Arhive

Imunitet krda

Poštovani čitaoci,

u duhu Covid-19 preporuka, samo za vas, evo našeg novog slogana:

Dođite da se distanciramo!

Da se distanciramo od beskrupuloznih dijaliznih profitera, od lažljivih medija, od političkih manipulanata i od toga šta kaže struka.

Samo na ovom blogu, samo za vas, i za nas, pišu najoštrija dijalizna pera, otvoreno, beskompromisno i nadasve pošteno i nepristrasno.

Ima toga, pitaj Boga, koliko.

Odvežite se, polećemo.

.

.

1) Lekcija broj 1

Ako smo išta naučili iz ovog iskustva sa Covid-19 pandemijom onda bi to trebala biti pouka o značaju državnog zdravstva.

Nasuprot svim globalističkim i neoliberalnim prisiljavanjima da se sve privatizuje, da je tržište najbolji regulator, redakcija ovog portala već 7 godina piše i govori da su to gluposti. Tamo gde su najveći lanci privatizovanih dijaliznih centara tamo je dijaliza najgora, a smrtnost najveća.

Pročitajte sada šta se piše i u našoj štampi:

http://www.balkanmagazin.net/zdravlje/cid142-237489/sta-je-obelodanila-epidemija-kako-je-eu-sistematski-unistavala-javno-zdravstvo-drzava-clanica

http://www.politika.co.rs/scc/clanak/453318/Za-njih-je-vazno-da-ste-vi-bolesni

I ne samo u štampi, u svim medijima je bilo.

Prosto je bilo milina, za naše uši, čuti ministra zdravlja kako govori šta je sve trpeo da bi se odupro pritiscima za privatizaciju i javno-privatno partnerstvo u svim oblastima medicine, a o dijalizi da i ne govorimo. Dijaliza je na tapetu još od 2008, od Cece Vukajlović, i to ne prestaje.

Pogledajte samo neke od naših brojnih tekstova na te teme:

Ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde . . .

Potresno je sada bilo čuti od najviših državnih funkcionera kako ih je EU prisiljavala da na tenderima ne smemo stavljati najnižu cenu kao kriterijum, jer onda ne mogu da prođu njihove EU firme nego samo kineske. To nisu hteli da dozvole.

A oni, civilizovani Zapad, su kao za ravnopravnost, transparentnost i slobodu tržišta.

Kao da smo mi Indijanci.

Korona nas sada tera da preispitamo neke stvari.

Da stavimo prst na čelo. Da otvorimo neka pitanja.

Šta je to zdravstveni suverenitet?

Zašto zdravstvo ne sme biti okrenuto profitu?

Kako je moguće da je i nepismeni Knjaz Miloš znao da u selu treba imati učitelja, popa i doktora, na državnoj plati. Da ne moraju krasti ili brinuti za egzistenciju, ali da se ne mogu ni obogatiti.

Srbija je ukinula ropstvo (1835) pre SAD (1863) i Engleske (1886).

A danas, u 21. veku, oni nam prodali priču o neophodnosti privatizacije bolnica, apoteka i instituta.

Zamislite samo, koliko bi više pacijenata obrnuo privatni vlasnik na istom broju respiratora?

Pa bi nam još i mahao grafikonima i indeksima, slajdovima, cost-benefit analizama i neto prihodom.

Svima njima nudimo – Take home message:

Ako zdravlje nema cenu, zašto bi zdravstvo moralo donositi profit?

.

.

.

2)   Imunitet krda

Kažu ovako. Strategija obračuna sa nekom boleštinom zasnovana na principu: ko preživi – živeće, naziva se imunitet krda (herd immunity). Živeće, naravno, do sledeće epizode (epidemije).

Zamislite kada bi dijalizni pacijenti imali svog jednog poštenog predstavnika, da im se na velikom skupu obrati sa ovom uvodnom definicijom imuniteta krda i nastavi u sličnom tonu.

Moglo bi to da se zamisli.

Znate, previše je mnogo analogija.

Dijalizni nefrolozi uopšte ne računaju podatke o smrtnosti u prvih 90 dana od pacijentovog započinjanja dijalize. Tek ko preživi taj period, po njima, stiče pravo da se smatra dijaliznim bolesnikom.

Ali, pošto i posle tog perioda dijalizni pacijenti imaju veliku smrtnost (veću od korone i raka debelog creva zajedno), onda se to objasni postojanjem pridruženih oboljenja.

Jer, ne postoji dijalizni pacijent koji nema neko pridruženo oboljenje.

(Jedan je, ovde često pominjani, polupismeni nefrološki profesor, to nazivao: „pridruženi komorbiditet“. Kaže da je to „ono što je jako važno“).

Ako vas ovaj izraz „pridružena bolest“ podseća na izraz NATO-Džejmija Šeja „collateral damage“, niste u pravu. Ali, sviđa nam se način na koji razmišljate.

Dakle, suština je u terminologiji, u jeziku. Niko nikada ne umire zbog dijalize.

Nego zbog problema sa srcem, plućima, cirkulacijom u mozgu, zbog sepse, ili zbog karcinoma, na primer.

Ne postoji slučaj da je nekom umrlom dijaliznom pacijentu upisano u kartonu: uzrok smrti – dijaliza.

A istina je u suštini, sasvim drugačija. Loša nefrologija i loša dijaliza su najčešći uzroci smrti dijaliznih bolesnika.

O ovim tužnim činjenicama govorimo ovde već 7 godina i svi naši redovni čitaoci su već postali imuni na te neslavne podatke.

Kod nas, u dijalizi, nema neizvesnosti, potrage, preispitivanja.

U dijalizi je svaki pacijent NULTI.

Ako smo postali imuni na visoku stopu dijalizne smrtnosti,

ako smo postali imuni na ograničenje HDF na samo 20%,

ako smo pristali i na ograničenje high-flux dijalizatora na površine samo do 1,8 m2,

ako smo postali imuni na nameštanja dijaliznih tendera,

ako smo pristali da na nama ostvaruju svoj krvavi profit dijalizni farmakomafijaši i njihovi gaulajteri,

ako nismo spremni ni jedno „muuuu“ da kažemo,

(na turskom bi rekli: „ni mukajet“) ,

ako smo dakle imuni na sve to, i bodemo se svaki drugi dan,

šta smo onda mi?

Šta?

Mislite da je neprimereno, jer nam fale rogovi?

Možda ne uzimamo dovoljno kalcijuma.

.

.

.

3)   Beleške jedne Ane

Od svetske dnevničke literature, naši čitaoci, a posebno čitateljke, znaju samo za 2 kapitalna književna dela: Dnevnik Ane Frank i Beleške jedne Ane.

Nažalost, ta 2 velika dela uopšte ne govore ništa o bubrežnoj insuficijenciji, o dijalizi, ili o transplantaciji. Zato ih nećemo više ni pominjati, jer su nam poslužili samo kao uvod, da najavimo ono što bi za naše čitaoce trebalo biti veliko iznenađenje.

Naime, redakcija ovog sajta ne prestaje sa pokušajima da jednu pacijentkinju nagovori da svoje beleške objavi na našem portalu.

Verujte nam, taj bi tekst bio senzacija. Netfliks bi po tim beleškama mogao snimiti vrhunsku seriju, bar 5 sezona sa po 10 epizoda.

Okosnicu scenarija mnogi već naslućuju.

U prvoj sezoni bi bio akcenat na detinjstvo, školovanje, porodicu, bolnice, sve ono što doktori nazivaju predijalizni period.

Druga sezona, podrazumeva početak dijaliznog lečenja, stresove, ljubav, lične i porodične drame, razočarenja u državni dijalizni sistem, prelazak na kućnu hemodijalizu…

Treća sezona, trudnoća i svi rizici koje ona nosi, deset trilerskih epizoda, koje bi prikovale gledaoce uz TV ekrane, čak i ako ne veruju u raspeće.

Zamislite samo Roberta Pattinsona u ulozi Glavnog akušera za patologiju trudnoće, a ulogu glavnog dijaliznog vojnog nefrologa tumačiće najverovatnije Joaqin Phoenix, lično …

(Alert. Spoilers warning. The synopsis may give away important plot points).

A šta tek reći za četvrtu, transplantacijsku, i ipak najdramatičniju sezonu. Gde pacijentkinja bukvalno beži od suludih protokola sa osam antibiotika i nešto manje imunosupresiva, sa  svakodnevnim analizama, dijalizama i ad hok procenama. Poluživa se iskrada iz bolnice, krije se na tajnoj adresi, a režim šalje policiju da je nađe.

I tu negde se pojavljujemo i mi (press) sa diktafonom i beležnicom, kako je preklinjemo za ono što bi jednoga dana bilo popularnije od Fargoa i Breaking bad, zajedno.

To be continued …

Nastaviće se.

.

.

.

4)   Po strukinoj zapovesti

Korona je kraljica (na latinskom). I kraljica drame, verovatno.

Mnogi su se obradovali kada su videli da političari, zbog korone, odjednom počinju da govore: „Biće kako struka kaže“.

Divota.

Niko da se zapita, zašto to do sada nije bilo tako? „Struka“ postoji u svim oblastima, ali uvek su se političari za sve pitali.  Možda se nekada, pre izbora, narodu i obećavala „vlada stručnjaka“, ali na kraju su ipak vladali političari.

Sada, odjednom, reč STRUKA postaje Božja blagovest. Promisao. Kanon. Prosvetljenje. Deus ex machina. Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.

Odjednom su svi zaboravili uništeno školstvo, kupljene diplome i titule, plagirane naučne radove, doktorate, folirante i uvlakače, politikante zaogrnute u plaštove struke.

Odjednom je reč STRUKA, oprala svu prljavštinu, odnela sve kosture iz svojih ormara, i ukazala nam se, kao Gospa čobanima u Međugorju: https://www.youtube.com/watch?v=XcuHgMJdjWQ .

Kako to da je društvena korozija uništila sve segmente i slojeve društva, samo nam je struka ostala netaknuta, devičanski čista i nepogrešiva.

Kao da struka ne može da se bruka.

A Struka odmah uvodi zabran. Nema brale, dijaloga, sa strukom.

Neki tamo Drkon, zdravstveni ćata u nekom tamo gradskom zavodu, koji u toj svojoj struci nije ni među prvih 10000 u svetu, našao se da ospori PRAVO NA MIŠLJENJE svetskom Srbinu broju jedan: Novaku Đokoviću, jer on zaboga, nije iz struke, a Drkon jeste.

A da je Novak govorio u prilog profita Novartisa i Glakso-Smit-Klajna, bio bi pohvaljen, od struke Drkona i njegovih istomišljenika.

Nas, dijalizne žrtve farmakomafijaških profiterskih lanaca, takvi nastupi ne mogu prevariti.

Pamćenje nas još nije napustilo. Trebalo je samo pogledati izjave te iste Struke iz januara ove godine i uporediti sa izjavama iz marta ove godine.

Kako im se kad kaže, oni tako i telale.

Dirljivo je bilo slušati vlast i struku, kada su govorili o respiratorima.

Najgora noćna mora bi im bila kada bi u nestašici istih morali da odlučuju kog pacijenta staviti na respirator, a koga skinuti i pustiti ga da umire.

Principijelno, to jeste strašno.

Ali, ista ta STRUKA (samo nefrološka) je donela odluku (Pravilnik!) da samo 20% pacijenata može imati kvalitetne hemodijalize, koje se zovu hemodijafiltracije.

Za ostale, nema.

Za osam godina, trinaest puta su Vlast i Struka menjali taj Pravilnik, ali te procente nikada nisu dirali.

Principijelno, i to jeste strašno.

Šta nam to onda govori o izrazu Struka?

„У сваком случају, никада нисмо са таквом спокојном бесрамношћу изрекли чињеницу да сваки живот нема исту вредност“, сматра Мишел Уелбек, најпревођенији живи француски писац (ovde).

Redakcija ovog sajta nikad ranije ne bi mogla ni zamisliti situaciju da se u bilo čemu složi sa najvećim medijskim tajkunom na ovim prostorima, ali onda smo videli njegovo mišljenje od pre par nedelja:

„Pun mi je k…c ovih nafuranih zdravstvenih genija koji završiše silne fakultete, potrošiše milijarde na naučne radove i doktorate i dobismo šta? Lek koji se zove „Ne izlazi iz kuće“. S..em vam se na svetski nivo naučnih dostignuća u oblasti virusologije! …“

Poslednja rečenica pokazuje da ova intelektualna rasprava prevazilazi akademske obrise.

Ne podržavajući nepriznate metode i patente dotičnog autodidakta, ne možete da ne primetite da im je dobro odbrusio.

Stručno.

.

.

.

5)   Gde su uzroci

Ovo koronanisanje ima i dobrih strana.

Ljudi su shvatili da materijalno bogatstvo ne može da im garantuje ni život, a kamoli uživanje.

Kao u crtanom filmu: Kad ja huknem i koronu suknem, završićete na sajmištu.

Ako neprijatelji mogu da vam pljunu pod prozor, mogu i na kvaku.

U tome je kvaka.

Empatija nam ni ranije nije bila jača strana.

Sećate se utopljenika na Adi, pored čijeg se tela sunčaju ostali kupači, ne poštujući socijalnu distancu?!

Sećate se momka koji hoće da skoči sa Brankovog mosta, napravio zastoj, pregovara sa policijom, a masa iz zaglavljenih automobila ga bodri: „Skači već jednom, p…a ti materina!!!“

Nismo li mi oni isti koji su prkosili NATOu na tim mostovima, izbegavali skloništa i nosili majice sa ucrtanom metom?

Sad se od nas traži da cvikamo od korone. Kao da nismo već pobeđivali nevidljivog neprijatelja?

Ali, uputstva su vrlo striktna i svi ih se moramo pridržavati, osim onih koji ih se ne moraju pridržavati (https://www.youtube.com/watch?v=XcuHgMJdjWQ).

Korona nas je usmerila i ka preispitivanju.

Mnogi se sada pitaju: gde smo to pogrešili?

Kako je uopšte došlo do ovoga?

Da li iza svega ovoga stoji neki plan i sistem?

(Videti ovde).

Osnovano verujemo da je početak pošasti bio momenat kada su mediji počeli najavljivati i objavljivati ovakve naslove:

„Maćeha iz pakla: pretukla dete sa posebnim potrebama“, „Iskasapio suprugu pa joj se ispišao u bunar“, „Najlepša guza svetskog tenisa se predozirala“, „Naježićete se kad pročitate: Ispovest žrtve malčanskog berberina“, „Novo ulje protiv bora, hirurzi su besni“, „Brendon izdominirao na žurci u bazenu“, „Igor Jurić objasnio zašto ne može da otkrije ime političara pedofila“, „Sanja Marinković pokazala međunožje (18+)“, „Nova postavka Marine Abramović: Magarac je prisutan“, „Mali Nikola pokidao na harmonici kod Žike“, „Penzioneri će moći da izađu napolje, evo i kada“, „Slavnu glumicu pljuju jer se uništila operacijama, ali iza se krije tužna priča“, „Utopio se za Prvi maj, a potresan status tetke tera suze na oči“. . .

Kreatori javnog mnjenja oblikuju svest društva, oblikuju mase.

Pošto nas svakodnevno, iz medijskih kibli, zalivaju ovakvim sadržajima, jasno je da u toj kloaki i kakofoniji, ne može biti sporno da se na nama, kao na pacovima, proba još jedan eksperiment, sa virusima, naravno: https://srbin.info/svet/gejtsov-globalisticki-vakcinaski-plan-dobitna-kombinacija-za-farmaciju-i-obaveznu/ ,

https://fakti.org/sta-to-pisu/reljic-bil-i-melinda-gejts-bi-da-vakcinisu-ceo-svet-a-ni-jedno-od-njihovo-troje-dece-nije-vakcinisano ,

https://www.youtube.com/watch?v=BEk0l-zQDZs,

Zamislite samo da je umesto reči Kongo koristio reč Srbija, i zapitajte se zašto vas to ne bi zaprepastilo.

U tome je kvaka.

.

.

.

6)  Tenderalije ili poštuje li se distanca od državne kase:

Daleko, iza sedam vizira, pleksiglasa i paravana, odvija se nova epizoda prelivanja državnih para u džepove privatnika.

Naravno, mislimo na aktuelnu nabavku sredstava za dijalizu po tipu dijaliznih firmi.

Ima li sada nameštanja?

Sada kad nam je svima pitanje života ili smrti najvažnije?

Odgovor, već znate.

Naravno, da ima.

Tek sada su se akteri raspojasali.

Pod izgovorom vanredne situacije, sve nabavke, svi rokovi, sve je maksimalno zbrzano, a da bi se ućutkali raniji nezadovoljnici i/ili gubitnici, sada je svima namešten jedan deo kolača, kao po dogovoru, e da bi se izbegle žalbe i razvlačenja procedure.

Bilo je smešno čitati nameštena i afirmativna pitanja zainteresovanih lica, koja hvale Komisiju, umesto da traže objašnjenja za neke uslove i tehničke specifikacije koje može ispuniti samo jedan ponuđač.

Opšti utisak: cene dijalizatora su suludo povećane u odnosu na prethodne godine. Suludo, jer se u nameštanju išlo dotle da dijalizatori manje površine jedne firme budu za 50% skuplji od dijalizatora veće površine kod druge firme. I obrnuto. Svima se verovalo na podatke iz njihovih prospekata. (Neki su ih štampali samo za tu svrhu, nabudživši podatke kako njima odgovara).

Pare su deljene kao da su ničije.

Naše ČELIČNO PRIJATELJSTVO sa Kinom, u dijalizi nažalost, ne može da se ispolji, jer kineske dijalizne firme u Srbiji ne mogu dobiti ni dinara, bez obzira na kvalitet i/ili cenu njihovih proizvoda.

Sledeća karakteristika ovog tendera je: trovanje će se nastaviti.

Ko želi da mu dijalizatori budu netoksični, moraće da prihvati samo 1,5 m2 površinu. Država je za ostale površine dozvolila toksičnost. Kod toliko trovanja kojima smo izloženi, još malo BPA nije naodmet. Rekosmo li da je, imunitet krda, ciljna vrednost.

Gde sad da smanjimo profit četvorici dijaliznih farmakomafijaša samo zato što za Srbe nisu hteli registrovati svoje netoksične dijalizatore.

Ko će s time da se aka, a još to i košta, kao da ovima toksičnim dijalizatorima nešto fali?

Je l’ radi radnju – radi.

Ako je malo i toksičan, e pa zato smo i skratili dijalize, da se ne intoksicirate previše.

Ali, vrhunac bezobrazluka je tenderski zahtev da firma koja prodaje sredstvo za čišćenje i dezinfekciju mora imati i zaposlena 2 sertifikovana servisera (?!?!).

Zamislite da firmi koja prodaje tečnost za pranje šoferšajbni, ograničite učešće na tenderu u GSP (Gradskom Saobraćajnom Preduzeću), jer nema zaposlena najmanje dva vozača autobusa ili 2 servisera za autobuse, sa licencom ?!?!

Jbga, vi se smejete, ali nefrolozi u Komisiji su to tražili.

STRUKA, bog te mazo!

Pitate se: znamo li ko je taj čovek, nefrolog, koji je to zahtevao?

Gde on radi, gde živi, ima li ime i prezime, da li je nekad crven u licu, da li on leči koga, da li se može sresti negde, da li će smeti izlaziti u javnost, da li mu znamo identitet, poreklo, kako je dospeo tu gde je dospeo?

Sve znamo.

Samo, da li je čovek?

To ne znamo.

.

.

.

7)  Bolnica za 96 sati ili Šta se čekalo:

Covid-19 pandemija je pokazala da se sve može, kad se hoće.

Decenijama već, svi dijalizni centri u Beogradu su prepunjeni. Svi rade u 3 smene, a treća smena, i to treba znati, nije normalna, ni za osoblje, ni za pacijente.

Trgovina dijaliznim mestima (pravnici bi to nazvali Trgovina uticajem) godinama je osnovni pokretački motiv nefrolozima u bitkama za načelnički položaj.

Načelnici i funkcioneri odlučuju da li će neki nesretnik imati dijalizu 100 metara od kuće ili će se ceo dan lomatati do Lazarevca i nazad.

I opet radi Selekcija, ali protivno svim principima: za jedne ima mesta, za druge nema. Oni za koje nema mesta šalju se na peritonealnu dijalizu: cev u trbuh, kesu u ruke, pa pretakanje kod kuće.

To je nama naša borba dala, pevao je Ljubinko, dok se nije izborio za HDF, za sve.

(Za sve svoje tretmane da budu HDF).

Evo linka:

https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:429154-Dijalize-Ne-postizu-ni-u-tri-smene

A onda dođe Korona i ispostavi se da se Centar za dijalizu može napraviti za 96 sati!!!

Kao u TV serijalu: Sa RFZO-om u akciji!

Evo linka:

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/od-cekaonice-do-bolnice-poliklinika-kcs-je-za-samo-96-sati-postala-centar-za-dijalizu/zdy3nvb

Narod koji nema pamćenje ni koliko kišna glista (jer kod nas je svako nevreme nezapamćeno) ne može sad da se seti osnovnog pitanja:

Ako se za 96 sati može napraviti Centar za 150 bolesnika, šta se onda čekalo 20 godina?“

Ruku na srce, nije vlast jedina adresa za to pitanje. („Ako se za 96 sati može napraviti Centar za 150 bolesnika, šta se onda čekalo 20 godina?“).  Nisu samo žuti, crveni ili plavi, krivi. To je pitanje koje treba postaviti Ljubinku, Zvonku, Gruberu, Nadi, Naumu, Splješi i raznim drugim Đokama, poznatijim kao „Obeleživači svetskog dana bubrega“.

Ove godine, Korona im ne dade, da ga proslave.

Propade im planirana, aktivnost.

Šteta je, znate već . . .

Nemerljiva.

.

.

.

8)  Izolacija ili Obratite pažnju:

Osnovno pravo svakog ljudskog bića: da se kreće i da bude kreten, redukovano je tako da ova druga aktivnost postane dominantna.

Jedan električar je ovako sažeo protivepidemijske mere: Bolje dobra izolacija, nego uzemljenje.

Ali, i izolacija ima svoju cenu.

U izolaciji ste najizloženiji, sadržaju.

Sadržaju sa malih ekrana naših TV prijemnika.

Upitnik. Magnolija. Kviz pitanje: Koji je instrument predmet prenošenja zaraze u našoj prethodnoj pandemiji i filmu Gorana Markovića?

Sledi on-line nastava. Srpski za II razred srednje škole: autobiografija Radoja Domanovića, „Razmišljanja jednog običnog srpskog vola“. Razrada.

Dr Čekinjavi ide iz studija u studio i objašnjava kako on nije debil.

U udarnim terminima (20.10-20.30). udaraju nas u glavu scene drogiranja, tvrde pornografije, narkotrafikinga, tajkunske privatizacije, srpski mafijaši ubijaju bugarske, bezbednjak Stupar bivši Tadija, sada je narkoman i peder. Srećom, Balša je Srbin, sakriće šta je bilo sa Sabantom.

Onda Crveni likvidira Vaju, a Kašanin, mentor, za državnu tužiteljku kaže: izneverila me, ali bar sam je jebo. (Struka, čoveče).

Sledi istraživanje: koja naša voditeljka najviše liči na Elen Dedženeris? Ili: Degeneris?

Dr Čekinjavi objašnjava da se namerno šalio, pa nije on debil. Ćerka mu je javila šta na tviteru pišu o njemu, onda on izađe na ulicu, kad tamo aplauzi i bakljada.

Mirjana Aleksić u Zaboravljeni umovi Srbije: „Lažem sebe da mogu bez tebe“ (obavezno pogledati, link).

Ćirilica: Dr Nestor i Drkon priznaju da su svesno obmanjivali javnost, da bi dobili na vremenu. Sledi neprevaziđena misao Pabla Eskobara: „Lies are necessary when the truth is very hard to believe.“

Istraživanje CINSa: Zašto se pacijentima skraćuje dijaliza? Glupo pitanje, pa glupo i istraživanje.

Ćirilica: lekari u Španiji uzvratili navijačima sa balkona – neka vas sada leči Ronaldo i slični, njemu dajete 8 miliona evra mesečno!

Ipak, životna filozofija Pabla Eskobara je jednostavna: Plata o plomo? Pare ili metak?

Kućna HDF ili pridružena bolest?

Sledi Moj rođak sa sela i sa Tamarom u akciji.

Medicina je moja prva ljubav, kaže naš gost u studiju.

Napraviće rad sa Teslinim kalemom i zarastanjem rana.

Čekinjavi prilazi, laganim korakom.

Uzima mikrofon.

Svake noći sanjam staze zavičaja mog,

odavno sam otiš’o iz sela,

pa me budi zov detinjstva i majčina suza vrela.

(Uuups, majčina suza je vrela, treba je testirati na koronu, obavezno).

Zatim sledi ono što se zove vajkanje, ali to nema veze sa Vasilijem Đurašinovićem, zvanim Vajo, obratite pažnju.

A mog’o sam da kosim i nošnju da nosim,

frulicu da sviram, devojke da biram,

Srpski, osma lekcija: Aluzija je stilska figura, čiji naziv potiče od latinske reči allusio, a znači govorenje o jednoj stvari dok se misli na drugu. Alegorija, međutim, je stilska figura, čiji naziv potiče od grčke reči allegorein, što znači govoriti drugačije, pričati slikovito.

Kad pesnik kaže frulicu da sviram, da li je to aluzija, alegorija, metafora ili deminutiv?

Obratite pažnju.

A mog’o sam da kosim i noooošnju da nosim,

frulicu da sviram, devojke da biram …

A onda sledi tragični obrt, krešendo:

Osta nošnja zavičajna nenošena,

ostade mi ljubav prva neprošena…

Kraj, nema više.

Sad mogu i na respirator.

.

.

.

.

DiaBlog – 2020

.

.

.

.

Daj nam sunca

Let The Sunshine In

Poštovani čitaoci,

vaš jedini izvor nepristrasnih i objektivnih dijaliznih informacija i komentara  (a to ovaj portal nesumnjivo jeste) pozabaviće se naravno i aktuelnim svetskim problemom: pandemijom COVID-19, i svim onim što je ova pošast izbacila na površinu.

Dugo smo razmišljali o naslovu ovog posta i ni sada nismo sigurni da smo odabrali najbolju varijantu.

„Dijaliza u doba korone“ je zvučalo suviše otrcano, razvodnjavajuće i bezsadržajno, preskromno za naše kapacitete.

Aluzije na, za Srbe nesretni mesec mart i mnogo pominjane „Martovske ide“, ni to ne ide, ili ako i ide, ne ide na dobro.

„Još neko kopa“ je naslov koji je bio najozbiljniji kandidat, objasnićemo (ako je to uopšte potrebno) u daljem tekstu, zašto. S tim u vezi može se akcentovati i ostrakizam, izolacija ili samoizolacija, kao nešto na šta je sva dijalizna populacija već navikla (link, link).

Na kraju, pobedila je „terapijska“, „promis“ opcija.

Inspirisana pre svega, izjavom jednog lekara iz žarišta krize, da je, nemajući druge, iako ateista, počeo da se moli Bogu.

Pa, da krenemo.

Na početku, par objašnjenja.

COVID-19 nije virus, nego bolest. Skraćenica je nastala od engleskih reči Corona Virus Disease, a oznaka 19 podrazumeva godinu nastupanja: 2019.

Virus se naziva SARS-CoV-2, što je engleska skraćenica koja bi u prevodu glasila: „Korona virus koji izaziva teški akutni respiratorni zastoj“ a oznaka 2, je uvedena, jer do sada poznati oblik, broj 1, nije bio ni upola toliko opasan, i završio je svoj pohod 2013. godine sa mnogo manje mrtvih i obolelih, nego što ih pravi ovaj sadašnji rođak mu.

Šta sve ovo znači za nas dijalizne pacijente.

Nesumnjivo, jedno zlo više.

Jednu veliku opasnost.

Ko se od nas nije prepoznao u izrazima koje su stručnjaci izgovarali kao: „osobe sa smanjenim imunitetom“, „pacijenti sa drugim oboljenjima“, „hronični bolesnici“, itd., tome verovatno i ne vredi ništa objašnjavati. Još ako je i stariji od 60 godina, ili penzioner, jasno je da povremeni strah, a možda i paniku, nije mogao izbeći.

I kao da nam nisu bila dovoljna ograničenja na samo 20% kvalitetnih dijaliza (hemodijafiltracija) i ograničenje da oni koji ne dobiju HDF ne mogu imati ni dijalizator veći od 1,8 m2 površine (a sva ta ograničenja su naši nefrolozi ladno potpisali, bez ijednog glasa osporavanja očiglednih idiotluka), sad nas snađe i ova pošast, kao da postojeća (ne mala) stopa smrtnosti dijaliznih pacijenata nije bila dovoljna.

Ko je taj koji nas dodatno ukopava, ne zna se.

Još uvek nema dokaza, ali je opšte mišljenje da ova situacija nije nastala spontano.

Da li je virus ubačen u Kinu od strane britanskih agenata (link) ili od strane američkih (link, link, link) ili je u pitanju sprovođenje davno planirane depopulacije stanovništva (link), – vreme će pokazati, šta je od ovoga tačno.

Izraz „teorija zavere“ je, kažu poznavaoci, izmišljotina koja služi da se sakrije praksa zavere.

Odbaciti prirodno preispitivanje podataka i ne tražiti činjenice iz više izvora – to nije logika, to je maloumnost.

A šta sad da se radi, ni Lenjin ne bi znao (iako je napisao knjigu sa takvim naslovom, ako je do sada niste čitali, nemojte ni sada).

Pametni Duško Radović je lepo rekao: „Nasip se diže dok je vodostaj nizak. To je politika. Sve ostalo je panika“.

Pošast zvana COVID-19 izbacila je na površinu mnoge naše nedostatke, nesređenosti i nesposobnosti.

Od tvrdnje da se radi o „najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva“, nuđenja naše vakcine protiv tog virusa, preporuka za šoping u Milanu, itd, itd, stigli smo evo do mogućeg uvođenja 24-oročasovnog policijskog časa i najave nedostatka grobnih mesta.

Klatno se zaljuljalo, žestoko. Ili je bolje reći da je to zamajac, žrvanj?

Do sada smo na ovom portalu nejednom raskrinkavali nesposobnost i korumpiranost vodećih nefroloških medicinara, pa smo možda i nehotično doprineli predstavi da je u drugim oblastima medicine situacija drugačija, ali sada nas je COVID-19, kao grom iz oblačnog neba, uverio da ni u drugim oblastima medicine nije bilo, a nije ni moglo biti, drugačije.

Pa su nam preko malih ekrana defilovale umišljene veličine, ego-manijaci, „neprikosnoveni autoriteti“, koji u sred razgovora o COVIDU-19 počnu da nam tumače geopolitiku, istoriju, matematiku, opuste se toliko da im je svaka druga rečenica „ja, pa ja“, o svemu i svačemu, jer eto došlo je njihovih 5 sati, u kojim treba pokazati svekolikoj javnosti koliko su oni „svestrano pametni“, da su i oni, iako „veliki stručnjaci“, istovremeno i „obični ljudi“, rokeri u duši, spremni da organizuju ovo društvo na ispravan način, vaše je samo da pozovete 555-333, i oni će vam sve objasniti …

Zamislite čoveka, navodni profesor univerziteta, načelnik velike državne bolnice, koji u emisiji uživo kaže: „ja sam na svojoj fejsbuk stranici objavio nešto drugačije podatke …“

Odrastao čovek, šef državne bolnice, umesto da se bavi pacijentima i studentima, kači po webu svoja pisanija, skuplja lajkove …

Gde su nestali oni stvarni autoriteti, dostojanstveni, odmereni, koji nisu neuverljivo glumatali i laprdali kao starletutke, koji su znali za meru, čija se svaka rečenica pamtila, koji se nisu razbacivali praznim rečima, pričama o svemu i svačemu, nisu se kretali iz studija u studio …

(Nađosmo, narode, teškom mukom, samo jednog takvog, i to gde, nećete verovati, u bratskoj Makedoniji: kliknuti ovde)

O ostaloj epp-bulumenti medicinara, ne vredi trošiti reči.

Kao i kod nefroloških seratora, vidimo iste poslušne robove farmakomafije, one koji slede Pravilnike, Uputstva, Smernice, koje im propisuje ta ista farmakomafija, a sopstveni mozak ne uključuju, niti se uopšte uzdaju u sposobnost logičnog razmišljanja i zaključivanja, jer to je osobina koja im je selekcijom (napredovanjem) isključena.

Krize su u medicini, kao i svugde, lakmus-papir.

Odjednom prestaju biti važni lažni doktorati, hijerarhijska mesta, naduvane reference, isprepisivani radovi, nemoralno-politička podobnost, evroatlantske orijentacije, nevladina organizovanost, zalaganje za klimatske promene, globalizam i neoliberalne vrednosti.

Ljudi počinju da se oslanjaju na intuiciju, na instinkte.

Kako to već lepo objasni čuveni dr Grujić iz filma Variola vera, i ova kriza će nam pomoći da razlikujemo šta je karakter, a šta polni organ (link).

Jedan takav korumpirani Načelnik je ovih dana obilazio pacijente i na njihovu molbu da im da malo više HDF-a, sada kad im kao starijim treba malo više imuniteta i kvalitetnih dijaliza, dotična spodoba im je pokazivala kako u Nemačkoj ima 13%, a u Americi nema ni toliko HDF, kao da niko od naših pacijenata nije već čitao sve argumente kojima su ti stavovi opovrgnuti u tekstu: link!

Đubre istovremeno nije htelo priznati, da u fioci skriva ponudu za donaciju 40 HDF aparata, na kojima se može raditi i HD i HDF, na istom setu, po istoj ceni …

Govna dakle, ne mogu prestati da smrde, ni u vanrednoj situaciji.

Štaviše, jedan je polupismeni nefrološki isprdak, sa osmehom na licu dočekao vanredno stanje, smatrajući da je sada aboliran od kažnjavanja za mobing, pa je nastavio sa istim i još gorim šikaniranjem zaposlenih, a sve vadeći se na vanrednu situaciju i neophodnost da on radi šta on hoće.

Takvim nefrolozima je samo krivo što su ova martovska događanja (ožujska gibanja?!) pokvarila im Obeležavanje Svetskog Dana bubrega (jer i to se sponzoriše), zatim kojekakve škole, kurseve, seminare i radionice, što u Kragujevcu, što u Nišu, ili Beogradu, pa kardionefrološku povezanost sa infekcijama urotrakta (ne biste verovali kakve sve idiote doktori poslušno slede), a grupa penzionisanih nefrološkinja se lažnim radovima gurala u neku svoju „medicinsku akademiju“, jer ih u onu glavnu nikada neće pustiti.

I kad god vidite, kao „spontani“ intervju nekog nefrologa, o bilo kojoj temi, na primer o Kamenju u bubrezima, o dijalizatorima, i slično, znajte da je nesretni medij morao taj reklamerski „intervju“ da objavi kao kontrauslugu, jer je neki član njegove porodice ležao na klinici gde se za prijem pita taj korumpirani nefrolog, a urednik naravno, nije mogao da mu ponudi devize, nego samo medijski prostor u svojim novinama ili na televiziji (tipična primitivna razmena dobara i usluga).

Predsednici lažnih udruženja dijaliznih pacijenata su posebno pogođeni zabranom organizovanja izleta, obilazaka znamenitosti i pravljenja ručkova po kafanama i hotelima. Oni koji su navikli da šene onako kako im Big Pharma naloži, sebi su obezbedili kućne hemodijafiltracije i njih se COVID-19 ne dotiče, ali su nesrećni jer nema apanaže za obeležavanja, za radionice i „psihološka savetovanja“.

U dobre strane ove krize spada i potvrda naših tvrdnji da se dobar dijalizni centar može napraviti i za 7 dana, ako se hoće rešiti problem prenatrpanosti postojećih centara u Beogradu, ako se hoće oteti monopol dveju firmi na te centre, i ako se hoće smanjiti cena tretmana, a kvalitet čak i povećati.

Sada, odjednom sve to može, neće biti nikakvih birokratskih prepreka, političkih i nefrološko-mafijaških ugrađivanja, sada će centar da nikne, ne za 7 (sedam), nego za 4 (četiri) dana.

Evropski kongres nefrologa će postati virtuelan. Na webu. Nema putovanja po metropolama, baškarenja u hotelima, dobijanja dnevnica i šopingovanja, a sve preko grbače dijaliznih pacijenata i naduvanih cena potrošnog dijaliznog materijala (po tipu mašine) kojeg plaća država.

Iako smo i o tome trubili već 7 godina, sada smo evo i to dočekali. Dokle će biti tako, ne znamo, ali nismo previše ubeđeni da se dijalizna farmakomafija neće konsolidovati i nastaviti po starom ili još gorem scenariju.

Da se vratimo na Koronu.

SIMPTOMI i ZNACI

Mnogi simptomi i znaci COVID-19 su kao kod klasičnog „gripa“. Oboleli imaju groznicu (98%), kašalj (76%), zamor i bolove u mišićima (18%), glavobolju (8%), vrtoglavicu (8%) i gubitak čula mirisa i ukusa (8%), a u krvnoj slici pad broja leukocita (25%) i limfocita (63%). Skoro 50% pacijenata nije imalo respiratorne nego probavne smetnje: mučninu, povraćanje i proliv. Curenje iz nosa i iskašljavanje „šlajma“ su retki.

Oko 20% obolelih razvije tešku upalu pluća i zahtevaju lečenje u intenzivnoj nezi. Znaci težeg oblika bolesti su: pad krvne Saturacije kiseonikom na manje od 93%, broj respiracija veći od 30/minut, pad parcijalnog pritiska kiseonika u krvi (PaO2) i šok.

TERAPIJA

Mnogi su lekovi probani u terapiji COVID-19. Od glukokortikoida, plazme konvalescenata (bolesnika koji su počeli da se oporavljaju), hlorokina (Resochin), azitromicina (Hemomycin), japanskog leka Camostat, monoklonskih antitela (Tocilizumab), antivirotika (Remdesivir), beta-interferona, itd, itd. ali o njihovoj stvarnoj efikasnosti i/ili nuspojavama ćemo istinu saznati kada se završe validne kliničke studije.

Interesantno, jedan od isprobanih lekova se zove isto kao naš poznati nefrolog, peritonealne provenijencije: LOPINAVIR 🙂

PREVENCIJA

Ultravioletno zračenje i toplota (56oC tokom 30 min) ubijaju virus, kao i dezinficijensi: 70%-ni alkohol, hipohlorit, peracetat, hloroform, a hlorheksidin ne.

Izvor zaraze je oboleli od COVID-19, sa ili bez vidno izraženih simptoma bolesti. Virus se prenosi kapljičnim putem (aerosolom) i kontaktima. Na različitim predmetima i površinama virus može opstati od nekoliko sati do nekoliko dana.

COVID-19 i HD-PACIJENTI

U Wuhanu, gde otprilike ima hemodijaliznih centara i pacijenata koliko i u celoj Srbiji, oko 16% HD pacijenata je obolelo od COVID-19, a 12% osoblja na HD. Interesantno: težina bolesti je u dijaliznih pacijenata bila manja, nego u njihovih vršnjaka koji nisu na dijalizi.

To su dobre vesti, iz kineskih iskustava.

Kina zaista, počinje da nas impresionira, u svakom pogledu. Za one koji nisu znali, neka pogledaju i kako je završio čovek odgovoran za bombardovanje kineske ambasade u Beogradu (link).

O MASKAMA

Na kraju, i ono što vas najviše interesuje: Uputstvo za rad dijaliznih centara za vreme pandemije COVID-19 (daćemo ga u posebnom, sledećem, našem postu), a sada slede Uputstva za dijalizne pacijente.

SAŽETAK UPUTSTAVA ZA HD PACIJENTE

PROGNOZA

Prognoze su, kao što svi kažu nezahvalne. Ali, po dosadašnjim saznanjima, izgleda da ćemo se najviše uzdati u Boga, tj. u Sunce. Dolaskom toplog i sunčanog perioda, epidemija će prestati.

Otuda i naslov:

I tako predložismo gore navedeni naslov, jer muzika i tekst nam odnekud svima izgledaju poznato …

Savremeno.

… iz naših tužnih soba, oči u oči sa svetom kompjutera i robota, slušamo sve same laži i prazninu svih iluzija …

.

.

Toliko za ovo javljanje.

Studio?

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

Ja nisam u Sistemu

Da li ste Vi deo Sistema?

Poštovani čitaoci,

Ako već iz dosadašnjih tekstova niste shvatili, onda vam moram i direktno navesti: Ja nisam u Sistemu!

Ne pripadam nikome.

Nisam član lažljivih i korumpiranih tzv. „Udruženja pacijenata“, ne širim stavove i propagandu dijalizne farmakomafije, ne mogu da smislim ni lažljive i korumpirane doktore (“nefrologe”), kao ni iste takve dijalizne sestre, tehničare ili pacijente.

Ja nisam u sistemu BDP (Beskrupuloznog Dijaliznog Profiterstva).

Ili, možda i jesam, a da to i ne znam?!

Pasivni, nevoljni učesnik?!

Elem, još od davnih devedesetih bio sam vrlo odbojan prema bilo kakvoj birokratiji, državnoj papirologiji i čuvenim šalterskim službenicima. Gledao sam da ih zaobilazim u širokom luku, kad god je to bilo moguće.

Međutim, ovo naše stanje – bolest, zahteva, kao što znate, popriličnu papirologiju i bukvalno kampovanje po raznim šalterima, pribavljanje raznih papira – potrebnih i nepotrebnih, i naravno najvažnija stvar svuda je – čekanje.

Svugde i uvek: Sačekajte!

(Sačekala ih sačekuša, dabogda).

Čekanje da se neko prihvati vašeg predmeta kada ste već mislili da ste sve završili.

Već je postala legendarna priča o srpskim birokratama i njihovom čuvenom izrazu: FTJP,  iliti u prevodu „Fali ti još jedan papir!“

Fali nam zapravo sposobnost da shvatimo da ćemo svi, apsolutno svi, biti jednoga dana na nekom šalteru, da je šaltersko staklo imaginarna zaštita i da se u životu lako menjaju strane, i na stranama šaltera i na stranama zdravlja. Na kraju i na stranama života.

Da krenem od početka.

Posle dobijanja Rešenja PIO Fonda da sam invalid 100% rešio sam da to rešenje upotrebim za razne subvencije na koje imam pravo.

Prva stanica mi je bila  „Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Republike Srbije“ dakle ista ona institucija koja je i izdala rešenje o invaliditetu.

A subvencija je i za registraciju automobila.

Za registraciju automobila po subvenciji za invaliditet potrebno je samo platiti nalepnicu i osiguranje, a ostale silne dažbine što država uzima, znate već onih milion uplatnica, ne morate platiti, ali za sve to vam treba jedan papir iz PIO fonda, koji je i uverenje da stvarno imate taj stepen invaliditeta, mada sve to piše i u Rešenju, ali ovo ne bi bila država Srbija da neko nije smislio još jedan način da zakomplikuje nešto što je vrlo jednostavno, i što bi u krajnjem slučaju trebalo da je elektronski – online, dostupno.

Ali nema veze, spremi se kamp oprema, detaljna pretraga preko Googla i dolazak do željenog formulara, ponesoh još nešto dokumenata (nikad se ne zna, Izvod iz matične knjige rođenih, bolesnih, očitanu ličnu kartu, Rešenje, …).

Nemanjina 30 u Beogradu, PIO Fond, ulazim kroz kružna vrata, kroz koje se gomila iznemoćalih penzionera jedva provlači …

Nikada mi neće biti jasno ko stavlja kružna vrata na državne ustanove ili bolnice gde dolaze teški invalidi?!?

Deluje mi kao u nekoj igri, ako pređes prvi nivo i bez povrede uđeš u zgradu onda te čeka novi nivo – šalter!

U ulazu u veliku halu sa šalterima kojih ima mnogo, nalazi se i Info pult, gde se uzima broj: moj šalter je 30, samo je jedna st(r)anka pre mene, super – pomislih, promenilo se na bolje, od onih nesrećnih, devedesetih.

Dođoh na red, izložih svoju priču, prvi put vadim taj potrebni mi papir, ubaciše me u Terminal, srećom sam poneo i Rešenje (Nalaz i ocena) koje su oni izdali, ali rekoše da im i to treba.

Ko god se imalo razume u propise o administraciji zna, da nigde u svetu, pa ni kod nas, Ustanova koja ti je izdala neki papir (Rešenje, Diplomu, Potvrdu, Otpusnu listu, …) ne sme od tebe da traži dokaz da ju je izdala. Ali, brale, srpski birokrata je najrigidniji, najneumoljiviji, on da makne svoju guzicu i da ode do arhive, ili da ti ponovo odštampa nešto iz njihovog „informacionog sistema“, ne pada mu na pamet. Naš, ovde često citirani čika Velja, za njih kaže da imaju izražen šalter ego. (Ma šta to značilo).

Na kraju, dadoše mi neku potvrdu, na kojoj je pečat i datum predaje. Kažu, po Zakonu, imaju rok 30 dana da mi izdaju to što tražim, ali kao to obično biva već sledeće nedelje. (?!)

Super, mislim ja, ionako sam sve ovo započeo mesec i po dana pre nego što treba da registrujem auto tako da imam vremena i za neke nepredviđene okolnosti – iskustveni sam pesimista.

Malo čudno mi je bilo kako će to oni ostvariti kontakt sa mnom, kad bude gotov taj papir, pa im ja samoinicijativno ostavih broj svoga mobilnog telefona.

Na papiru koji mi dadoše ima neki fiksni broj koji bih ja navodno trebao da pozovem i pitam da li je moj predmet gotov, itd, itd…

Iz iskustva znam da fiksni telefon + državna institucija, ne idu nikako, nema šanse, ali, nema veze, računam da imam vremena.

Vratih se kući srećan, jer je sve proteklo relativno brzo.

Zatim, prolaze nedelje …

Prođoše dve, tri, četiri, nedelje, nema veze, imam još vremena…

Dan posle isteka od tih njihovih mesec dana, odlazim ja na onaj isti šalter dajem potvrdu i zahtevam uverenje…

Kuca službenica po onoj tastaturi, gleda mene, pa pita kad ste predali, rekoh – Gospođo, piše vam tu, na kartonu, koji sam doneo, koji ste mi Vi dali!!

Opet lupkanje po tastaturi … i na kraju odlazi ona sa šaltera u nepoznatom pravcu, na 10 minuta, pa se vraća i ladno mi konstatuje:

Nema Vas u Sistemu!!!

(Mislim se, jebem li ti Sistem, koji je Tebe tu postavio, a mene obogaljio i naterao da se Tebi obraćam, ali znajući da se kod nas iskrenost ne ceni previše, nastavih mirnije i racionalnije).

Rekoh – Gospođo, to što vi meni pričate ništa mi ne znači, niti ja imam pristup vašem Sistemu, niti sam ja sebe zavodio negde, nego Vi ?!?!

Posle 5 minutne konsultacije sa svojom koleginicom pored nje, slože se one da treba da idem u neku kancelariju, gde je njihov pretpostavljeni … Šef, ili tako neko Mudo.

Lutam ja kroz onaj lavirint od zgrade, nađem napokon tu kancelariju, unutra čova (kao Đorđe Čvarkov iz serije Državni posao), on opet isto kucka isti onaj broj i sve tako, i na kraju okreće mi monitor sa pompeznom izjavom – -Niste u sistemu …

Već sam besan, al prikrivam to maksimalno – – Dobro i šta sada?

– Pa najbolje bi bilo da u utorak ili četvrtak, dođete u pisarnicu koja je gore na spratu i direktno vidite šta se dešava sa predmetom, a pošto je sad četvrtak možete i odmah gore, znate mi gore ne puštamo stranke, ali pošto je takav slučaj Vi možete ….

Jebi se, mislim se u sebi, sad sam ja postao i Slučaj. A koji me kurac ti zavitlavaš ovde, mogao si mi odmah reći da moram sve sam.

Odlazim u drugi deo zgrade, ali me obezbeđenje zaustavlja …

Objašnjavam i njima (penzionisanim pandurima ili vojnim licima?) zašto ja moram da idem gore … i puštaju me na kraju.

Nalazim tu jebenu pisarnicu, kucam, ulazim …

Soba ko iz filma Tesna koža, ispred mene poveći čovek sedi za stolom punim fascikli, nabacanih jedna na drugu, belih, a pored njega takođe jedan sto sa brdom tih istih fascikli, kartoteka, nabacanih tako da ih ima i ispod stola, pored stola, levo, desno, ma svuda …

Iza mene je drugi (zapravo treći) sto, a iza tog stola je još jedan službenik, a taj bukvalno hrče (!!!), dok ja pokušavam da onom prvom, budnom, postavim pitanje.

Tip je prvo začuđen, kao šta ću ja ovde, jer očigledno remetim njegov mir, u njegovom Carstvu, ali ja mu po ubrzanom postupku ispričah, ukratko, šta je bilo, i gde sam sve bio, pa on nekako ipak nastavi razgovor sa mnom. Inače je hteo iz cuga da me izbaci napolje.

  • A Vi ste došli za nekoga invalida?
  • Nisam došao za nekog, Ja sam taj invalid!

Lik me odmeri, onako, od glave do pete …

Vidim da mu se nešto ne uklapa, ne veruje mi, jer po njegovom (nevelikom) obrazovanju, invalid je čovek u kolicima ili bez nekog ekstremiteta, a ne tako da čitav stoji pred njim i još tvrdi da dolazi za sebe.

Vidim gde to vodi i brzo mu objašnjavam: hemodijaliza …

Vidim klima glavom, setio se  negde da je i za to čuo, napravio je zgrožen izraz lica i odlučio je da ipak  krene u potragu. Smilovao se, dakle.

Brdo fascikli premešta sa jedne na drugu stranu. Zavlači se ispod stola, pretura levo, desno,

  • A kad ste Vi to beše predali …

I pronalazi na kraju, jednu belu fasciklu, na kojoj je plavim flomasterom ispisano moje ime, otvara je, gleda moja dokumenta, letimično čita, pogleda u mene:

  • Znate šta, ako imate 10 minuta, ja mogu ovo odmah da vam završim?
  • Naravno da imam (čekao bih i duže, samo da se ne vraćam ovde u skorije vreme).
  • Ali, ako možete ispred kancelarije? (vidim, sramota ga kolege koji hrče iza mene).

Naravno da mogu. Sačekam nekih 3-4 minuta, izlazi čovek, kaže sve je gotovo, samo ćemo zajedno da odemo do administracije da potpišem da sam preuzeo …

Poenta celog ovog slučaja je sledeća: za mesec dana, moja dokumenta su spakovana u fasciklu i niko ih nije ni pogledao, te da nisam lično otišao, niko ih ne bi pogledao ni do dan-danas verovatno, a proces da se sve završi traje, pa eto najviše 5 minuta, kad neko hoće to da uradi.

Takođe mi dadoše neki broj – mog predmeta, koji bi trebalo da napomenem sledeće godine, jer će ići po skraćenom postupku. 

Da vidimo i to čudo.

Uskoro će obnavljanje te potvrde.

Sad se bojim

da će me, posle ovog teksta,

Sistem prepoznati.

.

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

.

.

Još sličnih tekstova:

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (I deo)

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (II deo)

Novčane nadoknade, povlastice, subvencije, olakšice i popusti za dijalizne pacijente

.

.

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (II deo)

Poštovani čitaoci,

Da  bi ste mogli od početka da pratite ovaj tekst, pročitajte prvo uvodni deo, klikom ovde.

Nacionalna služba za zapošljavanje svake godine raspisuje konkurs:
Programi podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom“.

Ovi programi obuhvataju više zanimljivih stavki.

Refundacija troškova podrške osobama sa invaliditetom koje se zapošljavaju pod posebnim uslovima:

Program A–  Refundacija troškova zarade licu angažovanom na pružanju podrške na radnom mestu – radna asistencija.

Poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom kojoj je potrebna stručna podrška na radnom mestu, može ostvariti pravo na refundaciju troškova zarade za lice koje je angažovano na pružanju stručne podrške novozaposlenoj osobi sa invaliditetom, samo za vreme dok pruža stručnu pomoć, a najduže 12 meseci.

Poslodavcu se za lice angažovano na pružanju stručne pomoći refundiraju:

troškovi isplaćene zarade, bez poreza i doprinosa, za pun fond radnih sati, odnosno srazmerno broju radnih sati pružene stručne podrške osobi sa invaliditetom u odnosu na mesečni fond radnih sati, u visini do 50.000 dinara mesečno;

troškovi pripadajućih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

i/ili

Program B)  –  Refundacija primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta.

Poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom kojoj je potrebno prilagođavanje radnog mesta može ostvariti pravo na refundaciju primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta u jednokratnom iznosu.

Pod prilagođavanjem radnog mesta podrazumeva se tehničko i tehnološko opremanje radnog mesta, sredstava za rad, prostora i opreme u skladu sa mogućnostima i potrebama zaposlene osobe sa invaliditetom.

Refundacija primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta može se odobriti poslodavcu, u jednokratnom iznosu, do 400.000,00 dinara po osobi sa invaliditetom.

Naravno, sve takve prijave poslodavca podležu komisijskoj proveri i takođe proveri utrošenih troškova za prilagođavanje radnog mesta, ali poenta svega je da poslodovac ima podsticaj da zaposli baš Vas (invalida), a ne nekog drugog (zdravog).

C.)  Takođe postoji subvencija zarade za osobe bez radnog iskustva.

Poslodavac koji na neodređeno vreme zaposli osobu sa invaliditetom bez radnog iskustva, ima pravo na subvenciju zarade za tu osobu, u trajanju od 12 meseci od dana zasnivanja radnog odnosa sa osobom sa invaliditetom.

Subvencija zarade se odobrava na osnovu podnetog zahteva poslodavca, u visini do 75% ukupnih troškova zarade sa pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ali ne više od iznosa minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu.

D.)   Najveća pogodnost za poslodavca je u suštini „Oslobađanje obaveze plaćanja doprinosa po čl. 45 b“.

Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje utvrđena je mogućnost da se poslodavac, koji na neodređeno vreme zaposli osobu sa invaliditetom, oslobađa obaveze plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje koji se plaćaju na osnovicu, odnosno na teret sredstava poslodavca, za period od 3 godine, (!!!) od dana zasnivanja radnog odnosa tog lica što baš i nije mala stavka u ukupnim bruto troškovima poslodavca.

Nacionalna služba za zapošljavanje plaća doprinos za novozaposlena lica sa invaliditetom za koja je poslodavac ostvario olakšicu po članu 45 b, u skladu sa odredbama Pravilnika o načinu, postupku obračunavanja i plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za lica sa invaliditetom.

E.)  Takođe Nacionalni biro nudi i jednokratnu pomoć za samozapošljavanje,

ukoliko otvarate firmu, ili postajete preduzetnik, novčana jednokratna primanja idu od 180.000 do 220.000 RSD. Za to je naravno potrebno malo više papirologije.

Pravo na dodelu subvencije za samozapošljavanje nezaposleno lice može da ostvari pod uslovom da je:

  • prijavljeno na evidenciju nezaposlenih Nacionalne službe,
  • završilo obuku za razvoj preduzetništva po planu i programu obuke u organizaciji Nacionalne službe ili druge odgovarajuće organizacije,
  • izmirilo ranije ugovorne i druge obaveze prema Nacionalnoj službi, osim za obaveze čija je realizacija u toku, ukoliko iste redovno izmiruje i
  • u dozvoljenom okviru opredeljenog iznosa za de minimis državnu pomoć u tekućoj fiskalnoj godini i prethodne dve fiskalne godine, u skladu sa Uredbom o pravilima za dodelu državne pomoći.

Nakon potpisivanja ugovora Korisnik subvencije je dužan da:

  • obavlja registrovanu delatnost i izmiruje obaveze po osnovu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje najmanje 12 meseci, počev od dana otpočinjanja obavljanja delatnosti;
  • omogući praćenje realizacije i dostavi dokaze o realizaciji ugovorne obaveze Nacionalnoj službi i
  • obavesti Nacionalnu službu o svim promenama koje su od značaja za realizaciju ugovora, u roku od 8 dana od dana nastanka promene.

Tako da, kao što vidite,. ovde ima mnogo razloga za neodlazak u invalidsku penziju, nego čak i za eventualno neko zaposlenje u skladu sa vašim mogućnostima.

Najvažnije od svega ovoga nije ni posao, ni novac koji ćete primati, nego je  bitno i utrošeno vreme sa kojim ćete biti preokupirani nekim poslom i nećete razmišljati toliko o dijalizi i (sestrama?) sedeti u 4 zida čekajući sledeći tretman. To isto znači mnogo. Više psihički, nego materijalno.

I na kraju, mnogi se interesuju da li sa zaposlenjem gube pravo na tuđu negu i pomoć.

Odgovor je: NE.

Po zakonu Republike Srbije tuđa nega i pomoć ne zavisi ni od jednog novčanog primanja ili materijalnog statusa, postoje pravilnici kako se ona dodeljuje,a to je vezano sa procentom invaliditeta i nikako drugačije.

To je sve, za ovaj put.

Ali, nije kraj.

Pratite nas i dalje,

u sledećem broju saznaćete „Kakve sve peripetije možete očekivati kada pokušate da registrujete auto kao invalid“. (Kliknite na link za post: Ja nisam u Sistemu).

Do čitanja i gledanja!

.

.

.

DiaBloG – 2020

.

.

.

.

Dijalizna mafija ostade netaknuta

Dijalizna mafija u Srbiji ostade netaknuta!

I pored svih dokaza, niko nigde ne postavi pitanje o njihovim pljačkama i upropaštavanju dijaliznih pacijenata.

Uzalud se gospodin Velimirović obraćao medijima i javnosti (link), ublažavajući opise realnog stanja sa „plašim se da ne dobijemo dijaliznu mafiju“, iako i on i svi mi dobro znamo da smo je već dobili, da ona postoji decenijama, i da joj niko ništa ne može.

I posle najnovijih kadrovskih pomeranja u vrhovima dijaliznih klinika i centara Srbije, mafija je našla načina da zadrži svoje predstavnike i da sačuva svoje interese.

Nastaviće, dakle, da pljačka državu (zdravstvene fondove) i da upropaštava pacijente (naš narod), samo da bi napunila svoje džepove.

Je li to u redu?

Je li to legalno i legitimno?

Izgleda da jeste.

Ako o tome ćuti „Predsednik Udruženja nefrologa Srbije“, ako o tome ćuti „Predsednik Saveza Udruženja dijaliznih pacijenata Srbije“, ako o tome ćuti „Predsednik Nefrološke sekcije Srpskog lekarskog društva“, ako o tome ćute svi srpski nefrolozi, i ako o tome ćute svi srpski pacijenti – onda je to zaista sve u redu.

Neka nas pljačkaju i neka nas uništavaju – ako je to i po nama sve OK.

Možda je samo neko od dijaliznih pacijenata trebao da kaže i sledeće:

„Kolega Kosta, sad je dosta.“   (Pusti mafiju na miru).

Jer, Kosta, eto, ne odustaje.

Jedini.

Jedan, jedini.

Da ništa drugo u životu nije uradio, samo zbog ovoga, dijalizni pacijenti bi mu trebali dodeliti nagradu za hrabrost.

Orden za hrabrost, u oblasti dijalize.

(Dodeljivanje izvršiti na Svetski dan bubrega).

Ali, svi znamo da od toga neće biti ništa.

Uvučeni u svoje bedne egoistične stavove i porive za samoodržanjem, za dobijanjem neke dodatne povlastice, neke privilegije, neke kinte, samo za sebe, a svi drugi neka crknu, dijalizni pacijenti ne žele poboljšanja ZA SVE, ne žele bolje lečenje ZA SVE, ne žele pravdu i jednakost, naprotiv: misle samo na sebe i na svoju (sitnu) korist.

Tako razjedinjeni nemaju nikakve šanse, potiv mafije.

Em razjedinjeni, em sebični, em umrtvljeni, em potkupljivi, …

Nestaju polako i u tišini, jedan po jedan, pre ili kasnije, a u nadi da će to biti kasnije, spremni su da ćute ili čak da sarađuju.

Stvarno Kosta, sad je dosta.

Nek’ si ti nama živ i zdrav (koliko se to može biti na dijalizi), ali ne preteruj.

Mafija te do sada nije dirala, jer vide da si jedini.

Da si bez sledbenika.  Bezopasan.

Možda bi se sve preko noći promenilo, kad bi te i neki „Predsednik“ udruženja pacijenata podržao ili protestvovao, poput tebe.

Ali, to se naravno, nikada neće desiti.

I sve koji ovo čitaju takođe molimo:

neka ovo ostane MEĐU NAMA.

Hvala!

.

(Tekst prenet iz dnevnog lista „Politika“ od 23.12.2019. godine)

.

.

DiaBloG – 2019

.

.

.