говоранција о значају трансплантације, донорских картица, проблемима у разговорима са породицама потенцијалних давалаца и како би требало донети нови закон по узору на шпански модел који су Хрвати само  препевали, итд, итд. започне и дискусија.

Та хрватска обрада шпанског закона довела је у недоумицу неке слушаоце: да ли је реч о закону о трансплантацији органа или правилнику о слању представника на евровизију. Извесна др Соња је углавном беседила о томе како је број пацијената који су припремљени за трансплантацију јако мали. Срам да нас буде, што нам је мали.

Након што су се сви сложили да немамо довољно пацијената који су припремљени за трансплантацију али да нам је потребно више донора, ушло се у намештени део програма, саморекламерство једног од учесника. За реч се „спонтано“ јавила госпођа Љиља чији је муж трансплантиран тих дана на ВМА, свима се захвалила и истакла како је он (њен муж) сам бринуо о томе да буде спреман када га позову (?!). Мирославу који је добацивао из публике је одговорила да нису ништа платили (?!), после чега се покренула жучна расправа. Момак који је закаснио остао је ускраћен за одговор на питање зашто је од 5500 пацијената који се налазе на хроничном програму дијализа (податак Љубинка) преобраћено за трансплатацију само 500-600 (опет Љубинко пали турбину). Само је др Соња констатовала да са таквим резултатима можда не би требало ни да улазимо у Еуротрансплант. Ко зна, крхко је знање…

Једини трансплантирани пацијент у сали, извесни Бошко Без Дијализе питао је предцсетника Љубинка шта су он и удружење учинили на промоцији трансплатације у Србији и констатовао да се не може бити успешан педеседник из Бора на дивану седећи све дуван пушећи и кафу пијући.

На његову констатацију су узбућено реаговала два момка из Бора који су тврдили да и ако је провинцијалац прим.др Љубинко ипак може бити успешна перјаница савеза.

Бурно је реаговао и опаки бајица са фото-апаратом (касније је установљено да је он поглавицин син) који је скочио да брани татка, те није поглавица Љубинко крив због недовољне заступљености овог проблема у медијима, него недостатак слободног новинарства у Србији?!  Ето ти сад, Тодоровићи демократе? Ометени у диктатури.

Након овако турбулентне дискусије редитељ турбине Љубинко је морао да прекине трибину због истека времена закупа сале?!

Све у свему ништа ново, још једна представа Савеза, а финансирана средствима Секретаријата за културу Скупштине града Београда и Министарства за науку Републике Србије. Нек нам је на наук.

Eto, to je bio prvi izveštaj našeg mladog saradnika, Митра из Дубича, a čitaoci će odlučiti koliko ćemo mu još davati prostora.

Uglavnom, atmosfera je nekako kao u ona stara vremena kad su u „tamnici naroda“ arestovani proleteri došli na vrata saznanja i fatalistički se zapitali: „Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“ (BM).

Tako nekako i mi dođosmo do analognog pitanja:

Da li će bubreg (transplantirani) umeti da piša, kao što je pacijent (dijalizni) plakao za njim?

Za sada, nema razloga za optimizam.

Naš redakcijski dijalizni pesnik, evo baš sada, u svoj dnevnik zapisuje stihove koji će se jednoga dana proučavati u čitankama:

„Još jedna godina prođe,

Bez transplantacije mi te,

Misao ista onespokoji me blago,

Te unutrašnji dijalog pokrenem ja,

Mozak kaže ne misli na nju,

Srce kaže prijavi se na Listu čekanja,

Jaja kažu počeši nas,

Šta mislite šta ću da uradim?“

 .

HDF  za  SVE !!!   Konačno, rezultat:  HDF 100% !!!

Narod kaže: Ko o čemu Stanija o skraćenju, Soraja o poštenju, a DiaBloG o HDF-u.

I to je tačno.

Kada smo na našem sajtu pokrenuli akciju „HDF za SVE“, a to je podsetimo se, bilo pre ravno 5 godina (link), ni sami nismo verovali koliko brzo će se ta ideja primiti među dijaliznim sapatnicima.

Nismo naime verovali, da većina dijaliznih sapatnika u Srbiji i ne zna šta je to HDF, a ako i sazna, onda je to i ne pogađa previše. Tako da je dijalizna farmakomafija dobro procenila da je za takvu pastvu i 20% kvalitetnih dijaliza dovoljno. I previše.

A nismo bogami verovali, ni da će većina dijaliznih sapatnika u Republici Srpskoj shvatiti šta je HDF i da će je to itekako pogoditi, te da se neće pomiriti sa tim njihovim javno-privatnim partnerstvom.  Ispade da je dijalizna farmakomafija u RS loše procenila da je za buntovne zemljake Gavrila Principa, Petra Kočića, Boška Buhe, Milana Tepića, Aleksandra Raduna i Gorana Ljuboje, dovoljno samo 10% HDF i to po trostruko većoj ceni od realne.

Zajebali su se grdno. Potcenili su prekodrinske Srbe.

UDTIHBBRS je, na kraju, pobedio.

Jeste da je to koštalo Aleksandra Raduna tri stenta na srcu, ali će sva rukovodstva dijaliznih Srba konačno imati pred sobom primer kako se treba boriti za sebe i svoje sapatnike. U RS sad svi imaju HDF 100%.

Kako je to uspelo Banjalučanima, a nije uspelo Ljubinku, Miškolcu, Zvonalisu i ostalim srpskim pacijentskim gaulajterima?

Da li su Srbi sa one strane Drine borbeniji, pošteniji, pravedniji, pametniji?

Zašto SOBIRS, Renalis, Miškud i ostala dijalizna bratija nemaju takve rezultate?

Obrni-okreni, samo je jedna razlika između udruženja u Srbiji i udruženja u Republici Srpskoj.

Rukovodstva dijaliznih pacijenata Republike Srpske nisu šurovala sa Freseniusom!

Dijalizni pacijenti iz RS su shvatili: da biste učinili išta korisno za svoje dijalizne kolege, ne smete sarađivati sa Big Farmom!  Faust nije opera.

Bežite od đavola i kad honorare daje!  Ili „sponzorstva“ za „aktivnosti“.

Tek kada se odmaknete od uticaja i interesa Big Farme, pacijenti i političari će vam poverovati da ne trpate u svoj džep i ne zbrinjavate svoju guzicu.

A šta rade naši vajni pokrajinski i ini precdtsednici u matici: izađu i javno kažu Fresenijus nam dao ovoliko, Medikon toliko, a kod ostalih još prosimo.

Devojka ne može biti malo trudna.  Rukovodilac ne može biti malo korumpiran.

Ne može se nikakvom rikom zabašuriti pitanje: Ili jesi ili nisi?

A čim vidite korice „časopisa za pacijente“ (ili za lekare, ili za sestre), kad vidite glupavi sadržaj i nebulozne reklame, sve vam postaje jasno.

Osim korupcije na vrhu, sledeći problem je strah, u bazi.

Zato je, za razliku od Republike Srpske, situacija u dijaliznim centrima Srbije još mračna, kao u pećini ili u Tunelu.

Većina naših dijaliznih sapatnika i dalje se boji Drekavca.

 .

KRADLJIVCI, POZAJMLJIVAČI ili LOPOVI?

Nazovi časopis, nazovi vojvođanskih dijaliznih pacijenata, opet nas pokrada naveliko. Ne znamo kako da ih više nazovemo.

Da li su to Kradljivci, Lopovi, ili Pozajmljivači?

Uglavnom, časopis koji je živi dokaz uspešne saradnje farmakomafije i izdajničkog rukovodstva pacijenata, bez ikakvog srama prenosi ilustracije i tekstove sa našeg sajta, bez navođenja odakle su to ukrali.

Lekari sa platnog spiska Freseniusa se ladno slikaju i potpisuju sa našom intelektualnom svojinom, koja jeste namenjena bolesnicima, ali ne onima koji šuruju sa Freseniusom.

Ta, izvinte molim vas, ko je ovde Okupator, ko Lopov, a ko Bolesnik?

Imamo li mi ovde neke crvene linije koje se ne smeju preći?

Ili sve što je crveno treba da pretvorimo u crno, da bi ličili na Evropu?

Naše tekstove i/ili ilustracije o Gvožđu, o Kalcifikacijama, o Hroničnoj bubrežnoj insuficijenciji, odštampaše pametnjakovići javno, bez bojazni da će neko shvatiti ili saznati  odakle i kako kradu?

Miško, soberi se!

Za početak da objaviš javno izvinjenje i priznanje odakle si mažnjavao tekstove, u suprotnom, bićemo prisiljeni primeniti na tebe vudu magiju: bosti ćemo te Fresenius iglama tri puta nedeljno.

Veruj nam, to ti se neće nimalo dopasti.

Ni tebi ni „tvojim“ fmc doktorskim saradnicima.  Ni samom Frezenijusu.

Nije lepo da iz pokrajine koja insistira da bude Autonomna, njeni članovi kradu od sajta koji je izrazito srpski, propacijentski i propaćenički.

Budale koje furaju parolu ’di su naši novci’, morale bi da obrate pažnju i na pitanje odakle njima intelektualna svojina?

Znate li vi zašto Sveti Petar nikoga ne šalje na rentgen, skener ili magnet?

Nema potrebe.

Jer: Bog vidi sve.

.

POTEMKINOVA DIJALIZA

Na jedan neobičan događaj skrenuli su nam pažnju naši dijalizni izveštači iz Kliničkog centra Srbije.

Naime, zdravstveni rukovodioci KCS su, kao da su redovni čitaoci „dijaliza.wordpressa“, odlučili da malo prizovu pameti farmakomafijaše i njihove jatake.

Za nepoverovat.

Ali, nepobitno tačno, proveravali smo iz više izvora.

Elem, svi snabdevači dijaliznim materijalom KCS behu pozvani i postrojeni da odreše kesu i da učine nešto i za sirotinju raju, tj. za pacijente dotičnog centra.

Farmcima je nedvosmisleno stavljeno do znanja da se više ne smeju zajebavati sa Državom, i da svoje profite koje su godinama gomilali sada malo potroše na sređivanje samih prostorija centra (koje su inače dospele do nivoa stratišta).

Jasno im je predočeno i da organi vlasti sve znaju (otuda i naša pretpostavka da čitaju ovaj sajt) i da umesto plaćanja kojekakvih kongresa i putovanja, sada treba da dovedu majstore, molere, stolare, zidare, itd. i da barem malo upristoje uslove u kojima se pacijenti dijaliziraju.

Ne mogu njihove prostorije, firme i bolnice da izgledaju kao svemirski brodovi, a one u koje uvaljuju svoju preskupu robu da izgledaju kao štale.

Kažu da je otpora bilo, jer Big Farma je pokušala da protestvuje (posebno onaj što szschuszscka pri prvoj palatalizaciji), te kao nemaju oni u svojim firmama molere i slične majstore, te ovo je pokušaj ucenjivanja, pominjan je i onaj teniski rekvizit (reket), ali ih je vlast samo prostrelila pogledom i time je diskusija abortirana.

Evo, od naše redakcije, veliki plus direktoru KCS i svim drugim pokretačima ove aktivnosti.

Upravo su naši simpatizeri bili ti koji su po zidovima bolnice ispisivali parole: „Udri Milika sad je prilika!“.   (Časopisu Nefro dajemo dozvolu da objavi navedeni slogan).

Kamo sreće da i ostali direktori i nosioci vlasti po drugim gradovima, u unutrašnjosti, učine isto ovako. Da se virus ulepšavanja zapati.

Ono istina, farbanje zidova, krečenje i gletovanje, nemaju veze sa efikasnošću dijalize, sa kvalitetom dijalizatora i zalaganjem osoblja, ali odnekud se mora početi.

Estetika ambijenta pokrenuće i želju za estetikom tretmana. Od estetike do etike, ispada samo par slova, a nekima već ispao jezik.

Znamo da će žuta banda i slični SNS protivnici odmah da zagalame kako je u pitanju lakirovka, ali na njihovu nesreću, pamtimo mi dobro i kako je bilo u njihovo doba.

Oni behu ti koji poslaše srpsku dijaliznu krv na ceđenje kod privatnika!

I da nesreća bude kompletna, kod nemačkih privatnika.

Ovih dana saznasmo da je Putin lično obelodanio svetu zašto Amerikanci skupljaju krv Rusa.  Za pravljenje biološkog oružja.

A kod nas i dokazana nepodopština sa ispitivanjem smrti u privatnim dijaliznim centrima prođe nekažnjeno.

Elem, razmislite zašto „Nikad nije kasno“ da shvatimo predstavu „Tvoje lice zvuči poznato“.

Jer, mi smo Crvenkapa.

A lovce još sastavljamo.

.

U BANJE KROZ GUSTO GRANJE

Ako je neko pomislio da ćemo olabaviti kritiku iluzioniste Todorovića i njegovih popečiteljki, prevario se.

Uz gađenje, pogledali smo ovlaš, listu njihovih „aktivnosti“.

Znate ono slikavanje na sve strane, na izletima, radionicama, podrškama, simpozijumima i sličnim zajebavanjima u zdrav mozak, onih koji ga imaju.

(Npr. reklamerstvo Jehovinih svedoka, pod izgovorom da ga ostali nisu udostojili odgovora, itd)

Ipak, postoji jedna posebno suluda situacija na tim njihovim „aktivnostima“ po fejsbucima, sajtovima i sličnim duševnim mrežama, koja nadmašuje sve viđene morbidnosti.

Naime, kad im umre neki član, oni mu ture sliku na fejsbuk, napišu da je umro, a ispod toga napišu nešto kao Tanja Majstorović-Preradović i još 6 njih vole ovo.

Vole što je neko umro.  ?!

Tako ispada kad se srpski običaji (saučešća) unose u amerikansko špijunsko sokoćalo na koje su se idioti nahvatali ko muve na lepak.

Stari ljudi, treće ili zlatno doba, umesto da uzmu senior karticu ili „uzmi račun i pobedi“ oni zapeli da vole sve što vole mladi.

A mladi su već sada Otpisani.

Ne znaju ko je bio vojvoda Vasa, ali znaju sve što je napisao Tupak.

Takav je danas tipični srpski šupak.

(Da izvine zlotvor zovemo ga i analni otvor).

Kad smo kod toga da se vratimo na sadržaj fejsbuk aktivnosti.

Laprdalo se i o aktiviranju dijaliznih aparata u Vrnjačkoj banji.

Ali se nijedan nesretnik ne seti da bi prvo trebalo izboriti se sa promenom Pravilnika koji reguliše ko ima pravo na banje. Pa kada u Pravilniku o lečenju u banjama budu i dijalizni pacijenti, onda se vredi boriti i za dijalizne aparate po banjskim mestima.

Ovako, u banje će moći ići samo oni koji imaju pare da ih sami plate, odnosno rukovodioci privatnih „udruženja“ pacijenata, na primer.

Evo, dok gledamo redovne dijalizne objave, pade nam na pamet šta da poručimo izdajničkim rukovodstvima dijaliznih pacijenata, Sobirsu, Renalisu, Miškudu i sličnima, povodom njihove poslednje „aktivnosti“.

Jebo vas „Festival zdravlja“.

Pa vi ste bolesnici.

Kakav vas festival spopao? Za čije babe zdravlje? SOBIRFEST?

Ima li na tim vašim fejsbucima i tviterima ikoga kome rade moždane vijuge?

Hoće li ikome proraditi crv sumnje?

Ljudi, zar ne vidite obmane?

Šta se čeka sa inicijativom za kvalitetnu dijalizu?

Već drugi put odlažete svoj osnivački skup.

Da ne bude, što rekao pevac Sofronije, dvaput ništa je ništa, matematika je jasna, crva nije ni bilo.

Neki moraju stalno da pričaju, ali mi ne.

Mi smo DiaBloG.

Mi na ljutu ranu, stavljamo travaricu mladu.

 

Udruženje svako po fejsbuku nam luta,

to sada vidi svaki od nas, član.

Godinama smrtnost na dijalizi raste,

a Predsednici, vode nas na izlet.

 

Proš’o im je davno svaki mandat,

al’ presto nikom ne ostavljaju ti,

aktivnosti razne svakog dana,

a rezultati nikad neće doć.

 

I još da mi je Predsednikom biti,

i na Fejsbuku nalog otvorit,

lagao bih ceo dan i noć,

samo da mogu na neki kongres poć.

 

Lagao bih ceo dan i noć,

samo da mogu na neki kongres poć.

 

Predsednik stari konkurenta nema,

on sa Big farmom sarađuje sam,

Zaboravit moram šta nam rade,

Jer onaj ko laže, tvrdi da ne krade.

2x

I još da mi je Predsednikom biti,

i na Fejsbuku nalog otvorit,

lagao bih ceo dan i noć,

samo da mogu na neki kongres poć.

 

.

SAOBRAĆANJE

I na kraju, brate, treba reći otvoreno: ministarstvo saobraćaja sabotira napore za naš položaj.

Znate li vi koliko ima očajnih ili depresivnih ljudi u Srbiji?

Mnogo, naravno.

I sad, umesto da se popu kaže pop, a depresivnom uzmi Zoloft pizda ti materina, šta radi naše ministarstvo saobraćaja?

Pored svih puteva postavljaju bilborde sa porukom: Uspori, neko te voli!

Hiljade nevoljenih, očajnih i depresivnih, svakoga dana pale auto i izlaze na puteve samo da bi videli svojim očima: da i njih neko voli.

I prihvatajući poruku toliko su usporili saobraćaj da su sada gužve na sve strane.

Kolone automobila nagomilane iza depresivaca i gubitnika postale su kilometarske.

A ono nazovi naše udruženje SOBIRALIS, umesto da uputi prekore Ministarstvu saobraćaja, oni opet izdajnički ćute.

Prava parola koju ministarstvo saobraćaja treba da proglasi obaveznom na svim putevima treba da glasi:

„Ubrzaj, neko te voli.  Centar za transplantaciju“.

Eventualno može i : „Slobodno dodaj gas, mi dijalizni te volimo. Produži život.“

 

 

 

DijaBloG – 2017

.

.

_____________________________

________________

________________

_____________________________

Životna priča Sanje Bojić

Životna priča Sanje Bojić:

Ja sam Sanja Bojić iz Beograda, imam 46 godina, bubrežni sam bolesnik od svoje 17. godine.

 

Iako imam urođeni poremećaj, tek mi je u mojoj 10. godini ustanovljeno da je to obostrani refluks (pri naprezanju bešike mokraća se vraća nazad u bubrege), zbog čega sam imala česte urinarne infekcije prouzrokovane bakterijom ešerihijom koli.

Lekari su me operisali kad sam imala 12 godina. Bubrezi su mi već tada bili oštećeni. Predviđali su mi da ću krenuti na dijalizu u 14. godini života, ali ja sam uspela da prolongiram taj period do moje 17. godine.

Prvu dijalizu imala sam 1. aprila 1987. godine.

Sećam se kao da je juče bilo, pozlilo mi je na času engleskog jezika, bilo mi je muka i strašno me bolela glava. Otišla sam u Dom zdravlja i doktorka mi je izmerila krvni pritisak koji je tada bio 170/120. Odmah sam sa mamom otišla u Tiršovu.

Nisam imala nikakvu psihološku pripremu za predstojeću dijalizu, već je moja mama bila ta koja me je blagovremeno pripremila na težak period koji me je čekao. Već tada sam uključena i na listu za transplantaciju.

Posle samo mesec dana dijalize, pozvana sam oko tri ujutru na Urološku kliniku u Birčaninovoj ulici u Beogradu. Bilo je pozvano nas sedmoro, ja sam bila najmlađa, uplašena, i iskreno, nisam ni slutila da ću biti jedan od primalaca.

Ušla sam u lekarsku sobu i tada sam prvi put ugledala tim lekara koji su vodili čitavu pripremu i organizaciju za transplantaciju. Taj nesebičan i krajnje posvećen tim činili su dr Radmila Blagojević Lazić, dr Petronić, doktor Milutinović… Sećam se tada osmeha i reči doktorke Blagojević, koje su mi ulile veliki osećaj sigurnosti, i nade.

Operisana sam, ali nažalost, posle 22. operativnog dana, organizam je odbacio bubreg usled tromboze krvnih sudova.

Ponovo dijaliza. Teško sam podnosila dijalizne tretmane, uz stalno dobijanje transfuzija, nastupanja kolapsa i svih teških okolnosti što donosi dijaliza.

Zahvaljujući velikoj podršci dr Oštrića i doktorke Đukanović, a s obzirom da sam ponovo bila potencijalni kandidat za transplantaciju, prebačena sam tada na bikarbonatnu dijalizu.

U tom periodu, tačnije 1988. godine, primala sam mnogo transfuzija i nažalost nakon dobijanja jedne transfuzije upala sam u teško septično stanje.

Borba za moj život trajala je oko mesec i po dana, da bi uz velike napore moj organizam prebrodio to teško stanje. Bila sam kao u nekom začaranom krugu iz kojeg mi se činilo da ne mogu da izađem.

Ipak verovala sam da ću uspeti da dođem do svog ponovnog životnog cilja, a to je transplantacija. Mama je prošla sve analize i trebalo je da bude odličan donor. Međutim, tokom njenog ispitivanja otkrili su joj karcinom, te stoga nije mogla više da bude podoban davalac. Ali, bar je tada na vreme bila operisana.

Ovo je bio posebno težak period za mene, ali i za moju porodicu.

Majka me najpre vodila na dijalizu pa je onda išla na zračenje i ponovo se vraćala kod mene na dijalizu. Sećam se njenog umornog lica, ali nisam bila svesna njene snage i izdržljivosti. Tada sam bila samo jedna uplašena devojčica nesvesna da i drugi oko mene imaju teške probleme sa kojima se bore i suočavaju skoro svaki dan.

Srećom, moja baka je bila podoban donor i obe smo operisane 22. marta 1990. godine.

Život bez dijalize narednih nepunih deset godina za mene je bio mnogo kvalitetniji, potpuniji, slobodniji, bez strepnji i strahova, a iznad svega pružao je mogućnosti za putovanja.

Moram da naglasim da bubrežna insuficijencija ostavlja velike i stravične posledice na organe i što duže čekamo, samim tim imamo mnogo manje šanse za uspešnu transplantaciju.

Život na lošoj dijalizi pored toga što znatno smanjuje kvalitet života, negativno utiče na celokupnu psihu i sve potrebe čoveka.

To je život sa mnogo ograničenja i odricanja, a pogotovo kada si mlad i pun entuzijazma i elana, a toliko toga ti je uskraćeno. Ta stalna zavisnost od „mašine“, koja nam otežava mogućnost putovanja, je najteža.

S druge strane, život kada si transplantiran je znatno olakšan, potpuniji, a samim tim je kvalitet života duži. Bez strepnji i strahova. Nema ograničenja kad piješ vodu, jer ti je ona nažalost značajno uskraćena na dijalizi.

Bombardovanje i kriza 1999. doneli su mnogo problema kako onim pacijentima koji su transplantirani tako i onima koji su bili na dijalizi.

Te iste 1999. godine moja baka umire od karcinoma, što ostavlja neizbrisivi i bolan trag u mom daljem životu.

Period bez dijalize uspeva da mi se prolongira, ali uz stalno praćenje, hospitalizacije, odnosno davanje kortikosteroida u bolničkim uslovima.

Tada, prilikom primanja transfuzija, usled pogoršanja rada bubrega, doživljavam burnu alergijsku reakciju na transfuziju u dnevnoj bolnici nefrologije.

Zahvaljujući stručnosti doktorke Jovičić, uspela sam da to uspešno prebrodim. To znači da ubuduće mogu samo da primam transfuzije uz prethodnu premedikaciju (pripremu).

Nažalost 2001. godina donosi niz problema i saznanje da moram da idem na svoju prvu dijalizu posle deset godina.

Nikad ne možeš da budeš spreman na takav preokret, ali nažalost, to je jedna surova realnost za nas transplantirane.

Mnogo snage treba da se ponovo suočiš sa nečim sa čim si već bio uveliko upoznat, ali si se nadao da će se taj trenutak što je moguće duže odložiti.

Moj otac je tada doživeo moždani udar i upao u tešku komu.

Ja sam tada bila takođe u bolnici i pripremala se za ponovnu dijalizu.

Moja starija sestra Maja je tada takođe bila u bolnici na održavanju blizanačke trudnoće. Jedna veoma tužna porodična situacija, gde su moja mama i mlađa sestra najviše morale da se žrtvuju s obzirom da smo svi bili u bolnici.

Srećom, tata je uspeo da prevaziđe taj težak period samo zahvaljujući svojoj jakoj konstituciji. Ja sam postala ponovo tetka, gde sam ovog puta dobila sestričinu i sestrića, Minu i Ognjena. Moj starija sestra Maja takođe ima i starijeg sina Nemanju.

Te iste godine dijaliziram se na urgentnoj dijalizi, gde mi nakon šest meseci staje fistula, krvni pristup za hemodijalizu.

Problemi sa krvnim sudovima mi otežavaju da mi se napravi nova fistula, stoga odlazim u gradsku bolnicu kod doktora Donfrida. On smatra da može da mi se napravi fistula na desnoj ruci, jer već imam četiri prethodne fistule koje su u međuvremenu prestale da rade.

Nažalost, zbog visoke doze heparina neophodnog za intervenciju, dolazi do prekomernog krvarenja nove fistule, zbog čega sam bila u teškom opštem stanju.

Morala sam da primim dve doze krvi, ali na sreću doktor Donfrid je uspeo da i pored svih problema sačuva fistulu. Naravno, sve se to dešavalo u bolničkim uslovima jer sam se tada pripremala za dijalizu.

U tom periodu dolazim do novog saznanja vezano za moju dalju organizaciju života. A to je kućna hemodijaliza.

Za nas bubrežne bolesnike postoji samo jedan životni ciklus. To je jedna visoko kvalitetna dijaliza i kvalitetna transplantacija. Trećeg rešenja, nažalost, NEMA.

Od septembra 2001. godine sam na kućnoj hemodijalizi.

Godinu dana kasnije učlanjujem se u Udruženje dijaliznih bolesnika, gde upoznajem mnoge ljude koji su već duže ili kraće vreme na kućnoj dijalizi.

Veliko je olakšanje kad nisi sam u situaciji u kojoj se nalaziš, jer svaka nova informacija i kontakt su za nas od životnog značaja. Imala sam priliku da upoznam Nikolu Grubera, Aleksandra Tubića, Vladimira Đurđevića i ostale.

Svi su oni uglavnom već bili na dijalizi više od 20 godina. Ja sam tek bila na početku.

Potom upoznajem i mnoge druge koji su tada bili na hemodijalizi 30 godina. To su Snežana Vukotić, Zvonko Petrović …

I dalje sam na dijalizi. Trudim se da živim relativno normalno i trudim se da mi svaki dan bez dijalize protekne što korisnije i pozitivnije.

Ali, nažalost, vreme i godine prolaze, bubrežna bolest ostavlja velike posledice na organe, jer vreme za nas koji čekamo bubreg je od krucijalnog značaja.

Što duže čekamo, manje su nam šanse za uspešnu i kvalitetnu transplantaciju.

Pre dve godine mama mi se ponovo razbolela, ali nažalost ovog puta nije dobila bitku.

Moram da nastavim dalje.

Moja mama mi je bila veliki životni oslonac i zahvaljujući njenoj snazi, požrtvovanosti i velikoj nesebičnoj ljubavi, ja sam uspela da prebrodim mnoge prepreke i teškoće.

Želela bih da pomenem moje sestre, koje su mi takođe velika podrška. Takođe imam i petoro sestrića, tako da sam stalno u obavezama oko njihovog odrastanja, vaspitanja i usmeravanja i suočavanja sa svime što ih čeka. Oni mi daju snagu i želju da se borim stalno i kad mi je najteže, znaju uvek da mi izmame osmeh na licu i ne dozvoljavaju da pokleknem.

I to nije sve.

Znam za mnogo dobrih i humanih ljudi oko sebe.

Nažalost – nalazimo se na najnižoj lestvici po pitanju zaveštanja organa u čitavoj Evropi. Mislim da Zakon o transplantaciji predstavlja pravo i jedino rešenje za pacijente koji se dugo nalaze na listi čekanja, te će se samim tim broj donora u Srbiji znatno povećati.

Ja se i dalje nadam, ovog puta trećoj transplantaciji, i verujem da će se to desiti uskoro.

.

(tekst i fotografije preneti su iz dnevnog lista Danas, od 20.07.2017.godine, oprema teksta je redakcijska)

.

DiaBloG – 2017

.

.

__________________________________________

__________________________________________________________

__________________________________________

Revolucija u Čačku, Podela plena ili Ptico mala sad si najebala …

Letnji pregled Dijaliznih Dešavanja

uvod:

Poštovani čitaoci,

Jedini nezavisni dijalizni sajt, u ovom delu Evrope, a i šire, nastavlja da vam donosi najnovije vesti, analize i komentare Dijaliznih Dešavanja, na način koji nećete naći nigde više: pošteno i nepristrasno, a nadasve duhovito i beskompromisno.

Sve dok nas budete čitali, znaćete da u našem okupiranom Dijaliznom Društvu postoji iskra slobode koju još nije ućutkala velika dijalizna farmakomafija i njihovi (pot)plaćenici.

Big Farma koja kroji našu sudbinu, uljuljkala se dosadašnjim uspesima, smatra da je pokrila sve dijalizne segmente (pacijente, doktore, sestre, političare, ministre, sudije i tužioce), ali, mi ne bi bili mi, ako na neprijatelja ne bi udarili baš sada, kad je najjači i kad misli da je najsigurniji.

Samo nas pratite.

Iz dana u dan, iz godine u godinu, čitanost nam sve više raste, i ta čitanost nije samo dokaz poverenja, nego i obaveza, obaveza da nastavimo i budemo još oštriji u borbi za kvalitetnu dijalizu.

I evo nas opet, sa letnjim, aktuelnostima i dilemama.

Da li je Frezenijus dijalizni globalista ili monopolista? Da li je Medikon dijalizni Neokon? Ko su kod nas predstavnici Duboke Dijalize? Da li je motka usrana? Ko je mala Ptica? Hiljade pitanja lebdi bez Odgovora, a strah se uvlači u ljudska srca …

Ali, tu je DiaBloG, da vam sve to razjasni.

Stjuardese bi vam rekle, vežite se polećemo.

Mi, naprotiv, tvrdimo, da samo odvezani i slobodni, možemo ići u visine, pa … kud puklo da puklo …

Sad, rulamo …

.

Prelistavanje

Kako je propalo pesništvo u Srbiji?  I zašto?

Zbog masovnosti.

Ostvarilo se proročanstvo B. Miljkovića da će poeziju pisati svi, pa i medicinske sestre.

I od 2-3 akorda, jer i ne umem više ja, pesma je nastala …

Zašto velike farmaceutsko-dijalizne kompanije stimulišu poeziju medicinskih sestara?

Plaćaju i štampanje, objavljivanje takvog s…a?

(smeća ili sranja, popunite po nahodjenju).

Neka logika sigurno postoji.

Znajući da Big Farma ništa ne radi bez interesa, verovatnoća da su i sami naprasno postali sanjari, romantičari, zanesenjaci i ljubitelji rima – ravna je nuli.

Kao što reče jedan naš saradnik, jedina rima koju oni poznaju je: „rimtu ti tuki“…

A opet daju pare za štampanje maloumnih pesmuljaka …

I vodaju medicinare na „naučne“ skupove po hotelima, na ručkove i krkanluke, po turističkim mestima …

Vode ih čak i u pozorišta.

Zašto, o zašto?

Zbog pacijenata?

Zbog stručnog usavršavanja?   (Da je zbog toga, vodili bi ih u bolnice).

Zbog otkrivanja skrivenih talenata za umetnost?

Pa, medicinski stihoklepci ta pisanija i sami drže skriveno, u fijokama, kod kuće …

I kod njih je postojala doza opreza i sramote …

Ali, kad Big Farma (velika farmaceutska industrija) to plaća, onda je to ne samo priznanje, nego i poziv … na masovnost …

I onda je krenulo.

Kad su shvatili da je najvažnije napraviti sa rečima rime, za stihoklepce više nije bilo zime.

Poezija je samo navirala.

Nekada je za bavljenje umetnošću, muzikom, poezijom, trebalo imati talenta, pa biti otkriven, školovati se, usavršavati se, ići na dvoboje, pa tek onda nastupati ili biti objavljivan, štampan …

Danas je za objavljivanje poezije dovoljno raditi za Frezenijusovom mašinom …

(Pitali me oficiri, čija sam?)

Nefrološke klinike, bolnice i dijalizni centri, pretrpani su dijaliznim zbornicima i časopisima.

Više se niko i ne čudi petparačkom stihoklepaniju, koje je na nivou devojčica iz trećeg osnovne, a u zbornicima „naučnih“ i „stručnih“ radova medicinara.  Nefrološke provenijencije.

Već smo vam objašnjavali ko i kako plaća sve što se u srpskoj dijalizi dešava.

Sve plaća narod, ali sve pare idu Big Farmi, a onda ih ona dalje raspoređuje po svom nahođenju. Tako se finansira i dijalizna štampa.

Bez obzira da li tekstove pišu doktori, sestre ili pacijenti, sve plaćaju dijalizne firme.

S tim u vezi, što bi rekao Ćoki, želimo da vas obavestimo o sledećem   🙂

U svetu još nije dokazano da postoji sloboda štampe.

Opšteprihvaćen je stav da onaj ko plaća ima pravo da štampa šta god hoće, a ako se kojim slučajem autori pozovu na slobodu govora ili pisanja, onda će im se ukinuti pare, pa će pisanje ili štampanje automatski prestati.

Samo za vas, prelistavali smo srpske dijalizne časopise: Nefro (link1,2), časopis iz Vojvodine, pa časopis Dijaliza (link3), pa časopis Nefrodijal

Vidi se isti rukopis.

Prazan šareniš.

Mnogo fotografija, na svima samo jedu …

Ručkovi, krkanluci, stolovi, udruženja, druženja, izleti, skupovi, samo trpaj i žvaći …

Puno fotografija samozvanih „Precednika“, kojekakvih im glasanja, gde im neki likovi daju „podršku“ (a niko ne radi ništa), zatim neke igre sa pacijentima, pa red poezije …

Na primer, u sestrinskom dijaliznom časopisu „Nefrodijal“, u poslednjem broju , između dve Fresenius reklame, nalaze se i neki nazovi „stručni“ radovi i poezija sestara …

(Upozorenje: Program koji sledi nije predviđen za osobe sa niskim kalijumom u krvi. Već posle par strofa od ovakvih pesama čoveku se povraća, pa je moguće da je cilj ovih publikacija smanjenje visokog Kalijuma kod pacijenata koji su bili na besplatnim ručkovima).

U pesmi, koju ćemo ovde navesti, kao ilustraciju svih ostalih, reč je o jednoj Ptici.

Pesma govori o samo jednoj Ptici.

Maloj.

Ptica, to je verovatno Dijaliza.

Može biti i Sestra.

Ili, pacijent?

Ili, Fresenius?

Metafore su čudo.

Uglavnom, krila su joj SKRHANA!

Pazi sad to: skrhana?

Ko je i zašto toj ptici krila SKRHAO, to ne piše.

Pre nego što krene uzimanje anamneze od dotične ptice, treba reći da autor svesno izbegava da kaže da li je ptica muškog ili ženskog roda, nego mudro insinuira transrodno, ili LGBT opredeljenje dotične letačice (aluzija na sam politički vrh, šta li?),  jer,  precizira da joj je „perje duginih boja“!?

Modernosti nikad kraja.

U daljem tekstu susrećemo se sa vanvremenskim opisima, do sada neprimenjenim u našoj književnoj praksi, na primer:

Rosa je srebrna,

trava je zelena,

žito je zlatno,

a kapljica iz oka, je konjunktivitis, valjda,

pa sve završava u teškom misticizmu, vidi dolje:

Treba mi malo tvoje volje,

eto, to su želje moje“.

Vrhunskim rimama, reči-leči, dolje-volje, šalje-dalje, itd, autorka je kako kaže: „istakla sestrinski trud, strepnju i pažnju“, pri probijanju fistula dijaliznim pacijentima, pretpostavljamo.

Fresenius ne laže kad kaže da ulaže.

Ulaže u nauku.

Ulaže u doktore.

Ulaže u sestre.

Ulaže u pacijente.

Ulaže u dijalizu.

Ako ovo nije Umetnost, onda šta jeste?

Umetnost  Ulaganja.

Narod koji ima ovakvu poeziju za svoju budućnost ne treba da brine.

Dijaliza koja ima ovakve stručnjake, o bilo kakvim promenama ne treba da brine.

Šta reći, posle svega?

Kakva je verovatnoća da će neki nefrolog da se usudi, da se usprotivi interesima dijalizne Big Farme ili Big Firme?

Da se izmetne u disidenta, u hajduka, u zulumćara?

Zamislite tu epsku scenu između srpskog Nefrologa i Big Farme.

To bi bila Pesma nad pesmama:

Ne diž na me ruku sine,

kod mene si hvat’o zjale,

majka sam ti jer prepoznah

bedž, torbu i kongresne materijale.“

.

(2x)

.

.

Revolucija u Čačku

Najveća tajna u srpskom zdravstvu je:  ko i kako postavlja dijalizne aparate u srpske bolnice?

Do dana današnjeg nije razjašnjeno ko i kako odlučuje koji će se aparati za hemodijalizu postaviti u dijaliznim centrima države Srbije.

Mi smo eto, pod poetskim uticajima, odabrali izraz tajna.

Oni prozaičniji, bi rekli jednostavno: najveći kriminal.

Ko, kako i gde može postaviti kockarske aparate, to nije nikakva tajna, a još je i manji kriminal.

Ovde se kockaju u mnogo veće sume.

U igri su i naši životi.

Životi dijaliznih pacijenata.

Ipak, nikada nijedno udruženje dijaliznih pacijenata, nijedan pojedinac, niko, nikada, nije postavio pitanje nadležnima: ko i kako postavlja dijalizne aparate u srpskim bolnicama?

Otkuda tolika nezainteresovanost dijaliznog življa za ovako krupna pitanja?

Doći ćemo i do toga, mada verujemo da naši redovni čitaoci već pretpostavljaju u čemu je štos.

Da se vratimo na suštinu, na pitanje ko i kako … ?

Ono „Ko“ zapravo i nije tajna. Ili je javna tajna.

Svi znaju Ko.

Decenijama unazad, monopol na opremanje srpskih dijaliznih centara ima koncern Frezenijus, uz sasluženje firme Gambro, koja mu je sasluživala kao smokvin list, da pokrije tu sramotu.

Dakle, da ne okolišamo: to svi znaju!

Većina aparata u srpskim dijaliznim centrima su dakle Frezenijusovi.

Kakva je tu bila uloga Gambra zvanog Pera Medikon, to se nikada neće potpuno razjasniti, ali on očito nikada nije bio opasnost za poslove Frezenijusa i zato je i opstao.  Čovek – Firma, koliko god da je dobio, njemu dosta, a ko hoće da se suprotstavi Frezenijusu, eto mu Evropa i Svet, pa nek se tamo tuče, u Srbiji: ne može.  U Srbiji se zna ko kosi …    A zna se i šta kosi.

Sasvim je svejedno kako su i pod kojim aranžmanom aparati ubacivani u dijalizne centre, da li kupovinom, donacijom, rabatom, lizingom, iznajmljivanjem, posuđivanjem, sasvim svejedno.

Bilo je bitno da budu Frezenijusovi.

To je bio prvi kriminal.

Praiskonski greh.

Rebro iz kojeg su izvajani ostali prestupi.

Jer, za dijaliznim aparatima idu uređaji za pripremu vode za dijalizu, dijalizni koncentrati, krvne linije, dijalizatori, i sve ostalo.

Sve, od igle do otpadnih kesa.

Plaćanje, vrlo jednostavno: koliko isporučilac kaže da to košta, toliko država plati.

Velike farmaceutske firme uvek nađu „svoje“ ljude u državnom aparatu, koji će da obezbede da biznis ide uspešno, na obostrano zadovoljstvo.  Imaju čak i reklamu na svom sajtu, o tome kakav značaj pridaju „saradnji“ sa zdravstvenim vlastima.  Šta privatna firma podrazumeva pod dobrom „saradnjom“ sa državnom kasom, to svi znaju.  Napravljeno je čak i stručno ime za te kriminalne aktivnosti: one se danas zovu javno-privatno „partnerstvo“.  Ugovori služe da partnerima garantuju ono što u Ugovorima ne piše doslovno: da niko neće ići u zatvor zbog unosne saradnje.

Posle političara, ministara, direktora Fondova i sličnih vlastodržaca, na red dođu i lekari, profesori, doktori, magistri, načelnici, primarijusi, sekundarijusi, docenti i asistenti, ma cela bulumenta kojekakvih uvaženih naučnika, zdravstvenih rukovodilaca, pa sve do običnih smenskih lekara.

Zatim u igru bivaju uvučeni i medicinski tehničari, sestre, bolničari, administratori, elektroničari, mehaničari i slične serviseronje, ma svi koji imaju bilo kakvu ulogu u postupku dijalize.

Poslednji, ali ne i najmanje važni su dijalizni pacijenti, „Precdtsednici“ udruženja, večiti i nesmenjivi „borci“ za prava pacijenata i poboljšanje njihovog statusa, koji malo-malo pa napadnu državu za svaku sitnicu, ali Frezenijus – nikada.

Svi dobiju svoje Kongrese, svoje Časopise, svoja Udruženja, svoje parče Kolača …

Svi pravni akti, propisi, standardi, pravilnici, uredbe, donošeni su tako da se to stanje održi, a da oni koji od tog stanja imaju najviše koristi, ne budu zakinuti.

Tako je, na primer, jedan Pravilnik ili Standard, odredio da i cene Fresenijus i Gambro dijalizatora budu znatno različite (pogađate, u korist koga), a za istu površinu, odnosno veličinu dijalizatora.

Tad je i budalama bilo jasno ko piše takve Pravilnike.

Ali, se niko nije pravio pametan.

Lažna je bila poslovica „Ko ima Zdravlje ima i Nadu“.

Zdravlje je propalo, ostao je naravno Frezenijus, i Nada, koja umire poslednja.

Pre 3 godine, na jednom nefrološkom simpozijumu, omače se nekome pitanje: zašto se jedinstvena procedura hemodijalize rastavlja na pojedinačne potrošne materijale (dvadesetak stavki) i svaka se stavka nabavlja posebno, umesto da se firme takmiče koja će dati najpovoljniju ponudu za ceo tretman?

Zašto se dakle, ne raspiše tender za celogodišnju količinu dijaliza u jednom centru, a da ponuđači obezbede sve: i aparate i servis i sav potrošni materijal?

Em je jednostavnije, em jeftinije, em se zaobilaze sitni proizvođači (Bugari, Turci, Kinezi i sl).

Pa ko pobedi, neka donese i postavlja sve, bolnica da obezbedi samo radnu snagu i pacijente.

To pitanje je bilo najglasnije ignorisano.

Prosto je bolela tišina koja je nastala posle njega.

Muk.

A zna se i zašto.

Pravilnici i Tenderski uslovi su svi sadržavali odrednice: „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“!!!

To je bio ključ.

Namešteno je tako, da tu nema konkurencije: čiji je aparat, od toga mora biti i materijal!

(A zna se čiji su aparati).

Eto, zarade.

Eto kriminala.

Legalizovanog.

Organizovanog.

Jer, ako i ne dobije neku sitnu partiju u tenderskom nadmetanju, onaj ko ima aparate sve to nadoknadi dižući cenu „materijalu specifičnom po tipu aparata“! Tu nema konkurencije i dobijaš koliko tražiš.  Eldorado.

Onaj ko bi se drznuo da nabavi „tuđe“ krvne linije (na primer), ne bi dobio bakteriološke filtere za te aparate, jer bakteriološke filtere pravi jedino proizvođač aparata, te bi naručilac ucenjen, morao da podvije rep i da odustane od jeftinijih (često i boljih) linija. Zato sada kesa sode bikarbone košta hiljadu dinara. Jer je i ona navodno, po tipu aparata …

Ucena uspeva, jer drugih aparata, rezervnih – nema niko.

U Evropi i Svetu, to tako ne može, ali ovo je Srbija, zemlja da prevrne … pamet da stane.

Odjednom su se u prospektima za mnoge potrošne dijalizne materijale pojavila specijalna upozorenja:

Upozorenje: Proizvođač ne prihvata nikakvu odgovornost niti obavezu u slučaju telesne povrede ili druge štete i isključuje bilo kakvu garanciju za oštećenje aparata koje nastane usled korišćenja neodobrenog ili neodgovarajućeg materijala i pribora.

Iako se godinama, i decenijama, na aparatima monopolističkih firmi koristio samo originalni potrošni materijal: krvne linije, dijalizni koncentrati, dezinficijensi, čak i igle i dijalizatori (a na kućnoj hemodijalizi i sada!), ipak, koliko je nama poznato, niko nikada iz tih firmi nije prihvatio nikakvu odgovornost ni za kakvu štetu na aparatu niti za telesnu povredu pacijenta.

A pitaj Boga dragoga, koliko je toga bilo!

Prskanja krvnih linija, pucanja kapilara dijalizatora, neadekvatnog sadržaja elektrolita, nema čega nije bilo, ali – niko nikada iz firmi čiji je bio aparat i sav potrošni materijal, nije snosio NIKAKVU odgovornost.

Jednostavno, nije bilo osnova.  Nije bilo pravnog akta, obavezujućeg propisa, potpisa, bilo čega.

Sve je bilo njihovo, samo su patnje bile naše.

Sad te firme plaše članove tenderskih Komisija da neće prihvatiti odgovornost, ako opet ne bude sve njihovo?!

A i dalje nema nikakve pravne osnove!  Neće da potpišu nikakve „garancije“.

Neko je velikima uspeo valjda da štrpne koji procenat zarade, neko (mimo njih) dobije neku partiju dijalizatora, neke špriceve ili igle, pa veliki onda pokušavaju da zaplaše tenderske komisije!?!

I što je najčudnije: kako – tako, ali u tome uglavnom uspevaju.

Ali, „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“ ih spašava, uvek, i u svakom slučaju!  Da nije toga, ne bi bilo monopola u srpskoj dijalizi.

A ubacivanje aparata u srpske dijalizne centre, je rekosmo: TAJNA!

Ili KRIMINAL.

Kako god hoćete.

I pitanje zašto nema tendera u kome bi se tražila celokupna usluga, i aparati i setovi, je 3 godine IGNORISANO.

A onda se desio Čačak.

Iz ovog mesta izgleda počinju revolucije u Srbiji, u 21. veku.

Ovaj put Čačani nisu krenuli bagerom, ali efekat njihove akcije neće biti nimalo manji.

Revolucija.

Čačani su odlučili da urade baš tako: raspisali su tender za celokupnu godišnju količinu dijaliznih tretmana koja im je potrebna.

Ali, da ponuđači ponude sve: i aparate i servis i potrošni materijal. Sve u paketu.

Pa neka se takmiče.

Ipak, kao i svaka, i ova je revolucija malo nameštena.

(Čačanska posla).

(Ili: srpska posla).

Bilo je „malo“ usmeravanja, upravljanja.

A koja to revolucija, nije bila usmeravana?

Elem, Čačani su raspisali tender čije su karakteristike tačno ispunjavali i Frezenijus i Gambro, ali sa Frezenijus karakteristikama se tražilo 7 aparata, a sa Gambro specifikacijom su tražili 2 aparata.

Sve to da radi naredne 3 godine.

Da li svesno ili namerno (ne znamo), ali u revolucijama se nikada ne može sve isplanirati, elem, tender je bio, a na tenderu, za aparate sa Frezenijus karakteristikama, pobedi firma NIPRO, sa svojim, vrlo sličnim, i još povoljnijim, karakteristikama. (?!)

Bog te maz’o!

Revolucija!

Šok u srpskoj dijalizi!

Nijedan medij, portal, blog, fejsbuk, twiter, nijedno udruženje, nijedan stručnjak, nefrolog, medicinar, tehničar, sestra, pacijent, niko ni reč da prozbori!

Opšti muk.

Pobedio Nipro.

Prećeno čačanskoj komisiji Budžetskom inspekcijom, kopano po papirima, ali … niko ne mogaše ništa.

Prvi put u Srbiji se instaliraju Nipro aparati: „Surdial-X“.   I to u Čačku.

U svim drugim centrima su Niprovci ometani i sprečavani, na sve moguće načine, (u tome su učestvovali i Zvonalis, Miško i slični bolesnici), u VMA dve godine ne mogu da prođu ni kao donacija, besplatno, a sada pobediše, legalno, na tenderu. U Čačku.

I još, mnogo jeftiniji.

Kad pogledate cenu koju je dobio pobednik za aparate sa Gambro karakteristikama, a to je naravno Medikon, i uporedite tu cenu sa cenom za 3 puta veći broj Nipro dijaliza, digne vam se kosa na glavi.

Ovo je već bilo opasno.

Nipro direktori verovatno zagledaju ispod automobila, pre nego što sednu u iste, da li se čuje neki tika-taka, zvuk.

I kada idu na poslovne ručkove proveravaju da li u kafani iza vodokotlića konkurencija nije spremila „argumente“ za njih.

Čačani još nisu ni svesni šta su sve izazvali.

Briga njih.

Aparati se pokazali kao vrhunski, rade bez greške. Japanci.

Pacijenti zadovoljni.

Osoblje zadovoljno.

Ali, u vazduhu se oseća neka nevolja.

Neka opasnost.

Jer, šta će se desiti ako još neki centar uradi isto?

Hoćemo li to preživeti?

.

.

Sobirse, soberi se!

Svi smo svedoci u šta se izmetnu SOBIRS.

Savez organizacija bubrežnih invalida Republike Srbije.

Sve ono što smo zamerali Ljubinkovim prethodnicima, sada se odvija pred našim očima, u još ružnijem, karikaturalnom obliku.

Sećate li se, šta smo govorili?

Kako koji pacijent sazna nešto malo o dijalizi, tako mu prorade sujeta i ambicije, osnuje sopstveno udruženje, postane „Precednik“, napiše „knjigu“ o dijalizi, obeća borbu za poboljšanje dijalize u Srbiji i onda pobegne na kućnu hemodijafiltraciju.

Reši problem, sebi.

Ostale, i dalje zamajava.

Oseti čovek unosne strane „precednikovanja“ i više ne prepušta to mesto, nikome.

Dok je živ.

Nije bitno što nema rezultata.

Nije bitno što mu račune ne kontroliše niko.

Ali, „poziciju“ – ne da.

Pod firmom „aktivnosti“, koje su „razne“ ne dešava se konkretno, ništa.

Nema nikakvog poboljšanja kvaliteta dijalize u Srbiji.

Nema nikakvog poboljšanja statusa dijaliznih bolesnika u Srbiji.

A „projektne“ i „programske“ aktivnosti, skoro svakodnevno.

Kače se slike po Fejsbucima.

Pričaju se priče i stihoklepaju pesme.

U prostorijama „radionice“ šaraju se jaja i prave igračke od papira.

To se nazove „radna terapija“.

Slikaju se sa Poverenicom za rodnu ravnopravnost, ona im naravno da podršku.

(Kao da su dijalizni pacijenti loše dijalizirani zbog polne pripadnosti?)

Dovedu priučenu Plavušu radi slikanja sa nekim dijaliznim zombijima.

(Da bi se opravdale pare koje se državi uzmu kroz tu „psihoterapijsku podršku“).

Prave se „igre“ za bolesnike, da bi se zgrnulo i rasporedilo što više para od „sponzora“.

Većina fotografija pokazuje pacijente kako jedu, ručaju, krkaju, za nekim stolovima, po kafanama, hotelima, kolibama, turističkim izletištima …

Zatim se vide kao neka „predavanja“, „tribinjanja“, pa onda: podignute ruke.

To je kao dokaz da je sve bilo demokratski.

Da će isti i dalje biti, to što je i sada.

Što su bili i oni pre njega.

I što će biti i oni koji dođu posle njega.

Bože, ima li igde ovako glupog naroda?

Koji je slep kod očiju?

Koji ne vidi, ono što bi svi videli?

Ili, mi ne shvatamo?

Možda narod želi baš ovo?

Da svaki sebi ukrade koju mrvicu sa trpeze, pa neka svet propadne.

A šta bi drugo moglo biti?

Opšti sunovrat.

Mi smo, takođe, krivi.

Za razliku od „vođa“ udruženja, mi priznajemo krivicu.

Krivi smo, jer smo verovali.

Verovali smo da će Ljubinko, kao pacijent i doktor, da bude drugačiji.

Drugačiji, od šablona, kojeg smo opisali, u uvodu.

Da će se boriti.

Da će se boriti za pacijente u državnim bolnicama i dijaliznim centrima, a ne za sebe.

Da neće uzimati pare od Big Farme.

Kao i svi ostali, pre njega.

Ko je pristao na šurovanje sa dijaliznim firmama, taj ne može brinuti o dijaliznim pacijentima.

Đavo će da ti pomogne, to je sigurno, ali čitaste li vi šta o Faustu, o Volandu i Azazelu?

Verovali smo da neće duvati u istu tikvu sa profesorima i načelnicima, koji su Big Farmi sluge zemaljske.

Verovali smo da je on čovek Prava i Pravde.

Čovek Ideja i Ideala.

Da ne misli samo na svoje blagoutrobije.

Istina je bila surova.

Otrežnjenje bolno.

Pogledajte sada na šta liči Dijaliza časopis.

Evo ga još jedan „Dragi prijatelji“ – još jedan dijalizni Kolumbo, oseća potrebu, da nam se OBRATI.

Obretenije njegovo, niučemu se ne razlikovaše od Miškovog: „Dobro jutro, Srbijo“.

Kakav umišljaj.

Koji su to bolesnici …

Kakvo izdavaštvo …

„Skupština je protekla u vrlo prijatnoj atmosferi i skoro sve odluke su donete jednoglasno“.

Eto, to je ta prijatnost, koja je jedna od svrha postojanja udruženja.

Nepodnošljiva lakoća prijatnosti. To su ljudi koji misle da je Milan Kundera obućar.

Nema ostavki, nema rezultata, nema kritike, nema ni rasprave, čak.

Godišnji Izveštaj o radu, opširan, maksimalno proširen obuhvata 4 rečenice.

Osnovano ovo, osnovano ono, sve udruženje do udruženja.

Doslovce piše ovako:

„U toku je formiranje još dva udruženja. To je rezultat aktivnosti Saveza.“

To je Rezultat!?!

Ništa drugo nemate?

„To je rezultat aktivnosti Saveza“ – a Savez za osnivanja saznaje listanjem APR sajta!?!

Pa u nastavku, kaže:

„Ljudi vide aktivnosti saveza i pridružuju se“ (!??!)

Usta moja, hvalite me!

Hoćete da vam kažemo šta ljudi vide?

Hoćete li ISTINU?!

Evo vam, šta ljudi vide:

To su vaše aktivnosti, sunce vam kalajisano!

Nemate vi drugih rezultata, sem oparivanja.

A neprofiteri?,  u naslovu?  Kobajagi.

Pa neka vam je sretno.

Mi ćemo drugim putem.

Ispali smo naivni, priznajemo.

Pomagali smo, koliko smo znali i mogli, ali više nećemo.

Promovisali smo SOBIRS i „novog“ predsednika, preko svake mere, celu kolumnu smo dali tom „Udruženju“, razobličavali mu „konkurente“, kad ono: sve ista banda.

Jednog od naših stručnih konsultanata smo mu davali, na ispomoć, da mu uobliči malo one papazjanije od tekstova. Pogledajte razliku između udarnih tekstova u prva 3 broja Dijaliza časopisa i onih posle. K’o nebo i zemlja.   (čika Velja dao bonu, ali više neće).

Vratili smo tu kolumnu, Gariju Petersonu, čoveku čiji je rad inspirisao nastanak ovog sajta.

Gari se u Americi bori protiv dijalizne farmakomafije (Big Farme).

Tamo pacijenti umiru k’o muve, važna je samo zarada. Big Farma kontroliše sve.

Nama se ovde uvodi taj, Zapadni model.

Mi to nećemo mirno posmatrati.

Nekako s jeseni, kreće Akcija!

Spremte se da nam se pridružite.

I mi izlazimo iz ilegale i nastavljamo borbu javno, u sred dijalizne arene, zajedno sa svima koji žele konkretna poboljšanja u srpskoj dijalizi. Moći ćete da nas vidite, i da nas čujete, i da nam se pridružite.

Do tada, ostajemo u vezi, preko ovog sokoćala na wordpressu, koje je jedino bilo slobodno, besplatno i spremno da nas pušta, bez da nam je tražilo bilo šta: pare, lične karte ili dupeljub, duboki.

A naći ćemo se na nekom Saboru.  Ili, Skupštini.

Lako ćete nas poznati …

Pojaviće se već neko od nas da kaže sudbonosno:

„Eto Dijalize, eto Pacijenata!  Rat farmakomafiji!“

Kojekude.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

.

.

Fotografije koje slede

su ilustracija za tekst o Čačku,

a dobijene su od ruskih hakera,

koji kontrolišu sve, uključujući i naše redakcijske izbore.

Вот, пожалуйста.

.

.

.

.

Napomena redakcije

Gornji tekstovi i oprema su redakcijski, pisani su „u tri ruke“, pod velikim temperaturama i malim dozama alkohola, pa se izvinjavamo čitaocima i saradnicima, na neodmerenostima i vulgarnijim izrazima, koji inače nisu karakteristika ovog sajta, ali pošto je i glavni korektor na odmoru, mi ostali smo dali sebi malo oduška, da mi to odradimo na svoj način.  Posebno se izvinjavamo našem stručnjaku i kvalifikovanom izveštaču iz Čačka, koji je agent i NKVD, pod kodnim imenom Rodoljub Čolaković, što smo mu prepričali temu, pa uz izvinjenje objavljujemo evo, i njegov tekst u originalu, kako bismo podstakli i ostale čitaoce da nam pišu, makar i svoje doživljaje sa letovanja. Evo, Rođinog teksta, da se svi uverite, kako piše doktor nauka, docent sa univerziteta Slomonosov:

Čačanski Kopernikanski obrt

Da se, kojim slučajem, znameniti filozof Imanuel Kant nije bavio gnoseologijom, već problemima dijaliznih pacijenata u Srbiji, svejedno bi ovih dana skovao termin „Kopernikanski obrt“. Pa i sam Nikola Kopernik ostao bi zbunjen novom činjenicom da se po prvi put „u novijoj istoriji“ ove zemlje u jednoj domaćoj bolnici krvna pumpa ne okreće oko nemačke ili švedske, već – japanske dijalizne mašine!

Srpska dijalizna planeta odavno je dojčecentrična (i tek pomalo, da se Vlasi ne dosete, švedocentrična). U prevodu – životi dijaliziranih osoba vrte se oko mašina i kompanija koje su uspostavile faktički duopol, na radost mahom proizvođača i distributera tih mašina i potrošnog materijala za te mašine, ali i svih onih koji od tih kompanija dobijaju razne vrste… pa, hajde da kažemo, podrške.

Ono malo preostale savesne stručne javnosti, raspoređeno tu i tamo po pojedinim dijaliznim centrima, uglavnom je mudro ćutalo i ignorisalo da se u srpskoj djalizi sve radi u interesu krupnog kapitala, a ništa u interesu pacijenata i same struke koja bi trebalo da bude na strani onih koje leči. Oni manje savesni i dalje su tvrdili da se pacijentova krv najlepše okreće oko nemačke krvne pumpe, u nemačkim krvnim linijama i unutar „nemačkih“ dijalizatora („Made in Južni Banat“), a potvrdu o tome dobijali na kojekakvim raskošnim kongresima i simpozijumima na koje su putovali besplatno, usput se po štandovima opskrbljujući hemijskim olovkama, notesčićima i sličnim suvenirima. Uz plaćene devizne dnevnice, podrazumeva se. Sponzor tih putovanja bio je slučajno upravo nepomenuta nemačka kompanija.

Kreatori dojčecentrične srpske dijalize u svojoj plemenitoj misiji zgrtanja kapitala na račun pacijenata i fonda koji im plaća lečenje nisu imali granica – osim uzimanja para na mašinama i potrošnom materijalu, redovno su dijaliznim centrima ispostavljali masne fakture za svaku servisnu intervenciju, ma koliko trivijalna ona bila, uz napomenu da servisiranje njihovih mašina ne sme da obavlja niko do njihovih „ovlašćenih servisera“. Naravno, i svi tenderi bili su „prilagođeni“ ovim uslovima poslovanja.

Sve dok početkom godine nije raspisan tender kao javna nabavka potrošnog materijala za dijalizu sa zakupom aparata za potrebe Opšte bolnice Čačak. Ovo je bio PRVI tender ove vrste u Srbiji, tj. prva prilika da se mašine za hemodijalizu nabave u potpunosti transparentno. Praktično, u pitanju je bila javna nabavka potrošnog materijala za dijalizu koji zavisi od tipa dijalizne mašine.

Nabavka je formirana u dve partije, jedna partija za 7 aparata za hemodijalizu sa potrošnim materijalom, a druga za 2 aparata. Specifikacijom su zahtevane mašine koje mogu da ponude praktično sve poznate svetske kompanije koje proizvode dijalizne aparate. Fer šansa je, dakle, data svima.

Princip tendera bio je sledeći – tražio se potrošni materijal na period od 3 godine koji obuhvata: AV linije za HD (80%), AV linije za HDF (20%), bikarbonat kertridži, sredstvo za dezinfekciju mašine, endotoksinski ultrafilteri za mašine, kao i zakup mašina za isti vremenski period. U toku trajanja zakupa mašina, dobavljač je dužan da besplatno vrši održavanje i servis mašina.

Šta je ovde inovativno? Prvo, na ovaj način, bolnica dolazi do potpuno novih mašina za dijalizu koje ne mora posebno da papreno plati. U isto vreme, neće biti prinuđena da plaća astronomske cene servisa i održavanja. Upravo su otvoreno bezobrazne cene usluga servisiranja i bile povod da OB Čačak raspiše ovakav vid javne nabavke. Ostvarena je, dakle, višestruka korist: potrošni materijal nabavljen je po realnim, ekonomskim cenama; da bi prodao svoj materijal, ponuđač je morao da bez naknade iznajmi i isporuči svoje nove mašine, što je, s obzirom na starost dijaliznog „voznog parka“ u Srbiji preko potrebno; najzad, proizvođač je uslovima nabavke sprečen da „muze“ novac kroz fakture za servisiranje operativnih mašina.

Tokom tendera, ispostavilo se da japanske mašine troše upola manju količinu endotoksinskih filtera (svaki od njih košta nekoliko stotina evra). Ni to nije bilo sve, ispostavilo se da japanska mašina troši manje sredstva za dezinfekciju, vode, električne energije, što čak nisu ni bili kriterijumi za dodelu javne nabavke, ali su te činjenice izazvale dodatni bes konkurencije.

Kako se bes pretvorio u agresiju, došli smo do informacija da je osoblju bolnice angažovanom na pripremi ove javne nabavke ozbiljno prećeno kojekakvim „pravnim radnjama“ i to baš od onih „poštenjačina“ koje su 2014. i 2015. prodavali svoje dijalizatore svima u Srbiji bez sprovedenih postupaka javne nabavke, dakle apsolutno protivzakonito i to po duplo većoj ceni od one po kojoj ih sada prodaju!

Na osnovu ovog tendera, a tokom maja meseca, u Opštu bolnicu Čačak su stigle i prve japanske mašine za hemodijalizu u Republici Srbiji. Početkom juna, japanska kompanija-proizvođač je obavila obuku stručnog medicinskog osoblja bolnice za rukovanje ovim mašinama, tako da sada po prvi put u Srbiji imamo dijalizne aparate koji nisu ni nemački ni švedski.

Ponekad se Kopernikanski obrti dese na mestima gde ih najmanje očekujemo. Jednom probijena, šema pokvarenjaka osuđena je na propast. Prema informacijama koje imamo, iste japanske mašine uskoro treba da stignu u jedan veliki prestonički dijalizni centar. I pri tome, u krajnjoj liniji, uopšte nije bitno da li su mašine japanske, nemačke ili američke – bitno je da budu dobavljane na zakonit i transparentan način, uz minimalan utrošak novca poreskih obveznika, a uz obezbeđivanje najvišeg nivoa kvaliteta hemodijalize za pacijente.

Dijaliza treba da se okreće oko interesa pacijenata, a ne obrnuto. Možda na teži način, ali naučiće to i oni koji su se svih ovih godina, svim silama, trudili da bude suprotno.

Rodoljub Čolaković, mlađi.

.

.

.

.

Вот и все.  Достаточно для умных.

Привет.

ДиаБлоГ – 2017

.

==================================================

========================

========

Jezik nefrologa – uvredljiv za struku ili za pacijente?

Jezik nefrologa – uvredljiv za struku ili za pacijente?

Ja sam celo vreme bio u fazonu

da govorim srpskim književnim jezikom.“

N.N.

Reči.  Jezik.  Govor.

Ima li išta važnije?

Jezik je sve.

Reči mogu da poseku gore od mača.

Zbog reči se gube glave, vode ratovi, sklapaju brakovi …

Sa rečima živimo, radimo, volimo i umiremo, bez reči smo samo karikature.

Jezik pokazuje kako i šta mislimo, a onda i kako i šta radimo.

Jezik uvek govori više nego što to žele oni koji se njime služe.

Tako je i sa medicinarima.

Jezik ih odaje.

Ko je ikada analizirao jezik naših nefrologa mogao se uveriti, ne samo u nepismenost ili polupismenost najvažnijih predstavnika ove struke, nego i u njihov odnos prema pacijentima, prema ljudima čije zdravlje bi trebalo da štite.

Kol’ko donosite?“ – pita dijalizni lekar pacijenta, a ovaj, jadničak, ne shvata šta je on to trebao da donosi i kome? Zar je „podmićavanje“ u ovom centru tako redovno i masovno?

Proći će dani i sedmice, dok nesretnik ne shvati da medicinari i sestre pod tim „donosom“ ne podrazumevaju porast težine od poslednje dijalize.

Kol’ka ti je pumpa?“, to je pitanje dijalizne sestre pre svakog započinjanja tretmana. U boljem slučaju ide varijacija: „Kol’ko da ti stavim pumpu?“

Naravno, pacijent će na kraju shvatiti da se radi o podešavanju protoka krvi na aparatu za dijalizu.

Na koju kantu ideš?“ draće vam se neka bolničarka sa pola sale, da bi znala koji dijalizni koncentrat da vam donese. A koncentrati uopšte nisu u kantama nego u kanisterima. (Razlika je drastična: kanisteri imaju čep, na navoj). Sestre ipak, više vole da kažu da su im to kante.

U jednom dijaliznom centru u Bosni, posetilac može čuti zaista originalno pitanje za volumen ultrafiltracije: „Kol’ko navijaš?

Ipak, većina sestara za istu informaciju koristi pitanje: „Kol’ko da skidam?“ – što pacijentima koji vole dvosmislice posebno prija. „Sve“ – kažu oni.

Negde ih pitaju i koliki žele da im bude gubitak, kao da nisu dovoljno izgubili u životu …

Dijalizne sestre neće u svom izveštaju navesti da su vam probile iglom fistulu, nego napišu da vam je „propustila vena“, a kako i šta to vena (valjda namerno) propušta (sram da bude tu venu), to neće navesti.

Isto tako omiljeni sestrinski izveštaj: „pacijent je isključen 60 minuta ranije zbog preteće tromboze“. Zašto su tromboze „preteće“ i imaju li neke druge tromboze koje ne prete, nikada niko nije objasnio pacijentima.

Posle svega, gledali smo vajkanje jednog od tih istaknutih nefrologa, na predavanju u Novom Sadu (link). Kukumavči kako su nefrolozi sami sebe degradirali. Preskripciju su uništili tenderima, dijalizator i dijaliza su im najneomiljenije reči, nemaju ni standarde ni principe, a ne kaže da je i sam godinama bio direktor kod ozloglašenog dijaliznog monopoliste i da je dobijao tri soma evra mesečno da ćuti i da bude kooperativan u održavanju tog nakaradnog sistema.

U celoj državi više ne možete naći nijednog medicinara koji će vam propisati lek.

Svi prepisuju.

Od silne učestalosti takvog nakaradnog izražavanja čak su i lektori poverovali da se pravilno kaže: prepisati lek, i više ih i ne ispravljaju. „Ljudi, ja sam samo profesor srpskog jezika, valjda ti doktori znaju šta im je tačno“ – kaže jedan od prozvanih „leksikografa“.

I to je zaista istina, „sarkazam“, ali istinit: doktori nam uistinu prepisuju lekove. Da su imali adekvatno medicinsko obrazovanje znali bi da se lek propisuje, a prepisivanje je bilo i ostalo mehanička radnja ponovnog ispisivanja nečijeg teksta. BigFarma ih tera da samo prepisuju.

Šta tek reći za fistule?

Već je u stručne časopise ušlo da se fistule „kreiraju“. Nakaradno preuzimanje engleskog izraza, kojeg nema, niti će ga ikada biti u latinskim dijagnozama, sada se i zvanično ukucava u naša Otpusna pisma: „Creatio AV fistulae“. Napišu tako, sa najnevinijim izrazom na licu, ubeđeni u svoju stručnost i poznavanje termina. A na latinskom, „napraviti“ se kaže „facere“, a fistula, ako je „napravljena“ (operativno formirana) je „facta“, to su fakta.

Kažu da su stari hirurzi čupali kosu i vrištali na početnike koji bi se usudili da pomenu taj izraz (kreirana) u njihovom prisustvu. „Ja nisam krojač, ni modni ’kreator’, gospodo, ja sam hirurg!“- galamio bi jedan uvaženi Načelnik, i obavezno dodavao: „Nisam ni zidar, i ništa ne ’ugrađujem’, ja sam hirurg, a vi sami odlučite šta ćete biti i da li ćete koristiti latinski ili engleski!“

U međunarodnoj klasifikaciji bolesti (link), na latinskom jeziku, zaista se ne može naći izraz „kreacio“, ali uvek se nađe neki „krelacio“ koji će vam to uvesti u aparat za govor.

Ali, tu nije kraj idiotlucima medicinara.

Može li fistula da ide na godišnji odmor ili da trči po parku? Takvu budalaštinu još niste čuli, verovatno. Ali, naši glupi vaskularni hirurzi su to napisali, a naši nefrolozi onda prepisali, i eto …     Od ove godine i zvanično je u našu medicinsku terminologiju ušuljan izraz: „rekreacija“ (?!!) fistule!  Njima je to sasvim logično: ako je fistula već imala jednu „kreaciju“, onda je mogla doživeti i „rekreaciju“ iliti reinkarnaciju.  Imamo kopiju medicinskog dokumenta u kojem stoji takav izraz, potpisan od 3 doktora medicinskih nauka (dr sci-ja), ali nam je zbog pacijenta neprijatno da to objavimo, u celini i celosti. Jadna je srpska medicinska znanost u kojoj nam se fistule rekreiraju, a ne služe svrsi:

Opsednuti nakaradnom terminologijom sportskih komentatora, naši nefrolozi danas, u sred vizite, javno referišu da je bubrežna slabost „nastala na terenu …“, pa onda navode uzrok insuficijencije. Valjda bi sami sebi delovali skromno ako bi, ispravno, rekli da je bubrežna slabost nastala „usled“ … toga i toga. Taj izraz, teren, otkriva da i oni žele da uđu u neku utakmicu sa vašom bolešću, i da za njihove intervencije na vašem telu neko navija, i da im se divi.  Sve Đoković do Đokovića, ljubi ih Pepe.

Dijagnoze srpskih lekara, kao da imaju padavicu. I pacijenti danas, svi odreda govore da im je dijagnoza „postavljena“. Taj i taj doktor mi je „postaviodijagnozu – to pacijent može reći samo ako je dijagnoza: „nepismenost“.

Sujetni kakvi jesu, lekari ne daju reći da im je neka dijagnoza „pala“, ali ih redovno „postavljaju“. Gde je nestala ispravna srpska reč: dijagnostikovati, ili pasiv dijagnostikovana, niko ne može ni da pretpostavi, jer to ne može da se „postavi“.

Osim dijagnoza, neki doktori „postavljaju indikacije“, što je takođe, indikativno.

Kod nefrologa i urologa pacijenti se upućuju i na „razbijanje kamena“, kao da su zatvorenici. Iako bi svi trebalo da znaju da se radi o mrvljenju kamenca u bubregu.

Jedna sestra je do penzije, dakle ceo radni vek, govorila „pacijent daje podatak …“, iako joj je savetovano da je ispravno „pacijent kaže“. Nažalost, ono rigidno iz nje, ta želja da isleđuje i evidentira, bila je jača od normalnog razgovora, odnosno anamneze.

Doktori nisu lideri, a sestre nisu turistički vodiči, pa ipak svi govore (i pišu) da „vode“ toliko i toliko pacijenata (bolesnika). Gde ili kuda „vode bolesnike“, ne kažu, ali se iz konteksta može zaključiti da su nam ti medicinari preopterećeni, fizički i mentalno. Osim bolesnika, mogu da vode i sobe, ali samo ako stanuju u „pametnim zgradama“, šta god to značilo?!

Nikada nijedan pacijent nije pao u bolnici, nego je samo „skliznuo“ sa kreveta ili stolice.  Posle takvog incidenta, osoblje će sigurno vezati pacijenta za krevet, ali će, za svaki slučaj, u izveštajima napisati da je pacijent „fiksiran“.

Vojna nefrologija je verovatno kriva što se i u ostalim klinikama zapatilo pogrešno izražavanje tipa: „pacijent ima bubrežnu insuficijenciju ranga kreatinina … 250“. Pretpostavljamo da se htelo reći da pacijent ima „bubrežnu insuficijenciju sa vrednostima serumskog kreatinina od oko 250 mikromola“, ali ono „ranga kreatinina“ jednostavno neodoljivo privlači one koji su opsednuti činovima, rangovima i rangiranjima.  Makar da su obrnuli redosled, bilo bi mnogo smislenije: „sa kreatininom ranga …“, ali, ko da ispravlja starijeg po rangu?

Na delu je sveopšta macuracija.

Srpsko zdravstvo je macuriralo.

Promovišu se isprazni, podobni, laskavci i beskičmenjaci, stručnjaci za presipanje iz šupljeg u prazno.  Oblačite se slojevito, unosite dosta tečnosti i priznajte da je Kosovo izgubljeno.  To nam pričaju medicinski eksperti.  Uvaženi dr. mr. prof., sav značajan, dao je sledeću izjavu o stanju novoprimljenog pacijenta: „On je kandidat za ozbiljno lečenje.“ Pa šta to znači? Da su ostali za neozbiljno lečenje? I zašto je samo kandidat? Šta treba da učini da bi prošao na konkursu? Zar je moguće da niko od prisutnih lekara ne nađe za shodno da upozori umišljenog „davaoca lečenja“ da se tako ne sme govoriti?

Umesto „po mom mišljenju …“, taj pedagog uvek počinje sa: „Po meni …“.    To bi mu bilo ispravno, ako je po leđima.  Ili njegovom donjem delu leđa.

Isti nazovi-stručnjak koristi pridev „perspektivno“, kao prilošku odredbu za vreme. Te „perspektivno treba uraditi ovo“ te „perspektivno će se uraditi nešto drugo“ …    Može se pretpostaviti da je mučenik hteo reći: „U perspektivi, mi ćemo uraditi … nešto“, ali reč perspektivno je pridev, srednji rod.

Nažalost, nezajažljivi apetiti i podsvest karijeriste progovara iz njega, jer učestalim ponavljanjem tog prideva, makar i nepravilno, on se nudi da i za njega neko ustvrdi da je perspektivan (kadar), izraz koji je tačan, ali nažalost za njega neprimeren.

I kako takav pametnjaković uopšte može postati „profesor“, zapitaćete se vi? Kome on može biti mentor, kad sam ne zaslužuje prelaznu ocenu iz srednjoškolskog obrazovanja.

Naša javnost i štampa se zamlaćuju sa 2 prepisana doktorata političara iz vlasti, a ne pitaju se kako je nastala bulumenta ostalih visokoobrazovanih dr. mr. prof. prim. i ostalih sci. kvazinaučnika. Sutra da ih sve pošaljete na biro, naša nauka to ne bi ni osetila, jer sa njima takvima, mi nauku nismo ni imali i nećemo je ni imati.

Pa, ti ljudi su nepismeni.

Oni ne znaju ni pravilno govoriti, a kamoli pisati i logično razmišljati.

U Knjizi sažetaka naučnih i stručnih radova objavljenih sa prošlogodišnjeg Kongresa nefrologa, nalaze se i radovi iz čijih se samih naslova vidi da su nepismeni i autori i recenzenti i selektori takvih radova, pa i sam „naučni“ odbor tog Kongresa. Jer, kako neko može završiti srednju školu, fakultet, specijalizaciju, subspecijalizaciju, magistarske i doktorske studije, a ne saznati da se reč „intenzivna“, ispisana na vratima mnogih bolničkih odeljenja u Srbiji, kao i reč „transplantirani“, pišu sa 3 slova „n“.  Ne, naši nazovi-stručnjaci i dalje pišu: „intezivna nega“ i „transplatirani“. I to im se štampa u „naučnim“ radovima?!

Da nefrolozi imaju osnovno znanje o stranim rečima, nikada ne bi u izveštaju napisali da se radi o pacijentu sa „brojnim pridruženim komorbiditetima“. Jer je to čist oksimoron. Komorbiditet su na engleskom, pridružena oboljenja, pa je „pridruženi komorbiditet“ notorna glupost, ali naši nefrolozi vole taj osećaj za filing.

Da li ste ikada slušali predavanje nekog istaknutog nefrologa? Svaka druga rečenica mu je: „ono što je jako bitno“.

Nesretnik.

U želji da ga se shvati ozbiljno i da bude doživljen kao veliki stručnjak, on direktno „utuvljava“ slušaocu da je svaka njegova rečenica „ono što je jako bitno“, a ne shvata nesretnik da ne može sve „biti jako bitno“, jer onda ništa nije bitno.

I to je zaista tako: ništa u njegovom predavanju nije bilo bitno i slušaoci su ga zaboravili čim su izašli iz sale.

Najbolji dokaz da imaju oskudan vokabular i da u životu nisu ni školsku lektiru savladali kako treba, jesu nefrološke poštapalice. U tome se posebno ističu paranefrolozi. Pošto njihov mozak najviše resursa troši na razmišljanje kako da još para izvuku od pojedinca ili firme, ta aktivnost im onda ometa ispravno formulisanje rečenica. Da bi dobili u vremenu, tokom tih formulisanja, oni ubacuju poštapalice tipa: „i to je da kažem“, pa „da kažem“ ovo, pa „da kažem“ ono, i svaki drugi izraz im je „da kažem“ isti.

Dubinu praznine upotpunjavaju i sa izrazom „naprosto“ i „na vraga“, jer ih to „naprosto“ čini učevnijim i „na vraga“ deluje pomalo zapadnjački, da ne kažemo otmenije.  A čovek je iz nekog sela pored Malog Crnića.

I nikad mu ranije niko iz tog sela, niti iz vascele porodice nije bio „profesor“, pa se on celo vreme upinje da i sebi i njima pokaže da on jeste: „naprosto“ jeste, i to profesor „navraga“.

O sebi čak govori u trećem licu: „Doći će profesor“, javlja pacijentima, ne studentima.

Šta da vam kažemo, „kandidat za ozbiljno lečenje“.

Ni farmaceuti nisu nevini u ovoj priči.

Kakav je to odnos prema pacijentima ako jedna firma da ime svom leku „Bivolol“, a druga „Nebivolol“? Ili „Primigadol“?  S kim se oni sprdaju?

Zašto farmaceuti na receptima za magistralne pripravke dopisuju „Ad anum medici“?

Kako lek može da se nazove „Seretide“?

Ljudi se više ne usuđuju da u apoteci javno kažu naziv leka po koji su došli, nego pružaju ceduljče sa spiskom. Sramota ih i da izgovore te nebuloze od imena.

Bila neka inicijativa, Zoran Đinđić pokrenuo. Sve ministre iz svoje vlade naterao na sistematske preglede, od glave do pete. To što je neko izabran za nešto, za „ministra“, za „profesora“, za „funkcionera“, ne znači i da je normalan, da je mentalno i telesno zdrav i sposoban za dužnost koja mu je poverena.

Ako pomenuti Zoran the „reformator“ nije nastradao zbog neposlušnosti Zapadu, onda je i ta „novotarija“ bila dovoljan podsticaj, mnogima.

Čita li iko Steriju, Nušića, Domanovića … Nikad nisu bili aktuelniji.  Matija Bećković je čitavu poemu napisao o značaju Potpisa (link), ali je propustio da primeti egoističko ludilo lekara koji u svoj potpis ugrade i titulu (Dr).  Vlada Bulatović Vib je autor čuvenog aforizma: „Pomirisa ruža svoj koren, pa reče: ’fuj, ala smrdi!’“ (link)

Sujete lekara su neizmerne. Od bolnica su napravili hramove i očekuju neizmerno divljenje, a pozorište vizita je svaka. I vodvilji svakojaki.

Da, da, i u vašem dijaliznom centru …

Prosečno obrazovani pacijent ne može da se ne zapita: da li je ova „bela banda“ ikada pročitala Šekspirove savete glumcima (link). Ako već hoće da budu nosioci glavnih uloga, dramaturzi i režiseronje, onda evo im tih saveta i u originalu: link.

Nadamo se da posle čitanja ovog teksta neće pisati da su nečiji otoci „diskretni“, a sluznice „prebojene“. Tako oni farbaju, i struku i pacijente.

Zamislite tu vrstu nepismenosti i bezobrazluka, lekarskog, javno reći, u toku vizite, da pacijent „nije odgovorio“ na terapiju?

Šta reći?

„Zovi, samo zovi, …“  imate sad svugde neke pakete, sa „jako puno“ „besplatnih minuta“.

A VIP, druga priča?

Interno, na svojim sastancima, kad govore o toku bolesti, lekari koriste još primitivnije izraze.

Kažu, pacijent se „očitavio“, a neki precizniji navedu i da je „za jednu nijansu bolji“. Na to mu se obično „nadoveže“ neki optimističniji kolega: „ja mislim da je čak i za dve nijanse bolji“.

Stari Načelnik klinike je posmatrao to referisanje, pa se naglas zapitao: „a kako vi merite te nijanse?“, posle čega bi u sali nastao grohotan smeh.

Ako je tok bolesti bio fatalan, onda se za pacijenta kaže da se on jednostavno „ugasio“.

Posle toga niko ne postavlja pitanje ko je bio vatrogasac.

Ni pacijenti nisu nevini u ovoj priči.

Isuviše često se od (nepismenih) pacijenata može čuti da idu na „dijalizu bubrega“.

A ne dijaliziraju se bubrezi, nego krv.

Ipak, njima ono „dijaliza bubrega“ zvuči kompleksnije, stručnije, jer, sadrži i organ koji ne funkcioniše i tretman kojim se taj organ zamenjuje.

Pacijenti takođe, obožavaju da „preskačudijalizu. Čak i kad im se objasni da se dijalizni tretman nekada može izostaviti, opet, verovatno iz podsvesnih razloga, svi vole da kažu da su ga „preskočili“.

Donorstvo je veoma važno, jer se na taj način smanjuje broj pacijenata koji „primaju dijalizu“ – kaže pacijent u II Dnevniku RTS-a.  Po izrazu njegovog lica vidi se da je to primanje pogrešno, za razliku od primanja infuzije, koje je potpuno ispravno.

Provajderi, oni kojima je profesija da se ovajde (derući kožu drugima), trgovci dakle medicinskim sredstvima, uslugama i uređajima, spremno su prihvatili nakaradne izraze, čak su uneli i svoje inovacije. Kao visokoškolovani ljudi sa završenim „biznis akademijama“ i kupljenim megamaster diplomama, prodali su u nekoliko srpskih bolnica i aparate za „dijalizu jetre“. Primenjuju se kao bridžing terapija, do transplantacije, kaže visokomudreno onaj isti „profesor“ koji je još kao dete bridžingovao između Litl Zvornika i Big Zvornika.

Neopevana glupost.

A i ne radi.

I sami znate navesti, još poneki primer.

Svako od nas verovatno ima lično doživljene slučajeve vaskolike jezičke nekorektnosti u našem zdravstvu.

I naši konsultanti, naravno.

Nismo, kao što pretpostavljate, ni ovu temu započeli bez konsultacija sa mladim nefrolozima, koji pomažu nama i ovom sajtu. Ne da su se složili da je sve ovako kako smo vam opisali, nego su nam i sami dali argumente iz rasprave koja se povela i u njihovim stručnim krugovima.

Doduše, samo u inostranstvu. Kod nas, verovatno, neće nikada.

O čemu se radi?

Radi se o tome da kontrolna tela (a i medicinari moraju biti pod kontrolom), zabranjuju doktorima da u komunikaciji sa pacijentima koriste reči ili fraze koje imaju osuđujući prizvuk!

Reči kojima se pacijenti postavljaju u podređen položaj su zabranjene!

Izrazi koji za pacijenta mogu biti obeshrabrujući su zabranjeni!

Navedeni su i konkretni primeri nepodobnih izraza.

Doktori više ne smeju govoriti ili pisati: „nekontrolisana hipertenzija“ i „loše kontrolisani dijabetes“!  „Neregulisan“!?!

Doktori više ne smeju govoriti ili pisati da se pacijent „ne pridržava“ dijete ili nekih drugih saveta.

U izveštajima o pregledu pacijenta ne smeju više da se koriste izrazi koji su imali stigmatizacijski ili osuđujući prizvuk: „dijabetičar“, „hipertoničar“, „paraplegičar“, „opstruktivac“, „depresivac“, „potator“ i slično.

Takvi izrazi pokazuju nepoštovanje ličnosti pacijenta. Takvi izrazi podstiču pacijente da se osećaju beznadežno i napušteno.

Ne smeju se koristiti izrazi tipa „dobra“, „loša“ ili „slaba“ glikoregulacija, na primer (ili, kontrola krvnog pritiska, diureza i slično).

Pacijentima treba objasniti koji nivo glikemije (diureze ili krvnog pritiska) je bezbedan, a koji nije, a ne presuđivati im. Pacijentima treba reći koje su ciljne vrednosti predložene terapije, treba im reći činjenice i brojke, a ne koristiti reči i izraze koji će omalavažavati njihov karakter ili činiti da se kao ličnosti osećaju manje vrednim.

Psiholozi koji su kontrolisali ponašanje doktora utvrdili su da oni doktori koji, samo na osnovu laboratorijskih analiza, za pacijenta misle da je „nekomplijantan“ (nesaradljiv) i pre nego što su ga videli, ne mogu kasnije da sakriju svoj (odbojan) stav prema pacijentu, čak i ako mu ne kažu ništa direktno o „nekomplijantnosti“.

Pacijent se ne sme plašiti ciframa, ili pričama, kao npr. o povećanju broja obolelih od dijabetesa, od hronične bubrežne slabosti, od povišenog krvnog pritiska, jer se time implicira da je i sam kriv što je upao u te grupe pacijenata, a realno ti podaci sa njegovim stanjem i lečenjem nemaju nikakve direktne veze.

Lekari time postižu kontraproduktivne efekte.

Ako se pacijentima stalno ukazuje na njihove propuste to je isto kao da im govorite da nisu dovoljno inteligentni, kažu psiholozi.

Izraz „nekomplijantni“ asocira na slajd Bate Stojkovića: „To su neki čobani, budale“ (link).

Ako lekari zauzmu stav da je pacijent „nesaradljiv“, oni sebe već opravdavaju što nisu ništa preduzeli, jer misle: „šta me briga, ionako to pacijent ne bi ’ispoštovao’“.  (Pošta nam je takva da svi pokušavaju da nekog ispoštuju – kaže jedan satiričar).

Medicinari koji pokušavaju da unapred svu krivicu za loše lečenje natovare na leđa pacijenta, ne mogu biti dobri terapeuti.

Spisak „insenzitivnih“ (grubih, bezosećajnih) medicinskih izraza je svakim danom sve veći.

Pacijentima se govori da su svojim ponašanjem, sedanternim poslom, manjkom fizičkih aktivnosti, lošom ishranom, neunošenjem dovoljno tečnosti, sami krivi za bolest koja ih je „snašla“.

Medicinari samo što vam ne kažu: „Kako te nije sramota što si uopšte došao ovde da nas gnjaviš?“

A činjenice govore drugačije. Bolesti (posebno bubrežne) se pojavljuju i u ljudi koji su se ceo život pridržavali svih mogućih saveta o zdravom životu.

Toliko o bezobrazluku.

I ovde bismo se zaustavili.

Nadamo se, poštovani čitaoci, da smo vam u ovom opširnom postu prikazali sav značaj reči, jezika, govora, u medicinskoj komunikaciji.

Da li će se posle ovog našeg posta nešto popraviti kod nas na ovom planu?

Hoće, sigurno.

I vi se sad pitate, odakle nama optimizam za takvu tvrdnju?

Pitate se, kako znamo?

Znamo, jer imamo državu

u kojoj su na javnom TV servisu

već puštali film sa ovakvim prevodom dijaloga:

– Šališ me?

– Šalim te.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

.

.

.

         

.

         

.

.

.

        

.

    

.

        

.

        

.

    

.

  

.   

.

.

.

.

.

.

 

.

.

.

.

 

_____________________________________________

___________________________

__________

.