DTS – Dijalizni TV Servis

.

„Vaše pravo da ne znate ništa,  je naša jedina obaveza“

.

(Ne preporučuje se gledaocima sa ureom ispod 18 i onima preko 28, ma šta to značilo).

.

Programska TV shema:

 

6.30 – 8.00	Uključenje	Svečano bodenije svih AV fistula i graftova širom naših dijaliznih sala, počeće kao i svakog radnog dana od 6.30 do 8.00 časova i biće obeleženo brojnim hematomima, propuštanjima vena, prebadanjima i sličnim čudesima, na koje možete samo da se krstite rukom na kojoj vam nije krvni pristup. Alarmi i zvona sa svih dijaliznih aparata oglasiće početak još jednog dijaliznog iskušenja, a svečanu užinu služiće bolničari uz tradicionalni dijalizni pozdrav: „Nema drugo“. Upozorenje: program koji sledi sadrži plasiranje igala (robe).
8.00-8.30	Prelistavanje (pregled dijalizne dnevne štampe)	Na naslovnim stranicama naših dnevnih listova, najvažnije vesti iz dijalizne politike, društva, kulture i sporta: 13 znakova da vam bubreg ne radi kako treba, 6 namirnica koje možete konzumirati kad vam se ne jedu g.vna, 10 pitanja koja morate postaviti sebi pre nego što shvatite da ste glupi, nezapamćeno nevreme iznenadilo i najveća zlopamtila, grad veličine teniske loptice u zemlji koja sve nade polaže u Đokovića; Obrt u istrazi: pevačicu je ubio poznati političar, a tajkun je držao za noge; Nada prošla poligraf; Okreće se kolo sreće: Rade radi za Milana; Sanja umesto na klupi osvanula u Medigrupi; Vidža izdominirao u Nikad nije kasno; Kija, Ajfonka i Mile Samsung – dokazi našeg tehnološkog nezaostajanja za svetom; Sloba rekao Drvetu mudrosti: „Ja što Naomim, ja to i Okembelim“, iskusna Ljubica uporna: fosfor je tihi ubica.
8.30-9.15	Emisija iz kulture i obrazovanja – Savremeno dijalizno slikarstvo	Kustos muzeja savremene dijalize govori kako je oslikana čuvena scena „Đokonda Trojeručica“, figura božanstva pohlepe koja iznuđuje i otima mitove od 3 kćerke Big-Pharme: Hemodijalize, Peritonealne dijalize i Transplantacije, a sve to uz zagonetni osmeh, oko čijeg se značenja stručnjaci i danas prepiru. Da li je u pitanju autoportret načelnika jedne nefrološke klinike ili je u pitanju fiktivni lik iz Kovačevićevih maratonaca, saznaćete ako ne promenite kanal, jer: u pravoj ste kanalizaciji.
9.15–11.00	„Odavde do tečnosti“	Po motivima romana Džejmsa Džonsa, iz dijaliznih sala, prvi put uživo, u kameru, govore ljudi koji maštaju o transplantaciji, o novom životu. Potresno, iskreno i nadasve objektivno, oni govore, o bezosećajnim nefrolozima, o beskrupuloznim farmakomafijašima, o glupoj propagandi i nerealnim zakonskim rešenjima, .. o svojim najvećim mukama, nadama i razočarenjima. Ko je gledao prethodni nastavak: „Poslednje Hristovo prečišćenje“ ni ovaj put neće ostati razočaran.
10.00-12.30	Muzika je sve što peva – emisija popularne narodne muzike	Ovaj put čućemo stare hitove u novoj obradi i sa osveženim aranžmanima: „Dok jedem iz konzerve skuše, moji se snovi ruše“, „Stojna mome ubavo“, „Zapalio bih celo selo kad ušmrknem ono belo“, „Ja se i sad sećam tvoga lika, da l’ se moga nekad setiš ti?“, „Što stariji sve mi više fali, ono što si ti odnela“, „Moja mala mršava ko koza, il je sida il trihineloza“, „Ovo selo zapamtilo nije, kraj kazana da se Fanta pije…“, „Kad me vide ruke šire, žene vole oficire“, „Ja sam svoju Raziju miniro, poginut će ko je bude diro“, „Dogodine biće dve godine duge“, „Uvenuće Narcis beli, što sad moju sestru prati“, itd, itd.
12.30-13.00	Filmska kritika – Kako smo sačuvali sopstvo, ili „Šta radite, more bre?“	Istok Pavlović i Zapad Todorović ukrstiće svoja „koplja“ u diskusiji o filmu „Južnjačka uteha“. Voditelj emisije je Nanuk sa Severa, a korisnici društvene mreže Twiter mogu i direktno postavljati pitanja pomenutom „dvojcu“. Gosti u studiju se mole da ne prde o klimatskim promenama.
13.00-14.30	„Bilo jednom u Srbiji“ odlomak iz serije Ostavština za budućnost	Priča o čoveku koji je istovremeno bio Načelnik Nefrologije u jednom velikom državnom kliničkom centru i Medicinski Direktor u velikom privatnom FMC dijaliznom centru, u zgradama koje su bile maltene preko puta. Čovek je sam upućivao pacijente na dijalizu kod privatnika, a onda im tamo potpisivao prijem kao direktor i te privatne bolnice. Kako je na tom poslu obezbedio sebi stanove, BMW, platu od 5000 evra, posao glavne sestre za ženu i posao za sina laboranta, a onda …, onda je Sveta otišao u policiju …
14.30-15.45	Prevođenje dijaliznih Srba na katoličanstvo	Do sada nepoznati detalji o ljudima koji su izbegli od Oluje i Bljeska, a sada se iz srpskih dijaliznih centara vraćaju u Hrvatsku i preko određenih svećenika pokušavaju da dokažu da su oduvijek bili Hrvati i katolici, a radi dobijanja transplantiranog bubrega. Tužna priča o ljudima koji su mogućnost pišanja spremni da usmere na Pravoslavlje i na Srbiju, samo da bi pobegli sa dijaliznih aparata koji život znače. Šta o tome kažu naši Etički odbori i do kojeg stepinca je ova pojava uzela maha, biće reči u emisiji za koju smo mislili da se više nikada neće reprizirati.
15.45-16.30	Poetski trenuci: Grupa dijaliznih pesnika iz Resnika	„A u mome jadnom srcu teku otrovi, i na sve to sada si se ubacila ti“ – kaže jedan od najpoznatijih stihova GDPR, Grupe dijaliznih pesnika iz Resnika, koji su više puta objavljivali svoje radove u Sažecima sa Kongresa dijaliznih sestara, tehničara i pacijenata, a sada su po prvi put u prilici da sami potpisuju svoj album prvenac posvećen sponzorima i zainteresovanim nefrolozima.
16.30-17.10	„How yes no“ ili „Kako da ne“,	Emisija o znanju engleskog jezika srpskih učesnika nefroloških kongresa. Potresna svedočenja članova međunarodnih radnih predsedništava i sesija sa srpskim izlagačima. Da li je pisano saopštenje, tzv. Apstrakt, realan domet srpskih nefrologa? Među upućenima se čuje da je za oralnu prezentaciju sposobna samo Nada, ali i da u srpskoj nefrologiji ima još uskih grla.
17.10-18.30	Film: „Mirko, pazi na vazdušni detektor“	U okupiranoj dijaliznoj prestonici rat između 5 farmakomafijaških porodica je završen. Radnja filma počinje kada se dijalizna pacijentkinja iz američke „Baxterium“ okupacione zone, zaljubi u pacijenta iz nemačke „Trezvenijus“ zone. Upravnik logora je srećom, simpatizer pokreta otpora, ali ga izdaju negativci sa kućne dijalize. Iznenada, sponzorisana glavna sestra, u tumačenju izvrsne Grete Grebo, odlučuje da pacijentima zameni mašine. Zaplet koji sledi ispuniće očekivanja i najzahtevnijih ljubitelja horora.
18.30-18.55	„Zovi Đuru da blokira aerodrom“	Legendarna izjava ministra zdravlja o jedinom načinu kako pronaći ključne nefrologe i privesti ih njihovim radnim obavezama. O fenomenu lažnih radova, lažnih titula i lažnih kongresa, govori ekipa UBPOK koja tek treba da snimi ovu emisiju.
18.55-19.20	Nikad izvini	Nije teško biti pacijent (ako nisi bolesnik). Emisija o veštačkoj podeli na pacijente i medicinare, o tome kako prevazići takve predrasude govore oni koji još ne znaju da su već uveliko bolesni i da je granica samo u njihovim glavama.
19.20-20.45	Hronika: Izveštaj sa ovogodišnjeg kongresa BANTU, BAlkanskog Nefrološkog Turističkog Udruženja	„GDE JE BUDVA IMA MESTA I ZA TREĆEG“, pod ovim sloganom održavala se glavna kuloarska rasprava na ovogodišnjem 14. BANTU kongresu. Povod je, kao što poštovani gledaoci već pretpostavljaju, bio silovit nastup firme BiBraun na našem dijaliznom tržištu. Da li pojava konkurencije znači nove povoljnosti za sponzorisanje nefrologa ili će biti obrnuto? Nesuđena, ranije pretpostavljena treća dijalizna kompanija, očigledno nije imala adekvatnu političku podršku. Tim povodom, predstavnik firme Nipro-Nicontra, nije imao komentar. Inače, svi se slažu u oceni da su učesnici kongresa i mentalno i stručno bili u skladu sa nazivom istog, ali su podbacili po pitanju boje: iako je vreme bilo sunčano, većina nije postigla željeni tamni ten, većinom su samo crveneli. Toliko sa ovogodišnjeg BANTU kongresa. Studio?
20.45-21.50	„Devet i po nedelja“	Erotski triler. O fenomenu čekanja na operaciju AV fistule u našim dijaliznim centrima. Glavni junaci su zvezde domaće vaskularne hirurgije, autori čuvene drame: „Nek’ uradi Doppler!“. U emisiji će po prvi put biti prikazani i inserti iz dokumentarnog filma: „Kad budem dijaliziran preko kanile“.
21.50-22.30	„Paklena pomorandža“	Rimejk poznatog engleskog filmskog remek dela, sada sa našim Vladimirom Kardašijanom u glavnoj ulozi, a zaplet je naravno, vezan za hiperkalijemiju.
22.30-23.00	„Lepi centri lepo koštaju“	JPP, Javno Privatno Partnerstvo, javne pare a zarada privatna, o tome kako podbuniti pacijente da se bore za prelazak kod privatnika, govore naši eminentni nefrolozi i urednik časopisa Zvonalis, autor bestselera: „Kad su pacijenti imali repove“.
23.00-24.00	Film: „Djoko Unchained“	film prati dolazak na vlast mladog i pokvarenog lekara, koji posle torture načelnika i sam postaje načelnik …
00.05-01.20	Nema dijalize za starce, emisija iz kulture	Koja je dijalizna opcija najpreporučljivija za ljude trećeg doba, o tome govore nefrolozi koji veruju da su besmrtni, a moguća su i uključenja „uživo“.
01.20-01.50	„Park iz doba Đure“	Ovo nije parodija na poznati Spilbergov hit, nego dokumentarni prikaz stanja sanitetskih vozila hitne pomoći koja se koriste za prevoz dijaliznih bolesnika.
01.50-02.30	Film: „HDF 100%“	Poštovani gledaoci, nažalost, u Srbiji, do daljnjeg, ovaj film sigurno nećete moći gledati. Za takvu situaciju zahvalite se svojim nefrolozima, političarima i precdsednicima pacijentskih organizacija. Oni su ti koji su sprečili emitovanje ovog filma, što verujemo, ni za vas nije novost.
02.30-03.10	Serija „Ubiti pticu rugalicu“	Angažman najpoznatijih advokatskih kompanija, sprega vlasti i podzemlja, moćnika i korumpiranih profesora sa nadprirodnim paranefrološkim sposobnostima, a sve pod izgovorom da se uhapsi i likvidira nefrolog saradnik ovog sajta, jer vrši „otkrivanje poslovnih tajni“ i nanosi „štetu poslovnom ugledu“ kompanije Trezvenijus Medical Care. Nenadmašna serija. Uskoro i u štampanom izdanju.
03.10-04.00	„Širom zatvorenih očiju“	Dijalizna Ćirilica. Gosti u studiju: Lj.Todorović, M.Ivančević, A.Davidović. O toksičnom NATO dijaliznom materijalu, o tome da li su srpski organi već u Eurotransplantu, govore heroji sa Zvezdare, Vitezovi iz Niša i gore navedena trojka. Specijalno će biti obrađena još jedna tema: uskoro izlazi novi Pravilnik o bližim uslovima za dalje zajebavanje dijaliznih pacijenata. Očekuje se da o tome imaju svoje mišljenje i oni koji i sami učestvuju u stvaranju svog mišljenja.
04.00-04.30	Tako je govorio Čika Velja Zmaj	„Al’ je lep ovaj svet, ovde infarkt, onde stent“, „Kako naučiti fiziologiju bubrega: prvo idu 3 male čašice, pa onda jedna velika čašica, … i tu onda ja padnem, opijen naukom“, „Palijativna nefrologija je ono kad mi nefrolozi palimo kući 3 sata ranije, a sve oko bolesnika preuzmu sestre“, „Mija sindrom u dijalizi je izmislio neki Čkalja“, „Teorija da dijalizni pacijent može lako smanjiti interdijalizni donos jednostavno ne pije vodu“, „Srbi su imali pesnika koji je prvi upotrebio izraz ’neumorna pletisanko’, kad Zapadni doktori nisu ni znali šta je Holter-EKG“, „Pravi ribaund je kad ti se bivša riba vrati“, „Odbiti im bubrege, to je jedini način da se nefrolozi nateraju da rade bolje“, „Prečišćavanje mora početi od glave, a ne od fistule“, i druge citate našeg najpoznatijeg dijaliznog satiričara, koji je doktorirao sa tezom pod naslovom „Učestalost uroinfekcija pri nošenju pojasa nevinosti – sa posebnim osvrtom na ključaonicu“, evociraće malobrojni obožavaoci njegovog lika i dela, koje nije ostavilo značajnijeg traga u našoj udvoričkoj dijaliznoj književnosti.
04.30-04.50	„O pacijentu sve najlepše“	Urbana legenda kaže da je navodno Čerčil rekao autoru našeg Pravilnika o dijalizi: „Šta te briga, nećeš se ti po njemu lečiti“. Kako nastaju naši Pravilnici govori Insajder koji nikada nije bio pozvan ni u jednu republičku stručnu Komisiju za dijalizu, a sve zbog izjave: „Samo mrtav pacijent je dobar pacijent“. Ako je i u pitanju lažni Insajder, pacijenti su naravno pravi.
04.50-05.10	„50 nijansi sive“	Serija o dijaliznim koncentratima i zajebavanju pacijenata takozvanom individualizacijom terapije. U glavnim ulogama: Kalijum i Kalcijum, koje ne možete podešavati „on-line“ nego samo kupiti unapred predviđene. Od sirćeta nam se skupljaju usta, jer se priča o citratima ispostavila kao još jedna holivudska limunada. Za iste pare, ali gi nemaju.
05.10-05.30	„Neki to vole kod kuće“	Smešni home video. Skrivena kamera je ulovila najsmešnija i najinteresantnija dovijanja pacijenata na kućnim hemo, perito, i ostalim dijalizama, koje rade kad ih niko ne kontroliše, a to znači redovno. Ovo zapravo, uopšte nije smešno.
	Odjava programa	Odjava, ne znači i da je kraj. Kraja i nema. Ima samo seoba. Sa hemo na perito, sa perito na transplantaciju, pa opet na hemo, i opet radost susretanja sa uzbuđenjima koje nam donosi novi dan. Nihil nismo dovoljno bene.

.

https://www.youtube.com/watch?v=yw_nqzVfxFQ

.

Uz odjavnu špicu, ponovićemo vam još jednom naš glavni poslovni princip:

„Vaše pravo da ne znate ništa, je naša jedina obaveza“.

.

I još jedna mala Napomena:

svrha ovih emisija nije vređanje bilo koga, nego upiranje prstom u bolna mesta.

.

Svako ima pravo da se kreće ili da bude kreten.

.

Uskliknimo s ljubavlju na ikonicu LIKE.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.

________________

___________________________

________________

Životna priča Sanje Bojić

Ja sam Sanja Bojić iz Beograda, imam 46 godina, bubrežni sam bolesnik od svoje 17. godine.

 

Iako imam urođeni poremećaj, tek mi je u mojoj 10. godini ustanovljeno da je to obostrani refluks (pri naprezanju bešike mokraća se vraća nazad u bubrege), zbog čega sam imala česte urinarne infekcije prouzrokovane bakterijom ešerihijom koli.

Lekari su me operisali kad sam imala 12 godina. Bubrezi su mi već tada bili oštećeni. Predviđali su mi da ću krenuti na dijalizu u 14. godini života, ali ja sam uspela da prolongiram taj period do moje 17. godine.

Prvu dijalizu imala sam 1. aprila 1987. godine.

Sećam se kao da je juče bilo, pozlilo mi je na času engleskog jezika, bilo mi je muka i strašno me bolela glava. Otišla sam u Dom zdravlja i doktorka mi je izmerila krvni pritisak koji je tada bio 170/120. Odmah sam sa mamom otišla u Tiršovu.

Nisam imala nikakvu psihološku pripremu za predstojeću dijalizu, već je moja mama bila ta koja me je blagovremeno pripremila na težak period koji me je čekao. Već tada sam uključena i na listu za transplantaciju.

Posle samo mesec dana dijalize, pozvana sam oko tri ujutru na Urološku kliniku u Birčaninovoj ulici u Beogradu. Bilo je pozvano nas sedmoro, ja sam bila najmlađa, uplašena, i iskreno, nisam ni slutila da ću biti jedan od primalaca.

Ušla sam u lekarsku sobu i tada sam prvi put ugledala tim lekara koji su vodili čitavu pripremu i organizaciju za transplantaciju. Taj nesebičan i krajnje posvećen tim činili su dr Radmila Blagojević Lazić, dr Petronić, doktor Milutinović… Sećam se tada osmeha i reči doktorke Blagojević, koje su mi ulile veliki osećaj sigurnosti, i nade.

Operisana sam, ali nažalost, posle 22. operativnog dana, organizam je odbacio bubreg usled tromboze krvnih sudova.

Ponovo dijaliza. Teško sam podnosila dijalizne tretmane, uz stalno dobijanje transfuzija, nastupanja kolapsa i svih teških okolnosti što donosi dijaliza.

Zahvaljujući velikoj podršci dr Oštrića i doktorke Đukanović, a s obzirom da sam ponovo bila potencijalni kandidat za transplantaciju, prebačena sam tada na bikarbonatnu dijalizu.

U tom periodu, tačnije 1988. godine, primala sam mnogo transfuzija i nažalost nakon dobijanja jedne transfuzije upala sam u teško septično stanje.

Borba za moj život trajala je oko mesec i po dana, da bi uz velike napore moj organizam prebrodio to teško stanje. Bila sam kao u nekom začaranom krugu iz kojeg mi se činilo da ne mogu da izađem.

Ipak verovala sam da ću uspeti da dođem do svog ponovnog životnog cilja, a to je transplantacija. Mama je prošla sve analize i trebalo je da bude odličan donor. Međutim, tokom njenog ispitivanja otkrili su joj karcinom, te stoga nije mogla više da bude podoban davalac. Ali, bar je tada na vreme bila operisana.

Ovo je bio posebno težak period za mene, ali i za moju porodicu.

Majka me najpre vodila na dijalizu pa je onda išla na zračenje i ponovo se vraćala kod mene na dijalizu. Sećam se njenog umornog lica, ali nisam bila svesna njene snage i izdržljivosti. Tada sam bila samo jedna uplašena devojčica nesvesna da i drugi oko mene imaju teške probleme sa kojima se bore i suočavaju skoro svaki dan.

Srećom, moja baka je bila podoban donor i obe smo operisane 22. marta 1990. godine.

Život bez dijalize narednih nepunih deset godina za mene je bio mnogo kvalitetniji, potpuniji, slobodniji, bez strepnji i strahova, a iznad svega pružao je mogućnosti za putovanja.

Moram da naglasim da bubrežna insuficijencija ostavlja velike i stravične posledice na organe i što duže čekamo, samim tim imamo mnogo manje šanse za uspešnu transplantaciju.

Život na lošoj dijalizi pored toga što znatno smanjuje kvalitet života, negativno utiče na celokupnu psihu i sve potrebe čoveka.

To je život sa mnogo ograničenja i odricanja, a pogotovo kada si mlad i pun entuzijazma i elana, a toliko toga ti je uskraćeno. Ta stalna zavisnost od „mašine“, koja nam otežava mogućnost putovanja, je najteža.

S druge strane, život kada si transplantiran je znatno olakšan, potpuniji, a samim tim je kvalitet života duži. Bez strepnji i strahova. Nema ograničenja kad piješ vodu, jer ti je ona nažalost značajno uskraćena na dijalizi.

Bombardovanje i kriza 1999. doneli su mnogo problema kako onim pacijentima koji su transplantirani tako i onima koji su bili na dijalizi.

Te iste 1999. godine moja baka umire od karcinoma, što ostavlja neizbrisivi i bolan trag u mom daljem životu.

Period bez dijalize uspeva da mi se prolongira, ali uz stalno praćenje, hospitalizacije, odnosno davanje kortikosteroida u bolničkim uslovima.

Tada, prilikom primanja transfuzija, usled pogoršanja rada bubrega, doživljavam burnu alergijsku reakciju na transfuziju u dnevnoj bolnici nefrologije.

Zahvaljujući stručnosti doktorke Jovičić, uspela sam da to uspešno prebrodim. To znači da ubuduće mogu samo da primam transfuzije uz prethodnu premedikaciju (pripremu).

Nažalost 2001. godina donosi niz problema i saznanje da moram da idem na svoju prvu dijalizu posle deset godina.

Nikad ne možeš da budeš spreman na takav preokret, ali nažalost, to je jedna surova realnost za nas transplantirane.

Mnogo snage treba da se ponovo suočiš sa nečim sa čim si već bio uveliko upoznat, ali si se nadao da će se taj trenutak što je moguće duže odložiti.

Moj otac je tada doživeo moždani udar i upao u tešku komu.

Ja sam tada bila takođe u bolnici i pripremala se za ponovnu dijalizu.

Moja starija sestra Maja je tada takođe bila u bolnici na održavanju blizanačke trudnoće. Jedna veoma tužna porodična situacija, gde su moja mama i mlađa sestra najviše morale da se žrtvuju s obzirom da smo svi bili u bolnici.

Srećom, tata je uspeo da prevaziđe taj težak period samo zahvaljujući svojoj jakoj konstituciji. Ja sam postala ponovo tetka, gde sam ovog puta dobila sestričinu i sestrića, Minu i Ognjena. Moj starija sestra Maja takođe ima i starijeg sina Nemanju.

Te iste godine dijaliziram se na urgentnoj dijalizi, gde mi nakon šest meseci staje fistula, krvni pristup za hemodijalizu.

Problemi sa krvnim sudovima mi otežavaju da mi se napravi nova fistula, stoga odlazim u gradsku bolnicu kod doktora Donfrida. On smatra da može da mi se napravi fistula na desnoj ruci, jer već imam četiri prethodne fistule koje su u međuvremenu prestale da rade.

Nažalost, zbog visoke doze heparina neophodnog za intervenciju, dolazi do prekomernog krvarenja nove fistule, zbog čega sam bila u teškom opštem stanju.

Morala sam da primim dve doze krvi, ali na sreću doktor Donfrid je uspeo da i pored svih problema sačuva fistulu. Naravno, sve se to dešavalo u bolničkim uslovima jer sam se tada pripremala za dijalizu.

U tom periodu dolazim do novog saznanja vezano za moju dalju organizaciju života. A to je kućna hemodijaliza.

Za nas bubrežne bolesnike postoji samo jedan životni ciklus. To je jedna visoko kvalitetna dijaliza i kvalitetna transplantacija. Trećeg rešenja, nažalost, NEMA.

Od septembra 2001. godine sam na kućnoj hemodijalizi.

Godinu dana kasnije učlanjujem se u Udruženje dijaliznih bolesnika, gde upoznajem mnoge ljude koji su već duže ili kraće vreme na kućnoj dijalizi.

Veliko je olakšanje kad nisi sam u situaciji u kojoj se nalaziš, jer svaka nova informacija i kontakt su za nas od životnog značaja. Imala sam priliku da upoznam Nikolu Grubera, Aleksandra Tubića, Vladimira Đurđevića i ostale.

Svi su oni uglavnom već bili na dijalizi više od 20 godina. Ja sam tek bila na početku.

Potom upoznajem i mnoge druge koji su tada bili na hemodijalizi 30 godina. To su Snežana Vukotić, Zvonko Petrović …

I dalje sam na dijalizi. Trudim se da živim relativno normalno i trudim se da mi svaki dan bez dijalize protekne što korisnije i pozitivnije.

Ali, nažalost, vreme i godine prolaze, bubrežna bolest ostavlja velike posledice na organe, jer vreme za nas koji čekamo bubreg je od krucijalnog značaja.

Što duže čekamo, manje su nam šanse za uspešnu i kvalitetnu transplantaciju.

Pre dve godine mama mi se ponovo razbolela, ali nažalost ovog puta nije dobila bitku.

Moram da nastavim dalje.

Moja mama mi je bila veliki životni oslonac i zahvaljujući njenoj snazi, požrtvovanosti i velikoj nesebičnoj ljubavi, ja sam uspela da prebrodim mnoge prepreke i teškoće.

Želela bih da pomenem moje sestre, koje su mi takođe velika podrška. Takođe imam i petoro sestrića, tako da sam stalno u obavezama oko njihovog odrastanja, vaspitanja i usmeravanja i suočavanja sa svime što ih čeka. Oni mi daju snagu i želju da se borim stalno i kad mi je najteže, znaju uvek da mi izmame osmeh na licu i ne dozvoljavaju da pokleknem.

I to nije sve.

Znam za mnogo dobrih i humanih ljudi oko sebe.

Nažalost – nalazimo se na najnižoj lestvici po pitanju zaveštanja organa u čitavoj Evropi. Mislim da Zakon o transplantaciji predstavlja pravo i jedino rešenje za pacijente koji se dugo nalaze na listi čekanja, te će se samim tim broj donora u Srbiji znatno povećati.

Ja se i dalje nadam, ovog puta trećoj transplantaciji, i verujem da će se to desiti uskoro.

.

(tekst i fotografije preneti su iz dnevnog lista Danas, od 20.07.2017.godine, oprema teksta je redakcijska)

.

DiaBloG – 2017

.

.

__________________________________________

__________________________________________________________

__________________________________________

Поред овакве трансплантације људе не треба плашити дијализом

Потресна прича мајке трансплантираног болесника

Снежана Ђошевска: Драги читаоци, кроз ову животну причу сусрешћете се са догађајима које смо ми као породица једног тинејџера преживели доневши одлуку да се нашем сину уради предијализна трансплантација.

Како је све почело

На почетку ћу навести да је Милош рођен 1988. године са аномалијом која није била примећена на времe. Од 1999. до 2006. године лечен је у Дечјој клиници у Тиршовој код академика проф. Саве Перовића. По препоруци и на инсистирање проф. Перовића, 2006. године пребацујемо се у Центар за трансплантацију код проф. Милутиновића на припрему за предијализну трансплантацију. Проф. Перовић није био за то да се трансплантација уради у Тиршовој јер је тек била у зачетку. Из Тиршове добијамо комплетну историју болести, коју прослеђујем проф. Милутиновићу преко супругове рођаке. Није прошло ни месец дана од прослеђене историје, и проф. Милутиновић нас позива телефоном да дођемо у центар. Био је април, негде пред Ускрс. У центру упознајемо докторку Благојевић која води припреме за трансплантацију, и докторку Ђокић која води постоперативни ток трансплантације, односно тзв. „Стерилни блок“ (који на све личи, сем на назив који носи). Они који нису били тамо, не могу ни замислити какав је то блок. Докторка Благојевић нам у кратким цртама објасни каква је процедура припреме и које све анализе треба одрадити, као и да треба доста времена да се све заврши. Постижемо договор да се у Центру уради само артериографија после типизације и мешане културе пошто нисмо знали ко би од супруга и мене био донор. Благојевићки се одмах нисам допала јер сам била доста упућена, како у термине, тако и у дијагнозе, и нисам дозволила да проведемо шест и више месеци у Центру ради припреме јер није било потребе да правимо толики трошак нашем заводу, већ сам била категорична да ћемо припреме завршити за месец дана код нас у Бору и Зајечару. Полазимо из Центра кући са коментаром да можда ипак не треба ту да радимо трансплантацију. Осећало се нешто у ваздуху у том Центру, исти осећај смо имали и Милош и ја, на шта је супруг искоментарисао да су нас у Тиршовој много размазили. Нисмо послушали своју интуицију, а требало је.

Припреме за трансплантацију

По доласку у Бор, супруг и ја заједно са Милошем почињемо припреме док чекамо типизацију. Наши доктори, сви до једног који су учествовали у нашим припремама, били су феноменални и немогуће је постало могуће, максимално су се потрудили да све буде перфектно одрађено како не би могли у Центру да нађу никакву замерку. У Зајечару је докторка Жељка са нуклеарне медицине водила наше припреме и такође је све било савршено одрађено. Врло брзо смо све завршили, у међувремену готова је била типизација и мешана култура. Поново одлазимо у Центар како би се одредио давалац и одрадила артериографија. Благојевићка нам у центру чита анализе типизације и како смо супруг и ја компатабилни даваоци велика Комисија која одобрава трансплантације оставила је одлуку: нама. Саопштавамо Благојевићки да смо донели одлуку да ће давалац бити супруг и она их смешта на одељење како би се одрадила артериографија. Наравно мене одмах удаљава са одељења онако арогантно дајући ми до знања да је она главна. Прогутам кнедлу, смирим себе и схватим да ћемо нас две ратовати. За свих пет дана док су били на одељењу, није пропустила ниједну прилику да ме отера како са одељења, ходника, па чак и из дворишта уз образложење да ја нисам пацијент и да немам ту шта да тражим. Њено понашање ми је само потврдило да јој никако не одговарам и да мојим супругом може лакше да манипулише. Крајем маја све су припреме биле готове и остао је да се утврди само датум трансплантације. У том размаку разговарам са проф. Милутиновићем како бих сазнала његово виђење, подсећам га да је Милош имао поприличан број хируршких захвата и ако треба било каква помоћ доктора из Тиршове и на самој интервенцији да није никакав проблем да се договорим са њима, само да им пар дана раније јавим, када ће бити интервенција. У том разговору Милутиновић се сложи са мном да би могли доктор Војкан и доктор Мирослав Ђорђевић да буду асистенти приликом трансплантације. А и он је разговарао са Војканом о Милошевом лечењу и добио информације које су му биле потребне. Том приликом доктор Војкан му је понудио помоћ за све што треба око Милоша. Уследио је позив за трансплантацију, било је то изненада: данас за сутра.

Предијализна ливинг трансплантација

Позвали су нас 28. 06. по подне, а трансплантација заказана за 30. 06, при чему је то последња трансплантација, коју раде пре одласка на годишњи одмор, док ће нове радити тек од октобра. Као да смо ми ту преко брда, као да не постоји процедура која се мора спровести. Милош са оцем одмах креће за Београд, а ја остајем како бих покушала да ујутру средим упуте и комисију без чега је немогуће и замислити да би их уопште уписали у болницу, а камоли радили трансплантацију. Наравно на комисији наши доктори чудом се чуде и не верују у такву неозбиљност, али ми излазе у сусрет и све педантно ураде без и једног пропуста. Рано ујутру одлазим у трансфузију да узмем резултат маркера за хепатит. Начелница трансфузије дајући ми резултате упита докле смо стигли, рекох јој да су Милош и Зоран већ у Центру и да ће трансплантација бити сутра. Предложи она да ми за сваки случај напише потврду у случају да буде потребна крв, да не јурим даваоце по Београду, већ да ће наш центар надоместити јединице крви. Веровали или не, али та потврда је била кључна и спашавању Милошевог живота.

Како сазнати шта се десило у операционој сали

Свануо је дан трансплантације. Рано ујутру у 7. сати ћерка и ја испратисмо Милоша и Зорана до операционе сале. Речено нам је да трансплантација траје најдуже три сата. После неких сат времена излази доктор, који нам се представи да је хирург Топузовић, који је вадио Зорану бубрег, рекавши да је Зоран пребачен на интензивну негу. Интервенција је, по његовим речима, протекла без проблема и да ћемо моћи да га видимо после два сата кад буде била посета. Из сале у којој је Милош, ни после 12. сати, још нико не излази, па сам већ почела да бринем шта се дешава. Негде око 13. часова зове ме доктор Мирослав Ђорђевић да пита како је прошло, а ја у чуду нисам ни знала да их је професор Милутиновић позвао тог јутра да не силазе у центар. То сазнање је толики бес изазвало у мени да речима не могу да опишем. Нешто пре 14. часова поред нас журно утрчава доктор Кузмановић са васкуларне кога иначе лично познајем преко проф. Перовића јер је био на две Милоше интервенције. У том тренутку не повезујем да он жури због Милоша, ни у лудилу не очекујем да се ради трансплантација без васкуларног хирурга. У том моменту силази Благојевићка, чак се и она забринула што Милоша још увек нема из сале. После неколико минута, враћа се и обавештава нас да је све под контролом да је стигао доктор Кузмановић и да ће све бити у реду. Слушам жену и не верујем да својим обавештењем она потврђује да су ми одвели дете на трансплантацију без васкуларног хирурга. Негде већ око 15. часова изводе Милоша из сале у јако тешком стању, прикључен на неким апаратима са милион цевки, цевчица и централним катетером у врату изгледао је ужасно. Захвалих се богу што је уопште жив. Смештају га у “ Стерилни блок“ пуштају нас на кратко да га видимо, јер како је то “ Стерилни блок“, ту само пацијенти бораве. И од тог тренутка за нас почиње хорор.

Постоперативно праћење

Покушам после да дођем до Милутиновића, али од њега ни трага ни гласа, нестао је, видела сам га тек 10. септембра. Покуцам код Благојевићке и она је нестала, само што сам њу видела после неколико дана. Добити информације у том тренутку о трансплантацији и компликацији која је наступила, јер очигледно је нешто било, а колико и шта, није било могуће сазнати. Следећег дана, долазим, нема никог од доктора, само сестре које наводно не знају ништа. Милош боље изгледа, али примећујем да кеса за урин можда има свега 100 мл, помислих можда је сестра испразнила, па је приупитах и добих негативан одговор. Наравно да сам ћутала и да ништа нисам питала, можда би ме и оставила да будем ту, али сигурно је имала наређење да ако почнем да запиткујем, да ме удаљи. Један од пацијента је успео да ми дошапне да је Милош имао јако тешку ноћ. Замолих га да колико је у могућности да му припомогне јер ово је први пут за његових седамнаест година да је без мене у болници. Сутрадан поново исто: нема доктора, само сестре које и даље „не знају“ ништа. И тог дана иста ситуација са кесом за урин ништа се не миче, иако Милош константно прима брзе инфузије. Тако дан за даном. Све исто, пролази већ цела недеља. Напокон, појављује се Благојевићка, улазим код ње без питања да ли је слободна тражећи да ми објасни шта се дешава. По њој је све у најбољем реду, а ја сам као умислила да није у реду. Покушавам лепим да јој кажем да ја своје дете познајем и знам кад нешто није у реду, а што је било више него очигледно. Захтевам да видим резултате и операциони лист, и тог тренутка улазимо у жестоку свађу, која се завршава претњом да ако не будем напустила одељење, позваће полицију. Излазим из њене лекарске собе и видим да ту нећу успети да сазнам ни сад ни на даље ништа што они сматрају да не треба да се зна. Сутрадан већ долазим са другом стратегијом. Почињем да остварујем контакте са пацијентима на одељењу који су на припремама, разговарам са њима уз кафу и полако улазим у систем функционисања чувеног центра. Сазнајем које су сестре за сарадњу, односно на страни пацијената, кад раде, где стоје историје болести, да се анализе раде у Клиничком центру, и ко их доноси. Може се бити и уз пацијента у блоку. До сад ко год је из породице хтео да буде ту, био је, што је за мене била новина. Са тим сазнањем, ја лепо одем код главне сестре Добриве и саопштим да се више нећу померити од Милоша и да Благојевићка може да зове сто полицајаца, а ја ћу позвати сто новинара. Не знам да ли јој је пренела, али мене више нико није дирао. Тог истог дана пресретнем спремачицу, која доноси резултате, отмем јој резултате, пронађем Милошев, вратим јој остале и шлогирам се кад видим да креатинин са трансплатираним бубрегом 1300. Ујутру улетим код Благојевићке чим сам видела да је стигла. Бацим резултат на сто, захтевам да ми се објасни како је то све у реду по њој. Наравно није очекивала да ћу им ипак доскочити. Седам за сто, и у том тренутку водимо нормалан разговор, онако како доликује доктору да саопштава стварно стање, па макар оно било црно најцрње.

Како објаснити да је дијализа једини спас

После обављеног разговара, постижемо договор да се Милош укључи на дијализу, али да покушам да му то што безболније саопштим. Прво саопштавам супругу и објашњавам да му тако спашавамо живот у противном ће се угушити од воде у плућима јер константно прима инфузију, а бубрег не даје знаке рада. Тог тренутка Милош је имао вишка течности преко 15 литара, дисао је све теже и теже. Врло тежак разговор са Милошем, не прихвата да крене на дијализу. Докторка Ђокић га подржава да не мора, може још неки дан да се сачека, нема везе што може да падне у кому од креатинина. Водили смо тешку борбу да пристане. У ствари био је то страх од дијализе који смо му ми усадили несвесно причајући како мора да се уради предијализна трансплантација „да не би завршио на дијализи“. Тог дана смо некако успели да договоримо да се од сутра укључи. Пошто је већ имао централни катетер, био је спашен да му бар то не пласирају. И тако крене Милош на дијализу уз коментар да је знао да то није ништа тешко, не би ни пристао на трансплантацију. Дефинитивно бубрег ни 15. дан не показује знаке рада иако му је укључен допамин и даље прима велике количине инфузије. Превијају га сваки дан по три пута, дрен не престаје да цури, правдају то лимфом. Ја и даље покушавам да дођем до суштине проблема, у сталном сам контакту са нашим докторима из Тиршове и уз сталне консултације почињемо да размотавамо клупче.

Откривање проблема

Милош се стално жали на бол у нози, али нико од њих не обраћа пажњу на тај бол. Доктору Топузовићу приликом превијања Милоша током дежурства, било је чудно да дрен још увек толико цури. Милош му се пожалио на бол у нози, доктор је тражио да му покаже тачно место где га боли. Објаснио је Милошу да му је трансплантирани бубрег прикачен за екстерну и да не би требало да га боли бубрег јер није тежак да екстерна вена не би могла да га држи. Обећао је да ће ујутру пренети на јутарњем састанку да се одради ЕХО који ће показати ако нешто није у реду. Од те вечери доктор Топузовић је постао наш савезник у борби. Ујутру после визите воде Милоша на ЕХО, са њим иде и Топузовић. Кад су завршили снимање, Милош излази и ја пошаљем супруга да га одведе на одељење. Чекајући доктора пред вратима, чујем свађу између њега и арогантне докторке Ристић, али не могу да разазнам о чему расправљају, а сигурна сам да се ради о Милошу. Топузовић излази бесан вичући Ристићки да се створи код Благојевићке у соби. Ја трчим за њим у лифт, питам о чему се ради, шта није у реду, он ћути, не одговара, а видим му у погледу да и те како има шта да ми каже. Ристићка је пешице већ стигла пре нас, видим ја да дебело нешто није у реду. Зовем супруга да дође испред лекарске собе и укратко му објасним да морамо да спопаднемо Топузовића да је нешто видео што му се не свиђа. Чим је изашао из лекарске собе, спопали смо га ко пијавице, али ништа. Објаснио нам је да са кокошкама не може да изађе на крај и да је он Зоранов доктор и нема права да доноси одлуке везане за Милоша. Упитах га да ли сматра да Милош треба поново да иде у салу због трансплантираног бубрега. Гледао ме зачуђено, али са одобравањем, рекла сам да већ неко време пратим тајно резултате, да сам дошла до историје болести прочитала оперативну листу и да сам све то показала докторима из Тиршове и пратим њихове смернице за даље. Рекао нам је да не бринемо да ће он изнаћи начин да се све добро заврши.

Нове компликације

У међувремену, Милошу почињу да расту трансаминазе, питам докторку шта се дешава због чега сад имамо и тај проблем, урадиће додатне анализе, па ће нас обавестити. Позовем ја нашег доктора Пеђу у Бору, ишчитам му резултате. Његова препорука је била да се ураде маркери. Не чекам ја сутра већ одмах код Стошовића који је био дежуран затражим да се одмах одраде маркери. Одраде они то и пошаљу на анализу, али кад је дошао резултат, не кажу нам да је Милош покупио хепатит Б. Наравно, како сам била неповерљива, одем до приватне лабораторије да питам да ли можемо донети узорак крви на анализу за хепатит. Рекоше ми да није проблем могу да ураде. Позовем супругову сестру да дође до центра, која је иначе здравствени радник, објасним да мора да дође да кришом узме Милошу крв како би однели узорак на анализу. Одрадисмо ми то и добисмо резултат, наравно позитиван на Хепатитис Б. Наравно поново водимо борбу доказивања да се и даље манипулише резултатима. Стошовић онако неупућен у ситуацију каже да смо вероватно донели од куће хепатит, као и воду у плућима. Покушам да без тензија објасним да смо од куће донели и резултат и снимак који другачије каже у односу на његову тврдњу, и да се све може погледати у историји. Не вреди лепим, не постижем ништа, кренем паљбу по свима њима тако да су сви пацијенти изашли из својих соба да виде шта се дешава. Све је он саслушао што сам ја изговорила, одмахну руком и оде са одељења. Ујутру визита, саопштавају нам да је Милош вероватно покупио хепатит на апарату за дијализу, јер „неко од пацијената је био непоштен и није пријавио да је позитиван“. Ето, то тако функционише у Центру, увек је неко други крив и никад нема њиховог пропуста.

Експлозија

Већ смо ушли у двадесет трећи дан од трансплантације, ништа се није променило. Топузовић је дошао у визиту и превија Милоша, ћаскамо онако необавезно. Саопшти он да ће извадити дрен који и даље не престаје да цури и да ћемо се видети вечерас у неко доба. Искоментарисах са сестром да се доктор нешто побркао, да је данас субота и да он није дежуран на одељењу како би нас обишао увече. Сестра ми рече да он ту ноћ дежура са тимом за хитне интервенције на Клиничком центру. То сазнање у мени убаци неки црв сумње, покушавам да повежем ствари, али не долазим ни до каквих назнака шта то може да се деси и шта је хтео да каже тиме да ћемо се видети вечерас. Иначе, тог дана сам од раног јутра осећала неку нелагодност, просто необјашњиву, и велику дозу страха. Због тога нисам излазила са одељења, ниједног минута се нисам удаљила од Милоша. Предвече је супруг дошао са одељења да са Милошем одгледају неки филм, а ја сам за то време легла да одспавам и рекла супругу да ме пробуди кад буде кренуо да спава. Кад су одгледали филм, пробудили су ме, испратили смо Зорана до његове собе, вратили се до купатила, вечерали. Милошу се спавало, сместила сам га у кревет, ушушкала, рекох му да ћу бити испред бокса и да ћу читати књигу. Немир ме није напуштао, а неки страх се увећавао. Покушавам да се сконцентришем на оно што читам, али не иде, читам, а ниједна реченица се не задржава у глави. Можда је прошло пола сата од покушаја читања кад је Милош из сна вриснуо. Кад сам се окренула видела сам ужас, крв на све стране, стомак му се отворио од одоздо, па све до горе, колики је био рез – све је попуцало. Покушавам да дозовем сестру са одељења, али ме она наравно не чује. Милош вришти да га не остављам, а морам да доведем помоћ. Трчим до краја ходника, вичем хистерично не би ли ме чули и успем да их дозовем. Чули су ме и они и са других спратова: и сестре и доктори. Сви су се сјатили, сестре су биле баш спремне, доктор који је дежурао био је млад и сав се спетљао, тако да га је сестра са одељења склонила да не смета. Посматрам хаос око себе, гледам страх и смрт у очима свог детета, а немоћна сам да му било како помогнем. Не могу чак ни да му кажем да се не плаши и да ће бити све у реду јер ја сам уплашена више него он. У себи се ломим да ли да пробудим Зорана или не, хиљаду слика у секунди пролази пред очима. Ипак, одлучујем да га пробудим јер ми разум говори, ако се заврши лоше, никад ми неће опростити што га нисам пробудила, а ја бих хтела само да га заштитим. Одлазим до собе, будим га, враћамо се код Милоша и онда видим Топузовића са осталим докторима како се журно спремају да га уведу у салу, коју нису успели да откључају јер се брава заглавила, а време постаје највећи непријатељ. У тренутку доносе одлуку да сиђу у доњу салу. Зоран и ја силазимо пешице, док смо се ми спустили, они су већ ушли, на међуспрату срећемо докторку Драгану која је дошла од куће са својим супругом који је директор клинике на којој смо. Госпођа је баш била љута што је морала да дође, вероватно, па ми је одбрусила да треба сви да се смиримо и да то што Милош вришти то му ништа неће помоћи. Погледала сам је само, имала сам битније ствари него упуштати се у расправу са њом. Сви пацијенти су сишли код нас онако у тишини, давали су нам подршку, јер у таквим ситуацијама не постоје речи утехе. Минути су пролазили као сати, сати као вечност, а тишина тежа од свих планина света. После неколико сати, излази Топузовић, и у његовим очима виде се сузе које покушава да задржи. Саопштава нам да трансплантирани бубрег морају да одстране, пукао хематом који је био пун крви тежине око пет килограма разнео је половину бубрега и покидао екстерну у нози. Рекли смо му да нам је битно само да се Милошу спаси глава да бубрег више и није битан, да не размишљамо о њему.

Одлука о ампутацији

А онда је уследио нови шок. Још већи проблем је нога коју планирају да одсеку и не могу да се усагласе. Добила сам напад хистерије викала сам колико ме грло носи да се не играју, да им то неће проћи живи одатле неће изаћи, да смо довели дете на две ноге и да не планирамо да га враћамо у колица. Милош је до последњег дана док није дошао у центар, активно играо фудбал, а да како год знају изнађу начин и промене своју одлуку јер то сигурно нећемо прогутати, као све ово до сада. Топузовић се вратио унутра пренео је оно што смо рекли и они донесу одлуку да ногу повежу на периферне крвне судове, пошто је млад и бавио се спортом постоји могућност да периферни крвни судови повуку функцију. Негде око пет ујутру су завршили и извели Милоша из сале, сместили га у интензивну, позвали нас да уђемо и да га видимо. Прво што сам урадила, открила сам га да видим да ли има обе ноге. Топузовић нам саопштава да морамо да чекамо четири сата да видимо да ли ће померати ногу, ако не враћају га поново у салу, морали су да одморе Милоша јер нису могли да одржавају притисак више приликом интервенције. Да се не бринемо, све ће то бити како треба, да ни њему као доктору није било нимало лако и да он кући има ћерку Милошевих година. Најбоље је било да се мало приберемо и сачекамо да видимо да ли ће време бити наш савезник у овој борби. Ништа нам није преостало морали смо да чекамо. Попели смо се са доктором да заједно чекамо. Док смо седели и чекали, појави се докторка Драгана и ничим изазвана почиње да коментарише да није ништа страшно, да се то дешава, да смо ми довели болесно дете, а такође, и да је он потписао за себе и оца да је сагласан за сваки ризик који са собом носи интервенција. „Тачно“, рекох јој, „слажем са Вама, довели смо болесно дете да га лечите, а не да га убијете или осакатите, и сад нам лепо вратите исто такво дете какво смо довели. А што се тиче потписа боље да уопште нисте начели ту тему. Дали сте малолетном детету да потпише за себе и оца, поред оца који је пунолетан. Ја сам лепо то извукла из историје фотокопирала оверила у суду, па ако буде било потребе сигурно ћу то и употребити против Вас“. Поче она да виче да ја измишљам да је Милош 88. годиште, и да није малолетан. „Нажалост, докторка, изгледа да поред медицине, лоше стојите и са математиком. Милош јесте 88. годиште, али ће осамнаест година напунити тек у октобру“. Нисам сачекала њен коментар, само сам изашла из лекарске собе. Ближило се време да сиђемо у интензивну. Позвао нас је Топузовић да кренемо. Док смо ми сишли, васкуларци су већ стигли код Милоша и причали са њим. Били су задовољни, Милош је померао ногу, што значи да је одлука била на месту и да су периферни крвни судови почели да раде своје.

Нови проблем: крварење

Оно што је било за нас и Топузовића забрињавајуће то је крварење које је константно истог интензитета. Међутим, васкуларцима је то било апсолутно нормално. Упитах ја ко је од њих радио Милоша, ниједан од њих није, они су дошли у дневну смену и имали су обавезу да прате дешавање код Милоша. Рекоше да ће из сваке смене долазити неко од доктора све док то буде било потребно, и врло вероватно да ће и неко од три доктора који су радили интервенцију доћи и у приватној режији, па ћемо моћи да се информишемо. Дефинитивно са ногом  било је све како треба, али крварење не престаје. Дежурна докторка у интензивној нас позива да сиђемо код ње како би нам рекла да јој се ситуација никако не свиђа са интензитетом крварења код Милоша. Била је поноћ кад нас је позвала. Питамо како ми можемо да помогнемо. Међутим, нема одговора на наше питање. Све што је било у њеној моћи, она је покушала. До тог тренутка Милош је примио 46 јединица крви и послала је требовање за још две. Онда је почела да зове на осталим клиникама које имају интензивне неге не би ли јој неко од колега рекао да је имао такав случај. Ни после два сата покушавања и разговора са осталим колегама, не долази до решења, а васкуларци тврде да је то нормално. Докторка почиње да води рат са докторкама из центра и васкуларцима сматра да се не предузима све потребно, а да се сва одговорност сваљује на њу јер је она дежурна, а немоћна је без сарадње са осталима. Поново је питам ако сматра да ми можемо нешто да помогнемо или има било какав предлог, ми ћемо то и урадити. На то нас она пита да ли имамо ми неког ту у Београду, неку везу која би се заложила, вршила притисак да се реши ситуација, иначе изгубићемо дете, вероватно због решиве ситнице, јер можда може још четири јединице само да прими и више не. И опет нам време цури, опет је неко ту ко је вољан да помогне, а немоћан је као и ми. Питам ја докторку ако бих позвала нашег професора Перовића или директора Тиршове да ли би то помогло, или било ког она сматра, а не може да зове. Наравно да би помогло, али не можемо чекати да сване. Па нећемо ни чекати, одмах ћемо звати, поделимо се Зоран и ја ко ће кога звати да то брже иде без обзира што је било пола три ујутру ми смо имали слободу да сваког из Тиршове можемо да зовемо у било које време јер смо тамо провели шеснаест година. Наравно наши позиви су уродили плодом. Ми смо позвали наше докторе, Зоранова сестра је звала своје са Института за мајку и дете, они су звали своје колеге и за три сата сјатили су се и доктори и директори клиника. Само чувене докторке из центра се нису појавиле, ипак је то било доста рано за њих. И наравно кад се толико људи укључи, решење се пронађе. Сви су се усагласили да треба позвати трансфузиолога који ће сигурно зауставити крварење. Тако је и било. Кад је дошао доктор из центра за трансфузију, рекао је да ће за два сата зауставити крварење, само се морају набавати инјекције. Морали смо да сачекамо да се апотеке отворе како бисмо купили угурал, а доктор је написао налог да из главне клиничке апотеке донесе остатак који је неопходан да се споји са угуралом. Чим смо имали све потребно, доктор је направио коктел који је укључио Милошу, а морало се израчунати колико капи у минуту може да прими. После првих петнаест минута, интензитет крварења је почео да се смањује и тачно за два сата је престало. Наравно сви смо били срећни јер смо добили још једну борбу. Међутим, докторки Драгани се све то није свиђало и била је упорна да врати Милоша у Центар. Али начелница интензивне, докторка Филимоновић, која је обожавала Милоша, позове нас да нам то саопшти и тражи дозволу од нас да Милош остане ту код ње докле год се не опорави у противном не гарантује да ће у центру имати адекватну негу. Наравно ми се сложимо да треба да ту остане, свесни смо колико се ту доктори залажу за Милоша. Водиле су њих две рат око Милоша, али ипак је победила докторка Филимоновић. Било је ту свега и свачега у том њиховом ратовању. А ја уз све покушаје да стигнем до васкуларца који је оперисао Милоша, никако не успевам. Сестре из центра, које су се смењивале код Милоша, имале су изричиту наредбу да не смеју да нам кажу кад васкуларци долазе да обиђу Милоша. Милош није смео у интензивној да има мобилни код себе и никако није могао да нас обавести да је васкуларац у обиласку. Али наравно увек има неко ко је вољан да помогне. Тако сазнам ја да се доктор прво најави за које време стиже и онда сестра из центра силази код Милоша. Код следеће докторове посете сестра ме обавести да силази јер долази доктор, а остало је на мени како се снађем. Сачекам ја да она сиђе, па после кратког времена сиђем и ја неопажено дођем до ходника, видим да је доктор код Милоша, вратим се на почетак ходника и сакријем се у ормар. После краћег времена, чујем кораке како се приближавају искочим из ормара испред доктора и препаднем га. Нисам ни размишљала да ћу да препаднем човека јер је ту мрак. Извиним се ја, кажем да сам Милошева мајка и да није постојао други начин да ступим у контакт са њим. Питам ја за интервенцију, међутим, и он је био само дежуран који је био у обавези да обиђе Милоша, али да не постоји никакав проблем да дођемо сутра ујутру код њиховог шефа одељења доктора Марковића, који је оперисао Милоша. Он ће га позвати телефоном да сутра пре подне обави разговор са нама. Ето тако смо ми дошли до доктора Марковића, који је укупно скоро четири године пратио развој периферних крвних судова на тој нози и ништа није препустио случају. Милошево стање је варирало због вишка воде коју је имао морали смо да вршимо притисак на докторку Драгану да му се раде ванредне дијализе, вршили смо притисак да му се искључи имуно супресија, коју није ни требало да пије јер је трансплантирани бубрег извађен. Вршили смо притисак да му се укључи имуноглобулин како би могао брже да се опоравља. Све смо морали сами да гурамо, притискамо да претимо. А у свом том хаосу спопали су нас новинари из разних новина и емисија којих сам се једва отарасила, нико од њих није хтео да разуме да спашавате детету живот и да није време давати и њима простора за манипулације како би били читани или гледани.

Сучељавање

Крајем августа вратили смо се у Центар из Интензивне са Милошем, видно опорављеним. И докторка Благојевићка се вратила са одмора видно забринута кад су јој ујутру рекли шта се догодило Милошу није имала појма. Среле смо се на ходнику, ја сам излазила од Милоша, а она је ушла, донела му је поклон из Шпаније. Док смо се мимоилазиле, рекла мије да дођем после код ње да поразговарамо. Одговорила сам јој да немамо о чему. Онда кад је требало да разговарамо, она није хтела да дође на клинику иако сам објаснила њеном супругу колико је хитно и шта се догодило. Правдала се како је ујутру путовала, а позвала је докторку Драгану и она јој је рекла да је све у реду и да нема потребе да долази ни једног момента јој није рекла шта се догодило. Одговорила сам да ме не занима, звала сам је ја код куће, а не докторка Драгана. Тако смо се Благојевићка и ја заобилазиле у широком луку све време док смо били у центру. Стигао је и септембар, вратио нам се и професор Милутиновић, који је стално бежао од нас. Пустили смо га неколико дана, па смо га једног дана пресрели супруг и ја. Рекли смо му да то није лепо и да нема потребе да се тако понаша, да је Милош његов пацијент и да очекује да га његов доктор обиђе и да се распита како је. Истакли смо да нама објашњења сада ништа не значе и нема потреба да нам ишта објашњава, ми смо и без њега и Благојевићке успели да спасемо наше дете. Међутим, основни је ред да се јави и да се укључи да превазиђемо заједно и покушамо да поправимо нешто ако би се дало поправити. После тог разговора, створио се однос да све што је било у Милошевом интересу професор се максимално залагао да се то спроведе.

Проблеми око приступа за дијализу

Како се Милош дијализирао преко централног катетера, дошло је време да се уради фистула. И наравно поново креће рат. На јутарњем састанку они доносе одлуку ко ће урадити фистулу и заказују и стављају га на листу. Дознајемо ми јер већ увелико имамо доушнике. Одмах зовем доктора Пеђу код нас на дијализи да разговара са доктором Животом око Милошеве фистуле шта препоручују , и евентуално хоће ли доктор Живота да уради Милошу фистулу. Доктор Пеђа је обавио разговор, доктор Живота не одбија да уради, али пошто смо већ у Београду, било би паметно да искористимо, и ту одрадимо или евентуално код Делића у Ћуприји. Одлазимо супруг и ја код проф. Милутиновића са једним јединим питањем колико успешних фистула је урадио доктор коме је додељен Милош. Милутиновић хвали доктора, као дипломирао је са десетком тралала, ја га прекидам и питам: колико? Добијам одговор делимично. Не постоје делимичне фистуле или раде или не раде. Кажемо му да не долази у обзири и напомињемо да како зна и уме откаже интервенцију и скине Милоша са листе, уопште нас не занима како ће то извести, а ми ћемо наћи доктора који ће урадити фистулу. Питао нас кога имамо на уму и да ли смо већ разговарали са неким, рекох му да ће Кузмановић радити. Нисмо разговарали, али ће он радити. На то нам он каже да Кузмановић не ради годинама фистуле. Рекох му да знам да не ради, али такође знам да их је урадио на стотине и да ће сигурно нама изаћи у сусрет. Професор је успео не знам како код директора клинике да обустави Милошеву интервенцију. Ми смо се са Кузмановићем договорили пристао је без проблема, једино није могло да се ради на васкуларној јер се већ неколико година тамо не раде. Договорили смо се да ће се радити у центру да он каже ког дана, а ми ћемо обезбедити салу. И тако је и било – ми притиснемо професора да регулише салу да буде слободна. Доктор Кузмановић дошао, урадио перфектно иако их није радио добрих осам године, ипак осећај није изгубио, а Милош има јединствену, урадио му је на палцу. Наравно пре првог буђења, договорили смо се да прво идемо код њега да обележи и ни случајно пре двадесет и првог дана не дозволимо да се боде. Међутим, како се фистула лепо развијала, запели они да га боду, па то ти је, јер треба пласирати нови централни катетер, па да га не муче наводно. Међутим, како им иначе нисмо веровали, скупимо се и одемо код Кузмановића. Наравно он лепо напише да се фистула не сме дирати. А усмено нам каже да ће он доћи кад буде требало да се проба. Тако је Милош морао да истрпи замену катетера који му је служио још само три дијализе и после је почео да користи фистулу. А хвала богу користи је и дан-данас.

Немогућност изласка

Како смо већ све доводили на место колико је то било могуће, полако смо се припремали да напустимо центар, и кад год би споменули да треба да нас пусте да идемо кући, нико од њих није реаговао. Била сам у сталном контакту са нашим доктором Пеђом, тражила сам и његово мишљење да ли је сагласан да дођемо и да ли Милош може код нас неометано да се дијализира. Одговор је увек био – ако сматрате да сте све позавршавали – знате да сте овде добродошли. Свануо је дан Милошевог рођендана, пунио је осамнаест година, ми смо већ звали наше да дођу по нас тог дана иако отпуст није ни био на видику. Покушасмо ми да се некако договоримо да нас отпусте, али нико не би заинтересован за наше жеље. Договоримо се да чим Милош заврши дијализу, ми кренемо кући. У међувремену се поквари апарат, дође мајстор да га поправи. Било је 9 кад је дошао, а у пет поподне га још није поправио. Опет ја зовем доктора Пеђу, испричам у кратким цртама шта се дешава, питам сме ли Милош без дијализе до сутра ујутру да кренемо кући. Нама наш драги доктор Пеђа даде благослов да кренемо кући и да ће Милоша ујутру у седам чекати спреман апарат. Тако док смо ми скупљали ствари да кренемо, сестре су викале: „Где ћете, чекајте сад ћемо да га укључимо, па нико вас није пустио да идете ми ћемо имати проблем?“ Нисмо се више окретали, ниједно од нас. Били смо сигурни да ћемо их ујутру обрадовати кад буду видели да породице Ђошевски више нема у Центру.

Било је ту још много тога. За мене је и ово превише, јер док сам писала, морала сам све поново да преживим, и верујте да је јачина емоција била истог интензитета, као и тада.

.

Снежана Ђошевска

(текст је пренет из „Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних болесника Србије, опрема редакцијска)

.

.

                                  

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

Sašina priča: Zašto biti na dijalizi znači biti otpisan?

Priča koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim:

Saša Davidović: Zašto biti na dijalizi znači biti otpisan?

Poštovani SVI:

Zovem se Saša.

Aleksandar, Saša, Davidović.

Već sam postavljao pitanja na ovom sajtu i dobijao sam adekvatne odgovore.

Zato reših, hajde da i ja ispričam svoju životnu priču, nemam šta da izgubim…

Imam 37 godina, na dijalizi sam od 2012. godine…

Tačno pre pet godina, pre početka lečenja hemodijalizama, došao sam u Klinički Centar Niš radi operativnog formiranja AV fistule.

Doktorka Snežana Aradcki je pokušala da mi operacijom napravi AV fistulu, na tipičnom mestu, na levoj podlaktici, pored zgloba sa šakom, kako oni kažu „levo radijalno“.

Uradila je to bez prethodnog snimanja krvnih sudova kolor-doplerom. Protoke i obim krvnih sudova doktorka je proveravala palpacijom.

Fistula, naravno, nije uspela. Radila je pola sata i stala.

Morao sam da primim CVK (centralni venski kateter) u vrat, sa desne strane, jer su mi vrednosti ureje i kreatinina već bile jako visoke i bio sam u acidozi srednjeg stepena.

Prošlo je to kako je prošlo …

Posle toga mi je gore navedena dr. Aradcki ponovo palpacijom proverila krvne sudove u kubitalnoj (lakatnoj) regiji i nekako mi napravila fistulu, koja je (nekako) radila 2 godine.

U toku dijaliznih tretmana sam obično kao antikogulant primao heparin, ali u toku 2014. godine odjednom je nestalo heparina i cela klinika je primala fraksiparin (fraksiparin naravno dijalizni bolesnici obično nikad ne primaju, jer je dužeg delovanja, a i mnogo je skuplji, pa smo ga dobijali verovatno zbog „štednje“).

15. decembar 2014. godine nikada neću zaboraviti.

Došao sam na HD i pre tretmana sam se požalio sestri na bolove u predelu fistule.

Pipanjem smo utvrdili da ista ne radi, da je stala.

Otišao sam do sobnog lekara Dr. Mijomira Stojanovića i rekao sam mu za „problem“.

Umesto da me pošalje da snimim ruku i da pozove Dr. Aradcki, koja je po sitematizaciji radnih mesta morala biti stalno dostupna, da rešavamo „problem“, jer sam već od četvrtka bez dijalize, on me je samo ohrabrio i rekao: „Ne sekiraj se, naša doktorka Sneža je maher za te trombove, ne sekiraj se, idi kući i dođi u ponedeljak”(?!).

Ja naravno, neiskusan, poslušao sam savet lekara, jer tada nisam znao da što se duže čeka na intervenciju šanse da će operacija uspeti su sve manje, jer se tromb organizuje, učvršćuje, i sve ga je teže ukloniti.

Otišao sam kući spokojan, da čekam ponedeljak.

U ponedeljak ujutru sam se javio Dr. Aradcki, ona naravno, opet bez snimanja, svojom oprobanom metodom palpacijom, utvrđuje mesto gde je tromb i kaže: „Legni, brzo ćemo mi to da sredimo.”

Legao sam na operacioni sto, ali se to brzo uklanjanje tromba malo produžilo, na skoro čitavih tri sata.

Kada sam ustao sa opreracionog stola imao sam zanimljiv prizor: leva ruka mi je skroz isečena, na četiri mesta imao sam tri mala reza i jedan veliki, ruka mi je presečena skoro na pola…

Pitam doktorku, šta je ovo?, a Dr. Aradcki kaže: „nemaš krvne sudove, stavila sam ti protezu, tj graft dužine 20 cm, ne sekiraj se, to će sutra ujutru odma’ da se bode.”

Vratio sam se da sačekam to jutro, da vidimo šta će da bude, jer već četvrti dan sam bez dijalize.

Došlo je i to jutro, i sestre su naravno odbile da bodu tu ruku, jer je ona u toku noći natekla i uvećala se za duplo.

Sestre su rekle: „Sačekaj do sutra da se ruka malo smiri, pa ćemo sutra popodne…

Do sutra je ruka još više otekla i u toku noći sam imao strašne bolove, nepodnošljive…

Peti dan sam bez dijalize.

Došla je i popodnevna smena, gledaju: ruka natečena, veća za pet brojeva, ne vidi se ništa sem otoka, nema ni govora o bodenju.

Šesti dan bez dijalize sam preležao na odeljenju intenzivne nege.

Niko ništa nije govorio o dijalizi, samo su mi davali lekove protiv bolova.

Sedmi dan bez dijalize.

Ujutro dolazi konačno Dr. Aradcki i kaže: „Kako ne možete da bodete?! Ako ne možete da bodete treba da date otkaz!!”

Sestre su se zgledale i ćutale pred nadmenom doktorkom.

Legao sam na krevet i Dr. Aradcki je počela lično da pokušava punkciju grafta.

Bili su svi prisutni.

I sadašnja direktorka „klinike“, Dr. Radmila Veličković.

Doktorka je onako nateklu ruku rešila da ubode, lično.

Uzela je prvu iglu, ubola, nije išlo… 

Druga, neće…

Treća, neće…

Četvrta, neće…

(Ruka je pre pet dana ušivena, konci nisu skinuti, još je žuta od joda).

Peta igla …

Pucaju šavovi gde je zašivan graft, počinje da lipti krv na sve strane, sestra posušuje gazom ispucalo mesto, doktorka uzima šestu iglu, bode, i kaže: „Pa šta ako neće, primiće kateter, pa šta?!”

Oko 12 časova šalju me na plasiranje CVK katetera na desnu stranu vrata.

U Nišu se posle plasiranja CVK ne snima položaj katetera nego Dr. Aradcki to plasira pod prstima, palpacijom, i to se posle i ne proverava gde je otišlo.

Posle „plasiranja“ katetera počeo sam da krvarim iz ubodnog mesta, tokom cele dijalize krv mi se slivala niz leđa, sestre su mi to povremeno brisale.

Završio sam HD oko 16h i spušten sam na odeljenje. Ubodno mesto i dalje krvari.

Na „intenzivnoj“ nezi nema nikog.

Dežuran je Dr. Goran Paunovic, nefrolog.

Sestre koje su me dijalizirale sišle su da mi pomognu da zaustave krvarenje.

Za njima je došao Dr. Mijomir Stojanović (po struci anesteziolog) i kaže:

„Šta ste se skupile oko njega, pa šta ako krvari, nek’ krvari, jedan li je ovde umro, pa šta ako umre?!”

Po naređenju doktora, sestre su otišle.

Oko 20h došao mi je otac sa bratom u posetu i nekako su uspeli da nađu dežurnog lekara, Prof. Dr. Stevu Cukuranovica.

Ovaj, kad je video o čemu se radi, zvao je Dr.Aradcki da dođe.

Došla je oko 23h i davanjem adrenalina uspela je nekako da zaustavi krvarenje.

Preživeo sam.

Evo i drugog dela priče.

Plasirani graft je i dalje bio pod otokom. Počeli smo da ga punktiramo posle otprilike mesec i po dana od ugradnje.

Ali, odmah posle četvrte punkcije ponovo su počeli „problemi“.

Loše plasirani graft je imao segmentnu trombozu (imam snimak i izveštaj radiologa) i na nekim mestima uopšte nije bilo mogućnosti da se punktira.

Počeo je pakao.

Svaku HD sam imao po četiri-pet uboda. Nismo mogli postići protok krvi veći od 200 ml/min, a kad nekim čudom bude do 260 ml/min, ja sam presrećan.

U toku dijalize krv pored ubodnih mesta na graftu curi sa strane…

Lekari na to kažu: „Pa šta, to nije mnogo krvi.“

Nekako je išao život i sve sam to podnosio.

Više puta smo se i ja i moj otac obraćali doktorki Aradcki, jer se tokom dijalize uočavala velika recirkulacija krvi.

Recirkulacija je prvo bila 23%, zatim je došla i do 41% (sve sam slikao mobilnim telefonom, imam dokaze), počeo sam da osećam malaksalost, mučninu, nagon na povraćanje, kreatinin mi je bio preko 1200 µmol/L, urea posle dijalize 16 mmol/L.

Na sve to je Dr. Aradcki rekla: „Ma aparat ne meri dobro.“

Tražio sam uput za Beograd, na VMA i jedva ga dobio.

Očekivao sam da će neko od lekara da mi zakaže pregled tamo, ali oni su me bacali kao ping-pong lopticu od jednog do drugog, a ja nisam znao da se je „KC Niš“ proglasio „tercijernim nivoom zdravstvene zaštite“ i da njegovi lekari ne mogu da zovu VMA jer su to institucije u istom rangu.

Kada sam 23.septembra 2015. godine došao na HD prišla mi je glavna sestra dijalize Zagorka Sladojevic, da me punktira. Počela je, prvi ubod ne ide, drugi ne ide, treći ne ide, četvrti ne ide …

Otišla je po Dr. Aradcki, ali je ona odbila da dođe i da pogleda „problem“..

Kada je ubola i peti ubod, započela je dijalizu, ali nije išlo dugo i bacili su ceo sistem pun krvi, namontirali su drugi, ‘ajde da probamo jos jednom, slede još dva uboda, hemodijaliza ponovo počinje, ali arterijska igla vuče krv a vena neće da prima…

Počinjem da osećam veliku mučninu i gađenje, bacaju mi i drugi set pun krvi… ja besan otrčim do kancelarije direktora, sa sve iglama u ruci, u čarapama, naiđem na Dr. Karolinu Paunkovic (načelnica) i Dr. Mijomira Stojanovica, oni odmah pozivaju obezbeđenje, kao da ću ja polu-mrtav da njih isprebijam…

Došlo je obezbeđenje, čovek vidi ja ležim u sobi, krkljam, jer su me položili na prvi krevet, a čuvar kaže: „Pa on leži miran.“

Kasnije se pojavljuje i Dr. Aradcki i kaže: „Pa, ja sad tu ništa ne mogu.”

Posle bačena dva seta krvi, onakvog izmrcvarenog su rešili da me pošalju kući i da dođem sutra na HD.

Šta ću, prihvatam i to, pozvao sam taksi, došao kući i vidim da je fistula, tj graft, stao, ne radi više uopšte.

Vratio sam se sa roditeljima i bratom ponovo do dijalize, da vidimo šta ćemo…

Umesto da me prime u bolnicu, da primim krv ili da budem pregledan, Dr. Mijomir Stojanovic je bio ljut i počeo je da galami:

„Pa šta je, što ste došli? Idite kući i dođite sutra! Pa šta ako ne radi fistula, to će sutra doktorka Aradcki da sredi, ona je najbolji stručnjak za to, odavde pa do Beč, nema šta ja da te pregledam, dođi sutra!”

Ja sam se pokupio i otišao kući.

U toku noći sam rešio da idem na VMA u BGD i krenuo sam sa ocem, autobusom, za Beograd.

Stigli smo na VMA, ali nisam primljen na odeljenje vaskularne hirurgije jer nisam imao zakazan termin.

Otišao sam u hitnu službu, dežurni je bio vaskularni hirurg Dr. Zaric. Primio me i rekao: „Ništa ne znam, da vidimo prvo analize. Sestra mi uzima krv i posle pola sata stižu mi nalazi: kreatinin 1704 µmol/L, ureja 33 mmol/L, krvna slika: 80 Hgb, loše…

Ja pitam: „Šta ćemo, hoću li natrag za Niš?“

Doktor mi reče: nećeš uspeti da stigneš ni do stanice – dao mi je CVK kateter, neotpakovan, u ruke i rekao: idi odmah gore da ti to stave i na dijalizu.

Otišao sam na odeljenje, dobio CVK na desnoj strani vrata i odrađena mi je dijaliza.

Preživeo sam.

Na VMA sam proveo 24 dana čekajući na red za fistulu.

Nema šta, radi se po propisima: dopler krvih sudova svakom pacijentu, sve po PS-u (Pravilo Službe).

Ali, tokom čekanja, tih 24 dana nisam dobijao preparate gvožđa ni eritropoetina, jer sam civil, oni su samo zaduženi za vojne osiguranike.

Posle 24 dana urađena mi je fistula.

(U toku čekanja, od katetera na desnoj strani dobijem sepsu, pa je isti morao biti izvađen i plasiran mi je novi, na levoj strani vrata, 12. oktobra).

Krvna slika, hemoglobin 82, vraćen sam za Niš, ali sada u Nišu nema eritropoetina, nestašica…

Uspem da nađem Rekormon, i kupim, o svom trošku (naravno, kasnije su mi refundirali u KC Niš) čekam sazrevanje fistule, dva meseca…

Naravno, sve vreme nosim kateter…

Posle dva meseca fistula radi, ali sad u Nišu neće da mi je punktiraju !!!

Dr. Aradcki neće ni da pogleda, ono što ona nije radila nju ne iteresuje!

(Inače, Dr. Snežana Aradcki je urolog po struci, ali radi na poslovima vaskularnog hirurga, radi fistule, faktički je rukopoložena).

Dobijam predlog od glavne sestre Zagorke Sladojevic da idem za BG na VMA, da oni snime ruku i da nacrtaju flomasterom gde da se fistula bode ambulantno.

Naravno, ja odbijam taj predlog, uzimam uput za stacionarno lečenje i eto me ponovo na VMA.

Još 20 dana hospitalizacije.

Desna ruka mi je snimana kolor-doplerom i davala je zadovoljavajuće parametre. Pokušane su dijalize kombinovanim pristupom, arterija igla a vena kateter. Vraćen sam za Niš 18. decembra, sa preporukom da čekam, da će se fistula razviti.

U Nišu su pokušali više puta punkciju, ali bezuspešno: krenu dve dijalize, pa stane, pa tako nekoliko puta.

Fistula je stala 23. marta.

Konačno.

Još uvek, i dan danas, već 7,5 meseci se dijaliziram preko CVK…

Rezultati su mi jako loši: kreatinin pre dijalize 1400 µmol/L, urea 18 mmol/L, imam veliki fosfor 2,45 mmol/L, ogroman kalcijum 2,75 mmol/L, jako loše se osećam …

Još uvek nisam uspeo da uradim fistulu.

Na VMA ne primaju. Čekam u Nišu. Na novoj klinici su počeli da rade vaskularci fistule. Ako preživim, čućemo se i dalje.

To je moja priča.

Za sve što sam ispričao imam otpusne liste, izveštaje lekara, kolor dopler nalaze i fotografije.

(Ime, prezime, telefon i sve ostale podatke spreman sam dostaviti na zahtev, svakome).

Mislio sam da ako je neko dijalizni bolesnik, da to ne mora da znači da je otpisan, da svi mogu da ga „puste niz vodu“…

To sam mislio …

A sad znam da je to istina.

U Nišu se 230 pacijenata dovoze na HD sa dva dotrajala kombija…

Koga je briga?

Dijaliza ide u četiri smene.

Dolaze ljudi iz Aleksinca, iz Soko Banje, … iz raznih mesta … Ne može da se diše…

Nema ni flastera, pacijenti kupuju krep traku za krečenje (!) da bi se lepili …

Živim u stanu od 35 kvadrata, teraju me da idem na peritoneumsku dijalizu, ali nemam gde ni da stavim materijal…

Imam oca i majku od po 80 godina, ko će koga da gleda, kad ja imam 37 godina …

Lekari nisu našli za shodno ni da mi odrade one preglede za transplantaciju, pa da se za ovih 4 godine barem nađem na listi za transplantaciju bubrega, što bi mi bila jedina šansa da preživim…

Kome se obratiti za pomoć?
U Nišu, od kada su počeli raditi fistule na vaskularnoj hirurgiji ja evo čekam već mesec dana…

Vidim otuda izalazi pacijent sa fistulom, priđem mu i kažem: „Vi ste na dijalizi, nisam Vas viđao?“

A on mi odgovara: „Ma jok, uradio sam je iz predostrožnosti, ako zatreba.“

A ja sa kateterom 7,5 meseci čekam …

Takvi su naši prioriteti …

Lagano umiranje …

Sramota je da se u 21. veku ubijaju mladi ljudi zbog nečije trivijalne sujete i nestručnosti…

Imao sam posao i izgubio sam ga, jer ne mogu sa kateterom u vratu da radim nikakav posao…

Bavio sam se sportom, igrao sam aktivno stoni tenis, sada više ne igram, jer su mi upropastili i ruke i život…

Jedino što mogu da čekam je da umrem, ali i to ne mogu na miru…

Više mi nije ni do čega…

Ne mogu više da obijam pragove lekarskih kancelarija i da molim za usluge koje su im u opisu radnih mesta i za koje primaju redovnu platu, koja nije ni toliko mala…

Više nemam snage da se borim, jer je i borba besmislena…

Sve što je bilo do mene uradio sam, sad jedino mogu da umrem…

Sve što sam naveo mogu da potvrdim pod punom moralnom, materijalnom i krivičnom ogovornošću i validno pečatiranim izveštajima institucija i lekara gde sam se lečio, a imam i fotografije i druge dokaze.

Ne zamerite …

.

.

d.sasa.23@gmail.com

.

.

                                     

                                                         

.

===========================================

===========================================

Intervju sa doktorom kurirom

Intervju sa doktorom kurirom

Poštovani čitaoci,

U nedeljnom izdanju dnevnog lista Kurir od 25.01.2015. godine, u njegovom „medicinskom“ dodatku koji se zove Dr Kurir, kao tema broja postavljeni su Problemi bubrežnih bolesnika u Srbiji. Ispod ovog nadnaslova plasiran je bombastičan naslov (u skladu sa imidžom tog lista):

Poražavajuće: godišnje umre 750 pacijenata na dijalizi.

Tekst je potpisala izvesna Ružica Kantar, koja je na jedan tas stavila izlaganje doktorke Snežane Gajić, nefrologa iz KBC „Dr Dragiša Mišović“, a na drugi tas je stavila izlaganje predstavnika pacijenata Dr Ljubinka Todorovića, pacijenta na hemodijalizi u Boru i predsednika udruženja bubrežnih invalida Srbije. Šta je Kantar pokazao, odnosno pokazala, možete videti i direktno, sa fotografije članka, koju prenosimo iz primerka kojeg smo uredno platili.

Ovo o plaćanju smo napomenuli, pošto se ceo tekst može naći i na internetu, ali mi prosto nismo mogli verovati da je to sve, ceo tekst?!

http://www.kurir.rs/zabava/doktor/porazavajuce-godisnje-umre-750-pacijenata-na-dijalizi-clanak-1666971

Ceo tekst, svi Problemi bubrežnih bolesnika u Srbiji svedeni su na 3, slovom i brojem: tri.

To su: fistula, prevoz, banja.

Pogledavši malo bolje taj medicinsko-prosvetiteljski zdravstveni dodatak uvidesmo da se ceo taj kurirski prilog sastoji od niza naplaćenih reklama za kojekakve čudotvorne preparate tipa: Herbamed, Asai Beri, Sibra 1990, Probotanic ulja, Aptamil mleko i ulje Ilang-langa. Toliko o brizi za zdravstveno prosvećivanje naroda ili o načinu da se ćapi još koji dinar hvaljenjem farmakoindustrijskih čudotvornih proizvoda („za 6 meseci 10 godina mlađi“).

Inače listovi tipa Kurformer su omiljena glasila svih naših vlastodržaca, pa su i za većinu naroda svakodnevna literatura. U situaciji kada se država dnevno zadužuje 9,5 miliona evra, kada има историјски буџетски дефицит од 300 милијарди динара; историјски спољни дуг од три хиљаде и 172 милијарде динара, губитак Народне банке Србије од 45 милијарди динара, када народ живи све лошије, сиромаштво све веће, плате смањене, а пензије опљачкане, ситуација у привреди све гора, радних места све мање, а народних кухиња све више, е у таквој ситуацији glavni društveno-politički problem naše države i tema broja dnevnog lista Kurir od 25.01.2015. godine, je: elitna prostitucija, svingeraj i striptiz barovi.

Čak se i ministar kulture oglasio izjavom da će taj list prijaviti kao pornografski.

Eto, poštovani čitaoci u takvom okruženju, nađoše se i naši, problemi na dijalizi.

Šta da se radi. Moramo prihvatiti realnost.

Tu smo – gde smo.

Iz ove kože se ne može.

Ipak, za nauk našim doktorima, našim predstavnicima pacijenata i našim novinarima, osećamo potrebu da im pružimo nekoliko objašnjenja:

Dijalizni kateter, plastična cev koja se hirurškim putem uvodi u stomak, blizu pupka, je kateter za peritoneumsku dijalizu, dijalizu u trbušnoj duplji, a vaskularni kateter, centralni venski dvolumenski kateter se postavlja u velike vratne ili preponske vene i služi za hemodijalizu. (Nauk: ne pristajte na intervju, ako vam novinari ne budu garantovali autorizaciju teksta koji će se pojaviti u javnosti).

Broj od 750 mrtvih godišnje na dijalizi, nije tačan. Nije ni naveden izvor, kako su uopšte došli do tog broja? Ne postoji nezavisna statistika niti izveštaji iz kojih se može saznati tačan broj umrlih na dijalizi, ali verujemo da je mnogo veći od priznatog. Opravdano se sumnja da medicinari u tu cifru ne računaju one koji su na dijalizi bili samo 3-6 meseci, a među tom grupom je najviše umrlih (početnici, sa kateterima). Dalje, ukupan broj pacijenata na dijalizi u Srbiji nije 4,5 hiljada – što svi godinama ponavljaju kao pijani, nego je preko 5,5 hiljada. Ali, kao što rekosmo: ovo je potpuno nesređeno područje srpskog zdravstva, te prave cifre niko živi ne zna.

A što se tiče problema dijaliznih bolesnika u Srbiji, evo napravićemo vam kratak rezime, listu do koje smo došli prelistavajući dosadašnje izjave, dopise, predavanja, tekstove i mišljenja na tu temu:

• u dijaliznim centrima nema osnovnog sanitetskog materijala: nema dovoljno rukavica, gaza, maski, dezinficijenasa, flastera za fistule, itd.itd. Tek kada se reši taj problem može se smanjiti smrtnost od infekcija, bilo preko katetera, bilo preko fistule;
• dijalize se pacijentima masovno skraćuju. Na prste jedne ruke se mogu izbrojati centri koji svim pacijentima mogu obezbediti dijalizu od 4,5 časova. Eto još jednog uzroka velike smrtnosti na dijalizi;
• u centrima za dijalizu je opšta nehigijena: dušeci na kojima pacijenti leže su krvavi, nema jastuka ili su prljavi, podloški nema, čistih čaršafa i posteljine takođe nema, kreveti su neispravni, ne može se pacijentu podesiti uzglavlje, a o televizorima i drugim sadržajima za prekraćivanje vremena, da se i ne govori. U dijaliznim centrima se mogu sresti gušteri i miševi, a bakterije i bube su redovna pojava;
• aparati na kojima se pacijenti dijaliziraju su gotovo svi sa isteklim rokom upotrebe, ne zna se ni njihovo vlasništvo, ni nadležnost održavanja i servisiranja, ništa to nije regulisano. Bilo bi dobro da Predsednik udruženja pacijenata pronađe podatak o zakonski dozvoljenom broju radnih sati aparata za hemodijalizu i da zamoli pacijente da pogledaju otpozadi svog aparata koja cifra stoji na brojčaniku, da sakupi te podatke, pa da izađe u javnost sa njima;
• kvalitet dijalize u Srbiji je očigledno nezadovoljavajući, bez obzira po kojem parametru ga merili: bilo po volumenu izdijalizirane krvi, bilo po procentu hemodijafiltracija, bilo po prosečnom trajanju tretmana, svi su ti parametri daleko ispod preporučenih, pa onda ne treba ni da čudi prevelika smrtnost;
• nedostatak osnovnih lekova za dijalizne bolesnike: u celoj državi koristi se samo jedan vezivač fosfata (kalcijum-karbonat), čak ni onaj najjeftiniji Ca-acetat nije registrovan, a kamoli Fosrenol, na primer. Nema Beviplexa, C-vitamina, Folana, problemi su i sa eritropoetinima, a o ampulama gvožđa da se i ne govori. Cene visoke, farmakomafija caruje, doktori putuju, a pacijenti trpe;
• laboratorijske analize se ne rade po propisima koje su sami nefrolozi doneli, nema reagenasa za PTH, za feritin, za vitamin D, za beta-2-mikroglobulin, za CRP, itd.itd. Pacijenti se šalju kod privatnika koji odvaja procenat i za onog koji ih je poslao, korupcija cveta.
• redovni periodični pregledi neophodni dijaliznim bolesnicima (eho srca, eho abdomena, pregledi kardiologa, kontrola hormona, tumorskih markera, itd) ne sprovode se nigde;
• kontrole ispravnosti vode za hemodijalizu, kontrole koncentrata i dijalizne tečnosti, nigde se ne rade po propisima, a doktore niko i ne tera na to, sve dok se povremeno ne desi – katastrofa;
• nema individualizacije dijalizne terapije, koriste se dijalizni koncentrati neadekvatnog sadržaja, propisuje se napuštena terapija vezivačima kalijuma i vezivačima fosfata (aluminijumskim);
• donešeni su potpuno nestručni Pravilnici o dijalizi, kojima su štićene dijalizne firme, a ne pacijenti;
• vreme koje doktori provedu sa pacijentima na dijalizi je očajno malo, neki ne svrate ni jednom u 2-3 meseca, sestre stalno izlaze na puš-pauzu, a i inače ih nema dovoljno. Svi su malo plaćeni i nemotivisani. Razmišljaju samo o prelasku kod privatnika, koji im uzimajući od istog Fonda, daje duple plate;
• redovni izveštaji lekara iz dijalize se ne rade ni jednom godišnje, a kamoli mesečno; pacijenti se upućuju u druge centre bez preskripcije ili bilo kakvih virusoloških i drugih podataka iz istorije bolesti; O jedinstvenom umreženom dijaliznom sistemu za dijalizne bolesnike, nema ni govora;
• u salama nema elektroničara ili servisera-tehničara za popravku aparata, a i kad ga ima on ili ništa ne zna ili ništa ne sme, jer nema ovlašćenje za pristup softveru aparata;
• ni u jednom dijaliznom centru u Srbiji ne postoji timski rad. Tim za lečenje dijaliznih pacijenata treba da sačinjavaju: glavna sestra centra, nefrolog-načelnik centra, dijetetičar, vaskularni hirurg, socijalni radnik, psiholog, itd.);
• korupcija pri nabavkama dijaliznog materijala traje decenijama. Mora se hitno izvršiti demonopolizacija tržišta, ne mogu samo 2 firme da drže celokupno snabdevanje dijaliznim aparatima, filterima, linijama, koncentratima i ostalim potrošnim materijalom;
• kapaciteti centara za dijalizu se hitno moraju proširiti, ne sme se dozvoliti da „nema mesta“ i da nam se nude privatnici i drugi mešetari, kao „rešenje problema“;
• mora se preseći osovina farmakomafija-nefrologija, kako bi se lekari odvukli od nagrađivanja prema učinku za farmakomafiju. Nagrađivanje im treba organizovati prema učinku na spašavanju života i zdravlja pacijenata;
• operativno formiranje AV fistule mora biti hitan i neodložan hirurški zahvat: unutar 4-6 časova od pregleda bolesnika;
• moraju se otvarati i uposliti predijalizne ambulante, za pregled i kontrolu funkcije bubrega za sva lica preko 50 godina starosti, nefrološki-sistematski, bar jednom godišnje;
• nezavisna kontrola rada svih zaposlenih u nefrološkim i dijaliznim jedinicama u celoj Srbiji. Imenovanje nacionalnog koordinatora i kontrolora za dijalizu;
• o prevozu i nedostatku centara za rehabilitaciju dijaliznih bolesnika je već rečeno, pa da ne ponavljamo;
• humanizacija dijaliznog lečenja: zalaganje za dijalizu sa ljudskim licem, ocenjivanje osoblja od strane korisnika dijaliznih usluga, anonimno i sveobuhvatno;

 

 

Eto, poštovani intervjuisani doktori, pacijenti, kao i novinarko Kantar,

kad drugi put budete pravili tekst o Problemima na dijalizi, izaberite ipak, malo više od tri koje ste pomenuli,

pa ćete možda i moći shvatiti zašto je poražavajuće veeeelika smrtnost pacijenata na dijalizi.

Ništa u životu nije tek tako.

 

Srdačan pozdrav,

 

DiaBloG – 2015

 

 

 

Najčešći refren u HD salama

Sigurni smo da svi znate ovu melodiju:

…

.

To je trebao biti dan kao i svaki drugi

To je trebao biti dan kao i svaki drugi.

Kao i svaki drugi dan na hemodijalizi.

Došao sam tačno, kao i uvek, na vreme, zauzeo svoju poziciju i okrenuo glavu u stranu. Ne zato što je sestra Zorica bila zadužena za punkciju, nego što to i inače radim. Uvek.

Ni posle toliko godina dijaliznog staža, nisam se navikao na taj bol, i prizor kad moja krv pokulja kroz iglu u plastičnu cevčicu.

Zorica je stara i prilično bezosećajna sestra, vid je odavno ne služi najbolje, ali velike i razvijene fistule kao što je moja, punktirala je brzo i uspešno. Refleksno sam stezao vilice i vratio sam pogled na fistulu tek kada je uključenje bilo završeno.

Uključenje. Odakle li nam samo taj glupi mehanički izraz? Verovatno doslovni prevod sa engleskog (to connect), odakle nam je došla i sva ta skalamerija zvana dijaliza. I ko se tu zapravo, na koga priključuje? Da li pacijent na mašinu ili mašina na pacijenta? Onaj ko vrši radnju je mašina, dakle mašina je subjekat. Pacijent je objekat, u svakom smislu.

Zorica je bila ljuta i nije me takoreći, ni pogledala. Iako joj redovno (kao i ostalim sestrama) donosim kafu, bombonjere i slične „znake pažnje“ (kao i većina ostalih pacijenata), Zorica nije danas našla za shodno ni da me gnjavi svojim uobičajenim jadikovkama (o maloj plati, o zlobnoj i nesposobnoj glavnoj sestri, koja je preko ’one stvari’ postavljena na to mesto, a da zapravo to mesto pripada njoj, po svemu, po znanju, po iskustvu, po pravdi ili po zaslugama, svejedno).

Jutros, baš ništa od toga.

Zorica je bila punačkog lica, nižeg rasta, široka i debela, i više niko u njoj nije video onu mladu, vitku i prelepu sestricu, kakva je Zorica bila pre tridesetak godina, kada je tek počela da radi, da dežura, i kada su je doktori počeli lomiti, psihički i fizički. Znate već taj sistem, u kojem se normalnim smatra ostaviti u noćnoj smeni dete sa tek završenom srednjom školom i matorog (15-30 godina starijeg) doktora, hijerarhijski neprikosnovenog, inteligentnog, sujetnog i iskompleksiranog, željnog dokazivanja u svemu, pa i u onim, kako oni kažu „fiziološkim“ potrebama. Ona koja bi se odlučila na otpor ili odbijanje, znači da se svesno opredelila za kažnjavanje dodatnim radnim zadacima i svim drugim modalitetima šikaniranja i maltretiranja, kojima doktori, načelnici i njihove glavne sestre, raspolažu. Zbog svega toga mlade sestre vrlo brzo podlegnu pritiscima ili se same odluče za nekog od doktora, samo da se sklone sa te vetrometine, jer znaju: kada izaberu ili budu izabrane, ostali će ih ostaviti na miru. A dalje napredovanje u službi im uglavnom zavisi od toga koga su izabrale, a ne od njihovog znanja ili sposobnosti. Zorica je izgleda izabrala pogrešnog, manje sposobnog, koji ni sebi nije znao prokrčiti put, a kamoli njoj. Posle je Zorica pokušavala naknadnim avanturama, da se prikači na neke bolje pozicionirane doktore, ali nije uspevalo. Tamo su već bile druge, mlađe i lepše, a Zorica je (p)ostajala samo još jedna „recka“ na oltaru egoizma, velikih i neprikosnovenih gospodara života i smrti, zdravlja i bolesti, kakvim se uglavnom svi važniji doktori doživljavaju.

Nas pacijente, hijerarhijski najnižu i najmanje zaštićenu vrstu u svakoj bolnici, i u zdravstvu uopšte, te priče o sestrama, koje se prenose sa kolena na koleno, zabavljaju i naslađujemo se istim, kad već ne možemo popraviti svoj ubogi i najmanje bitan položaj. Tužne li zabave.

I tako, što bi rekao onaj Radašin, više se i ne sećam kako sam i kada zaspao. Već sam se izveštio, ili sam bar mislio da sam se izveštio, da prikunjam, a da ne pomeram ruku sa fistulom.

Ne sećam se tačno, ali verovatno sam hteo da izbegnem tzv. „vizitu“. Doktorku Maju, glavnu švalerku načelnika dijalize, ujedno glavnog šefa bolnice, sve glavni do glavnog, jer je tuđa glava u pitanju, drugog razloga za to glavnjanje ne vidim. Maja. Šta reći.

Ni Maja, ni njen šef nisu bili moji fejvorit lekari, pa sam se obično pretvarao da spavam, kad neko od njih (ili čak oboje) krene da otaljava tu ceremoniju zvanu „vizita“ na hemodijalizi. To je kao neki susret na granici (dva sveta), na carini, gde oni nas kao (zainteresovano) pitaju kako smo, a mi im isto tako (precizno) odgovaramo: „nema ništa“. I to je to. Što bi rekao onaj politički pisac: iznad toga ne možemo, ispod toga ne smemo. Sve što bi bilo izvan te rutine, obično bi se obilo o glavu, nama i/ili sestrama. Jer, uslediće zapovest, uzmite mu krv na ovo, na ono, uradite mu EKG, RTG, EHO, CT i magnet, pa nek se javi …. kardiologu, pulmologu, neurologu, infektologu, itd. itd.

Uglavnom, nek se javi nekom drugom lekaru, samo njihove oči da nas više ne vide … Ako je moguće nikako. A ako nije, onda sa nalazima i zaključkom. Toliko.

I evo mene kako tonem u svoj polusan, kako čekam da prođe vizita, jer znam da niko neće buditi one koji spavaju i „ne gnjave“ ih. Misli mi vrludaju, puštam se niz struju. Praznici su, svi pominju Isusa, i hteo ne hteo, ne mogu da ne pravim analogiju. On je nesretnik, bio razapet na krstu, mi na bolničkoj postelji, njemu su obe ruke prikovali, nama samo jednu, ali … on je umirao satima, mi mnogo duže, godinama …

Dok sam razmišljao o tome, nisam ni primetio da sam u zanosu pomaknuo i levu ruku, i da mi je venska igla iskliznula iz fistule. Ali, nije otišla daleko, jer sam je, prevrnuvši ruku ka sebi, pritisnuo uz dušek, i ništa se kao nije desilo.

Mislim, niko ništa nije primetio. Aparat nije ni zapištao, sestra Zorica je bila na pauzi, a ona koja ju je menjala je provirivala iz daleka, te nije mogla (i da je htela) da vidi išta neobično.

A ja sam znao. To je to. VND. Venous Needle Dislodgement . Dislokacija venske igle, nepotpuna, jer je venski pritisak ostao isti. Jedna od najopasnijih dijaliznih komplikacija. Prisećam se reči doktora Đurića: „Jedina smrtonosna komplikacija pri kojoj se nijedan alarm na aparatu za hemodijalizu neće oglasiti“.

I nije se oglasio. Šio mi ga Đura.

Osećao sam toplu krv kako mi podilazi pod leđa. Natapa dušek. Znao sam i tačnu brzinu krvarenja: 330 ml/min. Obzirom da mi je protok krvi bio 350 ml/min i da sam imao oko 20 ml/min stopu ultrafiltracije (i tu sam kritiku hteo izbeći pri ’viziti’). Računao sam: ako imam 5 litara krvi u organizmu, za koliko ću minuta ostati bez kapi krvi u venama i kad će već ovaj prokleti aparat zapištati, zaustaviti se ili dati neki znak …

Ali, i dalje ništa. Ništa od svega toga se nije dešavalo. Osećao sam beskrajnu malaksalost, ni kapke nisam mogao da otvorim, a kamoli usta, da jauknem, ili bar ruku da pomerim.

Nisam mogao ništa … Kapci su mi se ipak, odjednom, spontano, u agoniji, u nemoći, otvorili, i ja sam zurio u mastan prljavi plafon, kao da ga prvi put vidim, a znao sam da je to poslednji put, i da će mi oči uskoro postati suve i staklaste. Za razliku od dušeka koji se toliko napojio mojom krvlju da je već počeo i da propušta, lice i telo su mi bili suvi i obamrli. „Sve je u dijalizi kretanje, tečnosti i supstanci“ – sećam se kako je galamio doktor Đurić, moj fejvorit lekar, dok nam je objašnjavao šta nas čeka i kako to čudo radi. Ironijom sudbine, sad tek vidim koliko je tačna i široka bila ta definicija. I smrt je dijaliza, ništa drugo.

Velike kapi krvi su se mrljasto razlivale po podu. Niko od „komšija“ nije ništa primetio. Takvi smo mi, dijalizeri, smatramo da je na dijalizi najpametnije gledati svoja posla i brinuti samo svoju brigu. Kao što osuđenici koji su u jednoj prostoriji ne gledaju nikada onog koji vrši nuždu u toj istoj prostoriji. Nama je to zajedničko.

A onda se salom prolomio Zoričin krik. Znao sam da će ona prva primetiti. Zadržala se malo duže na doručku, ali razumem je u potpunosti. Kol’ko je malo plaćaju i ovo što radi je previše, znala je reći, i potpuno je u pravu.

I evo ih, odjednom, svi žele da pomognu. Postaju mi dragi, čak. Ne mogu ih videti, ali kao da ih čujem i vidim sasvim jasno, kako se trude da me ipak spasu. Zaustavili su aparat, prekinuli dijalizu, podigli mi noge, udaraju me elektrošokovima, iako bi trebali znati da od toga nema vajde, ali … mora se, nešto, zbog svoje savesti, i zbog drugih pacijenata, koji sve to sada gledaju, ne trepćući.

Kada je došao načelnik i (njegova) glavna sestra, bio sam već uveliko mrtav i nisam mogao znati ko mi je zatvorio oči i rekao: „Nemojte više. Ne vredi. Sve smo pokušali.“

Načelnik je pogledao na sat i rekao 10.55. Upišite 10.55 kao vreme smrti. Vreme smrti. Sto puta sam planirao da ću pročitati taj roman i eto ne stigoh. Verovatno tamo nije bilo ništa o ovome. Sad sam definitivno umro, jer je načelnik lično to utvrdio.

Pitanje je da li sam ikada i živeo. Nisam koncentrisan jer, već iščekujem, šta je dalje. Postoji li neki drugi, virtuelni svet, za nas sa hemodijalize. Ili je i naš „život“ bio samo virtuelan.  Arteficijelni. Veštački. Zar ja nisam umro kad su umrli i moji bubrezi? Doktor Đura je govorio da je veštački bubreg produžetak života i da imamo sreće, jer za mozak ili za jetru nema veštačkog organa, te ljudi kojima ti organi otkažu umiru odmah. Mi smo ti koji su hteli protiv prirode, protiv sudbine, protiv Boga. Može, ali jedno vreme (i to po određenoj ceni), ne i uvek, ne i trajno.

Sada je to vreme isteklo. Ako nešto tamo gore bude bilo i bude moguće, javiću vam se.

Koliko glupih holivudskih filmova sam gledao, ili ste gledali, gde se glavni junak, posle ovakvih scena, budi iz košmarnog sna. Ali, ovo nije film, ovo nije ni život, nije zona sumraka, ovo je smrt.

Još jedna koincidencija, prisećam se, u bioskopu je bio hit: „Smrt čoveka na Balkanu“ (ni to nisam stigao pogledati). A smrt čoveka na hemodijalizi, to se ne prikazuje.

A što se ne prikazuje, to se i ne gleda.

To je samo deo statistike.

.

S. M.

.

.     .     .

.

.

.     .     .

.

.     .     .

.

.     .     .

.

.     .     .

.

Uputnice:

(posle 5 godina od objavljivanja ovog posta, svetske agencije su prenele sledeće otkriće)

http://www.vesti-online.com/Slobodno-Vreme/Zdravlje/688716/Sta-se-desava-u-mozgu-neposredno-pred-smrt-i-kako-ona-zapravo-izgleda