Archive | novembar 2015

Dragan Bogdanović: Moja priča

D.B. 2003-na-dijalizi-oko-22gZovem se Dragan Bogdanović, iz Podgorca sam kod Boljevca, i evo sada sam već 34 godine na dijalizi, od svoje 14 godine, a lečim se od svoje 5 godine…

Priču ću početi nekim hronološkim redom ..

U mojoj porodici sam bio najmlađe dete, živeći uz roditelje i dve starije sestre. Veoma rano, oko moje 5. godine života, lekari iz Bora su utvrdili da mi nešto oko bubrega nije u redu, te su me uputili na Dečiju kliniku u Beogradu. Tamo sam veoma dugo ležao, od februara 1972. pa do aprila 1973, oko 14 meseci …

Utvrdjeno je da imam anomaliju mokraćnih kanala, veziko-ureteralni refluks, sa dijagnozom Uretero-Hydronephrosis billateralis. Tamo sam te 1972. godine i imao težu operaciju, operaciju mokraćnih kanala, koju je tada uradila moja doktorka, tada eminentni dečji hirurg urolog, dr. Mirjana Živkucin.

Takodje je tada utvrđeno da nemam jedan bubreg, valjda desni. Konstatovano je da je operacija bila uspešna, ali da je to trebalo uraditi dosta ranije, zbog mogućih budućih problema sa tim bubregom. Svaka 2-3 meseca sam stalno išao na kontrole u Tiršovoj, pa više puta opet tamo ležao kod dr Živkucin, i po više od 6 do 7 meseci… Ukupno sam na Dečjoj klinici ležao preko 3 godine …

Uz sve to, ja sam završavao razrede sa zavidnim uspehom, interesujući se za nauku, medicinu, astronomiju, čitajući Galaksiju još od 8. godine … Godine 1979. sam imao drugu operaciju, od ukupno 7 do sada … Tada u Zaječaru, ali opet kod dr. Živkucin, koja je tada, igrom slučaja, počela da radi na Dečijoj hirurgiji u Zaječaru.

Od 1980. sam češće ležao u bolnici u Zaječaru, polako mi se ureja povećavala, a dešavalo se i da po mesec dana primam infuzije …  Tako da od avgusta 1981. ulazim u azotemiju, sa veoma povećanom urejom i kreatininom, ureja 45, a kreatinin oko 1400, uz pad hemoglobina na oko 45. Sećam se te utrnolosti tada, malaksalosti, a i grčeva po nogama…

Krenuo sam u 8. razred te godine… I onda mi je preko noći naglo pozlilo, tog 8. oktobra 1981… Hitno ostajem u bolnicu u Zaječaru, i odmah me sa hitnom voze za Beograd… Primili su me na Pedijatrijskoj klinici ’’Dr. Olga Popović Dedijer’’, i brigu o meni preuzeli prof. dr Borivoj Ćurčić i doktorka Krivokapić. Ja sam bio u veoma lošem stanju, hipertenzivan 170/90, sa krvarenjem iz nosa, perikarditisom i bukvalno pred samom uremijskom komom… Kreatinin 1926, ureja oko 50, uz hiperkalemiju i hipokalcemiju, uz hemoglobin 38 i HCT 0,14…

Dana 13. oktobra 1981. mi dr Borić plasira peritonealni kateter u trbušnu duplju, i tada krećem sa peritonealnom dijalizom, danonoćno, 8 izmena za 24h. Diureza mi je bila 150ml/24h. Bili su to teški dani, nekih perioda se i ne sećam. Nisu verovali da ću se izvući, a ako bih se i izvukao, mislili su da neću stati na noge… Kiseonik, mnogo transfuzija krvi, povremeni skokovi tenzije i do 240/120, pa injekcije Hiperstata… Nakon mesec dana je krenulo na bolje, uz veliku negu i brigu svih na klinici.

D.B. 1972-na-Decijoj-kliniciDana 26. novembra 81 na Dečjoj klinici mi je dr Borić uradio fistulu na levoj podlaktici, a ona mi je jedina i još radi. Polako, i uz pomoć sestara sam prohodao posle više od 2 i po meseca.

5. januara ’82. krećem sa hemodijalizom u Tiršovoj, gde ubrzo prelazim da ležim, kod prof. dr Milane Popović-Rolović. Diureza mi je u početku bila oko 1100 ml, pa sve manja i manja. Tenzija se normalizovala, pa posle mesec-dva više i ne uzimam ništa za pritisak. Roditelji su mi odmah tada ponudili svoje bubrege za transplantaciju, ali je tada sredinom ’82. nažalost iz Zavoda za tipizaciju stigao rezultat da mi roditelji ne mogu dati bubreg zbog nepodudarnosti tkiva. Krvne grupe se nisu podudarale, ja sam O Rh+, mama A Rh+, a tata B Rh+… Sestre nisu hteli testirati zbog mladosti, 20 i 22 godine. Krajem aprila ’82 idem kući, i prelazim na dijalizu u Zaječaru, uz redovne kontrole na Dečjoj klinici.

Išao sam u školu, i juna ’82 završavam 8. razred, polaganjem razrednog ispita. U Zaječaru sam bio daleko najmlađi pacijent na dijalizi, kod dr I. Trailovića, dr S. Živković i dr S. Jelić. Sestre su bile izuzetno dobre, kao i uvek do sada. Ja sam imao izuzetno pozitivan stav i energiju. U septembru ’82 krećem u prvi razred srednje škole u Zaječaru, tada zajedničke osnove srednjeg usmerenog obrazovanja.

Stavljen sam na listu za kadaveričnu transplantaciju, ali mi do danas nije radena ni jednom, uz 2 do 3 poziva do sada. Na Dečijoj klinici su spremali dokumentaciju da me pošalju za Pariz, gde sam i bio avgusta ’85, sve o trošku SIZ-a zdravstva, tada u SFRJ.

U Parizu sam sa ocem bio oko 3 dana, uz 1 dijalizu tamo, gde sam i stavljen na listu za transplantaciju. Ali poziva nikada nije bilo. ’86 godine završavam srednju ekonomsku školu IV SSS. Uz sve misli i želje da završim i srednju Medicinsku školu, koju igrom slučaja nisam bio upisao redovno. Stavljen sam na biro rada jula ’86.

D.B. 1982-oko-7-meseci-od-pocetka

Otac mi je bio VKV kovač, i uz svakodnevnu borbu sa usijanim gvožđem, u svojoj kovačkoj radnji, plaćajući redovno porez, uspevao je kako tako da mi obezbedi ono što mi je bilo potrebno, prvenstveno oko lečenja, jer su troškovi bili enormno veliki i u dugom vremenskom periodu, još od kraja 1971. godine. Mama mi je bila domaćica, ali pismena, stub kuće, i veoma je bila vredna i posvećena meni, mojoj ishrani, koja je morala biti strogo balansirana propisanim dijetetskim režimima, bez masti i sa malo soli, bez mnogo kalijuma i fosfora, uz strogo propisanu terapiju uz vitamine i kalcijum Sandoz C-500 po 2-3 dnevno, Folan, i Aluminijum Hidroksid – koji se na nesreću, kako se kasnije pokazalo tada davao, jedno 4-5 godina, sve u dozi 3×3 od 400 mg, a kod nas tada još nije bilo Kalcijum karbonata. U terapiju su bili uključeni i metaboliti Vitamina D3, na početku Rocaltrol od 0.25 mcg 1×1. Zadnja transfuzija je bila aprila ’84, koja je i bila kriva što maja ’84 godine nije bila urađena transplantacija bubrega po pozivu sa Urološke klinike, zbog prisustva antitela. Krvna slika mi se popravila, tako da mi se hemoglobin kretao oko 120 do 140, bez Eitropoetina ili Recormona kasnije. Ja sam se dosta kretao, ali sam uvek bio mršav i pokretan. Na početku hemodijalize ’82 suva kilaža je bila oko 30 kg. A kasnije se postepeno povećavala, ja sam porastao u visinu preko 15 cm uz dijalizu, a suva kilaža do maksimalnih 47,5 kg posle dijalize. Zadnji EHO srca je bio radjen ’85 godine na Dečjoj klinici kod dr. Ide, i bio je u redu. Ja sam tada dijaliziran pločastim low-flux dijalzatorima Travenol 1000 i 1001, kasnije Medial S10 Zdravlja Leskovac, acetatnom dijalizom, na aparatu Travenol, velike linije, uz polako, sve veće i veće protoke krvi, na prvoj hemodijalizi ’82: 120 ml/min, 3 sata, pa sledeća je 4 sata, i posle sve po 5 sati, 3 puta nedeljno. ’90 je krvna pumpa prelazila 350 ml/min. 2000-e oko 400 ml/min. A 2008. godine maksimalnih 450 ml/min!

1987. sam sa Dečije klinike prešao u KCS kod dr Radmile Blagojević-Lazić, i išao na redovne kontrole na 2-3 meseca. Od 1990 godine primećuje se porast PTH, preko 480 jedinica. A početkom ’91 je PTH prešao 2400 jedinica, uz sve znake sekundarnog hiperparatireoidizma, povećanom AP, Ca i P, uz veći svrab kože, bez većih bolova.

Juna 1991. ostajem da ležim na Klinici za nefrologiju KCS, kod prof. dr Ljubice Đukanović, kada mi i rade paratireoidektomiju na II hirurškoj klinici Endokrinologije, a uradio je dr Diklić. Na nefrologiji KCS sam ležao do sredine jula ’91. Hirurg mi je odstranio 3 paratireoidne žlezde, a zadnja je secirana na polovinu, i obeležena metalnim klipsom. Nakon operacije, PTH vrednost je brzo pala na 5.5 jedinica.

Ispostavilo se, da je trebalo pre paratireoidektomije, da bi se odstranio eventualno nataloženi aluminijum iz kostiju, primeniti određene infuzije kako bi se iz kostiju eventualno odstranio nataloženi aluminijum, uz jače HDF i HF, sa visokoprotočnim high-flux dijaliznim membranama, i tako spreče razne štetne nuspojave.

Međutim, posle te operacije paratireoidne žlezde, meni je bilo sve bolje, oporavljao sam se, nisam više imao svrab, a ni nikakve bolove, posle rehabilitacije u Gamzigradskoj banji, maja ’92. Polako sam bivao sve jači, vežbao sam, dosta pešačio i trčkarao, dnevno i više kilometara, tu od kuće pa do okolnih mesta, 4-8 km. Takodje, ispostavilo se da sam posle te operacije upao u hipoparatireoidizam, što je vodilo Adinamičnoj bolesti kostiju (Usporen metabolizam u samoj kosti), uz veoma malu vrednost PTH, ispod 1 jedinice.

Od 1992. godine krećem sa borbom oko nabavke aparata za kućnu dijalizu, HDF i high-flux membrane, kako bi se izbegla sledeća velika opasnost mom zdravstvenom stanju, zvana Amiloidoza, to jest taloženje beta-2-mikrogrobulina oko nerava, zglobova i sinovija, u vidu amiloidne artropatije, karpal tunela itd.

Stanje u zemlji je sve lošije, sankcije i ratovi u okruženju, ja imam 25 godina, ali se sve teže živi, i te akcije oko nabavke neophodnog aparata padaju u vodu već te ’93. godine kada se zbog velike hiperinflacije gube određena sredstva koja su razna preduzeća uplatila u Jugobanci u Boljevcu, na moj račun. Taj novac je ispao smešno mali krajem ’93godine, i nije moglo ništa da se uradi sa njim, a ništa i nije podignuto, jer je to trebalo direktno iz banke uplatiti fabrici za aparat. Bilo je tada naslova u novinima o toj akciji, Večernje novosti, Timok… itd.

Tek krajem te ’93. sam poslao dokumentaciju za novčanu pomoć u vidu dodatka za pomoć i negu, preko Centra za socijalni rad, veoma se teško živi i tako da polovinom ’94. godine počinjem da primam taj dodatak, od samo 19.5 čika Avramovih novih dinara, a te godine mi i otac počinje da prima zanatlijsku penziju.

Zdravstveno stanje mi je sve bolje i ja polako nastojim da ostvarim iskonsku želju da vanredno upišem i završim srednju Medicinsku školu. Koju godinu ranije je u centru za hemodijalizu u Zaječaru, više pažnje mom lečenju pružala dr Biserka Tirmenštajn-Janković, a bili su tu i drugi mladi lekari, dr Milenko Živanović, dr Predrag Golubović, dr Dragana Videnović, a nešto kasnije i dr Svetlana Jovanović, uz već pomenute lekare na početku, sa tadašnjim načelnikom dr Ilijom Trailovićem i dr Slobodankom Jelić, a dr Snežana Živković je prešla na Interno odeljenje.

I kao što rekoh te ’94. sam vanredno upisao srednju Medicinsku školu u Zaječaru, kao prekvalifikaciju uz polaganje samo određenih stručnih ispita iz struke, za svaku godinu, od I do IV. Od 1. novembra ’94. prelazim da sam stanujem u Zaječaru, polažem ispite, idem na praksu i idem na dijalizu… Uklapam i uspevam sve to, a mnogi nisu ni slutili da ja idem na dijalizu, hemoglobin je preko 140, Eritrociti preko 4 miliona, ja sam mogao i da trčim, bez zamaranja, 500 do 1000 m. Čak sam i na dijalizu išao peške preko 4 km od stana, a i nazad posle dijalize isto tako, a ponekad i autobusom, samo da bih mogao sve da postignem, ujutru na dijalizu, posle dijalize idem u stan, sredim se, istuširam, i u 2 sam na praksi, a najviše sam bio na nefrologiji, uz i druga potrebna odeljenja Zdravstvenog centra u Zaječaru.

Januara ’96. završavam i 4. godinu srednje Medicinske škole, i završio sam je za oko 15. meseci. Sećam se kako su pacijenti na odeljenju hirurgije, posle operacije želeli da im ja dajem injekcije, valjda zbog lake ruke, i bezbolnog davanja… Pa ja sam u to vreme već uveliko sam sebe punktirao u arteriju i venu na hemodijalizi, uvek uspešno… Pripremao sam se za kućnu dijalizu, pa sam to lako savladao. Od jula ’96 pa do januara ’97 sam volontirao u Zdravstvenom Centru u Zaječaru, najviše na odeljenju Nefrologije, a rukovodstvo Zaječarske bolnice mi je obećalo da će mi izaći u susret u vezi zapošljavanja. U martu ’97 godine sam položio Državni stručni ispit, a nakon toga i više puta sam se javljao na konkurse za posao, ali se ništa značajnije nije dešavalo… Te ’96 sam položio i vozački ispit B kategorije u Zaječaru, u vreme volontiranja. To volontiranje sam uspešno uklapao uz dijalizu. Dijalize sam veoma dobro podnosio, u 99,99 % slučajeva.

Međutim, pošto se ništa nije uspelo u vezi nabavke aparata za HDF, tada Gambro AK 100 Ultra S, bilo je bombardovanje ’99 godine, meni se početkom 2000. godine javljaju prvi simptomi karpal tunela, dakle Amiloidoze, na desnoj šaci, uz trnjenje 3 prsta i sevanje u šaci, koje nakon godinu dana blago zahvata i levu šaku.

2001. godine, prvo operišem karpal tunel na desnoj šaci juna meseca, a u julu i na levoj ruci, u gradskoj bolnici na Zvezdari, gde me je uputila Prof. dr Ljubica Đukanović, kod dr Nade Dimković, a operacije je uradio neurohirurg dr Anđelić.

U to vreme dijaliza nije imala kvalitetnu potrebnu opremu, počev od reverznih osmoza, kvaltetnih aparata za dijalizu i dijalizatora, nije se mogla raditi ni high-flux bikarbonatna hemodijaliza, a kamoli HDF i HF. HDF se jedino mogla raditi na VMA negde od 1995. godine.

Sankcije, ratovi i bombardovanje je paralisalo unapredjenje hemodijalize u Srbiji u to vreme. Ja sam tako te 2002. godine rešio da sve to promenim na bolje u celoj Republici Srbiji, prvenstveno uključenjem u rad Udruženja bubrežnih bolesnika Republike Srbije, tada je bio stari Predsednik Petar Budisavljević, i ja sam bio izabran u izvršni odbor Udruženja u Beogradu. Zacrtali smo da se moramo izboriti da se u Srbiji uvede HDF u svim centrima, uz sva moguća poboljšanja i uvođenje zlatnog standarda u terapiji pacijenata na dijalizi. Borili smo se i za povećanje tuđe nege i pomoći u Srbiji, ja sam u to vreme imao samo 1.800 dinara za dodatak nege i pomoći drugog lica.

Angažovao sam se više i za obilazak drugih centara za dijalizu, kako bi se svuda unapredili uslovi dijalize. Negde u to vreme je za novog Predsednika udruženja izabran Nikola Gruber, a potom je i objedinjen Savez bubrežnih invalida Republike Srbije.

To što smo zacrtali već se ostvarivalo 2004. godine, recimo u Zaječaru su kod nas stigla 2 aparata za HDF, marke Fresenius 4008H, a i osmoza je unapređena. Ja sam tada prešao na high-flux membrane, prvo na F60S uz veće propiranje tečnošću. Uz takvu dijalizu je izvršena kontrola beta-2-mikroglobulina pre i posle dijalize. Pre dijalize se kretao oko 44 jedinica, a posle takve dijalize oko 4.5 jedinica, normalno je do 1.7 jedinica.

Nažalost, sve je to bilo kasno, i meni marta 2003. počinju veći bolovi u desnom kuku, a kako sam se angažovao i u radu udruženja, bio sam sa sve težim hodom i sve većim bolovima.

Nisam se predavao i borio sam se i za sebe i za druge, svuda koliko sam mogao. Od 2002. godine sam povremeno primao Rekormon od 2000 jedinica, i još nisam dobio tranfuziju od te daleke ’84. Ali, s početka 2005. godine dobijam bolove i u levom kolenu, a i u levom kuku, što u većoj meri remeti moje kretanje. Aprila 2005 zadnji put autobusom putujem za Beograd, obišao sam i Novi Sad, bio tamo kod nekih prijatelja, pa u povratku svratio kod Pere Budisavljevića, kome se stanje pogoršavalo i koga sam tada video poslednji put.

Znao sam ga od 1987, u početku onih akcija za kućnu dijalizu, ’90-ih mi je sa udruženjem više pomagao, kao i Snežana Vukotić… A ona je čudo i ogledalo onoga kako se posle skoro 34 godina može proći bez komplikacija na dijalizi koje ja imam. A to je uz rani tretman high-flux membranama visokog protoka uz naizmeničnu terapiju HDF sa HF, uz ultra-čistu vodu, kvalitetnu reverznu osmozu i aparat, koliko znam Gambro AK200 Ultra S, i Gambrovi dijalizatori 24S ranije, i Polyflux 210H sada. To su činjenice! I drago mi je da je tako.

Dakle, krajem aprila 2005. vraćam se iz Zaječara kući kod mojih roditelja, posle 10 i po godina života u Zaječaru, nisam više konkurisao za posao još od 2002. godine.

Sve te godine su mi roditelji pomagali, kao i sestra. Vikendima sam kako kad išao kod roditelja, ili su pak oni dolazili kod mene u Zaječar. Ali evo sad sam opet u rođenoj kući.

Krajem 2005. prelazim na HDF sa kesama supstitucione tečnosti od 10l, što traje do proleća 2006, kada prelazim na HDF utorkom i subotom, a HF četvrtkom, na aparatu Gambro AK200 Ultra S, i dijalizatorom Gambro Polyflux 24S tada, kasnije 210H.

Povremeno je bilo problema zbog raznih tendera i promena dijalizatora, koji nisu baš najbolje funkcionisali na tom aparatu, a ja sam i zdravstveno osećao neke promene, bolove i čudne simptome. Mnogo je važno održati kontinuitet u snabdevanju odgovarajućim dijalizatorima i rastvorima. Uz angažovanje svih lekara, medicinskih sestara i tehničara, ostalog osoblja, kao i elektrotehničara za održavanje aparata za dijalizu, hemodijaliza u Zaječaru je veoma napredovala i ja sam je mogao svrstati među prvih 5 u Srbiji, i pored loših i starijih prostorija koje su još iz 1977. godine, kada je počela sa radom. Bilo je manjih adaptacija i proširenja, tako da sada ima 21 dijalizno mesto, u 5 dijaliznih sala, a ta peta je na spratu uz odeljenje nefrologije. Kada sam ’82 počeo dijalizu, tu je bilo 12 aparata u 3 sale.

2002 godine zadnji put se kontolišem kod prof. dr. Ljubice Đukanović, koja je te godine penzionisana. Veoma se angažovala oko mog lečenja i zahvalan sam joj na svemu, kao i svim drugim mojim lekarima, počev od dr Mirjane Živkucin pa do sada već pominjanih, da kažem lekara, a i mojih dragih kolega, jer je ipak bilo u planu da upišem Medicinski fakultet, da se bavim naučno istraživačkim radom i unapređivanjem lečenja.

Posle sam na kontrole u KCS išao kod dr Svetlane Pejanović, ponekad i kod prof dr. Višnje Ležajić, koja je 1982. bila na hemodijalizi Dečje klinike, a 2008. igrom slučaja, opet kod dr Radmile Blagojević Lazić, koja je u to vreme spremala mene i moju sestru kako bi mi bio presađen bubreg moje sestre, mada sam ja bio malo skeptičan. Rađene su nam neke analize. Išli smo više puta i na više mesta, i trebalo je od nekud da mi se jave telefonom i omoguće nastavak pripreme za transplantaciju. Međutim, sa tog mesta je zapelo, neke dozvole fonda nije bilo, i to je sve propalo. Amiloidoza se i dalje povećavala i polako zahvatala oba ramena, sa atrofijom ramenih mišića, pa kičmu od vratnog dela, dole u krstima, pa ponovo karpal tuneli, na obe šake. Te 2009. godine idem da ležim na nefrologiji VMA, uz 5 sati HDF, 3x nedeljno, radi rešavanja problema amiloidoze, nekih operativnih zahvata, mislio sam bar da reše ponovne karpal tunele, ali ništa od toga se nije desilo, posle 22 dana sam poslat kući, da kažem vidno razočaran i iznenađen svim tim kako mi ništa nisu uradili, a imao sam uput overen u fondu. Samo dijaliza je bila na visokom nivou uz uvek HDF sa dijalizatorom 210H, i infuzatom od oko 40L po tretmanu.

A to sam imao i u Zaječaru, ako ne i bolje nego na VMA. Posle toga nisam više nigde odlazio u Beograd. Hteo sam da saberem misli i da vidim polako šta ću, da povratim veru uz sve pozitivnije misli, što sam uspevao da širim i na druge u okolini. 2010. mi se posle 25 godina opet radi EHO srca, i posle toliko godina hemodijalize na mom srcu je sve u redu, nema nikakve dijagnoze, sve je bo, potpuno normalno.

Septembra 2011. mom ocu u 77. godini života ugrađuju pejsmejker u Zaječaru, što je ipak imalo uticaja na mene, tako da mi krajem tog meseca nije baš bilo dobro, imao sam neku temperaturu, spavao i u određenom trenutku zaboravio da sam već popio Diklofenak tabletu, pa sam nakon sat vremena ponovo bio popio još jednu tabletu, a već sam stalno bio pio 3x50mg diklofenaka, a danima kad sam na dijalizi bih zbog bolova pio ujutru rano 1 retard tabletu od 100 mg. Znači posle te druge tablete od 50mg, popio sam uveče još jednu, a sutra ujutru od 100 mg pošto idem na dijalizu.Ali od tog jutra su krenule krvave stolice. Išao sam na dijalizu tog dana, ali sam se vratio kući posle dijalize. Osećao sam malaksalost i vrtoglavicu, stolice su i dalje bile krvave, tako da sam sledećeg dana ostao da ležim na Nefrologiji u Zaječaru. Izgleda da sam bio izgubio pola svoje krvi, pa mi se hemoglobin sa prosečno 120 spustio na oko 55, tako da sam bio prinuđen da posle oko 27 i po godina ponovo primam transfuzije krvi. Mislim da sam primio 10 kesa krvi, uz odgovarajuću dijagnostiku i terapiju, i svesrdno zalaganje svih lekara dijalize i nefrologije na čelu sa dr. Biserkom i dr. Milenkom. A naravno moram da istaknem SVO osoblje, sve lekare i sve sestre dijalize i nefrologije, računajući i spremače koji su se istakli vozeći me svuda sedećim kolicima i pomažući mi kod dijagnostičkih procedura u Zaječarskoj bolnici. Hvala svima!

Tada sam na nefrologiji ležao oko 23 dana, i oporavio sam se uz odgovarajući dijetetski režim, i uz terapiju injekcijama Controloca i Ranisana, što sam posle bio uzimao još kući, ali u tabletama, ukupno oko 8 nedelja, jer je dijagnostikovan erozivni gastritis. Međutim, ja sam nastavio preventivno da jednom dnevno ujutru uzimam Controloc od 20 mg. Usled tog krvarenja, smanjila mi se suva kilaža za oko 4 kg, koju sam bio povratio tek za oko 2 godine. Transfuziju više nisam primao od te 2011 godine.

I narednih nekoliko EHO srca je bilo normalno, kao i ove 2015. godine.

Uz vitaminsku terapiju kao i uvek, tu na dijalizi dobijam injekcije gvožđa od 100 mg, jednom ili dva puta mesečno, obično utorkom uz injekcije vitamina C 500 mg i Bevipleksa na kraju dijalize, a samo gvožđe se pušta posle pola dijalize. Od aprila ove 2015. godine sam osetio određene promene kada je promenjen dijalizator, konkretno Asahi Leoceed 21H, sterilisan gama zracima, i imao sam ga 3 meseca. Neki simptomi su ostali, a neki su se izgubili. Nadam se da nije nešto ozbiljnije. Trenutno sam na dijalizatoru HDF 100S, od 2.4 m2, koji je ipak dosta bolji. Zbog površine, a i veće eliminacije većih i srednjih molekula. Na Asahi dijalizatoru je izgleda samo klirens manjih molekula bio veći, ali to nije najznačajnije za opšte stanje.

Moj KT/V je uvek bio veoma visok, preko 2.20 .

Trebalo bi naći adekvatno rešenje u snabdevanju materijalom dijaliznih centara u Srbiji, kao i pacijenata na kućnoj dijalizi, a ne da se daje samo najjeftinije, a najkvalitetnije i najskuplje odbacuje. Neshvatljivo je da nama dijalizatore određuju finansijske institucije i pojedinci u njima koji sa medicinom nemaju veze, a uređuju nam i tendere.

Mislim da bi se sada i naše udruženje više trebalo angažovati i oko toga, kao i oko još jedne veoma važne stvari sa sve pacijente na hemodijalizi, a to je povećanje procenta HDF tretmana u našoj zemlji sa 20% na znatno više. A naravno da se treba izboriti i za poboljšanje uslova rada svog osoblja na hemodijalizama, lekara, medicinskih sestara i tehničara, kao i svih ostalih zaposlenih u službi. Konkretno, kod nas u Zaječaru bi veoma dobro došlo kad bi se izgradila sasvim nova zgrada za hemodijalizu sa nefrologijom, koja bi bila dobro funkcionalno i praktično smišljena sa potrebama službe i samih bolesnika.

Evo ova moja priča se malo odužila, jer je ipak malo teže ispričati tako dugu istoriju moje bolesti od preko 43 godine u kraćim crtama.

Da ovu moju priču polako privedem kraju, uz neku poruku, koja bi svima ulilo više vere i nade, i pozitivne energije naravno…

Dragan BogdanovićDakle, ovo je bila moja priča, i vidite sa kojom energijom sam ja sve to prošao još sa svojih 5 godina, uvek sam razmišljao pozitivno, jer samim tim određujemo budući ishod nekog problema. Samo napred, poručujem svima, jer humanost i nauka će puno toga rešiti. Na pomolu su razna naučna otkrića u medicini, koja se vremenom uvećavaju i nose razna rešenja u otklanjanju raznih oboljenja i problema. Razvoj transplantacione hirurgije, drugih oblasti medicine, kao i raznih primena matičnih ćelija u svim oblastima – pa sigurno i u našoj, doneće nam boljitak, verujte u to, i osetite to u sebi kao Vaš realan, stvaran osećaj, uz osećaj spokoja i sreće u sebi, kao da je sve veoma blizu i nadohvat ruke u veoma bliskoj budućnosti, i uživite se u takvu sliku. I biće tako! Ozdravićete!

I naravno, poštujte i verujte svojim lekarima i sestrama, jer svi su oni tu zbog Vas i za Vas. Prihvatite ih i volite kao da su vaša porodica, i verujte da će Vam još više biti uzvraćeno, a Vi ćete tako biti još bliže svom oporavku i izlečenju!

Hvala Vam na pažnji i strpljenju, i ja bih bio veoma srećan ako sam ovim svojim preporukama u Vama pokrenuo više vere i nade, i pozitivno Vas inspirisao i ulio Vam više pozitivne energije i da tako budete još bliže svom ozdravljenju!

Pozdrav svima i sve najbolje Vam želim!

Dragan Bogdanović

07.10.2015.

.

.

(Preuzeto sa novog, Vašeg i našeg „DIJALIZA“ časopisa, prvog nezavisnog dijaliznog časopisa, koji će se uskoro pojaviti u svim značajnijim dijaliznim centrima u regionu)

http://www.dijaliza.org/wp-content/uploads/2015/11/Dijaliza-veb.pdf

 .     .     .

 .     .     .     .     .



Advertisements

Plata od 12 000 evra mesečno!

Plata od 12 000 eura mesečno!

Poštovani čitaoci:

Nije više tajna.

Cela srpska nefrološko-dijalizna zajednica sa nevericom izgovara tu cifru.

Plata od 12000 evra mesecno

Dvanaest hiljada ojra mesečno.

Deset Predsednikovih ili Premijerovih plata.

Predsednika i Premijera države Srbije.

Države koja te pare daje jednom čoveku koji se „bavi dijalizom“.

Očigledno je daleko važnije voditi dijalizni biznis u ovoj državi nego samu državu.

Nema potrebe ni naglašavati ko je taj čovek.

Svi znaju.

Svi znaju i ko je, i kolika mu je plata.

Celog života je kovao planove, zavere i strategije, kako da postane prvi nefrolog u ovoj državi, i eto: konačno je uspeo.

Nije, naravno, postao prvi po stručnosti, niti po znanju, humanosti ili brizi za pacijente.

To njega nije ni interesovalo. Trka je imala samo jedan cilj: nahapati se para!!!

I tu on postiže odlične rezultate, a tek je 2 godine na mestu glavnog u dijaliznom biznisu u Srbiji.

I ne može mu niko ništa.

Slikavao se i sa vodećim političarima ove države.

Bivšim i sadašnjim.

Koja inspekcija i koja policija smeju da mu zakucaju na vrata, kad u hodnicima vide te slike?

Te slike su dozvola za bogaćenje.

Da ne kažemo, ausvajs.

A te pare koje on, kako neko reče „krvavo zarađuje“, to su pare od krvi svih nas, „objekata dijaliznog biznisa“.

Mi smo svi objekti, samo je on subjekat. On skuplja kajmak. Mi skupljamo Bogu dane.

Sad vam je verovatno jasnije zašto se nabavlja bez konkurencije materijal po tipu aparata za dijalizu? Po cenama koje odredi jedini ponuđač?

Zašto brojni drugi svetski proizvođači ne mogu ni da privire na srpsko dijalizno tržište?

Zašto već 3 godine nema tendera za dijalizatore?

A taj se materijal redovno dostavlja svim bolnicama i dijaliznim centrima u Srbiji, bez obzira što to nije po zakonu.

A šta mislite, čiji je najveći deo, tog materijala, koji se dostavlja mimo tendera i mimo zakona?

Čiji je dijalizni materijal toliko kvalitetan da izaziva (po opštem priznanju) pola medicinske enciklopedije tegoba, uključujući i smrt pacijenta, a ipak je najprodavaniji i najskuplji.

Znamo da znate sve, naše je samo da podsetimo ostale, kako se postaje uspešan u dijaliznom biznisu.

Znate li zašto država (svi mi) subvencionira (potpomaže) tako profitabilne strane kompanije i njihove menadžere, ako oni samo iznose kapital iz te iste (naše) države?

Shvatate li sada zašto su plate menadžera u stranim firmama najstroža tajna?

Šta to kriju, ako je sve pošteno zarađeno?

U socijalizmu su platni spiskovi bili okačeni na blagajni, a „duhovitiji“ radnici su se uvek zezali kako neki musliman, Saldo, zarađuje najviše. I svi su se smejali tom štosu.

Ni tada niko nije bio posebno zadovoljan platama, ali u odnosu na ove sad razlike, ono je bio raj zemaljski.

Ne kažemo da nismo i sami tome doprineli.

Mislili smo o kapitalizmu na osnovu bajki i reklama: puni rafovi svakojake robe, izobilje ponuda, kuće sa travnjacima, povoljni krediti, svima iste šanse, pristojne plate, putovanja, dobra kola, trošenje, opijanje, seks, droga i rokenrol, svega ima – navali narode!

Sad tek dolazimo k sebi.   Pocetak jedne karijere

Ali, kasno.

Sve to ima, ali ne za sve.

Samo za kriminalce.

Za lopove.

Legalne ili ilegalne.

Sad nam je malo jasnije zašto su hemodijalize kod privatnika 110 evra, a celokupni potrošni materijal za jednu hemodijalizu se može nabaviti za manje od 2000 dinara (ili 20 evra) po tretmanu.

Sad nam je valjda, malo jasnije, kuda ide razlika?

Verovatno vam je malo jasnije i zašto ćute nefrolozi, direktori bolnica, zdravstveni inspektori, političari, ministarstva, policajci, tužioci, notari, pravosuđe, privatni izvršitelji, mediji, nevladine organizacije i udruženja pacijenata.

Svi su oni saučesnici u „izvršavanju radnje“ ili u „stvaranju uslova da se ista izvrši“. Saučesnici i podstrekači.

Stvar je samo u tome, ima li ikoga da to javno saopšti, da saopšti, ka’ da bi pomoga’.

Nema.

Nikoga, osim ovog sajta.

Ne samo da nam „hrabri“ pojedinci javljaju sve pojedinosti, nego znamo i sve detalje.

I u kojoj kafani je vršena predstava „Direktor je malo nezadovoljan“ iz ciklusa (cirkusa?) „Stade opet bjanku ostavku podnosit“.

Znamo u kojoj je to bilo kafani, koje se vino pilo, koliko litara se utamanilo od 10.00 prepodne do 01.00 iza ponoći.

I to sa najjžešćom konkurencijom na dijaliznom tržištu, koja mu je tolika konkurencija da ih je uočila čak i državna Komisija za zaštitu konkurencije. Čak je ista morala započeti istragu o njihovim specijalnim i paralelnim vezama. A videćemo da li će Komisija imati hrabrosti i nezavisnosti da tu istragu i privede očekivanom sudskom ishodu.

Da kazni.

Pre svega njega, prvog paranefrologa države Srbije.

Polupismenog foliranta i mrsomuda.

Čoveka koji bi i rođenog brata (da ga ima) prodao za 20 srebrenjaka, a ako ste ozbiljan kupac može i i jeftinije.

Čoveka koji je naučna zvanja dobio na falsifikovane potvrde da su mu „radovi“ primljeni za objavljivanje (ali nikad nisu objavljeni).

Čoveka koji svakim svojim gestom, pisanom ili usmenom rečju, pokazuje da nema osnovnu kulturu izražavanja, a kamoli da on nekom bude profesor (?!). On je taj koji govori: „ brojni pridruženi komorbiditet“, „okolne kolaterale“, „nema druge alternative“, ne razlikuje „č“ i „ć“, pa govori „brača“, „kuča“, „nesumljivo“, „i tako dalje i tome slično“.

Čovek koji je bio podoban u svim sistemima i svim režimima: i Dinkiću, i Čedi, i Dobrici, i Šuletu, i Pajtiću, i Dačiću, pa naravno: i Vučiću. Od sekretara OO SK brzo se premetnuo u vernika i počeo da zabada sveće, naopako, u pesak. Ne veruje taj, niti je kada verovao, u Isusa Hrista, otadžbinu, istinu, slobodu, ili bilo koju uzvišenu stvar. On je sledbenik boga Mamona, a za one koji ne znaju, Mamon je bog pohlepe.

Pare i samo pare.

Daj, daj što više, daj mu danas i doma mu odnesi. Ostali mogu da crknu, „ko ih jebe“, njegov omiljeni izraz, uz onaj čuveni mu: „dobrodošli u kapitalizam“.

I šta sad?

Zbog čega sve ovo?

Šta sad, kad se sve to zna?

Ništa, važno je da znate, da makar ne nasedate više.

Jer, on i dalje izigrava skromnog humanistu, vernika i „poštenu inteligenciju“.

Već smo ga iks puta prozivali na ovom sajtu, pa ništa. Samo dobijamo pretnje i pitamo se gde i kako ćemo „najebati“ od anonimnih izvršilaca – kako nam isti poručuje.

Jedino, šta vama, objektima takve dijalize, možemo savetovati:

Ako vam se u dijaliznoj sali pojavi bilo koji „profesor“, ozbiljnog izgleda i naučnog držanja (sas naočale), kako visokoumno, nešto kao duma, dok bleji u dijalizni aparat, a onda se počne gađati sa visokoumnim rečima tipa: naprosto, zapravo, ono što je jako važno, principal, bekgraund, reference, standardi, status, pravila, procedure, kriterijumi, konsenzusi i tome slično, mi vam savetujemo:

nabacite mp3 i oterajte ga u 3pm!

Plata od 12000 eura mesecno.02

Prosečna plata u Srbiji u mesecu septembru 2015 godine je iznosila tačno 36 757 dinara.

Šta to jedan živ čovek može raditi da bi zarađivao 11 700 evra, svakog meseca? Plus prihodi koje zarađuje od sopstvene bolnice (poliklinike), plus penzija, u koju je otišao mimo svih zakonskih propisa?

Valjda to, naprosto, tako mora.

Ovce i postoje da bi se šišale i muzle.

Ovce, to smo mi, dragi čitaoci.

Mi smo tom argonautu Zlatno runo.

.

.

DiaBloG – 2015

.

.     .     .

Plata od 12000 eura mesecno.03

.     .     .

Ilustracija

.     .     .

kao-ovce-u-eu

.     .     .

.     .     .     .     .     .



Šuntavilo, Brisači, Limunada, Supruga i Duple cene – Hronologija dijaliznih tendera

Cirkus na dijaliznim tenderima – Jer, tako smo u mogućnosti! (Nadnaslov)

Šuntavilo, Brisači, Limunada, Supruga i Duple cene – dokaz da je RZZO izgubio sve kompase u zaštiti monopolista.  (Naslov)

Tehnomed održao lekciju nefrolozima i pravnicima Fonda, ostalo će Inspektori za organizovani kriminal. (Podnaslov)

Poštovani čitaoci,

Ako ste pomislili da smo zaboravili da vas izvestimo o događanjima na dijaliznim tenderima, varate se. Ništa što utiče na kvalitet dijaliznog lečenja neće nam promaći. Možda nećemo moći objaviti komentare isti dan ili mesec, ali, sve što je vezano za kvalitet dijaliznog lečenja naći će svoje mesto na ovom sajtu. A i gde bi drugde?

Ko još sme da kaže da je (dijalizni) car go, osim nas? A ne da je go, nego još i zaudara. Zaudara na trulež, moralnu i materijalnu, kao krpelj koji se nasisao naših para i naše krvi, i sad ne može da se pokrene, obamro od profita i ravnodušan na naše češanje.

Dakle, ključna novina u stalnoj RFZO igri: „Kako zaštiti naše monopoliste?“ lansirana je ovog leta. To je zaista bio hit leta, 2015. godine.

Od ranije vam je poznato da su uvođenjem kategorije „Materijal specifičan po tipu mašine“ (link) naši monopolisti dobili „pravnu“ osnovu da budu izuzeti od konkurencije, od nadmetanja, pa su taj materijal prodavali Fondu po ceni koju sami odrede. To vam je ono: „broj ponuđača po ovoj stavki: 1 (jedan)“, odluka: Komisija je kao ispravnu prihvatila dostavljenu ponudu, Rešenje: sklapa se Ugovor sa jedinim ponuđačem, po ceni koja je bila u ponudi i koja je prihvaćena“, itd, itd… sve na taj kalup.

U taj materijal po tipu aparata za dijalizu, realno spadaju samo mikrobiološki filteri. Sve ostalo proizvodi se od strane desetine drugih dijaliznih firmi i u svetu postoji jasna procedura koja ne štiti niti stvara monopoliste. U sred Nemačke postoje firme koje proizvode arterio-venske linije za sve vrste dijaliznih aparata, kao i firme koje proizvode dijalizatore i suve bikarbonate za sve vrste dijaliznih aparata.

Pa šta je onda u Srbiji sporno?

Sporno je to, što u Srbiji takve (ni nemačke!) firme ne mogu prodavati svoje AV linije niti suve bikarbonatne koncentrate, jer je u državi Srbiji RFZO komisija uvela obavezu da onaj ko to želi mora doneti potvrdu od proizvođača aparata da su te linije „kompatibilne“ tj. odgovarajuće tom aparatu.

Znači druga firma, koja takođe učestvuje na tenderu sa ponudom istog artikla, treba da odobri ostalim firmama da i one mogu učestvovati sa svojim ponudama za isti artikal.

Da li se ikada desilo da neka firma da takvu dozvolu konkurenciji?

Nikada, naravno.

Da li će se ikada desiti da neka firma da takvu dozvolu konkurenciji?

Neće, naravno.

Jedan monopolista je čak tvrdio da njegova firma ne može garantovati bezbednost pacijentu ako se ne koristi njihov originalni materijal?! Kakva laž. Da li je iko ikada video takve bezbednosne garancije?! Kamo sreće da je to dato pacijentima ili bolnicama, pa da na osnovu toga mogu tužiti dotične proizvođače dijaliznih mašina koje su ne jednom ugrozile, pa i uništile živote pacijenata. Nažalost, takvih garancija – nema. Nikada ih nisu dali niti će ih dati. Pa oni čak i servis naplaćuju, po tarifi koju sami odrede.

Sistem koji je napravio RFZO, definitivno je „legalizovao“ monopol kakav ne postoji nigde, ni u Evropi, ni u svetu.

Pri tome je to, taj isti RFZO i otvoreno priznao. U jednom svom ranijem dopisu otvoreno su priznali da postoje bipolisti, dve firme koje drže skoro sav dijalizni biznis u Srbiji. Čak se navodi i da su imali nemali uticaj na sastav i odluke tenderskih komisija!!!     (https://dijaliza.wordpress.com/2014/08/06/)

Ludilo.

I sad im opet ugađaju.

Novi (stari član) Predsednik tenderske komisije (nefrolog, načelnik, direktor, profesor, drd, mrd, prd), sada je čak javno ustvrdio da je domaći zastupnik firme Gambro dao sve svoje aparate samo na revers dijaliznim centrima, te da ih uvek može povući natrag, ako ne bude zadovoljan rezultatima tendera.

Šok.

Ostali članovi komisije su se samo zgledali, kada je takva jedna tvrdnja izneta, javno, u zvaničnom telu ove države. Ako ne bude zarada koliko mi tražimo, mi ćemo vam uzeti aparate, pa da vidimo šta ćete onda? A vlada se ovamo hvali kako državu niko ne može da ucenjuje.

Smejurija.

I šta se dalje dešava?

Odjednom, u materijal specifičan po tipu mašine ulazi sve više stavki. Ne samo bakteriološki ultrafilteri, nego i AV linije, suvi bikarbonatni koncentrat, pa čak i sredstva za čišćenje i dezinfekciju aparata.

Odjednom, svi ti artikli ulaze u jednu stavku: materijal koji zavisi od tipa mašine.

Tako da onaj ko bi hteo učestvovati na tenderu, a nema bakteriološki filter za dijalizni aparat, ne može ponuditi niti išta ostalo.

A bakteriološki filter nema niko, naravno, niko osim: zastupnika proizvođača mašine.

Na stranu to što neki od tih tipova mašina više uopšte nisu ni registrovani, odnosno istekla im je registracija u Agenciji za medicinska sredstva, ne postoji servis, niti rezervni delovi za njih, a negde su im čak i firme proizvođači propale, tj. ugašene su ili kupljene od drugih firmi.

To našim „stručnjacima“, nefrolozima iz „Stručne“ komisije nije ništa značilo, oni su sve takve sulude odluke i uslove aminovali.

Na kraju se jedan od (potencijalnih) učesnika tendera, uhvatio za glavu i glasno jauknuo:

Pa da li su ti nefrolozi šuntavi pa ne mogu sami da ocene da li je jedna krvna linija kompatibilna za određeni aparat nego im taj posao mora vršiti druga firma, koja takođe učestvuje na tenderu.

Pogledali smo u rečnik, šuntav, znači: blesav, smotan, onaj koji se kroz ceo život vuče držeći druge za rukav, spoticač o sopstvena stopala, kilav, nikakav.

Eto, dakle, kakvi su nam nefrolozi zapali. U komisije.

Predstavnik Tehnomeda, je čak predložio članovima komisije da se spuste samo 100 m ispred, u dijalizni centar Dragiša Mišović i da tamo na licu mesta namontiraju liniju i vide da li odgovara.

Ne, ne pada im na pamet, da mrdnu svoje guzice i sami nešto „utvrde“.

Onda im je dotični predstavnik Tehnomeda objašnjavao da kad čovek kupuje brisače za automobile nikada ne kupuje brisače po tipu automobila, nego one koje sam odabere. Naravno da će neki trajati kraće, a neki duže, ali osnovnu ulogu, brisanje stakla svi moraju da vrše, bez obzira na tip automobila.

Ne, ni to nije vredelo.

Komisija je odgovorila da ostaje pri svakoj tački svoje specifikacije.

Nije pomogao ni primer da limunska kiselina u slobodnoj prodaji košta 4 dinara, što je više od 100 X manje od traženih 426,00 dinara za limunsku kiselinu kojom će se čistiti „po tipu“ dijalizni aparat posle dijalize. Aparat za koga nema dokaza da se više igde proizvodi i da za njega uopšte postoje rezervni delovi i servis.

Zbog stenograma i dijalizne istorije, taj njegov dopis, vredi preneti u celini:

Апарат за дијализу је један технички систем. Изграђен је или произведен на бази знања из области машинства, електротехнике, електронике и медицине. Пошто се ради о техничком систему можемо успоставити аналогију са другим техничким системима. Најбољи пример за то је аутомобил, пошто већина људи има додира са аутомобилом. Када купите нови аутомобил произвођачи вам дају гаранцију. На пример пет година или 100.000 пређених километара. Услов за гаранцију је да редовно одржавате аутомобил у њиховом сервису. У то спада замена уља и филтера или можда и још неких делова. При томе таква услуга је обично скупља него у неком неовлашћеном сервису, али не значајно. Након истека гаранције ви ћете, као власник аутомобила, одлучити да ли ћете сервис обављати и даље у овлашћеном сервису и да ли ћете га уопште и обављати онако како је то произвођач прописао или ћете сервисни период мало „развући“ због кризе која је заштитни знак нашег времена. Ако доће до квара у гарантном року произвођач ће о свом трошку уградити оригинални део. Али када гарантни рок истекне да ли већина људи иде у овлашћени сервис ради уградње оригиналног дела или уграђује популарно названо „турске“ делове који се производе за све аутомобиле. Да ли се такви аутомобили и даље возе. Наравно, сваки дан.

Сада ћете рећи да је апарат за дијализу медицински уређај па се на њега не могу уградити „турски“ делови као на аутомобил. Да од апарата за дијализу зависи људски живот. Колико год то изгледало банално, ипак је аутомобил, са техничке стране, сложенији систем. Поред тога од његове исправности зависи више живота. Путника у аутомобилу и других учесника у саобраћају и људи у околини. Познат је пример грешке на једној марки аутомобила када је приликом сипања бензина долазило до варнице па су експлодирале читаве бензинске пумпе...

Mислимо да је време да се демистификује дијализа, материјал по типу апарата, заједнички материјал, правилници и цела регулатива која је имала један основни задатак, да од нечег ненормалног направи нешто нормално. То је увек тешко.

Пошто је предмет ове јавне набавке материјал „по типу апарата“ кренућемо редом по техничкој спецификацији. Требало би да „материјал по типу“ значи да је то материјал који одговара само за тај тип апарата и ни за један други. Зашто се ту подразумева да такав материјал мора да производи само једна компанија у целом свету. То није материјал „по типу“ компаније, него модела апарата. Сврставањем „материјала по типу“ у једну партију за један апарат ви управо подразумевате да само једна фирма, конкретно Bellco, Gambro или Hospal, који не постоје, и Fresenius, могу да произведу такав материјал. Нисте чули за Bain Medical, Yihua, Kavasumi, Nikiso, Etropal, Hydilena, Almed, Nipro, Serum Verk, Toray. Разумљиво је да ви нисте чули, али како доктори из стручне комисије нису видели штандове на бројним конгресима које су посећивали (о трошку монополиста).

Како смо навели, идемо редом. Крвне линије или АВ линије сте детаљно дефинисали и описали у једном одговору баш у овој јавној набавци…  Tакође је јако лепо написано да „димензије и детаљну спецификацију АВ комплета прописује произвођач одговарајуће машине“. Нормално је да захтевате да такво медицинско средство буде регистровано за употребу. И на крају имамо кључ. Понуђено добро мора у потпуности да буде компатибилно апарату. Шта то значи када су у питању АV линије. Да ли је читава стручна јавност шунтава па не зна да види да ли линија одговара поједином апарату. Овде говоримо само о регистрованим производима. У прилогу достављамо вам један узорак крвне линије произвођача Етропал из Бугарске која је намењена за апарат Fresenius 4008. У истом дворишту имате центар за дијализу Др Драгиша Мишовић, па упоредите са линијом коју је произвео Fresenius. Шта представља заштита произвођача апарата над монополом продаје пластичне крвне линије, коју производи десетак компанија широм света? Када на аутомобилу мењате метлице за брисаче ви можете да бирате оне од неколико хиљада динара, које лепо пријањају уз стакло и добро бришу и оне од неколико стотина динара, које су мало круте, стружу по стаклу, али када пада киша и оне бришу. Ту можете да бирате, али овде то није случај. Овде важи Закон о јавним набавкама, који налаже обезбеђење конкуренције и штедњу државних пара.

Следећи тужан пример менталне дискриминације су патрони са содом бикарбоном. …

Течни алкални концентрат за дијализу се углавном више не производи у свету јер је замењен са прашкастим бикарбонатом, а то је учињено управо из разлога (микробиолошке безбедности и) економичности. Свуда у свету је прашкасти букарбонат јефтинији од течног јер је мање паковање, није уложен рад за мешање са водом и много су мањи трошкови транспорта и складиштења. Наравно, тако је свуда у свету осим код нас. Ако се сећате канистер течног алкалног раствора је коштао 500 до 600 динара за 10 литара. Стварно је потребно 7,5 литара, па су у свету паковања била од 8 литара. То је око 500,00 динара по третману. …

Како сте сад дошли до цена прашкастог бикарбоната? 100.000 комада сувог букарбоната у одговарајућем паковању, 720 грама за 950 динара (!) по комаду за заштићеног понуђача без конкуренције. То је сан за целу Европу.

Посебан куриозитет ове техничке спецификације је три пута више лимунаде него прошле године. Ставка 9. У другој партији: Средство за стерилизацију машине на бази лимунске киселине, кертриџ, чак 37.400 комада по цени од 426,00 динара по комаду. Више од три пута него претходне године. Занимљиво је да је број дијализа на овим апаратима увећан за око 50% (!), а средство на бази лимунаде је увећано за више од 300% па смо дошли скоро до 16 милиона динара за ову ставку. Можда нисте чули да фирма Gambro која је производила апарате АК Ултра 200 не постоји већ трећу годину и да је престала да постоји управо због оваквог приступа: пуно малих скупих производа који дијализу треба да учине сасвим посебном. Вероватно нисте чули да је и Fresenius некада продавао средство на бази лимунске киселине које се звало Цитростерил, па га одавно више не продаје у Србији. Истина је да је стерилизација лимунском киселином добра за апарате за дијализу, али лимунску киселину можете наћи у свакој продавници. Дајемо вам један пример са приложеним фискалним рачуном.

Пре извесног времена у једном Вашем одговору сте навели да РФЗО мора да заштити два најважнија снабдевача дијализним материјалом. То је свакако био скандал, да се у току једне јавне набавке јавно одредите да некога штитите. Како су у Србији скандали сванодневна појава и то је прошло и брзо пало у заборав. Оно што овде упада у очи је да ипак не штитие та два добављача подједнако. Постоје мале симпатије према једном. Зато се овај други као нешто буни у дописима које вам је послао у овом поступку.

Једном понуђачу сте умањили цене за значајне износе, а другом су цене остале на лепом нивоу, а количине су повећане за више од 30%. Све то и не би било тако необично да је „миљеник“ продужио регистрацију апарата у Агенцији за лекове. Ви сте повећали број тетмана на апаратима који се одавно не производе и нису регистровани у Агенције за лекове, а на оним апаратима који су регистровани смањили сте цене и количине. То је занимљива стратегија.

Поновљамо вам захтев за измену конкурсне документације:

– Свака ставка из техничке спецификације треба да буде засебна партија.“

(http://www.javnenabavke.rfzo.rs/download/javne%20nabavke/centralne/404-1-110-15-45%20ODGOVOR%20NA%20DODATNO%20POJASNJENJE-26.06.pdf)

O čemu se radi?

Šta reći na kraju ovakve argumentacije?

Ništa.

Republička Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila je ove argumente i naložila da se predmetna javna nabavka PONIŠTI u celini!

http://www.kjn.gov.rs/sw4i/download/files/article/1800-2015odlukark.pdf?id=14871

Drugi skandal, vezan je za Fresenius, naravno, i taj je skandal mnogo opasniji. Opasniji po neke članove stručnih komisija, ali i sve birokrate iz RFZO-a koje su učestvovale u ranijim komisijama.

O čemu se radi?

Radi se o neodržavanju dijaliznih tendera već treću godinu zaredom.

Poslednji tender za dijalizatore je održan novembra 2013. godine i RFZO je odlučio da po njemu nastavi snabdevanje i narednih godina, jer je, kao, na tom tenderu postigao uštede od 30% u odnosu na cene dijaliznog materijala na prethodnim tenderima.

Na ovo snabdevanje mimo zakona, naravno da su se žalile firme koje očekuju raspisivanje novih tendera, jer u tome vide svoju šansu da i one nešto prodaju. А dа је Zakon kršen, u to nema nikakve sumnje!

Postupak je privukao pažnju, ili je dodeljen, Tužilaštvu za organizovani kriminal!

Ni manje ni više.

Ali, i RFZO je imao svoju (tanušnu) odbranu.

Oni su sve radili u interesu pacijenata! (Pazi sad to, kukala nam majka, ako nas ovi brane …)

Jer, kao, kad se raspiše regularan tender, onda se uvek neko žali, pa se dugo čeka na odluku, pa Republička komisija usvoji (!?!) žalbe, pa traže novi tender … a bolesnici ne mogu da čekaju, pa eto, oni zato nastave po starim kvotama i starim cenama, sami kupuju.

I tako su kažu, na tom tenderu iz 2013. postignute dobre cene, 30% manje.

Ali …

Uvek ima neko ali … što devojci sreću kvari.

U međuvremenu, održani su regularno tenderi za dijalizni materijal u vojnim dijaliznim centrima (VMA, Niš i Novi Sad).

Na tim tenderima u većini partija pobeđuje japanski Nipro, sa cenom još 30% manjom od one kojom su se hvalili predstavnici RFZO!

A što je najinteresantnije, Fresenius je na vojnom tenderu prihvatio tu trku u snižavanju cena i sam je oborio cene svojih materijala na istorijski minimum, pokušavajući da udavi Nipro i da im stavi katanac na sve aktivnosti u Srbiji. Fresenius je tada ponudio „domaće“ dijalizatore za 887 do 1078 dinara. Najveći Freseniusov dijalizator, HdF100S, 2,4m2 površine, tada je (konačno) bio samo 1078 dinara. (FMC cene: 1,3m2LF: 887   1,6m2LF: 897   1,3m2HF: 887   1,6m2HF: 969   1,8m2HF: 1029   2,4m2HF: 1078 RSD) – i opet su poraženi, nižim cenama, Japanaca.

Šta se dalje dešava?

Ove cene, sa vojnog tendera, dospeju, naravno i do Tužilaštva za organizovani kriminal, koje sada dobija i dokaz, crno na belo da RFZO nabavlja bez tendera i skuplje, a Vojska zakonito nabavlja, a mnogo jeftinije.

Cene za stotinjak vojnih pacijenata su očigledno za oko 30% (još) manje od onih koje država plaća za ostalih 4500 dijaliznih bolesnika u Srbiji već treću godinu zaredom.

Država je očigledno i svesno pokradena!

Tužilaštvo ne može ostati nemo.

Ključni dokaz, su cene sa vojnog tendera. Materijalni dokaz!

Zicer.

Dobitna situacija, koju nijedna država, nijedno Tužilaštvo, ne bi propustilo da realizuje.

Ali, nikada ne potcenjujte Freseniusove kapacitete i stepen korumpiranosti domaćih „državnih službenika“.

Fresenius je dakle platio najskuplje pravne mozgove, da mu naprave izlaz iz ovog ćorsokaka, u kojeg su zapali „emotivno reagujući“ na Nipro.

Zainteresovani za izlaznu strategiju, osim FMC menadžera, bili su naravno i domaći saučesnici iz RFZO-a, članovi Komisija, itd. itd.

I šta su smislili?

Pa, kao ne mogu se te cene upoređivati!?!.

Nisu kao, isto vojni pacijenti i civilni pacijenti!?! (I sve takve gluposti).

U pitanju su, kao, „različiti komercijalni uslovi“, jer vojni tender je tražio isporuku materijala u Beogradu, što je mnogo blizu i jednostavno, a ne kao civilni tender isporuke širom Srbije, na 51 adresu, pa kao, vojni fond plaća u roku od 30 dana, a civilni u roku od 90 dana, pa sve tako neke kapitalne razlike, koje se u suštini svode na: transport.

Da li je moguće da cena transporta čini 30% cene dijaliznog materijala?

Nema šanse. Toliko svi znamo.

Ali, ono što ne znamo, a ni iz priloženih papira nismo shvatili (http://www.kjn.gov.rs/sw4i/download/files/article/1800-2015odlukark.pdf?id=14871), zašto je Republička komisija uvažila ovu žalbu Freseniusa.

Pitali smo nekoliko nezavisnih komentatora, da ne kažemo „analitičara“ dijaliznih zbivanja.

Većina misli da je Republička komisija ovim usvajanjem žalbe dala alibi nekima da ne odu u zatvor.

Drugim rečima: onu potpuno dobijenu tužilačku poziciju, je učinila spornom, jer nije uvažila cene koje su postignute na vojnom tenderu. Dozvolila je duple standarde, različite cene, za isti proizvod, pri čemu su cene za stotinjak (vojnih) pacijenata bile značajno manje nego cene za 4500 pacijenata u celoj Srbiji!?! Ispade da se za malu porudžbinu daje popust, a za veliku ne.

Ko u tome nađe logiku treba mu dati Nobelovu nagradu.

Takvom odlukom mnoga dupeta su ostala spašena (verovatno), ali je i država ostala opljačkana (sigurno).

A onda je usledilo i otkriće koje je zapravo pravi i jedini dijalizno-tenderski hit leta 2015. godine.

Nije Fresenius imao pametne pravnike pa je Komisija usvojila njihovu žalbu. Ispostavilo se da supruga od predsednika Komisije radi u jednoj od zaštićenih firmi „po tipu“ aparata.

Otuda odjednom postaje jasnije zašto su neproporcionalno porasle potrošnje (300%) za aparate koji se više ne proizvode.

I postade i jasnije kako su i zašto su, „ljuti protivnici“, dugogodišnji monopolisti ili bipolisti, konačno dospeli pod kontrolu Komisije za zaštitu konkurencije (link).

Jer, javna je tajna da se oni o svemu dogovaraju, da su direktori tih firmi dugogodišnji saradnici i da se međusobno ispomažu, obično u korist Freseniusa, jer koga je moliti nije ga ljutiti…

Dakle, po zakonu, republička Komisija je bila dužna da po službenoj dužnosti pokrene postupak za poništenje protivzakonito sklopljenih ugovora sa tendera 2013. godine, ali ona to nije učinila jer je bila u sukobu interesa. Supruga predsednika Komisije radi kao šef pravne službe u firmi koja učestvuje u svim dijaliznim tenderima i prodaje „po tipu aparata“, tj. bez konkurencije.

Kad se to otkrilo, predsednik te Komisije brže bolje podnosi ostavku, da bi pobegao od odgovornosti, ali …

Ali, na odlukama te Komisije i dalje su njegovi potpisi, tj. i dalje je predsednik.

Nećemo vam ovde ni prepričavati, niti citirati, tekstove iz odluka republičke Komisije, jer je to jedna neubedljiva, terminološki zbrkana, misaono zapetljana, nemušta konstrukcija, u kojoj se ne mogu naći nikakvi argumenti.

Monopolistima i njihovim zaštitnicima bi bilo jednostavnije da su slobodno upotrebili onu čuvenu frazu od Šuntavila:

„Jer, tako smo u mogućnosti.“

(Just because we can)

Suntavilo

Na ove odluke nema žalbe.

.

DiaBloG – 2015

.

.     .     .


Jer, tako smo u mogućnosti

.     .     .

Nabavke-po-tipu-kompanije-01.     .     .

Nabavke-po-tipu-kompanije-02.     .     .

Nabavke-po-tipu-kompanije-03.     .     .

Pravnici RZZO protiv FMCa

https://dijaliza.wordpress.com/2013/10/18/pljacka-drzave-po-tipu-masine/

 .    .    .

Priznanje-citajte kako je napisano.     .     .

jer-tako-smo-u-mogucnosti-02 .     .     .

Branićemo monopoliste, jer tako smo u mogućnosti

.     .     .

Bolesnici brane našu dijalizu, jer tako smo u mogućnosti

.     .     .     .     .