Arhive

Kako dokazati smrt mozga, ali stvarno?

Šumaher i ostali maheri, u stvarima transplantacije

Poštovani čitaoci,

O lekarima često razmišljamo kao o vrlo homogenoj profesiji. Čuvena je i mnogo puta pominjana njihova (lažna ili iskrena) solidarnost, jak osećaj pripadnosti cehu, profesiji, struci.  Već u zakletvi im usađuju da će „druge kolege biti braća njihova“, te se tokom dalje prakse neretko uveravaju u neophodnost međusobnog ispomaganja, „u dobru i u zlu“.  Nažalost, u takvoj strukovnoj zatvorenosti postali su i podobniji za manipulacije koje im nameće sistem u kome farmakoindustrijski mafijaši diktiraju pravila igre. Zato se među pripadnicima te profesije retko nađu pojedinci koji još uvek znaju da sačuvaju zrno sumnje, koji uporno nastoje da razmišljaju svojom glavom, i koji se ne ustručavaju da slobodno izraze svoje mišljenje, makar ono odudaralo od zvaničnog i strukovno opšteprihvaćenog. Jer, dešava se eto da su i očigledni kriminalci u belom takođe „braća njihova“, a većina doktora (da li zbog opurtuniteta ili solidarnosti) neće da se oglasi tim povodom i da sami raščiste sa takvim „autoritetima“. Kažemo retki su oni koji smeju da dignu svoj glas, ali nije i da ih nema. Jednog od njih, tačnije jednu od njih, ćemo vam danas predstaviti.

Dr Jovana Stojković je počela kao dvostruki nosilac Vukove diplome, đak generacije u osnovnoj školi, kandidat za đaka generacije u gimnaziji, prijemni na Medicinskom fakultetu je položila sa 99 od maksimalnih 100 bodova, bila je odličan student medicine pa je na kraju i specijalistički ispit položila sa najvišom ocenom. Danas radi kao neuropsihijatar u Kliničkom centru Srbije, udata je, i majka je troje dece. Ova hrabra, nepokolebljiva, harizmatična i nadasve neustrašiva lekarka, otvoreno je iznela svoje mišljenje o obaveznoj vakcinaciji, o farmakofašistima, o propagiranju nastranosti, o oduzimanju dece i uništavanju porodice, o GMO, o Kosovu i Metohiji, i mnogim drugim živim ranama našeg društva. Smatrali smo, međutim, da dijalizni pacijenti, treba da čuju i njeno mišljenje o moždanoj smrti i o novom Zakonu o transplantaciji organa.

Др Јована Стојковић: Позив који се не одбија, или да ли смо сви мождано мртви

… Не постоји једнодушан став о (не)оправданости трансплантације.

Увод у Медицинску етику, 95 стр.

Направити проблем и понудити законско решење које ће се донети без јавне расправе и по хитном поступку, постала је редовна пракса у препарираној Србији. Док су нам разним црним хроникама , међуножјима и државним ударима отупели сваку људску реакцију на немаштину, глад, болест и неправду у најближој околини, по наруџбини многобројни скупо плаћени билборди (одакле?) који позивају на подршку новом Закону о трансплантацији терају сузе на очи и позивају да и „после смрти“ будемо добротвори.

Чик пробајте да неком ганутом (који вам иначе и „пре смрти“ не би дао чашу воде) кажете да не подржавате ово „подизање свести и позив на хуманост“, а да не добијете по параноичној њушци уз опаску да ћете носити на души госпођу из Беле Паланке која је стигла и до дневника у пола осам зато што је имала праву болест у право време (остали могу анонимно да умиру до неког новог закона).
Прву трансплантацију срца извео је доктор Бернар у Кејптауну 1967. године. Његов пацијент, Вашкански, није био свестан ризика којем се излаже и пристао је на захват за који му је лекар обећао да ће му „спасити живот“. Убрзо након операције добио је тешку упалу плућа, прикључен је на „вештачка плућа“ упркос свом противљењу. Осамнаестог дана после операције је преминуо. За све то време, др Бернар је држао конференције за штампу и постајао светски познат. У собу намученог и имунокомпромитованог болесника данима су долазиле новинарске екипе да би га фотографисале, док је доктор дан пре његове смрти забранио његовој жени да уђе код њега „да га не би заразила“.

Године 1968. урађено је 105 трансплантација. Деветнаесторо људи је умрло још на столу, 24 у року од три месеца, двоје је живело од шест до једанаест месеци, а један годину дана. Године 1969, од 55 пацијената са трансплантацијом јетре, педесет њих је живело шест месеци. Ови почетни резултати никако се нису могли сматрати охрабрyјућим, но то није сметало да се ова пракса настави и то потпомогнута Харвардским критеријумима „мождане смрти“ који су издати 1968 . год. и који редефинишу сам појам смрти који је до тада био недвосмислено јасан како лекарима тако и било коме другом. Појам „мождане смрти“ улази у ширу медицинску праксу 1986. године са критеријумима који нису прихваћени у свим земљама (негде сте више, негде мање мртви).

Према судско-медицинској науци, постоје несигурни, вероватни и сигурни знаци смрти. У несигурне знаке смрти спадају нпр.прекид дисања и крвотока, а у вероватне, између осталих, мртвачке мрље и укоченост, који се могу јавити и у предсмртној агонији када се још увек особа сматра судско-медицински живом. Сигурни знаци смрти су псеудомеланоза и лешне промене и тада се са сигурношћу може прогласити смрт особе. Овај постепени процес умирања разлог је што се покојници не сахрањују одмах и зашто свако село у својој историји има понеку бабу која се вратила са сопствене сахране

Да видимо сада, колико је човек у можданој смрти мртав. Овакав „мртвац“ никада нема вероватне и сигурне знаке смрти, а може имати неке несигурне знаке. Главни критеријум за мождану смрт јесте „смрт целог мозга“ која се утврђује клиничким прегледом и допунском тестовима који, опет, нису у свим земљама обавезни. Клинички преглед у нашој земљи врше два лекара (неуролог или неурохирург и анестезиолог) и уколико се сложе да сте мртви-мртви сте, а то је чак и законски регулисано (чл.49. Моменат утврђивања мождане смрти од стране Комисије на основу одлуке из Става 3 овог Члана, сматра се моментом смрти лица код кога је дијагностификована и утврђена мождана смрт). Ово изједначавање пред законом биолошке и „мождане“ смрти не односи се само на добровољне доноре органа, већ и за све нас важи од 2012. године.

Клинички преглед који лекар обавља је његова субјективна оцена и на нама је да се надамо да ће бити исправна и поштена. Допунски тестови су објективније мерило и нису у свим земљама обавезни, код нас је обавезан, на пример, апнеа тест. Ево шта о овим тестовима каже Америчка академија за неурологију, институција која је 1995. године и дефинисала клиничке критеријуме за мождану смрт: „ Мало је доказа којима би одредили минимални прихватљиви период опсервације којим би ce несумњиво утврдило да су неуролошке функције неповратно оштећене…не може се са сигурношћу утврдити да ли увек помоћни тестови тачно потврђују престанак функције целог мозга“ (Neurology 2010; 74:1911-1918).

Ако и занемаримо ово „да мож’ да бидне, а не мора да значи“, можемо поставити питање да ли је смрт дела или, чак целог мозга, једнака са смрћу личности? Сâма наука каже да је приликом лезија можданог стабла могућ наставак функционисања таламокортикалних пројекција (очуван садржај свести: сањање, осећање..), као и да је могућа ЕЕГ активност, док приликом лезије коре мозга уз очувану функцију можданог стабла може бити квантитативно очувана свест. Ово врло добро зна свако ко је имао ту несрећу да буде близу свог сродника или пријатеља који је „мождано“ мртав, а кога су убеђивали да он „не осећа ништа“ и да је већ умро, само му нису јавили.

Врхунац лицемерја на ову тему је реченица која стоји на сајту Србија за трансплантацију, где нам познати возач кола, Шумахер, поручује да „као донатор органа можете чинити добро и након смрти“ иако смо могли прочитати да је више од две године у коми (са свим органима на броју) и да о њему брине 15 лекара за 135 000 нечега недељно, што је његова лична ствар на коју апсолутно има право, али не можемо да се не запитамо да ли би у том стању крпили рецимо неког од нас или би објашњавали породици да смо „умрли“. Његово стање описала је и једна овдашња тоалет новина: „ Шуми – плаче. Некада чак и мистериозно. Плаче када чује гласове своје деце, када чује глас своје жене, или када чује своје псе. У тишини собе у којоj је смештен – суза се слива низ његово упијено лице на сваки звук који му је познат. У свему овоме можемо да видимо живот смештен у тој капи; баш ту је снага човека који је дирнут и који нас све дотакне.“

Чудан ти је тај живот, негде га видиш, негде га не видиш, варљива категорија…

И док ми збуњени размишљамо дал’ смо живи ил’ мртви, јал’ да дамо органе, јал’ да не дамо, споменута новина са својим саговорником, доктором из Управе за биомедицину, развејава Србима заблуде и страхове којих смо препуни, наравно, без разлога. Тако доктор објашњава да ће нама „даривање органа“ постати милије када заборавимо на нашу браћу и сестре са Косова и Метохије, који су оверавани метком у главу на вратима албанских „клиника“ даривали своје органе широм цивилизованог света. И шта је сад ту проблем, штедели људи на анестезиoлозима, криза, мора се. Господин доктор, очито врсни познавалац религија, тврди и да „све религије одобравају трансплантацију“.

Тако на споменутом сајту, Србија за трансплантацију, пише да „СПЦ прихвата давање органа, крви и ткива уколико они помажу побољшању здравља и спречавању болести“. Заинтересовани за детаљније образложење могли су да прочитају још пар страница које је у делу „наставак“ написао епископ Иринеј Бачки, а где се јасно ставља ограда да је трансплантација одобрена када се не нарушава здравље даваоца, када давалац и прималац добровољно пристану на трансплантацију и да је трансплантација срца одобрена само са леша умрле особе, али, ко још чита ситна слова… Са друге стране, ако Црква сматра да је абортус убиство када год да се почини, морала би тако гледати и на проблем узимања органа код „мождано мртвог“, јер плод који се зачне до шесте недеље нема срчану активност, ЕЕГ се може регистровати тек од осме до десете недеље, а за дисање ван мајчиног организма плод није способан до двадесете недеље.

Шта да раде људи који покушавају да буду Православни хришћани, који се сваке недеље у својој Цркви моле да „крај наших живота буде хришћански, без бола, непостидан, миран“ , они који желе да им молитва ближњих ублажи муке разлучења душе од тела, они који желе припремљени да угледају лице Господа Бога онда када нас Он призове к Себи, а не када Комисија из Члана 49 одлучи да је време да одемо?

Закон предвиђа да буду уписани у регистар „они који се противе узимању органа“ које ће „чувати“ Управа за биомедицину, а по речима Заштитника грађана, чуваће се и у бази МУП. Хм, интересантан израз је то „противљење“. Те противљење вакцинацији, па противљење трансплантацији, па противљење педеризацији, па противљење ГМО, …звучи некако проблематично, нарочито када све побројано уђе у законе, онда може испасти да се противите законима, а тада већ постајете легитимна мета како за хапшење, тако и за лечење широких палета новоболести: oppositional defiant disorder (противљење аутоитету, законима), organized stalking (веровање да некога прати држава и обавештајне службе) , orthorexia nervoza (инсистирање на храњењу здравом храном), passive-agressive beheviour (пасивна опструкција неког општеприхваћеног циља).

Трансплантација мозга ће постати метода лечења.

Др Јована Стојковић

(Tekst i fotografije su sa sajta: Vaseljenska TV:

https://www.vaseljenska.com/aktuelno/dr-jovana-stojkovic-poziv-koji-se-ne-odbija-ili-da-li-smo-svi-mozdano-mrtvi/)

a možete pogledati i naš prethodni nastavak:

https://dijaliza.wordpress.com/2016/10/31/podrazumevani-pristanak/

.

DiaBloG – 2018

Advertisements

Ko su kreatori našeg javnog mnenja i zašto smo toliki poltroni?

Ili: Kaži mi ko te plaća, da bih znao šta ćeš nam to objektivno reći?

Zašto možemo proći ispod duge, ali ne možemo proći ispod radara?

Otkuda toliko poltronstva i podaništva u ovom(e) slobodarskom(e) narodu?

Poštovani čitaoci,

tekstovi našeg današnjeg Gosta, naizgled nemaju veze sa dijalizom i nefrologijom.

Ali, kad ih pročitate pažljivo, videćete da imaju.

Itekako.

Ko su kreatori našeg javnog mnenja?

piše: Nebojša Katić

Da li je svet u raljama malog broja bogatih ljudi koji kontrolišu javni prostor i posledično upravljaju životima svih nas? Da li su takve teze samo trućanje dokonih gubitnika koji svoju paranoju hrane oslanjajući se na nepouzdane izvore? Ako zavere zaista postoje, kakvi su mehanizmi kojima se one sprovode, ko učestvuje u tome i kako je satkan veo koji zavere skriva?

Koliko juče, prosvećena elita je prezrivo odbacivala svaku pomisao da je u zrelim, liberalnim demokratijama moguće grubo manipulisati javnošću. Danas stvari izgledaju nešto drugačije. Iako sa velikim zakašnjenjem i veoma selektivno, neke od zavera se delimično razotkrivaju i u tome učestvuju i najuticajniji globalni mediji.

U tom kontekstu, važan događaj bila je pojava knjige „Mračni novac“ Džejn Majer, novinarke reputabilnog „Njujorkera“, koja se bavila uticajem američkih tajkuna na političku i intelektualnu scenu SAD-a. Sve napisano je odavno poznato, ali su informacije bile rasute i najčešće su bile van žiže moćnih medija. Majerova je na jednom mestu sabrala obilje činjenica, objasnila je mehanizme manipulisanja javnošću i imenovala je ljude i organizacije koje u tome učestvuju. Pomenuta knjiga je „povukla nogu“ i sada je samo jedna u nizu knjiga na istu temu.

Američki poreski sistem je omogućio tajkunima ne samo da se prekomerno obogate već i da ogroman deo bogatstva, bez plaćanja poreza, usmere u dobrotvorne fondacije. Veliki deo toga novca troši se na kupovinu političkog, akademskog i medijskog uticaja, pa u krajnjem efektu fondacije ponajviše dobročinstava čine upravo svojim vlasnicima.

Tajkuni su ispravno procenili da nije dovoljno kupovati samo političare već da se mora neprekidno uticati i na javno mnjenje. Novcem fondacija izgrađena je mreža nevladinih organizacija i naučnih instituta, kupljen je i ogroman broj univerzitetskih profesora, čak i celih katedri. Nastavni programi vodećih univerziteta, pa i sam pravni sistem, menjani su delovanjem te moćne, zapanjujuće velike i razgranate mreže. Čuveni ekonomista Pol Samjuelson je rekao da ga nije briga ko piše zakone ako on piše ekonomske udžbenike.

Smisao tog višedecenijskog poduhvata je da se javno mnjenje uveri kako je dobrobit tajkuna istovremeno i dobrobit svih građana. Sistem koji neprekidno generiše sve veće socijalne razlike, koji gura veliki deo populacije u bedu, ili koji zarad novca vojno ili ekološki uništava ljude i prirodu, najbolji je od svih svetova i ne treba ga menjati. To će sa puno entuzijazma potvrditi uticajna intelektualna elita, i to se začudo ne smatra korupcijom, iako je “novac promenio ruke“. Da parafraziram Roberta Muzila – za razliku od čestitih seksualnih radnica koje za novac prodaju telo, intelektualci prodaju i dušu i telo.

Teoretičar zavere bi i kod Majerove mogao naći osnov za novu teoriju zavere. Iako dragocen, njen kritički pogled uperen je samo na jednu stranu koja sistematski podriva američku demokratiju – samo ka bogatašima koji dolaze sa desne, republikanske strane. Da li to znači da podrivanje demokratije postaje prihvatljivo kada dolazi sa suprotne strane političkog spektra, sa one strane na kojoj su finansijeri Demokratske stranke?

Primera radi, hiperaktivni Soros se u knjizi pominje samo u nekoliko rečenica i to u neutralnom kontekstu. Čuveno društvo „Mont Pelerin“ (finansirano od strane bogatih mecena), koje je snažno uticalo na oblikovanje i širenje doktrine neoliberalizma, u knjizi se pominje samo u jednoj fusnoti. To je neobično ako se zna da je upravo ova organizacija prva kreirala model delovanja koji Majerova opisuje. Nigde nije pomenuta ni organizacija „Atlas mreža“ (izdanak „Mont Pelerina“), koja je uticajna i u Srbiji, i koja na globalnoj sceni deluje na način koji Majerova opisuje. (Neke od članica „Atlas mreže“ jesu pomenute, ali ne i ta krovna organizacija.)

Ima li ovde kakve pouke i tiče li se sve to i Srbije?  Tiče se.

Kada domaći intelektualci iznose ili zastupaju neki stav, bilo bi korisno znati da li je taj stav autentično njihov ili je plaćen novcem, stranim ili domaćim, svejedno. Ko plaća putovanja na kongrese i studijska putovanja, ko plaća izdavanje knjiga i časopisa, ko naručuje i finansira izradu studija, itd.? Ko su mecene i sponzori i kako uspevaju da nagrade i rasporede svoje ljude baš tamo gde treba?

Rečju, važno je znati da li, kada intelektualci debatuju na javnoj sceni, oni to rade u ime uverenja, ili su zapravo na radnom mestu i pravdaju honorar – jer, kako je to davno primetio Apton Sinkler, teško je naterati nekoga da nešto shvati, kada je plaćen da to ne shvati.

Preneto sa Bloga Nebojše Katića, naslov i oprema teksta je redakcijska. (Tekst je pod naslovom „Tehnologija zavere“ objavljen i u dnevniku „Politika“ od 06.12.2017).

 

II

O duhu poltronstva i podaništva

(objavljeno u dnevniku „Politika“ od 16.08.2017)

U Srbiji, državi svakovrsnog diskontinuiteta, podaništvo, poltronstvo, često i beščašće, trajni su fenomeni. Menjaju se vođe, sistemi i ideologije, menjaju se granice države, menjaju se mehanizmi propagande, kontrole i represije, slabi ili jača uticaj spoljnih centara moći. Sve se menja, samo mehanizam vlasti koji počiva na udvorištvu ostaje isti i uvek sa istim, pogubnim posledicama po sudbinu države i njene budućnosti.

Da li je ustrojstvo države totalitarno, autoritarno ili demokratsko, da li je demokratija liberalna ili neliberalna, čini se da je nebitno za fenomen o kome je ovde reč. Možda bi zato trebalo uvesti nekakav novi pojam, npr. udvorička, ili karikaturalna demokratija.

Da li vođe iznuđuju duh udvorištva, ili taj duh stvara vođe? Da li je reč o specifičnim psihološkim profilima naroda koje je oblikovala mučna istorija? Da li je ovaj sindrom posebno naglašen kod „turskih Slovena“, u društvima bez aristokratske tradicije, kako to sugeriše Konstantin Leontjev?

Racionalnih opravdanja uvek ima i najčešće se vezuju za strah od represije koja prečesto prati istoriju nesretnih naroda. Ali, represija je prvi instinkt svake vlasti i nije usud samo Srba ili pravoslavnih Slovena. Narodi se razlikuju po tome kako na represiju reaguju i na kakvu žrtvu su spremni. Ta spremnost na žrtvu je brana despotiji još od vremena Magna karte i Džona bez zemlje.

Srećom, kroz vreme i istoriju, cena žrtvovanja je sve manja. Svi baštinimo slobodu za koju se neko žrtvovao, sužavajući prostor vladarske samovolje. Te žrtve nas i obavezuju. Nekada su se na kocku stavljali život i sloboda, a u modernom vremenu je to bilo radno mesto. Danas, u postmodernom vremenu, to je pre svega sinekura, mogućnost lagodnog života uz skute vlasti. Danas se čak i rizikovanje kakve sinekure, ne rizikovanje slobode ili hleba, čini prevelikom žrtvom. Glad za lagodnim životom je ono što demobiliše moderne elite. To danas nije samo srpski, već postaje globalni fenomen.

Sudbinu nacije ne određuje hrabrost u ratu, već je određuje hrabrost u miru. Ima li boljih dokaza za to od sudbina Srbije ili Rusije, na primer? Čin individualne hrabrosti daje materijal za poeziju, za mit, ali nije dovoljan i za promenu. Samo kolektivna hrabrost elite menja sudbinu nacije.

To je ona građanska hrabrost iza koje niko ne stoji, koju niko ne štiti i koja nikome ništa ne duguje – ni vlasti, ni opoziciji, ni domaćim, ni stranim centrima moći. U tom kontekstu, građanska hrabrost podrazumeva volterovsku podršku svakoj slobodnoj misli i kritici, bez obzira da li se sa njom slagali. Ta vrsta hrabrosti i solidarnosti je brana svakoj zloupotrebi i garancija je normalnosti društva. U Srbiji je bilo hrabrih ljudi koji su postajali žrtve režima, ali ne samo režima. Oni su pre svega bili žrtve ravnodušnosti i kukavičluka sredine, ili još gore, zlurade zavisti onih bez integriteta. Kada duha solidarnosti nema, svaki pojedinačni otpor postaje besmislen.

To delom objašnjava i kako je jedina državotvorna nacija nekadašnje Jugoslavije dovedena u stanje u kome je danas. Srpska elita, niko drugi, prokockala je i nastavlja da „prokockava“ državu. Ne pomažu izgovori o spoljnim okolnostima. Spoljne okolnosti i moćni spoljni faktori su uvek tu i oni su datost, ali to važi za sve narode i sva vremena.

Od otvorenog, vidljivog, vulgarnog poltronstva gore je samo poltronsko ćutanje institucija, ćutanje onih koji ne bi smeli da ćute, onih koji se prave da ne vide ono šta se oko njih dešava. Bolje nikada ne dolazi hodom vremena. Hodom vremena u kome nema otpora ludilu, sve što je loše postaje još gore.

U ovakvim državama loše završavaju i sami moderni despoti. Okruženi besramnim udvoricama i laskavcima kakvih je u Srbiji uvek na pretek, oni počinju da veruju u sopstvenu državničku veličinu i nedodirljivost. Izolovani u opni virtuelne stvarnosti i oni i država se pretvaraju u karikaturu koja je više tragična nego smešna. Pre ili kasnije opna će pući, a udvorice će prve napustiti brod koji tone. Upravo oni koji su najglasnije vikali: „Osana!“, prvi će povikati: „Raspni ga, raspni!“ – ovoga puta u ime novog gospodara … ili na kakav mig spolja. Na kraju, mali despoti postaju žrtveni jarci kako bi iza njih nacija sakrila sopstvenu krivicu.

 .

.

O autoru:

Nebojša Katić je rođen 1955. u Valjevu. Kao samostalni poslovni konsultant živi i radi u Londonu od 1992. godine. „Korporativni“ život mu je bio vezan isključivo za beogradski Energoprojekt  u kome je između ostalog bio finansijski direktor radne organizacije Energoprojekt-Energodata i finansijski direktor holdinga Energoprojekt. Završio je osnovnu školu Drinka Pavlović u Beogradu, zatim Petu beogradsku gimnaziju, i diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. 

Pogledajte i ostale nastupe gospodina Katića:

Kako leteti ispod radara, a ne udariti glavom u zid?

https://www.youtube.com/watch?v=wW1eeH4lGKQ

. . . . ___________________________ . . . .

(link)

. . . . ___________________________ . . . .

https://www.youtube.com/watch?v=4_uPuSFrDSc

. . . . ___________________________ . . . .

https://www.youtube.com/watch?v=on5HiVKTc6U

.

.

. . . . ___________________________ . . . .

. . . . __________________________________________________________ . . . .

. . . . ___________________________ . . . .

DiaBloG – 2017

Pedeset godina transplantacije bubrega

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije i druge priče …

Poštovani čitaoci,

Više puta smo do sada pisali o transplantaciji bubrega. Kao i sve ostale terapijske opcije nadoknađivanja bubrežnih funkcija, tako smo i transplantaciju nastojali predstaviti u što realnijem svetlu.

Doktori, koji s vremenom i sa iskustvom, postaju stručniji i pretvaraju se zapravo u fah-idiote, uskostručne specijaliste, najčešće hvale do beskraja terapiju za koju su se usavršili. Tako su neki ubeđeni u prednosti hemodijalize, neki u prednosti peritonealne dijalize, a transplantacijski nefrolozi su posebno preterivali hvaleći transplantaciju preko svake mere i terajući ljude na zaveštanje organa, potpisivanje donorskih kartica i slične „aktivnosti“.

Znajući da se i iza toga krije „samo biznis“ (Rajko, ništa lično!), na ovom sajtu smo radili obrnuto: namerno smo isticali da nijedna od terapijskih opcija nije dobra i da svaka ima masu nedostataka i problema koje treba rešavati.

Tako smo za transplantaciju nejednom naveli sve njene nedostatke i opasnosti. Od toga da pacijent (najčešće je to neki glupavi pacijent) samo iz razloga većeg „komfora“, jer ne želi da dolazi u bolnicu 3 puta sedmično, zalegne u hiruršku salu pod nož, i time sebi možda iskomplikuje život, a nekada i zaista tragično završi. Naglašavali smo te hirurške komplikacije transplantacije, kao što su tromboza novopresađenog bubrega (link), krvarenja, infekcije, sepse, zapušenje (na bešici) ušivenih mokraćnih kanala, otok i prskanje transplantiranog bubrega, pojavu fistula, urinoma, te brojnih drugih neposrednih ili posrednih komplikacija transplantacije. O odbacivanju transplantiranog bubrega, koje može nastati već za par minuta, na operacionom stolu (kao i bilo kada kasnije), da i ne govorimo.

Pominjali smo i transplantacionu farmakomafiju, brojne proizvođače lekova, čiji se preparati moraju svakodnevno i redovno gutati, počev od pre-transplantacijskog perioda, pa do kraja trajanja transplantacijskog bubrega. (Iako niko pacijentima nije govorio koliki je prosečni vek trajanja transplantiranog bubrega, mi smo otkrili da je to kod nas 8, i slovima: osam godina). Imunosupresivna mafija je u međuvremenu postala ista, ako ne i jača od dijalizne farmakomafije, gledajući po njenom prometu, profitu i uticaju na političare, države i doktore, koji se nama i našim bolestima bave.

Navodili smo činjenice da lekovi koji se moraju uzimati posle transplantacije namerno slabe imunitet pacijenta, te su takvi pacijenti lako podložni infekcijama, i bakterijskim i virusnim infekcijama (herpes, varičela, citomegalovirus, mononukleoza, hepatitis), dobijaju šećernu bolest, bolesti kostiju (osteoporozu i osteonekrozu), tumore i karcinome (posebno tumore kože, limfnih žlezda i genitalija), dobijaju povišen krvni pritisak, gastritis ili ulkuse, grčeve ili konvulzije, bolove u stomaku, dijareje (i slična sranja), povišenje masnoća (holesterola) u krvi, glava im se zaokrugljuje, gingiva im se uvećava, rastu im dlake i akne po licu, dobijaju kataraktu, dobijaju na težini, dobijaju srčanu slabost, srčane ili moždane udare, infarkte ili šlogove, itd, itd.

Samo praćenje funkcije nakalemljenog bubrega i stalni stresovi pri učestalim laboratorijskim kontrolama nivoa imunosupresiva, nivoa kreatinina, elektrolita, i svih drugih analiza, ultrazvukova, snimaka, skenera, biopsija, itd., – sve to itekako pokvari kvalitet života, te transplantirani pacijent suviše često ‘umire od straha’ da će mu se vratiti osnovna bolest, ili da će mu kreatinin nastaviti rasti, da će opet morati nazad u dijalizni centar, kao povratnik ili neuspeli begunac, kao da je njegova krivica što je bežao, i što beg nije uspeo. Stalni psihički pritisci, obaveze i napetosti koje te obaveze stvaraju, neretko završe razvojem afektivnih reagovanja, depresija, neuroza, glavobolja, nesanica i drugih psihičkih poremećaja u transplantiranih bolesnika.

Sve smo to pominjali, manje ili više, i sve je to tačno, ali danas nećemo o tome.

Jer, i nije sve baš uvek tako.

Danas hoćemo da pokažemo da nismo samo „dva vrana gavrana“, crne ili žalosne sove, ptice zloslutnice, koje sa virtuelnih grana ispuštaju komentare na nevine prolaznike.

Danas hoćemo da govorimo o pozitivnim stranama transplantacije.

Znamo da toga imate na svakom ćošku, stalno ide (debelo) plaćena kampanja „produži život – ostavi nama organe“, kao da je život ona stvar, te nikad nisu zadovoljni dužinom. Svake nedelje državna televizija u drugom dnevniku emituje glupave priloge u kojima narcisoidni doktori i privedeni pacijenti pričaju o tome kako počinje jedan novi život, kako su pre toga čak morali da idu i na dijalizu … i tako to.

Nećemo takve budalaštine. Tako se transplantacija u narodu neće zapatiti.

U nedostatku naših, lepih transplantacijskih priča, našli smo vam nešto iz uvoza. Nešto što je bilo u internetskoj ponudi, ali je trebalo duboko i široko kopati, pa je većini naših virtuelnih predsednika i predstavnika pacijenata to promaklo.

Da vam pokažemo svetlu stranu transplantacije prikazaćemo vam sledeće priče:

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije

Priča počinje davne 1967. godine, pacijentkinja Denis Lombard je tada imala 13 godina.

I u bogatom i razvijenom Los Anđelesu, transplantacija bubrega je u to doba bila eksperiment. Ukratko, kockanje sa životom. Šezdesetih godina prošlog veka transplantacija se radila samo u naučnim medicinskim ustanovama, a čak ni tamo se nije radila kod dece.

Procenat preživljavanja transplantiranih bubrega u prvoj godini nije bio ni 50 posto, ni pola ih nije dočekalo drugu godinu.

A tek dijaliza. Šta da vam kažemo osim da dijalize tada nije bilo za svakoga. Samo za odrasle muškarce, i to ako su radno aktivni, ako su glava porodice i ako će se dijalizom moći vratiti na posao. Za decu, nema.

Strašno doba.

Ipak, roditelji male pacijentkinje, majka Ana i otac Ted Lombard, nijednog trenutka se nisu predavali.

Majka Ana kaže: „Nema vrata na koja nisam zakucala, nema bolnice kojoj se nisam obratila.“

Otac Ted je bio više nego odlučan. Izašao je pred doktore sa sledećim rečima: „Jednu kćerku sam izgubio, ovu drugu ne dam!“

Naime, Denis i njena sestra Dijana su rođene 1954. godine sa genetski urođenim oboljenjem bubrega i njena sestra je zbog toga i umrla, kada je Denis imala 7 godina.

Narednih 6 godina, otac Ted i majka Ana su započeli tešku borbu za život preostale kćerke.

Shvatili su da je transplantacija jedina šansa, ali trebalo je ubediti i doktore.

Dr Albin Gritsch, losanđeleski hirurg, je prihvatio izazov.

Sada, o tome kaže: „Bila je to hrabra odluka. Transplantacija je tada bila pionirski poduhvat, a povrh svega pacijentkinja je imala samo 13 godina“.

Otac Ted je dao svoj bubreg kćerki Denis i taj bubreg i danas funkcioniše.

Danas, Denis sa roditeljima slavi pedesetogodišnjicu te transplantacije.

Otac Ted, koji sada ima 88 godina, 50 godina živi samo sa jednim bubregom i nema nikakvih zdravstvenih tegoba!

Dok su se porodično fotografisali na ovom slavlju, Denis koja sada ima 62 godine, kaže da je beskrajno zahvalna svome ocu, jer joj je on dva puta poklonio život, i to ne običan, nego pun, srećan i zdrav život.

Denis Lombard, njena majka Ana i otac Ted Lombard

Posle te pionirske operacije, losanđeleska univerzitetska klinika je razvila jedan od najvećih i najuspešnijih transplant programa u svetu.

Danas je transplantacija bubrega rutinska operacija u skoro svim zemljama.

Dr Gabriel Danovitch, šef losanđeleskog transplant programa u kojem je samo prošle godine učinjeno 357 transplantacija bubrega, kaže: „Nekada je operacija uzimanja i presađivanja bubrega bila velika, ekstenzivna operacija na otvorenom trbuhu, a oporavak pacijenta je trajao po nekoliko meseci. Danas, ta se operacija radi laparoskopski, sa dva mala reza za uzimanje bubrega, a davalac se vraća na posao za svoj radni sto, već za par nedelja. Od te 1967. godine, mi smo prešli dug put, ali smo dužni zahvaliti se i porodici Lombard, koji su bili deo tih naših početaka.“

Doktori, sestre, pacijenti i svo osoblje bolnice pridružilo se čestitkama i slavlju Lombardovih.

„Želim da ohrabrim i druge, da slobodno budu davaoci organa“, kaže sa bolničke govornice Denis Lombard. „Moj otac je pre 50 godina iskoristio šansu da spasi jedan život i evo, i sada je vrlo aktivan, izvanrednog je zdravlja, iako ima 88 godina, koliko ima i moj bubreg.“

I to je to. To je prava pozitivna priča.

Šta reći, posle ovoga.

Najbolje, ništa.

U potrazi za nečim sličnim sa našeg govornog područja, naiđosmo na još jednu interesantnu ispovest:

Moj bubreg je star čak 103 godine!

Osječanin Ivan Leko (66) oboleo je od hronične upale bubrega još 1986. godine.

Imao je tad 35 godina, suprugu, decu i veoma veliku šansu da ostane bez bubrega, čiju je funkciju uništavala bolest koja je brzo napredovala.

Upravo mu se to i dogodilo 1991., kad je krenuo na dijalizu, a bio je i jedan od čak 1100 ljudi koji su tad bili na listi za transplantaciju.

Šanse za donirani bubreg bile su male, jer se tad u Hrvatskoj obavljalo 50-ak transplantacija godišnje (kao u Srbiji danas).

Ivan kaže: „Moj lekar dr. Marko Jakić, predložio je da članovi moje porodice odu na tipizaciju tkiva kako bismo videli ko je od njih mogući donor bubrega. Dve sestre i tata su odgovarali i, na moje iznenađenje, doktor Jakić odabrao je oca za prihvatljivijeg donora – priseća se Ivan, čiji je otac Ante tad imao 77 godina!

Prema tadašnjim pravilima, donor organa nije mogao biti čovek stariji od 60 godina, no dr. Jakić, tvrdi Ivan, smatrao je da je bubreg njegovog oca u izuzetno dobrom stanju.

„Moj otac imao je bubrege mladića iako je bio najstariji donor organa u zemlji“ – kaže Ivan, kojeg su lekari u KBC-u Zagreb na Rebru operisali novembra 1991. godine. Dvoumili su se hoće li taj bubreg biti dobar izbor za transplantaciju, no dr. Jakić je bio uveren u uspeh. Preliminarni nalazi koje je otac Ante napravio bili su izvrsni, što je razuverilo zagrebački tim lekara, koji su Ivanu potom zakazali termin operacije.

„Sve je prošlo bez problema i za mene i za oca. Ja sad zapravo imam tri bubrega, jer moje nikad nisu izvadili“ – dodaje Ivan. Otac Ante je nakon toga poživio još 17 godina. Umro je u 94. godini, od starosti. Nikakvih zdravstvenih problema nije imao uprkos samo jednom bubregu, koji mu je i dalje savršeno dobro radio.

„Moj bubreg danas realno ima 103 godine i nadživeo je sve predviđene medicinske granice, jer se veruje da organi stare kao i čovek. Ne prođe ni dan da ne pomislim na oca, zahvaljući kojem danas imam troje dece i sedmoro unučadi“ – govori Ivan, koji se oseća dobro i zdravo, iako nalazi kažu da kreatinin u presađenom bubregu raste, pa on polako gubi funkciju.

Ivan je nakon transplantacije umnogome promenio način života kako bi se presađeni bubreg održao.

„Nastavio sam normalno sa životom, ali sam izbegavao dizati teške terete, promenio sam način ishrane i pridržavao se svih pravila za ljude s transplantiranim organom“ – kaže Ivan prisećajući se oca Ante, koji nikad u životu nije popio tabletu, a celi je svoj radni vek proveo radeći teške građevinske poslove.

„Stanje organizma je uslovljeno našim načinom života, time šta jedemo i kako živimo, no otac je i genetski imao izuzetno dobre predispozicije da dugo i zdravo živi“ – kaže Ivan, koji je već 15 godina predsednik osječkog Udruženja transplantiranih i dijaliznih bubrežnih bolesnika, koje ima 180 članova, uglavnom srednje dobi. Za razliku od prije 25 godina, u Hrvatskoj se danas na listi čekanja za transplantaciju bubrega nalazi 30-ak ljudi, a sama dijaliza dostigla je veliki napredak pa nije toliko neugodna i mučna.

„Na sreću, i svest o doniranju organa danas je mnogo razvijenija pa se relativno brzo dolazi do organa koji su bolesnima potrebni“ – zaključio je Ivan.

Eto, ove dve neobične priče, nismo mogli a da ne prenesemo.

Koja je poenta, svega ovoga, šta je naravoučenije?

Pa, ništa. Nema ga.

Želimo samo da svima onima koji su zaduženi za brigu o bubrežnim bolesnicima

čestitamo „Praznik rada“.

 

.

.

DiaBloG – 2017

Kucamo li na vrata zaboravljenih asova?

Kucamo li na vrata zaboravljenih asova?

Poštovani čitaoci,

Desilo se nekako tako, život (kalendar) zna da pravi takve kalambure, da se poklopio Vaskrs i Prvi maj, Praznik rada. Mi, malo stariji, ne možemo da ne pomislimo kako bi bilo dobro da vaskrsne Prvi maj, Praznik kojem smo se mi nekada radovali.

Kajem se, evo priznajem, grešio sam. Kao jedan od zastupljenijih autora na ovom sajtu, i jedini sa pravim novinarskim iskustvom, sada priznajem da se kajem što sam onda (davno) pisao protiv socijalizma, protiv samoupravljanja, protiv one komunističke propagande, za koju sam tada mislio da je najveće zlo koje nas je moglo snaći. Kakva sam samo budala bio. (Možda sam i sada, kako mi reče naš „stručni“ saradnik, samo mi opet treba vremenska distanca da to uvidim). Ali, ovo što danas imamo i što svuda oko sebe imamo, je definitivno hiljadu puta gore.

Mi (sve balkanske „države“) smo obične kolonije Zapada, u kojima se naši domorodački političari krve za mesto kolonijalnog namesnika, upravnika logora. To su nam sada „izbori“ i „demokratija“. Danas, posle svih „reformi“, „privatizacija“, „investiranja“, „restrukturiranja“, mi ne možemo dostići ni 30% bruto društvenog proizvoda kojeg je naša država imala 1990. godine…

A zadužili smo se toliko da će unuci naših unuka robovski rintati da vrate samo kamate na ovo što mi danas kao „trošimo“. I spasa nema. I kad se pobegne, negde u svet, i tamo je isto. Nema ni sto ljudi na planeti, koji su vlasnici 90% planete, a svi ostali su veći ili manji: robovi. (Dobro reče Emir Kusturica: kako vam nije bilo sumnjivo da na listama najbogatijih ljudi na svetu, koje štampa redovno publikuje, nikada nema ni Rotšilda ni Rokfelera?). Takođe, toplo vam preporučujem da pročitate poslednji intervju našeg, sada već zaboravljenog pisca, Aleksandra Popovića (link), čoveka koji je još 1991. nagovestio da će doći ovo što sada imamo. A tada još nije bilo Pinka, Granda, CNN, Gastoza, Stanije, Zmaja, i drugih likova koji se sada nude kao idoli omladini i narodu.

Zato, posle svega, danas i ovde (tako su nekada govorili političari), sa posebnom nostalgijom, doživljavamo praznik rada, koji nekada bio Praznik sa velikim P, praznik koji je radnicima značio odmaranje od 3-5 dana, u državi u kojoj su svi bili zaposleni, skoro svi smo imali stanove, plate, besplatno školstvo i zdravstvo…

Ali, što reče Bata Stojković „Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki i da nema ovakvih razlika među ljudima!“ (link).  Zato smo, razmišljajući šta da objavimo kao novi post, odlučili da vam prenesemo jedan tekst iz drugih novina (moramo da održavamo i rubriku za GOSTE našeg sajta), a istovremeno, taj tekst nas vraća u ta dobra stara vremena, osim što nas podseća na pionire naše hemodijalize.

Jedan od komentatora na ovom sajtu, reče, kako pojam dijaliza i danas nosi neko prokletstvo, i za pacijente i za osoblje, za sve koji su njime obuhvaćeni, ali – nije uvek bilo tako. Priča koja sledi, uveriće vas da je bilo ljudi koji su se borili, koji su verovali u nešto, koji se nisu predavali i koji su držali institucije na svojim plećima.

Pokojni Marko Marković (sportski novinar), imao je u svom „Indirekt“-u genijalnu (neponovljivu) rubriku: Kucamo na vrata zaboravljenih asova. Priča koja sledi neodoljivo podseća na tu rubriku i prava je šteta što nije dobila taj nadnaslov u novinama, gde je bila zaslužila i bolje mesto.

Nama ostaje samo da verujemo da će negde, u nekim dijaliznim salama, ponovo vaskrsnuti taj duh (devedesetih), ta snaga, među osobljem, ali i među pacijentima.

A do tada, čitajte i razmislite o ljudima i vremenima, kakva su nekada bila.

Prenosimo vam tekst iz:  „Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.26-28:

Мaлинa Алексић, вишa медицинскa сестрa, 38 година у хемодијaлизи

Malina-Aleksic

Мојa животнa причa

Нa свет сaм дошлa 25. децембрa 1946. године. Село Злaтaри. Општинa Брус.

Отaц Мaрко, инвaлид. Кaд је био бебa, у колевци, Бугaри му убијaју и оцa и мaјку, a њему, кaо беби, одсеку десну руку, до рaменa. Живео је и рaдио, кaо слугa, у селу.

Никaд у животу нисaм крочилa у Бугaрску. Нисaм моглa.

Мaјкa Милицa, богaтa. Ћеркa судије. Зaљубилa се и кренулa зa својим емоцијaмa и својим момком. Судијa, прaгмaтичaр, није јој то дозволио. Врaтио је и нaтерaо дa се удa зa мог оцa, јер је мој отaц у нaследство добио велико имaње.

Првa четири основне у Злaтaримa, остaлa четири у селу Рaзбојнa. Четрнaест километaрa дневно, по сунцy или по снегу, свеједно.

Увек одличнa. Ђaк Регионa!

Детињство, ливaде, зеленило, овце, дивотa.

Стрминa, кaо уз степенице, aли зa мене рaј.

Купине, јaгоде, дивље трешње. Једем целе, све сa коштицом.

Увек босa.

Кaд оглaдним помузем неколико овaцa и нaпијем се свежег млекa.

Није било Сaлфордa, ни aфлaтоксинa, ни aдитивa ХН019 и ЛА5, у њему.

Родитељи су хтели дa ме упишу у средњу учитељску школу у Крушевцу. Јa сaм хтелa медицину, средњу медицинску, зa почетaк.

Одрaстaјући уз оцa инвaлидa, мојa јединa жељa је билa дa помaжем оболелимa и осaкaћенимa, учитељство ме није интересовaло.

Отaц није дaо, aли је мaјчинa подршкa билa пресуднa.

Године 1962. уписујем средњу медицинску у Беогрaду, без пријемног, јер сaм билa одликaш. Интернaт у Пролетерских бригaдa број 7, дaнaс Крунскa улицa.

Добијaм стипендију од Домa здрaвљa Брус, aли кaд сaм хтелa дaље нa фaкултет, не дaју, укидaју ми стипендију.

По зaвршетку средње медицинске зaпошљaвaм се у II хируршкој клиници у Беогрaду.

Кaљење у прaвом смислу речи.

Интензивнa негa хируршког шокa.

Седaм ноћи дежурaм, пa 7 дaнa поподне, 7 дaнa преподне, пa 5 дaнa слободнa. И тaко 7 годинa. Рaне, крв, гној, сузе, дренови, шaвови, грaнице између животa и смрти, непрецизне.

Много великих докторa и сјaјних људи. Професор Војa Стојaновић, Др Влaдa Арсов, Др Стојaн Анојчић, Др Рaдовaн Јaнковић, проф. Борa Вујaдиновић, Миљко Ристић и многи други.

Следећих 7 годинa у пејсмејкер центру. Проф др Милaн Бaне Ђорђевић, Др Петaр Стојaнов, Проф. Дрaгaн Недељковић, Др Синишa Димковић...

Коронaрогрaфије, aртериогрaфије, флебогрaфије, одрaсли, децa, свеједно.

Године 1966. први и једини брaк. Супруг Николa, референт зa послове оргaнизaције рaдa.

Прву ћерку, Слaђaну, добијaмо 1968. године, a другу, Светлaну, 1971. године. Вишу медицинску школу зaвршaвaм 1975. године, чистом десетком.

Нa стaру ВМА прелaзим 1979. године. Клиникa зa интерне болести, код професорa Суше и др Дујмовићa.

Килови aпaрaти, мембрaне које се чисте после употребе и поново рaстежу нa метaлне оквире, зaтежу кључевимa и пуне крвљу.

Дијaлизнa течност се спремa мешaњем у бурaдимa.

Ултрaфилтрaцијa се није моглa одређивaти. Кaд видимо дa је пaцијент пaо у колaпс, схвaтимо дa му је извучено превише и долијемо му мaло глукозе или соли у циркулaцију.

Дијaлизa се не зaпочиње без неколико боцa крви, a смртни исходи су редовнa појaвa.

Године 1981. прелaзимо у нову (сaдaшњу) згрaду ВМА, нa Бaњици.

Дрејк-Вилокови aпaрaти, доктори трaже дa чучимо поред тих aпaрaтa и не дaмо грaничницимa дa удaрaју у aлaрме, a удaрaју стaлно. Чaс горе, чaс доле.

Доктори: Сушa, Рaтко Дурутовић, Ј.Буторaјaц, Ј.Зоговић, М.Пaнтовић, М.Мaрић, Д.Зеленикa, техничaр Сaвa Филиповић...

Ускоро добијaмо први светски модерни дијaлизни aпaрaт, сa микропроцесором: Гамбро АК-10.

ВМА суверено држи прво место у медицини тaдaшње СФРЈ држaве.

Доктори-генерaли, нaчелници ВМА: Врaчaрић, Војводић, Ђукнић, Јовичић, сa свaким сaм имaлa чaст дa сaрaђујем, јер су сви били импресионирaни могућностимa модерне дијaлизе.

Удружење медицинских сестaрa, нефрологије, дијaлизе и трaнсплaнтaције, оснивaмо 1989. у Скопљу.

Редовно сaм aктивнa, од сaмог оснивaњa. Конгреси, предaвaњa, председaвaњa, договори, стaндaрди, рaзмене искустaвa. Члaницa међунaродног удружењa дијaлизних сестaрa EDTNAERCA од 1995. године. Излaжем и нa конгресимa у инострaнству (пример нaше прве труднице нa хемодијaлизи).

Рaтови. Од 1991-1996. збрињaвaмо нa стотине рaњеникa. Свих нaционaлности. Неверовaтне људске приче, херојствa, зaблуде и трaгедије.

Примaмо и избегле из других центaрa.

Зaтим и нaс бомбaрдују (1999). Дaнимa и ноћимa смо у ВМА. Не можемо отићи кући дa донесемо себи веш. Легaлнa метa, кaжу.

Рaкете, сирене, експлозије. Гледaм вaтрене кугле кaко рaзносе кaсaрну Вaсa Чaрaпић, сто метaрa од нaс.

Институт безбедности, преко путa нaс, већ су срушили. Очекујемо, кaд ће рaзнети и нaс.

НАТО злочинци.

Они, из културних земaљa Зaпaдa, који нaм сaд причaју приче о синдрому изгaрaњa нa хемодијaлизи.

Нaмa, које су и буквaлно изгaрaли вaтром и експлозијaмa.

Стрaне ТВ јaвљaју дa се руководствa крију код нaс, a ми видимо дa смо сaми.

После почетних силaжењa у подруме, рaњеници и болесници, одбијaју дa их померaмо. Некa гaђaју већ једном, кaже инжењер Предрaг Јовaновић, дијaлизни болесник.

Агрегaти се укључују стaлно. Воде немa. Воду зa реверзну осмозу довлaчимо вaтрогaсним цистернaмa. По несрећи, хемодијaлизa није ни ниско ни близу путa, него бaш дубоко у унутрaшњости згрaде, пa спaјaмо стотине метaрa вaтрогaсних цревa и провлaчимо их кроз отворене туђе собе, прозоре и врaтa, док не достигну у тaнкове нaше осмозе.

Али, нa крaју, понос.

Сaчувaли смо све пaцијенте.

Тaдa сaм схвaтилa једну ствaр: ВМА је кућa сa 5 звездицa.

Кaко год погледaте, ниједaн појединaц, у војсци или у држaви, не може имaти тaј чин.

Нaжaлост, нисaм билa поштеђенa ни ружних ствaри.

Клaнови, интриге, зaвист, злобa, ефекти трговине телом и утицaјимa, нaмештaњa и подвaле, ништa ме није зaобишло.

Никaдa ништa нисaм добилa, aко то сопственим рaдом нисaм дебело зaслужилa.

Дебелa, не, нисaм билa. Више елегaнтно попуњенa. Али, увек ведрa, глaснa, нaсмејaнa, рaсположенa, увек у центру пaжње. Никaдa предмет швaлерских рaдњи или интригa: породицa ми је увек нa првом месту.

Ћерке, Слaђaну и Светлaну, подижем сaмa, од њихове једaнaесте и осме године животa. Муж ми је умро пре 15 годинa.

Нaјлепше животне и професионaлне моменте, доживелa сaм зa време руковођењa клиником од стрaне пуковникa, примaријусa докторa Михaилa Мaрићa. Тaкву врсту докторске и људске величине, срећете једном у животу, a неки никaдa.

Хемодијaлизa, кaо и целa клиникa, се проширују, модернизују, кaдровски ојaчaвaју.

Зaпочињемо и прогрaм трaнсплaнтaције. Др Хрвaчевић и остaли се упућују нa едукaцију из те облaсти.

Покрећемо, зaпрaво обнaвљaмо, и перитонеумску дијaлизу, ту су доктори Сaвa Алексић, Ђоко Мaксић и Милорaд Рaдојевић.

У хемодијaлизу, др Вељaнчић долaзи 1996. године и колико знaм и дaнaс је тaмо нaчелник. Фуриознa експaнзијa. Хемодијaфилтрaције, које смо мaсовније зaпочели 1996. године, проширујемо комплетним aсортимaном свих екстрaкорпорaлних методa депурaције крви, које су биле познaте тaдa у свету. Предилуцијa, постдилуцијa, оnline, оffline, low-flux, high-flux, high-efficiency, хемофилтрaцијa, хемaдсорпцијa, хемоперфузијa, плaзмaферезе, имуноaдсорбентне плaзмaферезе, континуирaне хемодијaлизе – све, рaдимо буквaлно: све.

Први имaмо компјутерски мрежни систем (Финнессе) нa хемодијaлизи, први примењујемо еритропоетине, први укидaмо aцетaтне дијaлизе, први користимо суве бикaрбонaте, мултифилтрaцију, венске препaрaте витaминa Д, севелaмере, осварене, итд, итд.

Оснивaмо Школу хемодијaфилтрaције зa друге лекaре и медицинске техничaре, a Школa дијaлизе сa Звездaре је једaн дaн доводилa целу клaсу нa ХД-ВМА дa се код нaс упознaју сa свим модaлитетимa модерне дијaлизе.

Зaто сaм тужнa кaд видим (у првом броју „Дијализа“ чaсописa), кaко сaдa „реформaмa“, „прaвилницимa“ и привaтизaцијским потезимa, желе дa униште хемодијaлизу којa је билa нaјбољa нa Бaлкaну и једнa од нaјбољих у Европи, aпсолутно сaм сигурнa.

Рaдилa сaм и кућне хемодијaлизе.

Зa дијaлизне сестре, то је нaјвећи изaзов и докaз прaктичног влaдaњa струком.

Нa кућној хемодијaлизи немaте докторa, немaте друге колегинице, немaте сервисерa, немaте директне помоћи, ниоткудa. Имaте сaмо своје знaње, aпaрaт који aлaрмирa и пaцијентa чије су очи упрте сaмо у вaс. Мaестрaлно тестирaње.

У пензији сaм од 01.07.2002. године. Није ми тешко пaло. Сигурнa сaм дa пензијa, стaрост и болести, долaзе нa крaју, дa би вaм помогли дa схвaтите колико има људи који вaс зaистa воле и поштују. А то није мaло.

Оперисaлa сaм тумор 06.мaртa 2013.године.

Велики доктор (и буквaлно велики), неурохирург Љубо Минић, оперисaо ме је онaко кaко би своју мaјку оперисaо.

Нисaм ишлa нa зрaчење, нисaм примaлa цитостaтике, мaло теже покрећем леву ногу, зет ми је купио ходaлицу.

Слaђaнa ми се удaлa зa пуковникa Дрaгaнa Стојчићa, и имaју Вукa (26 годинa, прогрaмер) и Сaру (23 године, економистa). Светлaнa ми се удaлa зa Дрaгaнa Милосaвљевићa, економисту, они имaју Исидору (16 годинa, V беогрaдскa гимнaзијa) и Лaзaрa (14 годинa, VII рaзред основне, кошaркaш). Они су мој живот.

Није сaмо лепотa у оку посмaтрaчa. Него је и нaше живљење, нaш борaвaк нa овом свету у мислимa и у пaмћењу других људи.

После стотинa хиљaдa дијaлизa које сaм спровелa, милионa литaрa крви провучених кроз рaзне филтере и дијaлизaторе, хиљaдa спaшених животa, врло сaм спокојнa, срећнa и зaдовољнa учињеним.

Не жaлим, ни зa чим.

Кaдa бих се опет родилa, све бих исто учинилa.

.

Мaлинa Алексић

.

.

M.Aleksic,-porodicno1   M.Aleksic-i-kolektiv   M.Aleksic,-predsedava   M.Aleksic,-porodicno2

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

Tekst prenet u celosti iz:

„Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.26-28.

Још текстова на тему Малина Алексић:

Pobeda dobrote i pobeda Maline Aleksic nad zlim komsijama, Blic 16.07.2015.

Dr Peter Gøtzsche: Farmakomafija smišljeno truje ljude lekovima!

Dr Peter Getzsche.pcg200x267Profesor Peter C. Goetsche je direktor Nordijskog Cochrane centra. Diplomirao je 1974. godine stekavši titulu magistra biologije i hemije, a lekar je postao 1984. godine. Specijalizirao je internu medicinu, radio je klinička ispitivanja i poslove registracije lekova od 1975 do 1983. godine, a u bolnici u Kopenhagenu od 1984. do 1995. godine. Sa oko 80 drugih saradnika, pomogao je osnivanje Cochrane Collaboration 1993. godine, sa osnivačem ser Ian Chalmers-om, i osnovao je Nordijski Cochrane Centar iste godine. Profesor u Kliničkom dizajnu studijskih ispitivanja i analiza postao je 2010. godine na Univerzitetu u Kopenhagenu. Objavio je preko 70 naučnih članaka u “5 najvećih” stručno-medicinskih časopisa (BMJ, Lancet, JAMA, NEJM i Ann Intern Med), a njegovi naučni radovi su citirani preko 30000 puta od strane drugih naučnih radnika. Autor je sledećih knjiga: Smrtonosna psihijatrija i organizovano negiranje (izlazi iz štampe u septembru 2015), Smrtonosna medicina i organizovani kriminal (2013), Mamografski skrining: istine, laži i kontroverze (2012), Racionalna dijagnostika i lečenje: donošenje odluka zasnovano na dokazima (2007). U originalu: Deadly psychiatry and organised denial (to appear in September 2015), Deadly medicines and organised crime: How big pharma has corrupted health care (2013), Mammography screening: truth, lies and controversy (2012), Rational diagnosis and treatment: evidence-based clinical decision-making (2007). Posebno je posvećen proučavanju statistike i metodologije naučnih istraživanja. Član je nekoliko radnih grupa za izradu vodiča za pravilno saopštavanje istraživanja i koautor je Priručnika za randomizovane studije (CONSORT), za opservacijske studije (STROBE), za sistematske analize i meta-analize (PRIZMA) i za studijske protokole (SPIRIT). Jedan je od urednika u Cochrane Methodology Review Group 1997-2014. U nastavku vam prenosima tekst sa http://www.vaseljenska.com/ i nadamo se da će doprineti Vašem kritičkijem sagledavanju naše domaće farmakomafije.

„Смртоносна медицина и организовани криминал: Како фармакомафија корумпира здравство“

“Пацијенти верују лековима јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.

То су речи које изговара Peter C. Gotzsche, дански професор и специјалиста интерне медицине с дипломом из биологије и хемије, који је 2013. године издао књигу под називом “Смртоносни лекови и организовани криминал фармацеутске индустрије” (Deadly Medicines and Organised Crime: How Big Pharma Has Corrupted Healthcare). Овом књигом је изазвао велике полемике у свету, јер је у тој књизи отворено раскринкао велику заверу против човечанства, рекавши да је управо фармацеутска индустрија односно фармакомафија (која тобоже лечи људе) заправо “потровала и поубијала више људи него сви ратови заједно”.

Како је рекао, “фармацеутска индустрија продаје отрове, а не лекове, и ти отрови су, поткрепљено је доказима, и службено 3. узрок смрти у свету”. Међутим, пуна истина је још много мрачнија и гора.

Његове изјаве прошле би готово неопажено, под “теоријом завере”, да је овај лекар било ко. Али није. Овај лекар има објављених преко 450 радова у Scopusu, највећој светској бази радова и рецензија, преко 70 радова у БМЈ, Ланцет, ЈАМА, Анналс оф Интернал Медицине, Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине и око 200 радова на највећој научној платформи – WОС. Цитиран је више од 30.000 пута и коаутор је бројних научних студија, и у целом свету овај лекар ужива велики углед.

Због тога је изазвао шок и неверицу када је открио велику тајну. У својој књизи је написао како су трећи највећи узрок смртности – лекови, након карцинома и срчаних обољења (који су такође узроковани фармацијом и другим отровима). И то лекови који се свакодневно узимају на рецепт или без њега, свеједно је!
“Пацијенти верују лековима, јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.

“Подаци о клиничким истраживањима које већином финансирају исти људи који стоје иза ове индустрије, недоступни су јавности, а они публиковани у научним часописима пречесто су искривљени или лажни. Тестирање нових лекова не спроводи се како треба, регулацијске агенције не обављају свој посао поштено и саплетене су бројним сукобима интереса. Политичаре је, како каже, тако лако поткупити, а здраве и болесне тако лако обманути, ” пише Gotzsche.

.

https://www.youtube.com/watch?t=461&v=dozpAshvtsA

.

ostala predavanja profesora Goetzschea možete pogledati na sledećim linkovima:

https://www.youtube.com/watch?v=DiJcSoo3C4Q

https://www.youtube.com/watch?v=i1LQiow_ZIQ

https://www.youtube.com/watch?v=VIIQVll7DYY

https://www.youtube.com/watch?v=ZMhsPnoIdy4

.

DiaBloG – 2015

Lina Ven: Da li je i Vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije?

Izborite se za Vaše pravo da znate ko sve plaća onog ko Vas leči!

Kako ćete proceniti kada Vas iskreno leči, a kada prodaje proizvod firme koja ga sponzoriše?

Dr Leana Wen1Lina Ven (Leana Wen) je lekar i zagovornik javnosti u radu lekara. Putuje svetom i sluša šta pacijenti pričaju. Rođena je u Šangaju, studirala u Oksfordu, bila je reporter Njujork Tajmsa i specijalizant Svetske zdravstvene organizacije, pre nego što je postavljena na svoju sadašnju dužnost, dužnost direktora Instituta za lečenje i negu pacijenata, u Odeljenju urgentne medicine na Univerzitetu Džordž Vašington.

Inspirisana patnjama svoje majke, tokom njene dugogodišnje bolesti, napisala je knjigu: „Šta se događa kada doktori ne slušaju“, knjigu o ohrabrivanju pacijenata da izbegnu pogrešne dijagnoze i nepotrebna ispitivanja.

Kao otvoreni lider novih generacija lekara, radi i kao Predsednik američke unije studenata medicine, i predsedavajuća je Međunarodne komisije mladih stručnjaka. Njena poslednja knjiga: „Ko je moj lekar“ je o kampanji za radikalnu transparentnost u medicini.

Poštovani čitaoci,

Na zahtev lepšeg dela naše redakcije, a povodom aktuelnog praznika, izabrali smo vam, kao prigodnu, ovu vrlo interesantnu priču.

Zar ne biste želeli da znate da li je vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije? I da li je iskreno saglasan sa tretmanom koji vam predlaže, ili samo prodaje proizvode farmaceutske firme koja ga „sponzoriše“. Trenutno, ni u SAD-u, lekar jednostavno ne mora da vam kaže ništa o tome. A kada je Lina Ven, koja je takođe lekar, pitala svoje kolege lekare: kako bi bilo da to otkriju – reakcija koju je dobila je bila … šokantna.

Rekli su mi da sam izdajica sopstvene profesije, da treba da budem otpuštena, da mi se oduzme dozvola za rad, da treba da se vratim u svoju zemlju. Hakovali su mi imejl. U forumu za diskusije za lekare, neko se pohvalio da je „tviter-bombardovao“ moj nalog. Tada nisam znala da li je to dobra ili loša stvar, ali je onda stigao odgovor: „Šteta što to nije bila prava bomba“.

Nikada nisam pomislila da ću uraditi nešto što će isprovocirati taj nivo besa među drugim lekarima. Moj san je bio da postanem lekar. Odrasla sam u Kini, i moja najranija sećanja su kako sam bila hitno odvedena u bolnicu jer sam imala toliko tešku astmu da sam tamo bila gotovo svake nedelje. Imala sam jednog lekara, dr Sem, koja se uvek brinula o meni. Ona je bila sličnih godina kao moja majka, imala je divlju, kovrdžavu kosu, i uvek je nosila te jarko žute cvetne haljine. Ona je bila jedan od onih lekara koji, ukoliko ste pali i slomili ruku, ona bi vas pitala zašto se ne smejete jer je u pitanju humor (humerus tj. nadlaktična kost). Shvatate? Vidite, vi biste jecali, ali bi ona uvek učinila da se osećate bolje nakon što ste je videli. Pa, svi imamo tog heroja iz detinjstva poput kojih bismo želeli da budemo kad porastemo, zar ne? Pa, ja sam želela da budem baš kao dr Sem. Kada sam imala osam godina, preselila sam se sa roditeljima u SAD, i naša priča je postala tipično imigrantska. Moji roditelji su čistili hotelske sobe i prali sudove i točili gorivo kako bih ja mogla da sledim svoj san. Pa, naposletku sam dovoljno dobro naučila engleski i moji roditelji su bili toliko srećni onoga dana kada sam krenula na medicinski fakultet i podnela zakletvu lečenja i službe.

Dr Leana Wen

Ali tada, jednog dana se sve promenilo. Majka me je pozvala da mi kaže da se ne oseća dobro, da ima kašalj koji nikako da prođe, da joj nedostaje vazduh i da je umorna. Znala sam da je moja majka neko ko se nikada ni na šta ne žali. Kad mi je ona rekla kako nešto nije u redu, znala sam da je nešto moralo biti zaista loše. I bilo je: otkrili smo da je imala IV fazu raka dojke, raka koji se do tada proširio na njena pluća, kosti i mozak.

Međutim, moja majka je bila hrabra i imala je nadu. Prošla je kroz operaciju i zračenje, i bila je na trećoj turi hemoterapije kada je izgubila adresar. Pokušala je da pronađe broj telefona svog onkologa na internetu, i pronašla ga je, ali je pronašla još nešto. Na nekoliko sajtova su ga navodili kao visoko plaćenog predavača farmaceutske firme, i zapravo je često govorio u interesu one iste hemoterapije koju joj je propisao. Pozvala me je u panici, a ja nisam znala u šta da verujem. Možda je to za nju bila dobra hemoterapija, ali, možda i nije. Ovo ju je uplašilo i navelo da posumnja. Kada se radi o medicini, imati poverenje je neophodno, a kada to poverenje nestane, sve što ostaje je strah.

Postoji i druga strana ovog straha. Kao student medicine, brinula sam se o jednom 19-godišnjaku koji se biciklom vraćao u studentsku sobu kada ga je zbacio, udario i pregazio džip. Imao je sedam polomljenih rebara, razmrskane karlične kosti, i krvario je unutar stomaka i mozga. Dakle, zamislite da ste njegovi roditelji koji su doleteli iz Sijetla, udaljenog preko 3000 km kako bi zatekli svog sina u komi. Mislim, želeli biste da saznate šta se sa njim događa, zar ne? Oni su tražili da prisustvuju našim vizitama tokom kojih smo razgovarali o njegovom stanju i planu, što sam smatrala prilično razumnim zahtevom, i što bi nam takođe pružilo mogućnost da im pokažemo koliko smo se trudili i koliko nam je bilo stalo. Međutim, glavni lekar je rekao NE. Pružio je najraznovrsnije razloge. Možda će smetati medicinskoj sestri. Možda će onemogućiti studente da postavljaju pitanja. Čak je rekao: „Šta ako vide greške i tuže nas?“ Ono što sam videla iza svakog izgovora je bio dubok strah, i saznala sam kako, da bismo postali lekari, moramo da obučemo bele mantile, podignemo zid, i sakrijemo se iza njega.

Dr Leana Wen2U medicini postoji skrivena epidemija. Naravno, pacijenti se boje kada dođu da vide lekara. Zar ne? Zamislite da se probudite sa tim strašnim bolom u stomaku, odete u bolnicu, ležite u tom stranom mestu, vi ste na bolničkom krevetu, nosite tu tanku spavaćicu, stranci dolaze da vas pipkaju i bodu. Ne znate šta će se dogoditi. Čak ne znate ni da li ćete dobiti to ćebe koje ste tražili pre 30 minuta. Ali nisu samo pacijenti uplašeni, i doktori su uplašeni. Mi se bojimo da će pacijenti otkriti ko smo i šta je to medicina. I šta onda radimo? Obučemo naše bele mantile i iza njih se sakrijemo. Naravno, što se više krijemo, to više ljudi želi da zna šta mi to krijemo. Još više straha tada vrtoglavo raste u nepoverenje i lošu medicinsku negu. Mi se ne bojimo samo bolesti, mi bolujemo od straha.

Da li možemo da prevaziđemo ovu razdvojenost između onoga što je pacijentima potrebno i šta doktori rade? Da li možemo da prevaziđemo ovu bolest straha? Pa, hajde da vas pitam drugačije: ukoliko sakrivanje nije odgovor, šta ukoliko učinimo suprotno? Šta kada bi lekari postali potpuno otvoreni sa svojim pacijentima?

Prošle jeseni sam sprovela istraživačku studiju kako bismo saznali šta to ljudi žele da znaju o njihovoj medicinskoj nezi. Nisam želela da samo ispitujemo pacijente u bolnici već svakodnevne ljude. Tako su moje dve studentkinje medicine, Suhavi Taker i Lora Džons, doslovno iznele svoje istraživanje na ulice. Otišle su u banke, kafiće, klubove penzionera, kineske restorane i železničke stanice. Šta su ustanovile? Pa, kada su pitale ljude: „Šta želite da znate o svojoj zdravstvenoj zaštiti?“ ljudi su govorili o tome šta žele da znaju o svojim lekarima, jer ljudi shvataju zdravstvenu zaštitu kao ličnu interakciju između njih i njihovih lekara. Kada smo ljude pitali: „Šta želite da znate o svojim lekarima?“ davali su tri različita odgovora. Neki su želeli da znaju da li je njihov lekar stručan i ovlašćen da se bavi medicinom. Neki žele da budu sigurni da je njiihov lekar nepristrasan i da odluke donosi na osnovu indikacija i nauke, ne na osnovu toga ko ih plaća. Za nas iznenađujuće, mnogi ljudi žele da znaju nešto drugo o svojim lekarima. Serena, 32-godišnji računovođa, kaže da je za nju važno da njen lekar deli njene vrednosti kada se radi o reproduktivnom izboru i pravima žena. Frank, 59-godišnji vlasnik gvožđare čak ni ne voli da ide kod lekara i želi da pronađe nekoga ko pre svega veruje u prevenciju, ali ko prihvata alternativne terapije. Jedan za drugim, naši ispitanici su nam govorili da je odnos lekar-pacijent vrlo intiman, da bi pokazali lekarima svoja tela i rekli im svoje najdublje tajne, oni prvo žele da razumeju vrednosni sistem svojih lekara. Samo zato što lekari moraju da prime svakog pacijenta ne znači da pacijenti moraju da idu kod svakog lekara. Ljudi žele da prvo saznaju o svojim lekarima kako bi mogli da donesu informisani izbor.

Posledica ovoga je bila to da sam započela kampanju „Ko je moj lekar?“ koja poziva na potpunu javnost u medicini. Lekari koji učestvuju dobrovoljno izlažu na javnom vebsajtu ne samo informacije o našem medicinskom školovanju i specijalizaciji, već i o našim sukobima interesa. Mi idemo dalje od Akta o javnom radu Vlade o vezama sa farmaceutskim kompanijama, i govorimo o tome kako smo plaćeni. Stimulacija je važna. Ukoliko posetite lekara zbog bola u leđima, možda ćete želeti da znate da je plaćen 5.000 dolara kada operiše kičmu, naspram 25 dolara kada vas uputi na fizikalnu terapiju, ili da li je plaćen isti iznos bez obzira šta preporuči. Tada, idemo još jedan korak dalje. Mi dodajemo naše vrednosti kada se radi o zdravlju žena, alternativnoj medicini, zdravstvenoj prevenciji i odlukama vezanim za kraj života. Mi se zaklinjemo našim pacijentima da smo ovde da bi vama služili, tako da vi imate pravo da znate ko smo. Mi verujemo da otvorenost može biti lek protiv straha.

Dr-Leana-Wen3

Pa, mislila sam da će neki lekari da učestvuju, a da neki neće, ali nisam imala predstavu o ogromnoj negativnoj reakciji koja je usledila. U toku jedne nedelje od početka akcije „Ko je moj lekar?“ Medskejpov javni forum i nekoliko lekarskih onlajn zajednica je imalo hiljade postavki na ovu temu. Evo ih nekoliko.

Od gastroenterologa u Portlandu: „Posvetio sam 12 godina svog života teškom robovanju. Imam kredite i hipoteke, da bih služio pacijente neophodni su mi ručkovi farmaceutskih kompanija “ Pa, vremena su možda svima teška, ali pokušajte da kažete svom pacijentu koji godišnje zarađuje 35.000 dolara za četvoročlanu porodicu da je vama potreban besplatan ručak, a njemu nije.

Od hirurga ortopeda u Šarlotu: „Za mene je otkrivanje izvora mojih prihoda narušavanje privatnosti. Moji pacijenti ne iznose svoje prihode meni.“ Ali izvor prihoda vaših pacijenata ne utiče na vaše zdravlje.

Od psihijatra u Njujorku: „Uskoro ćemo morati da iznesemo da li više volimo mačke ili pse, koji model automobila vozimo i koji toalet papir koristimo.“ Pa, vaše mišljenje o Tojoti ili Kotonelu neće uticati na zdravlje vaših pacijenata, ali vaši pogledi na prava žena na izbor, na preventivnu medicinu i odluke na kraju života mogu. I moj omiljeni, od kardiologa iz Kanzas Sitija: „Još više sranja na koja nas država već obavezuje? Ta dr Ven treba da se vrati u svoju zemlju.“ Pa, evo dve dobre vesti. Kao prvo, ovo je predviđeno da bude dobrovoljno, a ne obavezno, i kao drugo, ja sam Amerikanka i već sam ovde, u svojoj zemlji. (Smeh) (Aplauz)

Dr Leana Wen4U roku od mesec dana, moji poslodavci su primali pozive u kojima je traženo da me otpuste. Na moju kućnu adresu koja nije bila javno dostupna primila sam poštu sa pretanjama da će zvati Lekarsku komoru kako bi mi se oduzela licenca. Moji prijatelji i porodica su me ubeđivali da odustanem od ove kampanje. Posle pretnje bombom, bila sam gotova. Ali tada su mi se javili pacijenti. Preko društvenih mreža, tvit-četa (do tada sam naučila šta je to), videla sam 4,3 miliona lajkova, i hiljade ljudi koji su pisali kako bi me ohrabrili da nastavim. Pisali su nešto kao: „Ukoliko lekari rade nešto čega se toliko stide, onda ne treba to da rade.“ „Zvaničnici treba da iznesu priloge koje su dobili za svoje kampanje. Advokati treba da iznesu konflikte interesa. Zašto to ne bi trebali i lekari?“ I konačno, mnogo ljudi je pisalo i reklo: „Pustite nas pacijente da odlučimo šta je važno kada biramo lekara.“ U našem inicijalnom pokušaju, preko 300 lekara je dalo saglasnost za potpunu otvorenost. Kakva luda nova ideja, zar ne? Ali zapravo, ovo uopšte nije tako nov koncept. Setite se dr Sem, moje lekarke u Kini, sa šašavim šalama i divljom kosom? Pa, ona je bila moj lekar, ali i naša komšinica koja je živela u zgradi preko puta ulice. Išla sam u istu školu kao i njena ćerka. Moji roditelji su joj verovali jer smo znali ko je ona i za šta se zalagala, i ona nije imala potrebu da se od nas krije. Pre samo jedne generacije, ovo je bilo pravilo i u SAD. Znali ste da je vaš porodični lekar otac dva tinejdžera, da je prestao da puši pre nekoliko godina, da kaže da redovno odlazi u crkvu, ali ga vidite dva puta godišnje: jednom za Uskrs i jednom kada mu je tašta u gradu. Znali ste kakav je, i on nije imao potrebu da se od vas krije. Ali sada je zavladala bolest straha i pacijenti su ti koji snose posledice.

Ovo znam iz prve ruke. Moja majka se borila sa rakom osam godina. Bila je osoba koja planira i puno je razmišljala o tome kako je želela da živi i kako je želela da umre. Ne samo da je potpisala dokumenta o nezi na kraju života, napisala je i dokument na 12 strana o tome kako je dovoljno patila, kako je došlo vreme da ode. Jednog dana, kada sam bila lekar specijalizant, primila sam poziv kojim mi je saopšteno da se ona nalazi na odeljenju intenzivne nege. Dok sam tamo stigla, pripremali su da je intubiraju i priključe na mašinu za veštačko disanje. „Ali to nije ono što ona hoće,“ rekla sam „i mi imamo sva dokumenta.“ Lekar sa intenzivne nege me je pogledao u oči, pokazao u pravcu moje tada 16-godišnje sestre, i rekao: „Da li se sećate kada ste vi bili tih godina? Da li biste vi voleli da odrastate bez majke?“ Njen onkolog je takođe bio tamo i rekao je: „Ovo je vaša majka. Da li ćete zaista do kraja života moći sebe da pogledate u oči ukoliko za nju ne učinite sve?“ Ja sam moju majku znala tako dobro. Tako sam dobro razumela značenje njenih uputstava, ali ja sam bila lekar. To je bila daleko najteža odluka koju sam ikada načinila, da je pustim da umre u miru, i nosim u sebi reči tih lekara svakog dana.

Dr Leana Wen5Mi možemo da prevaziđemo prazninu između onoga što lekari rade i šta je potrebno pacijentima. To možemo da postignemo jer smo to već ranije imali i znamo da nam otvorenost daje to poverenje. Istraživanja su nam pokazala da otvorenost pomaže i lekarima, da to što imate otvoren medicinski izveštaj, spremnost da se govori o medicinskim greškama, povećava poverenje pacijenata, poboljšava zdravstvene rezultate i smanjuje zloupotrebe. Ta otvorenost, to poverenje, će samo postajati značajniji kako se krećemo od infektivnog ka bihejviorističkom modelu bolesti. Bakterijama možda nije mnogo stalo do poverenja i bliskosti. Ali da bi se ljudi latili teških izbora vezanih za stil života, da bi uzeli u razmatranje sporna pitanja poput smanjenja pušenja, održavanja krvnog pritiska i kontrolisanja dijabetesa, pa, to zahteva da uspostavimo poverenje.

Evo šta su drugi otvoreni lekari imali da kažu.

Brandon Kombs, internista u Denveru: „Ovo me je približilo mojim pacijentima. Vrsta odnosa koji sam razvio – to je ono zbog čega se bavim medicinom.“ Eron Stapl, internista u Denveru: „Ja govorim mojim pacijentima da sam sa njima potpuno otvoren. Ništa od njih ne krijem. To sam ja. Sada mi recite o sebi. Mi smo u ovome zajedno.“

Mej Njuen, porodični lekar u Hjustonu: „Moje kolege su zapanjene onim što radim. Pitaju me kako mogu biti toliko hrabra. Ja im kažem da nisam hrabra, to je moj posao.“

Ostavljam vas danas sa završnom mišlju. Biti potpuno otvoren je strašno. Osećate se obnaženo, eksponirano i ranjivo, ali ta ranjivost, ta poniznost može biti izuzetno korisna za praktikovanje medicine. Kada su lekari spremni da siđu sa našeg pijedestala, da skinu bele mantile, i pokažu pacijentima ko smo, i šta je to medicina, tada počinjemo da prevazilazimo bolest straha. Tada ustanovljavamo poverenje. Tada menjamo paradigmu medicine od tajnovitosti i skrivanja ka jednoj koja je potpuno otvorena i angažovana za naše pacijente.

Hvala.

(Aplauz)

Preneto sa: TED Talks

(Srećan Osmi mart svim našim čitateljkama, saradnicama, komentatorkama, pacijentkinjama i njihovim najbližim – želi redakcija sajta http://www.dijaliza.wordpress.com)

 



.     .     .

 

Dr-Leana-Wen7       Dr Leana Wen8

.     .     .

Dr Wen sa roditeljima i sestrom

 .     .     .

When-Doctors-Dont-Listen .     .     .      .     .     .