Novogodišnja čestitka, pretprazničko obraćanje i redakcijski rezime 2016/17

Za početak, ovo je naša, tradicionalna čestitka:

.     .     .

A ovo je i naš tradicionalni komentar, praznično obraćanje i sumiranje utisaka iz odlazeće, dvehiljade i šesnaeste:

Nove godine, stalno dolaze  . . .

Ne može se izbeći taj stari refren, jer novog ili boljeg, još uvek nema.

Svi problemi, koje smo taksativno naveli u prednovogodišnjem obraćanju prethodne (2016), ostali su isti – nerešeni, do dana današnjeg.

Sa velikim izgledima da se ništa neće promeniti ni u 2017.

Pesimizam?

Možda. Ali, rezultati i činjenice, ako se do njih uopšte može doći, pokazuju da nema razloga za optimizam.

Jesmo li u našoj državi (ili „Regionu“) dobili više netoksičnih dijalizatora (bez bisfenola, ftalata, etilen oksida)? – nismo.    Jesmo li dobili aparate za dijalizu u nekoj Banji? – nismo.    Jesmo li dobili veći procenat hemodijafiltracija? – nismo.   Jesmo li smanjili broj hemodijaliza preko katetera? – nismo.    Jesmo li dobili veći kvalitet lečenja u dijaliznim centrima? – nismo.    Jesmo li dobili novije vrste lekova vezivača fosfata, vezivača kalijuma, natrijum-tiosulfata, bolje katetere, antikoagulanse i trombolitike? – nismo.

Jesmo li se izborili za ispravnu kontrolu vode za hemodijalizu, onako kako se to radi u evropskim dijaliznim centrima, po evropskim preporukama? – nismo.

Da ne bi bili optuženi za kritizerstvo i pesimizam, reći ćemo sve otvoreno i do kraja …

Jesmo li zadovoljni sopstvenim učinkom, da li je redakcija ovog sajta zadovoljna sopstvenim radom i rezultatima svoga rada?

Da vam pravo kažemo: nije.

Od one akcije kada smo agitovali za kupovinu kuće transplantiranoj devojci iz Svrljiga, ne možemo dokumentovati nijedan uspeh, a da smo i sami tome doprineli.

Analizirali smo i kritikovali, hvalili ili osporavali, edukovali i apelovali, ali dijaliza i kod nas i u svetu, nema značajnijih poboljšanja.

I sami smo smanjili broj objavljenih tekstova, jer smo procenili da već sada imamo i poprilično mnogo dobrih postova, priča, komentara i stručnog materijala, za višemesečno iščitavanje.

Kako reče neko od naših saradnika, polako se pretvaramo u Diapediju ili Wikipediju o dijalizi.

U toj 2016-oj, kako to obično biva, neki čitaoci i saradnici su nas napustili, a došli su neki novi klinci. Veliko osveženje u našim redovima predstavljao je dolazak Rođe (HDF), Ratka, Saše, Ivana i mnogih drugih, manje ili više aktivnih.

Najpotresnije svedočenje o svom dijaliznom postradanju ostavio nam je Aleksandar Davidović, a možda je i još uzbudljivije bilo svedočenje majke dijaliznog bolesnika Miloša Đoševskog, koje smo objavili ovog leta. Ekscentrični i perfekcionistički Ratko (alias Valter) vodio nas je skoro svakodnevno kroz svoje nalaze i detaljno nam opisivao rizik kojem se izlagao odlažući dijalizu, za koju je znao da je ne može izbeći, ako hoće da živi.  Na kraju je ipak, poslušao sve nas i srećom započeo hemodijalizno lečenje, reklo bi se: u poslednji čas. Naši stariji i iskusniji saradnici: Jelena, Partizan, Svetlana, i mnogi drugi, da im sada ne navodimo imena i pseudonime, bili su nam verni i dragoceni saputnici i/ili komentatori, i u odlazećoj 2016-oj godini. Dobro se dobrim vraća, pa želimo da verujemo da smo svi mi, u našim nastojanjima da pomognemo drugima, bili bar onoliko uspešni koliko su se i drugi trudili da pomognu nama.

Hvala i našim doktorima i sestrama, našim malobrojnim stručnim saradnicima, koji su nam krišom pomagali, rizikujući progon i odmazdu okoline, pa čak i njihovih strukovnih udruženja, koja su uglavnom pod direktnom kontrolom farmakomafije, za koju tvrdimo da je osnovni uzrok svih naših nevolja.

Prijatno nas je iznenadilo pismo ili reakcija mlade studentkinje medicine, koju je potresla naša borba, koja nije imala pojma koliko se kriminalizovala ta nekada časna profesija, za koju se i ona sprema. Obećala je da se ona neće pokvariti, pa joj želimo snagu i sreću da ostane verna svojim idealima, onim Hipokratovim idealima, zbog kojih su se nekada isključivo časni ljudi opredeljivali za lekarski poziv.

O predstavnicima, odnosno predsednicima raznoraznih udruženja pacijenata, i dalje nažalost ne možemo reći ni jednu pohvalnu reč. Verovali smo i pisali o jednom od njih (da ne kažemo: agitovali za njega), verujući da će kao doktor i pacijent moći i želeti da učini nešto konkretno za pacijente u državnim dijaliznim centrima, ali nažalost, krajem 2016. i tu nas je sačekalo (definitivno) razočarenje. Umesto da se izbori za 5000 dijaliznih pacijenata, on se izborio za sebe: otišao je na kućnu hemodijalizu, kao i mnogi drugi predsednici i dijalizni „aktivisti“. Tipičan put koji smo već videli kod Grubera, kod Zvonalisa, Snežane, a sada vidimo i kod predsednika Saveznog udruženja pacijenata, doktora Lj.T.

Od ranije smo uočili da većina takvih, „predstavnika“ pacijenata, u početku propagira borbu za prava pacijenata, pa onda ide samopromocija, (samo)edukacija, štampanje sopstvenih „Knjiga o dijalizi“, držanje predavanja i na kraju: saradnja sa Big Farmom i jurenje sopstvenih interesa. Žalosno.

Celu jednu rubriku našeg sajta-bloga bili smo ostavili za krovnu organizaciju Saveza udruženja dijaliznih bolesnika, i za njihove aktivnosti, a sada ćemo naravno, sve to izbrisati i prenameniti za druge svrhe. Jer, ne može biti da će neko ko je na kućnoj hemodijafiltraciji hteti i umeti da razume i zastupa one od kojih je pobegao, ne želeći da deli njihovu sudbinu.  (Još ćemo razmisliti oko buduće namene te rubrike, a molimo i sve čitaoce, ako imaju neki predlog, neka se osećaju slobodnim da nam te ideje što pre proslede).

Neki su nam zamerili što se u postovima sve češće čuju i politički komentari, kritike društvenih zbivanja i stavovi koji su ponekad oštrijih od opozicionih. Tačno je, ne pripadamo nijednoj političkoj partiji, pojedincu ili grupaciji, ali jako nas pogađa sve ovo što se dešava u našim državama i od čega ni mi, kao pacijenti i kao građani, nismo pošteđeni.

Sav taj liberalizam, globalizam, neokonstvo, veberizam, menjanje svesti, promovisanje nastranosti, razbijanje porodice i svih tradicionalnih institucija (škole, vojske, akademije, crkve, ..) mi jednostavno ne možemo i nećemo mirno prihvatiti. Ubija se vrlina, ubijaju se ideali, a veliča se pohlepa, nastranosti, izopačenosti, najcrnje i najluđe amoralnosti. Otuda je na našim stranicama bilo moguće videti slike Kusturice, Putina, a sada i Trampa. Verujemo da ti ljudi žele i mogu učiniti ponešto da pomognu svima nama, kako se to sada ružno kaže: u „Regionu“.

U Srbiji je oduvek bilo bogatih ljudi, dobrih domaćina, da ne kažemo „kapitalista“, ali su ti ljudi ostavljali nešto i svom narodu i svojoj državi (kroz zadužbinarstvo), a nisu samo otimali i zadovoljavali svoje primitivne nagone (u se, na se, i poda se), kao ovi „biznismeni“ danas.  I ranije su neki ljudi išli u bankrot, ali nisu zbog dugovanja terani na ulicu ili u smrt, uvek im se ostavljalo bar za goli život, još od doba Kneza Miloša.

Bilo je i primedbi ili komentara, kako je ovo što mi radimo zaludan posao, jer eto: koliko ima ljudi koji ove naše tekstove mogu da razumeju? Ne znamo. Moguće je da nema mnogo. Moguće je i da nam je stil i pristup temama previše intelektualistički, ali drugoga ili drugačijih, trenutno nemamo. Ko misli da može obraditi neki problem jednostavnije i prijemčivije za sve društvene slojeve, neka nam se javi. Da pomogne. Do tada ćemo, s kim i kako znamo i možemo, da se snalazimo.

Želimo posebno da se zahvalimo i redakciji satiričnog časopisa „Jež“, redakciji koja je u našim postovima prepoznala kvalitet vredan prenošenja u tom uglednom i jedinom časopisu književne satire, na šta smo i mi džentlmenski uzvratili i preneli nekoliko njihovih originalnih tekstova.

Ovaj blog-sajt, kao dijalizna gerila, i dalje beleži zavidan rast popularnosti. Mi ne plaćamo botove, niti angažujemo pratioce i slične lažne dokaze čitanosti ili uticaja. (Videti gore, grafički prikaz godišnjeg broja posetioca našeg sajta, originalni statistički izveštaj koji nam sačinjavaju serveri wordpressa).

Mi smo najuticajniji sajt o dijalizi u celom „Regionu“. Mi pratimo sve i svi prate nas. Hteli to priznati ili ne. Osim u Srbiji, imamo ogroman broj čitalaca u Bosni, u Hrvatskoj, u Makedoniji, u Crnoj Gori, a da i ne govorimo o dijaliznoj populaciji Republike Srpske, gde naš sajt ima kultni status. Upravo je to razlog što je ovde posebno izdvojena samo njihova čestitka:

Za kraj, umesto one uobičajene muzičke numere, ovaj put daćemo vam jedan monolog. To su reči iz jednog malo poznatog filma (jer globalisti naravno onemogućavaju takve autore), njegov junak nije dijalizni, nego srčani bolesnik, ali reči koje izgovara u svom sukobu sa zdravstvenom birokratijom, su reči svih nas.

Te reči su napisane kao tekst pismene žalbe, protesta, kojeg je mislio uložiti (podneti) zdravstvenoj birokratiji, ali nije nesretnik stigao da to učini. Smrt je bila brža.

Još jedan, od miliona, ljudi, koje je država oterala u preranu smrt. Evo tog monologa:

„Gospodo,

ja vam nisam klijent, ja vam nisam mušterija, niti sam vaš ’korisnik usluga’.

Ja sam …. (ime i prezime).

Ja nisam zabušant, vrdalama, prosjak, niti sam lopov.

Ja nisam nikakav broj, nisam ni LBO, ni JMBG, nisam ni oznaka na ekranu.

Ja sam uredno plaćao sve svoje obaveze, nikada ni za dinar nisam zakinuo nikoga, i ponosim se time.

Ne klanjam se nikome, svakoga mogu da pogledam u oči, a pomažem i drugima, onoliko koliko mogu.

Ne prihvatam i ne tražim milostinju.

Moje ime je … (ime i prezime),

ja sam čovek, nisam pas.

Zato zahtevam svoja prava.

Tražim da se prema meni ophodite sa poštovanjem.

Ja sam ravnopravni građanin ove države,

ništa manje i ništa više od toga.

Hvala vam.“

.

.     .

.     .     .     .

________________

__________________________

.

http://www.dijaliza.wordpress.com

Koliko godina može živeti bubrežni bolesnik?

Koliko dugo, u proseku, žive bubrežni i dijalizni bolesnici?

U PROSEKU.

Važno je to naglasiti: u proseku.

Poštovani čitaoci,

Nastavljamo da vam predočavamo odgovore na najčešća pitanja koja interesuju sve nas. Jedno od takvih pitanja jeste i ono iz naslova ovog teksta.

Tema jeste delikatna, pomalo i neprijatna, sa zebnjom ili ne, ali mnogi „anonimni“ pretraživači dijaliznih činjenica, vrlo često ukucavaju baš to pitanje: koliko se može živeti sa dijalizom? Google i ostale mašine ih naravno, usmere na naš sajt, a naši podaci o toj temi su skromni.

Mi smo ranije (24.12.2014) u našem postu (kojeg vam i sada preporučujemo), Šta-je-to-hronična-bubrežna-slabost, pomenuli na kraju prognozu tog stanja, odnosno naveli smo kako se orijentaciono može procenjivati koliko će dugo neko živeti, ako već ima potpunu bubrežnu slabost i leči se dijalizama.

Ipak, i posle toga dobijamo listu pitanja koja ukucavate u vaše pretraživače i vidimo da ova tema i dalje zaokuplja veliki broj dijaliznih i predijaliznih pacijenata, svih onih kod kojih je dijagnostikovan oslabljen rad bubrega.

Zato smo angažovali naše stručne saradnike da nam malo više napišu ili pronađu, malo više podataka, činjenica i detalja, o tome: koliko se može živeti sa dijalizom ili sa nekim oboljenjem koje dovodi do slabljenja funkcije bubrega.

Evo tog teksta, a mi ćemo se posle družiti u komentarima.

.

Očekivani životni vek pacijenata sa hroničnim oboljenjem bubrega

Da li uopšte medicinska nauka može proceniti dužinu nečijeg života?

Možemo li sada reći koliki će biti očekivani životni vek 19-ogodišnjeg pacijenta kome je sada izmeren kreatinin u krvi od 200 μmola/L?

Interesantno, odgovor je: DA.

Može.

Znači, ne samo da se može dati procena dužine života za pacijente na dijalizi, nego i za sve pacijente u predijaliznoj fazi – pacijente koji imaju različiti stepen (I-V stepen) bubrežne slabosti. (O tome kako se određuje stepen hronične bubrežne slabosti možete videti ako kliknete ovde).

Sledeće pitanje, koje se neminovno nameće, je: A koliko je ta procena tačna?

U današnje doba, statistika je moćno sredstvo.

Postoje veliki (ogromni) registri bubrežnih bolesnika u celom svetu: u SAD, u Kanadi, u Velikoj Britaniji i mnogim drugim zemljama, čak i kod nas, u Srbiji. Postoje godišnji izveštaji, pregledi, bilteni, koje prave skoro sva stručna nefrološka udruženja, sekcije i asocijacije. Postoje brojne studije u mnogim bazama medicinskih podataka, u kojima se pratio razvoj i trajanje bubrežne bolesti od njenog početka do kraja života pacijenta.

Kako se može predvideti tok bubrežne bolesti?

Čak i da ništa drugo ne znamo od podataka, nego samo da je u pitanju 19-ogodišnji pacijent muškog pola koji ima kreatinin 200 µmol/L, kompjuterski programi će vam dati pretpostavku da se najverovatnije radi o nekoj vrsti displazije bubrega, nekom urođenom poremećaju bubrega ili mokraćnih puteva (urinarnog trakta), moguće oštećenju bubrežnih tubula.

To je prvo na šta treba pomisliti.

Ako se anamnezom (razgovorom) i pregledom ne potvrdi ta pretpostavka, sledeća kompjuterska preporuka je: proveriti proteinuriju (količinu belančevina u mokraći).

Ako je količina proteina u mokraći manja od 50 mg/mmol kreatinina, tzv. protein-kreatinin odnos), onda to već znači da kreatinin neće brzo rasti – taj pacijent će dugo imati stabilnu bubrežnu funkciju. (Izuzetak od ovog pravila su neke čisto tubularne bolesti ili bolesti gde se proteini stvaraju u suvišku, ali će njih nefrolog isključiti već pri prvom ispitivanju).

Ako se pacijentu proteinurija pogoršava, tj. raste, tako će mu i funkcija bubrega opadati, tj. rasti će mu i kreatinin u krvi.

Sledeći važan podatak je krvni pritisak. Povišen krvni pritisak je lošiji prognostički faktor i nefrolog će takvom pacijentu sa proteinurijom i povišenim krvnim pritiskom odmah uključiti terapiju sa lekovima iz grupe ACEI inhibitora (inhibitori angiotenzin-konvertujućeg enzima, npr. Kaptopril, Monopril, i slični).

Sa uključenjem ovih lekova (ACEI) odmah se usporava dalje pogoršanje proteinurije i bubrežne insuficijencije.

Sa pretpostavkom da 19-ogodišnji pacijent sa kreatininom od 200 µmol/L ima izračunatu Jačinu Glomerulske Filtracije (JGF, videti link) od 35 ml/min/1,73m² površine, onda znamo iz brojnih studija da će njemu JGF opadati za 1,5 ml/min/1,73m² godišnje.

Znajući da indikacije (uslovi) za dijalizu nastupaju tek kad mu JGF padne ispod 10 ml/min/1,73m², onda možemo odmah reći da će taj pacijent dospeti na dijalizu za oko 17 godina!

(Matematički: (35-10)/1,5).

Ako bude loše lečen, pa mu godišnji pad JGF bude duplo veći: 3 ml/min/1,73m², onda će on na dijalizu dospeti za 8,3 godine.

Dalje, mnogo zavisi i od države u kojoj se pacijent nalazi. Nije isti očekivani životni vek pacijenta u Kanadi i pacijenta u Engleskoj (na primer), a da ne govorimo o stanju u zemljama u razvoju.

Evo recimo, kako izgledaju podaci iz kanadskih baza podataka (PubMed), o tome koliki je očekivani životni vek bolesnika sa različitim stepenom bubrežne slabosti, od najmanjeg (I) stepena (JGF veća od 60 ml/min) do poslednjeg predijaliznog (IV) stepena (JGF 15-30), kod muškaraca ili žena, različite životne dobi, od 30 do 85 godina.

Tabela 1:

Stepen bubrežne slabosti i očekivani životni vek:

Pol	Starost (godine) pacijenta	Stepen bubrežne slabosti (JGF u ml/min/1.73 m2)
		I stepen JGF ≥60	II stepen JGF 45–59	III stepen JGF 30–44	IV stepen JGF 15–29
Muški	30	39.1 (38.9–39.2)	28.4 (25.1–31.7)	20.1 (16.5–23.7)	15.3 (11.0–19.5)
	35	34.7 (34.6–34.9)	28.0 (26.3–29.8)	16.3 (13.3–19.2)	13.8 (11.0–16.7)
	40	30.5 (30.3–30.6)	24.5 (23.3–25.8)	14.5 (12.3–16.8)	10.4 (8.1–12.7)
	45	26.2 (26.1–26.4)	21.3 (20.4–22.2)	12.5 (10.9–14.2)	8.8 (7.1–10.5)
	50	22.3 22.2–22.4)	18.3 (17.7–19.0)	10.6 (9.5–11.7)	7.4 (6.1–8.7)
	55	18.6 (18.5–18.7)	16.0 (15.5–16.5)	8.7 (7.9–9.5)	6.6 (5.6–7.6)
	60	15.1 (15.0–15.2)	13.6 (13.2–13.9)	7.8 (7.3–8.4)	5.6 (4.8–6.3)
	65	11.9 (11.8–12.0)	10.9 (10.7–11.2)	6.6 (6.2–7.0)	4.6 (4.2–5.1)
	70	9.0 (9.0–9.1)	8.4 (8.3–8.6)	5.9 (5.7–6.2)	3.9 (3.6–4.2)
	75	6.7 (6.6–6.7)	6.2 (6.0–6.3)	4.7 (4.5–4.9)	3.1 (2.9–3.3)
	80	4.6 (4.6–4.7)	4.3 (4.2–4.4)	3.4 (3.3–3.4)	2.5 (2.5–2.6)
	85	2.7 (2.5–2.8)	2.3 (2.2–2.5)	1.8 (1.6–2.0)	1.4 (1.2–1.7)
Žene	30	43.8 (43.7–44.0)	33.6 (31.0–36.2)	21.4 (17.3–25.5)	12.7 (7.4–18.0)
	35	39.2 (39.0–39.3)	30.8 (28.9–32.8)	17.6 (14.0–21.2)	13.1 (10.1–16.0)
	40	34.6 (34.5–34.7)	28.7 (27.5–29.9)	16.5 (14.0–19.0)	9.1 (6.6–11.6)
	45	30.2 30.1–30.4)	25.4 (24.5–26.3)	14.9 (13.0–16.7)	7.4 (5.6–9.3)
	50	26.0 (25.9–26.2)	22.3 (21.7–22.9)	13.2 (11.8–14.5)	7.4 (5.9–8.8)
	55	22.0 (21.9–22.1)	19.1 (18.6–19.6)	11.3 (10.3–12.3)	6.7 (5.6–7.8)
	60	18.2 (18.1–18.3)	16.5 (16.1–16.8)	10.6 (9.9–11.2)	6.2 (5.4–7.0)
	65	14.6 (14.5–14.7)	13.4 (13.1–13.6)	9.4 (8.9–9.9)	4.7 (4.2–5.2)
	70	11.3 (11.2–11.4)	10.5 (10.4–10.7)	7.9 (7.6–8.2)	4.1 (3.8–4.5)
	75	8.4 (8.3–8.5)	7.9 (7.8–8.0)	6.0 (5.9–6.2)	3.9 (3.6–4.1)
	80	5.6 (5.5–5.7)	5.3 (5.2–5.4)	4.5 (4.4–4.6)	3.1 (3.0–3.2)
	85	3.0 (2.9–3.1)	2.8 (2.7–2.9)	2.2 (2.0–2.3)	1.6 (1.4–1.8)

Kad pogledamo prvi red gornje Tabele, vidimo da pacijent starosti od 30 godina, sa blagim (I) stepenom bubrežne slabosti ima u Kanadi očekivani životni vek 39,1 godinu.

To je značajno manje nego što bi isti taj pacijent imao, npr. u Engleskoj.

U Engleskoj, na primer, statistike kažu da će zdrav muškarac od 30 godina živeti još 50,7 godina, a u SAD će živeti još 45,7 godina.

Iz gornje tabele se takođe može videti da za prve 3 grupe starosnih doba, prelazak iz I u II stepen bubrežne slabosti smanjuje životni vek za oko 20%, iz II u III smanjuje za 50%, a iz III u IV stepen životni vek se smanji za 65% u odnosu na one koji imaju normalnu funkciju bubrega.

Tako da, ako se vratimo na onog našeg pacijenta (od 19 godina), on će u 30.oj godini života imati JGF 19 ml/min (pad od 1,5 ml/min godišnje) i u tom momentu (sa 30 godina) njegov će životni vek biti skraćen za 70%, tj. iznosiće umesto 50,6 godina samo još 15 godina, u proseku (11-20).

A sada da pogledamo kakvi su podaci za pacijente u Petom (V) završnom stadijumu bubrežne slabosti (JGF <15 ml/min) tj. za dijalizne i transplantirane pacijente.

Za tu svrhu imamo na raspolaganju US registar (američki) i statistiku koju nam on može pružiti.

Tabela 2:

	Očekivani preostali životni vek pacijenata				Očekivani preostali životni vek opšte populacije (godine)
	Dijalizni		Transplantirani		Muškarci	Žene
Starost	Muški	Ženski	Muški	Ženski
0–14	24.1	22.4	59.2	61.2	70.7	75.4
15–19	20.9	19.3	46.8	48.6	59.7	64.4
20–24	18.1	16.5	42.5	44.2	55.0	59.5
25–29	15.8	14.3	38.6	40.2	50.3	54.6
30–34	14.1	13.0	34.7	36.4	45.7	49.7
35–39	12.5	11.7	30.8	32.4	41.0	45.0
40–44	10.8	10.3	26.9	28.6	36.4	40.3
45–49	9.1	8.8	23.2	24.8	31.9	35.6
50–54	7.7	7.7	19.8	21.3	27.7	31.1
55–59	6.5	6.6	16.6	18.1	23.7	26.8
60–64	5.5	5.7	13.8	15.2	19.8	22.6
65–69	4.5	4.8	11.4	12.7	16.2	18.5
70–74	3.8	4.0	9.4	10.4	12.8	14.7
75–79	3.2	3.5	7.7	8.6	9.8	11.3
80–84	2.6	2.9			7.1	8.4
85+	2.1	2.4			7.9	5.8

(Expected remaining lifetime (years) by age, sex, and treatment modality of prevalent dialysis patients, prevalent transplant patients, and the general U.S. population (2012) based on USRDS data and the National Vital Statistics Report)

Ako se opet vratimo na pacijenta kojeg smo uzeli za primer, rekli smo da će on od kreatinina 200 do dijalize doći za 17 godina. Obzirom da sada ima 19, to znači da će dijalizu započeti u 36.oj godini života.

Prema Tabeli 2 (naglašavamo da su to američki proseci) njegova životna dob je sada u šestom redu odozgo i njemu se predviđa još 12,5 godina života, umesto još 41 godinu koliko imaju njegovi vršnjaci bez bubrežne bolesti. A ako bude transplantiran živeće još skoro 31 godinu. Naravno, u stvarnosti je moguće da ima i mešavinu ove dve metode lečenja, ali u proseku to bi bio njegov očekivani životni vek. Prosek, zapamtimo da celo vreme govorimo o proseku.

Ovde treba napomenuti i činjenicu (zapravo ponoviti) da SAD nemaju dobru dijalizu (zato što su pacijente uglavnom prepustili privatnim dijaliznim korporacijama (link1, link2) koje interesuje samo profit, a ne pacijenti) i u to se možete još jednom uveriti ako pročitate potresnu ispovest američkog nefrologa Carla Kjellstranda: link).

Zato američku statistiku treba uzeti sa rezervom, tj. velika je verovatnoća da su njihove procene preterano pesimističke za recimo evropske pacijente ili za japanske pacijente.

Na insistiranje čitalaca ovog sajta, uspeli smo pronaći i japanske statističke tabele o očekivanom životnom veku kod njihovih pacijenata. Tabele su malo starijeg datuma, iz 2003. godine, ali svejedno, i tada su prognoze za japanske dijalizne pacijente bile bolje nego za sadašnje američke pacijente, na primer. Pogledajte i te podatke, uz ponovljenu napomenu da su i to samo okvirni, prosečni, podaci, a da će konkretna očekivanja kod svakog pacijenta najviše zavisiti od njegovog kardiovaskularnog stanja, tj. stanja njegovih krvnih sudova i srca, kao i od anemije, načina ishrane, izloženosti toksinima, poput bisfenola, osiromašenog uranijuma i drugih „aditiva“.

Podataka iz naše države, naravno nemamo, jer ih nigde i ne objavljuju, a i pitanje je da li bi im verovali i da ih objave. Zašto? Zato što se svojim očima (svakodnevno) možemo uveriti kako pacijente lažu, zakidaju, varaju, maltretiraju, izmanipulišu i na kraju okrive da su sami krivi za sve što im se dešava.

Pa, zar i nije tako?

.

DiaBloG-2016

.

.

.     .     .     .     .     .

____________________________________

.     .     .     .     .     .

Novogodišnja čestitka, pretprazničko obraćanje i redakcijski rezime – 2015/16

Ovde tako stoje stvari

Poštovani čitaoci,

Uobičajili smo već da vam pred Novu godinu napravimo neki rezime, sažetak, pregled situacija i događanja u godini koju ispraćamo.

Imaćemo, dakle, i ove godine redakcijski rezime (u sred zime), prigodnu karikaturu, pesmu, ilustracije, pa i neku muzičku podlogu. Uz obavezni izveštaj o čitanosti i posećenosti sajta.

Šta reći kao rezime 2015. godine, sa aspekta pacijenata na dijalizi? Hajde da zajedno, proanaliziramo, šta smo od naših ciljeva postigli u 2015.oj godini.

Jesmo li obezbedili hitne intervencije vaskularnih hirurga za naše krvne pristupe? – Nismo!

Jesmo li dobili banju za dijalizne pacijente (o moru da ne govorimo)? – Nismo!

Jesmo li dobili hemodijafiltraciju (HDF) za sve? (Ili bar povećanje procenta HDF na 60% pacijenata, kao u Sloveniji?). – Nismo!

Jesmo li dobili dijalizatore i krvne linije bez štetnih materija u njima (bisfenola, ftalata, etilen-oksida)? – Nismo!

Jesmo li se izborili za dobijanje osnovnih dijaliznih lekova (eritropoetina, gvožđa, vitamina), ili onih kvalitetnijih lekova: vezivača fosfata, vezivača kalijuma, vitamina D, vitamina K, natrijum-tiosulfata, kalcimimetika, boljih antikoagulanasa i trombolitika? – Nismo!

Jesmo li se izborili za bolju kontrolu vode za hemodijalizu, kako bismo izbegli masovne pirogene reakcije, otvorene ili skrivene infekcije, i (ne daj Bože) veće tragedije? – Nismo!

Jesmo li se izborili za čiste čaršafe, čiste sale, kvalifikovano i brižno osoblje, bolju kontrolu virusnih i bakterijskih infekcija, tretman kakav priliči ljudima, teškim bolesnicima? – Nismo!

Jesmo li dobili bolji sistem transplantacije, da li ćemo imati uspešnije, češće i trajnije transplantacije? – Ništa od toga!

Jesmo li se izborili za redovno snabdevanje, redovno sprovođenje osnovnih analiza, kvalitetniji i komforniji prevoz? – Nismo!

Eto, nama, rezimea.

Posle svega navedenog, mislimo da ćete se svi složiti, nemamo nikakvog razloga za zadovoljstvo.

Je li razbijen monopolistički položaj svima poznate „F“-firme na našem tržištu? – Nije!

Ni mi, kao redakcija ovog prvog nezavisnog i neprofitnog dijaliznog sajta, koji je posebno ukazivao na sve štetočinske radnje u našoj dijalizi, nemamo rezultate kojima bi se pohvalili pred vama. Mnogo hteli, mnogo započeli, ali nas je još uvek nedovoljno, da bilo šta važnije promenimo …

Tu nam je situacija kao iz one priče o majmunu u kavezu, kojeg svi ostali počnu da tuku, čim krene ka banani. (Priču smo objavili u jednom ranijem postu, možete je ponovo pogledati ako kliknete ovde). Sad da pitate te majmune zašto nas biju, ili zašto nas ometaju, ni oni sami ne bi znali zašto.

Upravo takva je i naša dijalizna situacija. Sada da pitate nadležne (i odgovorne) iz Fonda zdravstva, iz Ministarstva zdravlja, iz Komisije za dijalizu, iz Udruženja nefrologa, iz Udruženja bolesnika, …

Sve njih da saberete i da im postavite samo jedno pitanje:

Zašto ovde i dalje mora da se čuva monopol samo jedne, i to „F“-firme? – oni bi samo slegnuli ramenima i rekli:

OVDE TAKO STOJE STVARI.

Više niko i ne zna od kada i zašto je tako, ali: Ovde tako stoje stvari.

Što se tiče pesme, ovaj put ćemo posegnuti za našim (a nadamo se i vašim) omiljenim Vladikom. U ova smutna vremena, kad ga se i njegovi zemljaci odriču, mi nećemo. Njegova reč, ta briljantna svevideća misao, ostade nam jedini duševni lek, utočište od raznoraznih protestantskih reformisanja, preumljavanja, kvislinštva pod firmom brige „da sačuvamo supstancu“. A i koji će nam takva, kukavna i avetna, supstanca?

Elem, poslušajte jednu manje poznatu, Njegoševu pesmu:

ОРАО И СВИЊА

Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.

Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.

Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
„Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито.“

Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
„Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.
Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал’ не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.

То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.
Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне.“

То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.

Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.

Na kraju, evo izveštaja i o našem sajtu. Rastemo, kao što već znate, iz godine u godinu, sve nam je veći broj posetilaca sajta, a pregleda, kao i obično, imamo duplo više. Ako izuzmemo očekivano smanjenje tokom godišnjih odmora, svih ostalih meseci smo izuzetno dobro posećeni. Trenutačno smo na oko 20 000 mesečno. Evo statistike sa servera wordpressa:

Ili, ako više volite, godišnji prikaz našeg rasta:

U pogledu čitanosti, zahvaljujemo se najčitanijim autorima, ali i za one koji su trenutno manje čitani napominjemo da je još vremena pred nama i situacija može drastično da se izmeni. Posebno se to odnosi na novije tekstove, koji će tek steći mnogo veću čitanost.

Pregled država u kojima nas čitaju:

Posebno želimo da naglasimo da imamo vrlo veliku čitanost u zemljama regiona: u Bosni i Hercegovini (posebno u Republici Srpskoj!), u Hrvatskoj, u Makedoniji (najveći porast), u Crnoj Gori, Albaniji (čak!), u Nemačkoj (najviše od svih zemalja EU), u Sloveniji, itd. itd.

Posle ovako briljantnih grafikona, šta reći?

Sve vas volimo i pozdravljamo, a posebno one naše stalne posetioce, saradnike i komentatore, kao što su: JJD, Partizan, Jovanča, Ljutica Bogdan, Kiborg, Svetlana Veličković, Ivan Petrović, Đorđe, Milica Gajić, Milan, Smilja Đurić, Mila Nikolić, Vladimir, Dragana, Aleksandar, Aleksandra, Jelena, Anja, Suzana, Angelina, Savo, Bojan, Petar Mirković, Sanja, Loli, Iva, Vlade, Miroslav Jovanović, Dragan Mićić, Petar Pavlović, Sandra, Igor, Ljiljana Gajić, Božidar, Marija, Ružica, Neven, Vesna, Branka, Sanja Jovanović, Matilda, Rozalija, Nenad, Milan Simić, Bojan Šešić, Sanela, Gordana Antonijević, Nataša, Olga, Milanka, Marina, Nada Škegro, David Živković, Zorica Petrović, Živko Filipović, Ratko Cvetković,…

I mnogi anonimni, i mnogi, mnogi, mnogi, drugi…

Nažalost, (takvi smo ljudi), ima i onih koji svraćaju samo da se nečim okoriste, da nešto prepišu, preuzmu, a panično paze da ništa ne ostave, da ne ostave neki svoj trag, kamoli da doprinesu nečemu ili da učestvuju. Tužno je, ali i smešno, gledati te kukavice, kako krišom bazaju po sajtu, skidaju, kopiraju, beleže sve što bi mogli iskoristiti, ali ih mrzi ili se ne usuđuju, da ostave neki svoj komentar, ocenu, savet, nekome (bilo kakvu pomoć) drugome, pacijentu, kolegi, sapatniku. Ne. Ni obični plusić, neku ocenu, neki znak pažnje, jedno obično hvala, pa čak ni jednu zvezdicu, kao ocenu, da pritisnu taster – i to ih mrzi, ili se čak: boje.  Da, da …    Strah životu kalja obraz često …     Jer, sve se to negde evidentira, sve to neko posmatra, neko vrlo moćan i jak, ko sutra može doći kod njih i nešto im učiniti.   Ne znaju tačno šta (a što im se već nije desilo), ali nešto sigurno može…

Takvima spasa nema.

Zato, ne možemo da izbegnemo, našu staru i najpopularniju, muzičku podlogu:

Nije nebo ovo što vam nude.

Nije sunce od zlata i moći.

Kad bi mogli prodali bi Boga.

Njima niko ne može pomoći.

 

Šta to ima u ljudima tužno,

pa ne misle na tuđe živote?

Tko to živi na bolesti mojoj,

a još nije umro od sramote!?!

.

.

(https://www.youtube.com/watch?v=9BGgMlvYtR4)

.

.

http://www.dijaliza.wordpress.com

 .

 .     .     .

 .     .     .     .     .

 .     .     .     .     .     .      .

 .     .     .      .     .     .      .     .     .

 .     .     .      .     .     .      .     .     .     .     .     .

 .     .     .

.

.     .     .

Dr Peter Gøtzsche: Farmakomafija smišljeno truje ljude lekovima!

Profesor Peter C. Goetsche je direktor Nordijskog Cochrane centra. Diplomirao je 1974. godine stekavši titulu magistra biologije i hemije, a lekar je postao 1984. godine. Specijalizirao je internu medicinu, radio je klinička ispitivanja i poslove registracije lekova od 1975 do 1983. godine, a u bolnici u Kopenhagenu od 1984. do 1995. godine. Sa oko 80 drugih saradnika, pomogao je osnivanje Cochrane Collaboration 1993. godine, sa osnivačem ser Ian Chalmers-om, i osnovao je Nordijski Cochrane Centar iste godine. Profesor u Kliničkom dizajnu studijskih ispitivanja i analiza postao je 2010. godine na Univerzitetu u Kopenhagenu. Objavio je preko 70 naučnih članaka u “5 najvećih” stručno-medicinskih časopisa (BMJ, Lancet, JAMA, NEJM i Ann Intern Med), a njegovi naučni radovi su citirani preko 30000 puta od strane drugih naučnih radnika. Autor je sledećih knjiga: Smrtonosna psihijatrija i organizovano negiranje (izlazi iz štampe u septembru 2015), Smrtonosna medicina i organizovani kriminal (2013), Mamografski skrining: istine, laži i kontroverze (2012), Racionalna dijagnostika i lečenje: donošenje odluka zasnovano na dokazima (2007). U originalu: Deadly psychiatry and organised denial (to appear in September 2015), Deadly medicines and organised crime: How big pharma has corrupted health care (2013), Mammography screening: truth, lies and controversy (2012), Rational diagnosis and treatment: evidence-based clinical decision-making (2007). Posebno je posvećen proučavanju statistike i metodologije naučnih istraživanja. Član je nekoliko radnih grupa za izradu vodiča za pravilno saopštavanje istraživanja i koautor je Priručnika za randomizovane studije (CONSORT), za opservacijske studije (STROBE), za sistematske analize i meta-analize (PRIZMA) i za studijske protokole (SPIRIT). Jedan je od urednika u Cochrane Methodology Review Group 1997-2014. U nastavku vam prenosima tekst sa http://www.vaseljenska.com/ i nadamo se da će doprineti Vašem kritičkijem sagledavanju naše domaće farmakomafije.

„Смртоносна медицина и организовани криминал: Како фармакомафија корумпира здравство“

“Пацијенти верују лековима јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.

То су речи које изговара Peter C. Gotzsche, дански професор и специјалиста интерне медицине с дипломом из биологије и хемије, који је 2013. године издао књигу под називом “Смртоносни лекови и организовани криминал фармацеутске индустрије” (Deadly Medicines and Organised Crime: How Big Pharma Has Corrupted Healthcare). Овом књигом је изазвао велике полемике у свету, јер је у тој књизи отворено раскринкао велику заверу против човечанства, рекавши да је управо фармацеутска индустрија односно фармакомафија (која тобоже лечи људе) заправо “потровала и поубијала више људи него сви ратови заједно”.

Како је рекао, “фармацеутска индустрија продаје отрове, а не лекове, и ти отрови су, поткрепљено је доказима, и службено 3. узрок смрти у свету”. Међутим, пуна истина је још много мрачнија и гора.

Његове изјаве прошле би готово неопажено, под “теоријом завере”, да је овај лекар било ко. Али није. Овај лекар има објављених преко 450 радова у Scopusu, највећој светској бази радова и рецензија, преко 70 радова у БМЈ, Ланцет, ЈАМА, Анналс оф Интернал Медицине, Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине и око 200 радова на највећој научној платформи – WОС. Цитиран је више од 30.000 пута и коаутор је бројних научних студија, и у целом свету овај лекар ужива велики углед.

Због тога је изазвао шок и неверицу када је открио велику тајну. У својој књизи је написао како су трећи највећи узрок смртности – лекови, након карцинома и срчаних обољења (који су такође узроковани фармацијом и другим отровима). И то лекови који се свакодневно узимају на рецепт или без њега, свеједно је!
“Пацијенти верују лековима, јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.

“Подаци о клиничким истраживањима које већином финансирају исти људи који стоје иза ове индустрије, недоступни су јавности, а они публиковани у научним часописима пречесто су искривљени или лажни. Тестирање нових лекова не спроводи се како треба, регулацијске агенције не обављају свој посао поштено и саплетене су бројним сукобима интереса. Политичаре је, како каже, тако лако поткупити, а здраве и болесне тако лако обманути, ” пише Gotzsche.

.

https://www.youtube.com/watch?t=461&v=dozpAshvtsA

.

ostala predavanja profesora Goetzschea možete pogledati na sledećim linkovima:

https://www.youtube.com/watch?v=DiJcSoo3C4Q

https://www.youtube.com/watch?v=i1LQiow_ZIQ

https://www.youtube.com/watch?v=VIIQVll7DYY

https://www.youtube.com/watch?v=ZMhsPnoIdy4

.

DiaBloG – 2015

Intervju sa doktorom kurirom

Intervju sa doktorom kurirom

Poštovani čitaoci,

U nedeljnom izdanju dnevnog lista Kurir od 25.01.2015. godine, u njegovom „medicinskom“ dodatku koji se zove Dr Kurir, kao tema broja postavljeni su Problemi bubrežnih bolesnika u Srbiji. Ispod ovog nadnaslova plasiran je bombastičan naslov (u skladu sa imidžom tog lista):

Poražavajuće: godišnje umre 750 pacijenata na dijalizi.

Tekst je potpisala izvesna Ružica Kantar, koja je na jedan tas stavila izlaganje doktorke Snežane Gajić, nefrologa iz KBC „Dr Dragiša Mišović“, a na drugi tas je stavila izlaganje predstavnika pacijenata Dr Ljubinka Todorovića, pacijenta na hemodijalizi u Boru i predsednika udruženja bubrežnih invalida Srbije. Šta je Kantar pokazao, odnosno pokazala, možete videti i direktno, sa fotografije članka, koju prenosimo iz primerka kojeg smo uredno platili.

Ovo o plaćanju smo napomenuli, pošto se ceo tekst može naći i na internetu, ali mi prosto nismo mogli verovati da je to sve, ceo tekst?!

http://www.kurir.rs/zabava/doktor/porazavajuce-godisnje-umre-750-pacijenata-na-dijalizi-clanak-1666971

Ceo tekst, svi Problemi bubrežnih bolesnika u Srbiji svedeni su na 3, slovom i brojem: tri.

To su: fistula, prevoz, banja.

Pogledavši malo bolje taj medicinsko-prosvetiteljski zdravstveni dodatak uvidesmo da se ceo taj kurirski prilog sastoji od niza naplaćenih reklama za kojekakve čudotvorne preparate tipa: Herbamed, Asai Beri, Sibra 1990, Probotanic ulja, Aptamil mleko i ulje Ilang-langa. Toliko o brizi za zdravstveno prosvećivanje naroda ili o načinu da se ćapi još koji dinar hvaljenjem farmakoindustrijskih čudotvornih proizvoda („za 6 meseci 10 godina mlađi“).

Inače listovi tipa Kurformer su omiljena glasila svih naših vlastodržaca, pa su i za većinu naroda svakodnevna literatura. U situaciji kada se država dnevno zadužuje 9,5 miliona evra, kada има историјски буџетски дефицит од 300 милијарди динара; историјски спољни дуг од три хиљаде и 172 милијарде динара, губитак Народне банке Србије од 45 милијарди динара, када народ живи све лошије, сиромаштво све веће, плате смањене, а пензије опљачкане, ситуација у привреди све гора, радних места све мање, а народних кухиња све више, е у таквој ситуацији glavni društveno-politički problem naše države i tema broja dnevnog lista Kurir od 25.01.2015. godine, je: elitna prostitucija, svingeraj i striptiz barovi.

Čak se i ministar kulture oglasio izjavom da će taj list prijaviti kao pornografski.

Eto, poštovani čitaoci u takvom okruženju, nađoše se i naši, problemi na dijalizi.

Šta da se radi. Moramo prihvatiti realnost.

Tu smo – gde smo.

Iz ove kože se ne može.

Ipak, za nauk našim doktorima, našim predstavnicima pacijenata i našim novinarima, osećamo potrebu da im pružimo nekoliko objašnjenja:

Dijalizni kateter, plastična cev koja se hirurškim putem uvodi u stomak, blizu pupka, je kateter za peritoneumsku dijalizu, dijalizu u trbušnoj duplji, a vaskularni kateter, centralni venski dvolumenski kateter se postavlja u velike vratne ili preponske vene i služi za hemodijalizu. (Nauk: ne pristajte na intervju, ako vam novinari ne budu garantovali autorizaciju teksta koji će se pojaviti u javnosti).

Broj od 750 mrtvih godišnje na dijalizi, nije tačan. Nije ni naveden izvor, kako su uopšte došli do tog broja? Ne postoji nezavisna statistika niti izveštaji iz kojih se može saznati tačan broj umrlih na dijalizi, ali verujemo da je mnogo veći od priznatog. Opravdano se sumnja da medicinari u tu cifru ne računaju one koji su na dijalizi bili samo 3-6 meseci, a među tom grupom je najviše umrlih (početnici, sa kateterima). Dalje, ukupan broj pacijenata na dijalizi u Srbiji nije 4,5 hiljada – što svi godinama ponavljaju kao pijani, nego je preko 5,5 hiljada. Ali, kao što rekosmo: ovo je potpuno nesređeno područje srpskog zdravstva, te prave cifre niko živi ne zna.

A što se tiče problema dijaliznih bolesnika u Srbiji, evo napravićemo vam kratak rezime, listu do koje smo došli prelistavajući dosadašnje izjave, dopise, predavanja, tekstove i mišljenja na tu temu:

• u dijaliznim centrima nema osnovnog sanitetskog materijala: nema dovoljno rukavica, gaza, maski, dezinficijenasa, flastera za fistule, itd.itd. Tek kada se reši taj problem može se smanjiti smrtnost od infekcija, bilo preko katetera, bilo preko fistule;
• dijalize se pacijentima masovno skraćuju. Na prste jedne ruke se mogu izbrojati centri koji svim pacijentima mogu obezbediti dijalizu od 4,5 časova. Eto još jednog uzroka velike smrtnosti na dijalizi;
• u centrima za dijalizu je opšta nehigijena: dušeci na kojima pacijenti leže su krvavi, nema jastuka ili su prljavi, podloški nema, čistih čaršafa i posteljine takođe nema, kreveti su neispravni, ne može se pacijentu podesiti uzglavlje, a o televizorima i drugim sadržajima za prekraćivanje vremena, da se i ne govori. U dijaliznim centrima se mogu sresti gušteri i miševi, a bakterije i bube su redovna pojava;
• aparati na kojima se pacijenti dijaliziraju su gotovo svi sa isteklim rokom upotrebe, ne zna se ni njihovo vlasništvo, ni nadležnost održavanja i servisiranja, ništa to nije regulisano. Bilo bi dobro da Predsednik udruženja pacijenata pronađe podatak o zakonski dozvoljenom broju radnih sati aparata za hemodijalizu i da zamoli pacijente da pogledaju otpozadi svog aparata koja cifra stoji na brojčaniku, da sakupi te podatke, pa da izađe u javnost sa njima;
• kvalitet dijalize u Srbiji je očigledno nezadovoljavajući, bez obzira po kojem parametru ga merili: bilo po volumenu izdijalizirane krvi, bilo po procentu hemodijafiltracija, bilo po prosečnom trajanju tretmana, svi su ti parametri daleko ispod preporučenih, pa onda ne treba ni da čudi prevelika smrtnost;
• nedostatak osnovnih lekova za dijalizne bolesnike: u celoj državi koristi se samo jedan vezivač fosfata (kalcijum-karbonat), čak ni onaj najjeftiniji Ca-acetat nije registrovan, a kamoli Fosrenol, na primer. Nema Beviplexa, C-vitamina, Folana, problemi su i sa eritropoetinima, a o ampulama gvožđa da se i ne govori. Cene visoke, farmakomafija caruje, doktori putuju, a pacijenti trpe;
• laboratorijske analize se ne rade po propisima koje su sami nefrolozi doneli, nema reagenasa za PTH, za feritin, za vitamin D, za beta-2-mikroglobulin, za CRP, itd.itd. Pacijenti se šalju kod privatnika koji odvaja procenat i za onog koji ih je poslao, korupcija cveta.
• redovni periodični pregledi neophodni dijaliznim bolesnicima (eho srca, eho abdomena, pregledi kardiologa, kontrola hormona, tumorskih markera, itd) ne sprovode se nigde;
• kontrole ispravnosti vode za hemodijalizu, kontrole koncentrata i dijalizne tečnosti, nigde se ne rade po propisima, a doktore niko i ne tera na to, sve dok se povremeno ne desi – katastrofa;
• nema individualizacije dijalizne terapije, koriste se dijalizni koncentrati neadekvatnog sadržaja, propisuje se napuštena terapija vezivačima kalijuma i vezivačima fosfata (aluminijumskim);
• donešeni su potpuno nestručni Pravilnici o dijalizi, kojima su štićene dijalizne firme, a ne pacijenti;
• vreme koje doktori provedu sa pacijentima na dijalizi je očajno malo, neki ne svrate ni jednom u 2-3 meseca, sestre stalno izlaze na puš-pauzu, a i inače ih nema dovoljno. Svi su malo plaćeni i nemotivisani. Razmišljaju samo o prelasku kod privatnika, koji im uzimajući od istog Fonda, daje duple plate;
• redovni izveštaji lekara iz dijalize se ne rade ni jednom godišnje, a kamoli mesečno; pacijenti se upućuju u druge centre bez preskripcije ili bilo kakvih virusoloških i drugih podataka iz istorije bolesti; O jedinstvenom umreženom dijaliznom sistemu za dijalizne bolesnike, nema ni govora;
• u salama nema elektroničara ili servisera-tehničara za popravku aparata, a i kad ga ima on ili ništa ne zna ili ništa ne sme, jer nema ovlašćenje za pristup softveru aparata;
• ni u jednom dijaliznom centru u Srbiji ne postoji timski rad. Tim za lečenje dijaliznih pacijenata treba da sačinjavaju: glavna sestra centra, nefrolog-načelnik centra, dijetetičar, vaskularni hirurg, socijalni radnik, psiholog, itd.);
• korupcija pri nabavkama dijaliznog materijala traje decenijama. Mora se hitno izvršiti demonopolizacija tržišta, ne mogu samo 2 firme da drže celokupno snabdevanje dijaliznim aparatima, filterima, linijama, koncentratima i ostalim potrošnim materijalom;
• kapaciteti centara za dijalizu se hitno moraju proširiti, ne sme se dozvoliti da „nema mesta“ i da nam se nude privatnici i drugi mešetari, kao „rešenje problema“;
• mora se preseći osovina farmakomafija-nefrologija, kako bi se lekari odvukli od nagrađivanja prema učinku za farmakomafiju. Nagrađivanje im treba organizovati prema učinku na spašavanju života i zdravlja pacijenata;
• operativno formiranje AV fistule mora biti hitan i neodložan hirurški zahvat: unutar 4-6 časova od pregleda bolesnika;
• moraju se otvarati i uposliti predijalizne ambulante, za pregled i kontrolu funkcije bubrega za sva lica preko 50 godina starosti, nefrološki-sistematski, bar jednom godišnje;
• nezavisna kontrola rada svih zaposlenih u nefrološkim i dijaliznim jedinicama u celoj Srbiji. Imenovanje nacionalnog koordinatora i kontrolora za dijalizu;
• o prevozu i nedostatku centara za rehabilitaciju dijaliznih bolesnika je već rečeno, pa da ne ponavljamo;
• humanizacija dijaliznog lečenja: zalaganje za dijalizu sa ljudskim licem, ocenjivanje osoblja od strane korisnika dijaliznih usluga, anonimno i sveobuhvatno;

 

 

Eto, poštovani intervjuisani doktori, pacijenti, kao i novinarko Kantar,

kad drugi put budete pravili tekst o Problemima na dijalizi, izaberite ipak, malo više od tri koje ste pomenuli,

pa ćete možda i moći shvatiti zašto je poražavajuće veeeelika smrtnost pacijenata na dijalizi.

Ništa u životu nije tek tako.

 

Srdačan pozdrav,

 

DiaBloG – 2015

 

 

 

Da li će opet sve ostati Među nama?

Da li će opet sve ostati među nama?

Nastavlja se serija protestnih pisama dijaliznih pacijenata, pisama koje nijedan medij u Srbiji ne sme da objavi, osim dnevnog lista Politika, na čemu im se i ovaj put javno zahvaljujemo.

Politikina rubrika Među nama i nešto malo internet komentara ostaju jedini ventil za ispuštanje ogromnog nezadovoljstva dijaliznih pacijenata u Srbiji, nezadovoljstva organizacijom i sprovođenjem njihovog lečenja.

Čak i kada urednici nateraju pošiljaoce pisama da ublaže svoje izraze, kada im upristoje i umiju tekstove, kada ih očiste od jeda i gorčine kojim odišu, opet iz tih tekstova, između redova, probija tuga, očaj i gorčina, koje nam kriminalci u Zdravstvu Srbije stvaraju.

Dana 20.12.2014. godine u Politici je objavljen tekst „Na operaciju od 45 minuta čekaju mesecima“.

Obzirom da je ovaj tekst prenet i na sajtu Udruženja bubrežnih invalida, nismo se mislili previše na njemu zadržavati. Ali, taj tekst ima nekoliko krupnih nedostataka.

Lažu nas braćo, lažu. I to naveliko.

Uvažena gospođa (tako mlada a već profesorka) kaže: „Problem nije toliko izražen u Beogradu gde su vaskularni hirurzi dežurni 24 časa.“

Ma, hajde. Pa nadjite nam dokaze, statistiku, bilo šta: Kad je nekom dijaliznom nesretniku dežurni vaskularni hirurg učinio u dežurstvu trombektomiju i spasio mu fistulu, ili da mu je operativno formirao novu? Kada, koji? U Beogradu, u dežurstvu, hitno? Nikada, gospođo. Nema više takvih hirurga. Prema tome, nemojte da lažete.

Dalje, gospođa predsednica udruženja građana (a tako je registrovano Udruženje nefrologa, kao udruženje građana) kaže: „Međutim, nijedan pacijent u Srbiji neće ostati bez dijalize jer ima privremeni vaskularni kateter“.

Pazite drskosti. Šta sad, treba da bude zadovoljan što ste mu ubacili plastiku u vrat i 7X mu povećali rizik od smrti? Treba da bude zadovoljan što je uopšte dijaliziran, što je uopšte ostao živ? Pa majku vam vašu, slušate li vi uopšte šta pričate?

Ili računate da će vama, ako vam jednoga dana zatreba AV fistula, vaskularci uraditi brže, zato što ste kolege? Ne bi se trebali puno uzdati u tu pretpostavku, kao ni u očekivanje da vam nikada neće zatrebati. A tek kako taj Davidović laže. „U KCS za ove dijalizne pristupe ne postoji nikakva lista čekanja. Procedure se izvode maltene dan za dan“. Lažeš Lazo, nek te sramota bude časnog imena svetiteljskog koje nosiš.

Ali, tako je to kad očekujete da krivci ispričaju nešto o svojim krivicama. Kao kad bi novinarka došla da pribeleži šta će lopovi reći o krađi. Otprilike tako kod nas izgleda istraživačko novinarstvo. Zabeležila i prenela izjave onih koji su krivi za problem. Nema nikog nadležnijeg za to od njih. Neka se ne vade na ministarstvo, Fond, vladu, itd. – neka kažu šta su tačno oni uradili da se problem reši.

A kako rešiti ovaj problem?

Jednostavno: za svaki vaskularni kateter koji se nekom nesretniku gurne u vrat ili u preponu, gospođa Simić i gospodin Davidović treba da budu inspekcijski saslušani i da napišu izjavu, da li je do potrebe za ugradnjom vaskularnog katetera došlo njihovom krivicom (tj. krivicom njihove službe) ili krivicom pacijenta. Trećeg nema. Pa da vidimo ko je kriv za hiljade i hiljade katetera koje se godišnje ubadaju u tela dijaliznih nesretnika po Srbiji, pored vaskularnih hirurga koji dežuraju 24 časa?

Dalje, pridružio im se (u tekstu) i izvesni Đoka, da i on malo palamudi o tome. Kaže: „да се годишња стопа смртности дијализних пацијената у Србији креће од 14 до 16 одсто, што је једнако као у већини развијених европских земаља, а мање него у САД где достиже 20 одсто.“

A šta dotični Đoka nije rekao, a novinarka niti šta zna o tome, niti ga proverava? Kako su oni došli do tih 14-16%? Kako? Odgovor je: pa to su oni sami prijavili! Ne postoji nezavisna državna kontrola smrtnih ishoda na dijalizama. Veruje se brojkama koje pošalju oni koji su najzainteresovaniji da te brojke budu „kao u većini evropskih zemalja“! Ne postoji nijedna državna institucija, Fond, Ministarstvo, Batut, Statistički zavod, jednostavno niko, ko te podatke ne uzima od onih koji i utiču na te smrti. Tako oni sami sebe ocenjuju. E, zato su „rezultati u Srbiji“ isti „kao u većini evropskih zemalja“. Kao kad bi se studentima dalo da sami sebi upisuju ocene u indekse, bez ikakvog proveravanja njihovog znanja.

A da li je ijedan predstavnik Udruženja pacijenata u nekom dijaliznom centru popisao sve svoje pacijente na dan 01.01.2014., pa tom spisku dodavao i sve novopridošle, pa opet izbrojao sve preživele na dan 01.01.2015. godine? Rezultat: SVUDA, skoro u SVIM dijaliznim centrima je smrtnost pacijenata veća od navedenih 14-16% o kojima priča nečiji Đoka. (Doći ćemo i do toga čiji je to đoka).

A zašto pominju Ameriku i razvijene zapadne zemlje? Ništa nije slučajno, naravno. Hoće da kažu: naša država, naša vlast, naš narod, pa i vi pacijenti kao birači, glasali ste za priključenje zapadnom („razvijenom“) svetu, a tamo je dijaliza baš takva.

Ne kažu da je dijalizna farmakomafija u kapitalizmu pobila milione i milione, a da niko o tome nijednu kritičku reč nije mogao objaviti ili napisati. Ne kažu da u svetskoj dijalizi skoro sve konce vuče Fresenius što evo i kod nas uveliko pokušava. Ne kažu da privatnici u Americi, radi profita, jednim te istim dijalizatorom 12 puta dijaliziraju pacijenta! Pazite, doneli su standarde i propise, da je dovoljan 1 dijalizator mesečno!?! Sve je to OK, potvrdili su i uvaženi nefrolozi, profesori, doktoranti, magistri i slični palamudi. A mala i siromašna socijalistička Republika Srbija se razbacivala trošeći nov dijalizator za svaku proceduru. E, ali sad i mi postajemo deo sveta, sad će i nama rezultati biti „kao u većini zapadnih zemalja“. Frezenijuse, uzmi nas sve i naplati nam koliko ti proceniš da to košta, ionako je i sav materijal tvoj, pa niko drugi i ne može znati koliko ti čistog prihoda ostaje. (Zarade su u zapadnom svetu, najveća tajna, veća od tajne postanja). A politička bagra, će kao i obično da se utrkuje kako da za male pare izda sve: i narod i pacijente. Zna Fresenius kako se to radi. Ima cele „departmente“ koji se samo time bave: kako povećavati profit na postojećim i novim tržištima. Pa ne bi oni slučajno imali preko 3000 dijaliznih centara u svetu i preko 300 000 dijaliznih pacijenata u svojim lancima.

Toliko o uspešnim rezultatima i o negiranju problema da se na operaciju od 45 minuta čeka mesecima.

Vašu pažnju bi sada zadržali na sledećem tekstu, to jest pismu, našeg starog poznanika, dijaliznog pacijenta Slobodana Naumovića. Hvalili smo ga kad je jedini bio Slobodan, da napiše nešto o problemima u dijalizi Srbije (klikni ovde).  Pisao sada Slobodan, ponovo. Dana 09.janura 2015. osvanuo u rubrici Među nama tekst: „Štednja nauštrb zdravlja pacijenata“. Pošto ga na internetu ne možete naći, evo tog teksta u celini i celosti (što bi rekao Žika Obretković):

Šta reći?

Slobodane, sve ste u pravu. I Vi, kao i Kosta, kao i mnogi drugi, koji su se, što usmeno, što pismeno, žalili na probleme u srpskoj dijalizi. Ali, niste shvatili suštinu. Niste sagledali celinu problema. Od drveća ne vidite šumu, ili kako se već kaže.

Iza svega stoji Frezenijus.

Gde god malo dublje začačkate, bilo koji dijalizni problem da preispitate, naići ćete na Frezenijus, koji je arhetipski prauzrok svih dijaliznih jada u zemlji Srbiji, a i šire, što bi rekli politički praznoglavci. Tako je sada, a tako je bilo i ranije, od kako je ova gramziva aždaja ušla u našu državu i proglasila nas „svojim tržištem“.

Pametan ste čovek Slobodane, intelektualac, pa ćete sigurno sve povezati.

Evo Vam Slobodane nekoliko inputa, pročitajte ih naglas pa se zapitajte šta Vi zaista mislite o tome:

Kome jedino odgovara kompletno urušavanje državne dijalize?

Ko je večiti sponzor svih nefroloških skupova u Srbiji? (uključujući i ovaj poslednji skup pod rukovodstvom gospođe pomenute u Vašem članku),

Ko otima pare iz našeg RFZO dijaliznog budžeta prodajući godinama 6X skuplje dijalizni materijal, nego što su im realni troškovi proizvodnje?

Ko je svojim doktorima i mendžerima dao plate od 3000 evra mesečno, ali pod uslovom da prevuku što više pacijenata iz državnih dijaliznih centara i da im ne daju nikakve lekove, nego samo da gledaju da što manje potroše na njih?

Ko je davalac honorara za predavanja, putovanja, studije, itd. svim vodećim nefrolozima u ovoj državi?

Kod koga radi (kao konsultant) dotični drugi doktor, nefrolog, pomenut u Vašem tekstu?

Sad kad znate čiji je to đoka, razmislite da li je on mogao ikada biti nezavistan od gazde Croatčevića?

Znate li Slobodane, ili ste možda već čuli, ko je napisao onaj čuveni Pravilnik o standardima za dijalize 2012. godine, a ko ga je potpisao?

Da li ste prepoznali Slobodane isti stil, isti rukopis, isti jezik, u tom tekstu, kao i u tekstu kojim se RFZO-u nudi 100% HDF za sve pacijente koje im pošalje: „Svi tretmani hemodijalize koji se nude kao usluga u predmetnom postupku javne nabavke, a koji su kao takvi indikaciono mogući, za sve osiguranike RFZO koji se budu dijalizirali u okviru ugovora za predmetnu javnu nabavku, biće u načelu u terapijskoj opciji i kvalitetu ON LINE HDF (on-line hemodijafiltracija)“. – prepoznajete li isti stil kao i u Pravilniku?

Šta mislite Slobodane, ko je naredio opstrukciju postavljanja 350 doniranih dijaliznih aparata, samo zato što su to bili non-FMC aparati?

Da li ste primetili naručene „stručne“ tekstove u novinama kako je jako neophodno pregledavati se ultrazvukom kod jednog privatnika, koji dok je bio u državnoj bolnici nije mario ni za ultrazvuk ni za dijalizu, a sad se odjednom samo time bavi? (kliknite ovde da vidite kako na ultrazvuk ne mora da se čeka). I sve opet ide uz upropaštavanje državnog zdravstva, kao što na dijalizama nema mesta, ovde se dugo čeka na pregled, a ultrazvuk je eto, vrlo bitan, pa su se privatnici sažalili i isti nam obezbedili bez čekanja..

Da li ste primetili Slobodane kako svake godine isti novinari, isti pacijenti i isti mediji apeluju da se poveća broj pacijenata u privatnim Frezenijusovim centrima, e jer su tamo bolji uslovi nego u državnoj dijalizi? (ne kažu doduše, kakva je smrtnost u Americi gde je najveći broj tih FMC dijaliznih centara),

Da li ste pročitali Slobodane koja je firma delila stanove Šunatovcu, a o automobilima tipa Mercedes, Volvo, Honda, Tojota i BMW, da i ne govorimo?

Zar zaista verujete da su pokloni deljeni zato što je neko nekome školski drug?

Znate li Slobodane ko je uplaćivao donacije Renalisu i Nefro-u i šta je tražio zauzvrat?

Pročitaste li Slobodane ko je uskraćivao pacijentima i jednu jedinu tabletu kalcijum-karbonata ili ampulu Bedoksina (o antibioticima i da ne govorimo), samo da bi povećao profit svoje firme?

Znate li Slobodane, ko je kao privatna bolnica jedini u Srbiji vršio (nekažnjeno) ispitivanje lekova na dijaliznim pacijentima koji su mu povereni?

Znate li Slobodane, ko i dalje prodaje tehnološki zastarele vršačke dijalizatore po celoj Srbiji, bez tendera, ali po skupoj ceni?

Pročitaste li Slobodane, šta pravnici iz RFZO napisaše o tome kako su godinama svi štitili monopolističke pozicije jednoj te istoj dijaliznoj firmi, što se i danas od njih traži?

E, pa kad o svemu tome razmislite, Slobodane, recite, da li zaista verujete da je glavni problem u srpskoj dijalizi što je neko nabavio za par stotina dinara jeftinije, a lošije vaskularne katetere, i to što nema ampula Bevipleksa?

Ne kažemo da i to nisu problemi, ali …

Šuma Slobodane, videste li šumu, ili Vas tangira samo to Vaše drvo, zbog kojeg ste 2 i po meseca čekali na fistulu?

Ili ih se možda i Vi bojite, Slobodane?

Ako je tako, onda je to u redu. Opasni jesu. Ne jednom su pokazali da i hoće i znaju, da uguše svaku kritiku na njihov račun.

Ali, tu je DiaBloG.

Ovde nam još uvek, ne mogu ništa.

I ovo je izgleda, sve Među nama.

Nadležni organi, koji bi jedini trebali da srede ove probleme, ili nas ne čitaju, ili ni oni ne smeju da reaguju, jer se farmakomafijaši stalno slikaju sa političarima i vlastodršcima. Donacije su kontinuirane i „anonimne“. Anonimne za javnost i cenzurisane medije.

Sad ćemo opet malo sačekati, da vidimo,

šta će Kosta napisati?

 

DiaBloG – 2015

 

 

 

 

Još ih nešto čini izuzetim, ne samo lepota,

i zato:

ostaće u podrumu za našeg života.

.     .     .     .     .     .

---

 .     .     .

.     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi

 .     .     .     .

.     .     .

Šta je to AKUTNA bubrežna slabost ili akutna bubrežna insuficijencija?

Sve što ste oduvek želeli da znate o akutnoj bubrežnoj insuficijenciji, a niste imali koga da pitate.

Poštovani čitaoci,

već smo nekoliko puta do sada pominjali da osim hronične bubrežne slabosti, postoji i ona druga, ili prva: akutna bubrežna slabost. Ali, pošto je ovo uglavnom sajt za stalne dijalizne bolesnike, nismo se nešto mnogo zadržavali na akutnoj, nego smo prevashodno objašnjavali hroničnu bubrežnu slabost, i to onu koja zahteva stalno dijalizno lečenje.

U medicini se inače pojam akutno upotrebljava za nešto što je naglo nastalo i kratko trajalo, bez obzira da li je lečenje toga bilo uspešno ili ne. Obrnuto, pojam hronično se koristi za bolesti ili stanja koja traju dugo, najčešće trajno, doživotno. HRONIČNA bubrežna slabost ili hronična bubrežna insuficijencija, po udžbeničkim podelama, ima 5 faza, a samo peta, poslednja faza, je terminalna (potpuna) bubrežna slabost koja zahteva lečenje dijalizom ili transplantacijom. Toj terminalnoj slabosti smo evo posvetili skoro sve članke na ovom sajtu, ali sada ćemo detaljno razjašnjavati i akutnu bubrežnu insuficijenciju, jer i za nju može trebati dijalizno lečenje. Šta je to akutna bubrežna slabost ili akutna bubrežna insuficijencija?

DEFINICIJA AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Akutna bubrežna slabost je naglo nastalo slabljenje ili prestanak jedne ili više funkcija bubrega: bubrezi prestaju da izlučuju mokraću, prestaju da uklanjaju štetne materije iz krvi i prestaju da regulišu količinu kiselina i elektrolita u krvi. Posledice su smanjenje ili prestanak mokrenja, porast kreatinina, kalijuma i kiselina u krvi pacijenta.

Akutnoj bubrežnoj slabosti su naročito podložni oboleli od sepse, bolesnici sa teškim povredama, trovanjima, sa opekotinama, bolesnici posle velikih kardiohirurških operacija, bolesnici u kardiocirkulatornom šoku, bolesnici u terminalnoj fazi bolesti, ali i pacijenti sa običnim prolivima, povraćanjima i drugim gubicima tečnosti.

Za one koji više vole brojčane pokazatelje: akutna bubrežna slabost znači porast kreatinina u krvi za više od 26,5 mikromola/L tokom 24h, ili: tokom7 dana porast kreatinina za više od 1,5 puta u odnosu na bazalnu vrednost, ili: smanjenje mokrenja na manje od 0,5 ml/kg/h tokom 6 časova.  Suština je u naglom nastajanju slabljenja ili gubitka bubrežnih funkcija, što se može desiti zbog bilo kog razloga, a takvih razloga može biti jedan ili više.

UZROCI NASTANKA AKUTNE BUBREŽNE INSUFICIJENCIJE (ABI)

Pojednostavljeno govoreći, samo su 3 moguća uzroka nagle bubrežne slabosti: 1. smanjenje cirkulacije kroz bubrege; 2. bolest ili ozleda samih bubrega; i 3. blokada oticanja mokraće.  Dovoljan je samo jedan od navedenih uzroka, ali mogu biti i kombinovani. Ako su razlozi zbog koji dolazi do naglog slabljenja funkcije bubrega izvan samog bubrega, onda se oni nazivaju ekstrarenalni ili prerenalni uzroci, zatim su mogući pravi bubrežni (renalni) poremećaji, i na kraju mogu biti postrenalni (posle bubrežni), a to su, kao što smo rekli, različite prepreke na odvodnim sistemima iz bubrega.

• PRERENALNI (prebubrežni) ili ekstrarenalni (vanbubrežni) uzroci akutne bubrežne insuficijencije su najčešći (55%). Najčešće je to oslabljen dotok krvi u bubrege. Bez obzira da li je to nastalo zbog krvarenja, zbog pada krvnog pritiska, šoka, zbog srčane ili jetrene slabosti, zbog otoka ili zbog opšteg gubitka tečnosti iz organizma, ali svaki pad dotoka i protoka krvi kroz bubrege izaziva zastoj u radu bubrega i pogoršanje bubrežne funkcije. Taj zastoj se onda primeti, jer se smanjuje količina mokraće i počinju da rastu vrednosti kreatinina u krvi. To se često dešava kod pacijenata koji su izgubili mnogo krvi (povrede, operacije, i sl), ili su izgubili mnogo tečnosti (povraćanjem, prolivima, preznojavanjem, diureticima, preko opekotina i sl), kod dugotrajnijeg pada krvnog pritiska (zbog dejstva lekova ili iz drugih uzroka), pri dugotrajnom neunošenju tečnosti i slično. Svaka hipovolemija refleksno (neurogeno i hormonalno) izaziva vazokonstrikciju, sužavanje krvnih sudova, radi očuvanja krvnog pritiska u vitalnim organima: mozgu i srcu. Ironija je da bubreg sam luči supstance koje će njega prvog lišiti cirkulacije, a radi očuvanja funkcije drugih organa. Zato nefrolozi znaju da kažu da je bubreg svesno samožrtvujući organ, jer Bog sveti zna da od svih ljudskih organa samo za bubreg postoji aparat i specijalista koji će znati nadoknaditi taj gubitak. O lekovima koji izazivaju akutna oštećenja bubrega govorićemo u posebnom poglavlju. To su takozvani nefrotoksični lekovi, a njihovo korištenje, iz najbolje namere, izazove često katastrofalne posledice.
• RENALNI uzroci su bolesti bubrega: na primer, upale bubrega (glomerulonefritisi i pijelonefritisi), vaskulitisi (upale krvnih sudova bubrega), oštećenja bubrega izazvana lekovima, hemikalijama, narkoticima, itd. Glomerulonefritisi su upale tkiva bubrega (glomerula i nefrona, gde se inače vrši filtracija, prečišćavanje, krvi), a pijelonefritisi su upale odvodnih kanala bubrega: bubrežnih čašica, bubrežne karlice i okolnih tkiva bubrega. Glomerulonefritisi su uglavnom imunološka zapaljenja, nastaju zbog poremećaja imuniteta, a mogu biti deo sistemskog poremećaja (npr. u Lupusu) ili samostalno oboljenje. Pijelonefritisi su obično infekcije bakterijama. Osim tih nefritisa, mnogo češće akutna bubrežna slabost nastaje usled nekroze (raspadanja) ćelija bubrežnih kanalića. Ta se pojava stručno naziva AKUTNA TUBULSKA NEKROZA (ATN). Ćelije bubrežnih kanalića su vrlo osetljive i mogu stradati zbog različitih uzroka, a onda se ceo kanalić zapuši. Najčešće se to dešava zbog ishemije (nedostatka kiseonika u tkivu bubrega), zbog nekih lekova, ali mogu postati zapušeni i zbog viška neke supstance u krvi: kontrasta, koji se daje pri snimanju skenerom, ili zbog viška nekog pigmenta u krvi, kao što su hemoglobin (kod ujeda zmije, npr) ili mioglobin (kraš sindrom). Akutna tubulska nekroza (zapušavanje kanalića) može biti izazvana i sepsom i nekim trovanjima, raspadanjem ćelija tumora, paraproteinima, kalcijumom ili kristalima mokraćne kiseline, oksalatima, a od lekova tubulsku nekrozu mogu napraviti aminoglikozidni antibiotici, ciklosporin, takrolimus, neki antivirusni lekovi, itd. itd.
• POSTRENALNI uzroci akutne bubrežne slabosti su oni koji prave zastoj u oticanju mokraće) oni su najređi: 5% svih ABI). Razlog blokade može biti kamenac, krvni ugrušak, tumor, gnoj, otok, priraslica ili hirurško podvezivanje mokraćnog kanala (greškom, pri odstranjivanju jajnika ili materice). Ako je prepreka na primer, uvećanje prostate onda su oba bubrega blokirana, ako je to tumor mokraćne bešike koji je zahvatio jedno ušće mokraćnog kanala onda je blokiran 1 bubreg, ako je tumor zahvatio oba ušća blokirana su oba bubrega, ako je prepreka više postavljena: na početku ili na sredini mokraćovoda (uretera), kao što se to desi zaglavljivanjem bubrežnog kamenca, onda je blokiran istostrani bubreg. Ako je prepreka samo sa jedne strane, a drugi bubreg ima nesmetano odvođenje mokraće, onda pacijent ne mora imati nikakve simptome, mokrenje i svi nalazi mu mogu biti normalni. Ali, dešava se i da prepreka sa jedne strane refleksnim i hormonskim putem izazove prestanak rada i zdravog bubrega. Nefunkcionisanje nerava koji regulišu pražnjenje bešike, takođe može izazvati zastoj u radu bubrega. Bez obzira zbog koje vrste prepreke je nastao zastoj u odvođenju mokraće, kada se to desi, bubreg i bubrežni kanali iznad prepreke se prvo maksimalno prošire (ureterohidronefroza), a posle toga dolazi i do prskanja tkiva bubrega, prodora mokraće ka kori bubrega, bubreg prestaje sa radom, nastaje infekcija.

Renalni uzroci akutne bubrežne slabosti leče se uglavnom na klinikama i odeljenjima nefrologije, a postrenalna bubrežna slabost se rešava od strane urologa. Najčešći uzroci akutne bubrežne slabosti (u 70% slučajeva) su prerenalni uzroci i akutna nekroza tubula (oštećenje kanalića bubrega) usled taloženja mioglobina ili hemoglobina.

PATOFIZIOLOGIJA AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Nije dovoljno razjašnjena. Osim promena u protoku krvi kroz bubrege, navode se još i nedostatak kiseonika (ishemija) u srži bubrega (meduli), ishemijsko-reperfuzione lezije, oksidativna tkivna oštećenja, pojačana aktivnost azot-oksid sintetaze, poremćena tubuloglomerulska povratna sprega, uticaj posrednika zapaljenjskih reakcija, poremećaja koagulacije, disfunkcija endotela, apoptoza/nekroza, te oštećenje tubulsko-endotelskih ćelija i opstrukcija bubrežnih kanalića.

LEKOVI KOJI IZAZIVAJU AKUTNU BUBREŽNU SLABOST

Čak 10% svih ABI je izazvano lekovima. Od lekova najopasniji su ACEI (angiotenzin-konvertujućeg-enzima-inhibitori) i ARB (angiotenzinskih receptora blokatori), jer oni najviše smanjuju protoke krvi kroz bubreg. ACEI su lekovi tipa: Kaptopril, Zorkaptil, Prilazid, Tritace, Enalapril, Monopril, i slični. A u grupu ARB spadaju: Losartan, Cozaar, Erynorm, Diovan, Lorista i dr. Cirkulaciju bubrega oštećuju i lekovi protiv upale i bolova (aspirin, brufen i slični), imunosupresivi: Ciklosporin, Takrolimus, itd. Od antibiotika i antimikrobnih lekova, najopasniji su aminoglikozidi, neki cefalosporini, hinoloni, tetraciklini, amfotericin B i aciklovir. Anestetici, kontrastna sredstva, antiulkusna sredstva, citostatici, organski rastvarači, mnogi otrovi, razne hemikalije, narkotici – sve je to toksično za bubrege.

SIMPTOMI I ZNACI AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI:

Neki pacijenti razviju akutnu bubrežnu slabost, a nemaju nikakve tegobe, simptome niti znake bubrežne bolesti, ozlede ili bubrežnog poremećaja. Njima se obično u rutinski laboratorijskim analizama pronađu znaci bubrežne slabosti: porast kreatinina, ureje i/ili mokraćne kiseline. Oko 20% bolesnika sa ABI ima očuvano mokrenje, barem preko pola litra na 24h, pa se tada govori o neoligurijskoj ABI i ona ima bolju prognozu.

Oni koji imaju simptome i tegobe, najčešće imaju sledeće:

• smanjenje mokrenja ili potpuni prestanak mokrenja tokom 24h,
• pojava krvi u mokraći, crvena, braon ili mokraća boje Koka-kole,
• otoci, posebno oko članaka, na nogama ili na stopalima, ili
• znaci isušenosti (dehidracije) organizma: suva koža i sluznice, meke očne jabučice, prazne vratne vene, nizak krvni pritisak, nizak venski pritisak, suv i obložen jezik, ubrzan puls,
• pospanost, umor,
  
• povraćanje ili gubitak apetita,
  
• hipertenzija ili hipotenzija,
  
• konfuzno ponašanje, dezorijentisanost,
• grčenje mišića, epi-napadi.
• simptomi osnovne bolesti, povrede ili komplikacija.

DIJAGNOSTIKOVANJE I KLASIFIKACIJA AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Već smo rekli da je dijagnostika posredna. Uočavamo da se smanjuje količina mokraće, a počinje rast vrednosti kreatinina u krvi. Iako nisu idealni, ta dva parametra su uzeta kao pouzdani pokazatelji slabljenja rada bubrega. A stepen bubrežne slabosti se onda određuje prema veličini tih parametara:

I stepen akutne bubrežne insuficijencije: porast kreatinina u krvi za 1,5 do 2 puta tokom nedelju dana, ili porast kreatina u krvi za 26,5 mikromola/L tokom 48h, ili količina mokraće manja od 0,5 ml/kg/h tokom 6-12 sati (za pacijenta od 70 kg, to je 210 ml urina za 6h, što i nije baš pouzdan kriterijum)

II stepen akutne bubrežne insuficijencije: porast kreatinina u krvi za 2 do 3 puta u odnosu na početnu vrednost, ili količina mokraće manja od 0,5 ml/kg/h tokom ≥12 sati (za pacijenta od 70 kg, to je manje od 210 ml urina za 12h)

III stepen akutne bubrežne insuficijencije: porast kreatinina u krvi za 3 puta u odnosu na početnu vrednost, ili porast kreatina u krvi na ili preko 354 mikromola/L, ili količina mokraće manja od 0,3 ml/kg/h tokom ≥24 sata (za pacijenta od 70 kg, to je manje od 500 ml urina za 24h) ili anurija (potpuni prestanak mokrenja) 12 ili više časova.

Osnovna dijagnostika je dakle, praćenje diureze (količine izlučene mokraće). Da bi se to objektivno procenilo, bolesnicima se odmah po prijemu plasira urinarni kateter i postavi kesa za sakupljanje urina. Laboratorijska kontrola azotnih materija, albumina, enzima i krvne slike, se podrazumeva. Kreatinin, kalijum, pH, saturacija kiseonikom i elektroliti krvi se određuju najmanje 1x dnevno, a centralni venski pritisak (CVP) se meri 2 puta dnevno.  Kontrastna snimanja (skenere, MSCT ili intravensku urografiju) treba maksimalno izbegavati ili prethodno dobro hidrirati pacijenta. Ultrazvuk je koristan uglavnom za utvrđivanje blokade bubrega (hidronefroze) ili blokade mokraćovoda, uretera (ureterohidronefroze), ili blokade u predelu bešike, odnosno prostate. Za razliku od bubrega u hroničnoj, pri akutnoj bubrežnoj slabosti bubrezi nisu smanjeni, naprotiv, često su i uvećani, otečeni, sa merljivim poremećajima cirkulacije u bubrezima. Biopsija bubrega je retko potrebna, radi utvrđivanja uzroka bolesti bubrega koja je izazvala bubrežnu slabost (ako se sumnja na akutni glomerulonefritis, vaskulitis, HUS-TTP ili TIN).

Kako razlikovati prerenalnu (cirkulatornu, hipovolemijsku) ABI od akutne tubulske nekroze (ATN) i njom izazvane ABI? Ovo je samo za doktore koji prate naš sajt.

Prerenalna ABI ima sledeće karakteristike:

• FENa(%) < 1
• Na u urinu < 10 mmol/L
• Kreatinini U/P > 40
• Urea/Kreatinin odnos > 20
• Spec.tež. urina > 1018
• Osmolalnost urina > 500
• Index RI < 1
• Sediment urina: hijalini cilindri

Renalna ABI ima sledeće karakteristike:

• FENa(%) > 1
• Na u urinu > 20 mmol/L
• Kreatinini U/P > 20
• Urea/Kreatinin odnos < 15
• Spec.tež. urina < 1015
• Osmolalnost urina < 300
• Index RI > 1
• Sediment: granulirani cilindri

Frakcija ekskrecije Natrijuma (FENa) je pokazatelj odnosa količine Na u urinu (U) i u plazmi (P):

FENa = (U/P Natrijuma : U/P Kreatinina) x 100.    Treba naglasiti da ta merenja i procene ne važe ako je pacijent na terapiji diureticima.

ŠTA JE TO RABDOMIOLIZA?

Naglim raspadanjem mišića iz njih izlaze supstance (mioglobin)  koje zapušavaju kanaliće bubrega.  Naglo raspadanje mišića (rabdomioliza) može nastati usled povreda mišića, posle intenzivnog vežbanja, treninga, kod bolesnika koji dugo leže u nepomičnom položaju (komatozni), kod nekih infekcija, zbog nekih lekova ili trovanja, zbog nekih genetski nasleđenih bolesti. Lečenje je isto kao i lečenje akutne bubrežne slabosti izazvane drugim uzrocima.

KOMPLIKACIJE AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI:

Kardiovaskularne komplikacije (srčana slabost, hipertenzija, hipotenzija, aritmije, perikarditis, i sl) su najčešće komplikacije u ABI. Plućne komplikacije (izlivi i upale plućnih maramica, edem pluća, pneumonitisi) su vrlo česta pojava u ABI. Neurološke komplikacije (promena stanja svesti, do kome, grčevi do epi-napada, edem mozga). Gastrointestinalne komplikacije (povraćanje, prolivi, gastritisi, ulkusi želuca i dvanaesterca, krvarenja, pankreatitis) su takođe vrlo česte. Hematološke komplikacije (česta je anemija, trombocitopenija, hemoliza, diseminovana intravaskularna koagulacija). Infekcije su praktično najčešća komplikacija ABI (zbog poremećaja svesti, hipoventilacije, aspiracije, urinarnih i vaskularnih katetera)i vodeće su kao uzrok smrtnosti u ABI, jer su skoro uvek u pitanju najgore (bolničke) vrste bakterija.

LEČENJE AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Ako je akutna bubrežna slabost nastala usled prevashodno opštih i vanbubrežnih uzroka, onda su mere lečenja sledeće:

– nadoknada tečnosti (infuzijama i pojenjem, nadoknaditi tečnost sve dok krvni pritisak, krvni volumen i venski pritisak, ne budu normalni). Zavisno od težine stanja, obično se daje 1-3 litra infuzija fiziološkog ili drugih rastvora. Takođe, treba rešavati uzroke i/ili lečiti osnovnu bolest, povredu, i slično: npr. zaustaviti krvarenje, lečiti opekotine, lečiti srčanu ili jetrenu slabost, lečiti nefritise, lečiti sepsu, ukinuti lekove koji oštećuju bubrege;

– diuretici, lekovi za podsticanje mokrenja (npr. Furosemid ili Lasix), daju se tek posle nadoknade tečnosti do normalnog ili umereno povišenog nivoa (CVP≥12 mmH2O). Diuretici se daju intravenski (Furosemid, Lasix), u dozi od 40 do 500 mg, ponekad i više, posebno ako pacijent ulazi u stanje viška tečnosti ili ima otoke. Diuretici, a posebno manitol, se ne smeju davati ako pacijent slabo ili nimalo ne mokri, a nema znakova viška tečnosti, jer je dehidriran, isušen! Manitol pobvlači vodu u krvne sudove i to može opteretiti srce, zato se pokušava samo jednom: 200 ml 20% rastvora, pa ako uspe, uspe.

– nadoknada bikarbonata, minerala i elektrolita, vrši se prema potrebi. Za svako 0,1 smanjenje pH krvi daje se 125 ml bikarbonata ili po formuli: 6 x 0,3 x kgTT. Najopasniji su, kao i obično: poremećaji kalijuma. Ako je povišen ili snižen kalijum, sprovode se isti postupci kao i za normalizaciju kalijuma u hroničnoj bubrežnoj insuficijenciji (vidi tekst o kalijumu).

– Posebne (nenefrološke) mere se preduzimaju za podršku funkcije pluća (kiseonik, respiratori), za podršku funkcije srca (kardiotonici, kardiocirkulatorni lekovi), za podršku funkcije jetre (albumini, izmene plazme) i protiv edema mozga (manitol) ili psihomotornog nemira (sedativi, hipnotici).

Specifičnih lekova koji leče ABI, nema. Mnogo je tekstova napisano o primeni protektivnih doza dopamina, aminofilina, vitamina E i alopurinola, o antagonistima receptora endotelina, terapiji ANP-om, ATPMgCl, ICAM1 antitelima, epidermalnim faktorima rasta, prostaglandinima, fenoldopamom – ali ništa od toga ne funkcioniše u praksi.

Prerenalna akutna bubrežna insuficijencija je vrlo česta u jedinicama intenzivne nege, u urgentnim, koronarnim i anesteziološkim odeljenjima. Tamo se dijagnostikuje, tamo se upućuje, pa se tamo i leči.

Renalni uzroci akutne bubrežne slabosti leče se uglavnom na klinikama i odeljenjima nefrologije, a postrenalna bubrežna slabost se rešava od strane urologa.

LEČENJE HEMODIJALIZAMA AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Ako klasična terapija akutne bubrežne slabosti (infuzije, diuretici, korekcija acidoze i elektrolita) ne pomogne, onda je tu hemodijaliza, odnosno aparat koji funkcioniše kao veštački bubreg (dijalizator). Koje su indikacije za započinjanje HD lečenja u ABI? U stručnim nefrološkim knjigama se kaže da se hemodijaliza u akutnoj bubrežnoj slabosti primenjuje iz najmanje jednog, od 4 moguća razloga: hiperVOLEMIJA, hiperKALIJEMIJA, hiperACIDOZA i hiperAZOTEMIJA. Objasnićemo svaku od tih indikacija:

hiperVOLEMIJA: znači da pacijent ne mokri dovoljno (manje od 500 ml/24h ili manje od 200 ml/12h, oligurija znači smanjeno mokrenje, a anurija potpuni nedostatak mokrenja) i ima višak tečnosti koji se ne može izbaciti davanjem velikih doza diuretika, lekova za podsticanje mokrenja;

hiperKALIJEMIJA: znači povišenje kalijuma u krvi bolesnika, na više od 6,5 mmol/L, a koji se ne može na drugi način smanjiti nego samo dijalizom;

hiperACIDOZA: znači preteranu kiselost krvi (metabolička acidoza), kada je kiselost krvi, to jest pH manji od 7,1 a ne može se rešiti infuzijama bikarbonatnih (alkalnih) rastvora;

hiperAZOTEMIJA: znači da pacijent ima visoko povišene vrednosti azotnih materija u krvi i da te materije izazivaju vidljive poremećaje u organizmu. Azotne materije su: urea, kreatinin, mokraćna kiselina i mnogi drugi otrovi, koji se obično svi grupno nazivaju uremijski otrovi (toksini). Uremija je stanje pacijenta kada su visoke vrednosti uremijskih otrova dovele do poremećaja na svim organima: pa se kaže da postoji uremijski miokarditis i perikarditis, uremijsko pluće, na koži se vidi uremijsko inje, na nervima uremijski polineuritis, a poremećaji stanja svesti su različiti, sve do uremijske kome.

To bi bio nefrološki aspekt započinjanja dijalize. Lekari u jedinicama intenzivne nege, takozvani intenzivisti, imaju malo širi, svoj spektar indikacija i znaju da traže hemodijalizu pri postojanju sledećih stanja: sepsa, SIRS (sistemski inflamatorno reaktivni sindrom), ARDS (akutni respiratorni distres), srčana dekompenzacija (slabost), akutni pankreatitis, razna trovanja, rabdomiolize (raspadanja mišića), opekotine, politraume, itd, itd.

Ako su indikacije za dijalizu u ABI praktično iste kao i za hroničnu terminalnu BI, same hemodijalize u lečenju akutnih bubrežnih slabosti se prilično razlikuju od hroničnog programa hemodijaliznog lečenja. Pre svega: nema stalnog rasporeda, naprotiv: HD su mnogo češće, ponekad i svakodnevne, a o tome se odlučuje „dan za dan“, na osnovu pomenutih parametara (CVP, diureza, kalijum, kreatinin, krvni pritisak, puls, saturacija kiseonikom). Pacijenti, ako su stabilni, mogu da se transportuju u Centar za dijalizu i tamo im se vrši hemodijaliza. Međutim, ako je pacijent u teškom stanju, na aparatima za veštačko održavanje funkcije srca i pluća (na respiratoru), onda se hemodijaliza vrši na licu mesta, specijalnim, pokretnim aparatima, koji koriste dijaliznu tečnost fabrički upakovanu u kese od 5 litara. Dnevno se potroši 10-18 kesa, a jedan filter-dijalizator je predviđen da traje 48 sati. Zbog niskog krvnog pritiska, a velike količine infuzija, koje se daju pacijentima sa ABI, njima je ponekad potrebna stalna ili dugotrajna ultrafiltracija i hemodijaliza, pa se metode kojima se to postiže nazivaju: kontinuirane ili svakodnevne dijalize. One su mnogo blaže, sporije, umerenije i pacijenti ih bolje podnose, nego klasične intermitentne HD ili HDF od po 4 ili 5 časova. Bolje podnošenje znači da im manje pada krvni pritisak, ili imaju manje grčeva, glavobolje, aritmija, itd, itd.    Zbog sklonosti krvarenju tim pacijentima se često rade bezheparinske dijalize ili dijalize sa citratnim antikoagulansima, hirudinom, prostaciklinima, niskomolekularnim heparinima, direktnim inhibitorima trombina (argatroban), inhibitorima Xa faktora (danaparoidom ili fondaparinuxom), itd.. Najčešće se kaže da je problem standardnih (intermitentnih, povremenih) HD u dijaliznom centru njihova drastičnost, naglost, a kontinuirane, spore dijalize, omogućavaju postepenost i suptilnost, osim što su moguće na licu mesta, pored pacijenta. Standardni podaci ili parametri za spore ili kontinuirane dijalize su: protok krvi oko 150 ml/min, protok dijalizne tečnosti oko 2 litra/sat (33 ml/min), protok infuzata (pri HF i HDF) je takođe oko 2 litra/sat, maksimalno uklanjanje tečnosti je oko 1 litar/sat, a obično je duplo manje, a doza heparina se podešava da trombinsko vreme bude dvostruko. Cilj ovih dijaliza je ostvariti promet tečnosti (dijalizat + ultrafiltrat) od oko 40 ml/kg/h, što za 70 kg teškog pacijenta znači 2,8 Litara/sat ili 46,6 ml/min. Kao krvni pristup koristi se dvolumenski dijalizni centralni venski kateter, postavljen najčešće u jugularnu ili femoralnu venu, dok se potključna vena (subklavija) nikako ne preporučuje.

Prednosti dugotrajnijih dijaliza na licu mesta: bolja kardiocirkulatorna stabilnost pacijenta, lakše uklanjanje viška tečnosti, izbegavanje većih metaboličkih fluktuacija, bolja korekcija acidoze, lakša primena TPN (totalne parenteralne prehrane), izbegavanje DDS (dijaliznog dizekvilibrijum sindroma), tj. edema mozga i bolje uklanjanje upalnih faktora.

Nedostaci dugotrajnijih dijaliza sa tečnošću iz kesa: visoka cena koštanja (250-1000 evra dnevno), tromboze i krvarenja, pothlađivanje pacijenta (gubitak 1500 Kcal/dan), preterano uklanjanje i korisnih materija (fosfata i aminokiselina), alkaloza, stalno opterećenje srca ekstrakorporalnom cirkulacijom, teže doziranje lekova, plus redovne tehničke i kliničke komplikacije tretmana. Nekim aparatima su od skoro pridodali i grejače kesa ili linija.

PROGNOZA AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Bubreg je inače, poznat kao vrlo trpeljiv organ. U stanju je da dugo trpi kojekakve probleme i oštećenja, bez ikakvih spoljnih ili čak i laboratorijskih znakova. Pri normalnim uslovima, samo 1/3 bubrežnog tkiva (nefrona) je aktivna. Kako počinju problemi ili opterećenje, tako se uključuje i ostatak tkiva, koji je do tada bio u pasivnoj rezervi. Tek kada propadne više od 50% funkcionalnog tkiva bubrega, vrednost kreatinina dolazi na gornju granicu normale, a kada je kreatinin 150 mikromola/L, onda je 80% tkiva bubrega van funkcije.

U 15% slučajeva akutna bubrežna slabost je privremena, u 60% slučajeva pacijent umre zbog neke druge bolesti ili komplikacije, a u 15% slučajeva akutna se nastavi kao hronična bubrežna slabost.

Prvi znak da se pacijent oporavlja, odnosno da mu se funkcija bubrega oporavlja, jeste pojava mokrenja, u početku čestog i obilnog, a onda se postepeno smanjuju i normalizuju vrednosti kreatinina, kao i kalijuma i drugih minerala. Ukoliko se i posle 3 meseca od početka akutne bubrežne insuficijencije ne dogodi otklanjanje uzroka ili izlečenje iste, obično se tada u pacijenta pojavljuju i znaci hronične bubrežne slabosti (anemija, polineuropatija, osteodistrofija) i onda se kaže da će pacijent trajno ostati hronični bubrežni bolesnik. Da li će i koliko često imati dijalizu, da li će to biti hemo ili perito dijaliza, ne menja stanje stvari u pogledu klasifikacije: hronična bubrežna insuficijencija ostaje trajno, doživotno, sa ili bez dijalize, i više nikada neće biti akutna, koja se još i može izlečiti. Procenjeno je da na milion stanovnika neke države, oko 200 njih će godišnje trebati dijalizno lečenje, zbog akutne bubrežne slabosti, a 10 puta ih više ima nedijaliznu ABI. Sa starenjem populacije i izloženošću nefrotoksičnim agensima, taj broj će i dalje rasti.

KAKO SPREČITI NASTANAK AKUTNE BUBREŽNE SLABOSTI

Pre svega treba izbegavati ili sprečiti nedostatak tečnosti u organizmu. Zato svako obilnije znojenje, povraćanje ili prolive, treba shvatiti ozbiljno i na vreme nadoknaditi tečnost: pijenjem ili infuzijama. Tečnost se mnogo gubi pri radu na povišenim temperaturama, pri groznicama, pri predoziranju diuretika, pri opekotinama, dekubitusima, nagnječenjima i drugim većim spoljnim ili unutrašnjim povredama. Treba maksimalno izbegavati nefrotoksične lekove, održavati krvni pritisak, masnoće i šećer u krvi u normalnim granicama. Treba na vreme identifikovati pacijente rizične za razvoj ABI, sprečiti infekcije, obezbediti podršku bubrežnim funkcijama, farmakološkim i dijaliznim procedurama.

KAKO SPREČITI NASTANAK KONTRASTNE NEFROPATIJE?

Rentgenska snimanja u bolesnika sa oštećenom funkcijom bubrega treba vršiti bez davanja kontrasta u krvne sudove, jer su skoro sva kontrastna sredstva vrlo toksična za bubrege i mogu da izazovu ili pogoršaju bubrežnu insuficijenciju. Ako se baš mora učiniti snimak sa kontrastom, onda treba primeniti minimalne doze izo-osmolarnog kontrasta, uz davanje sledećih infuzija i lekova:

1. 0,9% rastvor NaCl 500 ml infuzija tokom 3 sata, ujutro pre snimanja;

2. 4,2% rastvor NaHCO3 250 ml infuzija tokom 2 sata, neposredno pre snimanja;

3. Acetylcistein, šumeće tablete: 600 mg piti 2 puta dnevno, dan pre i na dan snimanja;

4. posle snimanja, infuzije 1. i 2. se mogu nastaviti, u duplo sporijem režimu.

STATISTIČKI PODACI O AKUTNOJ BUBREŽNOJ SLABOSTI (ABI):

ABI nastaje:

u   5 % svih bolnički lečenih pacijenata;

u 10 % svih bolesnika u jedinicama intenzivne nege;

u 15 % svih hirurški operisanih bolesnika;

u 30 % svih traumatizovanih bolesnika;

Osim bubrežne slabosti, bolesnici u intenzivnoj nezi često imaju i slabost drugih organa:

u 38 % slučajeva su to 3 organa;

u 20 % slučajeva su to 2 ili 4 organa:

u 5 % slučajeva je to 5 organa;

u 15 % slučajeva je to još jedan organ;

u 82 % slučajeva su to pluća;

u 60 % slučajeva je to srce (kardio-cirkulatorni šok)

u 28 % slučajeva je to jetra;

u 11 % slučajeva postoji i neurološki poremećaj.

Lečenje hemodijalizama je potrebno

u 71 % slučajeva ABI u jedinicama intenzivne nege, a samo

u 18 % slučajeva van jedinica intenzivne nege.

Smrtnost u ABi zavisi od toga koliko je organa i bolesti pridruženo ABI:

45 % je ukupna smrtnost u ABI, pri tome:

71 % je smrtnost od ABI u jedinicama intenzivne nege, a

31 % je smrtnost od ABI van jedinica intenzivne nege,

76 % je smrtnost od ABI u JIN, ako je zahvaćeno više organa (MOF),

10 % je smrtnost od ABI u JIN, ako je samo bubreg van funkcije,

30 % je smrtnost od ABI, ako postoji slabost bubrega i srca,

60 % je smrtnost od ABI, ako postoji slabost bubrega, srca i pluća,

90 % je smrtnost od ABI, ako postoji slabost bubrega, srca, pluća i jetre.

ISTORIJAT AKUTNE BUBREŽNE INSUFICIJENCIJE

Akutna bubrežna insuficijencija je prvi put opisana 1802. godine, i tada je od strane Williama Heberdena nazvana ischuria renalis. Početkom XX veka, ABI se zvala Akutna Brajtova Bolest (Bright’s disease) i detaljno je opisana u medicinskom udžbeniku Williama Oslera (1909), kao posledica toksičnih agenasa, trudnoće, opekotina, trauma ili operacija bubrega. Tokom I svetskog rata nazivali su je “ratni nefritis” i opisana je u više publikacija, da bi potom bila zaboravljena, sve do II svetskog rata.

Tokom bombardovanja Londona u II svetskom ratu, Eric Bywaters i Desmond Beall su detaljno opisali akutni gubitak bubrežne funkcije u teško povređenih žrtava. Tada je prvi put upotrebljen termin ATN (akutna tubulska nekroza) koja je nađena prilikom obdukcije žrtava, kao tipičan primer reperfuzijskog oštećenja kod kraš povreda. Naglo uklanjanje predmeta kojim je telo pacijenta bilo priklješteno izaziva „zatrpavanje“ bubrežnih kanalića produktima iz raspadnutih mišića, tako da su pacijenti umirali ubrzo posle izvlačenja („smiling death“- smrt sa osmehom). Sa pronalaskom veštačkog bubrega (Kolff 1943. u Holandiji, a 1947. Alwall u Švedskoj i Murray u Kanadi) napravljen je revolucionarni pomak u lečenju bolesnika sa bubrežnom slabošću. Veštački bubreg se u većini slučajeva koristio upravo za lečenje bolesnika sa akutnom bubrežnom slabošću. Procenjuje se da je 2/3 tih pacijenata imalo akutnu nekrozu tubula. Ipak, zasluga za stvaranje izraza „akutna bubrežna slabost“ pripada Homeru W. Smithu koji je taj izraz upotrebio u poglavlju “Akutna bubrežna slabost povezana sa povredama” u svom udžbeniku „Struktura i funkcija bubrega u zdravih i u bolesnih“ (The kidney–structure and function in health and disease -1951).

Ostala pitanja:

Kakvi su odnosi između akutne i hronične bubrežne insuficijencije: da li je svaka hronična prvo bila akutna i da li u hroničnoj može nastati akutna? Odgovor na prvo pitanje je: NE. Teoretski, svaka hronična je nekada morala početi, ali njen početak nije uvek akutan, nagao, nego može biti spor i postepen. Primer za to je slabljenje bubrežne funkcije zbog loše lečenog povišenog krvnog pritiska ili zbog šećerne bolesti. A odgovor na drugo pitanje je: DA. Ponekad u sred hronične, stabilne bubrežne slabosti, na primer srednjeg stepena (III), sa kreatininom oko 300 umol/l, desi se naglo pogoršanje (npr. posle snimanja kontrastom, posle povraćanja, proliva, neke infekcije ili druge bolesti), pa to nefrolozi nazivaju: akutizacija hronične bubrežne slabosti. Ako se akutizacija desila u četvrtom stepenu bubrežne slabosti (i pacijent odmah ušao u peti stepen) to može onda zahtevati i hitno započinjanje lečenja dijalizom, privremeno ili trajno, zavisi da li će se akutno stanje ukloniti i završiti, ili će pacijent ostati u petom stepenu bubrežne slabosti i ovisan o dijalizi.

 

DiaBloG – 2014

 

 

To je trebao biti dan kao i svaki drugi

To je trebao biti dan kao i svaki drugi.

Kao i svaki drugi dan na hemodijalizi.

Došao sam tačno, kao i uvek, na vreme, zauzeo svoju poziciju i okrenuo glavu u stranu. Ne zato što je sestra Zorica bila zadužena za punkciju, nego što to i inače radim. Uvek.

Ni posle toliko godina dijaliznog staža, nisam se navikao na taj bol, i prizor kad moja krv pokulja kroz iglu u plastičnu cevčicu.

Zorica je stara i prilično bezosećajna sestra, vid je odavno ne služi najbolje, ali velike i razvijene fistule kao što je moja, punktirala je brzo i uspešno. Refleksno sam stezao vilice i vratio sam pogled na fistulu tek kada je uključenje bilo završeno.

Uključenje. Odakle li nam samo taj glupi mehanički izraz? Verovatno doslovni prevod sa engleskog (to connect), odakle nam je došla i sva ta skalamerija zvana dijaliza. I ko se tu zapravo, na koga priključuje? Da li pacijent na mašinu ili mašina na pacijenta? Onaj ko vrši radnju je mašina, dakle mašina je subjekat. Pacijent je objekat, u svakom smislu.

Zorica je bila ljuta i nije me takoreći, ni pogledala. Iako joj redovno (kao i ostalim sestrama) donosim kafu, bombonjere i slične „znake pažnje“ (kao i većina ostalih pacijenata), Zorica nije danas našla za shodno ni da me gnjavi svojim uobičajenim jadikovkama (o maloj plati, o zlobnoj i nesposobnoj glavnoj sestri, koja je preko ’one stvari’ postavljena na to mesto, a da zapravo to mesto pripada njoj, po svemu, po znanju, po iskustvu, po pravdi ili po zaslugama, svejedno).

Jutros, baš ništa od toga.

Zorica je bila punačkog lica, nižeg rasta, široka i debela, i više niko u njoj nije video onu mladu, vitku i prelepu sestricu, kakva je Zorica bila pre tridesetak godina, kada je tek počela da radi, da dežura, i kada su je doktori počeli lomiti, psihički i fizički. Znate već taj sistem, u kojem se normalnim smatra ostaviti u noćnoj smeni dete sa tek završenom srednjom školom i matorog (15-30 godina starijeg) doktora, hijerarhijski neprikosnovenog, inteligentnog, sujetnog i iskompleksiranog, željnog dokazivanja u svemu, pa i u onim, kako oni kažu „fiziološkim“ potrebama. Ona koja bi se odlučila na otpor ili odbijanje, znači da se svesno opredelila za kažnjavanje dodatnim radnim zadacima i svim drugim modalitetima šikaniranja i maltretiranja, kojima doktori, načelnici i njihove glavne sestre, raspolažu. Zbog svega toga mlade sestre vrlo brzo podlegnu pritiscima ili se same odluče za nekog od doktora, samo da se sklone sa te vetrometine, jer znaju: kada izaberu ili budu izabrane, ostali će ih ostaviti na miru. A dalje napredovanje u službi im uglavnom zavisi od toga koga su izabrale, a ne od njihovog znanja ili sposobnosti. Zorica je izgleda izabrala pogrešnog, manje sposobnog, koji ni sebi nije znao prokrčiti put, a kamoli njoj. Posle je Zorica pokušavala naknadnim avanturama, da se prikači na neke bolje pozicionirane doktore, ali nije uspevalo. Tamo su već bile druge, mlađe i lepše, a Zorica je (p)ostajala samo još jedna „recka“ na oltaru egoizma, velikih i neprikosnovenih gospodara života i smrti, zdravlja i bolesti, kakvim se uglavnom svi važniji doktori doživljavaju.

Nas pacijente, hijerarhijski najnižu i najmanje zaštićenu vrstu u svakoj bolnici, i u zdravstvu uopšte, te priče o sestrama, koje se prenose sa kolena na koleno, zabavljaju i naslađujemo se istim, kad već ne možemo popraviti svoj ubogi i najmanje bitan položaj. Tužne li zabave.

I tako, što bi rekao onaj Radašin, više se i ne sećam kako sam i kada zaspao. Već sam se izveštio, ili sam bar mislio da sam se izveštio, da prikunjam, a da ne pomeram ruku sa fistulom.

Ne sećam se tačno, ali verovatno sam hteo da izbegnem tzv. „vizitu“. Doktorku Maju, glavnu švalerku načelnika dijalize, ujedno glavnog šefa bolnice, sve glavni do glavnog, jer je tuđa glava u pitanju, drugog razloga za to glavnjanje ne vidim. Maja. Šta reći.

Ni Maja, ni njen šef nisu bili moji fejvorit lekari, pa sam se obično pretvarao da spavam, kad neko od njih (ili čak oboje) krene da otaljava tu ceremoniju zvanu „vizita“ na hemodijalizi. To je kao neki susret na granici (dva sveta), na carini, gde oni nas kao (zainteresovano) pitaju kako smo, a mi im isto tako (precizno) odgovaramo: „nema ništa“. I to je to. Što bi rekao onaj politički pisac: iznad toga ne možemo, ispod toga ne smemo. Sve što bi bilo izvan te rutine, obično bi se obilo o glavu, nama i/ili sestrama. Jer, uslediće zapovest, uzmite mu krv na ovo, na ono, uradite mu EKG, RTG, EHO, CT i magnet, pa nek se javi …. kardiologu, pulmologu, neurologu, infektologu, itd. itd.

Uglavnom, nek se javi nekom drugom lekaru, samo njihove oči da nas više ne vide … Ako je moguće nikako. A ako nije, onda sa nalazima i zaključkom. Toliko.

I evo mene kako tonem u svoj polusan, kako čekam da prođe vizita, jer znam da niko neće buditi one koji spavaju i „ne gnjave“ ih. Misli mi vrludaju, puštam se niz struju. Praznici su, svi pominju Isusa, i hteo ne hteo, ne mogu da ne pravim analogiju. On je nesretnik, bio razapet na krstu, mi na bolničkoj postelji, njemu su obe ruke prikovali, nama samo jednu, ali … on je umirao satima, mi mnogo duže, godinama …

Dok sam razmišljao o tome, nisam ni primetio da sam u zanosu pomaknuo i levu ruku, i da mi je venska igla iskliznula iz fistule. Ali, nije otišla daleko, jer sam je, prevrnuvši ruku ka sebi, pritisnuo uz dušek, i ništa se kao nije desilo.

Mislim, niko ništa nije primetio. Aparat nije ni zapištao, sestra Zorica je bila na pauzi, a ona koja ju je menjala je provirivala iz daleka, te nije mogla (i da je htela) da vidi išta neobično.

A ja sam znao. To je to. VND. Venous Needle Dislodgement . Dislokacija venske igle, nepotpuna, jer je venski pritisak ostao isti. Jedna od najopasnijih dijaliznih komplikacija. Prisećam se reči doktora Đurića: „Jedina smrtonosna komplikacija pri kojoj se nijedan alarm na aparatu za hemodijalizu neće oglasiti“.

I nije se oglasio. Šio mi ga Đura.

Osećao sam toplu krv kako mi podilazi pod leđa. Natapa dušek. Znao sam i tačnu brzinu krvarenja: 330 ml/min. Obzirom da mi je protok krvi bio 350 ml/min i da sam imao oko 20 ml/min stopu ultrafiltracije (i tu sam kritiku hteo izbeći pri ’viziti’). Računao sam: ako imam 5 litara krvi u organizmu, za koliko ću minuta ostati bez kapi krvi u venama i kad će već ovaj prokleti aparat zapištati, zaustaviti se ili dati neki znak …

Ali, i dalje ništa. Ništa od svega toga se nije dešavalo. Osećao sam beskrajnu malaksalost, ni kapke nisam mogao da otvorim, a kamoli usta, da jauknem, ili bar ruku da pomerim.

Nisam mogao ništa … Kapci su mi se ipak, odjednom, spontano, u agoniji, u nemoći, otvorili, i ja sam zurio u mastan prljavi plafon, kao da ga prvi put vidim, a znao sam da je to poslednji put, i da će mi oči uskoro postati suve i staklaste. Za razliku od dušeka koji se toliko napojio mojom krvlju da je već počeo i da propušta, lice i telo su mi bili suvi i obamrli. „Sve je u dijalizi kretanje, tečnosti i supstanci“ – sećam se kako je galamio doktor Đurić, moj fejvorit lekar, dok nam je objašnjavao šta nas čeka i kako to čudo radi. Ironijom sudbine, sad tek vidim koliko je tačna i široka bila ta definicija. I smrt je dijaliza, ništa drugo.

Velike kapi krvi su se mrljasto razlivale po podu. Niko od „komšija“ nije ništa primetio. Takvi smo mi, dijalizeri, smatramo da je na dijalizi najpametnije gledati svoja posla i brinuti samo svoju brigu. Kao što osuđenici koji su u jednoj prostoriji ne gledaju nikada onog koji vrši nuždu u toj istoj prostoriji. Nama je to zajedničko.

A onda se salom prolomio Zoričin krik. Znao sam da će ona prva primetiti. Zadržala se malo duže na doručku, ali razumem je u potpunosti. Kol’ko je malo plaćaju i ovo što radi je previše, znala je reći, i potpuno je u pravu.

I evo ih, odjednom, svi žele da pomognu. Postaju mi dragi, čak. Ne mogu ih videti, ali kao da ih čujem i vidim sasvim jasno, kako se trude da me ipak spasu. Zaustavili su aparat, prekinuli dijalizu, podigli mi noge, udaraju me elektrošokovima, iako bi trebali znati da od toga nema vajde, ali … mora se, nešto, zbog svoje savesti, i zbog drugih pacijenata, koji sve to sada gledaju, ne trepćući.

Kada je došao načelnik i (njegova) glavna sestra, bio sam već uveliko mrtav i nisam mogao znati ko mi je zatvorio oči i rekao: „Nemojte više. Ne vredi. Sve smo pokušali.“

Načelnik je pogledao na sat i rekao 10.55. Upišite 10.55 kao vreme smrti. Vreme smrti. Sto puta sam planirao da ću pročitati taj roman i eto ne stigoh. Verovatno tamo nije bilo ništa o ovome. Sad sam definitivno umro, jer je načelnik lično to utvrdio.

Pitanje je da li sam ikada i živeo. Nisam koncentrisan jer, već iščekujem, šta je dalje. Postoji li neki drugi, virtuelni svet, za nas sa hemodijalize. Ili je i naš „život“ bio samo virtuelan.  Arteficijelni. Veštački. Zar ja nisam umro kad su umrli i moji bubrezi? Doktor Đura je govorio da je veštački bubreg produžetak života i da imamo sreće, jer za mozak ili za jetru nema veštačkog organa, te ljudi kojima ti organi otkažu umiru odmah. Mi smo ti koji su hteli protiv prirode, protiv sudbine, protiv Boga. Može, ali jedno vreme (i to po određenoj ceni), ne i uvek, ne i trajno.

Sada je to vreme isteklo. Ako nešto tamo gore bude bilo i bude moguće, javiću vam se.

Koliko glupih holivudskih filmova sam gledao, ili ste gledali, gde se glavni junak, posle ovakvih scena, budi iz košmarnog sna. Ali, ovo nije film, ovo nije ni život, nije zona sumraka, ovo je smrt.

Još jedna koincidencija, prisećam se, u bioskopu je bio hit: „Smrt čoveka na Balkanu“ (ni to nisam stigao pogledati). A smrt čoveka na hemodijalizi, to se ne prikazuje.

A što se ne prikazuje, to se i ne gleda.

To je samo deo statistike.

.

S. M.

.

.     .     .

.

.

.     .     .

.

.     .     .

.

.     .     .

.

.     .     .

.

Uputnice:

(posle 5 godina od objavljivanja ovog posta, svetske agencije su prenele sledeće otkriće)

http://www.vesti-online.com/Slobodno-Vreme/Zdravlje/688716/Sta-se-desava-u-mozgu-neposredno-pred-smrt-i-kako-ona-zapravo-izgleda