Arhive

Pedeset godina transplantacije bubrega

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije i druge priče …

Poštovani čitaoci,

Više puta smo do sada pisali o transplantaciji bubrega. Kao i sve ostale terapijske opcije nadoknađivanja bubrežnih funkcija, tako smo i transplantaciju nastojali predstaviti u što realnijem svetlu.

Doktori, koji s vremenom i sa iskustvom, postaju stručniji i pretvaraju se zapravo u fah-idiote, uskostručne specijaliste, najčešće hvale do beskraja terapiju za koju su se usavršili. Tako su neki ubeđeni u prednosti hemodijalize, neki u prednosti peritonealne dijalize, a transplantacijski nefrolozi su posebno preterivali hvaleći transplantaciju preko svake mere i terajući ljude na zaveštanje organa, potpisivanje donorskih kartica i slične „aktivnosti“.

Znajući da se i iza toga krije „samo biznis“ (Rajko, ništa lično!), na ovom sajtu smo radili obrnuto: namerno smo isticali da nijedna od terapijskih opcija nije dobra i da svaka ima masu nedostataka i problema koje treba rešavati.

Tako smo za transplantaciju nejednom naveli sve njene nedostatke i opasnosti. Od toga da pacijent (najčešće je to neki glupavi pacijent) samo iz razloga većeg „komfora“, jer ne želi da dolazi u bolnicu 3 puta sedmično, zalegne u hiruršku salu pod nož, i time sebi možda iskomplikuje život, a nekada i zaista tragično završi. Naglašavali smo te hirurške komplikacije transplantacije, kao što su tromboza novopresađenog bubrega (link), krvarenja, infekcije, sepse, zapušenje (na bešici) ušivenih mokraćnih kanala, otok i prskanje transplantiranog bubrega, pojavu fistula, urinoma, te brojnih drugih neposrednih ili posrednih komplikacija transplantacije. O odbacivanju transplantiranog bubrega, koje može nastati već za par minuta, na operacionom stolu (kao i bilo kada kasnije), da i ne govorimo.

Pominjali smo i transplantacionu farmakomafiju, brojne proizvođače lekova, čiji se preparati moraju svakodnevno i redovno gutati, počev od pre-transplantacijskog perioda, pa do kraja trajanja transplantacijskog bubrega. (Iako niko pacijentima nije govorio koliki je prosečni vek trajanja transplantiranog bubrega, mi smo otkrili da je to kod nas 8, i slovima: osam godina). Imunosupresivna mafija je u međuvremenu postala ista, ako ne i jača od dijalizne farmakomafije, gledajući po njenom prometu, profitu i uticaju na političare, države i doktore, koji se nama i našim bolestima bave.

Navodili smo činjenice da lekovi koji se moraju uzimati posle transplantacije namerno slabe imunitet pacijenta, te su takvi pacijenti lako podložni infekcijama, i bakterijskim i virusnim infekcijama (herpes, varičela, citomegalovirus, mononukleoza, hepatitis), dobijaju šećernu bolest, bolesti kostiju (osteoporozu i osteonekrozu), tumore i karcinome (posebno tumore kože, limfnih žlezda i genitalija), dobijaju povišen krvni pritisak, gastritis ili ulkuse, grčeve ili konvulzije, bolove u stomaku, dijareje (i slična sranja), povišenje masnoća (holesterola) u krvi, glava im se zaokrugljuje, gingiva im se uvećava, rastu im dlake i akne po licu, dobijaju kataraktu, dobijaju na težini, dobijaju srčanu slabost, srčane ili moždane udare, infarkte ili šlogove, itd, itd.

Samo praćenje funkcije nakalemljenog bubrega i stalni stresovi pri učestalim laboratorijskim kontrolama nivoa imunosupresiva, nivoa kreatinina, elektrolita, i svih drugih analiza, ultrazvukova, snimaka, skenera, biopsija, itd., – sve to itekako pokvari kvalitet života, te transplantirani pacijent suviše često ‘umire od straha’ da će mu se vratiti osnovna bolest, ili da će mu kreatinin nastaviti rasti, da će opet morati nazad u dijalizni centar, kao povratnik ili neuspeli begunac, kao da je njegova krivica što je bežao, i što beg nije uspeo. Stalni psihički pritisci, obaveze i napetosti koje te obaveze stvaraju, neretko završe razvojem afektivnih reagovanja, depresija, neuroza, glavobolja, nesanica i drugih psihičkih poremećaja u transplantiranih bolesnika.

Sve smo to pominjali, manje ili više, i sve je to tačno, ali danas nećemo o tome.

Jer, i nije sve baš uvek tako.

Danas hoćemo da pokažemo da nismo samo „dva vrana gavrana“, crne ili žalosne sove, ptice zloslutnice, koje sa virtuelnih grana ispuštaju komentare na nevine prolaznike.

Danas hoćemo da govorimo o pozitivnim stranama transplantacije.

Znamo da toga imate na svakom ćošku, stalno ide (debelo) plaćena kampanja „produži život – ostavi nama organe“, kao da je život ona stvar, te nikad nisu zadovoljni dužinom. Svake nedelje državna televizija u drugom dnevniku emituje glupave priloge u kojima narcisoidni doktori i privedeni pacijenti pričaju o tome kako počinje jedan novi život, kako su pre toga čak morali da idu i na dijalizu … i tako to.

Nećemo takve budalaštine. Tako se transplantacija u narodu neće zapatiti.

U nedostatku naših, lepih transplantacijskih priča, našli smo vam nešto iz uvoza. Nešto što je bilo u internetskoj ponudi, ali je trebalo duboko i široko kopati, pa je većini naših virtuelnih predsednika i predstavnika pacijenata to promaklo.

Da vam pokažemo svetlu stranu transplantacije prikazaćemo vam sledeće priče:

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije

Priča počinje davne 1967. godine, pacijentkinja Denis Lombard je tada imala 13 godina.

I u bogatom i razvijenom Los Anđelesu, transplantacija bubrega je u to doba bila eksperiment. Ukratko, kockanje sa životom. Šezdesetih godina prošlog veka transplantacija se radila samo u naučnim medicinskim ustanovama, a čak ni tamo se nije radila kod dece.

Procenat preživljavanja transplantiranih bubrega u prvoj godini nije bio ni 50 posto, ni pola ih nije dočekalo drugu godinu.

A tek dijaliza. Šta da vam kažemo osim da dijalize tada nije bilo za svakoga. Samo za odrasle muškarce, i to ako su radno aktivni, ako su glava porodice i ako će se dijalizom moći vratiti na posao. Za decu, nema.

Strašno doba.

Ipak, roditelji male pacijentkinje, majka Ana i otac Ted Lombard, nijednog trenutka se nisu predavali.

Majka Ana kaže: „Nema vrata na koja nisam zakucala, nema bolnice kojoj se nisam obratila.“

Otac Ted je bio više nego odlučan. Izašao je pred doktore sa sledećim rečima: „Jednu kćerku sam izgubio, ovu drugu ne dam!“

Naime, Denis i njena sestra Dijana su rođene 1954. godine sa genetski urođenim oboljenjem bubrega i njena sestra je zbog toga i umrla, kada je Denis imala 7 godina.

Narednih 6 godina, otac Ted i majka Ana su započeli tešku borbu za život preostale kćerke.

Shvatili su da je transplantacija jedina šansa, ali trebalo je ubediti i doktore.

Dr Albin Gritsch, losanđeleski hirurg, je prihvatio izazov.

Sada, o tome kaže: „Bila je to hrabra odluka. Transplantacija je tada bila pionirski poduhvat, a povrh svega pacijentkinja je imala samo 13 godina“.

Otac Ted je dao svoj bubreg kćerki Denis i taj bubreg i danas funkcioniše.

Danas, Denis sa roditeljima slavi pedesetogodišnjicu te transplantacije.

Otac Ted, koji sada ima 88 godina, 50 godina živi samo sa jednim bubregom i nema nikakvih zdravstvenih tegoba!

Dok su se porodično fotografisali na ovom slavlju, Denis koja sada ima 62 godine, kaže da je beskrajno zahvalna svome ocu, jer joj je on dva puta poklonio život, i to ne običan, nego pun, srećan i zdrav život.

Denis Lombard, njena majka Ana i otac Ted Lombard

Posle te pionirske operacije, losanđeleska univerzitetska klinika je razvila jedan od najvećih i najuspešnijih transplant programa u svetu.

Danas je transplantacija bubrega rutinska operacija u skoro svim zemljama.

Dr Gabriel Danovitch, šef losanđeleskog transplant programa u kojem je samo prošle godine učinjeno 357 transplantacija bubrega, kaže: „Nekada je operacija uzimanja i presađivanja bubrega bila velika, ekstenzivna operacija na otvorenom trbuhu, a oporavak pacijenta je trajao po nekoliko meseci. Danas, ta se operacija radi laparoskopski, sa dva mala reza za uzimanje bubrega, a davalac se vraća na posao za svoj radni sto, već za par nedelja. Od te 1967. godine, mi smo prešli dug put, ali smo dužni zahvaliti se i porodici Lombard, koji su bili deo tih naših početaka.“

Doktori, sestre, pacijenti i svo osoblje bolnice pridružilo se čestitkama i slavlju Lombardovih.

„Želim da ohrabrim i druge, da slobodno budu davaoci organa“, kaže sa bolničke govornice Denis Lombard. „Moj otac je pre 50 godina iskoristio šansu da spasi jedan život i evo, i sada je vrlo aktivan, izvanrednog je zdravlja, iako ima 88 godina, koliko ima i moj bubreg.“

I to je to. To je prava pozitivna priča.

Šta reći, posle ovoga.

Najbolje, ništa.

U potrazi za nečim sličnim sa našeg govornog područja, naiđosmo na još jednu interesantnu ispovest:

Moj bubreg je star čak 103 godine!

Osječanin Ivan Leko (66) oboleo je od hronične upale bubrega još 1986. godine.

Imao je tad 35 godina, suprugu, decu i veoma veliku šansu da ostane bez bubrega, čiju je funkciju uništavala bolest koja je brzo napredovala.

Upravo mu se to i dogodilo 1991., kad je krenuo na dijalizu, a bio je i jedan od čak 1100 ljudi koji su tad bili na listi za transplantaciju.

Šanse za donirani bubreg bile su male, jer se tad u Hrvatskoj obavljalo 50-ak transplantacija godišnje (kao u Srbiji danas).

Ivan kaže: „Moj lekar dr. Marko Jakić, predložio je da članovi moje porodice odu na tipizaciju tkiva kako bismo videli ko je od njih mogući donor bubrega. Dve sestre i tata su odgovarali i, na moje iznenađenje, doktor Jakić odabrao je oca za prihvatljivijeg donora – priseća se Ivan, čiji je otac Ante tad imao 77 godina!

Prema tadašnjim pravilima, donor organa nije mogao biti čovek stariji od 60 godina, no dr. Jakić, tvrdi Ivan, smatrao je da je bubreg njegovog oca u izuzetno dobrom stanju.

„Moj otac imao je bubrege mladića iako je bio najstariji donor organa u zemlji“ – kaže Ivan, kojeg su lekari u KBC-u Zagreb na Rebru operisali novembra 1991. godine. Dvoumili su se hoće li taj bubreg biti dobar izbor za transplantaciju, no dr. Jakić je bio uveren u uspeh. Preliminarni nalazi koje je otac Ante napravio bili su izvrsni, što je razuverilo zagrebački tim lekara, koji su Ivanu potom zakazali termin operacije.

„Sve je prošlo bez problema i za mene i za oca. Ja sad zapravo imam tri bubrega, jer moje nikad nisu izvadili“ – dodaje Ivan. Otac Ante je nakon toga poživio još 17 godina. Umro je u 94. godini, od starosti. Nikakvih zdravstvenih problema nije imao uprkos samo jednom bubregu, koji mu je i dalje savršeno dobro radio.

„Moj bubreg danas realno ima 103 godine i nadživeo je sve predviđene medicinske granice, jer se veruje da organi stare kao i čovek. Ne prođe ni dan da ne pomislim na oca, zahvaljući kojem danas imam troje dece i sedmoro unučadi“ – govori Ivan, koji se oseća dobro i zdravo, iako nalazi kažu da kreatinin u presađenom bubregu raste, pa on polako gubi funkciju.

Ivan je nakon transplantacije umnogome promenio način života kako bi se presađeni bubreg održao.

„Nastavio sam normalno sa životom, ali sam izbegavao dizati teške terete, promenio sam način ishrane i pridržavao se svih pravila za ljude s transplantiranim organom“ – kaže Ivan prisećajući se oca Ante, koji nikad u životu nije popio tabletu, a celi je svoj radni vek proveo radeći teške građevinske poslove.

„Stanje organizma je uslovljeno našim načinom života, time šta jedemo i kako živimo, no otac je i genetski imao izuzetno dobre predispozicije da dugo i zdravo živi“ – kaže Ivan, koji je već 15 godina predsednik osječkog Udruženja transplantiranih i dijaliznih bubrežnih bolesnika, koje ima 180 članova, uglavnom srednje dobi. Za razliku od prije 25 godina, u Hrvatskoj se danas na listi čekanja za transplantaciju bubrega nalazi 30-ak ljudi, a sama dijaliza dostigla je veliki napredak pa nije toliko neugodna i mučna.

„Na sreću, i svest o doniranju organa danas je mnogo razvijenija pa se relativno brzo dolazi do organa koji su bolesnima potrebni“ – zaključio je Ivan.

Eto, ove dve neobične priče, nismo mogli a da ne prenesemo.

Koja je poenta, svega ovoga, šta je naravoučenije?

Pa, ništa. Nema ga.

Želimo samo da svima onima koji su zaduženi za brigu o bubrežnim bolesnicima

čestitamo „Praznik rada“.

 

.

.

DiaBloG – 2017

Advertisements

Kucamo li na vrata zaboravljenih asova?

Kucamo li na vrata zaboravljenih asova?

Poštovani čitaoci,

Desilo se nekako tako, život (kalendar) zna da pravi takve kalambure, da se poklopio Vaskrs i Prvi maj, Praznik rada. Mi, malo stariji, ne možemo da ne pomislimo kako bi bilo dobro da vaskrsne Prvi maj, Praznik kojem smo se mi nekada radovali.

Kajem se, evo priznajem, grešio sam. Kao jedan od zastupljenijih autora na ovom sajtu, i jedini sa pravim novinarskim iskustvom, sada priznajem da se kajem što sam onda (davno) pisao protiv socijalizma, protiv samoupravljanja, protiv one komunističke propagande, za koju sam tada mislio da je najveće zlo koje nas je moglo snaći. Kakva sam samo budala bio. (Možda sam i sada, kako mi reče naš „stručni“ saradnik, samo mi opet treba vremenska distanca da to uvidim). Ali, ovo što danas imamo i što svuda oko sebe imamo, je definitivno hiljadu puta gore.

Mi (sve balkanske „države“) smo obične kolonije Zapada, u kojima se naši domorodački političari krve za mesto kolonijalnog namesnika, upravnika logora. To su nam sada „izbori“ i „demokratija“. Danas, posle svih „reformi“, „privatizacija“, „investiranja“, „restrukturiranja“, mi ne možemo dostići ni 30% bruto društvenog proizvoda kojeg je naša država imala 1990. godine…

A zadužili smo se toliko da će unuci naših unuka robovski rintati da vrate samo kamate na ovo što mi danas kao „trošimo“. I spasa nema. I kad se pobegne, negde u svet, i tamo je isto. Nema ni sto ljudi na planeti, koji su vlasnici 90% planete, a svi ostali su veći ili manji: robovi. (Dobro reče Emir Kusturica: kako vam nije bilo sumnjivo da na listama najbogatijih ljudi na svetu, koje štampa redovno publikuje, nikada nema ni Rotšilda ni Rokfelera?). Takođe, toplo vam preporučujem da pročitate poslednji intervju našeg, sada već zaboravljenog pisca, Aleksandra Popovića (link), čoveka koji je još 1991. nagovestio da će doći ovo što sada imamo. A tada još nije bilo Pinka, Granda, CNN, Gastoza, Stanije, Zmaja, i drugih likova koji se sada nude kao idoli omladini i narodu.

Zato, posle svega, danas i ovde (tako su nekada govorili političari), sa posebnom nostalgijom, doživljavamo praznik rada, koji nekada bio Praznik sa velikim P, praznik koji je radnicima značio odmaranje od 3-5 dana, u državi u kojoj su svi bili zaposleni, skoro svi smo imali stanove, plate, besplatno školstvo i zdravstvo…

Ali, što reče Bata Stojković „Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki i da nema ovakvih razlika među ljudima!“ (link).  Zato smo, razmišljajući šta da objavimo kao novi post, odlučili da vam prenesemo jedan tekst iz drugih novina (moramo da održavamo i rubriku za GOSTE našeg sajta), a istovremeno, taj tekst nas vraća u ta dobra stara vremena, osim što nas podseća na pionire naše hemodijalize.

Jedan od komentatora na ovom sajtu, reče, kako pojam dijaliza i danas nosi neko prokletstvo, i za pacijente i za osoblje, za sve koji su njime obuhvaćeni, ali – nije uvek bilo tako. Priča koja sledi, uveriće vas da je bilo ljudi koji su se borili, koji su verovali u nešto, koji se nisu predavali i koji su držali institucije na svojim plećima.

Pokojni Marko Marković (sportski novinar), imao je u svom „Indirekt“-u genijalnu (neponovljivu) rubriku: Kucamo na vrata zaboravljenih asova. Priča koja sledi neodoljivo podseća na tu rubriku i prava je šteta što nije dobila taj nadnaslov u novinama, gde je bila zaslužila i bolje mesto.

Nama ostaje samo da verujemo da će negde, u nekim dijaliznim salama, ponovo vaskrsnuti taj duh (devedesetih), ta snaga, među osobljem, ali i među pacijentima.

A do tada, čitajte i razmislite o ljudima i vremenima, kakva su nekada bila.

Prenosimo vam tekst iz:  „Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.26-28:

Мaлинa Алексић, вишa медицинскa сестрa, 38 година у хемодијaлизи

Malina-Aleksic

Мојa животнa причa

Нa свет сaм дошлa 25. децембрa 1946. године. Село Злaтaри. Општинa Брус.

Отaц Мaрко, инвaлид. Кaд је био бебa, у колевци, Бугaри му убијaју и оцa и мaјку, a њему, кaо беби, одсеку десну руку, до рaменa. Живео је и рaдио, кaо слугa, у селу.

Никaд у животу нисaм крочилa у Бугaрску. Нисaм моглa.

Мaјкa Милицa, богaтa. Ћеркa судије. Зaљубилa се и кренулa зa својим емоцијaмa и својим момком. Судијa, прaгмaтичaр, није јој то дозволио. Врaтио је и нaтерaо дa се удa зa мог оцa, јер је мој отaц у нaследство добио велико имaње.

Првa четири основне у Злaтaримa, остaлa четири у селу Рaзбојнa. Четрнaест километaрa дневно, по сунцy или по снегу, свеједно.

Увек одличнa. Ђaк Регионa!

Детињство, ливaде, зеленило, овце, дивотa.

Стрминa, кaо уз степенице, aли зa мене рaј.

Купине, јaгоде, дивље трешње. Једем целе, све сa коштицом.

Увек босa.

Кaд оглaдним помузем неколико овaцa и нaпијем се свежег млекa.

Није било Сaлфордa, ни aфлaтоксинa, ни aдитивa ХН019 и ЛА5, у њему.

Родитељи су хтели дa ме упишу у средњу учитељску школу у Крушевцу. Јa сaм хтелa медицину, средњу медицинску, зa почетaк.

Одрaстaјући уз оцa инвaлидa, мојa јединa жељa је билa дa помaжем оболелимa и осaкaћенимa, учитељство ме није интересовaло.

Отaц није дaо, aли је мaјчинa подршкa билa пресуднa.

Године 1962. уписујем средњу медицинску у Беогрaду, без пријемног, јер сaм билa одликaш. Интернaт у Пролетерских бригaдa број 7, дaнaс Крунскa улицa.

Добијaм стипендију од Домa здрaвљa Брус, aли кaд сaм хтелa дaље нa фaкултет, не дaју, укидaју ми стипендију.

По зaвршетку средње медицинске зaпошљaвaм се у II хируршкој клиници у Беогрaду.

Кaљење у прaвом смислу речи.

Интензивнa негa хируршког шокa.

Седaм ноћи дежурaм, пa 7 дaнa поподне, 7 дaнa преподне, пa 5 дaнa слободнa. И тaко 7 годинa. Рaне, крв, гној, сузе, дренови, шaвови, грaнице између животa и смрти, непрецизне.

Много великих докторa и сјaјних људи. Професор Војa Стојaновић, Др Влaдa Арсов, Др Стојaн Анојчић, Др Рaдовaн Јaнковић, проф. Борa Вујaдиновић, Миљко Ристић и многи други.

Следећих 7 годинa у пејсмејкер центру. Проф др Милaн Бaне Ђорђевић, Др Петaр Стојaнов, Проф. Дрaгaн Недељковић, Др Синишa Димковић...

Коронaрогрaфије, aртериогрaфије, флебогрaфије, одрaсли, децa, свеједно.

Године 1966. први и једини брaк. Супруг Николa, референт зa послове оргaнизaције рaдa.

Прву ћерку, Слaђaну, добијaмо 1968. године, a другу, Светлaну, 1971. године. Вишу медицинску школу зaвршaвaм 1975. године, чистом десетком.

Нa стaру ВМА прелaзим 1979. године. Клиникa зa интерне болести, код професорa Суше и др Дујмовићa.

Килови aпaрaти, мембрaне које се чисте после употребе и поново рaстежу нa метaлне оквире, зaтежу кључевимa и пуне крвљу.

Дијaлизнa течност се спремa мешaњем у бурaдимa.

Ултрaфилтрaцијa се није моглa одређивaти. Кaд видимо дa је пaцијент пaо у колaпс, схвaтимо дa му је извучено превише и долијемо му мaло глукозе или соли у циркулaцију.

Дијaлизa се не зaпочиње без неколико боцa крви, a смртни исходи су редовнa појaвa.

Године 1981. прелaзимо у нову (сaдaшњу) згрaду ВМА, нa Бaњици.

Дрејк-Вилокови aпaрaти, доктори трaже дa чучимо поред тих aпaрaтa и не дaмо грaничницимa дa удaрaју у aлaрме, a удaрaју стaлно. Чaс горе, чaс доле.

Доктори: Сушa, Рaтко Дурутовић, Ј.Буторaјaц, Ј.Зоговић, М.Пaнтовић, М.Мaрић, Д.Зеленикa, техничaр Сaвa Филиповић...

Ускоро добијaмо први светски модерни дијaлизни aпaрaт, сa микропроцесором: Гамбро АК-10.

ВМА суверено држи прво место у медицини тaдaшње СФРЈ држaве.

Доктори-генерaли, нaчелници ВМА: Врaчaрић, Војводић, Ђукнић, Јовичић, сa свaким сaм имaлa чaст дa сaрaђујем, јер су сви били импресионирaни могућностимa модерне дијaлизе.

Удружење медицинских сестaрa, нефрологије, дијaлизе и трaнсплaнтaције, оснивaмо 1989. у Скопљу.

Редовно сaм aктивнa, од сaмог оснивaњa. Конгреси, предaвaњa, председaвaњa, договори, стaндaрди, рaзмене искустaвa. Члaницa међунaродног удружењa дијaлизних сестaрa EDTNAERCA од 1995. године. Излaжем и нa конгресимa у инострaнству (пример нaше прве труднице нa хемодијaлизи).

Рaтови. Од 1991-1996. збрињaвaмо нa стотине рaњеникa. Свих нaционaлности. Неверовaтне људске приче, херојствa, зaблуде и трaгедије.

Примaмо и избегле из других центaрa.

Зaтим и нaс бомбaрдују (1999). Дaнимa и ноћимa смо у ВМА. Не можемо отићи кући дa донесемо себи веш. Легaлнa метa, кaжу.

Рaкете, сирене, експлозије. Гледaм вaтрене кугле кaко рaзносе кaсaрну Вaсa Чaрaпић, сто метaрa од нaс.

Институт безбедности, преко путa нaс, већ су срушили. Очекујемо, кaд ће рaзнети и нaс.

НАТО злочинци.

Они, из културних земaљa Зaпaдa, који нaм сaд причaју приче о синдрому изгaрaњa нa хемодијaлизи.

Нaмa, које су и буквaлно изгaрaли вaтром и експлозијaмa.

Стрaне ТВ јaвљaју дa се руководствa крију код нaс, a ми видимо дa смо сaми.

После почетних силaжењa у подруме, рaњеници и болесници, одбијaју дa их померaмо. Некa гaђaју већ једном, кaже инжењер Предрaг Јовaновић, дијaлизни болесник.

Агрегaти се укључују стaлно. Воде немa. Воду зa реверзну осмозу довлaчимо вaтрогaсним цистернaмa. По несрећи, хемодијaлизa није ни ниско ни близу путa, него бaш дубоко у унутрaшњости згрaде, пa спaјaмо стотине метaрa вaтрогaсних цревa и провлaчимо их кроз отворене туђе собе, прозоре и врaтa, док не достигну у тaнкове нaше осмозе.

Али, нa крaју, понос.

Сaчувaли смо све пaцијенте.

Тaдa сaм схвaтилa једну ствaр: ВМА је кућa сa 5 звездицa.

Кaко год погледaте, ниједaн појединaц, у војсци или у држaви, не може имaти тaј чин.

Нaжaлост, нисaм билa поштеђенa ни ружних ствaри.

Клaнови, интриге, зaвист, злобa, ефекти трговине телом и утицaјимa, нaмештaњa и подвaле, ништa ме није зaобишло.

Никaдa ништa нисaм добилa, aко то сопственим рaдом нисaм дебело зaслужилa.

Дебелa, не, нисaм билa. Више елегaнтно попуњенa. Али, увек ведрa, глaснa, нaсмејaнa, рaсположенa, увек у центру пaжње. Никaдa предмет швaлерских рaдњи или интригa: породицa ми је увек нa првом месту.

Ћерке, Слaђaну и Светлaну, подижем сaмa, од њихове једaнaесте и осме године животa. Муж ми је умро пре 15 годинa.

Нaјлепше животне и професионaлне моменте, доживелa сaм зa време руковођењa клиником од стрaне пуковникa, примaријусa докторa Михaилa Мaрићa. Тaкву врсту докторске и људске величине, срећете једном у животу, a неки никaдa.

Хемодијaлизa, кaо и целa клиникa, се проширују, модернизују, кaдровски ојaчaвaју.

Зaпочињемо и прогрaм трaнсплaнтaције. Др Хрвaчевић и остaли се упућују нa едукaцију из те облaсти.

Покрећемо, зaпрaво обнaвљaмо, и перитонеумску дијaлизу, ту су доктори Сaвa Алексић, Ђоко Мaксић и Милорaд Рaдојевић.

У хемодијaлизу, др Вељaнчић долaзи 1996. године и колико знaм и дaнaс је тaмо нaчелник. Фуриознa експaнзијa. Хемодијaфилтрaције, које смо мaсовније зaпочели 1996. године, проширујемо комплетним aсортимaном свих екстрaкорпорaлних методa депурaције крви, које су биле познaте тaдa у свету. Предилуцијa, постдилуцијa, оnline, оffline, low-flux, high-flux, high-efficiency, хемофилтрaцијa, хемaдсорпцијa, хемоперфузијa, плaзмaферезе, имуноaдсорбентне плaзмaферезе, континуирaне хемодијaлизе – све, рaдимо буквaлно: све.

Први имaмо компјутерски мрежни систем (Финнессе) нa хемодијaлизи, први примењујемо еритропоетине, први укидaмо aцетaтне дијaлизе, први користимо суве бикaрбонaте, мултифилтрaцију, венске препaрaте витaминa Д, севелaмере, осварене, итд, итд.

Оснивaмо Школу хемодијaфилтрaције зa друге лекaре и медицинске техничaре, a Школa дијaлизе сa Звездaре је једaн дaн доводилa целу клaсу нa ХД-ВМА дa се код нaс упознaју сa свим модaлитетимa модерне дијaлизе.

Зaто сaм тужнa кaд видим (у првом броју „Дијализа“ чaсописa), кaко сaдa „реформaмa“, „прaвилницимa“ и привaтизaцијским потезимa, желе дa униште хемодијaлизу којa је билa нaјбољa нa Бaлкaну и једнa од нaјбољих у Европи, aпсолутно сaм сигурнa.

Рaдилa сaм и кућне хемодијaлизе.

Зa дијaлизне сестре, то је нaјвећи изaзов и докaз прaктичног влaдaњa струком.

Нa кућној хемодијaлизи немaте докторa, немaте друге колегинице, немaте сервисерa, немaте директне помоћи, ниоткудa. Имaте сaмо своје знaње, aпaрaт који aлaрмирa и пaцијентa чије су очи упрте сaмо у вaс. Мaестрaлно тестирaње.

У пензији сaм од 01.07.2002. године. Није ми тешко пaло. Сигурнa сaм дa пензијa, стaрост и болести, долaзе нa крaју, дa би вaм помогли дa схвaтите колико има људи који вaс зaистa воле и поштују. А то није мaло.

Оперисaлa сaм тумор 06.мaртa 2013.године.

Велики доктор (и буквaлно велики), неурохирург Љубо Минић, оперисaо ме је онaко кaко би своју мaјку оперисaо.

Нисaм ишлa нa зрaчење, нисaм примaлa цитостaтике, мaло теже покрећем леву ногу, зет ми је купио ходaлицу.

Слaђaнa ми се удaлa зa пуковникa Дрaгaнa Стојчићa, и имaју Вукa (26 годинa, прогрaмер) и Сaру (23 године, економистa). Светлaнa ми се удaлa зa Дрaгaнa Милосaвљевићa, економисту, они имaју Исидору (16 годинa, V беогрaдскa гимнaзијa) и Лaзaрa (14 годинa, VII рaзред основне, кошaркaш). Они су мој живот.

Није сaмо лепотa у оку посмaтрaчa. Него је и нaше живљење, нaш борaвaк нa овом свету у мислимa и у пaмћењу других људи.

После стотинa хиљaдa дијaлизa које сaм спровелa, милионa литaрa крви провучених кроз рaзне филтере и дијaлизaторе, хиљaдa спaшених животa, врло сaм спокојнa, срећнa и зaдовољнa учињеним.

Не жaлим, ни зa чим.

Кaдa бих се опет родилa, све бих исто учинилa.

.

Мaлинa Алексић

.

.

M.Aleksic,-porodicno1   M.Aleksic-i-kolektiv   M.Aleksic,-predsedava   M.Aleksic,-porodicno2

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

Tekst prenet u celosti iz:

„Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.26-28.

Још текстова на тему Малина Алексић:

Pobeda dobrote i pobeda Maline Aleksic nad zlim komsijama, Blic 16.07.2015.

Dr Peter Gøtzsche: Farmakomafija smišljeno truje ljude lekovima!

Dr Peter Getzsche.pcg200x267Profesor Peter C. Goetsche je direktor Nordijskog Cochrane centra. Diplomirao je 1974. godine stekavši titulu magistra biologije i hemije, a lekar je postao 1984. godine. Specijalizirao je internu medicinu, radio je klinička ispitivanja i poslove registracije lekova od 1975 do 1983. godine, a u bolnici u Kopenhagenu od 1984. do 1995. godine. Sa oko 80 drugih saradnika, pomogao je osnivanje Cochrane Collaboration 1993. godine, sa osnivačem ser Ian Chalmers-om, i osnovao je Nordijski Cochrane Centar iste godine. Profesor u Kliničkom dizajnu studijskih ispitivanja i analiza postao je 2010. godine na Univerzitetu u Kopenhagenu. Objavio je preko 70 naučnih članaka u “5 najvećih” stručno-medicinskih časopisa (BMJ, Lancet, JAMA, NEJM i Ann Intern Med), a njegovi naučni radovi su citirani preko 30000 puta od strane drugih naučnih radnika. Autor je sledećih knjiga: Smrtonosna psihijatrija i organizovano negiranje (izlazi iz štampe u septembru 2015), Smrtonosna medicina i organizovani kriminal (2013), Mamografski skrining: istine, laži i kontroverze (2012), Racionalna dijagnostika i lečenje: donošenje odluka zasnovano na dokazima (2007). U originalu: Deadly psychiatry and organised denial (to appear in September 2015), Deadly medicines and organised crime: How big pharma has corrupted health care (2013), Mammography screening: truth, lies and controversy (2012), Rational diagnosis and treatment: evidence-based clinical decision-making (2007). Posebno je posvećen proučavanju statistike i metodologije naučnih istraživanja. Član je nekoliko radnih grupa za izradu vodiča za pravilno saopštavanje istraživanja i koautor je Priručnika za randomizovane studije (CONSORT), za opservacijske studije (STROBE), za sistematske analize i meta-analize (PRIZMA) i za studijske protokole (SPIRIT). Jedan je od urednika u Cochrane Methodology Review Group 1997-2014. U nastavku vam prenosima tekst sa http://www.vaseljenska.com/ i nadamo se da će doprineti Vašem kritičkijem sagledavanju naše domaće farmakomafije.

„Смртоносна медицина и организовани криминал: Како фармакомафија корумпира здравство“

“Пацијенти верују лековима јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.

То су речи које изговара Peter C. Gotzsche, дански професор и специјалиста интерне медицине с дипломом из биологије и хемије, који је 2013. године издао књигу под називом “Смртоносни лекови и организовани криминал фармацеутске индустрије” (Deadly Medicines and Organised Crime: How Big Pharma Has Corrupted Healthcare). Овом књигом је изазвао велике полемике у свету, јер је у тој књизи отворено раскринкао велику заверу против човечанства, рекавши да је управо фармацеутска индустрија односно фармакомафија (која тобоже лечи људе) заправо “потровала и поубијала више људи него сви ратови заједно”.

Како је рекао, “фармацеутска индустрија продаје отрове, а не лекове, и ти отрови су, поткрепљено је доказима, и службено 3. узрок смрти у свету”. Међутим, пуна истина је још много мрачнија и гора.

Његове изјаве прошле би готово неопажено, под “теоријом завере”, да је овај лекар било ко. Али није. Овај лекар има објављених преко 450 радова у Scopusu, највећој светској бази радова и рецензија, преко 70 радова у БМЈ, Ланцет, ЈАМА, Анналс оф Интернал Медицине, Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине и око 200 радова на највећој научној платформи – WОС. Цитиран је више од 30.000 пута и коаутор је бројних научних студија, и у целом свету овај лекар ужива велики углед.

Због тога је изазвао шок и неверицу када је открио велику тајну. У својој књизи је написао како су трећи највећи узрок смртности – лекови, након карцинома и срчаних обољења (који су такође узроковани фармацијом и другим отровима). И то лекови који се свакодневно узимају на рецепт или без њега, свеједно је!
“Пацијенти верују лековима, јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.

“Подаци о клиничким истраживањима које већином финансирају исти људи који стоје иза ове индустрије, недоступни су јавности, а они публиковани у научним часописима пречесто су искривљени или лажни. Тестирање нових лекова не спроводи се како треба, регулацијске агенције не обављају свој посао поштено и саплетене су бројним сукобима интереса. Политичаре је, како каже, тако лако поткупити, а здраве и болесне тако лако обманути, ” пише Gotzsche.

.

https://www.youtube.com/watch?t=461&v=dozpAshvtsA

.

ostala predavanja profesora Goetzschea možete pogledati na sledećim linkovima:

https://www.youtube.com/watch?v=DiJcSoo3C4Q

https://www.youtube.com/watch?v=i1LQiow_ZIQ

https://www.youtube.com/watch?v=VIIQVll7DYY

https://www.youtube.com/watch?v=ZMhsPnoIdy4

.

DiaBloG – 2015

Lina Ven: Da li je i Vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije?

Izborite se za Vaše pravo da znate ko sve plaća onog ko Vas leči!

Kako ćete proceniti kada Vas iskreno leči, a kada prodaje proizvod firme koja ga sponzoriše?

Dr Leana Wen1Lina Ven (Leana Wen) je lekar i zagovornik javnosti u radu lekara. Putuje svetom i sluša šta pacijenti pričaju. Rođena je u Šangaju, studirala u Oksfordu, bila je reporter Njujork Tajmsa i specijalizant Svetske zdravstvene organizacije, pre nego što je postavljena na svoju sadašnju dužnost, dužnost direktora Instituta za lečenje i negu pacijenata, u Odeljenju urgentne medicine na Univerzitetu Džordž Vašington.

Inspirisana patnjama svoje majke, tokom njene dugogodišnje bolesti, napisala je knjigu: „Šta se događa kada doktori ne slušaju“, knjigu o ohrabrivanju pacijenata da izbegnu pogrešne dijagnoze i nepotrebna ispitivanja.

Kao otvoreni lider novih generacija lekara, radi i kao Predsednik američke unije studenata medicine, i predsedavajuća je Međunarodne komisije mladih stručnjaka. Njena poslednja knjiga: „Ko je moj lekar“ je o kampanji za radikalnu transparentnost u medicini.

Poštovani čitaoci,

Na zahtev lepšeg dela naše redakcije, a povodom aktuelnog praznika, izabrali smo vam, kao prigodnu, ovu vrlo interesantnu priču.

Zar ne biste želeli da znate da li je vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije? I da li je iskreno saglasan sa tretmanom koji vam predlaže, ili samo prodaje proizvode farmaceutske firme koja ga „sponzoriše“. Trenutno, ni u SAD-u, lekar jednostavno ne mora da vam kaže ništa o tome. A kada je Lina Ven, koja je takođe lekar, pitala svoje kolege lekare: kako bi bilo da to otkriju – reakcija koju je dobila je bila … šokantna.

Rekli su mi da sam izdajica sopstvene profesije, da treba da budem otpuštena, da mi se oduzme dozvola za rad, da treba da se vratim u svoju zemlju. Hakovali su mi imejl. U forumu za diskusije za lekare, neko se pohvalio da je „tviter-bombardovao“ moj nalog. Tada nisam znala da li je to dobra ili loša stvar, ali je onda stigao odgovor: „Šteta što to nije bila prava bomba“.

Nikada nisam pomislila da ću uraditi nešto što će isprovocirati taj nivo besa među drugim lekarima. Moj san je bio da postanem lekar. Odrasla sam u Kini, i moja najranija sećanja su kako sam bila hitno odvedena u bolnicu jer sam imala toliko tešku astmu da sam tamo bila gotovo svake nedelje. Imala sam jednog lekara, dr Sem, koja se uvek brinula o meni. Ona je bila sličnih godina kao moja majka, imala je divlju, kovrdžavu kosu, i uvek je nosila te jarko žute cvetne haljine. Ona je bila jedan od onih lekara koji, ukoliko ste pali i slomili ruku, ona bi vas pitala zašto se ne smejete jer je u pitanju humor (humerus tj. nadlaktična kost). Shvatate? Vidite, vi biste jecali, ali bi ona uvek učinila da se osećate bolje nakon što ste je videli. Pa, svi imamo tog heroja iz detinjstva poput kojih bismo želeli da budemo kad porastemo, zar ne? Pa, ja sam želela da budem baš kao dr Sem. Kada sam imala osam godina, preselila sam se sa roditeljima u SAD, i naša priča je postala tipično imigrantska. Moji roditelji su čistili hotelske sobe i prali sudove i točili gorivo kako bih ja mogla da sledim svoj san. Pa, naposletku sam dovoljno dobro naučila engleski i moji roditelji su bili toliko srećni onoga dana kada sam krenula na medicinski fakultet i podnela zakletvu lečenja i službe.

Dr Leana Wen

Ali tada, jednog dana se sve promenilo. Majka me je pozvala da mi kaže da se ne oseća dobro, da ima kašalj koji nikako da prođe, da joj nedostaje vazduh i da je umorna. Znala sam da je moja majka neko ko se nikada ni na šta ne žali. Kad mi je ona rekla kako nešto nije u redu, znala sam da je nešto moralo biti zaista loše. I bilo je: otkrili smo da je imala IV fazu raka dojke, raka koji se do tada proširio na njena pluća, kosti i mozak.

Međutim, moja majka je bila hrabra i imala je nadu. Prošla je kroz operaciju i zračenje, i bila je na trećoj turi hemoterapije kada je izgubila adresar. Pokušala je da pronađe broj telefona svog onkologa na internetu, i pronašla ga je, ali je pronašla još nešto. Na nekoliko sajtova su ga navodili kao visoko plaćenog predavača farmaceutske firme, i zapravo je često govorio u interesu one iste hemoterapije koju joj je propisao. Pozvala me je u panici, a ja nisam znala u šta da verujem. Možda je to za nju bila dobra hemoterapija, ali, možda i nije. Ovo ju je uplašilo i navelo da posumnja. Kada se radi o medicini, imati poverenje je neophodno, a kada to poverenje nestane, sve što ostaje je strah.

Postoji i druga strana ovog straha. Kao student medicine, brinula sam se o jednom 19-godišnjaku koji se biciklom vraćao u studentsku sobu kada ga je zbacio, udario i pregazio džip. Imao je sedam polomljenih rebara, razmrskane karlične kosti, i krvario je unutar stomaka i mozga. Dakle, zamislite da ste njegovi roditelji koji su doleteli iz Sijetla, udaljenog preko 3000 km kako bi zatekli svog sina u komi. Mislim, želeli biste da saznate šta se sa njim događa, zar ne? Oni su tražili da prisustvuju našim vizitama tokom kojih smo razgovarali o njegovom stanju i planu, što sam smatrala prilično razumnim zahtevom, i što bi nam takođe pružilo mogućnost da im pokažemo koliko smo se trudili i koliko nam je bilo stalo. Međutim, glavni lekar je rekao NE. Pružio je najraznovrsnije razloge. Možda će smetati medicinskoj sestri. Možda će onemogućiti studente da postavljaju pitanja. Čak je rekao: „Šta ako vide greške i tuže nas?“ Ono što sam videla iza svakog izgovora je bio dubok strah, i saznala sam kako, da bismo postali lekari, moramo da obučemo bele mantile, podignemo zid, i sakrijemo se iza njega.

Dr Leana Wen2U medicini postoji skrivena epidemija. Naravno, pacijenti se boje kada dođu da vide lekara. Zar ne? Zamislite da se probudite sa tim strašnim bolom u stomaku, odete u bolnicu, ležite u tom stranom mestu, vi ste na bolničkom krevetu, nosite tu tanku spavaćicu, stranci dolaze da vas pipkaju i bodu. Ne znate šta će se dogoditi. Čak ne znate ni da li ćete dobiti to ćebe koje ste tražili pre 30 minuta. Ali nisu samo pacijenti uplašeni, i doktori su uplašeni. Mi se bojimo da će pacijenti otkriti ko smo i šta je to medicina. I šta onda radimo? Obučemo naše bele mantile i iza njih se sakrijemo. Naravno, što se više krijemo, to više ljudi želi da zna šta mi to krijemo. Još više straha tada vrtoglavo raste u nepoverenje i lošu medicinsku negu. Mi se ne bojimo samo bolesti, mi bolujemo od straha.

Da li možemo da prevaziđemo ovu razdvojenost između onoga što je pacijentima potrebno i šta doktori rade? Da li možemo da prevaziđemo ovu bolest straha? Pa, hajde da vas pitam drugačije: ukoliko sakrivanje nije odgovor, šta ukoliko učinimo suprotno? Šta kada bi lekari postali potpuno otvoreni sa svojim pacijentima?

Prošle jeseni sam sprovela istraživačku studiju kako bismo saznali šta to ljudi žele da znaju o njihovoj medicinskoj nezi. Nisam želela da samo ispitujemo pacijente u bolnici već svakodnevne ljude. Tako su moje dve studentkinje medicine, Suhavi Taker i Lora Džons, doslovno iznele svoje istraživanje na ulice. Otišle su u banke, kafiće, klubove penzionera, kineske restorane i železničke stanice. Šta su ustanovile? Pa, kada su pitale ljude: „Šta želite da znate o svojoj zdravstvenoj zaštiti?“ ljudi su govorili o tome šta žele da znaju o svojim lekarima, jer ljudi shvataju zdravstvenu zaštitu kao ličnu interakciju između njih i njihovih lekara. Kada smo ljude pitali: „Šta želite da znate o svojim lekarima?“ davali su tri različita odgovora. Neki su želeli da znaju da li je njihov lekar stručan i ovlašćen da se bavi medicinom. Neki žele da budu sigurni da je njiihov lekar nepristrasan i da odluke donosi na osnovu indikacija i nauke, ne na osnovu toga ko ih plaća. Za nas iznenađujuće, mnogi ljudi žele da znaju nešto drugo o svojim lekarima. Serena, 32-godišnji računovođa, kaže da je za nju važno da njen lekar deli njene vrednosti kada se radi o reproduktivnom izboru i pravima žena. Frank, 59-godišnji vlasnik gvožđare čak ni ne voli da ide kod lekara i želi da pronađe nekoga ko pre svega veruje u prevenciju, ali ko prihvata alternativne terapije. Jedan za drugim, naši ispitanici su nam govorili da je odnos lekar-pacijent vrlo intiman, da bi pokazali lekarima svoja tela i rekli im svoje najdublje tajne, oni prvo žele da razumeju vrednosni sistem svojih lekara. Samo zato što lekari moraju da prime svakog pacijenta ne znači da pacijenti moraju da idu kod svakog lekara. Ljudi žele da prvo saznaju o svojim lekarima kako bi mogli da donesu informisani izbor.

Posledica ovoga je bila to da sam započela kampanju „Ko je moj lekar?“ koja poziva na potpunu javnost u medicini. Lekari koji učestvuju dobrovoljno izlažu na javnom vebsajtu ne samo informacije o našem medicinskom školovanju i specijalizaciji, već i o našim sukobima interesa. Mi idemo dalje od Akta o javnom radu Vlade o vezama sa farmaceutskim kompanijama, i govorimo o tome kako smo plaćeni. Stimulacija je važna. Ukoliko posetite lekara zbog bola u leđima, možda ćete želeti da znate da je plaćen 5.000 dolara kada operiše kičmu, naspram 25 dolara kada vas uputi na fizikalnu terapiju, ili da li je plaćen isti iznos bez obzira šta preporuči. Tada, idemo još jedan korak dalje. Mi dodajemo naše vrednosti kada se radi o zdravlju žena, alternativnoj medicini, zdravstvenoj prevenciji i odlukama vezanim za kraj života. Mi se zaklinjemo našim pacijentima da smo ovde da bi vama služili, tako da vi imate pravo da znate ko smo. Mi verujemo da otvorenost može biti lek protiv straha.

Dr-Leana-Wen3

Pa, mislila sam da će neki lekari da učestvuju, a da neki neće, ali nisam imala predstavu o ogromnoj negativnoj reakciji koja je usledila. U toku jedne nedelje od početka akcije „Ko je moj lekar?“ Medskejpov javni forum i nekoliko lekarskih onlajn zajednica je imalo hiljade postavki na ovu temu. Evo ih nekoliko.

Od gastroenterologa u Portlandu: „Posvetio sam 12 godina svog života teškom robovanju. Imam kredite i hipoteke, da bih služio pacijente neophodni su mi ručkovi farmaceutskih kompanija “ Pa, vremena su možda svima teška, ali pokušajte da kažete svom pacijentu koji godišnje zarađuje 35.000 dolara za četvoročlanu porodicu da je vama potreban besplatan ručak, a njemu nije.

Od hirurga ortopeda u Šarlotu: „Za mene je otkrivanje izvora mojih prihoda narušavanje privatnosti. Moji pacijenti ne iznose svoje prihode meni.“ Ali izvor prihoda vaših pacijenata ne utiče na vaše zdravlje.

Od psihijatra u Njujorku: „Uskoro ćemo morati da iznesemo da li više volimo mačke ili pse, koji model automobila vozimo i koji toalet papir koristimo.“ Pa, vaše mišljenje o Tojoti ili Kotonelu neće uticati na zdravlje vaših pacijenata, ali vaši pogledi na prava žena na izbor, na preventivnu medicinu i odluke na kraju života mogu. I moj omiljeni, od kardiologa iz Kanzas Sitija: „Još više sranja na koja nas država već obavezuje? Ta dr Ven treba da se vrati u svoju zemlju.“ Pa, evo dve dobre vesti. Kao prvo, ovo je predviđeno da bude dobrovoljno, a ne obavezno, i kao drugo, ja sam Amerikanka i već sam ovde, u svojoj zemlji. (Smeh) (Aplauz)

Dr Leana Wen4U roku od mesec dana, moji poslodavci su primali pozive u kojima je traženo da me otpuste. Na moju kućnu adresu koja nije bila javno dostupna primila sam poštu sa pretanjama da će zvati Lekarsku komoru kako bi mi se oduzela licenca. Moji prijatelji i porodica su me ubeđivali da odustanem od ove kampanje. Posle pretnje bombom, bila sam gotova. Ali tada su mi se javili pacijenti. Preko društvenih mreža, tvit-četa (do tada sam naučila šta je to), videla sam 4,3 miliona lajkova, i hiljade ljudi koji su pisali kako bi me ohrabrili da nastavim. Pisali su nešto kao: „Ukoliko lekari rade nešto čega se toliko stide, onda ne treba to da rade.“ „Zvaničnici treba da iznesu priloge koje su dobili za svoje kampanje. Advokati treba da iznesu konflikte interesa. Zašto to ne bi trebali i lekari?“ I konačno, mnogo ljudi je pisalo i reklo: „Pustite nas pacijente da odlučimo šta je važno kada biramo lekara.“ U našem inicijalnom pokušaju, preko 300 lekara je dalo saglasnost za potpunu otvorenost. Kakva luda nova ideja, zar ne? Ali zapravo, ovo uopšte nije tako nov koncept. Setite se dr Sem, moje lekarke u Kini, sa šašavim šalama i divljom kosom? Pa, ona je bila moj lekar, ali i naša komšinica koja je živela u zgradi preko puta ulice. Išla sam u istu školu kao i njena ćerka. Moji roditelji su joj verovali jer smo znali ko je ona i za šta se zalagala, i ona nije imala potrebu da se od nas krije. Pre samo jedne generacije, ovo je bilo pravilo i u SAD. Znali ste da je vaš porodični lekar otac dva tinejdžera, da je prestao da puši pre nekoliko godina, da kaže da redovno odlazi u crkvu, ali ga vidite dva puta godišnje: jednom za Uskrs i jednom kada mu je tašta u gradu. Znali ste kakav je, i on nije imao potrebu da se od vas krije. Ali sada je zavladala bolest straha i pacijenti su ti koji snose posledice.

Ovo znam iz prve ruke. Moja majka se borila sa rakom osam godina. Bila je osoba koja planira i puno je razmišljala o tome kako je želela da živi i kako je želela da umre. Ne samo da je potpisala dokumenta o nezi na kraju života, napisala je i dokument na 12 strana o tome kako je dovoljno patila, kako je došlo vreme da ode. Jednog dana, kada sam bila lekar specijalizant, primila sam poziv kojim mi je saopšteno da se ona nalazi na odeljenju intenzivne nege. Dok sam tamo stigla, pripremali su da je intubiraju i priključe na mašinu za veštačko disanje. „Ali to nije ono što ona hoće,“ rekla sam „i mi imamo sva dokumenta.“ Lekar sa intenzivne nege me je pogledao u oči, pokazao u pravcu moje tada 16-godišnje sestre, i rekao: „Da li se sećate kada ste vi bili tih godina? Da li biste vi voleli da odrastate bez majke?“ Njen onkolog je takođe bio tamo i rekao je: „Ovo je vaša majka. Da li ćete zaista do kraja života moći sebe da pogledate u oči ukoliko za nju ne učinite sve?“ Ja sam moju majku znala tako dobro. Tako sam dobro razumela značenje njenih uputstava, ali ja sam bila lekar. To je bila daleko najteža odluka koju sam ikada načinila, da je pustim da umre u miru, i nosim u sebi reči tih lekara svakog dana.

Dr Leana Wen5Mi možemo da prevaziđemo prazninu između onoga što lekari rade i šta je potrebno pacijentima. To možemo da postignemo jer smo to već ranije imali i znamo da nam otvorenost daje to poverenje. Istraživanja su nam pokazala da otvorenost pomaže i lekarima, da to što imate otvoren medicinski izveštaj, spremnost da se govori o medicinskim greškama, povećava poverenje pacijenata, poboljšava zdravstvene rezultate i smanjuje zloupotrebe. Ta otvorenost, to poverenje, će samo postajati značajniji kako se krećemo od infektivnog ka bihejviorističkom modelu bolesti. Bakterijama možda nije mnogo stalo do poverenja i bliskosti. Ali da bi se ljudi latili teških izbora vezanih za stil života, da bi uzeli u razmatranje sporna pitanja poput smanjenja pušenja, održavanja krvnog pritiska i kontrolisanja dijabetesa, pa, to zahteva da uspostavimo poverenje.

Evo šta su drugi otvoreni lekari imali da kažu.

Brandon Kombs, internista u Denveru: „Ovo me je približilo mojim pacijentima. Vrsta odnosa koji sam razvio – to je ono zbog čega se bavim medicinom.“ Eron Stapl, internista u Denveru: „Ja govorim mojim pacijentima da sam sa njima potpuno otvoren. Ništa od njih ne krijem. To sam ja. Sada mi recite o sebi. Mi smo u ovome zajedno.“

Mej Njuen, porodični lekar u Hjustonu: „Moje kolege su zapanjene onim što radim. Pitaju me kako mogu biti toliko hrabra. Ja im kažem da nisam hrabra, to je moj posao.“

Ostavljam vas danas sa završnom mišlju. Biti potpuno otvoren je strašno. Osećate se obnaženo, eksponirano i ranjivo, ali ta ranjivost, ta poniznost može biti izuzetno korisna za praktikovanje medicine. Kada su lekari spremni da siđu sa našeg pijedestala, da skinu bele mantile, i pokažu pacijentima ko smo, i šta je to medicina, tada počinjemo da prevazilazimo bolest straha. Tada ustanovljavamo poverenje. Tada menjamo paradigmu medicine od tajnovitosti i skrivanja ka jednoj koja je potpuno otvorena i angažovana za naše pacijente.

Hvala.

(Aplauz)

Preneto sa: TED Talks

(Srećan Osmi mart svim našim čitateljkama, saradnicama, komentatorkama, pacijentkinjama i njihovim najbližim – želi redakcija sajta http://www.dijaliza.wordpress.com)

 



.     .     .

 

Dr-Leana-Wen7       Dr Leana Wen8

.     .     .

Dr Wen sa roditeljima i sestrom

 .     .     .

When-Doctors-Dont-Listen .     .     .      .     .     .



Dr Georgios Vihas: vlast je u stanju da pobije i narod i pacijente

Svedočenje iz prve ruke, o uspešnim reformama“ zdravstvenog sistema, koje su, kao što znate: bolne“. A kad kažu bolne, reformatori zapravo misle na ono: zabole nas.

Poštovani čitaoci,

pretpostavljamo da svi znate, sa kojom čežnjom nastojimo “da privučemo strane investitore”, da ispunimo sve međunarodne “obaveze”, da “prilagodimo” svoje zakone i propise, da “smanjimo socijalna davanja”, da smanjimo plate i penzije, a onda će doći investitori, pokupovaće nas i onda će nam svima poteći prihodi. Biće med i mleko. Privatnici će nam pokazati kako se uspešno gazduje sa našim imanjima, jer države nikada nisu sposobne kao pojedinci. Sposobni pojedinci danas kupuju države na veliko, a ove male, kao što je naša, im služe uglavnom za potkusurivanje. Ne moramo više ni da idemo na zapad, zapad dolazi kod nas, a time i sve zapadne blagodeti, u svim sferama života, pa i u zdravstvu, dabome. Evo, šta nam o tome svedoči jedan pošteni doktor, doktor iz zemlje koja je sledila sva ta uputstva, stezala kaiš, primenjivala “štednju” i kresala, kao nepotrebne, sve, pa i “izdatke” za zdravstvo.

 Georgios_Vichas

Dr Georgios Vihas ili po naški Вихас Ђорђе, završio je Medicinski fakultet 1987. godine, na Aristotelovom univerzitetu u Solunu. Obavezni lekarski staž je proveo radeći kao doktor u seoskim područjima Zagorasa 1990-1991. godine. Diplomu i licencu specijaliste kardiologa dobija 1995. godine, nakon specijalizantskog rada u Mornaričkoj bolnici u Atini (godinu dana) i u Bolnici Amalia Fleming (tri godine). Od 1995. do 1997. godine radio je kao kardiolog u organizaciji “SOS doktori”, organizaciji specijalizovanoj za hitna stanja u celoj Atini, uključujući i hitne helikopterske i avionske transporte pacijenata u Grčkoj i u inostranstvu. Tokom 2007. završio je svoju drugu specijalizaciju, iz Homeopatije, posle dvogodišnjih specijalističkih studija.

Od 2011. godine pa do danas, radi u socijalnoj klinici Metropoliten u Atini, prvoj kompletno dobrovoljnoj klinici u Atini i drugoj takvoj u celoj Grčkoj. Dr Vihas je ovu besplatnu kliniku osnovao uz pomoć opštine Elinikon koja mu je ustupila prostor gde danas volonterski radi oko 100 lekara i isto toliko farmaceuta, psihologa, zubara… Klinika ima i izvanrednu službu za odnose sa javnošću koja preko Fejsbuka i ostalih društvenih mreža obezbeđuje dragocenu podršku klinici, naročito kada postoji hitna potreba za nekim lekom ili uslugom. Iako se klinika nalazi usred napuštenih ledina bivše američke vojne baze i nema adresu sa ulicom i brojem nije teško doći do nje sledeći uputstva ove službe, pripremljene posebno za one kojima je potrebna njena pomoć.

Bolnica za sirotinju

Cilj zaposlenih u ovoj klinici je da pruže besplatne zdravstvene usluge svim pacijentima kojima su one potrebne, uključujući i one koji nemaju osiguranje, nezaposlene i beskućnike. Od svog osnivanja do danas u ovoj bolnici je pomoć dobilo preko 60000 pacijenata.

Ovo što se događa u Grčkoj je zločin i zato ću tužiti sudu bivšeg premijera Samarasa i članove njegove vlade, pre svega ministre zdravlja i pravosuđa, kaže dr Đorđe, lekar u besplatnoj klinici Metropoliten na južnoj periferiji Atine.

Ova socijalna klinika smeštena je u besprekorno čistoj montažnoj zgradi na mestu gde se nekada nalazila američka vojna baza. Ovde svi rade besplatno, od lekara do čistačice. Dr Vihas može da primi predstavnike medija samo rano ujutru, dok je čekaonica još prazna.

  • Da, reč je o zločinu, mnogo ljudi umire jer ne mogu da dobiju lekove koji su im potrebni i kada su im potrebni – tvrdi dr Vihas dok pokazuje frižidere sa zalihama dečjih vakcina i skupih antikancerogenih lekova koje su klinici poslali dobrotvori iz Grčke i sveta.

Dr Vihas kaže da je trenutno tri miliona ljudi bez zdravstvenog osiguranja u Grčkoj. Ti ljudi žive u bedi, a 40.000 njih su beskućnici. Mnogi od njih godinama i decenijama su radili i uplaćivali socijalno osiguranje, a sada kada se razbole i u državnim klinikama moraju da plate pregled, lekove i operacije. Uglavnom nemaju novca i – umiru.

Bolnica za sirotinju2

Mnoga deca nisu vakcinisana jer i to treba da se plati. Dešavalo se čak da se žena porodi u državnoj klinici koja onda neće da joj da dete dok ne plati porođaj.

Ove mere „ozdravljenja državnih finansija“ naredila je tzv. Trojka (Evropska centralna banka, Evropska komisija i MMF). Pri tom jedino grčki budžet za naoružanje nije obavezan da štedi kako bi Grčka nastavila da kupuje oružje od zapadnih dobrotvora iako joj ono nije potrebno.

  • Sve sam spremio, svu dokumentaciju, kliničke slike, epidemiološke studije kako bih argumentovao optužnicu – objašnjava dr Vihas.

Njegova dokumentacija sadržaće slučaj bračnog para koji mu je doneo četvoromesečnu bebu tešku kao novorođenče. Roditelji su priznali da nisu imali novca da kupuju mleko za bebu pa su joj davali tri puta manju količinu kako bi „kutija duže trajala“. Sada redovno dolaze u besplatnu kliniku po hranu i pelene.

Doktor Vihas je ispričao i slučaj pedesetogodišnje žene koja je prošle godine došla u kliniku sa kancerom dojke koji je provalio kroz kožu.

  • Do kraja života nosiću tu sliku, nikada je neću zaboraviti – kaže dr Vihas. Ispostavilo se da je pacijentkinja prethodno na vreme otišla kod lekara u državnu bolnicu i da je on konstatovao kancer u početnoj fazi koji se u velikom procentu leči i prepisao joj je lekove i terapiju. U bolnici su joj rekli da sve mora da plati i ona je odustala jer je pre toga izgubila posao. Kada je došla šest meseci kasnije u društvenu kliniku, bilo je kasno. Ubrzo je umrla.

Dr Vihas je zaposlen u državnoj klinici u Atini gde radi obaveznih osam sati, posle čega dolazi u socijalnu kliniku.

Dr Georgios Vihas

  • Kada sam 2011. godine video da je sve više pacijenata bez zdravstvenog osiguranja, shvatio sam da nešto moramo da učinimo i razgovarao sam o tome sa mojim prijateljima i kolegama. Tako smo u decembru te godine osnovali ovde prvi klinički centar – kaže dr Vihas. Dodaje da je ključno načelo klinike da ne prima novac već samo lekove, opremu i slično. Od tada pa do danas osnovano je još 15 sličnih društvenih klinika u Grčkoj. Farmaceuti, medicinske sestre i sekretarice, lekari svih specijalnosti – svi su dobrovoljci.

Sve što ovde vidite, lekovi, hrana za bebe, instrumenti, sve je to donacija. Mnogo toga došlo je iz Grčke ali i iz Nemačke, Italije, Španije – kaže dr Vihas i pokazuje opremu za kardiološki pregled koju su poslali nemački građani iz Hamburga.

Dr Vihas kaže da mnogo očekuje od Ciprasove vlade.
– Ovo je prvi put da se neko bori za narod koji je izgubio posao, novac, zdravlje, dostojanstvo. To je prvi put da se tako nešto dešava u Evropi ako izuzmemo vas Srbe – kaže dr Vihas. Čekaonica je već prepuna i dr Vihas poziva prvog pacijenta penzionera, kojem su potrebni lekovi. U magacinu klinike dve farmaceutkinje raspakuju pošiljku lekova.

Ovih dana saznalo se da je dosadašnji premijer i lider desnog centra Antonis Samaras uoči izbora odbio predlog Trojke da Grčkoj daju prelazni sporazum o pravu pristupa gotovini u Evropskoj centralnoj banci koji bi važio do juna. Samaras je izričito zahtevao da taj sporazum traje samo dva meseca i tako novu vladu doveo u veoma tešku situaciju. Samaras je dao prednost stranačkim umesto nacionalnim interesima svoje zemlje i zato su ga sada napustili mnogi dojučerašnji simpatizeri samtrajući njegov čin moralnom izdajom sebičnog političara.

Kako to da svet ne zna kakve su razmere humanitarne katastrofe u Grčkoj? Nešto kasnije to će objasniti jedan grčki novinar.

  • Zato što bi obelodanjivanje humanitarne katastrofe značilo poraz politike štednje koju je Grčkoj, i ne samo njoj, nametnula Trojka kao jedini način da se krediti vrate. Argument više za optužnicu dr Vihasa protiv onih koje naziva zločincima.

Masovno osiromašenje

Evropska unija do sada je okretala glavu od humanitarne katastrofe u Grčkoj, tipične za ratne situacije, iz prostog razloga što to nije bilo politički podobno i značilo bi da politika Trojke nije dobra. Sve do poslednjih izbora u Grčkoj mogli ste da čitate o prvim znacima uspeha Trojke iako su svima bili na raspolaganju alarmantni podaci Eurostata (Evropske agencije za statistike) koji su govorili o masovnom osiromašenju, o tome da je skoro trećina stanovništva nezaposlena i bez zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Oko 15 odsto njih živi u krajnjoj i potpunoj bedi. Dovoljno je proći opustošenim kvartom u najužem centru Atine oko trga Omonia. Bukvalno preskačete tela koja leže po trotoaru bilo da je reč o narkomanima ili klošarima.

(izvor: http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/471380/Bivsa-vlast-u-Grckoj-pobila-narod)

 

 

 

DiaBloG – 2015

 

.     .     .

Picture1b

.     .     .

Саша Кнежев – још један Србин који разоткрива фармацеутску мафију

Србин у сред Америке разоткрива фармацеутску мафију – свака му част!

sasa-knezev-foto-emil-conkic

Ми смо друштво које мисли да пилула може да реши сваки наш проблем, и због тога у Америци постоји лек који се преписује кад си срећан, кад си тужан…

Ово за „Блиц“ каже амерички редитељ српског порекла Саша Кнежев, који ових дана завршава свој документарни филм „Америчка зависност 2: Велика лаж“. То остварење, заједно са првим делом, раскринкава фармацеутску индустрију у САД, и проговара о епидемији умирања од лекова који се преписују на рецепт. Кнежев истражује културу зависности, као и корупцију у високој политици која све то дозвољава.

„Скоро 85 процената Американаца је на некој таблети. Праве се лекови и за непостојеће болести, рецимо кад седиш негде и утрне ти нога, и за то има таблета. Од лекова на рецепт у Америци годишње умре више људи него од кокаина, хероина и амфетамина заједно. Од тога су умрли и Хит Леџер и Витни Хјустон и Робин Вилијамс… Погубно је да фармацеутска индустрија има подршку државе за то што ради „, прича Кнежев, мало на српском мало на енглеском, о земљи у којој је рођен док седимо у кафеу београдског хотела „Москва“.

Он каже да је после првог дела филма у ком је поткачио Бушову администрацију било коментара да ради за демократе, међутим сада Кнежев разобличује Обамину реформу здравственог система.

„Реформа је направљена по диктату фармацеутске индустрије. Они су оно што је некад била дуванска индустрија која није пропала зато што су људи изненада увидели штетност дувана, него је фармацеутска индустрија платила да буду уништени“, истиче Кнежев.

Он наводи пример како се користе популарне серије и филмови како би се популарисало узимање пилула.

„Оно што је некад била цигарета у устима Хемфрија Богарта данас је пилула у рукама јунакиње популарне серије „Сестра Џеки“. Трагично је што се оне дају и бебама. Сада наводно може да се дијагностификује анксиозност још у мајчиној утроби. И чим се роди, дете почиње да узима лекове. Такође, држава незапосленим мајкама даје чек од 1.200 долара ако ставе децу на те листе за узимање лекова. У филму сам истраживао како исти људи раде у фармацеутским компанијама и у владиној агенцији за храну и лекове“, истиче Кнежев.

Он додаје да се лекови рекламирају на телевизијама и да их прате кадрови срећних људи који их пију, а да на крају комично убрзано иде објашњење да су нежељени ефекти срчани удар и слично.

„Све ово описао је Олдос Хаксли у „Врлом новом свету“, пре 84 године. Тамо има лек који се зове „Сома“, који у то време није постојао, а данас постоји… Не знам да ли је то случајно…“

Ко је Саша Кнежев

Sasa-Knezev-3-copy

Саша Кнежев рођен је у Лос Анђелесу 1972. у породици наших досељеника пореклом из Шапца. Након одласка у пензију, његов отац се вратио у домовину. Завршио је „US film school“ у ЛА (познатој по Лукасу, Спилбергу… који су је похађали), и досад је снимио неколико документарних филмова као редитељ и као продуцент. Постпродукцију „Америчке зависности“ радио је у Србији.

„Овде је јефтиније па ћу и наредне пројекте радити овде, а покушавам да и своје партнере доведем у Србију. Волим да пишем и да монтирам филмове овде јер се мало искључим из тог Ел Еј живота…“, каже Саша.

 

Ostaje nam samo da se nadamo da će Saša jednoga dana snimiti i film o Freseniusu u Americi. U Srbiji, film o Freseniusu, ne verujemo da će moći proći. Ono što oni ovde rade, toga nema ni u filmovima. Mala je umetnička mašta, koliko se krade svašta.

 

Linkovi:

http://www.vaseljenska.com/vesti/srbin-otkriva-mafiju-farmaceuta/

http://www.naslovi.net/2012-04-16/pravda/sasa-knezev-sad-zele-da-reprogamiraju-balkan/3366026

https://www.youtube.com/watch?v=E7RCtuGKGDo

.     .     .

sasa-knezev-foto-emil-conkic1

.     .     .

DiaBloG – 2015