Poštovani čitaoci,
u duhu Covid-19 preporuka, samo za vas, evo našeg novog slogana:
Dođite da se distanciramo!
Da se distanciramo od beskrupuloznih dijaliznih profitera, od lažljivih medija, od političkih manipulanata i od toga šta kaže struka.
Samo na ovom blogu, samo za vas, i za nas, pišu najoštrija dijalizna pera, otvoreno, beskompromisno i nadasve pošteno i nepristrasno.
Ima toga, pitaj Boga, koliko.
Odvežite se, polećemo.
.
.
1) Lekcija broj 1
Ako smo išta naučili iz ovog iskustva sa Covid-19 pandemijom onda bi to trebala biti pouka o značaju državnog zdravstva.
Nasuprot svim globalističkim i neoliberalnim prisiljavanjima da se sve privatizuje, da je tržište najbolji regulator, redakcija ovog portala već 7 godina piše i govori da su to gluposti. Tamo gde su najveći lanci privatizovanih dijaliznih centara tamo je dijaliza najgora, a smrtnost najveća.
Pročitajte sada šta se piše i u našoj štampi:
http://www.politika.co.rs/scc/clanak/453318/Za-njih-je-vazno-da-ste-vi-bolesni
I ne samo u štampi, u svim medijima je bilo.
Prosto je bilo milina, za naše uši, čuti ministra zdravlja kako govori šta je sve trpeo da bi se odupro pritiscima za privatizaciju i javno-privatno partnerstvo u svim oblastima medicine, a o dijalizi da i ne govorimo. Dijaliza je na tapetu još od 2008, od Cece Vukajlović, i to ne prestaje.
Pogledajte samo neke od naših brojnih tekstova na te teme:
Ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde, ovde . . .
Potresno je sada bilo čuti od najviših državnih funkcionera kako ih je EU prisiljavala da na tenderima ne smemo stavljati najnižu cenu kao kriterijum, jer onda ne mogu da prođu njihove EU firme nego samo kineske. To nisu hteli da dozvole.
A oni, civilizovani Zapad, su kao za ravnopravnost, transparentnost i slobodu tržišta.
Kao da smo mi Indijanci.
Korona nas sada tera da preispitamo neke stvari.
Da stavimo prst na čelo. Da otvorimo neka pitanja.
Šta je to zdravstveni suverenitet?
Zašto zdravstvo ne sme biti okrenuto profitu?
Kako je moguće da je i nepismeni Knjaz Miloš znao da u selu treba imati učitelja, popa i doktora, na državnoj plati. Da ne moraju krasti ili brinuti za egzistenciju, ali da se ne mogu ni obogatiti.
Srbija je ukinula ropstvo (1835) pre SAD (1863) i Engleske (1886).
A danas, u 21. veku, oni nam prodali priču o neophodnosti privatizacije bolnica, apoteka i instituta.
Zamislite samo, koliko bi više pacijenata obrnuo privatni vlasnik na istom broju respiratora?
Pa bi nam još i mahao grafikonima i indeksima, slajdovima, cost-benefit analizama i neto prihodom.
Svima njima nudimo – Take home message:
Ako zdravlje nema cenu, zašto bi zdravstvo moralo donositi profit?
.
.
.
2) Imunitet krda
Kažu ovako. Strategija obračuna sa nekom boleštinom zasnovana na principu: ko preživi – živeće, naziva se imunitet krda (herd immunity). Živeće, naravno, do sledeće epizode (epidemije).
Zamislite kada bi dijalizni pacijenti imali svog jednog poštenog predstavnika, da im se na velikom skupu obrati sa ovom uvodnom definicijom imuniteta krda i nastavi u sličnom tonu.
Moglo bi to da se zamisli.
Znate, previše je mnogo analogija.
Dijalizni nefrolozi uopšte ne računaju podatke o smrtnosti u prvih 90 dana od pacijentovog započinjanja dijalize. Tek ko preživi taj period, po njima, stiče pravo da se smatra dijaliznim bolesnikom.
Ali, pošto i posle tog perioda dijalizni pacijenti imaju veliku smrtnost (veću od korone i raka debelog creva zajedno), onda se to objasni postojanjem pridruženih oboljenja.
Jer, ne postoji dijalizni pacijent koji nema neko pridruženo oboljenje.
(Jedan je, ovde često pominjani, polupismeni nefrološki profesor, to nazivao: „pridruženi komorbiditet“. Kaže da je to „ono što je jako važno“).
Ako vas ovaj izraz „pridružena bolest“ podseća na izraz NATO-Džejmija Šeja „collateral damage“, niste u pravu. Ali, sviđa nam se način na koji razmišljate.
Dakle, suština je u terminologiji, u jeziku. Niko nikada ne umire zbog dijalize.
Nego zbog problema sa srcem, plućima, cirkulacijom u mozgu, zbog sepse, ili zbog karcinoma, na primer.
Ne postoji slučaj da je nekom umrlom dijaliznom pacijentu upisano u kartonu: uzrok smrti – dijaliza.
A istina je u suštini, sasvim drugačija. Loša nefrologija i loša dijaliza su najčešći uzroci smrti dijaliznih bolesnika.
O ovim tužnim činjenicama govorimo ovde već 7 godina i svi naši redovni čitaoci su već postali imuni na te neslavne podatke.
Kod nas, u dijalizi, nema neizvesnosti, potrage, preispitivanja.
U dijalizi je svaki pacijent NULTI.
Ako smo postali imuni na visoku stopu dijalizne smrtnosti,
ako smo postali imuni na ograničenje HDF na samo 20%,
ako smo pristali i na ograničenje high-flux dijalizatora na površine samo do 1,8 m2,
ako smo postali imuni na nameštanja dijaliznih tendera,
ako smo pristali da na nama ostvaruju svoj krvavi profit dijalizni farmakomafijaši i njihovi gaulajteri,
ako nismo spremni ni jedno „muuuu“ da kažemo,
(na turskom bi rekli: „ni mukajet“) ,
ako smo dakle imuni na sve to, i bodemo se svaki drugi dan,
šta smo onda mi?
Šta?
Mislite da je neprimereno, jer nam fale rogovi?
Možda ne uzimamo dovoljno kalcijuma.
.
.
.
3) Beleške jedne Ane
Od svetske dnevničke literature, naši čitaoci, a posebno čitateljke, znaju samo za 2 kapitalna književna dela: Dnevnik Ane Frank i Beleške jedne Ane.
Nažalost, ta 2 velika dela uopšte ne govore ništa o bubrežnoj insuficijenciji, o dijalizi, ili o transplantaciji. Zato ih nećemo više ni pominjati, jer su nam poslužili samo kao uvod, da najavimo ono što bi za naše čitaoce trebalo biti veliko iznenađenje.
Naime, redakcija ovog sajta ne prestaje sa pokušajima da jednu pacijentkinju nagovori da svoje beleške objavi na našem portalu.
Verujte nam, taj bi tekst bio senzacija. Netfliks bi po tim beleškama mogao snimiti vrhunsku seriju, bar 5 sezona sa po 10 epizoda.
Okosnicu scenarija mnogi već naslućuju.
U prvoj sezoni bi bio akcenat na detinjstvo, školovanje, porodicu, bolnice, sve ono što doktori nazivaju predijalizni period.
Druga sezona, podrazumeva početak dijaliznog lečenja, stresove, ljubav, lične i porodične drame, razočarenja u državni dijalizni sistem, prelazak na kućnu hemodijalizu…
Treća sezona, trudnoća i svi rizici koje ona nosi, deset trilerskih epizoda, koje bi prikovale gledaoce uz TV ekrane, čak i ako ne veruju u raspeće.
Zamislite samo Roberta Pattinsona u ulozi Glavnog akušera za patologiju trudnoće, a ulogu glavnog dijaliznog vojnog nefrologa tumačiće najverovatnije Joaqin Phoenix, lično …
(Alert. Spoilers warning. The synopsis may give away important plot points).
A šta tek reći za četvrtu, transplantacijsku, i ipak najdramatičniju sezonu. Gde pacijentkinja bukvalno beži od suludih protokola sa osam antibiotika i nešto manje imunosupresiva, sa svakodnevnim analizama, dijalizama i ad hok procenama. Poluživa se iskrada iz bolnice, krije se na tajnoj adresi, a režim šalje policiju da je nađe.
I tu negde se pojavljujemo i mi (press) sa diktafonom i beležnicom, kako je preklinjemo za ono što bi jednoga dana bilo popularnije od Fargoa i Breaking bad, zajedno.
To be continued …
Nastaviće se.
.
.
.
4) Po strukinoj zapovesti
Korona je kraljica (na latinskom). I kraljica drame, verovatno.
Mnogi su se obradovali kada su videli da političari, zbog korone, odjednom počinju da govore: „Biće kako struka kaže“.
Divota.
Niko da se zapita, zašto to do sada nije bilo tako? „Struka“ postoji u svim oblastima, ali uvek su se političari za sve pitali. Možda se nekada, pre izbora, narodu i obećavala „vlada stručnjaka“, ali na kraju su ipak vladali političari.
Sada, odjednom, reč STRUKA postaje Božja blagovest. Promisao. Kanon. Prosvetljenje. Deus ex machina. Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.
Odjednom su svi zaboravili uništeno školstvo, kupljene diplome i titule, plagirane naučne radove, doktorate, folirante i uvlakače, politikante zaogrnute u plaštove struke.
Odjednom je reč STRUKA, oprala svu prljavštinu, odnela sve kosture iz svojih ormara, i ukazala nam se, kao Gospa čobanima u Međugorju: https://www.youtube.com/watch?v=XcuHgMJdjWQ .
Kako to da je društvena korozija uništila sve segmente i slojeve društva, samo nam je struka ostala netaknuta, devičanski čista i nepogrešiva.
Kao da struka ne može da se bruka.
A Struka odmah uvodi zabran. Nema brale, dijaloga, sa strukom.
Neki tamo Drkon, zdravstveni ćata u nekom tamo gradskom zavodu, koji u toj svojoj struci nije ni među prvih 10000 u svetu, našao se da ospori PRAVO NA MIŠLJENJE svetskom Srbinu broju jedan: Novaku Đokoviću, jer on zaboga, nije iz struke, a Drkon jeste.
A da je Novak govorio u prilog profita Novartisa i Glakso-Smit-Klajna, bio bi pohvaljen, od struke Drkona i njegovih istomišljenika.
Nas, dijalizne žrtve farmakomafijaških profiterskih lanaca, takvi nastupi ne mogu prevariti.
Pamćenje nas još nije napustilo. Trebalo je samo pogledati izjave te iste Struke iz januara ove godine i uporediti sa izjavama iz marta ove godine.
Kako im se kad kaže, oni tako i telale.
Dirljivo je bilo slušati vlast i struku, kada su govorili o respiratorima.
Najgora noćna mora bi im bila kada bi u nestašici istih morali da odlučuju kog pacijenta staviti na respirator, a koga skinuti i pustiti ga da umire.
Principijelno, to jeste strašno.
Ali, ista ta STRUKA (samo nefrološka) je donela odluku (Pravilnik!) da samo 20% pacijenata može imati kvalitetne hemodijalize, koje se zovu hemodijafiltracije.
Za ostale, nema.
Za osam godina, trinaest puta su Vlast i Struka menjali taj Pravilnik, ali te procente nikada nisu dirali.
Principijelno, i to jeste strašno.
Šta nam to onda govori o izrazu Struka?
„У сваком случају, никада нисмо са таквом спокојном бесрамношћу изрекли чињеницу да сваки живот нема исту вредност“, сматра Мишел Уелбек, најпревођенији живи француски писац (ovde).
Redakcija ovog sajta nikad ranije ne bi mogla ni zamisliti situaciju da se u bilo čemu složi sa najvećim medijskim tajkunom na ovim prostorima, ali onda smo videli njegovo mišljenje od pre par nedelja:
„Pun mi je k…c ovih nafuranih zdravstvenih genija koji završiše silne fakultete, potrošiše milijarde na naučne radove i doktorate i dobismo šta? Lek koji se zove „Ne izlazi iz kuće“. S..em vam se na svetski nivo naučnih dostignuća u oblasti virusologije! …“
Poslednja rečenica pokazuje da ova intelektualna rasprava prevazilazi akademske obrise.
Ne podržavajući nepriznate metode i patente dotičnog autodidakta, ne možete da ne primetite da im je dobro odbrusio.
Stručno.
.
.
.
5) Gde su uzroci
Ovo koronanisanje ima i dobrih strana.
Ljudi su shvatili da materijalno bogatstvo ne može da im garantuje ni život, a kamoli uživanje.
Kao u crtanom filmu: Kad ja huknem i koronu suknem, završićete na sajmištu.
Ako neprijatelji mogu da vam pljunu pod prozor, mogu i na kvaku.
U tome je kvaka.
Empatija nam ni ranije nije bila jača strana.
Sećate se utopljenika na Adi, pored čijeg se tela sunčaju ostali kupači, ne poštujući socijalnu distancu?!
Sećate se momka koji hoće da skoči sa Brankovog mosta, napravio zastoj, pregovara sa policijom, a masa iz zaglavljenih automobila ga bodri: „Skači već jednom, p…a ti materina!!!“
Nismo li mi oni isti koji su prkosili NATOu na tim mostovima, izbegavali skloništa i nosili majice sa ucrtanom metom?
Sad se od nas traži da cvikamo od korone. Kao da nismo već pobeđivali nevidljivog neprijatelja?
Ali, uputstva su vrlo striktna i svi ih se moramo pridržavati, osim onih koji ih se ne moraju pridržavati (https://www.youtube.com/watch?v=XcuHgMJdjWQ).
Korona nas je usmerila i ka preispitivanju.
Mnogi se sada pitaju: gde smo to pogrešili?
Kako je uopšte došlo do ovoga?
Da li iza svega ovoga stoji neki plan i sistem?
(Videti ovde).
Osnovano verujemo da je početak pošasti bio momenat kada su mediji počeli najavljivati i objavljivati ovakve naslove:
„Maćeha iz pakla: pretukla dete sa posebnim potrebama“, „Iskasapio suprugu pa joj se ispišao u bunar“, „Najlepša guza svetskog tenisa se predozirala“, „Naježićete se kad pročitate: Ispovest žrtve malčanskog berberina“, „Novo ulje protiv bora, hirurzi su besni“, „Brendon izdominirao na žurci u bazenu“, „Igor Jurić objasnio zašto ne može da otkrije ime političara pedofila“, „Sanja Marinković pokazala međunožje (18+)“, „Nova postavka Marine Abramović: Magarac je prisutan“, „Mali Nikola pokidao na harmonici kod Žike“, „Penzioneri će moći da izađu napolje, evo i kada“, „Slavnu glumicu pljuju jer se uništila operacijama, ali iza se krije tužna priča“, „Utopio se za Prvi maj, a potresan status tetke tera suze na oči“. . .
Kreatori javnog mnjenja oblikuju svest društva, oblikuju mase.
Pošto nas svakodnevno, iz medijskih kibli, zalivaju ovakvim sadržajima, jasno je da u toj kloaki i kakofoniji, ne može biti sporno da se na nama, kao na pacovima, proba još jedan eksperiment, sa virusima, naravno: https://srbin.info/svet/gejtsov-globalisticki-vakcinaski-plan-dobitna-kombinacija-za-farmaciju-i-obaveznu/ ,
https://www.youtube.com/watch?v=BEk0l-zQDZs,
Zamislite samo da je umesto reči Kongo koristio reč Srbija, i zapitajte se zašto vas to ne bi zaprepastilo.
U tome je kvaka.
.
.
.
6) Tenderalije ili poštuje li se distanca od državne kase:
Daleko, iza sedam vizira, pleksiglasa i paravana, odvija se nova epizoda prelivanja državnih para u džepove privatnika.
Naravno, mislimo na aktuelnu nabavku sredstava za dijalizu po tipu dijaliznih firmi.
Ima li sada nameštanja?
Sada kad nam je svima pitanje života ili smrti najvažnije?
Odgovor, već znate.
Naravno, da ima.
Tek sada su se akteri raspojasali.
Pod izgovorom vanredne situacije, sve nabavke, svi rokovi, sve je maksimalno zbrzano, a da bi se ućutkali raniji nezadovoljnici i/ili gubitnici, sada je svima namešten jedan deo kolača, kao po dogovoru, e da bi se izbegle žalbe i razvlačenja procedure.
Bilo je smešno čitati nameštena i afirmativna pitanja zainteresovanih lica, koja hvale Komisiju, umesto da traže objašnjenja za neke uslove i tehničke specifikacije koje može ispuniti samo jedan ponuđač.
Opšti utisak: cene dijalizatora su suludo povećane u odnosu na prethodne godine. Suludo, jer se u nameštanju išlo dotle da dijalizatori manje površine jedne firme budu za 50% skuplji od dijalizatora veće površine kod druge firme. I obrnuto. Svima se verovalo na podatke iz njihovih prospekata. (Neki su ih štampali samo za tu svrhu, nabudživši podatke kako njima odgovara).
Pare su deljene kao da su ničije.
Naše ČELIČNO PRIJATELJSTVO sa Kinom, u dijalizi nažalost, ne može da se ispolji, jer kineske dijalizne firme u Srbiji ne mogu dobiti ni dinara, bez obzira na kvalitet i/ili cenu njihovih proizvoda.
Sledeća karakteristika ovog tendera je: trovanje će se nastaviti.
Ko želi da mu dijalizatori budu netoksični, moraće da prihvati samo 1,5 m2 površinu. Država je za ostale površine dozvolila toksičnost. Kod toliko trovanja kojima smo izloženi, još malo BPA nije naodmet. Rekosmo li da je, imunitet krda, ciljna vrednost.
Gde sad da smanjimo profit četvorici dijaliznih farmakomafijaša samo zato što za Srbe nisu hteli registrovati svoje netoksične dijalizatore.
Ko će s time da se aka, a još to i košta, kao da ovima toksičnim dijalizatorima nešto fali?
Je l’ radi radnju – radi.
Ako je malo i toksičan, e pa zato smo i skratili dijalize, da se ne intoksicirate previše.
Ali, vrhunac bezobrazluka je tenderski zahtev da firma koja prodaje sredstvo za čišćenje i dezinfekciju mora imati i zaposlena 2 sertifikovana servisera (?!?!).
Zamislite da firmi koja prodaje tečnost za pranje šoferšajbni, ograničite učešće na tenderu u GSP (Gradskom Saobraćajnom Preduzeću), jer nema zaposlena najmanje dva vozača autobusa ili 2 servisera za autobuse, sa licencom ?!?!
Jbga, vi se smejete, ali nefrolozi u Komisiji su to tražili.
STRUKA, bog te mazo!
Pitate se: znamo li ko je taj čovek, nefrolog, koji je to zahtevao?
Gde on radi, gde živi, ima li ime i prezime, da li je nekad crven u licu, da li on leči koga, da li se može sresti negde, da li će smeti izlaziti u javnost, da li mu znamo identitet, poreklo, kako je dospeo tu gde je dospeo?
Sve znamo.
Samo, da li je čovek?
To ne znamo.
.
.
.
7) Bolnica za 96 sati ili Šta se čekalo:
Covid-19 pandemija je pokazala da se sve može, kad se hoće.
Decenijama već, svi dijalizni centri u Beogradu su prepunjeni. Svi rade u 3 smene, a treća smena, i to treba znati, nije normalna, ni za osoblje, ni za pacijente.
Trgovina dijaliznim mestima (pravnici bi to nazvali Trgovina uticajem) godinama je osnovni pokretački motiv nefrolozima u bitkama za načelnički položaj.
Načelnici i funkcioneri odlučuju da li će neki nesretnik imati dijalizu 100 metara od kuće ili će se ceo dan lomatati do Lazarevca i nazad.
I opet radi Selekcija, ali protivno svim principima: za jedne ima mesta, za druge nema. Oni za koje nema mesta šalju se na peritonealnu dijalizu: cev u trbuh, kesu u ruke, pa pretakanje kod kuće.
To je nama naša borba dala, pevao je Ljubinko, dok se nije izborio za HDF, za sve.
(Za sve svoje tretmane da budu HDF).
Evo linka:
A onda dođe Korona i ispostavi se da se Centar za dijalizu može napraviti za 96 sati!!!
Kao u TV serijalu: Sa RFZO-om u akciji!
Evo linka:
Narod koji nema pamćenje ni koliko kišna glista (jer kod nas je svako nevreme nezapamćeno) ne može sad da se seti osnovnog pitanja:
„Ako se za 96 sati može napraviti Centar za 150 bolesnika, šta se onda čekalo 20 godina?“
Ruku na srce, nije vlast jedina adresa za to pitanje. („Ako se za 96 sati može napraviti Centar za 150 bolesnika, šta se onda čekalo 20 godina?“). Nisu samo žuti, crveni ili plavi, krivi. To je pitanje koje treba postaviti Ljubinku, Zvonku, Gruberu, Nadi, Naumu, Splješi i raznim drugim Đokama, poznatijim kao „Obeleživači svetskog dana bubrega“.
Ove godine, Korona im ne dade, da ga proslave.
Propade im planirana, aktivnost.
Šteta je, znate već . . .
Nemerljiva.
.
.
.
8) Izolacija ili Obratite pažnju:
Osnovno pravo svakog ljudskog bića: da se kreće i da bude kreten, redukovano je tako da ova druga aktivnost postane dominantna.
Jedan električar je ovako sažeo protivepidemijske mere: Bolje dobra izolacija, nego uzemljenje.
Ali, i izolacija ima svoju cenu.
U izolaciji ste najizloženiji, sadržaju.
Sadržaju sa malih ekrana naših TV prijemnika.
Upitnik. Magnolija. Kviz pitanje: Koji je instrument predmet prenošenja zaraze u našoj prethodnoj pandemiji i filmu Gorana Markovića?
Sledi on-line nastava. Srpski za II razred srednje škole: autobiografija Radoja Domanovića, „Razmišljanja jednog običnog srpskog vola“. Razrada.
Dr Čekinjavi ide iz studija u studio i objašnjava kako on nije debil.
U udarnim terminima (20.10-20.30). udaraju nas u glavu scene drogiranja, tvrde pornografije, narkotrafikinga, tajkunske privatizacije, srpski mafijaši ubijaju bugarske, bezbednjak Stupar bivši Tadija, sada je narkoman i peder. Srećom, Balša je Srbin, sakriće šta je bilo sa Sabantom.
Onda Crveni likvidira Vaju, a Kašanin, mentor, za državnu tužiteljku kaže: izneverila me, ali bar sam je jebo. (Struka, čoveče).
Sledi istraživanje: koja naša voditeljka najviše liči na Elen Dedženeris? Ili: Degeneris?
Dr Čekinjavi objašnjava da se namerno šalio, pa nije on debil. Ćerka mu je javila šta na tviteru pišu o njemu, onda on izađe na ulicu, kad tamo aplauzi i bakljada.
Mirjana Aleksić u Zaboravljeni umovi Srbije: „Lažem sebe da mogu bez tebe“ (obavezno pogledati, link).
Ćirilica: Dr Nestor i Drkon priznaju da su svesno obmanjivali javnost, da bi dobili na vremenu. Sledi neprevaziđena misao Pabla Eskobara: „Lies are necessary when the truth is very hard to believe.“
Istraživanje CINSa: Zašto se pacijentima skraćuje dijaliza? Glupo pitanje, pa glupo i istraživanje.
Ćirilica: lekari u Španiji uzvratili navijačima sa balkona – neka vas sada leči Ronaldo i slični, njemu dajete 8 miliona evra mesečno!
Ipak, životna filozofija Pabla Eskobara je jednostavna: Plata o plomo? Pare ili metak?
Kućna HDF ili pridružena bolest?
Sledi Moj rođak sa sela i sa Tamarom u akciji.
Medicina je moja prva ljubav, kaže naš gost u studiju.
Napraviće rad sa Teslinim kalemom i zarastanjem rana.
Čekinjavi prilazi, laganim korakom.
Uzima mikrofon.
Svake noći sanjam staze zavičaja mog,
odavno sam otiš’o iz sela,
pa me budi zov detinjstva i majčina suza vrela.
(Uuups, majčina suza je vrela, treba je testirati na koronu, obavezno).
Zatim sledi ono što se zove vajkanje, ali to nema veze sa Vasilijem Đurašinovićem, zvanim Vajo, obratite pažnju.
A mog’o sam da kosim i nošnju da nosim,
frulicu da sviram, devojke da biram,
Srpski, osma lekcija: Aluzija je stilska figura, čiji naziv potiče od latinske reči allusio, a znači govorenje o jednoj stvari dok se misli na drugu. Alegorija, međutim, je stilska figura, čiji naziv potiče od grčke reči allegorein, što znači govoriti drugačije, pričati slikovito.
Kad pesnik kaže frulicu da sviram, da li je to aluzija, alegorija, metafora ili deminutiv?
Obratite pažnju.
A mog’o sam da kosim i noooošnju da nosim,
frulicu da sviram, devojke da biram …
A onda sledi tragični obrt, krešendo:
Osta nošnja zavičajna nenošena,
ostade mi ljubav prva neprošena…
Kraj, nema više.
Sad mogu i na respirator.
.
.
.
.
DiaBlog – 2020
.
.
.
.
Dijaliza 