Arhive

Saglasnost više nije pretpostavljena

A za dalje ćemo da vidimo

Poštovani čitaoci,

o temi pretpostavljene saglasnosti za doniranje organa, otvorila se velika diskusija, pre, tokom i posle usvajanja novog Zakona o transplantaciji. Niko od diskutanata nije dovodio u pitanje dobru nameru predlagača Zakona, a to je, pretpostavljamo, želja da se popravi situacija u oblasti lečenja transplantacijom. Takođe, skoro nijedan diskutant nije dovodio u pitanje potrebu da se pomogne ljudima kojima je ova vrsta lečenja neophodna.

Ali, retko ste u našoj dnevnoj i drugoj, kiosknoj, štampi, mogli pronaći reči upozorenja, reči da Zakon sam po sebi, teško da će moći rešiti sve probleme koji postoje, barem kad su u pitanju ljudi čiji bubrezi ne funkcionišu.

Interesantno, dijalizna populacija se nije mnogo uključivala u diskusiju niti u donošenje samog Zakona. Ako ne računamo one dijalizne pacijente koji su za svoj angažman u promociji Transplantacije dobili solidne (devizne) honorare, drugi pojedinci i udruženja nisu se previše isticali (bar ne kao u organizaciji Igara, Kongresa i sličnih lukrativnih im aktivnosti).

Da li je u pitanju već poznata Apatija dijaliznih pacijenata (koja mnogima i odgovara, da ne kažemo da je proizvode) ili je u pitanju dobra procena da Zakon sam po sebi teško da će poboljšati položaj dijaliznih bolesnika, ali u inicijativama i komentarima, vezanim za pomenuti Zakon, ne videsmo na delu poznate Večite Predsednike Udruženja Dijaliznih Pacijenata, kojih ima kao gljiva posle kiše.

Zašto sve u vezi Pretpostavljene Saglasnosti nije baš sasvim ružičasto, ne verujemo da će pacijentima iko od medicinara reći ni u bolnicama i dijaliznim centrima, pri  vizitama ili pregledima. Zato smo u prošlom postu preneli mišljenje jedne jedine doktorke koja je javno istupila sa argumentima koje verujemo, do sada, niste mogli nigde zvanično čuti.

Bilo je i komentara da ovo zapravo i nije Zakon o pretpostavljenoj saglasnosti, jer tek sada će mišljenje porodice i familije postati presudno. Bilo je i komentara da će nametanje Zakona o pretpostavljenoj saglasnosti zemlji kao što je naša, imati samo kontra-efekte.

Uglavnom, saglasnost više nije pretpostavljena, nego je podrazumevana. Zakonski: obavezna, osim u slučajevima koji su propisani Zakonom. A šta će biti dalje, ostaje da se vidi …

Iako je Zakon usvojen, prenosimo vam još 2 diskusije vezane za ovaj Zakon, za koje takođe verujemo da ih do  sada niste čuli ni videli, a bilo je i zaista impresivnih komentara ispod tih tekstova, tako da vam dajemo i linkove ka svakom od sajtova na kojim su objavljeni, kako biste se mogli do tančina upoznati sa svim aspektima u vezi Zakona o pretpostavljenoj saglasnosti.

.     .     .

Слободан Антонић: Чија су наша тела?

Противљење законски обавезној вакцинацији не значи аутоматски и придруживање противницима сваке вакцине, као што ни противљење законској одредби о универзалном донаторству не значи и одбијање медицинског значаја трансплантације као средства спасавања живота

У својој прошлој колумни (овде) отворио сам питање опасности од колонијалне експропријације наше деце, тачније, од експропријације њиховог васпитања и здравља, у вези с чим се родитељи све мање питају, а све више се пита овдашња власт која послушно следи налоге транснационалних (глобалистичких, колонијалних) структура.

Сада бих рекао коју реч и о колонијалној експропријацији наших тела – што је очигледно део истог обрасца. Реч је о најављеном изгласавању нове верзије Закона о трансплантацији.

Предвиђене новине објаснио је др Миленко Стојковић, члан Kомисије за трансплантацију Владе Србије (овде). „Нови закон подразумева прелазак на претпостављену сагласност донорства. Претпостављена сагласност значи да смо сви сагласни да будемо донори органа. Онај ко не жели да донира органе након смрти мораће да се пријави у општину или у суд и да потпише формулар. Постојаће база података у МУП-у у којој ће уз свачије име стајати податак да ли је одбио да буде донор“.

Дакле, новим законом сваки мушкарац, жена или дете у Србији аутоматски постају извор органа за трансплантацију – ако неко то не жели, мораће да дâ изјаву у суду и, као такав, да буде регистрован у полицији. Репресивност овако замишљеног закона заиста је фасцинантна.

Наравно да је добровољно донаторство органа нешто што је хумано и друштвено пожељно. Премного људи у Србији чека на пресађивање органа и свака врста помоћи тим људима је добродошла. Не могу да се не дивим новинарки Маријани Милосављевић која је својој оболелој колегиници из редакције дала бубрег.

Али, откуда идеја да се у Србији, уз обавезно вакцинисање, сада уводи и обавезно донирање органа? Реч је о методи прикупљања органа за трансплантацију коју критикују и људи из саме струке.

Сајмон Бремхол, консултант за трансплантацију јетре у Болници краљице Елизабете (Нотингем) пише (овде): „Известан број земаља има систем претпостављене сагласности, укључујући и Шпанију, али врло мало њих користи тај систем у пракси. У Шпанији је претпостављена сагласност била на снази десет година пре организационих промена (у едукацији и приступу пацијентима и њиховим породицама – С. А.) без икаквог ефекта на стопе донирања. У САД не постоји закон о претпостављеној сагласности. Шведска је прешла на претпостављену сагласност 1996. године, али и даље има веома ниске стопе донације органа, а покушај увођења претпостављене сагласности у Бразилу и Француској довело је до реакције против донирања органа“.

Заправо, указује Бремхол, „постоји уверење у делу лекарске професије да би увођење претпостављене сагласности могло да нанесе штету односу поверења између лекара који брину о пацијентима на крају живота и њихових породица (анкета чланова Друштва за интензивну негу, 2008)“. И заиста, породица тешко оболелог или повређеног пацијента мора да верује да ће лекар учинити све да спасе живот њиховог најмилијег, а не да се пита да ли лекар на болесника гледа као на могући извор органа за пресађивање.

Такође, упозорава Бремхол, ако за увођење претпостављене сагласности није претходно придобијена јавност тако што је успостављено чврсто поверење у ефикасност, лојалност и хуманост читавог здравственог система, онда „покушај да се уведе систем претпостављеног пристанка може изазвати анти-донаторско расположење, па чак и активну кампању против донаторства међу неким гласним групама“.

Ако у једној Британији, као што видимо, с великим опрезом приступају идеји (и пракси) законски претпостављеног донорства, откуда властима у Србији помисао да ће тако нешто да прође у земљи у којој не само да постоји раширено неповерење у здравствени систем већ у којој је лично министар здравља сумњичен за пословне везе с мафијом и називан „доктор смрт“ (видети више овде)?

Такође, шта значи одушевљена објава министра Лончара да је Србија „једногласно“ примљена у Евротрансплант, да је то „велики успех за Србију“ и да ће тако „наше здравство прво ући у ЕУ“ (овде)?  Евротрансплант нема везе са ЕУ, реч је о организацији која обухвата само осам земаља – Немачку и, практично, сателите (Немачка, Бенелукс, Хрватска, Мађарска, Аустрија и Словенија; видети овде). Министар је, дакле, јавност дезинформисао већ у првом кораку, као што је није обавестио ни какви су тачно услови „размене“ органа и услуга преко Евротранспланта? Зашто у тој организацији нису и друге велике европске земље – Француска, Шпанија, Италија или Британија и зашто је Евротрансплант, својевремено, напустила Швајцарска (овде)?

Видимо како не само премијер Вучић ургира да се у Србији што пре донесе нови закон о трансплантацији (овде) већ то чини и овдашњи немачки амбасадор Аксел Дитман, хвалећи учлањење Србије у Евротрансплант (овде). „Нажалост, потреба за органима је далеко већа од броја донора, не само у Србији него и у Немачкој“, рекао је том приликом Дитман, а генерални директор Хемофарма Роналд Зелингер, оценио је да ће доношењем предвиђеног Закона о трансплантацији „Србија постати боља и од Немачке“ (овде).

Боља од Немачке? Нашу јавност толико лажу, да је она с правом сумњичава. Ако се то зна, зашто се у области у којој има мало поверења у институције система уводе крајње репресивни закони, попут обавезне вакцинације и, сада, законски претпостављеног донаторства? Наши медији су пуни су извештаја о ценама људских органа на црном тржишту („600.000 евра за здраво срце, 300.000 евра за оба плућна крила, 150.000 евра за јетру, 150.000 евра за оба бубрега, 30.000 евра за кожу, 27.000 евра за две рожњаче, 7.000 евра за кости, 6.000 евра за лигаменте и зглобове“; овде; видети и овде). Но, уместо потпуног обавештења о Евротранспланту и о тачно предвиђеној процедури трансплантације органа, ми се суочавамо с појачањем законске репресије.

Не бих желео да будем схваћен погрешно: противљење законски обавезној вакцинацији не значи аутоматски и придруживање противницима сваке вакцине, као што ни противљење законској одредби о универзалном донаторству не значи и одбијање медицинског значаја трансплантације као средства спасавања живота.

Но, једна ствар је слободан избор, а друга законска присила да се нешто уради. Прво најчешће одликује слободне земље, а друго пре свега колоније.

Србија је номинално слободна земља. Зашто се онда наша власт понаша као колонијални управитељ?

(Објављено 24. јула 2018. на сајту „Стање ствари“, као обновљена верзија текста из априла 2017:

https://stanjestvari.com/2018/07/24/cija-su-nasa-tela/)

.     .     .

Софија Мандић: Поклон држави и зашто  је требало гласати против предложеног закона о даривању органа

Завршена је скупштинска расправа о Предлогу Закона о пресађивању људских органа и Предлогу Закона о људским ћелијама и ткивима. Представник предлагача закона, министар здравља Златибор Лончар, изјавио је да се новим решењима „системски уређује област донирања органа, ћелија и ткива у складу са европском регулативом“, као и да ће се тако „решити лоша пракса из прошлости и смањити листе чекања“. Говорећи о конкретним решењима, Лончар наводи да је кључна новина закона о пресађивању људских органа то што је „поједностављен поступак пристанка“, јер се свака пунолетна особа дефинише као потенцијални донор. На први поглед – нови закони ће нам донети само добро. Ко не би пожелео да систем пресађивања буде унапређен на начин на који наводи министар. Међутим, већ смо навикли да су лажи и полуистине главни адут владајућег режима. Због тога министрове речи не треба узимати здраво за готово.
Лончар је пропустио да објасни да „поједностављени пристанак“ сваке пунолетне особе о даривању органа заправо значи одсуство пристанка. Прецизније, означава претпоставку пристанка о даривању органа. Дакле, уколико се грађанин изричито не успротиви даривању органа током живота, или то не уради његова породица након његове смрти, подразумева се да су органи преминулих грађана Србије на располагању домаћем здравственом систему. Овакво решење је на више начина проблематично.

Почнимо од илузије о европским захтевима. Две директиве Уније на које се министарство позива заиста захтевају усклађивање у области пресађивања органа, пре свега када су у питању надлежност и надзор над пословима пресађивања, начин обележавања и преношења органа, услови у којима се врши пресађивање и слично. Међутим, у делу у коме се од Србије заиста захтева усклађивање већина питања је препуштена правилницима које ће донети министар. Читаоци се у ово и сами могу уверити читањем образложења закона у коме доминира изјава „биће транспоновано у правилнику“. С друге стране, једна од Директива обрађује питање сагласности и наводи да је потребно да се „добијање органа врши тек након испуњења свих захтева у вези са пристанком, одобравањем или одсуством одобравања који су на снази у држави чланици која је у питању“. Дакле, Европска уније није тражила од Србије да се усклади са конкретним моделом пристанка на давање органа.

Даље, Уставом Србије сваком грађанину је гарантована неповредивост физичког и психичког интегритета. Ово право је толико важно да је одступање од њега забрањено чак и током рата и ванредног стања. Осим опште гаранције физичког интегритета, Устав изричито наводи да нико не може бити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог  пристанка. Истина, Устав не помиње слободно дат пристанак у случају пресађивања органа. Међутим, да ли је узимање органа, током живота или након смрти, медицински захват? На ово питање би се тешко могло одговорити негативно. Заправо, узимање органа је много више од медицинског захвата. Ово тумачење донекле је присутно и у самом тексту Предлога закона – њиме је предвиђено да живи давалац органа мора дати своју сагласност за даривање органа. За умрлог даваоца се ова сагласност претпоставља, а да за то није понуђено ниједно разумно правно или морално објашњење.

Ако погледамо текст образложења закона, у њему нећемо пронаћи чак ни помен наведене уставне одредбе. Ствари су за Владу јасне – закон се доноси „у циљу обезбеђивања оптималне довољности људских органа за пресађивање“, ради „повећања донација умрлих лица“1 и „смањења листи чекања“. Уставни основ за доношење оваквог закона је још суморнији – у питању је члан 97 који наводи надлежност Републике Србије, где можемо пронаћи и то да она „уређује и обезбеђује систем у области здравства“. Дакле, иако је јасно да се систем у области здравства уређује у складу за другим уставним одредбама, а посебно оним о људским правима, Влада је по ко зна који пут заузела став да је њена могућност уређивања наших живота апсолутна и без ограничења.

Скупштинска образложења подршке Предлога закона су била површна и патетична – на предложено решење треба пристати из хуманости. Претпоставка о пристанку грађана да донирају органе је наводно хумани гест који спасава и подржава живот. Овде се ради о очигледној грешци у закључивању. Донирање органа и спасавање живота је несумњиво хумано и доприноси племенитим циљевима. Међутим, поставља се питање начина остваривања оваквог циља – он се не може наметнути и не може бити оправдање за располагање органима преминулих грађана. Баш напротив, гест хуманости и доброчинства је увек добровољан, појединачан и не може се претпостављати. Поклонити или даривати, било шта па и део свог тела, може само особа која је изразила слободну вољу за овај чин. У супротном, не ради се о даривању, већ о бахатом отимању. Нажалост, аргументацију о хуманости решења су током скупштинске расправе већином прихватили и опозициони посланици.

Језик који користимо је увек добар показатељ наших стварних уверења. У предлогу закона можемо пронаћи изразе предлагача попут „узимање људских органа са умрлог лица“ – као да су људски органи некакви плодови људског тела, готово израслине, којима се намерници могу послужити у пролазу.

У државној стратегији „даривања“ органа посебно место заузима чињеница да ће за узимање органа умрле малолетне особе без родитељског старања или особе лишене пословне способности бити довољна одлука здравствене установе. Дакле, напуштена деца или они који су за нашу државу невидљиви и небитни ће дословно бити у својини државних установа. Они ће доследно бити третирани као неравноправни, па се за одсуство сагласности за „даривање“ органа неће питати чак ни њихова породица. Могућност манипулације у оваквим случајевима је посебно забрињавајућа.

Како бисмо били сигурни да је овде у питању управо пројекат владајуће странке, треба додати да ће стручне и инспекцијске послове у области пресађивања органа водити Управа за биомедицину, која је у саставу министарства здравља и чијег директора Влада именује на предлог министра здравља. Да је институција која ће стратешки управљати пословима пресађивања пре свега политичка говори и то да је директорка ове Управе, која већ постоји при министарству, чланица владајуће странке и њена дугогодишња посланица у Скупштини.

На ком нивоу се води разговор о овако осетљивој теми показује и став министра да се новим решењима „смањују трошкови, јер нема регистра донора“. Односно, у исту раван се ставља финансирање државног регистра и располагање органима (оставимо за сада по страни чињеницу да ће државне службе и даље морати да одржавају регистар оних који су се изричито успротивили донирању). Чини се да ништа боље не може представити однос владајуће странке према грађанима. Ако се бира између имагинарне уштеде и располагања туђим телом, она ће увек и без много дилеме изабрати ово друго.

Будући да два предлога закона још увек нису усвојена, потребно је да се макар опозициони посланици пробуде из вишегодишњег сна – да пре свега почну да читају предлоге који су пред њима. Да престану да се у наводној конструктивности воде општим местима и популизмом и да аргументовано критикују предлоге Владе, чак и када то на први поглед није опортуно. У овом конкретном случају они треба да гласају против. Чак и ако то није довољно да закони не буду усвојени.

Србији је потребно више људи који ће донирати органе. Али једини легитимни начин за постизање овог циља је да грађани буду информисани о важности овакве одлуке и да се након тога, солидарно и добровољно, за њу одлуче. Пречице ка „хуманости“ су опасне, као и све друге пречице које ефикасност система и централизовано одлучивање стављају испред основних права људи и демократије.

(Објављено 25. јула 2018. године на сајту: nspm.rs: http://www.nspm.rs/hronika/sofija-mandic-poklon-drzavi-zasto-je-potrebno-glasati-protiv-predlozenog-zakona-o-doniranju-organa.html )

.

.     .     .

.

24. јули 2018:

Скупштина Србије: Са два гласа против, усвојен Закон о пресађивању органа, који предвиђа да су сви грађани потенцијални донори органа

.

.     .     .

.

30. јули 2018:  Огњена  Марија 

(link)

Сретна нам слава.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.     .     .

__________________________

.     .     .

.

Advertisements

Kako dokazati smrt mozga, ali stvarno?

Šumaher i ostali maheri, u stvarima transplantacije

Poštovani čitaoci,

O lekarima često razmišljamo kao o vrlo homogenoj profesiji. Čuvena je i mnogo puta pominjana njihova (lažna ili iskrena) solidarnost, jak osećaj pripadnosti cehu, profesiji, struci.  Već u zakletvi im usađuju da će „druge kolege biti braća njihova“, te se tokom dalje prakse neretko uveravaju u neophodnost međusobnog ispomaganja, „u dobru i u zlu“.  Nažalost, u takvoj strukovnoj zatvorenosti postali su i podobniji za manipulacije koje im nameće sistem u kome farmakoindustrijski mafijaši diktiraju pravila igre. Zato se među pripadnicima te profesije retko nađu pojedinci koji još uvek znaju da sačuvaju zrno sumnje, koji uporno nastoje da razmišljaju svojom glavom, i koji se ne ustručavaju da slobodno izraze svoje mišljenje, makar ono odudaralo od zvaničnog i strukovno opšteprihvaćenog. Jer, dešava se eto da su i očigledni kriminalci u belom takođe „braća njihova“, a većina doktora (da li zbog opurtuniteta ili solidarnosti) neće da se oglasi tim povodom i da sami raščiste sa takvim „autoritetima“. Kažemo retki su oni koji smeju da dignu svoj glas, ali nije i da ih nema. Jednog od njih, tačnije jednu od njih, ćemo vam danas predstaviti.

Dr Jovana Stojković je počela kao dvostruki nosilac Vukove diplome, đak generacije u osnovnoj školi, kandidat za đaka generacije u gimnaziji, prijemni na Medicinskom fakultetu je položila sa 99 od maksimalnih 100 bodova, bila je odličan student medicine pa je na kraju i specijalistički ispit položila sa najvišom ocenom. Danas radi kao neuropsihijatar u Kliničkom centru Srbije, udata je, i majka je troje dece. Ova hrabra, nepokolebljiva, harizmatična i nadasve neustrašiva lekarka, otvoreno je iznela svoje mišljenje o obaveznoj vakcinaciji, o farmakofašistima, o propagiranju nastranosti, o oduzimanju dece i uništavanju porodice, o GMO, o Kosovu i Metohiji, i mnogim drugim živim ranama našeg društva. Smatrali smo, međutim, da dijalizni pacijenti, treba da čuju i njeno mišljenje o moždanoj smrti i o novom Zakonu o transplantaciji organa.

Др Јована Стојковић: Позив који се не одбија, или да ли смо сви мождано мртви

… Не постоји једнодушан став о (не)оправданости трансплантације.

Увод у Медицинску етику, 95 стр.

Направити проблем и понудити законско решење које ће се донети без јавне расправе и по хитном поступку, постала је редовна пракса у препарираној Србији. Док су нам разним црним хроникама , међуножјима и државним ударима отупели сваку људску реакцију на немаштину, глад, болест и неправду у најближој околини, по наруџбини многобројни скупо плаћени билборди (одакле?) који позивају на подршку новом Закону о трансплантацији терају сузе на очи и позивају да и „после смрти“ будемо добротвори.

Чик пробајте да неком ганутом (који вам иначе и „пре смрти“ не би дао чашу воде) кажете да не подржавате ово „подизање свести и позив на хуманост“, а да не добијете по параноичној њушци уз опаску да ћете носити на души госпођу из Беле Паланке која је стигла и до дневника у пола осам зато што је имала праву болест у право време (остали могу анонимно да умиру до неког новог закона).
Прву трансплантацију срца извео је доктор Бернар у Кејптауну 1967. године. Његов пацијент, Вашкански, није био свестан ризика којем се излаже и пристао је на захват за који му је лекар обећао да ће му „спасити живот“. Убрзо након операције добио је тешку упалу плућа, прикључен је на „вештачка плућа“ упркос свом противљењу. Осамнаестог дана после операције је преминуо. За све то време, др Бернар је држао конференције за штампу и постајао светски познат. У собу намученог и имунокомпромитованог болесника данима су долазиле новинарске екипе да би га фотографисале, док је доктор дан пре његове смрти забранио његовој жени да уђе код њега „да га не би заразила“.

Године 1968. урађено је 105 трансплантација. Деветнаесторо људи је умрло још на столу, 24 у року од три месеца, двоје је живело од шест до једанаест месеци, а један годину дана. Године 1969, од 55 пацијената са трансплантацијом јетре, педесет њих је живело шест месеци. Ови почетни резултати никако се нису могли сматрати охрабрyјућим, но то није сметало да се ова пракса настави и то потпомогнута Харвардским критеријумима „мождане смрти“ који су издати 1968 . год. и који редефинишу сам појам смрти који је до тада био недвосмислено јасан како лекарима тако и било коме другом. Појам „мождане смрти“ улази у ширу медицинску праксу 1986. године са критеријумима који нису прихваћени у свим земљама (негде сте више, негде мање мртви).

Према судско-медицинској науци, постоје несигурни, вероватни и сигурни знаци смрти. У несигурне знаке смрти спадају нпр.прекид дисања и крвотока, а у вероватне, између осталих, мртвачке мрље и укоченост, који се могу јавити и у предсмртној агонији када се још увек особа сматра судско-медицински живом. Сигурни знаци смрти су псеудомеланоза и лешне промене и тада се са сигурношћу може прогласити смрт особе. Овај постепени процес умирања разлог је што се покојници не сахрањују одмах и зашто свако село у својој историји има понеку бабу која се вратила са сопствене сахране

Да видимо сада, колико је човек у можданој смрти мртав. Овакав „мртвац“ никада нема вероватне и сигурне знаке смрти, а може имати неке несигурне знаке. Главни критеријум за мождану смрт јесте „смрт целог мозга“ која се утврђује клиничким прегледом и допунском тестовима који, опет, нису у свим земљама обавезни. Клинички преглед у нашој земљи врше два лекара (неуролог или неурохирург и анестезиолог) и уколико се сложе да сте мртви-мртви сте, а то је чак и законски регулисано (чл.49. Моменат утврђивања мождане смрти од стране Комисије на основу одлуке из Става 3 овог Члана, сматра се моментом смрти лица код кога је дијагностификована и утврђена мождана смрт). Ово изједначавање пред законом биолошке и „мождане“ смрти не односи се само на добровољне доноре органа, већ и за све нас важи од 2012. године.

Клинички преглед који лекар обавља је његова субјективна оцена и на нама је да се надамо да ће бити исправна и поштена. Допунски тестови су објективније мерило и нису у свим земљама обавезни, код нас је обавезан, на пример, апнеа тест. Ево шта о овим тестовима каже Америчка академија за неурологију, институција која је 1995. године и дефинисала клиничке критеријуме за мождану смрт: „ Мало је доказа којима би одредили минимални прихватљиви период опсервације којим би ce несумњиво утврдило да су неуролошке функције неповратно оштећене…не може се са сигурношћу утврдити да ли увек помоћни тестови тачно потврђују престанак функције целог мозга“ (Neurology 2010; 74:1911-1918).

Ако и занемаримо ово „да мож’ да бидне, а не мора да значи“, можемо поставити питање да ли је смрт дела или, чак целог мозга, једнака са смрћу личности? Сâма наука каже да је приликом лезија можданог стабла могућ наставак функционисања таламокортикалних пројекција (очуван садржај свести: сањање, осећање..), као и да је могућа ЕЕГ активност, док приликом лезије коре мозга уз очувану функцију можданог стабла може бити квантитативно очувана свест. Ово врло добро зна свако ко је имао ту несрећу да буде близу свог сродника или пријатеља који је „мождано“ мртав, а кога су убеђивали да он „не осећа ништа“ и да је већ умро, само му нису јавили.

Врхунац лицемерја на ову тему је реченица која стоји на сајту Србија за трансплантацију, где нам познати возач кола, Шумахер, поручује да „као донатор органа можете чинити добро и након смрти“ иако смо могли прочитати да је више од две године у коми (са свим органима на броју) и да о њему брине 15 лекара за 135 000 нечега недељно, што је његова лична ствар на коју апсолутно има право, али не можемо да се не запитамо да ли би у том стању крпили рецимо неког од нас или би објашњавали породици да смо „умрли“. Његово стање описала је и једна овдашња тоалет новина: „ Шуми – плаче. Некада чак и мистериозно. Плаче када чује гласове своје деце, када чује глас своје жене, или када чује своје псе. У тишини собе у којоj је смештен – суза се слива низ његово упијено лице на сваки звук који му је познат. У свему овоме можемо да видимо живот смештен у тој капи; баш ту је снага човека који је дирнут и који нас све дотакне.“

Чудан ти је тај живот, негде га видиш, негде га не видиш, варљива категорија…

И док ми збуњени размишљамо дал’ смо живи ил’ мртви, јал’ да дамо органе, јал’ да не дамо, споменута новина са својим саговорником, доктором из Управе за биомедицину, развејава Србима заблуде и страхове којих смо препуни, наравно, без разлога. Тако доктор објашњава да ће нама „даривање органа“ постати милије када заборавимо на нашу браћу и сестре са Косова и Метохије, који су оверавани метком у главу на вратима албанских „клиника“ даривали своје органе широм цивилизованог света. И шта је сад ту проблем, штедели људи на анестезиoлозима, криза, мора се. Господин доктор, очито врсни познавалац религија, тврди и да „све религије одобравају трансплантацију“.

Тако на споменутом сајту, Србија за трансплантацију, пише да „СПЦ прихвата давање органа, крви и ткива уколико они помажу побољшању здравља и спречавању болести“. Заинтересовани за детаљније образложење могли су да прочитају још пар страница које је у делу „наставак“ написао епископ Иринеј Бачки, а где се јасно ставља ограда да је трансплантација одобрена када се не нарушава здравље даваоца, када давалац и прималац добровољно пристану на трансплантацију и да је трансплантација срца одобрена само са леша умрле особе, али, ко још чита ситна слова… Са друге стране, ако Црква сматра да је абортус убиство када год да се почини, морала би тако гледати и на проблем узимања органа код „мождано мртвог“, јер плод који се зачне до шесте недеље нема срчану активност, ЕЕГ се може регистровати тек од осме до десете недеље, а за дисање ван мајчиног организма плод није способан до двадесете недеље.

Шта да раде људи који покушавају да буду Православни хришћани, који се сваке недеље у својој Цркви моле да „крај наших живота буде хришћански, без бола, непостидан, миран“ , они који желе да им молитва ближњих ублажи муке разлучења душе од тела, они који желе припремљени да угледају лице Господа Бога онда када нас Он призове к Себи, а не када Комисија из Члана 49 одлучи да је време да одемо?

Закон предвиђа да буду уписани у регистар „они који се противе узимању органа“ које ће „чувати“ Управа за биомедицину, а по речима Заштитника грађана, чуваће се и у бази МУП. Хм, интересантан израз је то „противљење“. Те противљење вакцинацији, па противљење трансплантацији, па противљење педеризацији, па противљење ГМО, …звучи некако проблематично, нарочито када све побројано уђе у законе, онда може испасти да се противите законима, а тада већ постајете легитимна мета како за хапшење, тако и за лечење широких палета новоболести: oppositional defiant disorder (противљење аутоитету, законима), organized stalking (веровање да некога прати држава и обавештајне службе) , orthorexia nervoza (инсистирање на храњењу здравом храном), passive-agressive beheviour (пасивна опструкција неког општеприхваћеног циља).

Трансплантација мозга ће постати метода лечења.

Др Јована Стојковић

(Tekst i fotografije su sa sajta: Vaseljenska TV:

https://www.vaseljenska.com/aktuelno/dr-jovana-stojkovic-poziv-koji-se-ne-odbija-ili-da-li-smo-svi-mozdano-mrtvi/)

a možete pogledati i naš prethodni nastavak:

https://dijaliza.wordpress.com/2016/10/31/podrazumevani-pristanak/

.

DiaBloG – 2018

Ko su kreatori našeg javnog mnenja i zašto smo toliki poltroni?

Ili: Kaži mi ko te plaća, da bih znao šta ćeš nam to objektivno reći?

Zašto možemo proći ispod duge, ali ne možemo proći ispod radara?

Otkuda toliko poltronstva i podaništva u ovom(e) slobodarskom(e) narodu?

Poštovani čitaoci,

tekstovi našeg današnjeg Gosta, naizgled nemaju veze sa dijalizom i nefrologijom.

Ali, kad ih pročitate pažljivo, videćete da imaju.

Itekako.

Ko su kreatori našeg javnog mnenja?

piše: Nebojša Katić

Da li je svet u raljama malog broja bogatih ljudi koji kontrolišu javni prostor i posledično upravljaju životima svih nas? Da li su takve teze samo trućanje dokonih gubitnika koji svoju paranoju hrane oslanjajući se na nepouzdane izvore? Ako zavere zaista postoje, kakvi su mehanizmi kojima se one sprovode, ko učestvuje u tome i kako je satkan veo koji zavere skriva?

Koliko juče, prosvećena elita je prezrivo odbacivala svaku pomisao da je u zrelim, liberalnim demokratijama moguće grubo manipulisati javnošću. Danas stvari izgledaju nešto drugačije. Iako sa velikim zakašnjenjem i veoma selektivno, neke od zavera se delimično razotkrivaju i u tome učestvuju i najuticajniji globalni mediji.

U tom kontekstu, važan događaj bila je pojava knjige „Mračni novac“ Džejn Majer, novinarke reputabilnog „Njujorkera“, koja se bavila uticajem američkih tajkuna na političku i intelektualnu scenu SAD-a. Sve napisano je odavno poznato, ali su informacije bile rasute i najčešće su bile van žiže moćnih medija. Majerova je na jednom mestu sabrala obilje činjenica, objasnila je mehanizme manipulisanja javnošću i imenovala je ljude i organizacije koje u tome učestvuju. Pomenuta knjiga je „povukla nogu“ i sada je samo jedna u nizu knjiga na istu temu.

Američki poreski sistem je omogućio tajkunima ne samo da se prekomerno obogate već i da ogroman deo bogatstva, bez plaćanja poreza, usmere u dobrotvorne fondacije. Veliki deo toga novca troši se na kupovinu političkog, akademskog i medijskog uticaja, pa u krajnjem efektu fondacije ponajviše dobročinstava čine upravo svojim vlasnicima.

Tajkuni su ispravno procenili da nije dovoljno kupovati samo političare već da se mora neprekidno uticati i na javno mnjenje. Novcem fondacija izgrađena je mreža nevladinih organizacija i naučnih instituta, kupljen je i ogroman broj univerzitetskih profesora, čak i celih katedri. Nastavni programi vodećih univerziteta, pa i sam pravni sistem, menjani su delovanjem te moćne, zapanjujuće velike i razgranate mreže. Čuveni ekonomista Pol Samjuelson je rekao da ga nije briga ko piše zakone ako on piše ekonomske udžbenike.

Smisao tog višedecenijskog poduhvata je da se javno mnjenje uveri kako je dobrobit tajkuna istovremeno i dobrobit svih građana. Sistem koji neprekidno generiše sve veće socijalne razlike, koji gura veliki deo populacije u bedu, ili koji zarad novca vojno ili ekološki uništava ljude i prirodu, najbolji je od svih svetova i ne treba ga menjati. To će sa puno entuzijazma potvrditi uticajna intelektualna elita, i to se začudo ne smatra korupcijom, iako je “novac promenio ruke“. Da parafraziram Roberta Muzila – za razliku od čestitih seksualnih radnica koje za novac prodaju telo, intelektualci prodaju i dušu i telo.

Teoretičar zavere bi i kod Majerove mogao naći osnov za novu teoriju zavere. Iako dragocen, njen kritički pogled uperen je samo na jednu stranu koja sistematski podriva američku demokratiju – samo ka bogatašima koji dolaze sa desne, republikanske strane. Da li to znači da podrivanje demokratije postaje prihvatljivo kada dolazi sa suprotne strane političkog spektra, sa one strane na kojoj su finansijeri Demokratske stranke?

Primera radi, hiperaktivni Soros se u knjizi pominje samo u nekoliko rečenica i to u neutralnom kontekstu. Čuveno društvo „Mont Pelerin“ (finansirano od strane bogatih mecena), koje je snažno uticalo na oblikovanje i širenje doktrine neoliberalizma, u knjizi se pominje samo u jednoj fusnoti. To je neobično ako se zna da je upravo ova organizacija prva kreirala model delovanja koji Majerova opisuje. Nigde nije pomenuta ni organizacija „Atlas mreža“ (izdanak „Mont Pelerina“), koja je uticajna i u Srbiji, i koja na globalnoj sceni deluje na način koji Majerova opisuje. (Neke od članica „Atlas mreže“ jesu pomenute, ali ne i ta krovna organizacija.)

Ima li ovde kakve pouke i tiče li se sve to i Srbije?  Tiče se.

Kada domaći intelektualci iznose ili zastupaju neki stav, bilo bi korisno znati da li je taj stav autentično njihov ili je plaćen novcem, stranim ili domaćim, svejedno. Ko plaća putovanja na kongrese i studijska putovanja, ko plaća izdavanje knjiga i časopisa, ko naručuje i finansira izradu studija, itd.? Ko su mecene i sponzori i kako uspevaju da nagrade i rasporede svoje ljude baš tamo gde treba?

Rečju, važno je znati da li, kada intelektualci debatuju na javnoj sceni, oni to rade u ime uverenja, ili su zapravo na radnom mestu i pravdaju honorar – jer, kako je to davno primetio Apton Sinkler, teško je naterati nekoga da nešto shvati, kada je plaćen da to ne shvati.

Preneto sa Bloga Nebojše Katića, naslov i oprema teksta je redakcijska. (Tekst je pod naslovom „Tehnologija zavere“ objavljen i u dnevniku „Politika“ od 06.12.2017).

 

II

O duhu poltronstva i podaništva

(objavljeno u dnevniku „Politika“ od 16.08.2017)

U Srbiji, državi svakovrsnog diskontinuiteta, podaništvo, poltronstvo, često i beščašće, trajni su fenomeni. Menjaju se vođe, sistemi i ideologije, menjaju se granice države, menjaju se mehanizmi propagande, kontrole i represije, slabi ili jača uticaj spoljnih centara moći. Sve se menja, samo mehanizam vlasti koji počiva na udvorištvu ostaje isti i uvek sa istim, pogubnim posledicama po sudbinu države i njene budućnosti.

Da li je ustrojstvo države totalitarno, autoritarno ili demokratsko, da li je demokratija liberalna ili neliberalna, čini se da je nebitno za fenomen o kome je ovde reč. Možda bi zato trebalo uvesti nekakav novi pojam, npr. udvorička, ili karikaturalna demokratija.

Da li vođe iznuđuju duh udvorištva, ili taj duh stvara vođe? Da li je reč o specifičnim psihološkim profilima naroda koje je oblikovala mučna istorija? Da li je ovaj sindrom posebno naglašen kod „turskih Slovena“, u društvima bez aristokratske tradicije, kako to sugeriše Konstantin Leontjev?

Racionalnih opravdanja uvek ima i najčešće se vezuju za strah od represije koja prečesto prati istoriju nesretnih naroda. Ali, represija je prvi instinkt svake vlasti i nije usud samo Srba ili pravoslavnih Slovena. Narodi se razlikuju po tome kako na represiju reaguju i na kakvu žrtvu su spremni. Ta spremnost na žrtvu je brana despotiji još od vremena Magna karte i Džona bez zemlje.

Srećom, kroz vreme i istoriju, cena žrtvovanja je sve manja. Svi baštinimo slobodu za koju se neko žrtvovao, sužavajući prostor vladarske samovolje. Te žrtve nas i obavezuju. Nekada su se na kocku stavljali život i sloboda, a u modernom vremenu je to bilo radno mesto. Danas, u postmodernom vremenu, to je pre svega sinekura, mogućnost lagodnog života uz skute vlasti. Danas se čak i rizikovanje kakve sinekure, ne rizikovanje slobode ili hleba, čini prevelikom žrtvom. Glad za lagodnim životom je ono što demobiliše moderne elite. To danas nije samo srpski, već postaje globalni fenomen.

Sudbinu nacije ne određuje hrabrost u ratu, već je određuje hrabrost u miru. Ima li boljih dokaza za to od sudbina Srbije ili Rusije, na primer? Čin individualne hrabrosti daje materijal za poeziju, za mit, ali nije dovoljan i za promenu. Samo kolektivna hrabrost elite menja sudbinu nacije.

To je ona građanska hrabrost iza koje niko ne stoji, koju niko ne štiti i koja nikome ništa ne duguje – ni vlasti, ni opoziciji, ni domaćim, ni stranim centrima moći. U tom kontekstu, građanska hrabrost podrazumeva volterovsku podršku svakoj slobodnoj misli i kritici, bez obzira da li se sa njom slagali. Ta vrsta hrabrosti i solidarnosti je brana svakoj zloupotrebi i garancija je normalnosti društva. U Srbiji je bilo hrabrih ljudi koji su postajali žrtve režima, ali ne samo režima. Oni su pre svega bili žrtve ravnodušnosti i kukavičluka sredine, ili još gore, zlurade zavisti onih bez integriteta. Kada duha solidarnosti nema, svaki pojedinačni otpor postaje besmislen.

To delom objašnjava i kako je jedina državotvorna nacija nekadašnje Jugoslavije dovedena u stanje u kome je danas. Srpska elita, niko drugi, prokockala je i nastavlja da „prokockava“ državu. Ne pomažu izgovori o spoljnim okolnostima. Spoljne okolnosti i moćni spoljni faktori su uvek tu i oni su datost, ali to važi za sve narode i sva vremena.

Od otvorenog, vidljivog, vulgarnog poltronstva gore je samo poltronsko ćutanje institucija, ćutanje onih koji ne bi smeli da ćute, onih koji se prave da ne vide ono šta se oko njih dešava. Bolje nikada ne dolazi hodom vremena. Hodom vremena u kome nema otpora ludilu, sve što je loše postaje još gore.

U ovakvim državama loše završavaju i sami moderni despoti. Okruženi besramnim udvoricama i laskavcima kakvih je u Srbiji uvek na pretek, oni počinju da veruju u sopstvenu državničku veličinu i nedodirljivost. Izolovani u opni virtuelne stvarnosti i oni i država se pretvaraju u karikaturu koja je više tragična nego smešna. Pre ili kasnije opna će pući, a udvorice će prve napustiti brod koji tone. Upravo oni koji su najglasnije vikali: „Osana!“, prvi će povikati: „Raspni ga, raspni!“ – ovoga puta u ime novog gospodara … ili na kakav mig spolja. Na kraju, mali despoti postaju žrtveni jarci kako bi iza njih nacija sakrila sopstvenu krivicu.

 .

.

O autoru:

Nebojša Katić je rođen 1955. u Valjevu. Kao samostalni poslovni konsultant živi i radi u Londonu od 1992. godine. „Korporativni“ život mu je bio vezan isključivo za beogradski Energoprojekt  u kome je između ostalog bio finansijski direktor radne organizacije Energoprojekt-Energodata i finansijski direktor holdinga Energoprojekt. Završio je osnovnu školu Drinka Pavlović u Beogradu, zatim Petu beogradsku gimnaziju, i diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. 

Pogledajte i ostale nastupe gospodina Katića:

Kako leteti ispod radara, a ne udariti glavom u zid?

https://www.youtube.com/watch?v=wW1eeH4lGKQ

. . . . ___________________________ . . . .

(link)

. . . . ___________________________ . . . .

https://www.youtube.com/watch?v=4_uPuSFrDSc

. . . . ___________________________ . . . .

https://www.youtube.com/watch?v=on5HiVKTc6U

.

.

. . . . ___________________________ . . . .

. . . . __________________________________________________________ . . . .

. . . . ___________________________ . . . .

DiaBloG – 2017

Pedeset godina transplantacije bubrega

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije i druge priče …

Poštovani čitaoci,

Više puta smo do sada pisali o transplantaciji bubrega. Kao i sve ostale terapijske opcije nadoknađivanja bubrežnih funkcija, tako smo i transplantaciju nastojali predstaviti u što realnijem svetlu.

Doktori, koji s vremenom i sa iskustvom, postaju stručniji i pretvaraju se zapravo u fah-idiote, uskostručne specijaliste, najčešće hvale do beskraja terapiju za koju su se usavršili. Tako su neki ubeđeni u prednosti hemodijalize, neki u prednosti peritonealne dijalize, a transplantacijski nefrolozi su posebno preterivali hvaleći transplantaciju preko svake mere i terajući ljude na zaveštanje organa, potpisivanje donorskih kartica i slične „aktivnosti“.

Znajući da se i iza toga krije „samo biznis“ (Rajko, ništa lično!), na ovom sajtu smo radili obrnuto: namerno smo isticali da nijedna od terapijskih opcija nije dobra i da svaka ima masu nedostataka i problema koje treba rešavati.

Tako smo za transplantaciju nejednom naveli sve njene nedostatke i opasnosti. Od toga da pacijent (najčešće je to neki glupavi pacijent) samo iz razloga većeg „komfora“, jer ne želi da dolazi u bolnicu 3 puta sedmično, zalegne u hiruršku salu pod nož, i time sebi možda iskomplikuje život, a nekada i zaista tragično završi. Naglašavali smo te hirurške komplikacije transplantacije, kao što su tromboza novopresađenog bubrega (link), krvarenja, infekcije, sepse, zapušenje (na bešici) ušivenih mokraćnih kanala, otok i prskanje transplantiranog bubrega, pojavu fistula, urinoma, te brojnih drugih neposrednih ili posrednih komplikacija transplantacije. O odbacivanju transplantiranog bubrega, koje može nastati već za par minuta, na operacionom stolu (kao i bilo kada kasnije), da i ne govorimo.

Pominjali smo i transplantacionu farmakomafiju, brojne proizvođače lekova, čiji se preparati moraju svakodnevno i redovno gutati, počev od pre-transplantacijskog perioda, pa do kraja trajanja transplantacijskog bubrega. (Iako niko pacijentima nije govorio koliki je prosečni vek trajanja transplantiranog bubrega, mi smo otkrili da je to kod nas 8, i slovima: osam godina). Imunosupresivna mafija je u međuvremenu postala ista, ako ne i jača od dijalizne farmakomafije, gledajući po njenom prometu, profitu i uticaju na političare, države i doktore, koji se nama i našim bolestima bave.

Navodili smo činjenice da lekovi koji se moraju uzimati posle transplantacije namerno slabe imunitet pacijenta, te su takvi pacijenti lako podložni infekcijama, i bakterijskim i virusnim infekcijama (herpes, varičela, citomegalovirus, mononukleoza, hepatitis), dobijaju šećernu bolest, bolesti kostiju (osteoporozu i osteonekrozu), tumore i karcinome (posebno tumore kože, limfnih žlezda i genitalija), dobijaju povišen krvni pritisak, gastritis ili ulkuse, grčeve ili konvulzije, bolove u stomaku, dijareje (i slična sranja), povišenje masnoća (holesterola) u krvi, glava im se zaokrugljuje, gingiva im se uvećava, rastu im dlake i akne po licu, dobijaju kataraktu, dobijaju na težini, dobijaju srčanu slabost, srčane ili moždane udare, infarkte ili šlogove, itd, itd.

Samo praćenje funkcije nakalemljenog bubrega i stalni stresovi pri učestalim laboratorijskim kontrolama nivoa imunosupresiva, nivoa kreatinina, elektrolita, i svih drugih analiza, ultrazvukova, snimaka, skenera, biopsija, itd., – sve to itekako pokvari kvalitet života, te transplantirani pacijent suviše često ‘umire od straha’ da će mu se vratiti osnovna bolest, ili da će mu kreatinin nastaviti rasti, da će opet morati nazad u dijalizni centar, kao povratnik ili neuspeli begunac, kao da je njegova krivica što je bežao, i što beg nije uspeo. Stalni psihički pritisci, obaveze i napetosti koje te obaveze stvaraju, neretko završe razvojem afektivnih reagovanja, depresija, neuroza, glavobolja, nesanica i drugih psihičkih poremećaja u transplantiranih bolesnika.

Sve smo to pominjali, manje ili više, i sve je to tačno, ali danas nećemo o tome.

Jer, i nije sve baš uvek tako.

Danas hoćemo da pokažemo da nismo samo „dva vrana gavrana“, crne ili žalosne sove, ptice zloslutnice, koje sa virtuelnih grana ispuštaju komentare na nevine prolaznike.

Danas hoćemo da govorimo o pozitivnim stranama transplantacije.

Znamo da toga imate na svakom ćošku, stalno ide (debelo) plaćena kampanja „produži život – ostavi nama organe“, kao da je život ona stvar, te nikad nisu zadovoljni dužinom. Svake nedelje državna televizija u drugom dnevniku emituje glupave priloge u kojima narcisoidni doktori i privedeni pacijenti pričaju o tome kako počinje jedan novi život, kako su pre toga čak morali da idu i na dijalizu … i tako to.

Nećemo takve budalaštine. Tako se transplantacija u narodu neće zapatiti.

U nedostatku naših, lepih transplantacijskih priča, našli smo vam nešto iz uvoza. Nešto što je bilo u internetskoj ponudi, ali je trebalo duboko i široko kopati, pa je većini naših virtuelnih predsednika i predstavnika pacijenata to promaklo.

Da vam pokažemo svetlu stranu transplantacije prikazaćemo vam sledeće priče:

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije

Priča počinje davne 1967. godine, pacijentkinja Denis Lombard je tada imala 13 godina.

I u bogatom i razvijenom Los Anđelesu, transplantacija bubrega je u to doba bila eksperiment. Ukratko, kockanje sa životom. Šezdesetih godina prošlog veka transplantacija se radila samo u naučnim medicinskim ustanovama, a čak ni tamo se nije radila kod dece.

Procenat preživljavanja transplantiranih bubrega u prvoj godini nije bio ni 50 posto, ni pola ih nije dočekalo drugu godinu.

A tek dijaliza. Šta da vam kažemo osim da dijalize tada nije bilo za svakoga. Samo za odrasle muškarce, i to ako su radno aktivni, ako su glava porodice i ako će se dijalizom moći vratiti na posao. Za decu, nema.

Strašno doba.

Ipak, roditelji male pacijentkinje, majka Ana i otac Ted Lombard, nijednog trenutka se nisu predavali.

Majka Ana kaže: „Nema vrata na koja nisam zakucala, nema bolnice kojoj se nisam obratila.“

Otac Ted je bio više nego odlučan. Izašao je pred doktore sa sledećim rečima: „Jednu kćerku sam izgubio, ovu drugu ne dam!“

Naime, Denis i njena sestra Dijana su rođene 1954. godine sa genetski urođenim oboljenjem bubrega i njena sestra je zbog toga i umrla, kada je Denis imala 7 godina.

Narednih 6 godina, otac Ted i majka Ana su započeli tešku borbu za život preostale kćerke.

Shvatili su da je transplantacija jedina šansa, ali trebalo je ubediti i doktore.

Dr Albin Gritsch, losanđeleski hirurg, je prihvatio izazov.

Sada, o tome kaže: „Bila je to hrabra odluka. Transplantacija je tada bila pionirski poduhvat, a povrh svega pacijentkinja je imala samo 13 godina“.

Otac Ted je dao svoj bubreg kćerki Denis i taj bubreg i danas funkcioniše.

Danas, Denis sa roditeljima slavi pedesetogodišnjicu te transplantacije.

Otac Ted, koji sada ima 88 godina, 50 godina živi samo sa jednim bubregom i nema nikakvih zdravstvenih tegoba!

Dok su se porodično fotografisali na ovom slavlju, Denis koja sada ima 62 godine, kaže da je beskrajno zahvalna svome ocu, jer joj je on dva puta poklonio život, i to ne običan, nego pun, srećan i zdrav život.

Denis Lombard, njena majka Ana i otac Ted Lombard

Posle te pionirske operacije, losanđeleska univerzitetska klinika je razvila jedan od najvećih i najuspešnijih transplant programa u svetu.

Danas je transplantacija bubrega rutinska operacija u skoro svim zemljama.

Dr Gabriel Danovitch, šef losanđeleskog transplant programa u kojem je samo prošle godine učinjeno 357 transplantacija bubrega, kaže: „Nekada je operacija uzimanja i presađivanja bubrega bila velika, ekstenzivna operacija na otvorenom trbuhu, a oporavak pacijenta je trajao po nekoliko meseci. Danas, ta se operacija radi laparoskopski, sa dva mala reza za uzimanje bubrega, a davalac se vraća na posao za svoj radni sto, već za par nedelja. Od te 1967. godine, mi smo prešli dug put, ali smo dužni zahvaliti se i porodici Lombard, koji su bili deo tih naših početaka.“

Doktori, sestre, pacijenti i svo osoblje bolnice pridružilo se čestitkama i slavlju Lombardovih.

„Želim da ohrabrim i druge, da slobodno budu davaoci organa“, kaže sa bolničke govornice Denis Lombard. „Moj otac je pre 50 godina iskoristio šansu da spasi jedan život i evo, i sada je vrlo aktivan, izvanrednog je zdravlja, iako ima 88 godina, koliko ima i moj bubreg.“

I to je to. To je prava pozitivna priča.

Šta reći, posle ovoga.

Najbolje, ništa.

U potrazi za nečim sličnim sa našeg govornog područja, naiđosmo na još jednu interesantnu ispovest:

Moj bubreg je star čak 103 godine!

Osječanin Ivan Leko (66) oboleo je od hronične upale bubrega još 1986. godine.

Imao je tad 35 godina, suprugu, decu i veoma veliku šansu da ostane bez bubrega, čiju je funkciju uništavala bolest koja je brzo napredovala.

Upravo mu se to i dogodilo 1991., kad je krenuo na dijalizu, a bio je i jedan od čak 1100 ljudi koji su tad bili na listi za transplantaciju.

Šanse za donirani bubreg bile su male, jer se tad u Hrvatskoj obavljalo 50-ak transplantacija godišnje (kao u Srbiji danas).

Ivan kaže: „Moj lekar dr. Marko Jakić, predložio je da članovi moje porodice odu na tipizaciju tkiva kako bismo videli ko je od njih mogući donor bubrega. Dve sestre i tata su odgovarali i, na moje iznenađenje, doktor Jakić odabrao je oca za prihvatljivijeg donora – priseća se Ivan, čiji je otac Ante tad imao 77 godina!

Prema tadašnjim pravilima, donor organa nije mogao biti čovek stariji od 60 godina, no dr. Jakić, tvrdi Ivan, smatrao je da je bubreg njegovog oca u izuzetno dobrom stanju.

„Moj otac imao je bubrege mladića iako je bio najstariji donor organa u zemlji“ – kaže Ivan, kojeg su lekari u KBC-u Zagreb na Rebru operisali novembra 1991. godine. Dvoumili su se hoće li taj bubreg biti dobar izbor za transplantaciju, no dr. Jakić je bio uveren u uspeh. Preliminarni nalazi koje je otac Ante napravio bili su izvrsni, što je razuverilo zagrebački tim lekara, koji su Ivanu potom zakazali termin operacije.

„Sve je prošlo bez problema i za mene i za oca. Ja sad zapravo imam tri bubrega, jer moje nikad nisu izvadili“ – dodaje Ivan. Otac Ante je nakon toga poživio još 17 godina. Umro je u 94. godini, od starosti. Nikakvih zdravstvenih problema nije imao uprkos samo jednom bubregu, koji mu je i dalje savršeno dobro radio.

„Moj bubreg danas realno ima 103 godine i nadživeo je sve predviđene medicinske granice, jer se veruje da organi stare kao i čovek. Ne prođe ni dan da ne pomislim na oca, zahvaljući kojem danas imam troje dece i sedmoro unučadi“ – govori Ivan, koji se oseća dobro i zdravo, iako nalazi kažu da kreatinin u presađenom bubregu raste, pa on polako gubi funkciju.

Ivan je nakon transplantacije umnogome promenio način života kako bi se presađeni bubreg održao.

„Nastavio sam normalno sa životom, ali sam izbegavao dizati teške terete, promenio sam način ishrane i pridržavao se svih pravila za ljude s transplantiranim organom“ – kaže Ivan prisećajući se oca Ante, koji nikad u životu nije popio tabletu, a celi je svoj radni vek proveo radeći teške građevinske poslove.

„Stanje organizma je uslovljeno našim načinom života, time šta jedemo i kako živimo, no otac je i genetski imao izuzetno dobre predispozicije da dugo i zdravo živi“ – kaže Ivan, koji je već 15 godina predsednik osječkog Udruženja transplantiranih i dijaliznih bubrežnih bolesnika, koje ima 180 članova, uglavnom srednje dobi. Za razliku od prije 25 godina, u Hrvatskoj se danas na listi čekanja za transplantaciju bubrega nalazi 30-ak ljudi, a sama dijaliza dostigla je veliki napredak pa nije toliko neugodna i mučna.

„Na sreću, i svest o doniranju organa danas je mnogo razvijenija pa se relativno brzo dolazi do organa koji su bolesnima potrebni“ – zaključio je Ivan.

Eto, ove dve neobične priče, nismo mogli a da ne prenesemo.

Koja je poenta, svega ovoga, šta je naravoučenije?

Pa, ništa. Nema ga.

Želimo samo da svima onima koji su zaduženi za brigu o bubrežnim bolesnicima

čestitamo „Praznik rada“.

 

.

.

DiaBloG – 2017

Kucamo li na vrata zaboravljenih asova?

Kucamo li na vrata zaboravljenih asova?

Poštovani čitaoci,

Desilo se nekako tako, život (kalendar) zna da pravi takve kalambure, da se poklopio Vaskrs i Prvi maj, Praznik rada. Mi, malo stariji, ne možemo da ne pomislimo kako bi bilo dobro da vaskrsne Prvi maj, Praznik kojem smo se mi nekada radovali.

Kajem se, evo priznajem, grešio sam. Kao jedan od zastupljenijih autora na ovom sajtu, i jedini sa pravim novinarskim iskustvom, sada priznajem da se kajem što sam onda (davno) pisao protiv socijalizma, protiv samoupravljanja, protiv one komunističke propagande, za koju sam tada mislio da je najveće zlo koje nas je moglo snaći. Kakva sam samo budala bio. (Možda sam i sada, kako mi reče naš „stručni“ saradnik, samo mi opet treba vremenska distanca da to uvidim). Ali, ovo što danas imamo i što svuda oko sebe imamo, je definitivno hiljadu puta gore.

Mi (sve balkanske „države“) smo obične kolonije Zapada, u kojima se naši domorodački političari krve za mesto kolonijalnog namesnika, upravnika logora. To su nam sada „izbori“ i „demokratija“. Danas, posle svih „reformi“, „privatizacija“, „investiranja“, „restrukturiranja“, mi ne možemo dostići ni 30% bruto društvenog proizvoda kojeg je naša država imala 1990. godine…

A zadužili smo se toliko da će unuci naših unuka robovski rintati da vrate samo kamate na ovo što mi danas kao „trošimo“. I spasa nema. I kad se pobegne, negde u svet, i tamo je isto. Nema ni sto ljudi na planeti, koji su vlasnici 90% planete, a svi ostali su veći ili manji: robovi. (Dobro reče Emir Kusturica: kako vam nije bilo sumnjivo da na listama najbogatijih ljudi na svetu, koje štampa redovno publikuje, nikada nema ni Rotšilda ni Rokfelera?). Takođe, toplo vam preporučujem da pročitate poslednji intervju našeg, sada već zaboravljenog pisca, Aleksandra Popovića (link), čoveka koji je još 1991. nagovestio da će doći ovo što sada imamo. A tada još nije bilo Pinka, Granda, CNN, Gastoza, Stanije, Zmaja, i drugih likova koji se sada nude kao idoli omladini i narodu.

Zato, posle svega, danas i ovde (tako su nekada govorili političari), sa posebnom nostalgijom, doživljavamo praznik rada, koji nekada bio Praznik sa velikim P, praznik koji je radnicima značio odmaranje od 3-5 dana, u državi u kojoj su svi bili zaposleni, skoro svi smo imali stanove, plate, besplatno školstvo i zdravstvo…

Ali, što reče Bata Stojković „Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki i da nema ovakvih razlika među ljudima!“ (link).  Zato smo, razmišljajući šta da objavimo kao novi post, odlučili da vam prenesemo jedan tekst iz drugih novina (moramo da održavamo i rubriku za GOSTE našeg sajta), a istovremeno, taj tekst nas vraća u ta dobra stara vremena, osim što nas podseća na pionire naše hemodijalize.

Jedan od komentatora na ovom sajtu, reče, kako pojam dijaliza i danas nosi neko prokletstvo, i za pacijente i za osoblje, za sve koji su njime obuhvaćeni, ali – nije uvek bilo tako. Priča koja sledi, uveriće vas da je bilo ljudi koji su se borili, koji su verovali u nešto, koji se nisu predavali i koji su držali institucije na svojim plećima.

Pokojni Marko Marković (sportski novinar), imao je u svom „Indirekt“-u genijalnu (neponovljivu) rubriku: Kucamo na vrata zaboravljenih asova. Priča koja sledi neodoljivo podseća na tu rubriku i prava je šteta što nije dobila taj nadnaslov u novinama, gde je bila zaslužila i bolje mesto.

Nama ostaje samo da verujemo da će negde, u nekim dijaliznim salama, ponovo vaskrsnuti taj duh (devedesetih), ta snaga, među osobljem, ali i među pacijentima.

A do tada, čitajte i razmislite o ljudima i vremenima, kakva su nekada bila.

Prenosimo vam tekst iz:  „Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.26-28:

Мaлинa Алексић, вишa медицинскa сестрa, 38 година у хемодијaлизи

Malina-Aleksic

Мојa животнa причa

Нa свет сaм дошлa 25. децембрa 1946. године. Село Злaтaри. Општинa Брус.

Отaц Мaрко, инвaлид. Кaд је био бебa, у колевци, Бугaри му убијaју и оцa и мaјку, a њему, кaо беби, одсеку десну руку, до рaменa. Живео је и рaдио, кaо слугa, у селу.

Никaд у животу нисaм крочилa у Бугaрску. Нисaм моглa.

Мaјкa Милицa, богaтa. Ћеркa судије. Зaљубилa се и кренулa зa својим емоцијaмa и својим момком. Судијa, прaгмaтичaр, није јој то дозволио. Врaтио је и нaтерaо дa се удa зa мог оцa, јер је мој отaц у нaследство добио велико имaње.

Првa четири основне у Злaтaримa, остaлa четири у селу Рaзбојнa. Четрнaест километaрa дневно, по сунцy или по снегу, свеједно.

Увек одличнa. Ђaк Регионa!

Детињство, ливaде, зеленило, овце, дивотa.

Стрминa, кaо уз степенице, aли зa мене рaј.

Купине, јaгоде, дивље трешње. Једем целе, све сa коштицом.

Увек босa.

Кaд оглaдним помузем неколико овaцa и нaпијем се свежег млекa.

Није било Сaлфордa, ни aфлaтоксинa, ни aдитивa ХН019 и ЛА5, у њему.

Родитељи су хтели дa ме упишу у средњу учитељску школу у Крушевцу. Јa сaм хтелa медицину, средњу медицинску, зa почетaк.

Одрaстaјући уз оцa инвaлидa, мојa јединa жељa је билa дa помaжем оболелимa и осaкaћенимa, учитељство ме није интересовaло.

Отaц није дaо, aли је мaјчинa подршкa билa пресуднa.

Године 1962. уписујем средњу медицинску у Беогрaду, без пријемног, јер сaм билa одликaш. Интернaт у Пролетерских бригaдa број 7, дaнaс Крунскa улицa.

Добијaм стипендију од Домa здрaвљa Брус, aли кaд сaм хтелa дaље нa фaкултет, не дaју, укидaју ми стипендију.

По зaвршетку средње медицинске зaпошљaвaм се у II хируршкој клиници у Беогрaду.

Кaљење у прaвом смислу речи.

Интензивнa негa хируршког шокa.

Седaм ноћи дежурaм, пa 7 дaнa поподне, 7 дaнa преподне, пa 5 дaнa слободнa. И тaко 7 годинa. Рaне, крв, гној, сузе, дренови, шaвови, грaнице између животa и смрти, непрецизне.

Много великих докторa и сјaјних људи. Професор Војa Стојaновић, Др Влaдa Арсов, Др Стојaн Анојчић, Др Рaдовaн Јaнковић, проф. Борa Вујaдиновић, Миљко Ристић и многи други.

Следећих 7 годинa у пејсмејкер центру. Проф др Милaн Бaне Ђорђевић, Др Петaр Стојaнов, Проф. Дрaгaн Недељковић, Др Синишa Димковић...

Коронaрогрaфије, aртериогрaфије, флебогрaфије, одрaсли, децa, свеједно.

Године 1966. први и једини брaк. Супруг Николa, референт зa послове оргaнизaције рaдa.

Прву ћерку, Слaђaну, добијaмо 1968. године, a другу, Светлaну, 1971. године. Вишу медицинску школу зaвршaвaм 1975. године, чистом десетком.

Нa стaру ВМА прелaзим 1979. године. Клиникa зa интерне болести, код професорa Суше и др Дујмовићa.

Килови aпaрaти, мембрaне које се чисте после употребе и поново рaстежу нa метaлне оквире, зaтежу кључевимa и пуне крвљу.

Дијaлизнa течност се спремa мешaњем у бурaдимa.

Ултрaфилтрaцијa се није моглa одређивaти. Кaд видимо дa је пaцијент пaо у колaпс, схвaтимо дa му је извучено превише и долијемо му мaло глукозе или соли у циркулaцију.

Дијaлизa се не зaпочиње без неколико боцa крви, a смртни исходи су редовнa појaвa.

Године 1981. прелaзимо у нову (сaдaшњу) згрaду ВМА, нa Бaњици.

Дрејк-Вилокови aпaрaти, доктори трaже дa чучимо поред тих aпaрaтa и не дaмо грaничницимa дa удaрaју у aлaрме, a удaрaју стaлно. Чaс горе, чaс доле.

Доктори: Сушa, Рaтко Дурутовић, Ј.Буторaјaц, Ј.Зоговић, М.Пaнтовић, М.Мaрић, Д.Зеленикa, техничaр Сaвa Филиповић...

Ускоро добијaмо први светски модерни дијaлизни aпaрaт, сa микропроцесором: Гамбро АК-10.

ВМА суверено држи прво место у медицини тaдaшње СФРЈ држaве.

Доктори-генерaли, нaчелници ВМА: Врaчaрић, Војводић, Ђукнић, Јовичић, сa свaким сaм имaлa чaст дa сaрaђујем, јер су сви били импресионирaни могућностимa модерне дијaлизе.

Удружење медицинских сестaрa, нефрологије, дијaлизе и трaнсплaнтaције, оснивaмо 1989. у Скопљу.

Редовно сaм aктивнa, од сaмог оснивaњa. Конгреси, предaвaњa, председaвaњa, договори, стaндaрди, рaзмене искустaвa. Члaницa међунaродног удружењa дијaлизних сестaрa EDTNAERCA од 1995. године. Излaжем и нa конгресимa у инострaнству (пример нaше прве труднице нa хемодијaлизи).

Рaтови. Од 1991-1996. збрињaвaмо нa стотине рaњеникa. Свих нaционaлности. Неверовaтне људске приче, херојствa, зaблуде и трaгедије.

Примaмо и избегле из других центaрa.

Зaтим и нaс бомбaрдују (1999). Дaнимa и ноћимa смо у ВМА. Не можемо отићи кући дa донесемо себи веш. Легaлнa метa, кaжу.

Рaкете, сирене, експлозије. Гледaм вaтрене кугле кaко рaзносе кaсaрну Вaсa Чaрaпић, сто метaрa од нaс.

Институт безбедности, преко путa нaс, већ су срушили. Очекујемо, кaд ће рaзнети и нaс.

НАТО злочинци.

Они, из културних земaљa Зaпaдa, који нaм сaд причaју приче о синдрому изгaрaњa нa хемодијaлизи.

Нaмa, које су и буквaлно изгaрaли вaтром и експлозијaмa.

Стрaне ТВ јaвљaју дa се руководствa крију код нaс, a ми видимо дa смо сaми.

После почетних силaжењa у подруме, рaњеници и болесници, одбијaју дa их померaмо. Некa гaђaју већ једном, кaже инжењер Предрaг Јовaновић, дијaлизни болесник.

Агрегaти се укључују стaлно. Воде немa. Воду зa реверзну осмозу довлaчимо вaтрогaсним цистернaмa. По несрећи, хемодијaлизa није ни ниско ни близу путa, него бaш дубоко у унутрaшњости згрaде, пa спaјaмо стотине метaрa вaтрогaсних цревa и провлaчимо их кроз отворене туђе собе, прозоре и врaтa, док не достигну у тaнкове нaше осмозе.

Али, нa крaју, понос.

Сaчувaли смо све пaцијенте.

Тaдa сaм схвaтилa једну ствaр: ВМА је кућa сa 5 звездицa.

Кaко год погледaте, ниједaн појединaц, у војсци или у држaви, не може имaти тaј чин.

Нaжaлост, нисaм билa поштеђенa ни ружних ствaри.

Клaнови, интриге, зaвист, злобa, ефекти трговине телом и утицaјимa, нaмештaњa и подвaле, ништa ме није зaобишло.

Никaдa ништa нисaм добилa, aко то сопственим рaдом нисaм дебело зaслужилa.

Дебелa, не, нисaм билa. Више елегaнтно попуњенa. Али, увек ведрa, глaснa, нaсмејaнa, рaсположенa, увек у центру пaжње. Никaдa предмет швaлерских рaдњи или интригa: породицa ми је увек нa првом месту.

Ћерке, Слaђaну и Светлaну, подижем сaмa, од њихове једaнaесте и осме године животa. Муж ми је умро пре 15 годинa.

Нaјлепше животне и професионaлне моменте, доживелa сaм зa време руковођењa клиником од стрaне пуковникa, примaријусa докторa Михaилa Мaрићa. Тaкву врсту докторске и људске величине, срећете једном у животу, a неки никaдa.

Хемодијaлизa, кaо и целa клиникa, се проширују, модернизују, кaдровски ојaчaвaју.

Зaпочињемо и прогрaм трaнсплaнтaције. Др Хрвaчевић и остaли се упућују нa едукaцију из те облaсти.

Покрећемо, зaпрaво обнaвљaмо, и перитонеумску дијaлизу, ту су доктори Сaвa Алексић, Ђоко Мaксић и Милорaд Рaдојевић.

У хемодијaлизу, др Вељaнчић долaзи 1996. године и колико знaм и дaнaс је тaмо нaчелник. Фуриознa експaнзијa. Хемодијaфилтрaције, које смо мaсовније зaпочели 1996. године, проширујемо комплетним aсортимaном свих екстрaкорпорaлних методa депурaције крви, које су биле познaте тaдa у свету. Предилуцијa, постдилуцијa, оnline, оffline, low-flux, high-flux, high-efficiency, хемофилтрaцијa, хемaдсорпцијa, хемоперфузијa, плaзмaферезе, имуноaдсорбентне плaзмaферезе, континуирaне хемодијaлизе – све, рaдимо буквaлно: све.

Први имaмо компјутерски мрежни систем (Финнессе) нa хемодијaлизи, први примењујемо еритропоетине, први укидaмо aцетaтне дијaлизе, први користимо суве бикaрбонaте, мултифилтрaцију, венске препaрaте витaминa Д, севелaмере, осварене, итд, итд.

Оснивaмо Школу хемодијaфилтрaције зa друге лекaре и медицинске техничaре, a Школa дијaлизе сa Звездaре је једaн дaн доводилa целу клaсу нa ХД-ВМА дa се код нaс упознaју сa свим модaлитетимa модерне дијaлизе.

Зaто сaм тужнa кaд видим (у првом броју „Дијализа“ чaсописa), кaко сaдa „реформaмa“, „прaвилницимa“ и привaтизaцијским потезимa, желе дa униште хемодијaлизу којa је билa нaјбољa нa Бaлкaну и једнa од нaјбољих у Европи, aпсолутно сaм сигурнa.

Рaдилa сaм и кућне хемодијaлизе.

Зa дијaлизне сестре, то је нaјвећи изaзов и докaз прaктичног влaдaњa струком.

Нa кућној хемодијaлизи немaте докторa, немaте друге колегинице, немaте сервисерa, немaте директне помоћи, ниоткудa. Имaте сaмо своје знaње, aпaрaт који aлaрмирa и пaцијентa чије су очи упрте сaмо у вaс. Мaестрaлно тестирaње.

У пензији сaм од 01.07.2002. године. Није ми тешко пaло. Сигурнa сaм дa пензијa, стaрост и болести, долaзе нa крaју, дa би вaм помогли дa схвaтите колико има људи који вaс зaистa воле и поштују. А то није мaло.

Оперисaлa сaм тумор 06.мaртa 2013.године.

Велики доктор (и буквaлно велики), неурохирург Љубо Минић, оперисaо ме је онaко кaко би своју мaјку оперисaо.

Нисaм ишлa нa зрaчење, нисaм примaлa цитостaтике, мaло теже покрећем леву ногу, зет ми је купио ходaлицу.

Слaђaнa ми се удaлa зa пуковникa Дрaгaнa Стојчићa, и имaју Вукa (26 годинa, прогрaмер) и Сaру (23 године, економистa). Светлaнa ми се удaлa зa Дрaгaнa Милосaвљевићa, економисту, они имaју Исидору (16 годинa, V беогрaдскa гимнaзијa) и Лaзaрa (14 годинa, VII рaзред основне, кошaркaш). Они су мој живот.

Није сaмо лепотa у оку посмaтрaчa. Него је и нaше живљење, нaш борaвaк нa овом свету у мислимa и у пaмћењу других људи.

После стотинa хиљaдa дијaлизa које сaм спровелa, милионa литaрa крви провучених кроз рaзне филтере и дијaлизaторе, хиљaдa спaшених животa, врло сaм спокојнa, срећнa и зaдовољнa учињеним.

Не жaлим, ни зa чим.

Кaдa бих се опет родилa, све бих исто учинилa.

.

Мaлинa Алексић

.

.

M.Aleksic,-porodicno1   M.Aleksic-i-kolektiv   M.Aleksic,-predsedava   M.Aleksic,-porodicno2

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

Tekst prenet u celosti iz:

„Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.26-28.

Још текстова на тему Малина Алексић:

Pobeda dobrote i pobeda Maline Aleksic nad zlim komsijama, Blic 16.07.2015.

Dr Peter Gøtzsche: Farmakomafija smišljeno truje ljude lekovima!

Dr Peter Getzsche.pcg200x267Profesor Peter C. Goetsche je direktor Nordijskog Cochrane centra. Diplomirao je 1974. godine stekavši titulu magistra biologije i hemije, a lekar je postao 1984. godine. Specijalizirao je internu medicinu, radio je klinička ispitivanja i poslove registracije lekova od 1975 do 1983. godine, a u bolnici u Kopenhagenu od 1984. do 1995. godine. Sa oko 80 drugih saradnika, pomogao je osnivanje Cochrane Collaboration 1993. godine, sa osnivačem ser Ian Chalmers-om, i osnovao je Nordijski Cochrane Centar iste godine. Profesor u Kliničkom dizajnu studijskih ispitivanja i analiza postao je 2010. godine na Univerzitetu u Kopenhagenu. Objavio je preko 70 naučnih članaka u “5 najvećih” stručno-medicinskih časopisa (BMJ, Lancet, JAMA, NEJM i Ann Intern Med), a njegovi naučni radovi su citirani preko 30000 puta od strane drugih naučnih radnika. Autor je sledećih knjiga: Smrtonosna psihijatrija i organizovano negiranje (izlazi iz štampe u septembru 2015), Smrtonosna medicina i organizovani kriminal (2013), Mamografski skrining: istine, laži i kontroverze (2012), Racionalna dijagnostika i lečenje: donošenje odluka zasnovano na dokazima (2007). U originalu: Deadly psychiatry and organised denial (to appear in September 2015), Deadly medicines and organised crime: How big pharma has corrupted health care (2013), Mammography screening: truth, lies and controversy (2012), Rational diagnosis and treatment: evidence-based clinical decision-making (2007). Posebno je posvećen proučavanju statistike i metodologije naučnih istraživanja. Član je nekoliko radnih grupa za izradu vodiča za pravilno saopštavanje istraživanja i koautor je Priručnika za randomizovane studije (CONSORT), za opservacijske studije (STROBE), za sistematske analize i meta-analize (PRIZMA) i za studijske protokole (SPIRIT). Jedan je od urednika u Cochrane Methodology Review Group 1997-2014. U nastavku vam prenosima tekst sa http://www.vaseljenska.com/ i nadamo se da će doprineti Vašem kritičkijem sagledavanju naše domaće farmakomafije.

„Смртоносна медицина и организовани криминал: Како фармакомафија корумпира здравство“

“Пацијенти верују лековима јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.

То су речи које изговара Peter C. Gotzsche, дански професор и специјалиста интерне медицине с дипломом из биологије и хемије, који је 2013. године издао књигу под називом “Смртоносни лекови и организовани криминал фармацеутске индустрије” (Deadly Medicines and Organised Crime: How Big Pharma Has Corrupted Healthcare). Овом књигом је изазвао велике полемике у свету, јер је у тој књизи отворено раскринкао велику заверу против човечанства, рекавши да је управо фармацеутска индустрија односно фармакомафија (која тобоже лечи људе) заправо “потровала и поубијала више људи него сви ратови заједно”.

Како је рекао, “фармацеутска индустрија продаје отрове, а не лекове, и ти отрови су, поткрепљено је доказима, и службено 3. узрок смрти у свету”. Међутим, пуна истина је још много мрачнија и гора.

Његове изјаве прошле би готово неопажено, под “теоријом завере”, да је овај лекар било ко. Али није. Овај лекар има објављених преко 450 радова у Scopusu, највећој светској бази радова и рецензија, преко 70 радова у БМЈ, Ланцет, ЈАМА, Анналс оф Интернал Медицине, Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине и око 200 радова на највећој научној платформи – WОС. Цитиран је више од 30.000 пута и коаутор је бројних научних студија, и у целом свету овај лекар ужива велики углед.

Због тога је изазвао шок и неверицу када је открио велику тајну. У својој књизи је написао како су трећи највећи узрок смртности – лекови, након карцинома и срчаних обољења (који су такође узроковани фармацијом и другим отровима). И то лекови који се свакодневно узимају на рецепт или без њега, свеједно је!
“Пацијенти верују лековима, јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.

“Подаци о клиничким истраживањима које већином финансирају исти људи који стоје иза ове индустрије, недоступни су јавности, а они публиковани у научним часописима пречесто су искривљени или лажни. Тестирање нових лекова не спроводи се како треба, регулацијске агенције не обављају свој посао поштено и саплетене су бројним сукобима интереса. Политичаре је, како каже, тако лако поткупити, а здраве и болесне тако лако обманути, ” пише Gotzsche.

.

https://www.youtube.com/watch?t=461&v=dozpAshvtsA

.

ostala predavanja profesora Goetzschea možete pogledati na sledećim linkovima:

https://www.youtube.com/watch?v=DiJcSoo3C4Q

https://www.youtube.com/watch?v=i1LQiow_ZIQ

https://www.youtube.com/watch?v=VIIQVll7DYY

https://www.youtube.com/watch?v=ZMhsPnoIdy4

.

DiaBloG – 2015