Tag Archive | kateter

Поред овакве трансплантације људе не треба плашити дијализом

Потресна прича мајке трансплантираног болесника

Снежана Ђошевска: Драги читаоци, кроз ову животну причу сусрешћете се са догађајима које смо ми као породица једног тинејџера преживели доневши одлуку да се нашем сину уради предијализна трансплантација.

Како је све почело

На почетку ћу навести да је Милош рођен 1988. године са аномалијом која није била примећена на времe. Од 1999. до 2006. године лечен је у Дечјој клиници у Тиршовој код академика проф. Саве Перовића. По препоруци и на инсистирање проф. Перовића, 2006. године пребацујемо се у Центар за трансплантацију код проф. Милутиновића на припрему за предијализну трансплантацију. Проф. Перовић није био за то да се трансплантација уради у Тиршовој јер је тек била у зачетку. Из Тиршове добијамо комплетну историју болести, коју прослеђујем проф. Милутиновићу преко супругове рођаке. Није прошло ни месец дана од прослеђене историје, и проф. Милутиновић нас позива телефоном да дођемо у центар. Био је април, негде пред Ускрс. У центру упознајемо докторку Благојевић која води припреме за трансплантацију, и докторку Ђокић која води постоперативни ток трансплантације, односно тзв. „Стерилни блок“ (који на све личи, сем на назив који носи). Они који нису били тамо, не могу ни замислити какав је то блок. Докторка Благојевић нам у кратким цртама објасни каква је процедура припреме и које све анализе треба одрадити, као и да треба доста времена да се све заврши. Постижемо договор да се у Центру уради само артериографија после типизације и мешане културе пошто нисмо знали ко би од супруга и мене био донор. Благојевићки се одмах нисам допала јер сам била доста упућена, како у термине, тако и у дијагнозе, и нисам дозволила да проведемо шест и више месеци у Центру ради припреме јер није било потребе да правимо толики трошак нашем заводу, већ сам била категорична да ћемо припреме завршити за месец дана код нас у Бору и Зајечару. Полазимо из Центра кући са коментаром да можда ипак не треба ту да радимо трансплантацију. Осећало се нешто у ваздуху у том Центру, исти осећај смо имали и Милош и ја, на шта је супруг искоментарисао да су нас у Тиршовој много размазили. Нисмо послушали своју интуицију, а требало је.

Припреме за трансплантацију

По доласку у Бор, супруг и ја заједно са Милошем почињемо припреме док чекамо типизацију. Наши доктори, сви до једног који су учествовали у нашим припремама, били су феноменални и немогуће је постало могуће, максимално су се потрудили да све буде перфектно одрађено како не би могли у Центру да нађу никакву замерку. У Зајечару је докторка Жељка са нуклеарне медицине водила наше припреме и такође је све било савршено одрађено. Врло брзо смо све завршили, у међувремену готова је била типизација и мешана култура. Поново одлазимо у Центар како би се одредио давалац и одрадила артериографија. Благојевићка нам у центру чита анализе типизације и како смо супруг и ја компатабилни даваоци велика Комисија која одобрава трансплантације оставила је одлуку: нама. Саопштавамо Благојевићки да смо донели одлуку да ће давалац бити супруг и она их смешта на одељење како би се одрадила артериографија. Наравно мене одмах удаљава са одељења онако арогантно дајући ми до знања да је она главна. Прогутам кнедлу, смирим себе и схватим да ћемо нас две ратовати. За свих пет дана док су били на одељењу, није пропустила ниједну прилику да ме отера како са одељења, ходника, па чак и из дворишта уз образложење да ја нисам пацијент и да немам ту шта да тражим. Њено понашање ми је само потврдило да јој никако не одговарам и да мојим супругом може лакше да манипулише. Крајем маја све су припреме биле готове и остао је да се утврди само датум трансплантације. У том размаку разговарам са проф. Милутиновићем како бих сазнала његово виђење, подсећам га да је Милош имао поприличан број хируршких захвата и ако треба било каква помоћ доктора из Тиршове и на самој интервенцији да није никакав проблем да се договорим са њима, само да им пар дана раније јавим, када ће бити интервенција. У том разговору Милутиновић се сложи са мном да би могли доктор Војкан и доктор Мирослав Ђорђевић да буду асистенти приликом трансплантације. А и он је разговарао са Војканом о Милошевом лечењу и добио информације које су му биле потребне. Том приликом доктор Војкан му је понудио помоћ за све што треба око Милоша. Уследио је позив за трансплантацију, било је то изненада: данас за сутра.

Предијализна ливинг трансплантација

Позвали су нас 28. 06. по подне, а трансплантација заказана за 30. 06, при чему је то последња трансплантација, коју раде пре одласка на годишњи одмор, док ће нове радити тек од октобра. Као да смо ми ту преко брда, као да не постоји процедура која се мора спровести. Милош са оцем одмах креће за Београд, а ја остајем како бих покушала да ујутру средим упуте и комисију без чега је немогуће и замислити да би их уопште уписали у болницу, а камоли радили трансплантацију. Наравно на комисији наши доктори чудом се чуде и не верују у такву неозбиљност, али ми излазе у сусрет и све педантно ураде без и једног пропуста. Рано ујутру одлазим у трансфузију да узмем резултат маркера за хепатит. Начелница трансфузије дајући ми резултате упита докле смо стигли, рекох јој да су Милош и Зоран већ у Центру и да ће трансплантација бити сутра. Предложи она да ми за сваки случај напише потврду у случају да буде потребна крв, да не јурим даваоце по Београду, већ да ће наш центар надоместити јединице крви. Веровали или не, али та потврда је била кључна и спашавању Милошевог живота.

Како сазнати шта се десило у операционој сали

Свануо је дан трансплантације. Рано ујутру у 7. сати ћерка и ја испратисмо Милоша и Зорана до операционе сале. Речено нам је да трансплантација траје најдуже три сата. После неких сат времена излази доктор, који нам се представи да је хирург Топузовић, који је вадио Зорану бубрег, рекавши да је Зоран пребачен на интензивну негу. Интервенција је, по његовим речима, протекла без проблема и да ћемо моћи да га видимо после два сата кад буде била посета. Из сале у којој је Милош, ни после 12. сати, још нико не излази, па сам већ почела да бринем шта се дешава. Негде око 13. часова зове ме доктор Мирослав Ђорђевић да пита како је прошло, а ја у чуду нисам ни знала да их је професор Милутиновић позвао тог јутра да не силазе у центар. То сазнање је толики бес изазвало у мени да речима не могу да опишем. Нешто пре 14. часова поред нас журно утрчава доктор Кузмановић са васкуларне кога иначе лично познајем преко проф. Перовића јер је био на две Милоше интервенције. У том тренутку не повезујем да он жури због Милоша, ни у лудилу не очекујем да се ради трансплантација без васкуларног хирурга. У том моменту силази Благојевићка, чак се и она забринула што Милоша још увек нема из сале. После неколико минута, враћа се и обавештава нас да је све под контролом да је стигао доктор Кузмановић и да ће све бити у реду. Слушам жену и не верујем да својим обавештењем она потврђује да су ми одвели дете на трансплантацију без васкуларног хирурга. Негде већ око 15. часова изводе Милоша из сале у јако тешком стању, прикључен на неким апаратима са милион цевки, цевчица и централним катетером у врату изгледао је ужасно. Захвалих се богу што је уопште жив. Смештају га у “ Стерилни блок“ пуштају нас на кратко да га видимо, јер како је то “ Стерилни блок“, ту само пацијенти бораве. И од тог тренутка за нас почиње хорор.

Постоперативно праћење

Покушам после да дођем до Милутиновића, али од њега ни трага ни гласа, нестао је, видела сам га тек 10. септембра. Покуцам код Благојевићке и она је нестала, само што сам њу видела после неколико дана. Добити информације у том тренутку о трансплантацији и компликацији која је наступила, јер очигледно је нешто било, а колико и шта, није било могуће сазнати. Следећег дана, долазим, нема никог од доктора, само сестре које наводно не знају ништа. Милош боље изгледа, али примећујем да кеса за урин можда има свега 100 мл, помислих можда је сестра испразнила, па је приупитах и добих негативан одговор. Наравно да сам ћутала и да ништа нисам питала, можда би ме и оставила да будем ту, али сигурно је имала наређење да ако почнем да запиткујем, да ме удаљи. Један од пацијента је успео да ми дошапне да је Милош имао јако тешку ноћ. Замолих га да колико је у могућности да му припомогне јер ово је први пут за његових седамнаест година да је без мене у болници. Сутрадан поново исто: нема доктора, само сестре које и даље „не знају“ ништа. И тог дана иста ситуација са кесом за урин ништа се не миче, иако Милош константно прима брзе инфузије. Тако дан за даном. Све исто, пролази већ цела недеља. Напокон, појављује се Благојевићка, улазим код ње без питања да ли је слободна тражећи да ми објасни шта се дешава. По њој је све у најбољем реду, а ја сам као умислила да није у реду. Покушавам лепим да јој кажем да ја своје дете познајем и знам кад нешто није у реду, а што је било више него очигледно. Захтевам да видим резултате и операциони лист, и тог тренутка улазимо у жестоку свађу, која се завршава претњом да ако не будем напустила одељење, позваће полицију. Излазим из њене лекарске собе и видим да ту нећу успети да сазнам ни сад ни на даље ништа што они сматрају да не треба да се зна. Сутрадан већ долазим са другом стратегијом. Почињем да остварујем контакте са пацијентима на одељењу који су на припремама, разговарам са њима уз кафу и полако улазим у систем функционисања чувеног центра. Сазнајем које су сестре за сарадњу, односно на страни пацијената, кад раде, где стоје историје болести, да се анализе раде у Клиничком центру, и ко их доноси. Може се бити и уз пацијента у блоку. До сад ко год је из породице хтео да буде ту, био је, што је за мене била новина. Са тим сазнањем, ја лепо одем код главне сестре Добриве и саопштим да се више нећу померити од Милоша и да Благојевићка може да зове сто полицајаца, а ја ћу позвати сто новинара. Не знам да ли јој је пренела, али мене више нико није дирао. Тог истог дана пресретнем спремачицу, која доноси резултате, отмем јој резултате, пронађем Милошев, вратим јој остале и шлогирам се кад видим да креатинин са трансплатираним бубрегом 1300. Ујутру улетим код Благојевићке чим сам видела да је стигла. Бацим резултат на сто, захтевам да ми се објасни како је то све у реду по њој. Наравно није очекивала да ћу им ипак доскочити. Седам за сто, и у том тренутку водимо нормалан разговор, онако како доликује доктору да саопштава стварно стање, па макар оно било црно најцрње.

Како објаснити да је дијализа једини спас

После обављеног разговара, постижемо договор да се Милош укључи на дијализу, али да покушам да му то што безболније саопштим. Прво саопштавам супругу и објашњавам да му тако спашавамо живот у противном ће се угушити од воде у плућима јер константно прима инфузију, а бубрег не даје знаке рада. Тог тренутка Милош је имао вишка течности преко 15 литара, дисао је све теже и теже. Врло тежак разговор са Милошем, не прихвата да крене на дијализу. Докторка Ђокић га подржава да не мора, може још неки дан да се сачека, нема везе што може да падне у кому од креатинина. Водили смо тешку борбу да пристане. У ствари био је то страх од дијализе који смо му ми усадили несвесно причајући како мора да се уради предијализна трансплантација „да не би завршио на дијализи“. Тог дана смо некако успели да договоримо да се од сутра укључи. Пошто је већ имао централни катетер, био је спашен да му бар то не пласирају. И тако крене Милош на дијализу уз коментар да је знао да то није ништа тешко, не би ни пристао на трансплантацију. Дефинитивно бубрег ни 15. дан не показује знаке рада иако му је укључен допамин и даље прима велике количине инфузије. Превијају га сваки дан по три пута, дрен не престаје да цури, правдају то лимфом. Ја и даље покушавам да дођем до суштине проблема, у сталном сам контакту са нашим докторима из Тиршове и уз сталне консултације почињемо да размотавамо клупче.

Откривање проблема

Милош се стално жали на бол у нози, али нико од њих не обраћа пажњу на тај бол. Доктору Топузовићу приликом превијања Милоша током дежурства, било је чудно да дрен још увек толико цури. Милош му се пожалио на бол у нози, доктор је тражио да му покаже тачно место где га боли. Објаснио је Милошу да му је трансплантирани бубрег прикачен за екстерну и да не би требало да га боли бубрег јер није тежак да екстерна вена не би могла да га држи. Обећао је да ће ујутру пренети на јутарњем састанку да се одради ЕХО који ће показати ако нешто није у реду. Од те вечери доктор Топузовић је постао наш савезник у борби. Ујутру после визите воде Милоша на ЕХО, са њим иде и Топузовић. Кад су завршили снимање, Милош излази и ја пошаљем супруга да га одведе на одељење. Чекајући доктора пред вратима, чујем свађу између њега и арогантне докторке Ристић, али не могу да разазнам о чему расправљају, а сигурна сам да се ради о Милошу. Топузовић излази бесан вичући Ристићки да се створи код Благојевићке у соби. Ја трчим за њим у лифт, питам о чему се ради, шта није у реду, он ћути, не одговара, а видим му у погледу да и те како има шта да ми каже. Ристићка је пешице већ стигла пре нас, видим ја да дебело нешто није у реду. Зовем супруга да дође испред лекарске собе и укратко му објасним да морамо да спопаднемо Топузовића да је нешто видео што му се не свиђа. Чим је изашао из лекарске собе, спопали смо га ко пијавице, али ништа. Објаснио нам је да са кокошкама не може да изађе на крај и да је он Зоранов доктор и нема права да доноси одлуке везане за Милоша. Упитах га да ли сматра да Милош треба поново да иде у салу због трансплантираног бубрега. Гледао ме зачуђено, али са одобравањем, рекла сам да већ неко време пратим тајно резултате, да сам дошла до историје болести прочитала оперативну листу и да сам све то показала докторима из Тиршове и пратим њихове смернице за даље. Рекао нам је да не бринемо да ће он изнаћи начин да се све добро заврши.

Нове компликације

У међувремену, Милошу почињу да расту трансаминазе, питам докторку шта се дешава због чега сад имамо и тај проблем, урадиће додатне анализе, па ће нас обавестити. Позовем ја нашег доктора Пеђу у Бору, ишчитам му резултате. Његова препорука је била да се ураде маркери. Не чекам ја сутра већ одмах код Стошовића који је био дежуран затражим да се одмах одраде маркери. Одраде они то и пошаљу на анализу, али кад је дошао резултат, не кажу нам да је Милош покупио хепатит Б. Наравно, како сам била неповерљива, одем до приватне лабораторије да питам да ли можемо донети узорак крви на анализу за хепатит. Рекоше ми да није проблем могу да ураде. Позовем супругову сестру да дође до центра, која је иначе здравствени радник, објасним да мора да дође да кришом узме Милошу крв како би однели узорак на анализу. Одрадисмо ми то и добисмо резултат, наравно позитиван на Хепатитис Б. Наравно поново водимо борбу доказивања да се и даље манипулише резултатима. Стошовић онако неупућен у ситуацију каже да смо вероватно донели од куће хепатит, као и воду у плућима. Покушам да без тензија објасним да смо од куће донели и резултат и снимак који другачије каже у односу на његову тврдњу, и да се све може погледати у историји. Не вреди лепим, не постижем ништа, кренем паљбу по свима њима тако да су сви пацијенти изашли из својих соба да виде шта се дешава. Све је он саслушао што сам ја изговорила, одмахну руком и оде са одељења. Ујутру визита, саопштавају нам да је Милош вероватно покупио хепатит на апарату за дијализу, јер „неко од пацијената је био непоштен и није пријавио да је позитиван“. Ето, то тако функционише у Центру, увек је неко други крив и никад нема њиховог пропуста.

Експлозија

Већ смо ушли у двадесет трећи дан од трансплантације, ништа се није променило. Топузовић је дошао у визиту и превија Милоша, ћаскамо онако необавезно. Саопшти он да ће извадити дрен који и даље не престаје да цури и да ћемо се видети вечерас у неко доба. Искоментарисах са сестром да се доктор нешто побркао, да је данас субота и да он није дежуран на одељењу како би нас обишао увече. Сестра ми рече да он ту ноћ дежура са тимом за хитне интервенције на Клиничком центру. То сазнање у мени убаци неки црв сумње, покушавам да повежем ствари, али не долазим ни до каквих назнака шта то може да се деси и шта је хтео да каже тиме да ћемо се видети вечерас. Иначе, тог дана сам од раног јутра осећала неку нелагодност, просто необјашњиву, и велику дозу страха. Због тога нисам излазила са одељења, ниједног минута се нисам удаљила од Милоша. Предвече је супруг дошао са одељења да са Милошем одгледају неки филм, а ја сам за то време легла да одспавам и рекла супругу да ме пробуди кад буде кренуо да спава. Кад су одгледали филм, пробудили су ме, испратили смо Зорана до његове собе, вратили се до купатила, вечерали. Милошу се спавало, сместила сам га у кревет, ушушкала, рекох му да ћу бити испред бокса и да ћу читати књигу. Немир ме није напуштао, а неки страх се увећавао. Покушавам да се сконцентришем на оно што читам, али не иде, читам, а ниједна реченица се не задржава у глави. Можда је прошло пола сата од покушаја читања кад је Милош из сна вриснуо. Кад сам се окренула видела сам ужас, крв на све стране, стомак му се отворио од одоздо, па све до горе, колики је био рез – све је попуцало. Покушавам да дозовем сестру са одељења, али ме она наравно не чује. Милош вришти да га не остављам, а морам да доведем помоћ. Трчим до краја ходника, вичем хистерично не би ли ме чули и успем да их дозовем. Чули су ме и они и са других спратова: и сестре и доктори. Сви су се сјатили, сестре су биле баш спремне, доктор који је дежурао био је млад и сав се спетљао, тако да га је сестра са одељења склонила да не смета. Посматрам хаос око себе, гледам страх и смрт у очима свог детета, а немоћна сам да му било како помогнем. Не могу чак ни да му кажем да се не плаши и да ће бити све у реду јер ја сам уплашена више него он. У себи се ломим да ли да пробудим Зорана или не, хиљаду слика у секунди пролази пред очима. Ипак, одлучујем да га пробудим јер ми разум говори, ако се заврши лоше, никад ми неће опростити што га нисам пробудила, а ја бих хтела само да га заштитим. Одлазим до собе, будим га, враћамо се код Милоша и онда видим Топузовића са осталим докторима како се журно спремају да га уведу у салу, коју нису успели да откључају јер се брава заглавила, а време постаје највећи непријатељ. У тренутку доносе одлуку да сиђу у доњу салу. Зоран и ја силазимо пешице, док смо се ми спустили, они су већ ушли, на међуспрату срећемо докторку Драгану која је дошла од куће са својим супругом који је директор клинике на којој смо. Госпођа је баш била љута што је морала да дође, вероватно, па ми је одбрусила да треба сви да се смиримо и да то што Милош вришти то му ништа неће помоћи. Погледала сам је само, имала сам битније ствари него упуштати се у расправу са њом. Сви пацијенти су сишли код нас онако у тишини, давали су нам подршку, јер у таквим ситуацијама не постоје речи утехе. Минути су пролазили као сати, сати као вечност, а тишина тежа од свих планина света. После неколико сати, излази Топузовић, и у његовим очима виде се сузе које покушава да задржи. Саопштава нам да трансплантирани бубрег морају да одстране, пукао хематом који је био пун крви тежине око пет килограма разнео је половину бубрега и покидао екстерну у нози. Рекли смо му да нам је битно само да се Милошу спаси глава да бубрег више и није битан, да не размишљамо о њему.

Одлука о ампутацији

А онда је уследио нови шок. Још већи проблем је нога коју планирају да одсеку и не могу да се усагласе. Добила сам напад хистерије викала сам колико ме грло носи да се не играју, да им то неће проћи живи одатле неће изаћи, да смо довели дете на две ноге и да не планирамо да га враћамо у колица. Милош је до последњег дана док није дошао у центар, активно играо фудбал, а да како год знају изнађу начин и промене своју одлуку јер то сигурно нећемо прогутати, као све ово до сада. Топузовић се вратио унутра пренео је оно што смо рекли и они донесу одлуку да ногу повежу на периферне крвне судове, пошто је млад и бавио се спортом постоји могућност да периферни крвни судови повуку функцију. Негде око пет ујутру су завршили и извели Милоша из сале, сместили га у интензивну, позвали нас да уђемо и да га видимо. Прво што сам урадила, открила сам га да видим да ли има обе ноге. Топузовић нам саопштава да морамо да чекамо четири сата да видимо да ли ће померати ногу, ако не враћају га поново у салу, морали су да одморе Милоша јер нису могли да одржавају притисак више приликом интервенције. Да се не бринемо, све ће то бити како треба, да ни њему као доктору није било нимало лако и да он кући има ћерку Милошевих година. Најбоље је било да се мало приберемо и сачекамо да видимо да ли ће време бити наш савезник у овој борби. Ништа нам није преостало морали смо да чекамо. Попели смо се са доктором да заједно чекамо. Док смо седели и чекали, појави се докторка Драгана и ничим изазвана почиње да коментарише да није ништа страшно, да се то дешава, да смо ми довели болесно дете, а такође, и да је он потписао за себе и оца да је сагласан за сваки ризик који са собом носи интервенција. „Тачно“, рекох јој, „слажем са Вама, довели смо болесно дете да га лечите, а не да га убијете или осакатите, и сад нам лепо вратите исто такво дете какво смо довели. А што се тиче потписа боље да уопште нисте начели ту тему. Дали сте малолетном детету да потпише за себе и оца, поред оца који је пунолетан. Ја сам лепо то извукла из историје фотокопирала оверила у суду, па ако буде било потребе сигурно ћу то и употребити против Вас“. Поче она да виче да ја измишљам да је Милош 88. годиште, и да није малолетан. „Нажалост, докторка, изгледа да поред медицине, лоше стојите и са математиком. Милош јесте 88. годиште, али ће осамнаест година напунити тек у октобру“. Нисам сачекала њен коментар, само сам изашла из лекарске собе. Ближило се време да сиђемо у интензивну. Позвао нас је Топузовић да кренемо. Док смо ми сишли, васкуларци су већ стигли код Милоша и причали са њим. Били су задовољни, Милош је померао ногу, што значи да је одлука била на месту и да су периферни крвни судови почели да раде своје.

Нови проблем: крварење

Оно што је било за нас и Топузовића забрињавајуће то је крварење које је константно истог интензитета. Међутим, васкуларцима је то било апсолутно нормално. Упитах ја ко је од њих радио Милоша, ниједан од њих није, они су дошли у дневну смену и имали су обавезу да прате дешавање код Милоша. Рекоше да ће из сваке смене долазити неко од доктора све док то буде било потребно, и врло вероватно да ће и неко од три доктора који су радили интервенцију доћи и у приватној режији, па ћемо моћи да се информишемо. Дефинитивно са ногом  било је све како треба, али крварење не престаје. Дежурна докторка у интензивној нас позива да сиђемо код ње како би нам рекла да јој се ситуација никако не свиђа са интензитетом крварења код Милоша. Била је поноћ кад нас је позвала. Питамо како ми можемо да помогнемо. Међутим, нема одговора на наше питање. Све што је било у њеној моћи, она је покушала. До тог тренутка Милош је примио 46 јединица крви и послала је требовање за још две. Онда је почела да зове на осталим клиникама које имају интензивне неге не би ли јој неко од колега рекао да је имао такав случај. Ни после два сата покушавања и разговора са осталим колегама, не долази до решења, а васкуларци тврде да је то нормално. Докторка почиње да води рат са докторкама из центра и васкуларцима сматра да се не предузима све потребно, а да се сва одговорност сваљује на њу јер је она дежурна, а немоћна је без сарадње са осталима. Поново је питам ако сматра да ми можемо нешто да помогнемо или има било какав предлог, ми ћемо то и урадити. На то нас она пита да ли имамо ми неког ту у Београду, неку везу која би се заложила, вршила притисак да се реши ситуација, иначе изгубићемо дете, вероватно због решиве ситнице, јер можда може још четири јединице само да прими и више не. И опет нам време цури, опет је неко ту ко је вољан да помогне, а немоћан је као и ми. Питам ја докторку ако бих позвала нашег професора Перовића или директора Тиршове да ли би то помогло, или било ког она сматра, а не може да зове. Наравно да би помогло, али не можемо чекати да сване. Па нећемо ни чекати, одмах ћемо звати, поделимо се Зоран и ја ко ће кога звати да то брже иде без обзира што је било пола три ујутру ми смо имали слободу да сваког из Тиршове можемо да зовемо у било које време јер смо тамо провели шеснаест година. Наравно наши позиви су уродили плодом. Ми смо позвали наше докторе, Зоранова сестра је звала своје са Института за мајку и дете, они су звали своје колеге и за три сата сјатили су се и доктори и директори клиника. Само чувене докторке из центра се нису појавиле, ипак је то било доста рано за њих. И наравно кад се толико људи укључи, решење се пронађе. Сви су се усагласили да треба позвати трансфузиолога који ће сигурно зауставити крварење. Тако је и било. Кад је дошао доктор из центра за трансфузију, рекао је да ће за два сата зауставити крварење, само се морају набавати инјекције. Морали смо да сачекамо да се апотеке отворе како бисмо купили угурал, а доктор је написао налог да из главне клиничке апотеке донесе остатак који је неопходан да се споји са угуралом. Чим смо имали све потребно, доктор је направио коктел који је укључио Милошу, а морало се израчунати колико капи у минуту може да прими. После првих петнаест минута, интензитет крварења је почео да се смањује и тачно за два сата је престало. Наравно сви смо били срећни јер смо добили још једну борбу. Међутим, докторки Драгани се све то није свиђало и била је упорна да врати Милоша у Центар. Али начелница интензивне, докторка Филимоновић, која је обожавала Милоша, позове нас да нам то саопшти и тражи дозволу од нас да Милош остане ту код ње докле год се не опорави у противном не гарантује да ће у центру имати адекватну негу. Наравно ми се сложимо да треба да ту остане, свесни смо колико се ту доктори залажу за Милоша. Водиле су њих две рат око Милоша, али ипак је победила докторка Филимоновић. Било је ту свега и свачега у том њиховом ратовању. А ја уз све покушаје да стигнем до васкуларца који је оперисао Милоша, никако не успевам. Сестре из центра, које су се смењивале код Милоша, имале су изричиту наредбу да не смеју да нам кажу кад васкуларци долазе да обиђу Милоша. Милош није смео у интензивној да има мобилни код себе и никако није могао да нас обавести да је васкуларац у обиласку. Али наравно увек има неко ко је вољан да помогне. Тако сазнам ја да се доктор прво најави за које време стиже и онда сестра из центра силази код Милоша. Код следеће докторове посете сестра ме обавести да силази јер долази доктор, а остало је на мени како се снађем. Сачекам ја да она сиђе, па после кратког времена сиђем и ја неопажено дођем до ходника, видим да је доктор код Милоша, вратим се на почетак ходника и сакријем се у ормар. После краћег времена, чујем кораке како се приближавају искочим из ормара испред доктора и препаднем га. Нисам ни размишљала да ћу да препаднем човека јер је ту мрак. Извиним се ја, кажем да сам Милошева мајка и да није постојао други начин да ступим у контакт са њим. Питам ја за интервенцију, међутим, и он је био само дежуран који је био у обавези да обиђе Милоша, али да не постоји никакав проблем да дођемо сутра ујутру код њиховог шефа одељења доктора Марковића, који је оперисао Милоша. Он ће га позвати телефоном да сутра пре подне обави разговор са нама. Ето тако смо ми дошли до доктора Марковића, који је укупно скоро четири године пратио развој периферних крвних судова на тој нози и ништа није препустио случају. Милошево стање је варирало због вишка воде коју је имао морали смо да вршимо притисак на докторку Драгану да му се раде ванредне дијализе, вршили смо притисак да му се искључи имуно супресија, коју није ни требало да пије јер је трансплантирани бубрег извађен. Вршили смо притисак да му се укључи имуноглобулин како би могао брже да се опоравља. Све смо морали сами да гурамо, притискамо да претимо. А у свом том хаосу спопали су нас новинари из разних новина и емисија којих сам се једва отарасила, нико од њих није хтео да разуме да спашавате детету живот и да није време давати и њима простора за манипулације како би били читани или гледани.

Сучељавање

Крајем августа вратили смо се у Центар из Интензивне са Милошем, видно опорављеним. И докторка Благојевићка се вратила са одмора видно забринута кад су јој ујутру рекли шта се догодило Милошу није имала појма. Среле смо се на ходнику, ја сам излазила од Милоша, а она је ушла, донела му је поклон из Шпаније. Док смо се мимоилазиле, рекла мије да дођем после код ње да поразговарамо. Одговорила сам јој да немамо о чему. Онда кад је требало да разговарамо, она није хтела да дође на клинику иако сам објаснила њеном супругу колико је хитно и шта се догодило. Правдала се како је ујутру путовала, а позвала је докторку Драгану и она јој је рекла да је све у реду и да нема потребе да долази ни једног момента јој није рекла шта се догодило. Одговорила сам да ме не занима, звала сам је ја код куће, а не докторка Драгана. Тако смо се Благојевићка и ја заобилазиле у широком луку све време док смо били у центру. Стигао је и септембар, вратио нам се и професор Милутиновић, који је стално бежао од нас. Пустили смо га неколико дана, па смо га једног дана пресрели супруг и ја. Рекли смо му да то није лепо и да нема потребе да се тако понаша, да је Милош његов пацијент и да очекује да га његов доктор обиђе и да се распита како је. Истакли смо да нама објашњења сада ништа не значе и нема потреба да нам ишта објашњава, ми смо и без њега и Благојевићке успели да спасемо наше дете. Међутим, основни је ред да се јави и да се укључи да превазиђемо заједно и покушамо да поправимо нешто ако би се дало поправити. После тог разговора, створио се однос да све што је било у Милошевом интересу професор се максимално залагао да се то спроведе.

Проблеми око приступа за дијализу

Како се Милош дијализирао преко централног катетера, дошло је време да се уради фистула. И наравно поново креће рат. На јутарњем састанку они доносе одлуку ко ће урадити фистулу и заказују и стављају га на листу. Дознајемо ми јер већ увелико имамо доушнике. Одмах зовем доктора Пеђу код нас на дијализи да разговара са доктором Животом око Милошеве фистуле шта препоручују , и евентуално хоће ли доктор Живота да уради Милошу фистулу. Доктор Пеђа је обавио разговор, доктор Живота не одбија да уради, али пошто смо већ у Београду, било би паметно да искористимо, и ту одрадимо или евентуално код Делића у Ћуприји. Одлазимо супруг и ја код проф. Милутиновића са једним јединим питањем колико успешних фистула је урадио доктор коме је додељен Милош. Милутиновић хвали доктора, као дипломирао је са десетком тралала, ја га прекидам и питам: колико? Добијам одговор делимично. Не постоје делимичне фистуле или раде или не раде. Кажемо му да не долази у обзири и напомињемо да како зна и уме откаже интервенцију и скине Милоша са листе, уопште нас не занима како ће то извести, а ми ћемо наћи доктора који ће урадити фистулу. Питао нас кога имамо на уму и да ли смо већ разговарали са неким, рекох му да ће Кузмановић радити. Нисмо разговарали, али ће он радити. На то нам он каже да Кузмановић не ради годинама фистуле. Рекох му да знам да не ради, али такође знам да их је урадио на стотине и да ће сигурно нама изаћи у сусрет. Професор је успео не знам како код директора клинике да обустави Милошеву интервенцију. Ми смо се са Кузмановићем договорили пристао је без проблема, једино није могло да се ради на васкуларној јер се већ неколико година тамо не раде. Договорили смо се да ће се радити у центру да он каже ког дана, а ми ћемо обезбедити салу. И тако је и било – ми притиснемо професора да регулише салу да буде слободна. Доктор Кузмановић дошао, урадио перфектно иако их није радио добрих осам године, ипак осећај није изгубио, а Милош има јединствену, урадио му је на палцу. Наравно пре првог буђења, договорили смо се да прво идемо код њега да обележи и ни случајно пре двадесет и првог дана не дозволимо да се боде. Међутим, како се фистула лепо развијала, запели они да га боду, па то ти је, јер треба пласирати нови централни катетер, па да га не муче наводно. Међутим, како им иначе нисмо веровали, скупимо се и одемо код Кузмановића. Наравно он лепо напише да се фистула не сме дирати. А усмено нам каже да ће он доћи кад буде требало да се проба. Тако је Милош морао да истрпи замену катетера који му је служио још само три дијализе и после је почео да користи фистулу. А хвала богу користи је и дан-данас.

Немогућност изласка

Како смо већ све доводили на место колико је то било могуће, полако смо се припремали да напустимо центар, и кад год би споменули да треба да нас пусте да идемо кући, нико од њих није реаговао. Била сам у сталном контакту са нашим доктором Пеђом, тражила сам и његово мишљење да ли је сагласан да дођемо и да ли Милош може код нас неометано да се дијализира. Одговор је увек био – ако сматрате да сте све позавршавали – знате да сте овде добродошли. Свануо је дан Милошевог рођендана, пунио је осамнаест година, ми смо већ звали наше да дођу по нас тог дана иако отпуст није ни био на видику. Покушасмо ми да се некако договоримо да нас отпусте, али нико не би заинтересован за наше жеље. Договоримо се да чим Милош заврши дијализу, ми кренемо кући. У међувремену се поквари апарат, дође мајстор да га поправи. Било је 9 кад је дошао, а у пет поподне га још није поправио. Опет ја зовем доктора Пеђу, испричам у кратким цртама шта се дешава, питам сме ли Милош без дијализе до сутра ујутру да кренемо кући. Нама наш драги доктор Пеђа даде благослов да кренемо кући и да ће Милоша ујутру у седам чекати спреман апарат. Тако док смо ми скупљали ствари да кренемо, сестре су викале: „Где ћете, чекајте сад ћемо да га укључимо, па нико вас није пустио да идете ми ћемо имати проблем?“ Нисмо се више окретали, ниједно од нас. Били смо сигурни да ћемо их ујутру обрадовати кад буду видели да породице Ђошевски више нема у Центру.

Било је ту још много тога. За мене је и ово превише, јер док сам писала, морала сам све поново да преживим, и верујте да је јачина емоција била истог интензитета, као и тада.

.

Снежана Ђошевска

(текст је пренет из „Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних болесника Србије, опрема редакцијска)

.

.

            Milos1            Milos2           Milos3

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

Advertisements

Sašina priča: Zašto biti na dijalizi znači biti otpisan?

Priča koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim:

Saša Davidović: Zašto biti na dijalizi znači biti otpisan?

d.sasa

Poštovani SVI:

Zovem se Saša.

Aleksandar, Saša, Davidović.

Već sam postavljao pitanja na ovom sajtu i dobijao sam adekvatne odgovore.

Zato reših, hajde da i ja ispričam svoju životnu priču, nemam šta da izgubim…

Imam 37 godina, na dijalizi sam od 2012. godine…

Tačno pre pet godina, pre početka lečenja hemodijalizama, došao sam u Klinički Centar Niš radi operativnog formiranja AV fistule.

Doktorka Snežana Aradcki je pokušala da mi operacijom napravi AV fistulu, na tipičnom mestu, na levoj podlaktici, pored zgloba sa šakom, kako oni kažu „levo radijalno“.

Uradila je to bez prethodnog snimanja krvnih sudova kolor-doplerom. Protoke i obim krvnih sudova doktorka je proveravala palpacijom.

Fistula, naravno, nije uspela. Radila je pola sata i stala.

Morao sam da primim CVK (centralni venski kateter) u vrat, sa desne strane, jer su mi vrednosti ureje i kreatinina već bile jako visoke i bio sam u acidozi srednjeg stepena.

Prošlo je to kako je prošlo …

Posle toga mi je gore navedena dr. Aradcki ponovo palpacijom proverila krvne sudove u kubitalnoj (lakatnoj) regiji i nekako mi napravila fistulu, koja je (nekako) radila 2 godine.

U toku dijaliznih tretmana sam obično kao antikogulant primao heparin, ali u toku 2014. godine odjednom je nestalo heparina i cela klinika je primala fraksiparin (fraksiparin naravno dijalizni bolesnici obično nikad ne primaju, jer je dužeg delovanja, a i mnogo je skuplji, pa smo ga dobijali verovatno zbog „štednje“).

15. decembar 2014. godine nikada neću zaboraviti.

Došao sam na HD i pre tretmana sam se požalio sestri na bolove u predelu fistule.

Pipanjem smo utvrdili da ista ne radi, da je stala.

Otišao sam do sobnog lekara Dr. Mijomira Stojanovića i rekao sam mu za „problem“.

Umesto da me pošalje da snimim ruku i da pozove Dr. Aradcki, koja je po sitematizaciji radnih mesta morala biti stalno dostupna, da rešavamo „problem“, jer sam već od četvrtka bez dijalize, on me je samo ohrabrio i rekao: „Ne sekiraj se, naša doktorka Sneža je maher za te trombove, ne sekiraj se, idi kući i dođi u ponedeljak”(?!).

Ja naravno, neiskusan, poslušao sam savet lekara, jer tada nisam znao da što se duže čeka na intervenciju šanse da će operacija uspeti su sve manje, jer se tromb organizuje, učvršćuje, i sve ga je teže ukloniti.

Otišao sam kući spokojan, da čekam ponedeljak.

U ponedeljak ujutru sam se javio Dr. Aradcki, ona naravno, opet bez snimanja, svojom oprobanom metodom palpacijom, utvrđuje mesto gde je tromb i kaže: „Legni, brzo ćemo mi to da sredimo.”

Legao sam na operacioni sto, ali se to brzo uklanjanje tromba malo produžilo, na skoro čitavih tri sata.

Kada sam ustao sa opreracionog stola imao sam zanimljiv prizor: leva ruka mi je skroz isečena, na četiri mesta imao sam tri mala reza i jedan veliki, ruka mi je presečena skoro na pola…

Pitam doktorku, šta je ovo?, a Dr. Aradcki kaže: „nemaš krvne sudove, stavila sam ti protezu, tj graft dužine 20 cm, ne sekiraj se, to će sutra ujutru odma’ da se bode.”

Vratio sam se da sačekam to jutro, da vidimo šta će da bude, jer već četvrti dan sam bez dijalize.

Došlo je i to jutro, i sestre su naravno odbile da bodu tu ruku, jer je ona u toku noći natekla i uvećala se za duplo.

Sestre su rekle: „Sačekaj do sutra da se ruka malo smiri, pa ćemo sutra popodne…

Do sutra je ruka još više otekla i u toku noći sam imao strašne bolove, nepodnošljive…

Peti dan sam bez dijalize.

Došla je i popodnevna smena, gledaju: ruka natečena, veća za pet brojeva, ne vidi se ništa sem otoka, nema ni govora o bodenju.

Šesti dan bez dijalize sam preležao na odeljenju intenzivne nege.

Niko ništa nije govorio o dijalizi, samo su mi davali lekove protiv bolova.

Sedmi dan bez dijalize.

Ujutro dolazi konačno Dr. Aradcki i kaže: „Kako ne možete da bodete?! Ako ne možete da bodete treba da date otkaz!!”

Sestre su se zgledale i ćutale pred nadmenom doktorkom.

Legao sam na krevet i Dr. Aradcki je počela lično da pokušava punkciju grafta.

Bili su svi prisutni.

I sadašnja direktorka „klinike“, Dr. Radmila Veličković.

Doktorka je onako nateklu ruku rešila da ubode, lično.

Uzela je prvu iglu, ubola, nije išlo…  Šta najčešće slušamo u HD salama1

Druga, neće…

Treća, neće…

Četvrta, neće…

(Ruka je pre pet dana ušivena, konci nisu skinuti, još je žuta od joda).

Peta igla …

Pucaju šavovi gde je zašivan graft, počinje da lipti krv na sve strane, sestra posušuje gazom ispucalo mesto, doktorka uzima šestu iglu, bode, i kaže: „Pa šta ako neće, primiće kateter, pa šta?!”

Oko 12 časova šalju me na plasiranje CVK katetera na desnu stranu vrata.

U Nišu se posle plasiranja CVK ne snima položaj katetera nego Dr. Aradcki to plasira pod prstima, palpacijom, i to se posle i ne proverava gde je otišlo.

Posle „plasiranja“ katetera počeo sam da krvarim iz ubodnog mesta, tokom cele dijalize krv mi se slivala niz leđa, sestre su mi to povremeno brisale.

Završio sam HD oko 16h i spušten sam na odeljenje. Ubodno mesto i dalje krvari.

Na „intenzivnoj“ nezi nema nikog.

Dežuran je Dr. Goran Paunovic, nefrolog.

Sestre koje su me dijalizirale sišle su da mi pomognu da zaustave krvarenje.

Za njima je došao Dr. Mijomir Stojanović (po struci anesteziolog) i kaže:

„Šta ste se skupile oko njega, pa šta ako krvari, nek’ krvari, jedan li je ovde umro, pa šta ako umre?!”

Po naređenju doktora, sestre su otišle.

Oko 20h došao mi je otac sa bratom u posetu i nekako su uspeli da nađu dežurnog lekara, Prof. Dr. Stevu Cukuranovica.

Ovaj, kad je video o čemu se radi, zvao je Dr.Aradcki da dođe.

Došla je oko 23h i davanjem adrenalina uspela je nekako da zaustavi krvarenje.

Preživeo sam.

Evo i drugog dela priče.

Plasirani graft je i dalje bio pod otokom. Počeli smo da ga punktiramo posle otprilike mesec i po dana od ugradnje.

Ali, odmah posle četvrte punkcije ponovo su počeli „problemi“.

Loše plasirani graft je imao segmentnu trombozu (imam snimak i izveštaj radiologa) i na nekim mestima uopšte nije bilo mogućnosti da se punktira.

Počeo je pakao.

Svaku HD sam imao po četiri-pet uboda. Nismo mogli postići protok krvi veći od 200 ml/min, a kad nekim čudom bude do 260 ml/min, ja sam presrećan.

U toku dijalize krv pored ubodnih mesta na graftu curi sa strane…

Lekari na to kažu: „Pa šta, to nije mnogo krvi.“

Nekako je išao život i sve sam to podnosio.

Više puta smo se i ja i moj otac obraćali doktorki Aradcki, jer se tokom dijalize uočavala velika recirkulacija krvi.

Recirkulacija je prvo bila 23%, zatim je došla i do 41% (sve sam slikao mobilnim telefonom, imam dokaze), počeo sam da osećam malaksalost, mučninu, nagon na povraćanje, kreatinin mi je bio preko 1200 µmol/L, urea posle dijalize 16 mmol/L.

Na sve to je Dr. Aradcki rekla: „Ma aparat ne meri dobro.“

Tražio sam uput za Beograd, na VMA i jedva ga dobio.

Očekivao sam da će neko od lekara da mi zakaže pregled tamo, ali oni su me bacali kao ping-pong lopticu od jednog do drugog, a ja nisam znao da se je „KC Niš“ proglasio „tercijernim nivoom zdravstvene zaštite“ i da njegovi lekari ne mogu da zovu VMA jer su to institucije u istom rangu.

Kada sam 23.septembra 2015. godine došao na HD prišla mi je glavna sestra dijalize Zagorka Sladojevic, da me punktira. Počela je, prvi ubod ne ide, drugi ne ide, treći ne ide, četvrti ne ide …

Otišla je po Dr. Aradcki, ali je ona odbila da dođe i da pogleda „problem“..

Kada je ubola i peti ubod, započela je dijalizu, ali nije išlo dugo i bacili su ceo sistem pun krvi, namontirali su drugi, ‘ajde da probamo jos jednom, slede još dva uboda, hemodijaliza ponovo počinje, ali arterijska igla vuče krv a vena neće da prima…

Počinjem da osećam veliku mučninu i gađenje, bacaju mi i drugi set pun krvi… ja besan otrčim do kancelarije direktora, sa sve iglama u ruci, u čarapama, naiđem na Dr. Karolinu Paunkovic (načelnica) i Dr. Mijomira Stojanovica, oni odmah pozivaju obezbeđenje, kao da ću ja polu-mrtav da njih isprebijam…

Došlo je obezbeđenje, čovek vidi ja ležim u sobi, krkljam, jer su me položili na prvi krevet, a čuvar kaže: „Pa on leži miran.“

Kasnije se pojavljuje i Dr. Aradcki i kaže: „Pa, ja sad tu ništa ne mogu.”

Posle bačena dva seta krvi, onakvog izmrcvarenog su rešili da me pošalju kući i da dođem sutra na HD.

Šta ću, prihvatam i to, pozvao sam taksi, došao kući i vidim da je fistula, tj graft, stao, ne radi više uopšte.

Vratio sam se sa roditeljima i bratom ponovo do dijalize, da vidimo šta ćemo…

Umesto da me prime u bolnicu, da primim krv ili da budem pregledan, Dr. Mijomir Stojanovic je bio ljut i počeo je da galami:

„Pa šta je, što ste došli? Idite kući i dođite sutra! Pa šta ako ne radi fistula, to će sutra doktorka Aradcki da sredi, ona je najbolji stručnjak za to, odavde pa do Beč, nema šta ja da te pregledam, dođi sutra!”

Ja sam se pokupio i otišao kući.

U toku noći sam rešio da idem na VMA u BGD i krenuo sam sa ocem, autobusom, za Beograd.

Stigli smo na VMA, ali nisam primljen na odeljenje vaskularne hirurgije jer nisam imao zakazan termin.

Otišao sam u hitnu službu, dežurni je bio vaskularni hirurg Dr. Zaric. Primio me i rekao: „Ništa ne znam, da vidimo prvo analize. Sestra mi uzima krv i posle pola sata stižu mi nalazi: kreatinin 1704 µmol/L, ureja 33 mmol/L, krvna slika: 80 Hgb, loše…

Ja pitam: „Šta ćemo, hoću li natrag za Niš?“

Doktor mi reče: nećeš uspeti da stigneš ni do stanice – dao mi je CVK kateter, neotpakovan, u ruke i rekao: idi odmah gore da ti to stave i na dijalizu.

Otišao sam na odeljenje, dobio CVK na desnoj strani vrata i odrađena mi je dijaliza.

Preživeo sam.

Na VMA sam proveo 24 dana čekajući na red za fistulu.

Nema šta, radi se po propisima: dopler krvih sudova svakom pacijentu, sve po PS-u (Pravilo Službe).

Ali, tokom čekanja, tih 24 dana nisam dobijao preparate gvožđa ni eritropoetina, jer sam civil, oni su samo zaduženi za vojne osiguranike.

Posle 24 dana urađena mi je fistula.

(U toku čekanja, od katetera na desnoj strani dobijem sepsu, pa je isti morao biti izvađen i plasiran mi je novi, na levoj strani vrata, 12. oktobra).

Krvna slika, hemoglobin 82, vraćen sam za Niš, ali sada u Nišu nema eritropoetina, nestašica…

Uspem da nađem Rekormon, i kupim, o svom trošku (naravno, kasnije su mi refundirali u KC Niš) čekam sazrevanje fistule, dva meseca…

Naravno, sve vreme nosim kateter…

Posle dva meseca fistula radi, ali sad u Nišu neće da mi je punktiraju !!!

Dr. Aradcki neće ni da pogleda, ono što ona nije radila nju ne iteresuje!

(Inače, Dr. Snežana Aradcki je urolog po struci, ali radi na poslovima vaskularnog hirurga, radi fistule, faktički je rukopoložena).

Dobijam predlog od glavne sestre Zagorke Sladojevic da idem za BG na VMA, da oni snime ruku i da nacrtaju flomasterom gde da se fistula bode ambulantno.

Naravno, ja odbijam taj predlog, uzimam uput za stacionarno lečenje i eto me ponovo na VMA.

Još 20 dana hospitalizacije.

Desna ruka mi je snimana kolor-doplerom i davala je zadovoljavajuće parametre. Pokušane su dijalize kombinovanim pristupom, arterija igla a vena kateter. Vraćen sam za Niš 18. decembra, sa preporukom da čekam, da će se fistula razviti.

U Nišu su pokušali više puta punkciju, ali bezuspešno: krenu dve dijalize, pa stane, pa tako nekoliko puta.

Fistula je stala 23. marta.

Konačno.

Još uvek, i dan danas, već 7,5 meseci se dijaliziram preko CVK…

Rezultati su mi jako loši: kreatinin pre dijalize 1400 µmol/L, urea 18 mmol/L, imam veliki fosfor 2,45 mmol/L, ogroman kalcijum 2,75 mmol/L, jako loše se osećam …

Još uvek nisam uspeo da uradim fistulu.

Na VMA ne primaju. Čekam u Nišu. Na novoj klinici su počeli da rade vaskularci fistule. Ako preživim, čućemo se i dalje.

To je moja priča.

Za sve što sam ispričao imam otpusne liste, izveštaje lekara, kolor dopler nalaze i fotografije.

(Ime, prezime, telefon i sve ostale podatke spreman sam dostaviti na zahtev, svakome).

Mislio sam da ako je neko dijalizni bolesnik, da to ne mora da znači da je otpisan, da svi mogu da ga „puste niz vodu“…

To sam mislio …

A sad znam da je to istina.

U Nišu se 230 pacijenata dovoze na HD sa dva dotrajala kombija…

Koga je briga?

Dijaliza ide u četiri smene.

Dolaze ljudi iz Aleksinca, iz Soko Banje, … iz raznih mesta … Ne može da se diše…

Nema ni flastera, pacijenti kupuju krep traku za krečenje (!) da bi se lepili …

Živim u stanu od 35 kvadrata, teraju me da idem na peritoneumsku dijalizu, ali nemam gde ni da stavim materijal…

Imam oca i majku od po 80 godina, ko će koga da gleda, kad ja imam 37 godina …

Lekari nisu našli za shodno ni da mi odrade one preglede za transplantaciju, pa da se za ovih 4 godine barem nađem na listi za transplantaciju bubrega, što bi mi bila jedina šansa da preživim…

Kome se obratiti za pomoć?
U Nišu, od kada su počeli raditi fistule na vaskularnoj hirurgiji ja evo čekam već mesec dana…

Vidim otuda izalazi pacijent sa fistulom, priđem mu i kažem: „Vi ste na dijalizi, nisam Vas viđao?“

A on mi odgovara: „Ma jok, uradio sam je iz predostrožnosti, ako zatreba.“

A ja sa kateterom 7,5 meseci čekam …

Takvi su naši prioriteti …

Lagano umiranje …

Sramota je da se u 21. veku ubijaju mladi ljudi zbog nečije trivijalne sujete i nestručnosti…

Imao sam posao i izgubio sam ga, jer ne mogu sa kateterom u vratu da radim nikakav posao…

Bavio sam se sportom, igrao sam aktivno stoni tenis, sada više ne igram, jer su mi upropastili i ruke i život…

Jedino što mogu da čekam je da umrem, ali i to ne mogu na miru…

Više mi nije ni do čega…

Ne mogu više da obijam pragove lekarskih kancelarija i da molim za usluge koje su im u opisu radnih mesta i za koje primaju redovnu platu, koja nije ni toliko mala…

Više nemam snage da se borim, jer je i borba besmislena…

Sve što je bilo do mene uradio sam, sad jedino mogu da umrem…

Sve što sam naveo mogu da potvrdim pod punom moralnom, materijalnom i krivičnom ogovornošću i validno pečatiranim izveštajima institucija i lekara gde sam se lečio, a imam i fotografije i druge dokaze.

Ne zamerite …

.

.

d.sasa.23@gmail.com

.

.

                   unnamed, moja ruka1          unnamed, moja ruka2          unnamed, moja ruka3

                                       unnamed, efikasnost moje dijalize                   unnamed, moja recirkulacija

.

===========================================

Picture1b===========================================

Kako pospremiti kateter posle hemodijalize

Kako se konzerviše hemodijalizni kateter posle dijalize

Poštovani čitaoci,

posle velikog interesovanja na koje su naišli naši dosadašnji tekstovi o krvnim pristupima za dijalizu, odlučili smo otvoriti još jedno pitanje iz te oblasti. Kako se centralni venski kateter posprema posle završenog tretmana? Doktori i sestre to zovu: konzervacija katetera. Ili konzervacija kanile. Nama to konzervisanje suviše vuče na zimnicu, na tegle, na hranu, pa smo taj izraz želeli da izbegnemo. Ali, stoji činjenica: u dijalizne katetere se posle upotrebe mora ubaciti neki konzervans. Neka hemikalija koja će sačuvati kateter, kako bi se isti mogao koristiti i za naredni tretman. Kad se kaže sačuvati, misli se na sačuvati od infekcije, od naseljavanja bakterija u njemu, i od zapušavanja. Bakterije koje u kateter prodru najčešće sa kože, iz okoline, kada se jednom nasele u unutrašnjost katetera odatle se tokom hemodijalize rasejavaju po celom organizmu i tako nastaje: sepsa. Stanje opšte zaraze celog organizma. Stradaju srčani zalisci, mozak, jetra, pluća, svi vitalni organi, kao i udaljena tkiva: mišići, kosti, zglobovi, sve.

Pravilno pospremanje katetera posle dijalize osigurava dakle, manje troškove pacijentu i bolnici (jer se isti kateter može duže koristiti) , a istovremeno spašava pacijenta brojnih zdravstvenih rizika, često i smrtonosnih infekcija, bolničkog ležanja i dodatnih intervencija. Pošto doktori i sestre, očigledno ne posvećuju dovoljno pažnje ovom problemu, moraćemo sami da ga izučimo i da sami zahtevamo mere i postupke od kojih zavisi naše zdravlje i naš život.

CVK za primer

Posle završenog tretmana obavezno se oba lumena katetera (arterijski i venski) properu sa sterilnim fiziološkim rastvorom, da se očiste iznutra od krvi. Zatim se pristupa konzervaciji katetera. Sredstvo i metod konzervacije određuje nadležni lekar, a sprovodi medicinski tehničar. Bez obzira koje sredstvo se ubacuje u kateter, količina tog sredstva mora biti onolika koliko piše da je lumen katetera. Ta brojka je čak i ugravirana i na arterijskom i na venskom kraku katetera, da ne bi došlo do grešaka. Dozvoljeno je i da volumen punjenja katetera konzervansom bude malo veći od propisanog volumena kraka katetera, kako bi se osiguralo da konzervans dospe u svaku rupicu katetera. Kao konzervansi mogu se koristiti sledeći rastvori:

  1. Standardni heparin

  2. Heparin, različitih koncentracija

  3. Citrat 4%

  4. Enzim

  5. Antibiotici

  6. Mešavina: antibiotika + heparin

  7. Mešavina: antibiotika + heparin + citrat

  8. Mešavina: antibiotika + heparin + citrat + enzim

  9. Fiziološki rastvor

  10. Mešavina drugih supstanci

Sad ćemo o svakom od ovih načina reći nekoliko rečenica, ostavljajući našim čitaocima ili korisnicima katetera da sami procene koje bi za njih sredstvo bilo najpoželjnije. Kad kažemo najpoželjnije, polazimo od činjenice da kod nas, u praksi, se koristi samo jedno sredstvo.

1.)    Standardni heparin

Kod nas, kao što znate, najčešće, i skoro jedino, se koristi standardni heparin. Skoro svi dijalizni centri, bolnice i klinike, koriste ovo sredstvo za konzervaciju katetera, kao što se to radilo i pre 100 godina (heparin se u dijalizi koristi od 13.01.1928). Toliko o usavršavanju naših nefroloških stručnjaka u zemlji i inostranstvu i primeni savremenih metoda lečenja u oblasti dijalize. Kad se kaže standardni heparin, misli se na takozvani nefrakcionisani heparin u ampulama, gde svaka ampula obično sadrži 5000 internacionalnih jedinica (IU) heparina u 5 ml rastvora ili su te ampule od 1 ml a sa 1000 IJ heparina.

U svaki krak dijaliznog katetera potrebno je ubaciti vrlo malo (1-2 ml) heparina, tačnije: onoliko koliko piše na tom kraku katetera. U venski krak se obično stavlja 0,1-0,2 ml više, jer se taj krak otvara na vrhu katetera, tj. nešto je veće zapremine od arterijskog dela katetera. I to je sve. Pre ponovne upotrebe katetera, taj se heparin izvuče špricem i baca se.

Heparin je kisela materija, negativno naelektrisana, glukozoaminoglikanski ugljeni-hidrat, koji se dobija iz pluća svinja ili goveda, a koristi se za sprečavanje zgrušavanja krvi. Deluje udruženo sa antitrombinom III, sprečavajući dejstvo trombina i faktora koagulacije Xa (a manje i XIIa, XIa i IXa). Stimuliše i enzim lipazu, koja razlaže lipoproteine (masnoće) u krvi. Faktori upale vezuju heparin i smanjuju njegovu efikasnost.

Heparin-mala-ampVeliki broj lekova pojačava dejstvo heparina, a posebno drugi antikoagulantni lekovi i analgetici, tj. lekovi protiv bolova: diklofen, brufen, indometacin, ketonal, analgin, novalgetol, i mnogi drugi. Takođe, i neki vitamini i biljni preparati, iz slobodne prodaje, takođe mogu pojačati dejstvo heparina. Glavna neželjena dejstva su mu krvarenje i trombocitopenija (smanjenje broja trombocita u krvi), ali može izazvati i alergijske reakcije (svrab, otok, crvenilo, ospu, itd), hiperkalijemiju, osteoporozu i supresiju lučenja aldosterona.

Krvarenja mogu biti iz nosa, iz desni, iz želuca, iz creva (tamna stolica), pod kožom (hematomi), u mokraći (hematurija), itd.

Heparin se ne daje tokom dijalize pacijentima koji imaju bakterijski endokarditis ili perikarditis, preterano visok krvni pritisak, krvarenja iz želuca ili iz creva, hemofiliju (bolest krvi), svežu povredu ili operaciju, jetrenu slabost ili menstrualni ciklus. U ovakvim situacijama, treba biti oprezan i pri ubacivanju heparina u dijalizni kateter, jer nepažljivim rukovanjem kateterom ili popuštanjem klema na kateteru, sav heparin iz kanile može dospeti u cirkulaciju pacijenta.

Ako se bilo kojim slučajem predozira heparin, pacijentu se daje protiv-lek: protamin. Protamin-sulfat se daje u sporoj infuziji (ne brže od 1 mg/min) a doza se podešava po šemi: 1 mg protamina na 100 jedinica datog heparina. Obzirom da je vreme iščezavanja heparina oko 60 minuta, potrebno je dozu protamina podesiti prema količini heparina za koju se očekuje da je još u cirkulaciji, a ne za ukupno datu količinu.

Heparin itekako može biti zagađen bakterijama, tokom same proizvodnje. Slučaj masovnog trovanja heparinom (uključujući i 81 smrtni ishod) desio se 2007. godine, a krivac je naravno bila velika multinacionalna dijalizna korporacija. Nije Fresenius, ali jeste njemu slična kompanija koja i danas u našoj državi zauzima vrlo visoko mesto u raspodeli dijaliznog tržišta.

2.)    Koncentrovani heparin   Heparin-velika-amp

Osim heparina od 5000 IJ u 5 ml ampulama (ili 1000 IJ u 1ml), postoje i pakovanja koncentrovanog heparina sa 5000  IJ u ampulama od 1 ml, ili 25 000 IJ u 5 ml ampulama. U teoriji (u dijaliznim udžbenicima) i ovi rastvori (5000 IJ/ml) se mogu koristiti za punjenje lumena dijaliznih katetera, ali uz oprez da se taj heparin ne ubaci u cirkulaciju. Ako bi tolika količina heparina (preko 10 000 IJ) iz kanile bila otpuštena u krvnu cirkulaciju, mogla bi nastati ozbiljna krvarenja.

Galenika proizvodi i ampule sa čak 5000 IJ heparina u samo 0,25 ml. Naravno da se ovi koncentrovani heparini ne bi smeli upotrebljavati za konzervaciju kanila, ali su greške moguće.

3.)    Citrat    Citra-lock1

Citrat se uspešno koristi kao antikoagulans zbog njegovog svojstva da veže kalcijum. A bez kalcijuma nema zgrušavanja (kalcijum je tzv. četvrti faktor koagulacijske kaskade). Ispitivanja su pokazala da ako nije bolji, onda nije ni lošiji konzervans od heparina, ali je sigurno jeftiniji, barem u inostranstvu. Potrebno je obratiti pažnju na koncentraciju citrata, koji optimalno treba da bude 4% rastvor. Nešto koncentrovaniji 30% rastvor se pokazao kao bolji konzervans, ali je i mnogo opasniji. Kada su se koristile visoke koncentracije (30% i 46,7%) citrata, pa ako je još došlo i do curenja tog rastvora iz katetera u levu srčanu pretkomoru, onda su nastajale teške srčane aritmije zbog naglo izazvane hipokalcemije (sniženja kalcijuma u krvi). Takvi slučajevi su registrovani u SAD 2000. godine, posle čega je FDA zabranila sve veće koncentracije citrata, a dozvolila je korištenje samo 4% rastvora. Hipertoni citrat (46,7%) može dovesti i do precipitacije proteina u kateteru i do embolije pluća.

Zato pacijenti u Srbiji koji imaju dugotrajne Hickman katetere preferiraju preparat u kojem su kombinovani 4% citrat i taurolidin (antimikrobni agens). ⌈Da bi izbegli potencijalno reklamiranje medicinskih preparata ne volimo da pominjemo fabričko ime lekova, ali radi sprečavanja zabune ovaj preparat: Taurolock™, moramo pomenuti, jer ga dosta pacijenata u Srbiji poznaje i koristi upravo pod tim imenom⌉. Tauroloka ima 4 vrste. Osnovni preparat možete videti na slici dole levo.

Taurolock   TauroLock_HEP500  TauroLock-U25000IU

Već gotovi preparati citrata i taurolidina uz dodati im heparin, zovu se Taurolock-Hep100 i Taurolock-Hep 500, i oni sadrže 100 ili 500 IJ heparina po 1 ml, a za dijalizne pacijente se preporučuje upravo ovaj sa 500 IJ/ml heparina, uz napred navedene supstance (slika gore, u sredini).

4.)    Enzim    Urokinase_60000IU

Od enzima za konzervaciju kanila, najduže su se u upotrebi zadržali preparati  urokinaze. Urokinaza je enzim koji aktivira plazminogen (belančevinu u krvi) i pretvara je u plazmin, koji posle toga počinje da razgrađuje fibrinske niti u trombima (ugrušcima) u degradacijske produkte (FDP) i tako razlaže krvne ugruške, pravi trombolizu. Nije mnogo selektivan enzim, pa razlaže i fibrin koji je povezan u tromb, ali i onaj koji nije. Alteplaza o kojoj smo pisali u postu Kako otpušiti hemodijalizni kateter  je sličnog mehanizma dejstva, ali je mnogo selektivnija, razlaže uglavnom samo fibrin u ugrušcima. Urokinaza se prodavala kao preparat Abbokinase-OpenCath ili kao preparat Kinlytic, ali za konzervaciju kanila danas postoji samo kombinacija 4% citrata, taurolidina i urokinaze, poznata pod nazivom Taurolock-U25000 (na slici gore iznad, krajnji desno).

5.)    Antibiotici

Antibiotici za konzervaciju kanila se ne koriste preventivno, niti samostalno, nego najčešće u slučaju dokazane infekcije i već započete intravenske primene antibiotika. Ne bi trebalo da stoje u kateteru duže od 48h. Posle tog vremena potrebno ih je zameniti ili primeniti neki od prva 3 konzervansa sa liste. U 2/3 slučajeva antibioticima se efikasno rešava infekcija ili bio-film stvoren na unutrašnjosti katetera. Antibiotska konzervacija katetera je najefikasnija kod infekcije sa Staphylococcus epidermidisom (75%), ili gram.negativnim bacilima (87%), a najmanje je efikasna kod infekcije sa Staphylococcus aureus (40%), za koga se i ne preporučuje.

Na slici dole (preuzeto iz Daugirdasovog priručnika) dat je spisak svih antibiotika koji se mogu koristiti u konzervaciji kanile, a izbor vrste antibiotika će zavisiti od uzročnika infekcije. (Najčešći uzročnici su bakterije iz roda Staphylococcus epidermidis (40%) i Gram-negativni bacili).

Konzervacija CVK antibioticima

Svi navedeni rastvori antibiotika mogu se davati sami ili uz dodatak heparina (2500-5000 IJ/ml) ili 4% citrata. Izuzetno, ako su periferne hemokulture negativne, a infekcija postoji samo u kateteru, može se primenjivati samo antibiotska konzervacija kanile tokom 10-14 dana. Duže ubacivanje antibiotika u kanilu moglo bi dovesti do porasta rezistentnih sojeva mikroorganizama.

Kateter se uvek mora ukloniti ako je inficiran sa uzročnicima tipa Staphylococcus aureus, Pseudomonas sp., ili Candida.

Pacijenti koji su inficirani sa Gram-negativnim bacilima osim Pseudomonasa ili koagulaza negativnim kokama, osim Staphylococcusa, a kod kojih posle 2-3 dana sistemske terapije antibioticima dolazi do pobošljašanja (a nemaju ni metastatskih infekcija), kod njih se može nastaviti iskustvena antibiotska terapija, a bez uklanjanja ili zamenjivanja katetera. Iskustvena (empirijska) terapija podrazumeva antibiotike: vankomicin (protiv koagulaza negat.koka) i cefalosporine III generacije, carbapenem ili beta-laktamaze (protiv gram-negat. bacila). Pacijenti zaraženi sa vankomicin-otpornim (VRE vankomicin-rezistentnim) enterokokama treba da primaju daptomycin 6 mg/kg posle svake dijalize (4-6 nedelja) ili linezolid, 600 mg svakih 12h.

6.)    Kombinacije

Postoji mnogo kombinacija gore navedenih supstanci za konzervaciju hemodijaliznih katetera. Izbor određuje lekar na osnovu poznavanja stanja pacijenta. U svakom slučaju uvek se instilira ona zapremina koja je naznačena na lumenu svakog kraka katetera, bez obzira što ubačeni rastvor sadrži kombinciju više supstanci. Potrebno je voditi računa i o kompatibilnosti pojedinih supstanci. Poznato je recimo da antibiotik vankomicin pokazuje znake nestabilnosti pri mešanju sa 4% natrijum-citratom.

Kombinacije-Ab-plus-heparin

Osim navedenih, u literaturi se mogu naći i noviji primeri kombinacija različitih supstanci za konzervaciju kanila. Tako su neki kombinovali heparin, citrat, etanol ili EDTA, plus antibiotik (jedan ili više). Ova kombinacija se pokazala posebno efikasnom u sprečavanju nastanka bio-filma na unutrašnjim površinama katetera. Najnovija je kombinacija citrata, metilenskog plavila i metilparabena (C-MP-B) za koju postoje saopštenja da je vrlo efikasna u sprečavanju infekcija katetera i stvaranja bio-filma u njemu.

Sterilni fiziološki rastvor se retko koristi kao konzervans za katetere, i to uglavnom kod osoba koje imaju poremećaj zgrušavanja krvi, pa im se zbog toga ne smeju primenjivati sredstva koja bi mogla doprineti krvarenju.

Na kraju, da bi dijalizni kateter bio kompletno pospremljen, osim konzervacije izabranim rastvorom potrebno je i sterilno ga previti, tj. zaštiti Tegadermom. Čak ni sa tegadermom pacijent ne sme uranjati u kadu ili bazen, a ako već mora da se tušira, to se može izvesti uz dodatnu zaštitu izlaznog mesta katetera. Tuširanje treba planirati da bude baš pre polaska na HD tretman, a odmah pri dolasku u HD centar pacijentu treba sterilno previti izlazno mesto katetera i staviti novi Tegaderm™ flaster.

Tegaderm

Sad kad sve znate o pravilnom pospremanju hemodijaliznih katetera nemojte se ustručavati da se i sami umešate o odlučivanje o istom. U protivnom, dobićete ono što je neki ekonomista, pravnik ili slični administrator na tenderu, odredio da vama sleduje. A taj isti birokrata će za sebe tražiti bolje. Toliko o pravdi, solidarnosti, jednakosti, stručnosti i humanizmu u domaćem zdravstvu.

.

DiaBloG -2016

.

_____________________________________________

__________________________________________________________________

_____________________________________________

Kako radi Frezenijus u Prijedoru: plati ili umri, pa idi negdje dalje od nas

Poštovani!

U vezi Vaših tekstova i Mučenik iz Banjaluke, mogu da kažem slijedeće:
Odnos prema dijaliznim pacijentima u banjalučkom dijaliznom centru je još i ”OK”, zahvaljujući “profesoru’ i Dr Beriću, ali u Prijedoru je KATASTROFA.

prijedor2

Na čelu Frezenijusa u Prijedoru su načelnik centra: Dr Lj.V. i glavna sestra Gorana (glavna sestra po svim pitanjima). A tamo je je prvo pitanje „MONEY“, odnosno pare, a za pacijenta ko ga „šljivi“ odnosno ko ga j***. Bitno je sve naplatiti i to unaprijed. A servis, to jest usluga, im je NULA (0,00).  A ako niste zadovoljni, pa idite negdje drugdje „nismo mi jedini“, pogotovo što niste „lak pacijent“, pa nek se drugi sa Vama zaje******.
To je lično iskustvo moje supruge i mene iz inostranstva!!!

Postovana gospodo!
Nema tu šta posebno da se priča. Ceo sistem im ne valja i nalazi se u rukama nekih privilegovanih doktora i sestara, koji su se ugurali u sistem i slijepo „poštuju“ norme onih koji su ih postavili na to mjesto, a o Hipokratovoj zakletvi nema ni pomena.
Po dolasku na dijalizu u Prijedoru odmah na vratima  smo dočekani sa pitanjem ko će to sve platiti (umjesto dobar dan, kako ste i sl), iako moja supruga ima BH državljanstvo.
Pošto nas je to emotivno pogodilo odmah smo rešili da sve platimo samo da otpočne dijaliza, jer se moja supruga loše osjećala.
Po pokušaju dijaliziranja došlo je do nemogućnosti priključivanja, jer je navodno jedna linija na trajnom kateteru zapušena. Reakcija dr V.Lj. je bila takva da je totalna neprimjerena ljekarskoj etici.

„Što si mi je doveo ovde da  mi umre, da sam znao ne bih vas nikako primio“ i to sve pred pacijentom koji je ionako bio uplašen. Na moje pitanje i šta sad, rekao mi je da je vodim gdje znam, da je on ne može priključiti.
U nemogućnosti da se vratim nazad našao sam se u vrlo neizjvesnoj situaciji, jer nisam znao šta da radim, a dalje odgađanje dijalize značilo bi smrt za moju suprugu. Nevjerovatno je da i sestra Gorana koja je cijelo vrijeme bila prisutna nije ništa pokušala, makar nekako da pomogne, u celoj toj situaciji. Ne, ona je ta ista osoba koja nas je  dočekala na vratima i pitala za novac.

i od goreg ima fresenius

Odmah nakon toga bez ikakve izvjesnosti krećemo za Klinički centar Banjaluka, i tamo poslije  mnogo muka i neizvjesnosti uspijevamo da upoznamo dr Berića koji uspjeva priključiti suprugu na dijalizu. Naravno i to je poslije plaćeno, ali je bitno da smo otklonili  smrtnu opasnost za suprugu.
Pošto i poslije toga supruga nije mogla imati uspješnu dijalizu u Prijedoru (iako je to najnoviji dijalizni centar u Republici Srpskoj), a osoblje vjeravatno nije ni želilo da se maltretira sa mojom suprugom, narednih mjesec dana bio sam prinuđen da je vozim za Banjaluku.

Odlazeći na dijalizu u Banja Luku upoznali smo svo osoblje i ono je uglavnom bilo OK. Posebno tu ističem “profesora“ kom sam zaboravio ime, i dr Berića, sa kojima sam često kontaktirao, kao i Sinišu koji je radio  u administraciji i odnosio se korektno prema nama. I ostalo osoblje puno je ljubaznije nego ono u Prijedoru izuzev nekoliko prepotentnih sestara.

Moj je dojam da u Prijedoru niko ništa ne radi osim ono što mora, a glavnu riječ vode dr Lj.V. sa sestrom Goranom, koji tamo vedre i oblače.

Prijedor1

Sa poštovanjem,

Baco K.!

(puna imena i prezimena, autora i lica pomenutih u tekstu, poznati redakciji sajta)

DiaBloG – 2015

 


.     .     .


.

dijaliza prijedor2

.     .     .

dijaliza prijedor

.     .     .


Intervju sa doktorom kurirom

Intervju sa doktorom kurirom

Poštovani čitaoci,

U nedeljnom izdanju dnevnog lista Kurir od 25.01.2015. godine, u njegovom „medicinskom“ dodatku koji se zove Dr Kurir, kao tema broja postavljeni su Problemi bubrežnih bolesnika u Srbiji. Ispod ovog nadnaslova plasiran je bombastičan naslov (u skladu sa imidžom tog lista):

Poražavajuće: godišnje umre 750 pacijenata na dijalizi.

Tekst je potpisala izvesna Ružica Kantar, koja je na jedan tas stavila izlaganje doktorke Snežane Gajić, nefrologa iz KBC „Dr Dragiša Mišović“, a na drugi tas je stavila izlaganje predstavnika pacijenata Dr Ljubinka Todorovića, pacijenta na hemodijalizi u Boru i predsednika udruženja bubrežnih invalida Srbije. Šta je Kantar pokazao, odnosno pokazala, možete videti i direktno, sa fotografije članka, koju prenosimo iz primerka kojeg smo uredno platili.

Ovo o plaćanju smo napomenuli, pošto se ceo tekst može naći i na internetu, ali mi prosto nismo mogli verovati da je to sve, ceo tekst?!

http://www.kurir.rs/zabava/doktor/porazavajuce-godisnje-umre-750-pacijenata-na-dijalizi-clanak-1666971

Ceo tekst, svi Problemi bubrežnih bolesnika u Srbiji svedeni su na 3, slovom i brojem: tri.

To su: fistula, prevoz, banja.

Pogledavši malo bolje taj medicinsko-prosvetiteljski zdravstveni dodatak uvidesmo da se ceo taj kurirski prilog sastoji od niza naplaćenih reklama za kojekakve čudotvorne preparate tipa: Herbamed, Asai Beri, Sibra 1990, Probotanic ulja, Aptamil mleko i ulje Ilang-langa. Toliko o brizi za zdravstveno prosvećivanje naroda ili o načinu da se ćapi još koji dinar hvaljenjem farmakoindustrijskih čudotvornih proizvoda („za 6 meseci 10 godina mlađi“).

Inače listovi tipa Kurformer su omiljena glasila svih naših vlastodržaca, pa su i za većinu naroda svakodnevna literatura. U situaciji kada se država dnevno zadužuje 9,5 miliona evra, kada има историјски буџетски дефицит од 300 милијарди динара; историјски спољни дуг од три хиљаде и 172 милијарде динара, губитак Народне банке Србије од 45 милијарди динара, када народ живи све лошије, сиромаштво све веће, плате смањене, а пензије опљачкане, ситуација у привреди све гора, радних места све мање, а народних кухиња све више, е у таквој ситуацији glavni društveno-politički problem naše države i tema broja dnevnog lista Kurir od 25.01.2015. godine, je: elitna prostitucija, svingeraj i striptiz barovi.

Čak se i ministar kulture oglasio izjavom da će taj list prijaviti kao pornografski.

Eto, poštovani čitaoci u takvom okruženju, nađoše se i naši, problemi na dijalizi.

Šta da se radi. Moramo prihvatiti realnost.

Tu smo – gde smo.

Iz ove kože se ne može.

Ipak, za nauk našim doktorima, našim predstavnicima pacijenata i našim novinarima, osećamo potrebu da im pružimo nekoliko objašnjenja:

Dijalizni kateter, plastična cev koja se hirurškim putem uvodi u stomak, blizu pupka, je kateter za peritoneumsku dijalizu, dijalizu u trbušnoj duplji, a vaskularni kateter, centralni venski dvolumenski kateter se postavlja u velike vratne ili preponske vene i služi za hemodijalizu. (Nauk: ne pristajte na intervju, ako vam novinari ne budu garantovali autorizaciju teksta koji će se pojaviti u javnosti).

Broj od 750 mrtvih godišnje na dijalizi, nije tačan. Nije ni naveden izvor, kako su uopšte došli do tog broja? Ne postoji nezavisna statistika niti izveštaji iz kojih se može saznati tačan broj umrlih na dijalizi, ali verujemo da je mnogo veći od priznatog. Opravdano se sumnja da medicinari u tu cifru ne računaju one koji su na dijalizi bili samo 3-6 meseci, a među tom grupom je najviše umrlih (početnici, sa kateterima). Dalje, ukupan broj pacijenata na dijalizi u Srbiji nije 4,5 hiljada – što svi godinama ponavljaju kao pijani, nego je preko 5,5 hiljada. Ali, kao što rekosmo: ovo je potpuno nesređeno područje srpskog zdravstva, te prave cifre niko živi ne zna.

O dijalizi u Kuriru 25.01.2015

A što se tiče problema dijaliznih bolesnika u Srbiji, evo napravićemo vam kratak rezime, listu do koje smo došli prelistavajući dosadašnje izjave, dopise, predavanja, tekstove i mišljenja na tu temu:

  • u dijaliznim centrima nema osnovnog sanitetskog materijala: nema dovoljno rukavica, gaza, maski, dezinficijenasa, flastera za fistule, itd.itd. Tek kada se reši taj problem može se smanjiti smrtnost od infekcija, bilo preko katetera, bilo preko fistule;
  • dijalize se pacijentima masovno skraćuju. Na prste jedne ruke se mogu izbrojati centri koji svim pacijentima mogu obezbediti dijalizu od 4,5 časova. Eto još jednog uzroka velike smrtnosti na dijalizi;
  • u centrima za dijalizu je opšta nehigijena: dušeci na kojima pacijenti leže su krvavi, nema jastuka ili su prljavi, podloški nema, čistih čaršafa i posteljine takođe nema, kreveti su neispravni, ne može se pacijentu podesiti uzglavlje, a o televizorima i drugim sadržajima za prekraćivanje vremena, da se i ne govori. U dijaliznim centrima se mogu sresti gušteri i miševi, a bakterije i bube su redovna pojava;
  • aparati na kojima se pacijenti dijaliziraju su gotovo svi sa isteklim rokom upotrebe, ne zna se ni njihovo vlasništvo, ni nadležnost održavanja i servisiranja, ništa to nije regulisano. Bilo bi dobro da Predsednik udruženja pacijenata pronađe podatak o zakonski dozvoljenom broju radnih sati aparata za hemodijalizu i da zamoli pacijente da pogledaju otpozadi svog aparata koja cifra stoji na brojčaniku, da sakupi te podatke, pa da izađe u javnost sa njima;
  • kvalitet dijalize u Srbiji je očigledno nezadovoljavajući, bez obzira po kojem parametru ga merili: bilo po volumenu izdijalizirane krvi, bilo po procentu hemodijafiltracija, bilo po prosečnom trajanju tretmana, svi su ti parametri daleko ispod preporučenih, pa onda ne treba ni da čudi prevelika smrtnost;
  • nedostatak osnovnih lekova za dijalizne bolesnike: u celoj državi koristi se samo jedan vezivač fosfata (kalcijum-karbonat), čak ni onaj najjeftiniji Ca-acetat nije registrovan, a kamoli Fosrenol, na primer. Nema Beviplexa, C-vitamina, Folana, problemi su i sa eritropoetinima, a o ampulama gvožđa da se i ne govori. Cene visoke, farmakomafija caruje, doktori putuju, a pacijenti trpe;
  • laboratorijske analize se ne rade po propisima koje su sami nefrolozi doneli, nema reagenasa za PTH, za feritin, za vitamin D, za beta-2-mikroglobulin, za CRP, itd.itd. Pacijenti se šalju kod privatnika koji odvaja procenat i za onog koji ih je poslao, korupcija cveta.
  • redovni periodični pregledi neophodni dijaliznim bolesnicima (eho srca, eho abdomena, pregledi kardiologa, kontrola hormona, tumorskih markera, itd) ne sprovode se nigde;
  • kontrole ispravnosti vode za hemodijalizu, kontrole koncentrata i dijalizne tečnosti, nigde se ne rade po propisima, a doktore niko i ne tera na to, sve dok se povremeno ne desi – katastrofa;
  • nema individualizacije dijalizne terapije, koriste se dijalizni koncentrati neadekvatnog sadržaja, propisuje se napuštena terapija vezivačima kalijuma i vezivačima fosfata (aluminijumskim);
  • donešeni su potpuno nestručni Pravilnici o dijalizi, kojima su štićene dijalizne firme, a ne pacijenti;
  • vreme koje doktori provedu sa pacijentima na dijalizi je očajno malo, neki ne svrate ni jednom u 2-3 meseca, sestre stalno izlaze na puš-pauzu, a i inače ih nema dovoljno. Svi su malo plaćeni i nemotivisani. Razmišljaju samo o prelasku kod privatnika, koji im uzimajući od istog Fonda, daje duple plate;
  • redovni izveštaji lekara iz dijalize se ne rade ni jednom godišnje, a kamoli mesečno; pacijenti se upućuju u druge centre bez preskripcije ili bilo kakvih virusoloških i drugih podataka iz istorije bolesti; O jedinstvenom umreženom dijaliznom sistemu za dijalizne bolesnike, nema ni govora;
  • u salama nema elektroničara ili servisera-tehničara za popravku aparata, a i kad ga ima on ili ništa ne zna ili ništa ne sme, jer nema ovlašćenje za pristup softveru aparata;
  • ni u jednom dijaliznom centru u Srbiji ne postoji timski rad. Tim za lečenje dijaliznih pacijenata treba da sačinjavaju: glavna sestra centra, nefrolog-načelnik centra, dijetetičar, vaskularni hirurg, socijalni radnik, psiholog, itd.);
  • korupcija pri nabavkama dijaliznog materijala traje decenijama. Mora se hitno izvršiti demonopolizacija tržišta, ne mogu samo 2 firme da drže celokupno snabdevanje dijaliznim aparatima, filterima, linijama, koncentratima i ostalim potrošnim materijalom;
  • kapaciteti centara za dijalizu se hitno moraju proširiti, ne sme se dozvoliti da „nema mesta“ i da nam se nude privatnici i drugi mešetari, kao „rešenje problema“;
  • mora se preseći osovina farmakomafija-nefrologija, kako bi se lekari odvukli od nagrađivanja prema učinku za farmakomafiju. Nagrađivanje im treba organizovati prema učinku na spašavanju života i zdravlja pacijenata;
  • operativno formiranje AV fistule mora biti hitan i neodložan hirurški zahvat: unutar 4-6 časova od pregleda bolesnika;
  • moraju se otvarati i uposliti predijalizne ambulante, za pregled i kontrolu funkcije bubrega za sva lica preko 50 godina starosti, nefrološki-sistematski, bar jednom godišnje;
  • nezavisna kontrola rada svih zaposlenih u nefrološkim i dijaliznim jedinicama u celoj Srbiji. Imenovanje nacionalnog koordinatora i kontrolora za dijalizu;
  • o prevozu i nedostatku centara za rehabilitaciju dijaliznih bolesnika je već rečeno, pa da ne ponavljamo;
  • humanizacija dijaliznog lečenja: zalaganje za dijalizu sa ljudskim licem, ocenjivanje osoblja od strane korisnika dijaliznih usluga, anonimno i sveobuhvatno;

 

 

Eto, poštovani intervjuisani doktori, pacijenti, kao i novinarko Kantar,

kad drugi put budete pravili tekst o Problemima na dijalizi, izaberite ipak, malo više od tri koje ste pomenuli,

pa ćete možda i moći shvatiti zašto je poražavajuće veeeelika smrtnost pacijenata na dijalizi.

Ništa u životu nije tek tako.

 

Srdačan pozdrav,

 

DiaBloG – 2015

 

 

resenje koje ne nudi problem

 

Da li će opet sve ostati Među nama?

Da li će opet sve ostati među nama?

Nastavlja se serija protestnih pisama dijaliznih pacijenata, pisama koje nijedan medij u Srbiji ne sme da objavi, osim dnevnog lista Politika, na čemu im se i ovaj put javno zahvaljujemo.

Politikina rubrika Među nama i nešto malo internet komentara ostaju jedini ventil za ispuštanje ogromnog nezadovoljstva dijaliznih pacijenata u Srbiji, nezadovoljstva organizacijom i sprovođenjem njihovog lečenja.

Čak i kada urednici nateraju pošiljaoce pisama da ublaže svoje izraze, kada im upristoje i umiju tekstove, kada ih očiste od jeda i gorčine kojim odišu, opet iz tih tekstova, između redova, probija tuga, očaj i gorčina, koje nam kriminalci u Zdravstvu Srbije stvaraju.

Dana 20.12.2014. godine u Politici je objavljen tekst „Na operaciju od 45 minuta čekaju mesecima“.

Fistule-prevoz-banja

Obzirom da je ovaj tekst prenet i na sajtu Udruženja bubrežnih invalida, nismo se mislili previše na njemu zadržavati. Ali, taj tekst ima nekoliko krupnih nedostataka.

Lažu nas braćo, lažu. I to naveliko.

Uvažena gospođa (tako mlada a već profesorka) kaže: „Problem nije toliko izražen u Beogradu gde su vaskularni hirurzi dežurni 24 časa.“

Ma, hajde. Pa nadjite nam dokaze, statistiku, bilo šta: Kad je nekom dijaliznom nesretniku dežurni vaskularni hirurg učinio u dežurstvu trombektomiju i spasio mu fistulu, ili da mu je operativno formirao novu? Kada, koji? U Beogradu, u dežurstvu, hitno? Nikada, gospođo. Nema više takvih hirurga. Prema tome, nemojte da lažete.

Dalje, gospođa predsednica udruženja građana (a tako je registrovano Udruženje nefrologa, kao udruženje građana) kaže: „Međutim, nijedan pacijent u Srbiji neće ostati bez dijalize jer ima privremeni vaskularni kateter“.

Pazite drskosti. Šta sad, treba da bude zadovoljan što ste mu ubacili plastiku u vrat i 7X mu povećali rizik od smrti? Treba da bude zadovoljan što je uopšte dijaliziran, što je uopšte ostao živ? Pa majku vam vašu, slušate li vi uopšte šta pričate?

Ili računate da će vama, ako vam jednoga dana zatreba AV fistula, vaskularci uraditi brže, zato što ste kolege? Ne bi se trebali puno uzdati u tu pretpostavku, kao ni u očekivanje da vam nikada neće zatrebati. A tek kako taj Davidović laže. „U KCS za ove dijalizne pristupe ne postoji nikakva lista čekanja. Procedure se izvode maltene dan za dan“. Lažeš Lazo, nek te sramota bude časnog imena svetiteljskog koje nosiš.

Ali, tako je to kad očekujete da krivci ispričaju nešto o svojim krivicama. Kao kad bi novinarka došla da pribeleži šta će lopovi reći o krađi. Otprilike tako kod nas izgleda istraživačko novinarstvo. Zabeležila i prenela izjave onih koji su krivi za problem. Nema nikog nadležnijeg za to od njih. Neka se ne vade na ministarstvo, Fond, vladu, itd. – neka kažu šta su tačno oni uradili da se problem reši.

A kako rešiti ovaj problem?

Jednostavno: za svaki vaskularni kateter koji se nekom nesretniku gurne u vrat ili u preponu, gospođa Simić i gospodin Davidović treba da budu inspekcijski saslušani i da napišu izjavu, da li je do potrebe za ugradnjom vaskularnog katetera došlo njihovom krivicom (tj. krivicom njihove službe) ili krivicom pacijenta. Trećeg nema. Pa da vidimo ko je kriv za hiljade i hiljade katetera koje se godišnje ubadaju u tela dijaliznih nesretnika po Srbiji, pored vaskularnih hirurga koji dežuraju 24 časa?

Dalje, pridružio im se (u tekstu) i izvesni Đoka, da i on malo palamudi o tome. Kaže: „да се годишња стопа смртности дијализних пацијената у Србији креће од 14 до 16 одсто, што је једнако као у већини развијених европских земаља, а мање него у САД где достиже 20 одсто.“

A šta dotični Đoka nije rekao, a novinarka niti šta zna o tome, niti ga proverava? Kako su oni došli do tih 14-16%? Kako? Odgovor je: pa to su oni sami prijavili! Ne postoji nezavisna državna kontrola smrtnih ishoda na dijalizama. Veruje se brojkama koje pošalju oni koji su najzainteresovaniji da te brojke budu „kao u većini evropskih zemalja“! Ne postoji nijedna državna institucija, Fond, Ministarstvo, Batut, Statistički zavod, jednostavno niko, ko te podatke ne uzima od onih koji i utiču na te smrti. Tako oni sami sebe ocenjuju. E, zato su „rezultati u Srbiji“ isti „kao u većini evropskih zemalja“. Kao kad bi se studentima dalo da sami sebi upisuju ocene u indekse, bez ikakvog proveravanja njihovog znanja.

A da li je ijedan predstavnik Udruženja pacijenata u nekom dijaliznom centru popisao sve svoje pacijente na dan 01.01.2014., pa tom spisku dodavao i sve novopridošle, pa opet izbrojao sve preživele na dan 01.01.2015. godine? Rezultat: SVUDA, skoro u SVIM dijaliznim centrima je smrtnost pacijenata veća od navedenih 14-16% o kojima priča nečiji Đoka. (Doći ćemo i do toga čiji je to đoka).

A zašto pominju Ameriku i razvijene zapadne zemlje? Ništa nije slučajno, naravno. Hoće da kažu: naša država, naša vlast, naš narod, pa i vi pacijenti kao birači, glasali ste za priključenje zapadnom („razvijenom“) svetu, a tamo je dijaliza baš takva.

Ne kažu da je dijalizna farmakomafija u kapitalizmu pobila milione i milione, a da niko o tome nijednu kritičku reč nije mogao objaviti ili napisati. Ne kažu da u svetskoj dijalizi skoro sve konce vuče Fresenius što evo i kod nas uveliko pokušava. Ne kažu da privatnici u Americi, radi profita, jednim te istim dijalizatorom 12 puta dijaliziraju pacijenta! Pazite, doneli su standarde i propise, da je dovoljan 1 dijalizator mesečno!?! Sve je to OK, potvrdili su i uvaženi nefrolozi, profesori, doktoranti, magistri i slični palamudi. A mala i siromašna socijalistička Republika Srbija se razbacivala trošeći nov dijalizator za svaku proceduru. E, ali sad i mi postajemo deo sveta, sad će i nama rezultati biti „kao u većini zapadnih zemalja“. Frezenijuse, uzmi nas sve i naplati nam koliko ti proceniš da to košta, ionako je i sav materijal tvoj, pa niko drugi i ne može znati koliko ti čistog prihoda ostaje. (Zarade su u zapadnom svetu, najveća tajna, veća od tajne postanja). A politička bagra, će kao i obično da se utrkuje kako da za male pare izda sve: i narod i pacijente. Zna Fresenius kako se to radi. Ima cele „departmente“ koji se samo time bave: kako povećavati profit na postojećim i novim tržištima. Pa ne bi oni slučajno imali preko 3000 dijaliznih centara u svetu i preko 300 000 dijaliznih pacijenata u svojim lancima.

Toliko o uspešnim rezultatima i o negiranju problema da se na operaciju od 45 minuta čeka mesecima.

Vašu pažnju bi sada zadržali na sledećem tekstu, to jest pismu, našeg starog poznanika, dijaliznog pacijenta Slobodana Naumovića. Hvalili smo ga kad je jedini bio Slobodan, da napiše nešto o problemima u dijalizi Srbije (klikni ovde).  Pisao sada Slobodan, ponovo. Dana 09.janura 2015. osvanuo u rubrici Među nama tekst: „Štednja nauštrb zdravlja pacijenata“. Pošto ga na internetu ne možete naći, evo tog teksta u celini i celosti (što bi rekao Žika Obretković):

Slobodan-Naumovic-pisao-ponovo

Šta reći?

Slobodane, sve ste u pravu. I Vi, kao i Kosta, kao i mnogi drugi, koji su se, što usmeno, što pismeno, žalili na probleme u srpskoj dijalizi. Ali, niste shvatili suštinu. Niste sagledali celinu problema. Od drveća ne vidite šumu, ili kako se već kaže.

Iza svega stoji Frezenijus.

Gde god malo dublje začačkate, bilo koji dijalizni problem da preispitate, naići ćete na Frezenijus, koji je arhetipski prauzrok svih dijaliznih jada u zemlji Srbiji, a i šire, što bi rekli politički praznoglavci. Tako je sada, a tako je bilo i ranije, od kako je ova gramziva aždaja ušla u našu državu i proglasila nas „svojim tržištem“.

Pametan ste čovek Slobodane, intelektualac, pa ćete sigurno sve povezati.

Evo Vam Slobodane nekoliko inputa, pročitajte ih naglas pa se zapitajte šta Vi zaista mislite o tome:

Kome jedino odgovara kompletno urušavanje državne dijalize?

Ko je večiti sponzor svih nefroloških skupova u Srbiji? (uključujući i ovaj poslednji skup pod rukovodstvom gospođe pomenute u Vašem članku),

Ko otima pare iz našeg RFZO dijaliznog budžeta prodajući godinama 6X skuplje dijalizni materijal, nego što su im realni troškovi proizvodnje?

Ko je svojim doktorima i mendžerima dao plate od 3000 evra mesečno, ali pod uslovom da prevuku što više pacijenata iz državnih dijaliznih centara i da im ne daju nikakve lekove, nego samo da gledaju da što manje potroše na njih?

Ko je davalac honorara za predavanja, putovanja, studije, itd. svim vodećim nefrolozima u ovoj državi?

Kod koga radi (kao konsultant) dotični drugi doktor, nefrolog, pomenut u Vašem tekstu?

Fresenius-Intertim

Sad kad znate čiji je to đoka, razmislite da li je on mogao ikada biti nezavistan od gazde Croatčevića?

Znate li Slobodane, ili ste možda već čuli, ko je napisao onaj čuveni Pravilnik o standardima za dijalize 2012. godine, a ko ga je potpisao?

Da li ste prepoznali Slobodane isti stil, isti rukopis, isti jezik, u tom tekstu, kao i u tekstu kojim se RFZO-u nudi 100% HDF za sve pacijente koje im pošalje: „Svi tretmani hemodijalize koji se nude kao usluga u predmetnom postupku javne nabavke, a koji su kao takvi indikaciono mogući, za sve osiguranike RFZO koji se budu dijalizirali u okviru ugovora za predmetnu javnu nabavku, biće u načelu u terapijskoj opciji i kvalitetu ON LINE HDF (on-line hemodijafiltracija)“. – prepoznajete li isti stil kao i u Pravilniku?

Odluka o obustavi postupka str 2a_resize

Šta mislite Slobodane, ko je naredio opstrukciju postavljanja 350 doniranih dijaliznih aparata, samo zato što su to bili non-FMC aparati?

Da li ste primetili naručene „stručne“ tekstove u novinama kako je jako neophodno pregledavati se ultrazvukom kod jednog privatnika, koji dok je bio u državnoj bolnici nije mario ni za ultrazvuk ni za dijalizu, a sad se odjednom samo time bavi? (kliknite ovde da vidite kako na ultrazvuk ne mora da se čeka). I sve opet ide uz upropaštavanje državnog zdravstva, kao što na dijalizama nema mesta, ovde se dugo čeka na pregled, a ultrazvuk je eto, vrlo bitan, pa su se privatnici sažalili i isti nam obezbedili bez čekanja..

Sve-se-vidi-samo-daj-pare

Da li ste primetili Slobodane kako svake godine isti novinari, isti pacijenti i isti mediji apeluju da se poveća broj pacijenata u privatnim Frezenijusovim centrima, e jer su tamo bolji uslovi nego u državnoj dijalizi? (ne kažu doduše, kakva je smrtnost u Americi gde je najveći broj tih FMC dijaliznih centara),

Da li ste pročitali Slobodane koja je firma delila stanove Šunatovcu, a o automobilima tipa Mercedes, Volvo, Honda, Tojota i BMW, da i ne govorimo?

Zar zaista verujete da su pokloni deljeni zato što je neko nekome školski drug?

Znate li Slobodane ko je uplaćivao donacije Renalisu i Nefro-u i šta je tražio zauzvrat?

Pročitaste li Slobodane ko je uskraćivao pacijentima i jednu jedinu tabletu kalcijum-karbonata ili ampulu Bedoksina (o antibioticima i da ne govorimo), samo da bi povećao profit svoje firme?

Znate li Slobodane, ko je kao privatna bolnica jedini u Srbiji vršio (nekažnjeno) ispitivanje lekova na dijaliznim pacijentima koji su mu povereni?

Znate li Slobodane, ko i dalje prodaje tehnološki zastarele vršačke dijalizatore po celoj Srbiji, bez tendera, ali po skupoj ceni?

Pročitaste li Slobodane, šta pravnici iz RFZO napisaše o tome kako su godinama svi štitili monopolističke pozicije jednoj te istoj dijaliznoj firmi, što se i danas od njih traži?

E, pa kad o svemu tome razmislite, Slobodane, recite, da li zaista verujete da je glavni problem u srpskoj dijalizi što je neko nabavio za par stotina dinara jeftinije, a lošije vaskularne katetere, i to što nema ampula Bevipleksa?

Ne kažemo da i to nisu problemi, ali …

Šuma Slobodane, videste li šumu, ili Vas tangira samo to Vaše drvo, zbog kojeg ste 2 i po meseca čekali na fistulu?

Ili ih se možda i Vi bojite, Slobodane?

Ako je tako, onda je to u redu. Opasni jesu. Ne jednom su pokazali da i hoće i znaju, da uguše svaku kritiku na njihov račun.

Ali, tu je DiaBloG.

Ovde nam još uvek, ne mogu ništa.

I ovo je izgleda, sve Među nama.

Nadležni organi, koji bi jedini trebali da srede ove probleme, ili nas ne čitaju, ili ni oni ne smeju da reaguju, jer se farmakomafijaši stalno slikaju sa političarima i vlastodršcima. Donacije su kontinuirane i „anonimne“. Anonimne za javnost i cenzurisane medije.

Sad ćemo opet malo sačekati, da vidimo,

šta će Kosta napisati?

 

DiaBloG – 2015

 

 

 

 

Još ih nešto čini izuzetim, ne samo lepota,

i zato:

ne mogu da rade jer nisu frezenijusovi

ostaće u podrumu za našeg života.

.     .     .     .     .     .


 .     .     .

ko-je-kriv.     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi

 .     .     .     .

Picture1b

.     .     .

Ja sam i lekar i pacijent, istovremeno – sa obe strane belog mantila

ljubinkoNa dijalizi sam nešto manje od tri godine.

Izneću neka moja iskustva i zapažanja. Nadam se da će to nekima koristiti, a da ćemo svi zajedno moći da poboljšamo neke stvari.

Razmišljao sam da li da koristim prava imena ili … Ne bih želeo da bilo ko ima problema.

Dijaliza mi je došla nenadano. Urađena mi je arteriovenska fistula iako mi je načelnik moje dijalize najavljivao najmanje  šest meseci do dijalize. Morao sam na dijalizu 8 dana nakon operacije arteriovenske fistule. Objasnili su mi da je centralni venski kateter rutinska stvar. Doktorka koja je to trebala da mi uradi mi je rekla da će pokušati da mi stavi kateter na desnu stranu, a ako ne uspe pozvaće pomoć. Ubola me je nekoliko puta u desnu stranu vrata, a zatim prešla na levu stranu. Posle dvadesetak uboda (ne preterujem) je odustala. Čekala je drugu doktorku. Druga me je bola uporno i dugo. Čekale su treću doktorku. I ona me je bola. Nije moguće brojati. Nakon tri sata i 15 minuta me je ubola u desnu stranu. Tako krene moja prva dijaliza.

Na drugoj dijalizi mi obore pritisak na 90/50. Sve mi se vrtelo u glavi. Bolesnica do mene (Slađa) koja je na dijalizi 16 godina mi je savetovala da tražim da mi podignu soli. Na trećoj dijalizi koagulacija, ranije isključenje, deo krvi je ostao u dijalizatoru i sistemu. Slađa mi kaže da je trebalo da isperu fiziološkim rastvorom. Svi ostali u sali ćute i ništa ne govore. Shvatio sam da se ona dobro razume u dijalizu, da je za 16 godina pokupila mnogo o dijalizi. Nakon mesec dana sam premešten u drugu smenu u kojoj sam se dijalizirao nešto više do dve i po godine. Vraćen sam ponovo u prvu smenu. Pričam sa Slađom (koja sada ima 18 godina na dijalizi). Pitam je koliki joj je PTH i fosfati. Ona ne zna ništa o tome. Svi ostali spavaju.

Na prvoj mojoj dijalizi u drugoj smeni Marika kolabira. Spuštaju joj glavu, polivaju je vodom, podižu joj noge. Na sledeće dve dijalize opet kolabiranje sa svim propratnim dešavanjima. Predložim joj da poveća vreme dijalize sa 4 na 4 i po sata. Marika to posluša i mesecima nakon toga nije kolabirala. Svi ostali uglavnom spavaju. Onda smo imali pet sedmica bez eritropoetina. Predložim Mariki da kupimo sebi. Ona samo ćuti. Ja sebi nabavim. Nakon toga nam urade analize i Mariki je krvna slika mnogo pala (hemoglobin 7,5 g/dl). Od onda Marika kupuje sve što nemamo. Ja sebi kupujem ampule Beviplexa. Marika takođe. Malo po malo i cela smena je kupovala Beviplex. U svim drugim smenama samo jedan bolesnik kupuje Beviplex. U smeni je sa nama bio Dragan (pokojni). Marika mu je govorila da mu je pumpa 180 malo i da treba du bude bar 250, a on je ljutito odbrusio da gleda svoja posla i da ne zabada nos gde joj nije mesto. Sa nama je godinu dana bio Slobodan. Marika ga je godinu dana nagovarala da pita kakve su mu analize. Nikada nije pitao kakve su mu analize. Uvek je samo ćutao. Povremeno su mu davali transfuziju krvi. Ogromna većina spava i ne pita ništa. Najbrojniji zahtevi su da se isključe ranije. Imali smo Milevu i Hatidže (obe pokojne) koje su uvek uporno insistirale da ih isključe ranije i nakon desetak zahteva su isključivane. Mislim da im ni jedna dijaliza nije bila duža od 3 sata. Normalno je da su kratko bile na dijalizi.

Bilo je još mnogo događaja ali za sada toliko. Za veliku većinu neželjenih događaja su odgovorni pušenje i mobilni telefoni, bar na mojoj dijalizi. Kod nas se ne puši. Sestre izlaze na pušenje. Zato mi je jednom aparat pištao šest minuta. Sreća da se dobro završilo. Mobilni telefoni su različiti. Na deo poziva se sestre javljaju glasno i jasno, pozivi  traju kratko i ne izlaze iz sale. Za drugu vrstu poziva pričaju tiho i dugo i obavezno prekidaju bilo kakav posao i izlaze iz sale. I to sam preživeo (doduše sa malo komplikacija, ali mi je nakon dva i po sata bilo bolje). U nekim zdravstvenim ustanovama je veliki problem prekomerna upotreba alkohola, ali to na dijalizi gde sam ja nije problem, a imam utisak da nije problem ni na drugim dijalizama. Kod nas je prilično raširen običaj da se doktoru odnese viski ili neki drugi alkohol, a sav taj alkohol se ne prosipa.

Moj je utisak da svima dijaliza dođe naglo, iznenada. Svi su zbunjeni. Manji deo shvata da živimo zahvaljujući dijalizi. Mislim da veći deo misli da je neko izmislio dijalizu kako bi im zagorčavao život. Ostali ćute i spavaju.

Ogromna većina ćuti i spava. Malo njih pokušava da nešto uradi da im dijaliza bude bolja. Imali smo jednog doktora koji je hteo da se ubije nelečenjem bubrežne bolesti za koju je znao. Kada je upao u komu sa urejom od 96 mmol/l i kreatininom od 1700 mmol/l stavili su mu centralni kateter i uključili ga na dijalizu. Kada je došao svesti nije ništa prihvatao. Kasnije je promenio stav.

Od samog početka sam pokušavao da što više saznam. Važne informacije sam dobio (od sada pokojnog) dr Dejana Gornjakovića, fizijatra koji je radio u Gamzigradskoj banji, a dijalizirao se u Zaječaru. Na internetu sam našao Zvonka iz Loznice. Poslao sam mu email i vrlo brzo dobio odgovor. Onda sam ga zvao telefonom. Nije mi se javljao. Nakon petnaestak minuta je on zvao mene i rekao da nije mogao da se javi jer se isključivao. Uvek mi je davao savete.

Nalazio sam i čitao sve do čega sam mogao da dođem na internetu.

Rešio sam da to spakujem u jednu knjigu koja bi imala sve što interesuje bolesnike, pa i nešto više. Osnovna zamisao je bila da knjiga bude mala i da se deli besplatno. Osnovali smo naše udruženje bubrežnih bolesnika na dijalizi u Boru. Očekivao sam pomoć od opštine, rudnika, firmi koje nam isporučuju materijal za dijalizu. Nadao sam se da ćemo tako moći da štampamo i besplatno bolesnicima delimo priručnik o dijalizi. Topionica i rafinacija bakra je u 2012. godini imala ukupan prihod od preko 29 milijardi dinara (nije greška) po podacima Agencije za privredne registre. Rudnik bakra Bor je imao ukupan prihod oko 18 milijardi dinara u 2012. godini. Firma koja najviše zarađuje na dijalizi u Srbiji je po podacima Agencije za privredne registre u 2012. godini imala prihod od 5 milijardi dinara. Za mene su to ogromne pare. Obratio sam im se sa dva dopisa, pokušao da dođem do rukovodećih ljudi telefonom, emailom ili lično. Jedino sam uspeo da dođem telefonom do direktora topionice koji mi je rekao da ne mogu ništa da pomognu. Ostali su ostali potpuno nemi, osim predstavnika jedne firme koji mi je obećao 24. novembra 2013. godine kada smo bili u Skupštini Srbije. Obećao je da će njegova firma štampati priručnik, a kasnije se nikako sa njim nije mogao da uspostavi kontakt. Iz opštine Bor sam dobio jedini pisani odgovor. Glasio je da nemaju sredstva. Ipak su obezbeđena sredstva dovoljna da štampamo priručnik.

Knjigu je čitao nefrolog koga ja izuzetno mnogo cenim. Malo je depresivno što mi je u emailu napisao da treba da budem zadovoljan ako knjigu pročita više od 5 bolesnika u Boru i više od 25 bolesnika u celoj Srbiji. Učinilo mi se da je to malo, ali je izgleda realno.

Obraćao sam svim registrovanim udruženjima bubrežnih bolesnika u Srbiji. Od ogromne većine nisam dobio nikakav odgovor. U svim dijalizama u Srbiji je aktivno oko 5-6 osoba. Trebalo bi da budemo glasniji i da se izborimo za bolji položaj ukupno u društvu, za bolje dijalize.

Dobio sam informaciju da su na VMA potpisivali peticiju za HDF. Kažu da imaju udruženje, ali ono nije u registru udruženja. Udruženje bubrežnih bolesnika Kliničkog centra Srbije je brisano iz registra 14.1.2014. godine. Niš nema udruženje. Pokušavam da u ličnim kontaktima sa osobama iz Subotice, Smederevske Palanke, Beograda, Novog Sada organizujemo zajednički nastup prema ministarstvu. Godinama je vrlo aktivan bio Zvonko iz Loznice, ali je sada znatno manje aktivan zbog problema koje ima.

Ranije je sajt Renalis bio praktično jedini. Već dve i po godine na Facebooku postoji stranica Hemodijaliza Transplantacija. Sada imamo i ovaj sajt o dijalizi. Moram da pohvalim sve koji stoje iza ovog sajta.

Postojao je časopis Renalis, a sada i Nefro. Oni su pod kontrolom jedne firme, ali su takođe korisni.

Nadam se da ćemo svi zajedno uspeti da poboljšamo dijalizu u Srbiji.

Ljubinko Todorović

Bor

.

.

.     .     .

Picture1b

.     .     .