Arhive

Tekst sa naslovne strane Politike

Milica je imala sreće,

proverite zašto?

.

Poštovani čitaoci,

Prenosimo vam originalni tekst sa naslovne strane Politike od 12.06.2018. godine.  Komentare prepuštamo vama.

.

.

Нови живот са мајчиним бубрегом

Милици Пејчић је пресађен бубрег мајке Габријеле 1995, када је имала само 32 године. Таквој срећи нада се око пет хиљада људи у Србији који су тренутно на дијализи
Аутор: Јелена Попадић понедељак, 11.06.2018. у 22:00

Милица са мајком Габријелом која јој је поклонила бубрег (Фото Ј. Попадић)

Милица Пејчић из Суботице већ 23 године живи са трансплантираним бубрегом. За то време у болници је била само једном, и то због повишеног притиска, и живи као сав нормалан свет. Ове зиме отишла је у инвалидску пензију и посветила се унуцима..

– Када сам имала 32 године установљена ми је болест бубрега чији је узрок био непознат. Реч је о подмуклој болести чији се симптоми јаве када је већ касно. Открила сам да сам болесна због прехладе која никако није пролазила. Нажалост, моји бубрези су већ почели да отказују и физички су нестајали – сећа се ова храбра жена.

Милица је имала много више среће него 5.000 пацијената који у Србији тренутно морају да иду на дијализу. Добила је бубрег од мајке Габријеле, а након низа испитивања утврђено је да је мајка одговарајући донор.

– Наравно да сам то урадила без размишљања, јер сам гледала сопствено дете како нестаје. Као и код сваке мајке, жеља да јој помогнем била је јача од страха – наставља причу Габријела док у сали некадашњег хотела „Јадран” у Зобнатици, крај Бачке Тополе, чека да почне традиционални сусрет бубрежних инвалида Војводине.

Захваљујући игри судбине, али и умећу лекара Клиничког центра Србије, Милица је дочекала унуке, а Габријела је постала прабака. Када се Милица разболела њени синови су су имали седам и девет година. Сада су одрасли људи, са породицом.

Нико није могао да очекује да ће Милица успети да се опорави, да настави да ради као рачуновођа и да гаји унуке. Пре трансплантације речено јој је да просечан животни век особе којој је дониран бубрег износи само пет година. Срећом, живот наше саговорнице је показао да цифре, прорачуни и предвиђања понекад ништа не значе.

Зоран Мишковић, председник Савеза бубрежних инвалида Војводине, није имао толико среће. Већ десет године његово име се налази на листи чекања за трансплантацију бубрега. За то време, како каже, звали су га само једном.

– На дијализи сам 14 година. И када бих добио одговарајући бубрег мислим да више не бих био у стању да издржим трансплантацију нити би моје тело прихватило нови орган. Оперисао сам тироидну и паратироидну жлезду, карцином, уградио срчани залистак. Кости су ми крте и врло лако долази до прелома. Све је то последица вишегодишње дијализе – каже Мишковић, који је сву своју енергију усмерио само ка једном циљу, побољшању квалитета живота бубрежних инвалида.

А проблема, како смо чули на поменутом скупу у Зобнатици, има много. Због лоше дијализе, пацијентима страдају крвни судови, јер долази до таложења калцијума и фосфора. Кости постају крте, па нажалост многи бубрежни болесници заврше у инвалидским колицима. Многи лекови који се користе за умањење последица дијализе су прескупи, поготово за људе који су најчешће у инвалидској пензији.

– Недоступни су нам савремени лекови за регулацију нивоа калцијума и фосфора у крви. Месечна доза једног од тих лекова кошта чак 180 евра и готово нико не може да приушти ову терапију. На хируршко одстрањивање тироидне или паратироидне жлезде у Клиничком центру Војводине чека се годинама, а упут за Клинички центар Србије или ВМА немогуће је добити. Ипак, уколико вам комисија одобри ту интервенцију, после се мучите са упутом за контролу. То је врзино коло – упозорава Зоран Мишковић.

На одељењима за дијализу, како каже, постоји милион проблема. У идеалним условима сваки пацијент би могао да иде три пута недељно на дијализу која траје најмање четири или пет сати. У нашим болницама, како каже Мишковић, ова терапија траје много краће, што утиче на квалитет дијализе и одражава се на здравље пацијента. Иако је у Србији око 5.500 пацијената на дијализи, на листама чекања за трансплантацију је само око 670 људи. То је, како каже наш саговорник, у потпуности нереална цифра.

– Један од узрока ове нереалне статистике јесте велики број анализа које пацијенти морају да обаве пре него што буду стављени на листу за трансплантацију. То може да траје годину, две. Тако се губи драгоцено време јер би било идеално обавити трансплантацију пре почетка дијализе или током првих годину, две – речи су нашег саговорника.

О значају трансплантације на скупу бубрежних инвалида одржаном у недељу у Зобнатици говорио је и проф. др Душан Шћепановић, који 12 година живи са поклоњеним срцем. Он је подсетио присутне да предлог новог закона о пресађивању органа чека на усвајање у Скупштини Србије и да је он, у име неколико стручних удружења, упутио примедбе на овај правни акт. Још једном је поновио да наш трансплантациони програм мора да буде ефикасан, транспарентан и праведан. Да држава мора да користи посебан информациони систем како би, укрштајући податке о пацијентима и донаторима, расположиви органи били распоређени на одговарајући начин. Нова законска правила морала би све то да обезбеде, како је нагласио, као што морају прецизно да дефинишу правила у вези са добровољним донаторством органа.

.

http://www.politika.rs/scc/clanak/405364/Novi-zivot-sa-majcinim-bubregom

Милица Пејчић: моја прича

.

.

DiaBloG – 2018

Advertisements

Čujte, dijalizni pacijenti: Upoznajte svoga Neprijatelja!

Čujte, dijalizni pacijenti:  Upoznajte svoga Neprijatelja!

Poštovani čitaoci,

sigurni smo da svi vi koji već godinama pratite naš sajt, jako dobro znate ko je najveći Neprijatelj dijaliznih pacijenata.

To je Big Farma, odnosno velika dijalizna farmakoindustrijska mafija i njeni plaćenici među lekarima, pacijentima i organima vlasti.

Neprijatelj se danas svima nama sakriva iza neutralnih ili čak ugodnih termina: on je Sponzor, ili eventualno Donator, Darodavac, Pokrovitelj, Organizator, Proizvođač, Distributer, Inicijator, Humanitarac, Zaštitnik, skoro nikada se ne navodi izraz Finansijer.

Ali, Neprijatelj jeste finansijer i svi oni koje on finansira jesu naši Neprijatelji, makoliko se izdavali za prijatelje, i makoliko se kleli u svoje poštene namere, dobrobit pacijenata i društva u celini.

Njihov jedini cilj je Profit, Zarada, i tome su podredili sve svoje aktivnosti, ne žaleći da u tom cilju žrtvuju i naš život.

To im je nepisana zakletva.

I mi moramo početi da ih sagledavamo kao Neprijatelja.

Da bi se Neprijatelj pobedio, ili makar razobličio u svojim aktivnostima, on se mora proučavati, upoznati i suzbijati svim raspoloživim sredstvima.

Evo šta je o tome pisao najveći svetski vojni strateg Sun-Cu (i njegov brat koji se bavio sviranjem Kur-Cu), u svom najpoznatijem delu: „Umeće ratovanja“:

Onaj ko poznaje svoga neprijatelja i poznaje samoga sebe, neće biti ugrožen ni u stotinu bitaka. Onaj ko ne poznaje svoga neprijatelja a poznaje sebe, imaće podjednake izglede i za pobedu i za poraz. Onaj ko ne poznaje ni svog neprijatelja ni samoga sebe, biće poražen u svakoj bici.

Zato, prionimo na posao: Upoznajmo stavove i argumente našeg neprijatelja.

Pacijent Bob Rock je dobro rekao: ako kanimo pobijediti, ne smijemo izgubiti.

Zadržimo se (za sada) samo na desetak osnovnih teza neprijatelja, a vezanih za dva ključna preduslova boljeg lečenja dijaliznih bolesnika: 1) povećanje broja HDF i 2) primena netoksičnih dijalizatora.

Sada vam dakle prezentujemo 10 osnovnih neprijateljskih oružja kojima su naumili da nas ubiju u pojam, a da pri tome sve to što nam čine dobije prizvuk legalizma, humanizma, naučnosti, stručnosti i nesumnjive ispravnosti.

Posle svake od navedenih teza i stavova Neprijatelja dijaliznih pacijenata, dali smo vam odmah i gotova, istinita, razobličenja tih stavova, odnosno kontraargumente i protivotrove.

.

Neprijateljska teza br.1:

Nema dokaza da je HDF kvalitetnija od obične high-flux dijalize !?!

Zašto nam ovo govore?

Pa, u nefrologiji i dijalizi nema dokaza nizašta!

I to svi znaju.

Zbog enormnog uticaja farmakoindustrije na ovu granu medicine, i sami (para)nefrolozi priznaju da su sva njihova ispitivanja, sve njihove „naučne“ studije, najmanje pouzdane među svim granama medicine (link)!

Čuli ste već, pre samo nekoliko godina, mnogi od velikih nefroloških „autoriteta“ su i sami priznali: da oni još uvek ne znaju ni kakav treba da bude sastav dijalizne tečnosti, a kamoli nešto drugo?

To su i sami priznali nakon curenja u javnost podataka o tragediji kojom je firma Frezenijus pobila pacijente u svojim centrima dajući im dijaliznu tečnost neadekvatnog sastava (link).

Druga najveća dijalizna (američka) firma je potrovala stotinjak dijaliznih pacijenata repariranim dijalizatorima (koje je prodavala kao nove) u manje joj bitnim evropskim državama, uključujući i Hrvatsku (link).

Svi su oni radili u skladu sa važećim naučnim i stručnim dokumentima, studijama, standardima, smernicama, procedurama, pravilima, vodičima i uputstvima.

Pazite stručnosti nefrološke struke: nakon 60 godina od sprovođenja hemodijaliza, zaključili su da je možda ipak trebalo stavljati manje bikarbonata u dijaliznu tečnost, nego što su stavljali svih prethodnih 60 godina (34 mmol/L), jer eto izgleda procurelo je na internet da to ipak ubija pacijente!

Neko od farmakomafijaških plaćenika se izlanuo.

Pazite, znači da to nije (neko, anonimno) gurnuo u javnost, (para)nefrološka nauka nikada ne bi sama došla do tih „naučnih“ saznanja!?! Zašto?

Zato što je kontrolisana. Od iste te farmakoindustrije, koja ju je stvorila i koja je održava u životu.

Sva klinička ispitivanja imaju svog Sponzora. Skoro uvek (u 95% slučajeva) je to farmakoindustrija.

Sponzor, kada osmisli neko „istraživanje“, napiše „projekat“ i sve moguće papire, a onda, da bi zavejao svoj uticaj, unajmljuje podizvođača, takozvanu Istraživačku organizaciju, tako da formalno pare istraživačima (lekarima) ne daje Sponzor direktno, nego preko te Istraživačke organizacije, koja je zapravo monitor i kontrolor studije.

Naravno da Sponzor i dalje kontroliše svaki aspekt i svaki podatak „naučnog“ istraživanja. I čim mu se neki aspekt ili podatak ne dopada on naloži Istraživačima da se to promeni ili ukloni. (Nećete verovati, ali sve je to dozvoljeno i etički, po propisima koje smo usvojili sa Zapada).

Tako se menjaju protokoli, pristanci, stepeni neželjenih dejstava, menja se ama baš sve što Sponzor naredi, i to se menja sve dok traje studija, čak i posle toga, nikakvih ograničenja nema. (Pravljenje i menjanje propisa tokom postupka nije samo specijalitet Haškog tribunala).

E, onda se takva (ispeglana) studija (koja potpuno potvrđuje zamisao naručioca) objavi u nekom „uglednom“ dijaliznom časopisu (koga takođe finansira Sponzor), a kao „autori“ studije navedu se svi oni istraživači, profesori, lekari, asistenti, svi se oni sad javno isprse, jer im to nosi ugled i „bodove“ u naučnoj zajednici, jer su oni bili „istraživači“ („naučnici“, Bog te jebo) samo se Sponzor tada nigde ne pominje. A nema ni potrebe. Sponzor je svoj cilj ostvario.

Eto, tako su nastala „naučna“ istraživanja koja su „dokazala“ da nema nikakve razlike između kvaliteta high-flux hemodijalize i hemodijafiltracije, u pogledu smrtnosti, dužine života, itd, itd.

I sada nama, dijaliznim pacijentima, maše tim studijama nekakva naša domaća doktorka Pičkindimković, i rezultate takvih „studija“ navodi kao neoboriv „naučni“ dokaz, a mi smo budale, laici, koji o tome uopšte ne mogu ništa znati, ni saznati, pa ni diskutovati. Nismo stručni. Nismo kompetentni.

Pacijenti su kompetentni samo za umiranje.

Za pacijente se mora širiti priča da nema „naučnih“ dokaza da je HDF kvalitetnija od high-flux dijalize.

Ostaje nejasno zašto onda oni (link), plaćenici Sponzora (velike dijalizne kompanije) u svojim privatnim centrima u Srbiji daju 100% HDF, dakle svim pacijentima, i pri tome to reklamiraju na sva zvona, opanjkavajući i sopstvenu državu koja, eto, ograničava to ljudima na samo 20%, a oni, poštenjačine i dobrotvorci, daju svima koji dođu kod privatnika maksimalan kvalitet (pogledajte sliku-tekst dole).

Zaključak je jasan.

Bitno je samo da dođete kod njih!

Tamo na Zapadu gde drže sve centre, oni ne daju HDF svima, ali u Srbiji gde tek razrađuju posao daju svima HDF. Tamo vani još nemaju dovoljno dokaza da se HDF pokazala boljom, ali ovde u Srbiji je nesumnjivo bolja.

Za sve imaju „studije“, kojima će potkrepiti svoje stavove.

Istina je samo ono što njima odgovara.

I danas su u svim dijaliznim centrima u Srbiji bikarbonati 34 mmol/L u dijaliznoj tečnosti.

.

Neprijateljska teza br. 2:

U evropskim zemljama HDF daju u manje od 20% tretmana, a u SAD ne daju uopšte, pa što bi kod nas bilo drukčije !?!

Da, ali ono što ne kažu neprijatelji, a vrlo je važno naglasiti: U evropskim zemljama i u SAD je transplantacija glavna metoda zamene bubrežnih funkcija. Tamo se na bubreg čeka 2-3 godine, pa za kvalitet dijalize niko se posebno i ne bori. Njima je i 20% HDF dovoljno. Drugo, treba znati da je u tim zemljama dijalizna farmaceutska mafija jača nego kod nas. Tamo je najveći svetski industrijski proizvođač opreme i sredstava za dijalizu istovremeno i vlasnik na hiljade dijaliznih centara, pa njemu ne odgovara da daje duži, kvalitetniji ili skuplji tretman, nego samo da što više zaradi. Kratke dijalize, kako bi što više smena obrnuli sa istim aparatima i osobljem. Zato je smrtnost dijaliznih pacijenata u Americi gora nego kod nas. Amerika ne treba da nam bude uzor u dijalizi, nego u transplantaciji. A s obzirom da je u Srbiji transplantacija najgora u Evropi, red je da naša država onda dijaliznim pacijentima omogući efikasniju i kvalitetniju metodu dijalize, a to je HDF.

A da se stvari menjaju i na Zapadu, po dokaze ne treba ići mnogo daleko: u Sloveniji su sada 70% svih tretmana HDF, u KC Ljubljana daju 100% HDF, kao i kod nas u Republici Srpskoj: svih 100% pacijenata imaju HDF. Mala i siromašna Republika Srpska je imala poštenije i borbenije pacijente koji su se izborili za svoje interese (100% HDF), a korumpirani predstavnici pacijenata, lekara i organa vlasti u Srbiji, ne haju za taj primer.

U VMA je HDF bila primenjivana 100% i to u periodu od 2000. do 2008. (kada ni Slovenci nisu imali više od 20% HDF), i tada su u VMA imali smrtnost na dijalizi manju od 7% godišnje, bili su bolji od japanskog proseka. Ali, onda su i tamo uveli Pravilnik (od 2008).

Na kućnim hemodijalizama, a na kućne hemodijalize idu uglavnom oni bolje stojeći i bolje kapirajući pacijenti: svi odreda imaju HDF, 100% su na HDF-u, ali neće drugima to da preporuče, niti da istaknu prednosti te metode, jer neće da se zameraju svojim snabdevačima dijaliznog materijala.

Ćute i gledaju „svoja posla“.

Njima je dobro, a drugi nek’ pocrkaju.

Pogledajte na kraju i doktore, medicinare, koji su dospeli na dijalizu: svi su na hemodijafiltraciji!

Pitanje, koje je prvi u svetu postavio Gary Paterson: zašto nefrolozi drugima preporučuju ono što sami nikad ne bi izabrali? – još uvek nema odgovora (link).

Verovatno zato što „nema dovoljno stručno-naučnih, nefroloških dokaza“ da je HDF bolja od obične high-flux dijalize, pa onda doktori, uvek sloni riziku, humanizmu i eksperimentima, primenjuju je na sebi, dok ne stignu druga „objašnjenja“, od Sponzora. Idi begaj!

.

Neprijateljska teza br. 3:

Ne postoji stručna nefrološka preporuka za više od 20% HDF !?!

Netačno. Čista laž.

Evropski vodiči za dijalizu i transplantaciju, objavljeni u časopisu, NDT, 2002. i 2007. godine kažu:… Gde god nađeš zgodno mesto, tu HDF posadi …

Ili tako nešto.

Dajemo vam prvo originalni tekst na engleskom:

Guideline 2.1

  • The use of synthetic high-flux membranes should be considered to delay long-term complications of haemodialysis therapy. Specific indications include;

    • To reduce dialysis-related amyloidosis

    • To improve control of hyperphosphataemia

    • To reduce the increased cardiovascular risk

    • To improve control of anaemia

Guideline 2.2

  • In order to exploit the high permeability of high-flux membranes, on-line haemodiafiltration or haemofiltration should be considered.

Dajemo vam evo i doslovnu sliku prevoda na srpski jezik tih ključnih stavova iz evropskih vodiča za dijalizu, koje smo našli na predavanju jednog od naših stručnjaka:

Slike iz http://www.sobirs/2014/12/Problemi%20u%20HD%202014%20predavanje.pdf

A dajemo vam i besplatni link ka originalnom i besplatnom tekstu tih evropskih vodiča za dijalizu i transplantaciju objavljenih u najprestižnijem nefrološkom evropskom časopisu.

https://academic.oup.com/ndt/article/17/suppl_7/34/1817512

https://academic.oup.com/ndt/article/17/suppl_7/21/1817504

https://academic.oup.com/ndt/article/22/suppl_2/ii5/1871254#36508904

Malo li je?

Ako ste ikada i imali dilemu: Su čim ćemo pred Miloša?

Eto vam džebane.

(Pre nego što neki Miloš odnese vašu glavu na poklon sultanima Big Pharme).

Koekude.

.

Neprijateljska teza br. 4:

HDF je mnogo skuplja metoda od high-flux dijalize pa RFZO to ne može da plaća !?!

To naprosto nije tačno.

O ovoj laži smo već pisali u postu: Koliko-je-zaista-hemodijafiltracija-skuplja-od-obicne-hemodijalize?

Čak i na skupom Zapadu, gde je dijalizna farmakomafija naduvala cene hemodijalize na 600 evra po tretmanu (nećete verovati, ali toliko je HD u Beču), razlika između HD i HDF je 3-4 evra!

Toliko naime košta ono PVC crevo za dovod prečišćene dijalizne tečnosti u vensku komoru.

Obično PVC crevo dugačko 10-20 cm.

Naši su ga dijalizni meštri prodavali srpskim bolnicama po 1700 dinara (po „Pravilniku“ o cenama dijaliznog materijala (link), dok je ono za običnu HD bilo 645 dinara.

Sada crevo za HDF košta nešto manje, oko 1500 dinara.

1500 dinara za crevo na slici desno, samo zato što je za HDF?

Da je makar bez bisfenola, ftalata i DEHP, ali nije.

A osim crevca, potroši se i nešto više vode i koncentrata, za HDF.

Za običnu HD potroši se oko 150 litara vode, a za HDF dvadesetak litara više.

Svi znamo koliko je cena kubika (1000 litara) vode, to je oko 80 dinara, a 20 litara je … izračunajte sami …  ne vredi trošiti reči.

I jedan prst (horizontalni) koncentrata se potroši više.

Ceo kanister koncentrata (10 Litara) košta 400 dinara, služi za pravljenje 420 litara dijalizne tečnosti, i potpuno je dovoljan za 2 tretmana bilo HD ili HDF. Prst koncentrata (15 dinara) manje-više, ne menja stvar, toliko se svakoga dana baci neiskorištenog koncentrata (i više).

O kakvim onda troškovima za Fond osiguranja govore naši neprijatelji?

Oni koji navodno brinu o uštedama, o državnoj kasi, a sebi pišu dnevnice i honorare kad god i gde god stignu.

Znaju li dušmani koliko bi se ušteda postiglo, ako bi dijalizni pacijenti manje ležali po bolnicama, imali manje amputacija, manje sepsi, manju potrošnju skupih antibiotika i drugih lekova.

Znaju to oni sve, ali koriste samo one podatke koji opravdavaju njihov zamišljeni plan.

A taj plan glasi: najveće uštede se postižu ako dijalizni pacijenti žive što kraće.

To nikada javno neće da izgovore, ali sve ukazuje da itekako samo na te uštede računaju.

O moralu, humanizmu, solidarnosti, brizi za bližnjega svoga, ti apostoli neoliberalnog kapitalizma su se javno izjasnili čuvenom izjavom:

„Kome je do morala, neka ide u crkvu.“

Eto, takvi sada odlučuju o našim životima i našim sudbinama.

Oni se našli da „brinu“ o uštedama u zdravstvu?!

Međutim, evo šta o ceni HD i HDF kažu zapadni izvori:

Mazairac i saradnici, 2013. godine, kažu: HDF je oko 3,6% skuplja od one (najlošije) low-flux HD! Samo 3,6%!! (Mazairac et al. The cost–utility of haemodiafiltration versus haemodialysis in the CONTRAST Study. NDT 2013;28:1865-1873.)

Lebourg i saradnici, 2013. godine kažu: Dodatni trošak po jednom HDF tretmanu varira od (minus) -1,29 do (plus) +4,58 evra u odnosu na HD. Znači u proseku je HDF tretman skuplji za oko 3,29 evra. (Lebourg et al. Online hemodiafiltration: is it really more expensive? Nephrol Ther 2013; 9:209-214)

Japanski stručnjak, Takura i saradnici, 2013. godine, objavljuje da se sa HDF ostvaruju čak i uštede, u odnosu na standardnu HD! (Takura et al. Cost-effectiveness analysis of on-line hemodiafiltration in Japan. Blood Purif 2013; 35 suppl 1:85-89.)

Oates i saradnici, 2012. godine, kažu: HDF je skuplja za oko £1.16 po tretmanu, od high-flux HD. HDF je čak jeftinija od high-flux HD, kada se nabavlja univerzalni AV set sa infuzionom linijom. (Oates et al. Cost comparison of online haemodiafiltration with high-flux haemodialysis. J nephrol 2012; 25:192-197.)

Eto, to kaže struka! Sama zapadna, svetska, nefrološka nauka:

HDF je skuplja oko 3 evra od standardne HD!

Naši mogu pričati šta hoće!

I upravo to i rade.

.

Neprijateljska teza br. 5:

Voda u našim centrima nije dobra pa zbog toga nam ne mogu davati HDF !?!

Tamo gde voda nije dobra Centar treba zatvoriti, a nadležne posmenjivati i kazniti.

(A tačno je da u mnogim centrima voda nije dobra, jer se ne ispituje na propisani način, videti ovde).

Istina je međutim, da samo aparati za HDF imaju dodatne filtere za prečišćavanje vode za hemodijalizu i da su na tim aparatima pacijenti bezbedniji, čak i ako im se radi obična high-flux HD.

Dakle, uvek je bolje biti na aparatu za HDF!

Čak i ako iz nekog (sigurni smo neracionalnog) razloga imate samo HD, bolje je da vam se ta HD radi na HDF aparatu.

HDF aparat je onaj koji ima 2 pumpe! Jednu za krv, i drugu za infuzionu tečnost.

Dijalizni pacijent dakle, ako je normalan treba da traži aparat sa 2 pumpe i 2 filtera za vodu, takav aparat je uvek bolji od onoga sa jednom pumpom i jednim filterom, a onaj ko je i normalan i sposoban, taj će obezbediti sebi da se te obe pumpe okreću, tj. da rade HDF.

Takav je stav širen među dijaliznim pacijentima poslednjih 20 godina.

Danas je tehnika malo napredovala, pa npr. japanski dijalizni aparati garantuju punu bezbednost na HDF i sa samo jednim (ali japanskim) filterom.

Nikada nigde u našoj državi, a i šire, nije opisana nijedna pirogena reakcija ili zaraza pacijenta, a da je taj pacijent bio na HDF aparatu.

Nezvanično se od stručnijih servisera i nefrologa, može čuti, da imaju utisak i kad bi Topčidersku reku doveli na Gambro AK200 Ultra-S, taj bi aparat opet proizveo ultra-čistu infuzionu tečnost.

A za hemodijalizu na običnom HD aparatu, to ne mogu garantovati.

Za simpleks hd aparate je mnogo bitnija kvalitetna reverzna osmoza i ceo taj sistem za pripremu gradske vode i njeno pretvaranje u vodu za hemodijalizu, ali se i dalje pacijentima servira priča da bi ih samo HDF ugrozila, a high-flux dijaliza ih kao neće ugroziti.

I pored svih fizičko-tehnoloških i hemijskih činjenica, uvek će se naći neki plaćenici farmakoindustrije i javno brinuti da nije vreme za širenje HDF u državnim centrima jer je tamo loša voda.

Pazite, to tvrdi i čovek koji je pobegao na kućnu HDF, ali sad brine da se kao ne našteti onima koji nemaju mogućnosti da kao on, pobegnu iz državnih centara.

Pri tome se nije založio da se naredi popravka kvaliteta vode u tim državnim centrima, ne to mu nisu „sponzori“ naredili, naredili su mu samo da reklamira privatne dijalizne centre i da što više pacijenata usmeri ka privatnicima.

Zato naši dušebrižnici „brinu“ o „kvalitetu“ vode u državnim dijaliznim centrima.

Bitno je samo da Gazdama, tj. Sponzorima, obezbede što veći profit.

Voda ih brine kao i lanjski sneg.

.

Neprijateljska teza br. 6:

Ne možemo protiv Pravilnika, to je zakonski propis, samo do 20% može biti HDF !?!

Prvo, Pravilnik nije zakonski propis! To je podzakonski akt kojeg je donela jedna ustanova (RFZO), na predlog Komisije koju je ustanova sama izabrala. Zbog krivičnog dela diskriminacije pacijenata, protiv autora Pravilnika, a to znači protiv Predsednika i svih članova Komisije treba podneti krivične prijave. Razrešiti sve članove Komisije koji su primali novac i usluge od dijalizne farmaceutske industrije, jer će oni uvek štititi interese svojih sponzora, a ne pacijenata.

Do koje mere je ta komisija bila bezobzirna najbolji dokaz je to što je prva verzija tog njihovog Pravilnika sadržavala odredbu da 50% svih dijalizatora treba da budu low-flux dijalizatori (najslabiji, najmanje propusni dijalizatori). Nakon frke koja je nastala u javnosti, Komisija je u naknadnim verzijama promenila tu svoju nebuloznu odluku, pa je smanjila obavezni procenat low-flux dijalizatora na 10%. Toliko o njihovom znanju ili o njihovom poštenju, ili o njihovoj brizi za pacijente.

Još su paralelno sa tim Pravilnikom doneli i Pravilnik o cenama (!?!), gde su ladno potpisali sve cifre kako im je dostavila najveća farmakoindustrija na ovim prostorima, cene koje su pacijente i državu urnisale, ali kompaniji su bile super. Toliko o nezavisnosti i autoritetu članova Komisije.

Ali, pazite i ovo: u stručnim dijaliznim krugovima, samo je jedan jedini nefrolog digao glas protiv tog Pravilnika i javno ustao u zaštitu pacijenata (link). Niko drugi od lekara se nije usudio ili nije hteo tako da postupi, ne zna se šta je gore!

Da ponovimo, kao zaključak: jedino rešenje je podići krivične prijave protiv svih potpisanih ispod tog Pravilnika. Razlog: ugrožavanje zdravlja, nanošenje štete, telesnih i duševnih bolova, i udruživanje radi zajedničkog zločinačkog poduhvata.

A ko želi, lako će naći dokaze da su u Komisiji plaćenici farmakoindustrije: dokazi su u finansijskim papirima samih kompanija (to se razvodi na sponzorstvo, plaćena predavanja, publikacije, edukacije, promocije i slične aktivnosti), te u poreskim prijavama i izveštajima sa žiro- i drugih bankovnih računa

Što bi rekli novinari: Državo, reaguj!

.

Neprijateljska teza br. 7:

Postoje medicinske indikacije za HDF, na doktoru je da odluči ko će imati HDF !?!

Teška laž. Ne postoje nikakve indikacije za HDF! Već sam pogled na one koji imaju HDF ukazuje da onaj koji im je odobrio HDF lečenje, nije imao nikakav kriterijum.

Jedini kriterijum je VIP kriterijum.

Oni koji su imali neku Vezu i Poznanstvo, ti su dobili i HDF.

Ne sumnjamo da ima i slučajeva podmićavanja za dodelu HDF.

Javna je tajna da svaka usluga ima svoju cenu, pa tako i sređivanje kvalitetnijeg hemodijaliznog lečenja (a to je HDF) ima svoju cenu.

Na crnom tržištu.

Ima li crnjeg primera za crno tržište.

Ako se već javno piše i govori da je otimanje i preprodaja dece naša izvozna šansa (link), ako već postoje javne sumnje u poštenje onih koji distribuiraju organe u EuroMondoTransplant organizaciji, kakav je onda moralni ili krivični prekršaj nameštati nekima HDF, umesto HD?!

Praktično, nikakav: činite nekome dobro delo.

U nekim ranijim pravilnicima, nefrolozi su upisivali listu indikacija za HDF.

Pa je tamo stajalo da se na HDF upućuju mlađi pacijenti, radno sposobni ili zaposleni, oni kod kojih se očekuje skora (?!) transplantacija, oni koji imaju amiloidozu, polineuropatiju, veliku telesnu težinu ili im je standardna dijaliza nedovoljno efikasna, itd.itd.

Sa pojavom priče o polnoj, rodnoj, etičkoj i etničkoj ravnopravnosti, pravnici su vrlo brzo izbacili sve te odredbe, jer to što je neko mlađi ili zaposlen, ne znači da mora imati i bolje lečenje od starijeg i nezaposlenog. I slično.

Tako da na kraju više nijedna nefrološka ustanova ili institucija nije zadržala nikakve Pravilnike o kriterijumima za izbor na lečenje hemodijafiltracijama (da ih pacijenti ne bi tužili Sudu).

Tek je to doktorima-paranefrolozima omogućilo da rade sve što žele da rade.

I po babu i po stričevima.

Po babine linije.

Još i najpošteniji ispadoše rukovodioci jednog regionalnog dijaliznog centra koji su odlučili ovako: HDF daju jednom sedmično, svima (30%, ali je svima 30%).

U ostalim centrima se manje-više drže Pravilnika: sami biraju koga će među tih izabranih 20%.

Pravilnik je zapravo legalizovao protekciju.

.

Neprijateljska teza br.8:

EU preporuka za korištenje dijalizatora bez BPA je samo preporuka, nije i obaveza, nije naredba?!?

Istina je da preporuka, formalno i usko gledano nije obavezujuća naredba, ali takvo gledište je toliko usko da se jedva provlači kroz iglene uši.

Još tokom februara 2015. godine Evropska Komisija je donela svoje Konačno mišljenje o bezbednosti korišćenja bisfenola-a u medicinskim sredstvima. Upravo ovo mišljenje sadrži preporuku da Pri sistemskoj izloženosti Bisfenolu-A (BPA) kada put unosa nije oralni, posebno kod novorođenčadi u jedinicama intenzivne nege, odojčadi koja prolaze kroz duge medicinske procedure i za pacijente na dijalizi, SCENIHR (Naučni savet Evropske Komisije za novonastale i novootkrivene zdravstvene rizike) preporučuje da kad god je moguće treba koristiti medicinska sredstva koje ne oslobađaju Bisfenol-A.

Značaj ovog mišljenja i preporuke je u tome što je sačinjeno na oko 168 strana, sa detaljnim opisima na koji način Bisfenol-a (BPA) negativno utiče na zdravlje ljudi. Iz tog razloga je vrlo drsko, nehumano i bezobrazno postupanje svakog zdravstvenog radnika koji za ovu preporuku zna, ali je se svesno ne pridržava. Čak 28 stranica ovog dokumenta predstavlja izlistane naslove, naučne reference svih naučnih radova kojima se jasno dokazuje štetnost, toksičnost Bisfenola-a po ljude, pogotovo na ove najugroženije kategorije: 1) novorođenčad u jedinicama intenzivne nege, 2) odojčad koja prolaze kroz duge medicinske procedure, 3) pacijenti na dijalizi.

Kod ovih kategorija pacijenata, sa sigurnošću je utvrđeno da direktno izlaganje Bisfenolu-a dovodi do toga da su granične tolerantne doze ovog otrova u krvi višestruko prekoračene, tj. počinju sa svojim otrovnim, pseudohormonskim i drugim štetnim dejstvima u organizmu.

E sada, kako se radi samo o preporuci, sami državni organi koji se bave problematikom lekova i medicinskih sredstava, kao što su Ministarstvo zdravlja, Republički fond za zdravstveno osiguranje i Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, zaista nemaju zakonsku obavezu da na svom nivou u regulativu medicinskih sredstava uključe ovu preporuku (ali niko ih i ne sprečava, te bi to svakako mogli učiniti), ali malo je drugačija situacija kada se radi o bolnicama, zdravstvenim ustanovama i zdravstvenim radnicima na terenu. Da li oni imaju ili nemaju obavezu da poštuju ovu preporuku Evropske Komisije? E pa IMAJU, i to i moralnu, i stručnu i zakonsku obavezu. Hajde prvo da krenemo od one moralne obaveze. Prilikom stupanja u lekarsku profesiju svi novopečeni lekari polažu lekarsku, Hipokratovu zakletvu. Ovo je zakletva koja još od davnina definiše moralne i etičke principe svakoga ko se bavi lekarskom profesijom. Originalna Hipokratova zakletva je jasno zaklela svakog lekara da pacijentu koga leči, bolesnom čoveku, ne sme dati otrov. Reč otrov je teško definisati, ali ako uzmemo u obzir danas prihvaćeno shvatanje ove reči jasno je da je otrov materija koja remeti biološke (fiziološke) funkcije organizma izazivajući prolazne ili trajne poremećaje, uključujući i smrt. Kada se ponovo osvrnemo na Konačno mišljenje Evropske Komisije o bezbednosti upotrebe bisfenola-a u medicinskim sredstvima, i na sadržana detaljna tumačenja na koje sve načine ova supstanca remeti biološke (fiziološke) funkcije organizma izazivajući prolazne ili trajne poremećaje, jasno je da se ovde nedvosmisleno radi o otrovu. Lekari koji su spremni da svog dijalizanog bolesnika leče materijalom koji direktno u njegovu krv otpušta Bisfenol-a, i pored svesti o otrovnosti ove supstance, ne mogu se smatrati ljudima dostojnim svoje profesije.

Ako odemo još malo dublje te pogledamo Kodeks medicinske profesionalne etike, Član 4 jasno obavezuje: Lekar treba uvek da ima na umu apsolutnu obavezu čuvanja ljudskog života i zdravlja, poštujući osnovno načelo medicinske etike „primarno ne naškoditi“. Dakle osnovno načelo je Primum Non Nocere, a koja pretpostavka predstavlja apsolutnu obavezu lekara. Znači, lekar je ipak dužan da svom dijaliznom pacijentu ne da otrov, Bisfenol-a, pa čak ni kroz terapijsko medicinsko sredstvo, jer prvi postulat lekarske etike je da se pacijentu ne sme naškoditi. Naćiće se sigurno među farmakomafijaškim plaćenicima mnoštvo onih koji će pokušati da minimizuju ili barem relativizuju značaj ovih postulata, a sve radi zaštite svojih dugogodišnjih bigfarmaceutskih industrijskih mecena koji dijalizatore pune Bisfenolom-a, a dijalizatori istim pune nesretne bolesnike. I to su upravo isti oni koji insistiraju na činjenici da ne postoji obaveza poštovanja preporuke Evropske Komisije, jer eto, to je samo preporuka a ne naredba. Takođe, ovaj obavezujući Kodeks medicinske profesionalne etike u daljim odredbama obavezuje: Lekar treba posebno da se zalaže za poštovanje pacijentovih prava. 

Verovatno mnogi misle da su pacijentova prava neka imaginarna i paušalna pretpostavka koja nema mnogo značaja već eto samo plovi u oblaku nekog imaginarnog i boljeg Sveta. E pa nije baš tako. Postoji nešto što se zove Zakon o pravima pacijenta, pa hajde malo da pogledamo šta tu sve piše. Pa evo recimo piše sledeće:

– Pacijentu se garantuje jednako pravo na kvalitetnu i kontinuiranu zdravstvenu zaštitu u skladu  sa njegovim zdravstvenim stanjem, opšteprihvaćenim stručnim standardima i etičkim načelima, u najboljem interesu pacijenta i uz poštovanje njegovih ličnih stavova (to je Član 3 Zakona o pravima pacijenta).

E sada bi bilo interesantno pitati zagovarače ideje da ne treba poštovati preporuku Evropske Komisije (jer to nije naredba), da li sipanje Bisfenola-a u krv pacijenta putem dijalizatora predstavlja lečenje u najboljem interesu pacijenta, i da li predstavlja poštovanje prava pacijenta da bude lečen u skladu sa etičkim načelima.

– Pacijent ima pravo na bezbednost u ostvarivanju zdravstvene zaštite, u skladu sa savremenim dostignućima zdravstvene struke i nauke, s ciljem postizanja najpovoljnijeg ishoda lečenja i smanjenja rizika za nastanak neželjenih posledica po zdravlje pacijenta, na najmanju moguću meru. Hajde još jednom da razmislimo da li punjenje pacijentove krvi otrovom, Bisfenolom-a, putem dijalizatora može dovesti do postizanja najpovoljnijeg ishoda lečenja i smanjenja rizika za nastanak neželjenih posledica po zdravlje pacijenta, na najmanju moguću meru.

Sada ako se vratimo na osnovno postavljeno pitanje – „EU preporuka za korištenje dijalizatora bez BPA je samo preporuka, nije i obaveza, nije naredba?!?“, odgovor je jasan i nedvosmislen: DA, lekari su u obavezi da prema svim ovde izlistanim propisima kojih se moraju pridržavati, obezbede svojim pacijentima dijalizatore koji u pacijenta ne unose dokazane otrove. I to ne zbog preporuke koja nije naredba, već zbog kodeksa i zakona važećih u Republici Srbiji.

.

Neprijateljska teza br.9:

Toksične materije poput BPA i DHP se nalaze svugde, svi smo tome izloženi i to je nemoguće izbeći, pa što bi za dijalizne pacijente bilo drugačije ?!?

Tačno je da se bisfenol-a i toksični ftalat koje smo pomenuli nalaze svuda oko nas, u raznim plastičnim materijalima, ali ipak možemo po malo birati kako i koliko ćemo biti izloženi ovim štetnim materijama. 

Često se ove supstance nalaze u plastičnim posudama za hranu, u limenkama osvežavajućih pića u sloju koji oblaže aluminijumski lim limenke, dečijim igračkama (koje mala dečica vole da trpaju u usta), i možda ponajviše u plastičnim flašama za vodu i pića. Pa evo već ovo saznanje nam omogućuje da u solidnoj meri izbegnemo i bisfenol-a i DEHP ftalat. Ako želimo da izbegnemo unos ovih supstanci oralnim putem (unos na usta, uglavnom putem hrane i vode) lako ćemo se odlučiti da se ne hranimo pakovanom hranom, već da se trudimo da jedemo isključivo sveže pripremljenu. Lako možemo prestati sa kupovinom flaširanih voda, i tokom toplih meseci sa sobom nositi staklenu flašicu napunjenu svežom „česmovačom“ ili filtriranom vodom. Maloj deci možemo kupiti igračke koje su pravljene od prirodnih materijala, kao što je drvo, ili pak od plastika koje na sebi nose oznaku BPA-free (bez Bisfenola-a).

Šta je to drugačije kod pacijenata na dijalizi? Pa TRI su osnovne razlike u odnosu na zdrav ljudski organizam.

– Prvo, zdrav ljudski organizam unosi u sebe Bisfenol-a i DEHP-ftalat uglavnom oralnim putem (na usta). Svi drugi putevi unosa kod zdravog čoveka su skoro pa zanemarljivi. Kada se ove supstance unesu na usta, iz creva se apsorbuju i dolaze u krv. Međutim taj krvotok predstavlja prvu liniju odbrane jer se ne radi o opštem krvotoku, već o krvotoku ka jetri. Jetra je poznata kao organ koji vrši razlaganje štetnih supstanci. Kako i ove dve supstance dospevaju u jetru iz creva putem krvotoka, u jetri bivaju vezane za određene proteine nosače, to se zove konjugacija čime se u ogromnoj meri deaktivira njihovo štetno dejstvo. Kod dijaliznog pacijenta, Bisfenol-a i DEHP-ftalat se najviše unose putem krvi, iz dijalizatora, a manje putem usta. To znači da štetne supatance najvećim delom zaobilaze mali crevno-jetreni krvotok, tj. znatno manje se deaktiviraju u jetri, te u krvi i uopšte u organizmu ostaju u svom aktivnom, štetnom obliku, jer nisu konjugovani. U zdravom organizmu, isključivo tako vezane tj. konjugovane štetne supstance se dalje iz krvi i kompletnog organizma izbacuju putem bubrega. Time se kod zdravog čoveka ove štetne supstance na kraju izbacuju iz organizma. Ovde logično dolazimo do druge razlike između zdravog organizma i dijaliznog pacijenta…

– Drugo, bubreg dijaliznog pacijenta na žalost ne funkcioniše ili veoma ograničeno funkcioniše u smislu izbacivanja štetnih supstanci putem urina. Iz tog razloga, bubreg dijaliznog bolesnika ne može iz tela bolesnika izbaciti Bisfenol-a i DEHP-ftalat, koji se u svojoj aktivnoj formi nagomilavaju u organizmu i počinju da proizvode svoja dobro poznata štetna dejstva. Čak i ukoliko postoji deo ovih konjugovanih supstanci, njihovim nagomilavanjem, a zbog nemogućnosti izbacivanja, dolazi do njihovog ponovnog aktiviranja i opet je tu štetno dejstvo na organizam.

– Treće, možda i najznačajnije, to je razlika u mogućnosti izbora. Zdravi ljudi će izabrati kakvu će hranu jesti, i iz čega će piti vodu, kako je prethodno i napomenuto. Takav izbor dijalizni bolesnik nema. Koju god hranu da jede, i koliko god da bira kako će uneti ono malo vode, ako ga svaki drugi dan po četiri sata „leče“ dijalizatorom koji mu ubacuje Bisfenol-a i DEHP-ftalat u krv, njegov organizam će sigurno trpeti štetne posledice ovih supstanci.

Ovde se moramo vratiti na prethodnu neprijateljsku tezu da prepruka da se kod dijaliznih pacijenata prestane sa korišćenjem dijaliznog materijala koji u sebi sadrži Bisfenol-a, ne predstavlja obavezu. Ovaj izbor za dijaliznog pacijenta u našoj zemlji treba da vrši lekar uključen u postupak nabavke dijaliznog materijala, to bi trebala da bude obaveza lekara, a ne pacijenata.

Ali, ako nam lekari ne budu radili svoj posao, moraće sami pacijenti da presaviju tabak …

Znate, ne postoji ni naredba da se ne smeju davati nefrotoksični antibiotici (npr. aminoglikozidi) pacijentima sa bubrežnom slabošću.

Nema naredbe, ali se podrazumeva da LEKAR, koji je dobar ili normalan, lekar, neće davati lekove koji oštećuju bubrege pacijentima koji već imaju oslabljene bubrege.

To je stručna greška.

To se goni na sudu.

Nema naredbe, zabrane da se nefrotoksični lekovi primenjuju kod bubrežne slabosti, ali postoji svest i savest, da se pacijentu ne sme naštetiti.

To bi moralo biti jače od svake naredbe.

Ni dete ni dijalizni pacijent nemaju mogućnost izbora. Odluke u njihovo ime donosi roditelj, odnosno lekar.

Ako se roditelj nesavesno odnosi prema svome detetu, ono će mu biti oduzeto.

Da li će nefrologu biti oduzeti dijalizni pacijenti ako im on daje Bisfenol-A i DEHP-ftalate?

Tužite ih, pa ćemo videti.

.

Neprijateljska teza br.10:

Ne može se u tendersku specifikaciju uvrstiti uslov da dijalizatori budu bez BPA, jer to znači da bi samo jedna firma mogla prodavati dijalizatore u Srbiji, a to bi bio monopol ?!?

Ovo je teška laž.

MOŽE se u tendersku specifikaciju staviti uslov da dijalizatori budu bez Bisfenola-a. Naime, svaka tenderska komisija za dijalizni materijal ima u svom sastavu lekara, stručno lice zaduženo za formiranje tehničkih specifikacija. Ti lekari, znate to su oni isti o kojima smo upravo pričali. To su oni isti lekari koji su, poštujući preporuke Evropske Komisije, dužni da pri lečenju dijaliznih bolesnika sprovode osnovne moralno-etičke principe, svoju Hipokratovu zakletvu, Kodeks profesionalne lekarske etike, Zakon o pravima pacijenata i Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Taj stručni deo Komisije sačinjava tehničke specifikacije, tj. definiše karakteristike i količinu proizvoda koji se nabavljaju. Ako uzmemo u obzir sve ove principe kojima se lekari moraju voditi, jasno je da oni mogu kao tehničku specifikaciju, zahtev, staviti da dijalizatori koji se nabavljaju za lečenje pacijenata moraju biti bez Bisfenola-a. U tom smislu, lekara, profesionalca ne treba da zanimaju nikakvi monopoli, broj firmi koje mogu ponuditi dijalizatore bez Bisfenola-a i slično. U praksi u našoj zemlji to nije tako, jer dobar deo lekara nefrologa mnogo voli da se bavi „tržištem“ i firmama koje prodaju dijalizatore, a mnogo mnaje se bave svojim poslom i lečenjem pacijenata. U po noći da ih pitate koja firma koga vodi o svom trošku na kongrese, izlete, predavanja, promocije i slične edukacije – to svi sve znaju.

No da se vratimo na sastavljanje tendera. Ostali sastav tenderskih komisija uglavnom čine ekonomisti ili pravnici. Ovi ekonomisti i pravnici su tu da tenderska dokumenta uobliče sa odredbama Zakona o javnim nabavkama.

A briga o pacijentima svakako nije nešto što bi bilo u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama. Ovaj zakon u svom Članu 70. ima jednu odredbu koja predviđa da Naručilac (u ovom slučaju dijalizni centar, bolnica) tehničke specifikacije za tender sprema u skladu sa svojim objektivnim potrebama. Objektivna potreba svakog savesnog lekara i poštenog čoveka je da za svoje pacijente nabavi medicinsko sredstvo koje će dati najbolje lečenje a najmanje će narušiti zdravlje pacijenata. Na žalost „oni“ lekari koji više vode računa o dijaliznim firmama nego o svojim pacijentima, su ovu odredbu Zakona u praksi često zloupotrebljavali. Zloupotreba se sastojala u tome što su svojim integritetom stručnih lica tenderske komijsije svesno zahtevali dijalizatore koji daju lošije rezultate lečenja, manje očekivano preživljavanje pacijenata i koji sadrže otrove kao što je Bisfenol-a. Razlog sigurno nije briga o pacijentu ili o Zakonu, već su se takvi klimavci svoje profesije dodvoravali pojedinim firmama koje prodaju dijalizatore, ne bi li ih ove veliki sistemi ponekad pozvali na neku svoju proslavu, pomazili po glavi kao dobrog cuka, a i tutnuli im poneku nulu u beskrajno dubok džep. 

Znači, monopol nije nešto čime treba da se bave lekari i/ili pacijenti, ali da bi razbili i tu zabludu, možda će vas iznenaditi sledeći podatak.

U Srbiji trenutno postoje distributeri čak 4 proizvođača dijalizatora koji u sebi ne sadrže Bisfenol-A. U tom smislu, na tržištu dijaliznog materijala Srbije veći je broj distributera ovih proizvođača nego distributera proizvođača koji ne prave dijalizatore bez Bisfenola-A.

Zašto ih samo jedna od tih firmi prodaje u Srbiji, nije pitanje za lekare, tenderske komisije, i državna tela koja se bave monopolom i konkurencijom.

Ovo je pravo pitanje za firme distributere dijalizatora. Verovatno su im za bolesne Srbe dobri i dijalizatori puni otrova.

NATO još nije završio svoj prljavi posao.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.

Za one koji nisu gledali, neka pogledaju:  (https://www.youtube.com/watch?v=rhODmDl3M6k)

(https://www.youtube.com/watch?v=rhODmDl3M6k)

Ostali korisni linkovi:

https://dijaliza.wordpress.com/2013/03/03/trazimo-hdf-za-sve/

https://dijaliza.wordpress.com/2013/03/30/francisco-maduell-prednosti-hemodijafiltracije-su-naucno-dokazane/

http://www.sobirs.org/wp-content/uploads/2014/12/Problemi%20u%20HD%202014%20predavanje.pdf

https://dijaliza.wordpress.com/2015/08/14/koliko-je-zaista-hemodijafiltracija-skuplja-od-obicne-hemodijalize/

https://dijaliza.wordpress.com/2015/06/18/kako-nas-truju-dijalizatorima/

https://echa.europa.eu/-/msc-unanimously-agrees-that-bisphenol-a-is-an-endocrine-disruptor

http://ec.europa.eu/health/scientific_committees/emerging/docs/scenihr_o_040.pdf

 

Ko da mi otme, iz moje duše, Svetski dan bubrega?

Ko da mi otme, iz moje duše, Svetski dan bubrega?

.

Poštovani čitaoci,

mislili smo da ove godine neće smeti.

Da će shvatiti da je neprimereno.

Da će shvatiti da su provaljeni.

Da smo ih ismejali ko budale.

Da će shvatiti da to više nema smisla.

Ali …

Ali, prevarili smo se.

To kad uhvati ne popušta.

Iz godine u godinu,

svedoci smo da Srbi revnosno slave nove dane i svece,

po nekom kalendaru, koji ovde nikada nije postojao.

Ali, dolazi sa Zapada.

Dan bubrega.

Svetski.

Kada je Svet odlučio o tome da svi slavimo Dan bubrega, i zašto ćemo da ga slavimo, kako su izabrali datum za Dan bubrega, ko je sve bio prisutan u ime Sveta, kako su glasale pojedine zemlje i ko je predstavljao te zemlje?

Ne zna se.

Ko je odlučio u naše ime?

Ne zna se.

Ko finansira to proslavljanje „Dana bubrega“?

To se zna.

Na kraju uvek negde pišu imena „sponzora“.

Da se glupaci (posetioci) ne dosete, napisano je: partneri, ili sponzori, jer izraz „finansijeri“ bi čak i kod ludih Srba mogao da pobudi negativne primisli.

Ko su dakle finansijeri obeležavanja Svetskog i sada našeg, dana bubrega?

Zna se, to su: farmakoindustrija, nevladine i vladine organizacije.

Da, i vladine organizacije ako dotična vlada želi da se pridruži Zapadu.

E, sad, ide glavno pitanje.

Šta će tu Udruženja dijaliznih pacijenata?

To niko ne zna da objasni, ali i oni su tu.

Prva pomisao je da ih organizatori dovode da bi njima plašili druge ljude, govoreći okupljenima: „Evo kako ćete završiti, bićete kao i ovi, ako ne budete čuvali bubrege“.

Malo jeste drastično, ali viđali smo i doživeli svašta (npr. kampanje vakcinacije), pa verujemo da bi neki pristali i na ulogu strašila.

Međutim, preventiva bubrežnih oboljenja je bila tema samo jednom, a svake godine su druge parole.

Znači, nije to.

Da nisu doveli dijalizne pacijente samo da tašunaju?

„Danas nam je divan dan, divan dan,

Svetski bubregu rođendan, rođendan.“

Ne može, kažu, tašunanje.  Ima tačno određena tema i parole.

Ove godine tema je bilo zdravlje žena.

A ko uopšte određuje te teme i parole, ko određuje šta će se uzvikivati?

Niko od naših ne zna.

To im samo objave na sajtu.  I oni preuzmu.

Pa jel moramo svi da arlaučemo samo te teme i parole ili možemo i nešto naše, lokalno, što nas konkretno muči?

Ne. Do sada se niko nikada nije usudio da skrene sa zadate teme i parola.

Da li je to moguće?

U Srbiji, zemlji da prevrne, niko ne sme da okrene ploču?

Baš niko.

Ni u Srbiji, ni u Srpskoj, niti u jednoj okolnoj državi, a i šire, verovatno.

Svi ponavljaju jedno te isto, kao papagaji.

Nećete verovati, gledali smo svojim očima, na našoj glavnoj TV, na nacionalnom javnom servisu, dijalizne pacijente koje su naterali da nazdravljaju jedni drugima sa čašom vode, u sred dijalizne sale?

Da li je to moguće?

U sred sale dijalizni pacijenti piju vodurinu?

Da. Žalosno i sramno.

Ko do sada nije čuo, vreme je da mu se nešto objasni.

Ima u srpskom narodu jedna poslovica, koja kaže: „U kući obešenog nije pristojno govoriti o konopcu“.

U dijaliznom centru nije pristojno govoriti o preventivi. Ili piti vodurinu.

Ali, pare nemaju alternativu.

Za obeležavanje se dobijaju pare.   „Sredstva“.

Zamislite budalu kojoj je palo na pamet da natera dijaliznog pacijenta da se slika kako pije vodu i zatim pruža čašu vode drugoj osobi, pa tu sliku onda treba da „tvituje“ uz užasno blentavu, takoreći ogavnu, mantru, ceo praznoverni ritual: „Danas ja proslavljam  #worldkidneyday. Ja pijem i pružam #glassofwater zato što #isupportwkd”. Neophodno je napraviti sliku kako pijemo i pružamo čašu vode drugoj osobi, a zatim se slika  tvituje na @worldkidneyday. ???!!!!!?????

(Da je živ Sava Mrmak snimio bi dramu u dijaliznom centru sa onom čuvenom rečenicom: „Jozo, daj vode!“).

Kad treba uzeti pare, Srpski dijalizni aktivisti, a ima ih ko glista posle kiše, ne gade se ničega.

Slavljenje pijenja vode, u dijaliznom centru, a što ne bi moglo?

I to je ništa, u odnosu na ono što su uzvikivali koju godinu pre toga.

Te, neke 2013. Srbi su arlaukali: „Zaustavite napade bubrega!“

Zemlja još pod utiskom napada NATO bombardera, ne može da shvati kakvi nas sad to bubrezi napadaju.

Ali, dijalizni pacijenti u prvim redovima.

Stoje iza štandova.

Dele letke.

Što kaže naš Mitar, kvalitetan, mastan, kolor papir, pa ne može da se iskoristi u svrhe za koje bi ga jedino valjalo iskoristiti.

Može li se iko od budala opametiti, trgnuti, otrezniti?

Izgleda, ne može.

Šta se ovo sa nama dešava?

Da li je Srbin tek na kocu spreman da progovori istinu?

A na dijaliznom aparatu, ne sme?

Da li je Srbija samo pod bombama bila ona prava Srbija, iskrena.

Jer, pod bombama su Srbi polupali sve Mekdolnads restorane i nikome nije padalo na pamet da se zapadnjači.

Bio je otvoren lov na izdajnike koji ostavljaju lokatore za navođenje bombi i aviona.

Lokatori.    Obeleživači.

Danas Srbi sami obeležavaju sve što im Zapad predloži.

Utrkuju se.

Šta je to što pokrene jednog školovanog ortopeda da naprasno oseti potrebu da napiše naučni rad o infekcijama ženskih mokraćnih puteva, pa još i da sam slika to delo i objavi ga na sajtu dijaliznih pacijenata, i to pod emotivnim naslovom: „Ah ta grozna ešerihija“.   Ah,  ah.

Sve sa slikom (ilustracijom) žene koja se drži za međunožje.

Ključna poruka iz tog teksta glasi: žene trebaju posle mokrenja da obrišu polni organ od spreda prema pozadi, a ne obrnuto.

Eto, njima prosvetitelja.

Narodnog.

Saveznog.

Od nas izabranog.

Prigodnog.

Jer, ne zaboravite: Dan bubrega je ove godine bio na Osmi mart.

Umesto karanfila, dame dobiše savet, kako da se, da prostite, ubrišu.

Obeleži ga, majčin sine!

Ne moraš više, za ovoga veka.

Ona plače, on je nežno ljubi.

Samo Ti i Ja, i Ešerihija.

Čitajmo između redova.

Martovske ide, koje svi vide.

U čemu je paradoks?

Čovek je ortoped, sa ženskom mokraćom ima veze koliko i ginekolog sa protezama skočnog zgloba, ali kad treba postati „Obeleživač“, onda ti je, brajko moj, važnije medicinsko zvanje „dijalizni pacijent“, nego što si, da izvineš, ortoped.

Ah, ta nepodnošljiva lakoća ispunjavanja naloga.

Nije ovde u pitanju Dan bubrega.

Jebeš bubrege. Mi smo ionako na dijalizi.

Ono što zabrinjava, to je ta poslušnost.

(Pogledati film: The Experimenter).

Spremnost na bespogovorno izvršavanje tuđih naloga.

Ta revnost u podilaženju, u negiranju samog sebe.

Lako se da pretpostaviti da će oni koji pristaju da dele nesuvisle letke o bubrezima na Dan žena sutra lako pristati da predaju naše „viškove naoružanja“.

(Iako kod Srba i Crnogoraca ne postoji takav termin. Čist oksimoron).

Takvi će možda jednoga dana da se saglase da reprezentacija Srbije igra bez svojih obeležja, bez himne i bez zastave, u sred Kragujevca.

Kao da gledam domaće zapadnjake kako guseničarima prelaze preko naših pušaka i bajoneta.

Kako tope naše tenkove i režu naše protivavionske Strele 2M.

Ili se to možda već i desilo.

Naši su žandari dovodili Nemcima đake iz školskih klupa.

Naš je čovek isporučio srpskog Predsednika haškim zlotvorima. (Još je ponosan i knjigu objavio o tome).

Ta prokleta opravdanja o svom poslu, o naređenjima koja samo revnosno izvršavaju.

Ta lakoća učestvovanja u hajci.

O Mihajlo Laliću, o goro Lelejska, dođi da vidiš Srbe u martu.

Najtragičnijem srpskom mesecu.

Kažu, mi smo krivi što satovi u Evropi kasne.

Mi smo krivi što ne uviđamo da je u našem interesu da pustimo Kosovo.

Mi smo krivi što ne uviđamo da su nas bombardovali za naše dobro.

Ta bogata, civilizovana kulturna Evropa, koja je povela 19 svojih najjačih država u rat protiv jedne male i bespomoćne državice Srbije.  (Kao da čujem komande poput: „Include, Value, Empower!“).

Tražili su od pilota da ne gađaju Zoološki vrt, da ne pogode životinje, ali Srbe ni na Uskrs nisu prestajali ubijati.

Kako ne vidimo da to što u politici i u životu važi za Evropu i za Zapad, ne važi i za Srbe.

Kako ne shvatamo da je sasvim ispravno da su sve jugoslovenske republičke granice nepromenjive, osim srpskih. Pravo na otcepljenje od Srbije imaju svi, ali se Srbi ne smeju otcepiti ni od koga.

E, ali ako hoćemo neku formu jednakosti, da i mi ličimo na druge, da radimo što i svi drugi, onda dobijamo pravo na Paradu ponosa i treba da slavimo Dan bubrega.

Posebno mi, koji smo bez bubrega.

I posebno da ga obeleže oni koji primaju pare da kao brinu o nama koji nemamo bubrege.

U sred Srbije, u hotelu sa tipičnim srpskim imenom: „Frankenštajner“ okupiše se i večiti „brigaoci“ bubrežnih pobolnika. Ovdašnjih nefroloških feuda položajnici.

Podstaklo ih.

Odradiše.

Rutinski.

Balansa radi, u pauzi dadoše i malo etno.

Bila kompozicija: PUKNI ZORO.

Da, Pukni im Zoro, šamarčinu.

Zoro. Osvetnik.

Takoga gi nemamo. Još.

Ni među lekarima, ni među pacijentima.

Posle bio još jedan ceo Simpozijum, neobično iskrenog naslova: „Faktori dugoročnog bogaćenja kontinuiranih predavača u dijalizi i transplantaciji“.

Zaključak simpozijuma je jasan, faktor broj jedan, prvi uslov, su budale.

Posetioci.

Bez njih nema simpozijuma, obeležavanja, kongresa, tribina, igara, radionica, druženja, izleta, performansa, iventa i hepeninga.

Svaka ta ceremonija, a posebno ako je na njoj bilo dijaliznih pacijenata trebala je da počne sledećim obraćanjem:

„Tužni skupe,

mi bubrega nemamo, ali naterali su nas da Dan moramo da im slavimo,

oprosti nam Bože, što zapadna uputstva izvršavamo,

ali mala je ovo krivica, koliki smo mi bolesnici.“

To da nam je videti ili doživeti.

Kad na Dan bubrega,

ili bilo koji dan u godini,

bilo koji svetac, praznik ili radni dan,

da bude,

a neko, bilo ko,

od dijaliznih pacijenata,

da ustane i kaže:

„Ovom prilikom želim da zamolim nadležne da prestanu da nas truju toksičnim dijalizatorima, da nam obezbede HDF na svim aparatima koji su pravljeni za HDF, da nam obezbede hitne intervencije na AV fistulama, da nam obezbede ultra-čistu vodu za dijalizu, da nam obezbede prevoz dostojan čoveka, jedan ljudski pristojan odnos i propisanu zdravstvenu negu.“

Ništa više i ništa manje.

A sa flajerima i letcima, loše prevedenim sa jebenog engleskog,

mene zaobiđite.

Tako bi trebalo.

U martu 2018. Zapad međutim, brine samo o jednom čoveku.

Oni koji su inscenirali, Markale i Račak, sada kao tuguju, nad sudbinom nekog Škripalja.

Te je li gas Novičok ili Staričok, da li su ga ubili ruski ili britanski agenti?

Zabole nas.

Izdajnike su oduvek ubijali.  Svejedno ko.  (Svi).

Sinhronizovana zapadna medijska kampanja o tom događaju podseća na period kada su ti isti mediji našu državu optužili da koristi specijalni bojni otrov koji deluje samo na manjinsku nacionalnost, a ne i na većinski narod (pazi pameti) !?!  Oni koji su u to verovali i to širili, onda zaista mogu poverovati u svašta i širiti koješta.

 

Ono, što mi dijalizni pacijenti Zapadnog (?) Balkana znamo:

Nama su prvima puštali bojni otrov, PERFLUOROKARBON, u krv, preko dijalizatora (link), a mediji su ćutali.

Beše to Američka firma, koja na kraju priznade krivicu i isplati nesrećne porodice poginulih, bez suđenja.

Ali, ista ta firma i dalje dijalizira Srbe, jer skoro sve srpske dijalizne mašine su ili nemačke ili američke.

Nemci i Amerikanci su naši najveći prijatelji.

Ako treba oni će nas i opet bombardovati da nam to utuve u glavu.

Sa gasom su se već dokazali.

U dijalizi ne važi ono pravilo o ojačavanju, naprotiv:

Ono što te ne ubije danas, ubiće te kasnije.

Srpski pacijenti, nemačke i američke mašine, domaći nadri-doktori, rezimea u Frankenstajneru, …

Ko preživi – ćutaće.

Svetskog dana bubrega, datume slaviće.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.     .     .

.     .     .

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/1856825/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D0%B4%D0%B0%D0%BD+%D0%B1%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0+.html

.     .     .

http://www.kurir.rs/vesti/biznis/rfzo-kupio-otrovne-dijalizatore-clanak-1792763

.     .     .

.     .     .

.     .     .

.     .     .

Miro Stefanović, JEŽ br. 3112/3113/3114, januar/februar/mart 2018:

.     .     .

.     .     .

_______________________________________________

_____________________

_______________________________________________

.     .     .

Prva Petoletka

27.01.2018.

Još jedan, Divan Dan …

.

Ž          I          V          E          L          I         !!!

.

Poštovani čitaoci, danas nam je Prva Petoletka.

(Nismo iz Trstenika, ali znamo da opletemo).

Pola decenije je ovaj sajt sa vama.

Pre tačno 5 godina objavili smo prvi tekst na ovom sajtu.

Ako ne računamo one pripreme za sajt (a ne računamo), s kraja decembra 2012, onda je prvi i pravi rođendan ovog sajta 27. januar 2013. godine.

Tog dana, na Svetog Savu, počeo je sa radom ovaj naš, zajednički, prvi i (još uvek) jedini nezavisni dijalizni sajt u ovom delu Evrope i Sveta.

Narodno verovanje kaže da ako zagrmi na Svetog Savu, u sred zime, kad mu vreme nije, onda možete očekivati burne i važne događaje.

Taj naš prvi tekst izazvao je pravi šok u redovima dijalizne publike.

Niko nikada do tada nije tako pisao o dijalizi, na srpskom jeziku.

Priču pod više nego simboličnim naslovom: „To je trebao biti dan kao i svaki drugi“, pročitali smo sada ponovo, što i vama preporučujemo, i utvrdili da nimalo nije izgubila na svojoj aktuelnosti.

Komentar koji je napisala S.V. u prostoru za diskusiju ispod tog teksta, bio je sledeći: „Kako je sve to tako bolno poznato i istinito!!!“

Do dana današnjeg, isti komentar bi se mogao ispisati ispod skoro svakog od naših (barem onih kritičkih) tekstova.

Jer, skoro sve što smo vam na ovom sajtu izneli bilo vam je itekako bolno poznato.

I istinito je.

I manje-više, sve ste to i sami slutili, znali ili naslućivali, ali nikada do sada niko o tome nije tako otvoreno i javno progovorio.

E, sad, treba li ubiti Glasnika?

Neki upravo to, celo vreme, pokušavaju.

Pokušavali su, i još pokušavaju, preko svojih struktura u vlasti, u opoziciji, u podzemlju, i na webu i na zemlji, da nas ućutkaju.

Naravno, nismo mi ti koji su ih u tome sprečili.

Ne treba biti ni mnogo pametan, ni mnogo sposoban, pa pohvatati i eliminisati sve koji rade na ovom sajtu.

Nešto drugo je zaustavilo naše neprijatelje.

A to ste upravo vi, „poštovani čitaoci“.

Javnost.

Samim svojim brojem.

Bili biste nezgodni svedoci zatiranja slobode i kritičkog govora.   „Ućutkivanja“.   „Neutralisanja“.

A dokazi, činjenice i argumenti, koje smo već lansirali, ne bi nestali.

Kao što se ni prosuto mleko više ne može pokupiti, tako je i sa našim objavama.

Ulazimo u Drugu Petoletku, sve jači i jači.

Nismo zaboravili ni svoju edukativnu ulogu.

Polako ali sigurno, obradićemo vam i pojasniti svaku, iole interesantnu, temu iz dijalize.

Pogledajte još jednom našu rubriku „Kontakt“, gde smo naveli i koji su nam osnovni ciljevi, naša misija, vizija, načela, ili kako se to već zove …

Ne brinite, nismo potpuno ni anonimni, niti smo samo virtuelni.

Ne volimo da ističemo svoje „personalitije“, ali radimo itekako i konkretno.

Kompletno smo se priključili jednom jedinom Udruženju građana, nevladinoj organizaciji, koja se dokazano bori za kvalitetniju dijalizu. Ta NVO ne voli da se ističe, ne slikaju se sa mikrofonima, ispred slajdova ili na izletima i obeležavanjima, ali rade.

Njihov pravni tim je već pokrenuo određene pravne procedure da se sankcionišu krivci za stanje u srpskoj dijalizi.

U Fondu zdravstva, u Ministarstvu zdravlja i u Ministarstvu Pravde, već su bili naši predstavnici.

Svi neophodni dokazi su dostavljeni Tamo Gde Treba.

Doći ćemo i u vaš centar.

Potrebno je samo da vaša želja za našim dolaskom, tj. vaša želja za uključenje u rešavanje dijaliznih problema, bude jaka.

I mi smo tu.

I na webu i na zemlji.

Naš poslastičarsko-grafički urednik nam je za ovu priliku dizajnirao čak dve torte.

Onu naslovnu i jednu za poneti.

Prave torte. (Ko ne veruje, nek proveri: svećica 5 je iz „Maxi“ prodavnice)

Za svaki dijalizni centar će biti po jedno parče.

I neprijatelji naši, su dobrodošli.

Mogu i da nam duvaju.

.

.

redakcija sajta http://www.dijaliza.wordpress.com

.

.

Ž          I          V          E          L          I         !!!

 

_____________________________________________________________

_____________________________________________________________________________

_____________________________________________________________

.

.

Novogodišnja čestitka, pretprazničko obraćanje i redakcijski rezime 2017/18

Pre svega, čestitka.

1)

U susret milionitom pregledu …

Poštovani čitaoci,

Ono što se kao lajtmotiv provlači kroz seriju „Only fools and horses“ jeste ono čuveno: „Sledeće godine u ovo doba bićemo milioneri.“

Eto, ovaj naš sajt, može se sa sigurnošću reći, će već polovinom sledeće godine imati MILIONITI pregled.

Sedam će se cifara vrteti na našem nespornom brojaču.

Malo li je, na ovu skupoću.

Tačnije bi bilo reći na ovu lenjost, nezainteresovanost, pasivnost, otupelost, ili kako već da nazovemo pažnju koju dijalizni pacijenti posvećuju unapređenju svog lečenja.

Skupo će nas sve to koštati, zato i rekosmo: na ovu skupoću – jer, već nas košta.

Opšte je poznata činjenica da svako ima vlast kakvu zaslužuje.

Isto je i sa dijalizom.

Čak i među našim stručnim saradnicima provejava mišljenje da dijalizni pacijenti u Srbiji imaju i bolju dijalizu nego što zaslužuju.

Koliko su sami učinili, dosta su i dobili.

Pacijenti.

Ako se složimo da smo svi, ili ćemo to (kad-tad) biti, pacijenti, onda ćemo se složiti i da nam svima treba jedno preispitivanje.  (Po metodi upoznaj samog sebe).

Kakvi su srpski dijalizni pacijenti, u globalu?

Generalno govoreći, srpski dijalizni pacijenti su potčinjeni korumpiranim rukovodiocima, a sami su nezainteresovani ili nesposobni da učine nešto više, pa su još i dobro prošli, s obzirom kako su prošli pacijenti u nekim drugim državama (i to je sasvim tačno).

A ovaj sajt?   Tolika posećenost?

Brojke su varljive, kao i obično.

Ovo je virtuelna stvarnost. Fiktivna je naša dijalizna savest.

Slaba je uteha što naš sajt posećuju hiljade znatiželjnih ili zainteresovanih, jer, u suštini, većina njih nastoji da ćutke, u potaji, ukrade nešto: informaciju, sliku, savet, tabelu, nešto što je već tu, okačeno, a besplatno.

I kradu.

Čak i oni koje Fresenius plaća.

(Eno ga, naš grafički urednik, u nemoćnom besu peva gangu: „Tri put si me pokrala Dobrila, svi te zovu Miškova kobila“ …).

Pacijenti su se, izgleda, predali.

Na mogućnost da se i sami uključe u poboljšanje svog statusa i da nešto doprinesu, ovom sajtu, samima sebi, svojim kolegama i sapatnicima – niko i ne pomišlja. Makar to bilo i toliko malo, kao što je jedan plusić za autora (ili minusić, svejedno), ili jedan savet (a savet bar ne bi trebao da košta), a o peticijama, protestima, apelima i tužbama, da se i ne govori.  Što’no kažu: Ko nas je kleo, nije dangubio.

Ali, neće biti ni da je sva krivica na jednoj, najslabijoj, karici.

Dijaliza je imitacija života, život piše romane, romani se pretaču u serije i eto nama naravoučenija.

Samir Fazlinović, kontroverzni biznismen iz serije „Lud, zbunjen, normalan“, kao najjaču repliku kad treba nešto uvaliti sopstvenom stricu, izrekne sledeći argument:

Amidža bolan, pa nisi ti meni bilo ko?!“

I onda mu ga zavuče.

Nijedna analiza navedene rečenice ne može pokazati da je Samir nešto slagao. On je stricu tačno rekao ono što stric želi da čuje: da je on za bratanca neko poseban.

A to što je bratanac realno mislio da mu je stric „poseban levat“, on je to u navedenoj rečenici i izrekao.

Zato, dragi sapatnici, kada vam birokrata iz Fonda, iz Ministarstva, iz Uprave bolnice, (i tsl.), kaže kako je njima „pacijent na prvom mestu“ ili da je njima „pacijent u centru sistema“, znajte da vam misli (i radi) isto što i Samir svom stricu.

To se takođe odnosi i na rukovodioce dijaliznih udruženja pacijenata, udruženja sestara ili udruženja lekara, svi su oni davno digli ruke od baze, od onih zbog kojih su oni tu gde jesu.

Narečeni (gorepomenuti) Samir, ima još jednu vrhunsku uzrečicu.  Retoričku.

Kad hoće da razoruža sagovornika, svojom, nazovi: dobronamernošću, tolerancijom, istinitošću ili pravdoljubivošću, on tada spusti kapke, slegne ramenima, i usred bilo koje rečenice, kaže ono jednostavno: „Ne daj mi lagat“.

U prevodu: ispravi me, ako grešim.

Time je neosetno, odgovornost prebačena na sagovornika.

Vrhunsko umeće.

Sad vam je, verovatno, sve mnogo jasnije.

Kratko, jasno, ali efektno, je objašnjenje tog postupka.

Pristali smo na laž, sami smo za sve krivi.

Eto, poštovani čitaoci, svojski smo se potrudili da vam ukažemo na ove činjenice.

Jer, niste vi nama bilo ko?!

Vi ste nama „poštovani čitaoci“.

Ne dajte nam lagat.

.

.

2)

Srpska medicina ima za sagledavanje dijaliznog pacijenta jednu čarobnu deskripciju.

Rečeno današnjim fejsbukovskim rečnikom to je jedan status.

Ta sveobuhvatna misao glasi:

„Ipak je on tolike godine na dijalizi.  On je IZMENJEN“.

Takva se jedna etiketa zalepi dijaliznom pacijentu i time se kao sve objašnjava.

A dijaliza nije izmenjena.

To im nije palo na pamet:  da su pacijenti izmenjeni zato što je dijaliza neizmenjena.

Zato što se ništa novo i ništa bolje u njoj ne dešava, već decenijama.

Aparati za dijalizu su skoro svugde stari, odvratni, kabasti, zastrašujući, komplikovani, … neadekvatno se čiste, dezinfikuju, ne proveravaju se na hemikalije, strujne udare i prljavštine …

Voda za hemodijalizu, loše prečišćena, neadekvatno kontrolisana, iz starih reverznih osmoza, zaprljanih filtera, takva voda lagano i uglavnom neprimetno, uništava dijalizne pacijente.

Laboratorijske analize se ne sprovode redovno, ne rade se ni one koje su hitne i vitalno neophodne, a one skuplje i modernije, ne rade se uopšte … Pacijenti se usmeravaju na privatnike, da bi usmerivači uzeli svoj deo novca, država i pacijenti propadaju a paraziti cvetaju.

Osoblje na dijalizi nemotivisano, lenjo, preokupirano egzistencijalnim problemima, otupelo na tuđe patnje i nevolje, samo gleda kako da zadovolji neki svoj sitni (ili krupni) interes, nema tu ni traga humanizma, posvećenosti, pomaganju unesrećenim, nema ni empatije, a kamoli humanizma i solidarnosti. Kadrovska popunjenost nefroloških i dijaliznih jedinica je sve lošija, sve je manje medicinara motivisanih za nefrologiju, a u dijalizu se već decenijama šalju po kazni, oni najgori.

Prostorije dijaliznih centara su prljave, prenatrpane, ne zadovoljavaju osnovne bezbednosne, sanitarne i građevinske kriterijume. Nema propisanih toaleta, hodnika i čekaonica, odvojenih po polu, virusološkom statusu i invaliditetu. Nema dovoljno ni običnih vaga, a kamoli onih za ležeće pacijente (krevet-vage) ili za pacijente u invalidskim kolicima. Stropovi u dijaliznim centrima se ruše, zidovi su ispucali, pločice pootpadale, slavine ne rade, WC-ovi su zasrani i zapušeni, miševi i pacovi dolaze pacijentima u vizitu, a Big Farma avionima vodi nefrologe na hodočašća po hramovima zapadnog turizma.

Tretmani su dijalizni i javno ozvaničili podelu pacijenata na 2 kategorije: na pacijente više klase (gde spadaju: veze, bogataši, tajkuni i sl.) koji imaju HDF tj. hemodijafiltraciju, i na pacijente niže klase (sirotinja, starci, bezveznjakovići) koji imaju običnu hemodijalizu. Doktori će se u obrazloženjima vaditi na kojekakve izgovore tipa: cene, uštede, te medicinske indikacije, pa „Nadin“ pravilnik, američka iskustva, itd, ali suština je u tome da se u dijaliznoj praksi ozvaničilo postojanje više i niže kategorije bolesnika. Jedino su se Srbi iz Republike Srpske izborili za ukidanje ovih sramnih podela. U Srbiji je uvedeno čak i ograničenje da Prvih može biti samo 20%, ali obzirom da onih Drugih 80% ćute i da su se pomirili s tim, paranefrolozi su ladno mogli još više smanjiti procenat HDF u državnim centrima, kako bi potražnja za privatnicima (gde Big Farma svima daje HDF) bila još veća.

Posteljina i čaršafi, svuda prljavi, krvavi, pocepani, neosušeni, neopeglani i neoznačeni. Ćebad stara, pocepana, nedezinfikovana i neoprana već godinama. Kome je do ležanja u čistom mora da donosi svoju opremu, od kuće, a to je već postala uobičajena praksa u svim dijaliznim centrima. Interesantno je da se zbog ove pojave niko od doktora i sestara ne oseća odgovornim za to stanje, oni sebe vide nenadležnim i bezgrešnim, jer to ne žele ni da vide.

Sanitetski materijal, gaze, flasteri zavoji, špricevi i sistemi za infuzije, nabavljaju se na tenderima gde je jedini kriterijum što manja cena, a to automatski znači i što lošiji kvalitet. Najmanje u jednom našem dijaliznom centru (toliko znamo) koriste molerske lepljive trake i umesto flastera postavljaju ih na fistulne ubode. Šta fali? Pare se potrošile na novi Klinički centar.

Ključni lekovi i infuzije, protiv bolova i povišene temperature, protiv aritmija, srčane ili plućne slabosti, za cirkulaciju, protiv infekcija, polineuropatije ili protiv krvarenja, uglavnom nedostaju, pa ih pacijenti sami kupuju, o svom trošku. O užini, posluženju, o vezivačima fosfata, eritropoetinima, vitaminima i mineralima, da i ne govorimo.

Konsultativni pregledi, vaskularnih hirurga, kardiologa, neurologa, psihologa, dijetetičara, nutricionista, urologa ili ginekologa, nigde nisu organizovani kako treba i koliko često treba. Da je sreće, svaki bi dijalizni centar imao po dvojicu konsultanata iz svake od navedenih specijalnosti i oni bi redovno i sistematski vršili i preventivne preglede i lečenje iz svojih oblasti, a u svim dijaliznim centrima bi stajalo naređenje ko je dežurni vaskularni hirurg kome se pacijent treba javiti za brzu intervenciju (u roku od 4h) zbog tromboze krvnog pristupa, a radi trombolize, trombektomije ili radi plasiranja ili popravke Hikmanovog katetera.

Prioritet, da li je i na jednom šalteru, bilo koje bolnice, zalepljena crvena nalepnica: „Upozorenje: prednost pri zakazivanju pregleda imaju dijalizni bolesnici.“ Nema takve bolnice. Nema takve nalepnice. Ni na jednom šalteru. Nema „obavezujućeg uputstva“ za reviziju AV fistula. Svemoćna Evropa nam spremila sva moguća „obavezujuća uputstva“, ali iz nekih razloga na ovo je zaboravila. A kad EU ne traži, koji će nam andrak onda to uopšte?

Lampe za lakše punktiranje AV fistula, ili barem pokretni mini Doppler ultrazvuk, zatim kvalitetne japanske (plastične) fistulne igle, detektori curenja krvi, hemostatski flasteri, ne postoji to ni u jednom našem dijaliznom centru, a mnoge sestre i doktori, nisu nikada ni čuli za te inovacije. O dijalizatorima impregniranim vitaminima, sa heparinom i sličnim novitetima, možemo samo da sanjamo.

Udruženja dijaliznih pacijenata organizuju turističke izlete, njihove aktivnosti kontroliše i sponzoriše velika farmaceutska industrija, oni zajedno obeležavaju izmišljene datume, igraju pikado i tribinjaju o svemu, osim o rezultatima svojih aktivnosti, jer tako nešto i ne postoji. Na FB možeš objaviti i da je zemlja ravna ploča, ali rezultate ne možeš pokazati kad ih nema. Nema pa nema.

Udruženja dijaliznih sestara, kao i Udruženja nefrologa, takođe svu svoju aktivnost baziraju na zadobijanju novčanih sredstava od farmaceutske mafije, koja ih onda vešto usmerava svojim kongresima, predavačima, Pravilnicima, Vodičima, Standardima i Protokolima.

I šta onda da radi pojedinac u takvom sistemu?

Gde god da krene dijalizni pacijent, sačeka ga ono: „On je na dijalizi“.

Time se sve objašnjava.

Svaka komplikacija, svaki neuspeh u lečenju, svaka tragedija, svaka lekarska greška.

Sa takvim objašnjenjem, svaka smrt je unapred opravdana.

„Znate, on je sa dijalize“ – reći će vam iza leđa, da bi opravdali sami sebe.

Koliko puta ste čuli kako za umrlog na dijalizi kažu: „Šta ćeš, spasio se“.

Ako imate bilo kakvu primedbu, pitanje, predlog, niko to ne želi ni da čuje.

„Znate, on je sa dijalize.  Oni su svi izmenjeni“.

Pa, kad je već tako, red je da to i priznamo.

Da, jesmo.

Mi smo izmenjeni, zato što nam je dijaliza neizmenjena.

Kamo sreće da se dijaliza izmeni tako da mi ostanemo:

Neizmenjeni.

Ali, ne može …

Izmenjuju se samo Nove godine.

.

.

3)

Šta je i čime se bavi srpska nefrologija? Ko rukovodi tom zdravstvenom granom?

Rekli bi ste, znamo svi ko su ti ljudi. Znamo im imena.

Ali, nisu oni.

Kao i u većini drugih oblasti, formalni „naši“ rukovodioci su (pot)plaćeni sprovodioci tuđih interesa.

Nemaju ti ljudi svoje Ja, niti svoje mišljenje i znanje o bilo čemu.

Oni su prevodioci i sprovodioci naloga koje dobijaju.

Da se usprotive, ili da ospore bilo koje „obavezujuće uputstvo“, „preporuke“ ili „smernice“ evropskih ili svetskih „stručnih grupa“ bili bi odbačeni, smenjeni i marginalizovani.

Zato im takvo nešto i ne pada na pamet.

Oni su se uklopili.

Zdravstvo po pravilima kapitalizma, znači zaradu prodajom usluga.

Da bi se zarada povećala, mora se povećati i tražnja. Promet. Veštački izazvana potražnja, je zapravo dokaz dobrog marketinga, to se u biznisu podrazumeva.

Da li ste primetili kako se („konsenzusom“) snižavaju granice normalnog holesterola, krvnog pritiska, masnoća ili šećera u krvi, samo da bi što veći broj ljudi trošio lekove, lekove protiv „tako povišenog“ holesterola, krvnog pritiska, masnoća ili šećera u krvi.

Zar čovek od 50 godina može imati iste normalne vrednosti tih nalaza kao i mladići od 20 godina?

Ne može naravno, ali da nije možda srpska, hrvatska ili bugarska interna medicina (nefrologija) proveravala koje su vrednosti tih nalaza u zdravih pedesetogodišnjaka?

Taman posla.

Niti to znaju, niti smeju da to proveravaju.

Znate li zašto sve naše (srpske, mađarske, bugarske, grčke, itd.) i svetske nefrologije navode da bubrežna slabost ili renalna insuficijencija ima 5 (i slovima: pet) faza?

Tako im odredila neka KDIGO (MYDIGO?) ili slična „radna grupa“.

Ko je finansirao tu KDIGO ili MOJDIGO radnu grupu, javno je priznato: velika farmaceutska industrija.

Big Farma.

I onda pogledajte kako se stepenuje bubrežna slabost.

Da li je po toj klasifikaciji ikada ijedan nefrolog napisao da mu neki pacijent ima Prvi (rimski: I) stepen bubrežne insuficijencije?

Ili, možda drugi (II) stepen?

To do sada još nije viđeno.

Čim vam nefrolog otkrije bubrežnu slabost, već ste okarakterisani kao Treći (III) ili Četvrti (IV) stepen bubrežne slabosti, što ima za cilj da vas šokira i da odmah počnete da uzimate (čitaj: trošite) njihove proizvode i usluge.

Peti stepen (V) bubrežne slabosti je dijaliza i time vas definitivno urnišu, jer do dana današnjeg održavaju tu famu o dijalizi kao nečemu najstrašnijem što živog čoveka može snaći.

I što je najgore: uopšte nisu daleko od istine.

Oni su se već pobrinuli da to tako bude i da to tako ostane.  Depopulacija je prvo primenjivana u dijalizi.

Nikakvih značajnih pomaka u dijaliznoj praksi nema već decenijama, ali to nikoga ne brine.

Jer ta dijalizna nesreća, služi da što bolje proda priču o transplantaciji, a da bi transplantacija opstala potrebno je trošiti mnogo skupih imunosupresivnih „sredstava“.

Iste firme, izdanci Big Farme, isti pojedinci, (pot)plaćenici farmakomafije, donose propise, sprovode lečenje, školuju „stručnjake“, vrše obeležavanja (proslave), šire kampanje i podsticanja tog visokoprofitnog sistema, koji sa zdravljem nema blage veze.

Kako to izgleda u praksi, uživo, dovoljno vam je da pogledate spisak aktivnosti naših Udruženja pacijenata, Udruženja nefrologa, Udruženja sestara, i sličnih dušebrižnika o bubrežnim bolesnicima.

Svi oni gledaju samo kako da se što bolje ugrade u taj sistem.

Jebe se njima za bolesnike.

Pa predstavnici bolesnika su prvi koji su se korumpirali, još to i javno istakli, i ponosno okačili nazive svojih „sponzora“ nad svakom svojom „aktivnošću“.

(Zamislite ironije, da se udruženje bubrežnih bolesnika nazove „Fresenius“?!?).

Nefrolozi, a posebno njihovi šefovi, načelnici i direktori, godinama su smatrali da oni imaju „prirodno pravo“ da budu podmićavani od firmi čiju robu naručuju. Uđite u kancelariju bilo kog od tih nefroloških šefova i naći ćete sasvim sigurno neke knjige, časopise, kalendare, rokovnike, satove ili planere sa oznakama njihovih „sponzora“: Freseniusa, Gambra ili Medikona.  (Tragovi  specijalnih veza).

Možete misliti kako dotični sad gutaju knedle kad im u kancelariju uđe neki (od brojnih) Predsednika udruženja dijaliznih bolesnika, i isto im (povodom Nove godine) ostavi „svoje“ (malo izmenjene) kalendare, rokovnike, časopise i planere, a od istih „sponzora“: Freseniusa, Gambra ili Medikona.

I šta je onda ono što spaja te 2 grupe ljudi?  Zdravstvo?  Ekonomija?  Briga za pacijente?   🙂

A o Udruženjima nefroloških sestara ili lekara i aktivnostima njihovih „stručnih“ udruženja, već smo dovoljno pisali.

Verujete li zaista da u tim „udruženjima građana“ (tako su registrovani) ima ijednog pojedinca koji će odbiti da veruje ili odbiti da slepo sprovodi „obavezujuća uputstva“, „vodiče“, „preporuke“ i „smernice“ koje im je dostavila Big Farma.

Taman posla.

Pa oni su sretni kad te smernice uspešno prevedu.

Njima je drugi stepen engleskog jezika najveći životni uspeh iz domena obrazovanja.

Već sa drugim stepenom znanja engleskog oni mogu da poprilično razumeju suštinu onoga što je u tim smernicama napisano.

A šta im još u životu treba?

Ono što prevedu polako pretvaraju u slajdove, predavanja, „naučne radove“, kliničke vodiče, Pravilnike, monografije i udžbenike, i eto im titula: Mr, Dr, sci, PhD, prof, akademik, master i kremaster.

(Kremaster je termin za onog koji za sobom povlači neko mudo. Nešto kao mentor).

Malo lokalne, političke, rodbinske, i slične podrške, i eto njih na čelu bolnica, klinika, dijaliznih centara. Rektalni speleolozi.

Tu vam znanja nema nikakvoga.

O poštenju da se i ne govori.

Takozvani stručni („naučni“) časopisi potpuno su zavisni od farmakomafije, a da bi kako-tako privukli pažnju čitalaca spuštaju se na nivo tabloida, spremnih i da izmisle kako je nefrolog ujeo psa, samo da bi u opštoj kakofoniji uspeli da iskamče malo znanstveničke pažnje za svoje mudroseranije.

Zamislite naše nefrologe koji su ceo život učili (i sebe i druge) da je AV fistula jedna spojnica na krvotoku koja opterećuje srce, i koji su hiljadu puta videli u svojoj praksi dokaze da je to tako, … ali onda jednog dana …

Ali, onda jednog dana, dođe mama nasmejana …

Dođe iz EU mama i reče: donosim vam vest: AV fistula je u stvari korisna! Za sve. I za srce, i za bubrege, usporava bubrežnu insuficijenciju, i uopšte za sve je dobra. Osvežava, a ne goji. Trebalo bi svi da što pre dobijemo AV fistule, a oni za koje se utvrdi da imaju bubrežnu slabost bar dve godine ranije, da je nosaju…

Dve stotine srpskih nefrologa, samo upijaju. Svaku reč.

Da im nešto ne promakne.

50 godina su pričali i učili druge da je AVF nužno zlo, doduše bolje od PD katetera, a sad im je neko obrisao tu pamet i zalepio novu mantru, i oni ushićeni. (Ne primećuju tehniku: nefrolog ujeo psa).

Vidiš ti Boga ti, kako EU nauka, ne miruje. Preispituje i ruši osnove na kojima smo se vaspostavljali.

E, da juče nisam došao na taj simpozijum (kongres, seminar) ostao bih uskraćen za najnovija svetska „saznanja“.

Ostao bih učahuren u zastarelim, dogmatskim shvatanjima.

Valja nama, preko reke.

Ex oriente lux, ex zapado luxus.  (Desoriente).

O ovoj temi, već je bio naš post: „Da se ne lažemo“ (link) ili „Zašto sve što jest -jest“.

Što reče Brana Crnčević, od Srba što je bilo pošteno i pravedno, to izgibe na Kosovu, solunskim i drugim frontovima, a ovo što je preteklo i što sad bivstvuje, to su sve potomci dezertera i račundžija, po sistemu: meni je moje dupe najvažnije.

Ne zagovaramo, pri tome, gej orijentaciju, mada su i oni dokaz te teoreme.

Jedan je gladni komunista osuđivao one što prodaju veru za večeru, samo zato što on kao ateista nije imao šta da proda.

A stomak traži, svaki dan, sve više, u svakom pogledu, sve raznovrsnije …  

I eto nama Nove godine.

Mi Beograđani je čekamo već od septembra … Od tada nas (pr)osvetljavaju.  I fizički i mentalno.

Ništa značajnije se u našim životima i neće desiti ove i sledeće godine, osim te Nove godine, koja pada baš tu negde na prelazu iz jedne u drugu godinu.

Priča o Novoj godini, je priča o Nadi, koja ne sme da umre, niti da bude smenjena, makar svi mi pocrkali…

Što uglavnom i radimo.

Sretna nam i ova „Nova“ godina.

.

.

4)

U svakojakim šund emisijama, kojima smo zatrpani na svim kanalima, priglupe, ali lepuškaste voditeljke, sagovorniku iskazuju poštovanje sledećim rečima: „Vidi se da ste radili na sebi“.

Eto, nešto u tom tonu, ali mnogo bukvalnije, neka bude naša poruka svim (formalnim ili neformalnim) udruženjima dijaliznih pacijenata:

Moraćete mnogo više da radite na sebi.

Jer, u 2018. godini se planira nastavak privatizacija u dijalizi.

Po sistemu, ono što je društveno, tj. javno dobro, kojekakvim pravnim manipulacijama postaće dobro pojedinaca.

Država će biti pljačkana na zakonitoj osnovi, ali spolja će sve biti našminkano, te pacijenti neće ni osetiti kako im se kvalitet lečenja smanjuje a smrtnost povećava (američki model).

Već sada imamo tendere na kojima se otvoreno piše da će Ugovor biti sklopljen isključivo sa ponuđačem FMC, jer treba li to uopšte obrazlagati, u pitanju su „zatvoreni sistemi“.

Naveliko se šuška i o dolasku još jednog velikog igrača, zna se navodno i koja će Jasna, odnosno koji će otpušteni FMC kadar, ući u tu veliku igru, a pretpostavlja se i ko bi trebao da najebe.

Osim pacijenata, koji će najebati, izgleda, u svim varijantama.

Počeće i druga sezona popularne serije (koja još nije snimljena) „Senke nad Dijalizom“. Gledaoci koji još nisu shvatili ko je „Kaluđer“ u srpskoj dijalizi, ko je „Krojač“ srpskog dijaliznog Pravilnika, ko je ukrao Longinov konektor, ko su Thule-nefrolozi, kakav je kozak bio Gorbunov, ko je po činu najveći vojni nefrološki peder, zašto dijalizne pacijente još uvek drže u Jatagan-salama, koga je iskopao Fresenijus, zašto dijalizni Tane ne privodi Stavrine medicinske sestre, zašto je Niški u stvarnosti negativan lik, kako je gazda Kiro sa Farmalogikom pobedio Alimpija Mirića na tržištu koncentrata, gde su izolovali srpskog dijaliznog prestolonaslednika i koju su mu karakteristiku prikačili – sve to i još mnogo više, saznaćete samo, ako ostanete naši redovni čitaoci i saradnici.

Mi sa toliko strana osvetljavamo dijalizu, da će sve senke nestati.

(„Naše će senke lutati po dvoru, plašiti gospodu …“ – predviđao je jedan austrijski pacijent).

A za kraj:

O, divna, ti divna …. Noći besana.

https://www.youtube.com/watch?v=OHT7SzcnqAQ

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

.

_________________________________________________

_________________________________

_________________________________________________

Šta je istina o lampi za AV fistule?

Još jedan post koji će vam osvetliti važan životni problem

Šta je istina o lampi za AV fistule?

Poštovani čitaoci,

prema meilovima koje smo dobili na naše kontakt adrese, najviše vašeg interesovanja izazvala je tema navedena u naslovu ovog posta.  I to je sasvim u redu.

Zna se da je pristup za dijalizu navažnija stvar u životu dijaliznog pacijenta (life line).

Bez pristupa za dijalizu, nema ni dijalize, ni života za dijaliznog pacijenta.

Samo najsrećniji među nama mogu se pohvaliti dobro napravljenom, dobro razvijenom i dobro korištenom AV fistulom.

Dobro napravljena AV fistula je pojam koji zavisi uglavnom od vaskularnog hirurga.

Dobro razvijena AV fistula je pojam koji zavisi uglavnom od kvaliteta krvnih sudova pacijenta.

Dobro korištena AV fistula je pojam koji zavisi uglavnom od dijalizne sestre ili tehničara.

Kompletno dobra i kvalitetna AVF (sa sva 3 aspekta) ne bi trebala biti nikakav problem za redovno punktiranje (bodenje) 3 ili 4 puta nedeljno, za hemodijalizne tretmane.

Takve fistule su (pisali smo već o Pravilu šestice): najmanje 6 mm široke, manje od 6 mm ispod kože, stare su više od 6 nedelja, imaju protok najmanje 600 ml/min, imaju dužinu za najmanje 6 cm rastojanja među iglama, itd, ukratko: idealne fistule.

Ipak, pošteno govoreći, malo je takvih fistula.

Svi smo svedoci kako se, i koliko se, pojedine sestre muče, da dobiju krv u fistulnu iglu, pa bodu, guraju, povlače, aspiriraju, ali krvi nema. Većina pacijenata okreće glavu, da ne gleda uopšte na tu stranu, pa kud puklo da puklo, a puca uvek (i samo) po pacijentu.

Radi lakšeg praćenja ovog teksta dužni smo par objašnjenja, koja ne znaju ni neki nefrolozi, a o sestrama ili pacijentima i da ne govorimo.

Već ste verovatno i primetili da svi, i pacijenti i sestre i doktori, govore pogrešno: punktiranje AV fistule.

AV fistula je SPOJNICA. Spojena su 2 krvna suda, arterijski (čvrst, mali promer, ali veliki protok) i venski (mekan, veći promer, ali mali protok).

Posle određenog vremena (4-6 nedelja) venski deo postaje šireg promera, većeg protoka i čvršći.

I taj deo se punktira.

Punktira se dakle: FISTULNA VENA, a ne AV fistula, niti arterijski deo AV fistule.

Štaviše, prva igla, mora biti oko 6 cm udaljena od same anastomoze, odnosno šava, koji spaja arterijski i venski krvni sud.

Ta prva igla zove se arterijska (crvena) igla i služi da povuče krv u aparat, a sledeća igla (koja će biti iznad nje, tj. bliža srcu), služi da vrati krv iz aparata, pa se ta igla zove venska (plava) igla, iako je u toj igli prečišćena arterijska krv – ali obe igle su u fistulnoj veni!

Zato kad god čujete nekog da govori o bodenju ili punktiranju AV fistule, znajte da taj „stručnjak“ ne misli zaista da bode AV fistulu, nego Fistulnu venu, ali mrzi ga da govori ispravno i najradije vam pokaže prstom ili iglom, pravac i područje u kom će da bode.

Rekosmo već, dobre fistulne vene su debele kao prst, izbočene su i vide se golim okom, tako da i bez opipavanja, svako može da plasira iglu u dobro razvijenu fistulnu venu.

Ali, šta kad je fistulna vena nevidljiva, smeštena duboko ispod kože, tanka i slabo se palpira?

Katastrofa.

Ko je imao takva iskustva, zna o čemu je reč: isusovske muke.

Sestre tada bodu naslepo.  Na intuiciju?   Napamet?

Guraj, buši, pa ako se pojavi krv u providnom nastavku igle, pogodila si, ako ne: šaraj malo!

Tako ih uče.

Retko ko odustaje, bez najmanje 3-4 „pokušaja“.

Neke sestre odmah odustaju, zovu doktora, ili glavnu sestru (kao da ovi bolje punktiraju, zato što su glavniji), onda se neko seti da predloži Doppler pregled, neki traže rentgen fistulografiju ili angiografiju, neki odmah traže da se pacijentu plasira centralni venski kateter (CVK), ali štagod da se desi, od fistule se „dižu ruke“ i pacijent oseti da mu je lečenje, a time i život, opet doveden u pitanje.

Uglavnom, muke, koje je teško opisati, onome ko ih sam nije doživeo.

A za one koji nam ne veruju ili nemaju svog iskustva, preporučujemo izvanredan tekst našeg saradnika iz Niša: https://dijaliza.wordpress.com/2016/04/22/zasto-biti-na-dijalizi-znaci-biti-otpisan/ (text koji Ljubinko, predsednik SOBIRSA, se nije usudio objaviti u svom „Dijaliza“ časopisu).

Od navedenih ultrazvučnih i drugih snimanja sestre nikad nikakvu korist nisu dobile, niti im je išta posle gledanja tih snimaka i izmerenih brzina bilo lakše pronalaženje fistulne vene kad se vrate pacijentu. Teško pristupačna fistulna vena će ostati problematična i za najveštije sestre, a i takve sestre će po pravilu ostati teško pristupačne za sve brojnije pacijente sa teško pristupačnim fistulnim venama.

Ali, pre ravno 3 godine, na jednom nefrološkom predavanju, o problemima u srpskoj dijalizi, jedan iskusni dijalizni nefrolog je prvi put pomenuo i prikazao 2 slajda sa „lampama za lakše pronalaženje fistulnih vena“.

Nikada pre, a bogami ni posle, niko u nefrologiji i dijalizi ove i susednih nam država, ne pomenu ovu tehniku.

Koska je tada bačena i dijalizni pacijenti su se počeli raspitivati okolo, došavši naravno i na ovaj sajt, a ovaj sajt je, treba li na to uopšte i podsećati:   i dalje jedini objektivni, nezavisni i neprofitni sajt za sve dijalizne pacijente „Regiona“ (da se ne hvalimo više, jer u ovakvoj konkurenciji … i nije teško biti jedini).

Slutimo, nažalost, da će nas neki prepisivači odmah pokrasti, na primer redakcija časopisa Nefro, kao i mnogi drugi sajtovi i pojedinci, koji jedva čekaju da „od reči do reči“ iskopiraju naše lekcije, potpišu ih kao svoje ili, u najboljem slučaju, i ne pominju odakle su to ukrali.

I pored takve prakse, nismo odustali, jer vi koji nas redovno pratite znate već ko je kakav u našoj dijalizi.

Zamolili smo dakle, dva naša mlada nefrološka saradnika, da prekopaju ceo internet, sve nefrološke knjige, časopise i brošure, i saznaju nam sve o tim lampama: vredi li to šta, kako to uopšte radi, gde se to može nabaviti i pošto su.

Posle jednomesečnog istraživanja, rezultate ćemo vam prepričati, a ostavićemo svakom čitaocu, da sam izvede sopstvene zaključke.

Lampe za lakše uočavanje vena, engleski izraz „vein viewer“, ili za lakše pronalaženje vena, engleski izraz „vein finder“, prvi put su se pojavile negde oko 2006. godine.

U stručnoj medicinskoj (uglavnom sestrinskoj) literaturi počele su se pominjati negde oko 2011-12. godine, a u Srbiji se, kako rekosmo, za njih saznalo 2014. godine i još uvek su ostale „neotkrivene“.

Ove lampe su, kao što i pretpostavljate, napravljene za potrebe medicinara čiji je posao da SVAKODNEVNO bodu vene: laboranti, transfuziolozi, radiolozi, anesteziolozi i mnogi drugi tehničari i sestre, koji vade krv pacijentima ili im daju infuzije, antibiotike i sličnu vensku terapiju.

Lampe su dakle primarno namenjene za OBIČNE vene: prirodne (nativne) vene, ne fistulne vene.

Prirodne ili nativne vene su kod mnogih ljudi, posebno kod onih koji se ne bave fizičkim poslovima, kod dijabetičara, a naročito kod žena ili kod dece: slabo razvijene, teško se nađu i pod poveskom, bez obzira na sva stezanja mišića, sklekove i druge trikove kojima se laboranti služe da bi pacijentu naterali krv u iglu.

E, za takve slučajeve, konstruisani su uređaji – lampe za pronalaženje vena.

Na kom principu rade ove lampe?

Princip rada im je veoma jednostavan. Neko je (najverovatnije slučajno) otkrio da hemoglobin, crvena krvna belančevina u eritrocitima, apsorbuje (upija) određeni deo svetlosnog spektra koji je najbliži takozvanom „infra-red“ spektru, tj. infracrvenoj svetlosti.

Kad se sa takvom svetlošću obasja podlaktica pacijenta onda svetlost iščezne na područjima ispod kojih protiče krv, a okolna koža svetli. Tako se kao na negativu vidi venski crtež podlaktice i više nije problem tačno videti gde se koja vena uliva ili spaja sa drugom venom.

Svetlost je potpuno bezbedna, rukovalac može čak izabrati i boju svetlosti, žutu, zelenu ili belu, zatim bira dubinu prikaza venskog krvotoka, kao i jačinu svetla u odnosu na dnevnu svetlost i uslove u prostoriji, a može i zalediti sliku venskog crteža i pohraniti je u kompjuter.

Skraćenje vremena rada, kao i preciznost pronalaženja krvnog pristupa pomoću ovih lampi povećava se u proseku za duplo, u odnosu na rad bez njih. Pomoću ovih lampi može se u realnom vremenu direktno posmatrati curenje krvi pored vene, odnosno može se uočiti stvaranje krvnog podliva (hematoma), a isti problem se može proveravati i dokumentovati, ako je nastao posle tretmana. Lampa je relativno lagana (0.7 kg), može se držati jednom rukom, a ima i pokretni stativ na koji se može postaviti u fiksni položaj.

            

Očigledno, već iz ovih prvih objašnjenja, jasno vam je da je ovakva lampa odličan izbor za sve naše laboratorije (po domovima zdravlja, bolnicama i klinikama), za sve tehničare koji skupljaju krv dobrovoljnih davalaca, za sve anesteziologe u hitnim i urgentnim službama, koji moraju BRZO pronaći venu i postaviti neku plastičnu braunilu, odnosno obezbediti venski put za dalju terapiju. Sa ovakvim lampama smanjuje se čak i potreba za braunilama, jer su lampe garancija da će sestre uvek i lako naći venski put, pa braunile i slične plastične cevčice ne treba dugotrajno ostavljati u venama zbog opasnosti od sepse, tromboze, perforacije ili tromboflebitisa vene.

Ipak, koliko je nama poznato, nijedna od naših zdravstvenih službi još nije nabavila te lampe. Neka nam se jave, ako smo se o nekog ogrešili, ali kažemo: koliko je nama poznato, u ovoj državi još niko nema iskustva sa lampama koje su po definiciji namenjene za njih.

           

E sad, šta je sa fistulnim venama u hemodijaliznih pacijenata, ima li igde opisanih korišćenja ili bilo kakvih iskustava sa ovim lampama u nekom dijaliznom centru?

Rekli smo već, ono jeste da bi dobre fistulne vene trebale biti kao prst debele i da se mogu punktirati bez problema, ali apsolutna je činjenica da nisu sve takve i da ima dosta dijaliznih pacijenata, a posebno žena i dece, kojima su fistulne vene gracilne, teško vidljive i slabo palpabilne (i pod poveskom), pa su promašaji, cepanje tkiva i krvnih sudova, krvarenja, hematomi i infekcije, neizbežne komplikacije u takvih pacijenata.

Ali, može li lampa za lakše pronalaženje vena da prikaže fistulnu venu koja je loše pozicionirana, tj. venu koja je potkožno dublje od 6 mm?

To je pravo pitanje koje interesuje sve dijalizne pacijente koji su se raspitivali o ovim uređajima.

Tačan odgovor, do kojega smo došli dugotrajnijim pretraživanjima, glasi: većina ne može!

Da budemo precizniji: na tržištu već postoji stotine primeraka tih lampi, kineski i drugi kopiranti ih štancuju već i za 50 evra po komadu, ali većinom je to obično smeće i uglavnom služi da prevari kupca i izvuče mu pare (mala, ali sigurna zarada).

Ali, da ne prevagne potpuni pesimizam, postoje i zaista kvalitetne lampe za prikaz vena.

Nažalost, one su izgleda i sa žešćom cenom (2-5 hiljada evra).

Nije problem da se jednostavnim pregledanjem tehničkih karakteristika uverite koja lampa može prikazati vene na najvećoj dubini? I koja je to dubina?

Mi smo pronašli samo jednog proizvođača koji ima u ponudi lampu koja „vidi“ krvne sudove i na 10 mm ispod kože, garantuje za tu dubinu, a tvrdi da ih može pronaći i do čak max. 15 mm dubine.

Znate šta, to su već cifre i za dijalizni respekt. Svaka fistulna vena koja je 10-15 mm ispod kože je za svaku sestru problematična, da se ne lažemo.

Princip rada ovog sajta je da ne reklamiramo nikoga (ako možemo, radije kritikujemo), ali toliko mnogo je bilo pitanja pacijenata (čak i sestara) gde imaju i pošto su ove lampe, da ćemo ovaj put morati ići do kraja i pomenuti i ime firme, naziv distributera, marku proizvoda, ama baš sve, osim cene. Mi para nemamo, donacije i prihode ne skupljamo (sve radimo volonterski), pa za cene ne smemo ni da pitamo, niti smo hteli da za te informacije zovemo prodavnice.

Ali, naši čitaoci i/ili saradnici, za koje znamo da imaju sopstveni biznis, a istovremeno su i dijalizni pacijenti (Rođa, na primer), sada mogu slobodno da se raspitaju i da na licu mesta saznaju vredi li njima to za nabavku ili ne.

(U motivisanost državnih ili privatnih dijaliznih centara za nabavku nečega što bi olakšalo život dijaliznim pacijentima, opravdano sumnjamo. Kao što već znate, imamo i dobro debelih razloga za to. Stručnjake koji ne slede farmakomafijaške interese, volontere koji nama pacijentima pomažu, te ljude šefovi odmah smenjuju, kažnjavaju ih, ili ih neprestano šikaniraju, podmeću im afere kako bi ih otpustili ili najurili sa posla. A celo društvo kao vrvi od kojekakvih zaštitnika ljudskih prava, prepodobnih pomagača uzbunjivača, protivnika mobinga i sličnih lažnih demokratizatora, ali upitajte se iskreno: znate li ijednog živog ili zaštićenog svedoka koji će makar i pod izmenjenim identitetom preživeti svedočenje protiv Big Farme i njenih jataka. Za takvog još niko nije čuo. Izvinjavamo se na ovoj maloj digresiji iliti skretanju sa teme, ali realno: ko još danas brine o interesima dijaliznih pacijenata, osim nas nekolicine anonimusa sa ovog sajta).

Zbog negativnih asocijacija na Iluminate, nismo za lampe koristili izraz venski iluminatori, mada u literaturi možete naći i takve izraze.

Dakle, firma koja nudi Lampu za pronalaženje vena sa najboljim performansama, zove se: „Christie Medical Holdings“. Iz Memphisa je, Tennessee, SAD.

Njihov najbolji proizvod je lampa model: „VeinViewer Flex“.

Da je ta lampa predviđena da prikaže i krvne sudove koji su na većoj dubini, prikazali smo vam na slici dole i ekranprint fotografiju časopisa u kojem je objavljena pomenuta tehnička specifikacija.

Da ni nama nije jasno kako i koliko je lampa u stanju da razlikuje arterijske od venskih krvnih sudova, to priznajemo, jer i u prospektu stoji da ta procena mora da bude zasnovana na znanju i iskustvu posmatrača, tj. korisnika.

Na kraju, reći ćemo otvoreno i sledeće: još nismo našli nijedan stručni rad iz bilo kog dijaliznog centra o iskustvima u korišćenju ovih lampi, ali da ne mislite da uopšte nisu ni predviđene za korištenje u dijalizi, navešćemo vam ekranprint foto-dokaz da proizvođači navode i dijalizne centre kao institucije za koje je ovaj proizvod namenjen:

Obzirom da se radi o američkoj firmi, da se vi ne mučite, pronašli smo za vas i naziv nama najbližeg distributera, tj. firmu preko koje se ova lampa može naručiti i nabaviti.

Nama najbliža predstavništva nalaze se u Austriji: „Greiner Bio-One“ iz Kremsmünstera (www.greinerbioone.com) i u Grčkoj: „Invitromed“ iz Atine (www.invitromed.gr).

Eto, to bi bila puna i kompletna istina o lampama za AV fistule.

Kako se to obično kaže, to je „Sve što ste oduvek želeli da znate o lampama za AV fistule, a niste imali ili smeli bilo koga da pitate“.

Sada znate sve o tome.

Pa dalje sami procenjujte.

Onima koji smatraju da ovo uopšte nije bila tema vredna pomena, želimo više sreće drugi put, kad ponovo budemo odlučivali o izboru stručnih poglavlja.

Ono u šta smo sigurni jeste: zaigraće stenoza (i tromboza) i pred njihovom fistulom.

Pitaće ih hematom gde im je bila lampa.

I da je nema, trebalo bi je izmisliti.

Ko drukčije kaže, kleveće i laže.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

korisni video prikazi:

https://www.youtube.com/watch?v=OlsohMj_IVA

korisni video prikazi:

https://www.youtube.com/watch?v=KZGrQZSF1xY

.

korisni linkovi:

https://www.christiemed.com/products/veinviewer-models/veinviewer-flex

https://sr-rs.facebook.com/VeinViewerFlex/

DiaBloG – 2017

.

______________________________________________

______________________________

______________________________________________

Senke nad Dijalizom

Hronika Dijaliznih Dešavanja (nastavak)

Ne volim jesen

ne volim kad pada lišće zlatno,

Ne volim centar za dijalizu,

a ne voliš ni ti verovatno.

M.I.

.

Poštovani čitaoci,

Jedini nezavisni dijalizni sajt, u ovom delu Evrope, a i šire, nastavlja da vam donosi najnovije vesti, analize i komentare Dijaliznih Dešavanja, na način koji nećete naći nigde više: pošteno i nepristrasno, a nadasve duhovito i beskompromisno.

Sve dok nas budete čitali, znaćete da u našem okupiranom Dijaliznom Društvu postoji iskra slobode koju još nije ućutkala velika dijalizna farmakomafija i njihovi (pot)plaćenici.

Big Farma koja kroji našu sudbinu, uljuljkala se dosadašnjim uspesima, smatra da je pok(o)rila sve dijalizne segmente (pacijente, doktore, sestre, političare, ministre, sudije i tužioce), ali, mi ne bi bili mi, ako na neprijatelja ne bi udarili baš sada, kad je najjači i kad misli da je najsigurniji.

Samo nas pratite.

Iz dana u dan, iz godine u godinu, čitanost nam sve više raste, i ta čitanost nije samo dokaz poverenja, nego je i obaveza, obaveza da nastavimo i budemo još oštriji u borbi za kvalitetnu dijalizu.

I evo nas opet, sa dijaliznim aktuelnostima, problemima i dilemama.

Ko je Kaluđer srpske dijalize? Kakva je veza između najveće privatne čistionice krvi zvane FMC i svinjske Big farme zvane Yuhor? Kome ili čemu 3 miliona evra, ako čovek ne zna s padeži? Ko su četiri jahača farmakolipse u srpskoj nefrologiji i dijalizi? Zašto su svi Predsednici udruženja pacijenata doživotni predsednici, a život im nije lak? Od koga kradu Frezenijusovi lekari kad rade za Miška? Za kim zvona zvone, a stanuje na vračarskom pašnjaku šeste kategorije? Zašto svaki rat protiv Nemaca započnu Srbi iz Republike Srpske, a završe Rusi? Da li je ubica pevačice pre nasipa viđen pored jednog dijaliznog centra? Hiljade drugih misterija, nelogičnosti i nedostataka dokaza ostalo bi pod nerazjašnjenim okolnostima da nije ovog sajta i vašeg prava da znate sve, a ne želite da promenite ništa. (Opa, počele i samokritike).

Za početak otkrivamo vam najpopularniji srpski dijalizni vic leta gospodnjeg 2017:

Doš’o Sveti Petar u Beograd i kaže doktorki Nadi: Nado gde ti je ovde put za Čačak?

A Nada mu kaže: Mani me se Petre, ja sam predsednik stručne komisije za dijalizu.

Na to njoj Sv.Petar podvikne: Pričaj, inače ne’š otići u raj!

  • E neš ni ti u Čačak!!!

Ko se zadnji smeje, nije čitao našu prethodnu hroniku.

Dakle, poštovani čitaoci, odvežite se, polećemo.

Nastavljamo tamo gde smo u prethodnoj Hronici Dijaliznih Dešavanja stali.

A stali smo, u Čačku.

Prvi kompletni dijalizni tender u istoriji srpske dijalize, desio se ove godine u Čačku. Da bi se izbeglo muljanje i nameštanje cena pri nabavkama brojnih pojedinačnih dijaliznih komponenti (a sve pod izgovorom da se mora nabaviti originalni materijal samo od proizvođača dijaliznih aparata, „zatvoren sistem“) jedino rešenje je bilo raspisati nabavku celokupnih trogodišnjih tretmana, sve sa aparatima, servisom i potrošnim materijalom. Tako je razbijen monopol, zvani „zatvoreni sistem“, tvrđava monopoliste koji je prvi ubacio svoje dijalizne aparate u 90% srpskih dijaliznih centara, još pre pola veka.

Kada bi ovo bila ona čuvena serija „Grlom u jagode“, onda bi, znate već, dokumentaristički narator, uz nostalgičnu muziku Zorana Simjanovića, pripovednim tonom, na kraju, rekao nešto ovako:

„Te 2017. godine, predsednik Tramp je inaugurisan i istraživan, Putin i Asad su pobedili u Siriji, Katalonija je proglasila nezavisnost, Kim Džong Un je ispaljivao rakete, a u Čačku je prvi put organizovan kompletan tender za dijalizu“.

Kao što smo i naslutili, bio je to tek početak.

Vrhunac je postignut u Ivanjici.

.

ŠTA SE DESILO U IVANJICI?

Ivanjica je do sada bila poznata po krompiru, a Arilje po gaćama. Odnosno, donjem vešu. Sad, ako radi fokusa na Ivanjicu, odbacimo gaće, imaćemo slagalicu: dva krompira, jedan dijalizator, i … šta je konačno rešenje: Kuratorijum? Skočko? ili Asteriks?

Ne, mi imamo reč sa osam slova: Surdialiks.

Odnosno, kako nabaviti kvalitetnu dijalizu, a da ne ostaneš bez gaća, potez može biti samo jedan: uraditi sve kao i Ivanjica. U širem smislu reči, kao Čačak i Ivanjica.

Jesu l’ ovo dva tendera?

Jeste to su dva tendera!

Je li ovo prava mera?

Jeste to je prava mera!

Dva tendera alal vera,

samo Nada tera kera.

Dva tendera prava mera,

monopole ko god gura

njemu dojde smrtna vura!

Mnogi ne znaju, ali Ivanjica je opština koja je među prvima u Srbiji proglašena za varoš, odmah posle Beograda. Među prvima je dobila hidrocentralu (1911), a 1912. i prvi fudbalski klub (Javor), da bi sada 2017, prva imala potpuno nenamešteni tender za dijalizu.

Zašto je Ivanjica konačno rešenje i pravi primer za sve naše dijalizne tendere?

Zato što je Ivanjica potpuno otvorila tender, bez ikakvih preduslova i poduslova.

Bez ikakvog nameštanja, zvanog „specificiranje“ ili „isključivo od proizvođača“ odnosno „po tipu mašina“ – mašina koje smo ovdena zatekli poslednjih 50 godina …

Портал јавних набавки

Портал јавних набавки

Nadamo se da ovo čitaju i oni ljudi koji druge ljude šalju u zatvor. Po opisu posla.

Ako i sami nisi saučesnici u dosadašnjim nečasnim nabavkama opreme i materijala za dijalizu, sad im je potpuno razjašnjeno gde je kriminal i kako se vrši.

Svi koji ne raspišu tender da se postigne najniža ukupna cena kompletnih dijaliznih tretmana, sve sa tehnikom, servisom, održavanjem i potrošnim materijalom, su kriminalci. Tačka. Kraj priče.

Oni koji raspišu nabavku pojedinih dijaliznih materijala i naznače da mora biti „original“ prema tipu mašine, tj. da je to uslov da bi mašina funkcionisala, znači da žele izbeći konkurenciju i da su nabavku već dogovorili, tendera tu nema..

Onaj direktor koji napiše da želi „zatvoreni sistem“ ne može ostati na slobodi.

Jedini „zatvoreni sistem“ koji država treba da mu obezbedi jeste Zabela ili Padinska skela.

Ako nismo u pravu, neka onda nas privedu zbog „uznemiravanja javnosti“ ili zbog „nanošenja štete poslovnom ugledu“ monopolista?

(Jedna digresija: Zamislite samo drskosti da dijalizna firma kojoj se sudi zbog masovnih trovanja ili ubijanja pacijenata, ovde u Srbiji govori o svom poslovnom ugledu i traži zaštitu države i političara. I ne samo države i političara, nego i podzemlja).

Jeste li se ikada zapitali zašto nikada niko neće da se upusti u borbu protiv farmakomafije?

Znate li ijednog živog ili „zaštićenog“ svedoka protiv farmakomafije?

A svi smo svedoci šta rade.

Zato,

vi koji kliknete na naslov „saznajte koji ste Karamazov“,

proverite prvo da niste Idiot.

.

KONGRESIJADA  ili  TELEMEDICINA

U današnjoj medicini, sve se može dovoditi u sumnju, samo je jedno sigurno: edukacija im je kontinuirana. Čak im je i skraćenica ista na svim jezicima: CME!

CME na jeziku Big Farme i turističkih agencija, znači: Continuirana Medicinska Edukacija.

Glagol koji se izvodi iz te skraćenice, ne odnosi se međutim, na medicinare, nego na pacijente.

Glagol glasi: UCMEKATI.

Tek kad se dobro edukuješ, obučiš, onda možeš i da ucmekuješ.

Jedan (relativno) mladi nefrolog, sa osmehom je saopštio kolegama svoj životni stav: „Kažem vam ja, samo mrtav pacijent je dobar pacijent“. I niko mu nije protivrečio. Toliko se to umislilo. Toliko su oni kojima je posao da leče ljude poverovali da oni nisu ljudi.

Normalan čovek, bi se do sada već morao zapitati: kome danas, u 21. veku, u doba kada informacije i znanja oblete planetu brzinom svetlosti, kada su sve knjige i časopisi postali elektronski, kome treba edukacija po hotelskim sobama i to u poznatim turističkim destinacijama?

Pa, operacije se danas vrše sa udaljenosti od hiljadu kilometara i svi smo već čuli da se to zove telemedicina.

Zašto se naši doktori, sestre, bolničari i serviseri guraju po hotelima u najpoznatijim turističkim destinacijama? Da bi razmenjivali svoje sekrete? Tajne svog zanata.

(na engleskom sekret je tajna, prim.dr.sc).

Ne, razlog je daleko prozaičniji.

Opet je kažu, u pitanju telemedicina. Medicina za telad.

Naša se telad ne daju odbiti od sise.

Oni su deca Big Farme, svete krave, kojoj niko ne može ništa. Ni države, ni pojedinci.

Bog sveti ne može pobrojati i popisati sve kongrese koji su se desili samo od našeg poslednjeg obrušavanja na ovu elementarnu nepogodu.

Tako su na primer, dijalizne sestre i tehničari pokazivali jedni drugima svoja znanja i iskustva u Soko-banji, čudotvornoj banji gde dođeš star, a odeš mlad.

Valjda zbog toga njima su se prišljamčili (zna se i o čijem trošku) i neki penzionisani doktori, a oni koji su imali mnogo do penzije, poveli su još i svoje stare majke, sestre i ostalu rodbinu (o onom istom trošku), da provere propagandu o toj Banji.

„Sponzori“ se ponovo nisu krili, štaviše, ponosno su istakli svoje štandove, prospekte, mašine i uređaje, a njihovi predstavnici bili su među najraskalašnijim, po naučnom skakanju na stolovima (u taktu muzike za ples).

Naslovi radova poput: „Uloga medicinske sestre u dijagnostici i lečenju paraproteinemije lakih lanaca“ toliko su prikovali pažnju publike (kao da su u pitanju teški lanci), da se pojedini učesnici nisu mogli osloboditi tih stega skačući u disko klubu do 5 sati ujutro. Na stranu to što niko živi ne zna kakva je to posebna uloga sestre u dijagnostici i lečenju paraproteinemije, ali svi su znali da je „rad“ samo formalnost koju treba ispuniti da bi se došlo i uživalo na „kongresu“.

Iako su se recepcioneri u čudu pitali zašto sestre za par dana boravka vuku po 2 kofera garderobe, vremenom sve se brzo razjasni. Koferi jesu bili teški, ali je oblačenje bilo vrlo oskudno, i očigledno postoji nepisano pravilo da se svakih 15 minuta moraju obući nove krpice, kako bi se ostalima pokazao svoj seksepil.

Seksepil je reč za ono što sekama stoji kao piletu sise.

 

U Sarajevu je bio Balkanski kongres nefrologa. Nema kaki gi nema: balkanski, podunavski, makedonski, srpski, hrvatski, bugarski, evropski, azijski, severnoamerički, južnoamerički, svetski, nije ni bitno, samo plaćaj voljena firmo! Nauko, eve nas!

Da ne mislite da su kod nas (ovde na sajtu) neke firme jednakije od Freseniusa, prozvaćemo mi sada i glavnog „sponzora“ sarajevskog „naučnog“ skupa, a to je bio, nećete verovati: Nipro!   Da, da, Nipro.

Japanski Nipro za čiji smo dolazak u Srbiju mislili da će srušiti monopol Freseniusa. (Nije greh reći, da smo i navijali, za pravdu). E, sad, šokantno otrežnjenje …

Zar i Japanci, sine Mitre? (Japanci su dosad bili: sine Morbo).

Šta reći?

Verovatno je to na izvoru i bio japanski Nipro, ali dosta se tu vode zamutilo, dok hotelom Holiday Inn nije potekao bosanski Nipro, sa izvesnim Mevludinom (ili tako nekim behabijom), čija je memorija kontanja glasila vako: kad’ mogu ba Švabe da Srbima uvaljuju Fresenius opremu po skupe pare, mogu i ja koju marku da obrnem na japancima u Federaciji, jašta bolan, valja se.

Kongres je i ovaj, mašala, bio dobro posjećen, a i na svakom predavanju bilo je najmanje 3-4 slušaoca, računajući predavača i onog mučenika što pušta slajdove.

Da li su u naučnom smislu pojedini učesnici ostali osunećeni, ne znamo.

Hotel je naravno bio u centru grada, vreme je bilo „lijepo“, pa su naučnici izašli da čuju kako srpski zvuči na bosanskom. Ili bošnjačkom, bem li ga, stalno mu menjaju ime …

Djevojke u Sarajevu se podstiču da nose burke i imitiraju Bliski Istok, a devojke u Beogradu se podstiču da nose tetovaže i pirsing, kako bi imitirale Daleki Zapad.

I u tome je naša jedina sličnost sa bivšom braćom. U toj slobodi za koju smo se generacijama borili, kako bi konačno svima pokazali da mi ne pripadamo istoj ljudskoj rasi.

Da smo budale svoje vrste.

.

OSTAVKE, SMENE i PROMENE

Desiše se, nekako naglo i neočekivano, promene rukovodstva u nekoliko nefroloških ustanova.

Kibiceri iz kojih progovara žal što nisu i učesnici, traže da prokomentarišemo i te događaje.

Naročito odlazak Doktora Naumovića, sina Doktora Naumovića.

Direktora krovne nefrološke ustanove u Srbiji (kakav krov, takva i kuća).

To je kažu, nezvanična pozicija Prvog nefrologa Srbije (PNS).

Ipak, kao i u slučaju Hrvatčevićevog odlaska iz Freseniusa, mi nemamo razloga za likovanje, jer ljudi, pojedinci, odlaze, ali sistem ostaje. Isti.

Politički se dođe, pa se politički i ode.

Iako se u par naših postova pominjalo i njegovo ime (oko nekih tenderskih nameštanja na republičkom nivou), o Naumoviću nećemo reći ništa. O bivšima, kao i o svim otišlima, neka bude mrtva tišina.

Teško je samo, ne prisetiti se proročanske rečenice, jednog „nazovi“-stručnjaka (ovo „nazovi“ znači da tu stavite neke od onih njihovih skraćenica kojima se da prostite kite), koji je još pre 3 godine predvideo ovakav rasplet u vrhu srpske nefrologije.

A rekao je, doslovce ovako: NADA VAS NEĆE OSTAVITI, ALI AKO VAM ONO I PADNE NAUM, DOBIĆETE ĐOKU.

Suština je u tome da na kraju svi dobijaju ĐOKU.

Faustovski podanici Big Farme, pravo iz njenih inkubatora idu za položajnike srpskih nefrologija.  Ima li igde izuzetka koji ne potvrđuje pravilo?

Ono što omogućava ovakav rasplet događaja jeste, ako i to nije sramota reći, sistem.

Sistem koji ostaje isti.

Sistem koji je pogrešan.

Sistem koji počiva na negativnoj selekciji, na kurvama i klanovima, na lobijima, intrigama, lažima, spletkama, ogovaranjima, podmetanjima, prevarama, … na sili, pohlepi i strahu.

Sve nesrećne nefrologije liče jedna na drugu: svaka ima svog Sušu, svog Škaću, svoju Ljilju ili Marinu, svoje Violete ili Kravljače, svog Jovana i svog Milana …

Naravno, imaju i Nadu, svi imaju Nadu, ili svi misle da imaju Nadu, ali Nada misli samo na sebe i želi da umre poslednja …

Sad, upitaće neko, a srećne nefrologije, jesu li one, svaka na svoj način srećne?

Odgovor našeg „nazovi“ stručnjaka bio je brutalno iskren:

Srećne nefrologije ne postoje.

Čak nema ni sretnih portala, sajtova, ni blogova o nefrologiji ili dijalizi.

Niti sretnih dijaliznih hroničara.

Navodno je još u XX veku, o tome napisao, jedan znameniti srpski pesnik, sledeću misao:

„Da si sretna pisala mi ne bi“.

.

OBELEŽAVANJE

U Srbiji postoje profesionalni obeleživači. Markeri, ili čmarkeri, takoreći.

Uvuku se nekome, nekima, udruže se u udruženja, sretnu se, onjuše i: obeležavaju.

Svi znamo kako najbolji čovekov prijatelj obeležava teritoriju.  Zapišavanjem.

A kako to rade najverniji prijatelji pacijenata?  Isto?  Zapišavanjem?

Pa, ne baš. Malo je sve to organizovanije i svečanije.

Izađe se za govornicu, pomenu se neki datumi, neke cifre, obeća se par poboljšanja, i tek onda se kaže: ko je za, nek digne nogu.

I obeleže.

Kao što su nekada u Srbiji bile profesionalne narikače, koje si regularno mogao da unajmiš, danas postoje profesionalne žene u crnom i profesionalni obeleživači u belom.

Kažeš im, na primer, da obeleže evropski (ili svetski) dan transplantacije bubrega, i oni ti odrade. Na stranu činjenica što su reči evropski (ili svetski) i transplantacija u negativnoj sprezi sa imenicom Srbija, ali ko te pita za odgovornost, važno je obeležavanje.

Niko od naših stalnih saradnika ne htede da ode na, ijedno u nizu takvih dešavanja, ali smo ipak, na jedno od tih dešavanja nagnali našeg najnovijeg člana redakcije, mladog i beskompromisnog izveštača, koji je takođe i NKVD agent, poznat pod kodnim imenom Mitar iz Dubiča, mlađi brat Mustafe Golubiča, Apisov posinak.

Trebalo je imati jak želudac i dosta hrabrosti pa se uvući tako duboko u neprijateljske redove, te je  Mitar iz Dubiča celo vreme pod jezikom držao tabletu Nifelata, ako ga uhvate …

Na sreću, nije otkriven, i evo Mitrovog prvog izveštaja, u originalu:

Осми септембар, 2017, Трибињање о трансплантацији у Коларцу. Након уводних докторских излагања и говоранција о значају трансплантације, донорских картица, проблемима у разговорима са породицама потенцијалних давалаца и како би требало донети нови закон по узору на шпански модел који су Хрвати само  препевали, итд, итд. започне и дискусија.

Та хрватска обрада шпанског закона довела је у недоумицу неке слушаоце: да ли је реч о закону о трансплантацији органа или правилнику о слању представника на евровизију. Извесна др Соња је углавном беседила о томе како је број пацијената који су припремљени за трансплантацију јако мали. Срам да нас буде, што нам је мали.

Након што су се сви сложили да немамо довољно пацијената који су припремљени за трансплантацију али да нам је потребно више донора, ушло се у намештени део програма, саморекламерство једног од учесника. За реч се „спонтано“ јавила госпођа Љиља чији је муж трансплантиран тих дана на ВМА, свима се захвалила и истакла како је он (њен муж) сам бринуо о томе да буде спреман када га позову (?!). Мирославу који је добацивао из публике је одговорила да нису ништа платили (?!), после чега се покренула жучна расправа. Момак који је закаснио остао је ускраћен за одговор на питање зашто је од 5500 пацијената који се налазе на хроничном програму дијализа (податак Љубинка) преобраћено за трансплатацију само 500-600 (опет Љубинко пали турбину). Само је др Соња констатовала да са таквим резултатима можда не би требало ни да улазимо у Еуротрансплант. Ко зна, крхко је знање…

Једини трансплантирани пацијент у сали, извесни Бошко Без Дијализе питао је предцсетника Љубинка шта су он и удружење учинили на промоцији трансплатације у Србији и констатовао да се не може бити успешан педеседник из Бора на дивану седећи све дуван пушећи и кафу пијући.

На његову констатацију су узбућено реаговала два момка из Бора који су тврдили да и ако је провинцијалац прим.др Љубинко ипак може бити успешна перјаница савеза.

Бурно је реаговао и опаки бајица са фото-апаратом (касније је установљено да је он поглавицин син) који је скочио да брани татка, те није поглавица Љубинко крив због недовољне заступљености овог проблема у медијима, него недостатак слободног новинарства у Србији?!  Ето ти сад, Тодоровићи демократе? Ометени у диктатури.

Након овако турбулентне дискусије редитељ турбине Љубинко је морао да прекине трибину због истека времена закупа сале?!

Све у свему ништа ново, још једна представа Савеза, а финансирана средствима Секретаријата за културу Скупштине града Београда и Министарства за науку Републике Србије. Нек нам је на наук.

Eto, to je bio prvi izveštaj našeg mladog saradnika, Митра из Дубича, a čitaoci će odlučiti koliko ćemo mu još davati prostora.

Uglavnom, atmosfera je nekako kao u ona stara vremena kad su u „tamnici naroda“ arestovani proleteri došli na vrata saznanja i fatalistički se zapitali: „Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“ (BM).

Tako nekako i mi dođosmo do analognog pitanja:

Da li će bubreg (transplantirani) umeti da piša, kao što je pacijent (dijalizni) plakao za njim?

Za sada, nema razloga za optimizam.

Naš redakcijski dijalizni pesnik, evo baš sada, u svoj dnevnik zapisuje stihove koji će se jednoga dana proučavati u čitankama:

„Još jedna godina prođe,

Bez transplantacije mi te,

Misao ista onespokoji me blago,

Te unutrašnji dijalog pokrenem ja,

Mozak kaže ne misli na nju,

Srce kaže prijavi se na Listu čekanja,

Jaja kažu počeši nas,

Šta mislite šta ću da uradim?“

 .

HDF  za  SVE !!!   Konačno, rezultat:  HDF 100% !!!

Narod kaže: Ko o čemu Stanija o skraćenju, Soraja o poštenju, a DiaBloG o HDF-u.

I to je tačno.

Kada smo na našem sajtu pokrenuli akciju „HDF za SVE“, a to je podsetimo se, bilo pre ravno 5 godina (link), ni sami nismo verovali koliko brzo će se ta ideja primiti među dijaliznim sapatnicima.

Nismo naime verovali, da većina dijaliznih sapatnika u Srbiji i ne zna šta je to HDF, a ako i sazna, onda je to i ne pogađa previše. Tako da je dijalizna farmakomafija dobro procenila da je za takvu pastvu i 20% kvalitetnih dijaliza dovoljno. I previše.

A nismo bogami verovali, ni da će većina dijaliznih sapatnika u Republici Srpskoj shvatiti šta je HDF i da će je to itekako pogoditi, te da se neće pomiriti sa tim njihovim javno-privatnim partnerstvom.  Ispade da je dijalizna farmakomafija u RS loše procenila da je za buntovne zemljake Gavrila Principa, Petra Kočića, Boška Buhe, Milana Tepića, Aleksandra Raduna i Gorana Ljuboje, dovoljno samo 10% HDF i to po trostruko većoj ceni od realne.

Zajebali su se grdno. Potcenili su prekodrinske Srbe.

UDTIHBBRS je, na kraju, pobedio.

Jeste da je to koštalo Aleksandra Raduna tri stenta na srcu, ali će sva rukovodstva dijaliznih Srba konačno imati pred sobom primer kako se treba boriti za sebe i svoje sapatnike. U RS sad svi imaju HDF 100%.

Kako je to uspelo Banjalučanima, a nije uspelo Ljubinku, Miškolcu, Zvonalisu i ostalim srpskim pacijentskim gaulajterima?

Da li su Srbi sa one strane Drine borbeniji, pošteniji, pravedniji, pametniji?

Zašto SOBIRS, Renalis, Miškud i ostala dijalizna bratija nemaju takve rezultate?

Obrni-okreni, samo je jedna razlika između udruženja u Srbiji i udruženja u Republici Srpskoj.

Rukovodstva dijaliznih pacijenata Republike Srpske nisu šurovala sa Freseniusom!

Dijalizni pacijenti iz RS su shvatili: da biste učinili išta korisno za svoje dijalizne kolege, ne smete sarađivati sa Big Farmom!  Faust nije opera.

Bežite od đavola i kad honorare daje!  Ili „sponzorstva“ za „aktivnosti“.

Tek kada se odmaknete od uticaja i interesa Big Farme, pacijenti i političari će vam poverovati da ne trpate u svoj džep i ne zbrinjavate svoju guzicu.

A šta rade naši vajni pokrajinski i ini precdtsednici u matici: izađu i javno kažu Fresenijus nam dao ovoliko, Medikon toliko, a kod ostalih još prosimo.

Devojka ne može biti malo trudna.  Rukovodilac ne može biti malo korumpiran.

Ne može se nikakvom rikom zabašuriti pitanje: Ili jesi ili nisi?

A čim vidite korice „časopisa za pacijente“ (ili za lekare, ili za sestre), kad vidite glupavi sadržaj i nebulozne reklame, sve vam postaje jasno.

Osim korupcije na vrhu, sledeći problem je strah, u bazi.

Zato je, za razliku od Republike Srpske, situacija u dijaliznim centrima Srbije još mračna, kao u pećini ili u Tunelu.

Većina naših dijaliznih sapatnika i dalje se boji Drekavca.

 .

KRADLJIVCI, POZAJMLJIVAČI ili LOPOVI?

Nazovi časopis, nazovi vojvođanskih dijaliznih pacijenata, opet nas pokrada naveliko. Ne znamo kako da ih više nazovemo.

Da li su to Kradljivci, Lopovi, ili Pozajmljivači?

Uglavnom, časopis koji je živi dokaz uspešne saradnje farmakomafije i izdajničkog rukovodstva pacijenata, bez ikakvog srama prenosi ilustracije i tekstove sa našeg sajta, bez navođenja odakle su to ukrali.

Lekari sa platnog spiska Freseniusa se ladno slikaju i potpisuju sa našom intelektualnom svojinom, koja jeste namenjena bolesnicima, ali ne onima koji šuruju sa Freseniusom.

Ta, izvinte molim vas, ko je ovde Okupator, ko Lopov, a ko Bolesnik?

Imamo li mi ovde neke crvene linije koje se ne smeju preći?

Ili sve što je crveno treba da pretvorimo u crno, da bi ličili na Evropu?

Naše tekstove i/ili ilustracije o Gvožđu, o Kalcifikacijama, o Hroničnoj bubrežnoj insuficijenciji, odštampaše pametnjakovići javno, bez bojazni da će neko shvatiti ili saznati  odakle i kako kradu?

Miško, soberi se!

Za početak da objaviš javno izvinjenje i priznanje odakle si mažnjavao tekstove, u suprotnom, bićemo prisiljeni primeniti na tebe vudu magiju: bosti ćemo te Fresenius iglama tri puta nedeljno.

Veruj nam, to ti se neće nimalo dopasti.

Ni tebi ni „tvojim“ fmc doktorskim saradnicima.  Ni samom Frezenijusu.

Nije lepo da iz pokrajine koja insistira da bude Autonomna, njeni članovi kradu od sajta koji je izrazito srpski, propacijentski i propaćenički.

Budale koje furaju parolu ’di su naši novci’, morale bi da obrate pažnju i na pitanje odakle njima intelektualna svojina?

Znate li vi zašto Sveti Petar nikoga ne šalje na rentgen, skener ili magnet?

Nema potrebe.

Jer: Bog vidi sve.

.

POTEMKINOVA DIJALIZA

Na jedan neobičan događaj skrenuli su nam pažnju naši dijalizni izveštači iz Kliničkog centra Srbije.

Naime, zdravstveni rukovodioci KCS su, kao da su redovni čitaoci „dijaliza.wordpressa“, odlučili da malo prizovu pameti farmakomafijaše i njihove jatake.

Za nepoverovat.

Ali, nepobitno tačno, proveravali smo iz više izvora.

Elem, svi snabdevači dijaliznim materijalom KCS behu pozvani i postrojeni da odreše kesu i da učine nešto i za sirotinju raju, tj. za pacijente dotičnog centra.

Farmcima je nedvosmisleno stavljeno do znanja da se više ne smeju zajebavati sa Državom, i da svoje profite koje su godinama gomilali sada malo potroše na sređivanje samih prostorija centra (koje su inače dospele do nivoa stratišta).

Jasno im je predočeno i da organi vlasti sve znaju (otuda i naša pretpostavka da čitaju ovaj sajt) i da umesto plaćanja kojekakvih kongresa i putovanja, sada treba da dovedu majstore, molere, stolare, zidare, itd. i da barem malo upristoje uslove u kojima se pacijenti dijaliziraju.

Ne mogu njihove prostorije, firme i bolnice da izgledaju kao svemirski brodovi, a one u koje uvaljuju svoju preskupu robu da izgledaju kao štale.

Kažu da je otpora bilo, jer Big Farma je pokušala da protestvuje (posebno onaj što szschuszscka pri prvoj palatalizaciji), te kao nemaju oni u svojim firmama molere i slične majstore, te ovo je pokušaj ucenjivanja, pominjan je i onaj teniski rekvizit (reket), ali ih je vlast samo prostrelila pogledom i time je diskusija abortirana.

Evo, od naše redakcije, veliki plus direktoru KCS i svim drugim pokretačima ove aktivnosti.

Upravo su naši simpatizeri bili ti koji su po zidovima bolnice ispisivali parole: „Udri Milika sad je prilika!“.   (Časopisu Nefro dajemo dozvolu da objavi navedeni slogan).

Kamo sreće da i ostali direktori i nosioci vlasti po drugim gradovima, u unutrašnjosti, učine isto ovako. Da se virus ulepšavanja zapati.

Ono istina, farbanje zidova, krečenje i gletovanje, nemaju veze sa efikasnošću dijalize, sa kvalitetom dijalizatora i zalaganjem osoblja, ali odnekud se mora početi.

Estetika ambijenta pokrenuće i želju za estetikom tretmana. Od estetike do etike, ispada samo par slova, a nekima već ispao jezik.

Znamo da će žuta banda i slični SNS protivnici odmah da zagalame kako je u pitanju lakirovka, ali na njihovu nesreću, pamtimo mi dobro i kako je bilo u njihovo doba.

Oni behu ti koji poslaše srpsku dijaliznu krv na ceđenje kod privatnika!

I da nesreća bude kompletna, kod nemačkih privatnika.

Ovih dana saznasmo da je Putin lično obelodanio svetu zašto Amerikanci skupljaju krv Rusa.  Za pravljenje biološkog oružja.

A kod nas i dokazana nepodopština sa ispitivanjem smrti u privatnim dijaliznim centrima prođe nekažnjeno.

Elem, razmislite zašto „Nikad nije kasno“ da shvatimo predstavu „Tvoje lice zvuči poznato“.

Jer, mi smo Crvenkapa.

A lovce još sastavljamo.

.

U BANJE KROZ GUSTO GRANJE

Ako je neko pomislio da ćemo olabaviti kritiku iluzioniste Todorovića i njegovih popečiteljki, prevario se.

Uz gađenje, pogledali smo ovlaš, listu njihovih „aktivnosti“.

Znate ono slikavanje na sve strane, na izletima, radionicama, podrškama, simpozijumima i sličnim zajebavanjima u zdrav mozak, onih koji ga imaju.

(Npr. reklamerstvo Jehovinih svedoka, pod izgovorom da ga ostali nisu udostojili odgovora, itd)

Ipak, postoji jedna posebno suluda situacija na tim njihovim „aktivnostima“ po fejsbucima, sajtovima i sličnim duševnim mrežama, koja nadmašuje sve viđene morbidnosti.

Naime, kad im umre neki član, oni mu ture sliku na fejsbuk, napišu da je umro, a ispod toga napišu nešto kao Tanja Majstorović-Preradović i još 6 njih vole ovo.

Vole što je neko umro.  ?!

Tako ispada kad se srpski običaji (saučešća) unose u amerikansko špijunsko sokoćalo na koje su se idioti nahvatali ko muve na lepak.

Stari ljudi, treće ili zlatno doba, umesto da uzmu senior karticu ili „uzmi račun i pobedi“ oni zapeli da vole sve što vole mladi.

A mladi su već sada Otpisani.

Ne znaju ko je bio vojvoda Vasa, ali znaju sve što je napisao Tupak.

Takav je danas tipični srpski šupak.

(Da izvine zlotvor zovemo ga i analni otvor).

Kad smo kod toga da se vratimo na sadržaj fejsbuk aktivnosti.

Laprdalo se i o aktiviranju dijaliznih aparata u Vrnjačkoj banji.

Ali se nijedan nesretnik ne seti da bi prvo trebalo izboriti se sa promenom Pravilnika koji reguliše ko ima pravo na banje. Pa kada u Pravilniku o lečenju u banjama budu i dijalizni pacijenti, onda se vredi boriti i za dijalizne aparate po banjskim mestima.

Ovako, u banje će moći ići samo oni koji imaju pare da ih sami plate, odnosno rukovodioci privatnih „udruženja“ pacijenata, na primer.

Evo, dok gledamo redovne dijalizne objave, pade nam na pamet šta da poručimo izdajničkim rukovodstvima dijaliznih pacijenata, Sobirsu, Renalisu, Miškudu i sličnima, povodom njihove poslednje „aktivnosti“.

Jebo vas „Festival zdravlja“.

Pa vi ste bolesnici.

Kakav vas festival spopao? Za čije babe zdravlje? SOBIRFEST?

Ima li na tim vašim fejsbucima i tviterima ikoga kome rade moždane vijuge?

Hoće li ikome proraditi crv sumnje?

Ljudi, zar ne vidite obmane?

Šta se čeka sa inicijativom za kvalitetnu dijalizu?

Već drugi put odlažete svoj osnivački skup.

Da ne bude, što rekao pevac Sofronije, dvaput ništa je ništa, matematika je jasna, crva nije ni bilo.

Neki moraju stalno da pričaju, ali mi ne.

Mi smo DiaBloG.

Mi na ljutu ranu, stavljamo travaricu mladu.

 

Udruženje svako po fejsbuku nam luta,

to sada vidi svaki od nas, član.

Godinama smrtnost na dijalizi raste,

a Predsednici, vode nas na izlet.

 

Proš’o im je davno svaki mandat,

al’ presto nikom ne ostavljaju ti,

aktivnosti razne svakog dana,

a rezultati nikad neće doć.

 

I još da mi je Predsednikom biti,

i na Fejsbuku nalog otvorit,

lagao bih ceo dan i noć,

samo da mogu na neki kongres poć.

 

Lagao bih ceo dan i noć,

samo da mogu na neki kongres poć.

 

Predsednik stari konkurenta nema,

on sa Big farmom sarađuje sam,

Zaboravit moram šta nam rade,

Jer onaj ko laže, tvrdi da ne krade.

2x

I još da mi je Predsednikom biti,

i na Fejsbuku nalog otvorit,

lagao bih ceo dan i noć,

samo da mogu na neki kongres poć.

 

.

SAOBRAĆANJE

I na kraju, brate, treba reći otvoreno: ministarstvo saobraćaja sabotira napore za naš položaj.

Znate li vi koliko ima očajnih ili depresivnih ljudi u Srbiji?

Mnogo, naravno.

I sad, umesto da se popu kaže pop, a depresivnom uzmi Zoloft pizda ti materina, šta radi naše ministarstvo saobraćaja?

Pored svih puteva postavljaju bilborde sa porukom: Uspori, neko te voli!

Hiljade nevoljenih, očajnih i depresivnih, svakoga dana pale auto i izlaze na puteve samo da bi videli svojim očima: da i njih neko voli.

I prihvatajući poruku toliko su usporili saobraćaj da su sada gužve na sve strane.

Kolone automobila nagomilane iza depresivaca i gubitnika postale su kilometarske.

A ono nazovi naše udruženje SOBIRALIS, umesto da uputi prekore Ministarstvu saobraćaja, oni opet izdajnički ćute.

Prava parola koju ministarstvo saobraćaja treba da proglasi obaveznom na svim putevima treba da glasi:

„Ubrzaj, neko te voli.  Centar za transplantaciju“.

Eventualno može i : „Slobodno dodaj gas, mi dijalizni te volimo. Produži život.“

 

 

 

DijaBloG – 2017

.

.

_____________________________

________________

________________

_____________________________