Shvatili smo već da je za dijalizne lekare i pacijente u Srbiji nemoguć zadatak da ukinu ograničenja za hemodijafiltraciju (dozvoljeno samo do 20%).
Shvatili smo da ni pacijenti ni lekari neće promeniti glupu odrednicu da samo 20% pacijenata može imati dijalizator veći od prosečnog (1,8 m2).
Shvatili smo već da će i Nefrološka sekcija postati isto što i Udruženje nefrologa, marketinško odeljenje za promociju preparata koje nam je namenila Big Farma, sa honorarima za „autore“, a ručkovima, kongresima i „bodovima“ za (ne)educibilne „slušaoce“.
I posle uklanjanja (što penzionisanjem, što hapšenjem) ključnih srpskih nefrologa iz FBI istrage najvećeg dijaliznog provajdera, na scenu su došli drugi, mlađi – i nastavili istim stopama.
Shvatili smo i da nikada niko neće smeniti niti zameniti ni korumpirane predsednike „Udruženja“ pacijenata, koji vode, pre svega, račune o svojoj guzici, a ne o interesima pacijenata.
Zdravstvenim „pregaocima“, ali i pacijentima, izgleda da sve to sasvim odgovara.
Neko će možda, jednoga dana, napisati i naučni rad o tome u kojoj su meri društvene mreže i javna glasila pogoršala kvalitet lečenja dijaliznih pacijenata.
Jer, dijalizni pacijenti su zapravo veoma aktivni.
Eno ih, fejsbuče, uživaju u sopstvenoj važnosti, pametuju, prebrojavaju pratioce i lajkove, skidaju i šalju stikere, reklamiraju preparate svojih sponzora (kao da su lekari), sanjaju o transplantaciji, koja bi ih rešila svih muka …
(Čovek prosto mora da se zapita da li su oni ikada videli ijednog transplantiranog bolesnika kako umire od karcinoma kojeg je dobio zbog uzimanja imunosupresivnih lekova?). Makar malo da smanje glorifikaciju metode, koja itekako ima svojih nedostataka.
A dijalizu, ono na čemu sada žive, da poboljšaju, to im nije interesantno.
Ili nije izvodljivo.
Ajde, znamo da je farmakomafijaški dijalizni lobi zaista jak, ali bar ona sitna poboljšanja, sitna, ali kontinuirana (?!?), ona koja bi svakodnevni dijalizni život učinila, ako ne lakšim, a ono bar manje komplikovanim?
I za te opcije mi smo nudili predloge za poboljšanja.
Pre svega, u oblasti koja je, kako svi vole (inteligentno) da naglase, „Ahilova peta“ hemodijalize: u oblasti krvnog pristupa.
Već smo naglašavali značaj redovnog rada konsultativnog vaskularnog hirurga u svim dijaliznim centrima, formiranje dežurnog Centra za dijalizne pristupe, nabavke uređaja za olakšano pronalaženje punkturnih mesta (ultrazvuk ili infrared lampa), nabavku ampula za otpušavanje dijaliznih katetera, nabavku fleksibilnih fistulnih igala, …
Kad smo već kod ovih nabrajanja, moramo pomenuti jedno ime …
Samo jedno, hvale vredno, ime velikog čitaoca i poštovaoca našeg sajta, Dragana R. (nismo ga pitali za dozvolu pominjanja, pa makar prezime da mu ne ističemo, iako svi već znate o kome je reč), koji nam je otvoreno dao najveći kompliment do sada:
Da ništa više, ni od koga nismo dobili, i ovo bi nam bilo dosta.
(Neki sajtovi umru, ugase se, a nikada ne dožive bar jedno ovakvo priznanje).
I kao da mu to nije bilo dosta, nego je dotični Dragan, lično krenuo u praktično ostvarenje naših predloga za poboljšanje.
Lično je jurio Lampe za olakšano punktiranje krvnih sudova, pisao firmama, belosvetskim farmakoprofiterima, da nam makar prezentiraju rad tih Lampi.
I uspeo je Dragan, dobio i doneo Lampu, doktori (nevoljno!) i sestre (još nevoljnije) probali – i nažalost, zaključili da im to ne treba. Navodno, ne pomaže im to, ništa?!? (link)
Šta da se radi, Dragan vratio Lampe, izvinjavao se prekookeanskim ajkulama, ali rekao im da „naše tržište“ još nije spremno za ovolike inovacije.
Igle sa kojima biste zaista mogli da spavate na dijalizi. Bez brige da će vam igla probiti fistulu, ako se ruka ili igla, pomeri.
Prevrnuo je Dragan hiljade papira, posetio stotine sajtova, pisao Japancima, Kinezima, Irancima, ali na kraju nam tužno saopštio: „Igle ne mogu da nabavim. Za Srbiju, nema šanse, da dobije takve igle“.
Mi, šta ćemo, kažemo Hvala ti čoveče i na pokušajima, porazi su sastavni deo života, idemo dalje, dijaliza je to …
I tako, pokopasmo i mi, i zaboravismo i mi, i sopstvene, I-nicijative.
Kad, ne lezi vraže.
(Kao da neko to odozgo, gleda sve, što rek’o onaj iz ulice Jovana Cvijića, što je video Tita maršala, legendu tu).
Lutajući po bespućima internetske zbilje (iliti stvarnosti), posebno po onim nepreglednim nefrološkim pašnjacima, naletismo ponovo na ono pitanje fistulnih igala.
Zamislite samo,
to što smo mi (i Dragan) tražili da dođe i u našu zemlju, a preko Zemlje izlazećeg sunca, ili preko bilo čega, ali samo da već jednom dođe …
Ono došlo!
To jest, ono ima.
Tačnije, kod nas već postoji predstavništvo jedne (evropske) dijalizne firme koja već pravi takve igle!!!
I to nije neka mala i/ili skromna firma, naprotiv, itekako su probojni, što bi se reklo, i već imaju na stotine aparata u Srbiji, a neki od HD centara su i kompletno njihovi …
Zašto nam to predstavništvo nije reklo i za igle ili zašto njima njihovi nisu rekli da nam i to kažu, ne znamo.
(U principu dijalizne firme kod nas, a verovatno i u svetu, rade vodeći se samo o dva principa: pod jedan, da uzmu pare, i pod dva, da zajebu konkurenciju. Treća sreća je samo kombinacija prva dva zgoditka).
O pacijentima, o „potrošačima“, misle samo kroz prizmu ta dva neskrivena cilja.
E sad, kad smo i to otkrili, kad imamo i dokaze, i link, i sajt, i video prikaz tih mekanih fistulnih igala, kakav je dalji plan?
Pa, dalje bi trebalo da se oni koji sebe nazivaju „nefrolozima“ malo zainteresuju i/ili raspitaju o tim iglama kod svojih „sponzora“. Bar između dva predstavljanja receptora za „Farsabin“, između jedne te iste Sekcije i Udruženja, ako se takvi više uopšte mogu „nefrolozima“ zvati, jer nije jasno zakleše li se Hipokratu i/ili Hipokritu?!?
Zatim, da se i nefrološke sestre takođe malo raspitaju za stvar iz svog domena rada, makar u pauzi između dva sestrinska kongresa u hotelu Lepenski mir, kada su inače vrlo nemirne (link).
Da se i famozna udruženja dijaliznih pacijenata, umesto stalnog „tribinjanja“, „izletovanja“, slavljenja „Dana bubrega“, „dijaliznih sportskih igara“ „fejsbučenja“ i „psiholoških poderški posustalim“ (a u 3 P!!!), zainteresuju i za neko malo, sitno, ali konkretno, poboljšanje, sebi u korist. Dok ne dođe već ta spasonosna transplantacija …
I da se nadamo da im (iglama) cena neće biti takva da „uši otpadaju“, jer svi monopolisti obično ne mogu da odole iskonskom izazovu (opisano gore, kao ciljevi farmakoprofiterskih kompanija).
.
A nas, ako se sete za 13. maj, dobro i jest, ako ne … mi smo samo radili svoj posao. Najveće zadovoljstvo biće nam misao da smo bar jednu fistulu spasili probijanja.
Dialiks: novi dokumenti o kriminalnim aktivnostima u oblasti dijalize.
Igre za pacijente, pare za organizatore,
Ili: Zašto mala pčelica kidiše na cvet?
Poštovani čitaoci,
Velika je nesreća biti bolestan, pogotovo biti zavisan od dijalize. Ali, ni tu nije kraj našim mukama i nesrećama.
U skladu sa zapadnim tržišnim vrednostima, koje je ovo društvo mirno prihvatilo, nije sramota zarađivati na tuđoj nesreći. To rade doktori, sestre, cela zvanična i nezvanična medicina. Kriminal je kada se ta nesreća namerno izaziva ili pospešuje, kako bi zarada bila što veća, mada se sam taj poriv za zaradom, u zapadnoj medicini, ne osporava.
Legalno je izigravati i humanitarce. Te organizacije sada možete videti na svakom ćošku.
Mnogi su odjednom osetili potrebu da pomažu obolelima i unesrećenima, da im prikupljaju novčana sredstva za dalje lečenje ili humanitarnu pomoć.
Ono što nikako nismo očekivali, to je da se i sami pacijenti uključe u taj „biznis“.
Famozna Udruženja pacijenata, Savezi, Asocijacije, Lige, Društva, ima ih na stotine i hiljade, niču kao pečurke posle kiše.
Neki pojedinci su već i hapšeni i osuđivani, jer nema nikakve sumnje, da je primarni cilj osnivača tih udruženja – zarada, a osnovni način rada: prevara.
Još uvek (na sreću ili na žalost) ima naivnih i dobronamernih ljudi koji ne shvataju zamku i hoće da pomognu obolelima ili unesrećenima. A onda postaju plen tih i takvih prevaranata.
Smišljen je čak i naziv, koji kao da opravdava sva zla koja nas snalaze. Kažu da je naše društvo: „u tranziciji“. A to valjda znači: „sad se krade i grabi, ko i šta stigne, a posle, kad više ničega ne bude bilo, onda ćemo uvesti zakone i legalizovati postojeće stanje“. To je ta strategija zapadnih gazda, koji su preko domaćih poslušnika i saučesnika, preuzeli rukovođenje našim balkanskim državama.
Zato su i promućurniji pacijenti odlučili da zarade malo, na svojim kolegama, nesretnima i obolelima, jer policija još uvek ne hapsi pacijente – za sada su procesuirani samo zdravi organizatori, neka manekenka, i neki članovi porodice ili udruženja za pomoć obolelima. I to samo neki, vrlo mali broj.
A, po logici statistike, i među pacijentima ima značajan procenat đubradi, kriminalaca i kriminalu sklonih pojedinaca.
Nimalo oni ne zaostaju za sposobnostima i afinitetima onih pravih, zdravih kriminalaca. Često deluju i udruženo. Za njih nema granica u „društvenom“ radu: oni su i vladini, i nevladini, i soroševci, masoni, slobodni zidari, malteški vitezovi, rotarijanci, rotšildovci, rokfelerovci, rođaci, otporaši, animatori, uzbunjivači, – gde god šta može da se drpi, oni su tu.
Možete li zamisliti majku čije je dete dobilo transplantirani organ (ne od nje, naravno), koja onda iskoristi tu činjenicu i ne skida sa sa svih mogućih „skupova“, „seminara“, „obeležavanja“, TV-emisija, javnih rasprava i debata: o transplantaciji. Javilo joj se. Da bude u (e)Misiji. Plavuša a još i prosvetljena. Deli ženica šarene balone, pristupnice, karte zaveštanja organa, promoviše i sebe i humanizam, ali u osnovi svega je samo lova. Dete joj čuva baba (koja je i dala organ za transplantaciju), a majka ne stiže ni da ga vidi, od silnih „humanitarnih“ obaveza. Osetila žena mogućnost lake zarade. I, kao i oni u „Otporu“, sada putuje i poučava druge kako se to radi.
Zahvaljujući našim insajderima, u prilici smo Vam pokazati i deo njihove elektronske prepiske, kako vrše edukaciju za osnove „humanitarnog“ rada.
Osnova tog „humanitarnog“ rada je: Kako izmamiti sredstva od države ili od privatnih firmi? Kako se žicaju pare? Ima tu cela nauka. Sada ćete videti kako šefica savetuje svoje saradnike o osnovama namicanja „finansijskih sredstava“.
Evo tog teksta:
Prosto je neverovatno da još postoje ljudi koji će poverovati u humanizam, društvenu aktivnost, brigu za pacijente, rad na projektima, pravljenje radionica, sastanaka, edukacija, promocija, obeležavanja i sličnih budalaština, organizovanih od strane tipičnih prevaranata. Niko, međutim, ne želi da im se suprotstavi. Da kaže: car je go! – to su lopovi! Kao da svima odgovara da se ta farsa nastavi. Zato i naša najzvaničnija udruženja pacijenata nisu raskrstila sa tim brojnim humanitarcima i njihovim maštovitim imenima tipa: „Donator je heroj“, „Dajte pare za osmeh“, „Brinimo za nezbrinute“, itd, itd. Pogledajte samo kako izgledaju radionice za dijalizne bolesnike… Ko tu koga radi? Da li je moguće da 2-3 besposličarke mogu uzurpirati prostorije udruženja dijaliznih bolesnika i predstavljati svoje glupave seanse kao radionice za dijalizne pacijente? (Budi Bog s nama, kao neki sektaši: spremile sveće i pola kilograma banana, a za dijalizne bolesnike?). I gde su im tu uopšte bolesnici? Ne vidimo fistulu ni kod jednog od učesnika? Ili fistule za njih nisu problem? Važno je praviti baš ovakve Projekte, tražiti pare i redovno prijavljivati multiaktivne Radionice, Sastanke i slične „aktivnosti“. O, ima li te pravna državo, da li te ove seanse mogu dozvati?
Idemo dalje. Znate li ijednog drugog Predsednika, osim predsednika dijaliznih udruženja, da je na tom mestu 20 godina, nesmenjiv i nezamenjiv, privatizovao sve, od pečata do celog udruženja, sve sa fejsbuk stranom. Kao svoje zanimanje počeo je zvanično da navodi, na engleskom (jer mu to kao ostavlja bolji utisak na sagovornike) Medical Office Manager, iako ne zna ništa o medicini, niti zna i reč engleskog. A za zamenika je stavio svog sestrića ili bratanca, koji takođe već stoluje jedno 15-ak godina, jer je nešto kasnije počeo sa dijalizama, ali sluša „šefa“. Sve su to veliki virtuelni humanisti. Briga o pravima dijaliznih pacijenata, njima je najsvetija dužnost, zanimanje čak.
Ne, nikada nijedno od tih humanista nije prihvatilo nijedan konkretan oblik rada ili pomoći obolelima ili unesrećenima. Da im pomažu pri jelu, pri transportu, pri hodanju, da im prazne guske ili lopate, da im dodaju čašu vode…
Ne, samo pare.
Prikupljanje novčanih sredstava.
Jedini i neprikosnoveni cilj svih tih humanitaraca.
Nekada to prikupljanje i ne bude direktno. Nego se kao organizuju susreti, debate, predavanja, podučavanja, prave se projekti, planiraju „aktivnosti“, a svi naročito vole: „sportske igre“, „edukacije pacijenata“ i štampanje „časopisa“ za pacijente…
Sećate se, već smo se smejali njihovim „obeležavanjima“ svetskog Dana bubrega, kada su nesretne dijalizne pacijente terali da pričaju o sprečavanju „napada bubrega“ – pacijente koje bubreg ne može ni da napadne, ni da zaboli, a tek smejurija kada su dijalizne pacijente nalivali vodom (strašno), jer gde su se baš oni (dijalizni pacijenti) našli da promovišu značaj tečnosti u sprečavanju bubrežnih komplikacija (?!). Ali, za sve to je neko nekome dao pare, kao što i pretpostavljate.
Smejali smo se kad smo videli da zdravstvene vlasti teraju i medicinske sestre da pišu „naučne radove“, da održavaju „kongrese“, da stiču „reference“, a onda se ta moda prenela i na pacijente. Šta tek sada da se kaže? Pacijenti izlažu radove? Na kongresima pacijenata?
Zamislite situaciju da neki repati dijalizni pacijent organizuje „predavanje“ nefrologa drugim dijaliznim pacijentima? Pacijent plaća doktorima da održe predavanje pacijentima? I niko da se zapita: Odakle tom pacijentu pare da on plaća doktore? Zašto to doktori ne rade kroz svoj osnovni posao, u dijaliznim centrima, gde su im i pacijenti? Zašto potpuno usko-specijalizovana i pacijentima nerazumljiva stručna predavanja održana na kongresu nefrologa drže ponovo, ali pacijentima, zar da bi uzeli još neki dinar?
Da li je normalno, pacijentima u Srbiji, gde zbog preopterećenosti sestre i ne dezinfikuju dijalizne aparate (!!!) pričati o pomodnim svetskim novitetima kao što su HRONO-dijalize. Elem, pokondireni srpski nefrolozi se našli da pričaju o Temi: „Kratke svakodnevne i noćne hemodijalize: modaliteti za bolje preživljavanje“? Zar to nije čisto sprdanje i sa strukom i sa pacijentima?!?! Da li je ijedan doktor u Srbiji ikada video, a kamoli uradio, noćnu hemodijalizu, osim ako nije vanredna zbog viška vode ili kalijuma, koje nisu redovnom dijalizom izvukli. Pa oni ne postižu ni ove standardne dijalize da nam urade kako treba, ali ih to nije sprečilo (niti se stide) da nadmeno laprdaju o belosvetskim eksperimentima i egzibicijama.
Ko je normalan mogao za pacijente, laike, odabrati ovakav naslov Teme: „Racionalna primena antikoagulantne terapije kod bolesnika na hemodijalizi: nefrakcionisani heparin vs LMW heparin“? Da li ijedan pacijent u Srbiji uopšte zna šta je to LMW heparin, (lomljiv?), i šta mu znači ono „vs“, a nije „viša sprema“, ni „viša sila“, a ni „viša sestra“?
Zamislite pamet organizatora koji poziva „pacijente zainteresovane za svoju budućnost“ da dođu na „predavanje oranoj smrti“ !!! Da, to je bila tema za pacijente: „Rana smrt nakon započinjanja lečenja hemodijalizama?“ Da li više volite RANU smrt, odmah nakon započinjanja ili pak, ovu KASNU smrt, posle započinjanja? Ej, organizatoru, genije si, i ti i tvoji predavači.
Srećom pa na ovakva predavanja ne ode ni 5-6 pacijenata od 5000 koliko ih u Srbiji zvanično ima. Ali, nije tu nikome problem što pacijenti bojkotuju ovakve gluposti, važno je da se uzmu pare. Pare je neko izdvojio i one se preko ovakvih manifestacija „legalno“ podele: malo učesnicima, a više organizatorima.
Posećenost, ciljevi, rezultati, – idi begaj, ko te pita za to?
A tek igre za pacijente. Ono kao pikado na vratima nečije garaže, ili stoni tenis i boćanje, pa podela nekih smešnih plastičnih peharčića. I diploma. Svi vole pehare i diplome. A tek Zahvalnice. Ima li ijednog važnijeg stručnjaka ili funkcionera, kome nisu uvalili neku Zahvalnicu? Uokvirenu. Sa pečatom Udruženja. To kod budala ostavlja baš onako, jak utisak. Ali, stvarno.
Pacijenti se malo izpikadiraju, a organizatori bogme i zarade. Niko nikada tu ništa nije čačkao. Igre će biti ponovo, najverovatnije u Banji Koviljači, tamo imamo sve uslove, a znam i ljude koji će nam pomoći. Puno znači to kad imaš svoje ljude, na pravom mestu. A pare za organizaciju? A, lako ćemo za to. To je sve odobreni Projekat, zvanično. I u Fondu i u Ministarstvu. Ima da bude 200 učesnika, u svakom slučaju, ispod 100 neće biti, pa kad se sve sabere, igre su prava stvar.
Kradu na sve strane
Da li ste se ikada zapitali otkuda pojedinim dijaliznim pacijentima ili udruženjima pare za „časopise“ za pacijente? Pazite, skupocena štampa, kolor masni papir, tridesetak stranica, sa masom fotografija unutra. To ne može biti ispod par hiljada evra, cena. Ko to plaća? I zašto to plaća? Čemu to uopšte služi? Za dobrobit pacijenata? Ili za dobrobit onoga koji time maskira neke svoje prihode? Ne treba biti mnogo pametan, da bi se zaključilo o čemu se tu radi.
Nažalost, mnogi pacijenti (čitaoci i članovi) ni toliko (malo) pameti nemaju da bi to shvatili. Ko stoji iza štampanja tih časopisa, koje firme, fondovi, udruženja i pojedinci? Otkuda silne reklame dijaliznih firmi, njihovih proizvoda, njihovih doktora i sestara, u tim „časopisima“? Zašto su časopisi puni fotografija glavnog urednika (u stotinama poza), njegovog mikrofonskog obraćanja „urbi et orbi“ i beskrajnih tlapnji uvek o jednom te istom, ali nikada o suštinskim (konkretnim) problemima dijaliznih pacijenata.
Da li su „urednici“ ikada pomislili da te pare koje obrću oko štampanja jednog jedinog broja uplate nekom nesretniku, pacijentu, za lekove, za hranu, za socijalnu pomoć, da konkretno pomognu bilo kome, bilo kada? Ovaj naš sajt je pokrenuo i ispratio akciju kojom je porodici siromašne bubrežne bolesnice KUPLJENA KUĆA, (kuća, hej!) za cenu od nekoliko brojeva tih časopisa, čiji je sadržaj, u većini slučajeva: obično reklamersko smeće.
Da li urednik, redakcija ili organizatori, zaista sve te poslove oko pripreme časopisa mukotrpno rade dobrovoljno, provodeći dane i sate, bez ikakve nadoknade? Rukovođeni samo svojom sujetom, da se prikažu kao humanitarci, ili i oni tu imaju konkretan finansijski dobitak? Kako se taj dobitak ostvaruje i da li se, i kome, prikazuje?
Pogledajte samo fotografije prisustvujušćeg članstva, dijaliznih pacijenata i druge publike na tim „skupovima“ i „edukacijama“. Pogledajte samo ta turobna lica nesretnika koji ni pred objektivima fotoaparata ne mogu namestiti (makar lažno) oduševljenje temom i predavačem. Tranzicija, naših para u tuđe džepove, se oseća u vazduhu.
Zamislite drskosti organizatora koji eksploatišu psihičke tegobe dijaliznih pacijenata i organizuju im kontinuirane svakonedeljne „radionice“, „seanse“ sa familijarnim (porodičnim) psihoterapeutom, a sve navodno „besplatno“. Zaista, samo psihički i mentalno nenormalni pacijenti mogu poverovati da je sve to čisto dobrovoljni i humanitarni rad i da iza toga nema nikakvih finansijskih tokova. Inače, organizatora i funkcionera Udruženja bolesnika nikada nema među slušaocima ili polaznicima tih radionica i seansi. Njima psihoterapeut ne treba! Oni tih tegoba nemaju!
A kradu na sve strane. Gde i od koga stignu. Već pre godinu dana dobismo dojavu da se sa našeg sajta skidaju kompletne tabele namirnica i dijetnih preporuka i doštampavaju kao prilozi uz „časopise“ za pacijente. Naravno, nigde nisu naveli odakle ili od koga je to ukradeno, tj. prepisano, iskopirano. Uvažena mlada doktorka iz Novog Sada, „upošljenik“ (zna se) Frezenijusa, ladno uzela slajdove iz našeg posta o gvožđu, objavila to u „Nefro“ časopisu i potpisala kao svoj rad. Sliku svoje glave stavila na početak, naravno.
U najnovijem broju istog „časopisa“ ukradoše nam 4 stranice našeg teksta o gvožđu, prvi deo. I ne potpisaše nas. Ajde što ukradoše, ako je to učinjeno „za dobro pacijenata“ (a da li je?), pa i da oprostimo, neka ih, neka objavljuju, ali bar su mogli tačno navesti izvor, sajt odakle kradu.
Sestra Dušica Branković, iz Bora, neka lepuškasta sestrica, sudeći prema priloženoj joj sličici, poskidala sama (ili joj je neko poskidao) cele pasuse iz našeg posta Rad medicinske sestre u hemodijalizi, kao i sa postova o punkciji krvnih pristupa – i to potpisala kao svoj tekst!
Tako mlada, a već krade (Što reče jedan nefrolog, saradnik našeg sajta: „Tako mlada, a već Nada“). Ajde da pola od onoga što je pokrala i objavila zna da primeni, pa da i njoj oprostimo, ali imamo dojavu i iz Bora da ni tamo ne dezinfikuju uvek aparate između dve hemodijalize! Pa ti sad dušice, proučavaj prepisano i potpisano, u odnosu na realno, pa smanjuj razliku.
Jedan drugi „časopis“ za pacijente, u kojeg smo polagali puno nade i promovisali ga i na ovom sajtu, časopis koji je trebao biti naš saradnik i saveznik u razbijanju kriminala i korupcije u oblasti dijalize, takođe pokazuje sve značajnija „zastranjivanja“. S jedne strane govori o stvarnim problemima u oblasti dijalize, a onda unutra vidimo pune stranice fotografija onih koji su najodgovorniji za to stanje, i u dijalizi i u transplantaciji. Sa stranica najnovijeg broja „našeg“ časopisa sad nam se osmehuju upravo oni likovi koji su doneli kriminalne Pravilnike (kojima su 50% pacijenata bili stavili na niskopropusne dijalizatore, a do dana današnjeg ne dozvoljavaju više od 20% hemodijafiltracija, kojima bi se smrtnost dijaliznih pacijenata već smanjila za trećinu! Zamislite, ironije i cinizma, da se takvi nama smeškaju sa stranica „našeg“ „časopisa“. Oni koji mesečno primaju kažu, 12 000 evra za svoj krvavi učinak, na nama. Plus zarada od sopstvene poliklinike koja beleži 3000 pregleda mesečno, plus stara (smb) penzija od 600 evra, koja mu dođe onako, samo za cigarete. Eto, to su nam „istorijski“ likovi, „najzaslužniji“ za razvoj naše dijalize i transplantacije, dovedenih u stanje u kojem su i sada, a pazite, rekli smo: stanje.
Zaista, može li postojati ikakvo opravdanje za takav potez redakcije, uredništva „časopisa“, osim ako nije u pitanju totalni gubitak osećaja za meru i pijetet prema žrtvama pomenutih likova. Zamislite da je nekome palo na pamet dovođenje Ajhmana u turistički obilazak Aušvica, i slušanje njegovog predavanja o tome kakve su oni sve probleme imali u „realizaciji“ svojih, po njima, nesumnjivo legalnih zadataka. „Oni su samo radili svoj posao, drugi su odlučivali“. To je ta priča.
Da, zaista je zaprepašćujuće videti fotografiju mladog i nevino nasmejanog doktora, dok u tekstu mirno pominje „prilagođeni rizik od umiranja“ dijaliznih bolesnika (?!). Da li je on normalan? A za visokopropusne membrane i hemodijafiltraciju reče da one „hipotetički“ povećavaju uklanjanje uremijskih otrova, ali samo „hipotetički“. Zar mu je bilo teško da skokne do laboratorije i odnese uzorak krvi pre i posle hemodijafiltracije i obične hemodijalize, i da proveri beta-2-mikroglobulin u tim uzorcima. Da prekine i patetiku i hipotetiku? E, to mu već šefica (verovatno) ne bi dozvolila. Moglo bi se ispostaviti da dijalizatori koje ona decenijama nabavlja (zna se od koga) uopšte nisu ni najefikasniji, ni najmanje toksični. Ali, o čemu mi pričamo? Pa u tom centru još imaju miševe i guštere (!) u prostorijama gde se dijaliziraju pacijenti (opet dojava). A na šta im liči hrana za pacijente da se i ne govori (isto dojava). Ali, sve to nije sprečilo lekarskog junošu da se sav ozaren nacrta na pola strane i predstavi nam svoju kompilaciju naprevođenih „stručnih“ budalaština kojima su ga nakljukale dijalizne kompanije sponzori „najuglednijih“ svetskih stručnih časopisa. Ni reči nije rekao naravno o argumentima koje je (na našem sajtu) izneo Carl Kjellstrand, jedan od najvećih poštenih nefrologa koje je svet ikada imao. A za domaći, jedinstveni slučaj, Pravilnika o dijalizi kojeg je donela i potpisala njegova šefica, znamo zašto ne sme ni da ga pomene, a kamoli da ga komentariše. I pored svega toga usudio se da „svoj“ uradak predstavi kao savete pacijentima koja je vrsta hemodijalize za njih najbolja (?!). Evropski vodič za dijalizu je međutim, to definisao još 2007 godine:
Pošto je toliko očigledno, da su svi u dijaliznim „časopisima“ zauzeli pozu: „ni luk jeli, ni luk mirisali“, nikoga nije začudilo da su oba domaća dijalizna časopisa doneli cela poglavlja baš o luku.
Da je živ, Frojd bi rekao da je iz njih progovorilo „kolektivno nesvesno“ (ponašanje), obrazac kojeg su odlično naučili i prenose ga generacijama sledećih dijaliznih „upošljenika“. Niko se od njih uopšte ne oseća nimalo odgovornim, nizašta. E, zato nam i poturaju i beli luk u sred dijaliznog časopisa, valjda da potisnu „zadah belih odaja“, o kojem je legendarni Bane Vukašinović jedini progovorio, doduše pred svoju smrt.
Šta će tekstovi o belom luku i kantarionu u „časopisu“ za dijalizne pacijente? Pacijente koji nemaju obaveznu dezinfekciju dijaliznih aparata posle prethodne smene, za pacijente koji se dijaliziraju noću u nedoba i dolaze sa dijalize kući iza ponoći, koji se dijaliziraju na starim i davno dotrajalim aparatima, u prenatrpanim prostorijama bez osnovnih higijenskih uslova, sa reverznim osmozama koje niti ko kontroliše, niti ko održava, sa doktorima koji ne ulaze u sale za dijalizu, sa sestrama koje pola radnog vremena provedu u ha-ha-ha-ha, a drugu polovinu u hi-hi-hi-hi razgovorima, sa dijalizatorima koji su toksični, puni bisfenola, sa apotekom koja nikada nema dovoljno rukavica, sterilnih tupfera i nealergijskih flastera. Za te pacijente još uvek nema nikakve fizikalne rehabilitacije, ni u jednoj banji u Srbiji, niko neće da instalira ni jedan jedini aparat za dijalizu, o odlasku na more ne mogu ni da sanjaju, a o programu radne rehabilitacije ili povratku radne sposobnosti, niko i ne govori. Zašto imamo tako ogroman broj plasiranih katetera za hemodijalizu, zašto ne postoji hitna vaskularna hirurgija, zašto ne postoje multispecijalistički stručni timovi za dijalizne pacijente? Zašto niko od načelnika dijaliznih centara nije hteo da pošalje uzorke vode na besplatno pravilno testiranje? Zašto jedna firma i dalje drži 70% prodaje celokupnog dijaliznog materijala, a sama šalje dopise da njihovi dijalizatori mogu da izazovu sve moguće tegobe uključujući i smrt pacijenta?
A onda se svi kao čude, zašto su u javnosti tako negativne predstave o hemodijalizi? Zato gospodo, što se tamo niko ne oseća odgovornim ni za šta! Ljudi umiru kao snoplje, ali pošto uglavnom umiru od srca, od šloga, od krvarenja ili od sepse, onda se nefrolozi ne osećaju odgovornim, nego krivicu prevaljuju na druge specijaliste, na kardiologe, na neurologe, hirurge ili infektologe, koji se bave tim oboljenjima kod nedijaliznih pacijenata. I na kraju, na svu tu muku, u dijalizne centre nam neko dostavi najluksuznije opremljene „časopise“ za pacijente, sa sve tekstovima o značaju naših istaknutih medicinara i belog luka, zajedno.
Možda tako i treba.
Pre par meseci nas je jedan čitalac pitao:
Da li smo mi kao redakcija već dostigli onaj stepen poštenja koji se graniči sa glupošću?
Verovatno, jesmo.
Zato na kraju, umesto muzičke podloge, daćemo Vam još jedan odgovor.
A kada vam se pojave opisani humanitarci, da zatraže sponzorstvo, donaciju, podršku, materijal, usluge, predavanje, ishranu, krečenje, snabdevanje, bilo kakav prilog, za dijalizu, za teške pacijente, za njihovo Udruženje, Savez, Ligu, Podružnicu, i sličnu Organizaciju, mi vam preporučujemo da dobro razmislite, pa ako ustanovite da su vam se obratili ili su vas posetili baš ovi ovde opisani – vaš odgovor mora biti kristalno jasan i jednostavan:
dužni smo reći da smo dobili i izvinjenje redakcije Dijaliza časopisa, a kažu da su i na svom sajtu objavili isto izvinjenje i da su priznali da su od nas uzimali cele pasuse ili tekstove.
OK. Nije problem, prihvatamo sve. Naš stav je vrlo jednostavan. Ako neko od medicinara u praksi radi sve kako piše na našem sajtu, može slobodno i da se potpiše ispod tih tekstova kao da i jesu njegovi. Mi nismo sujetni. Važno nam je samo da se stvari u dijalizi počnu poboljšavati.
Koliko je realno hemodijafiltracija (HDF) skuplja od obične (high-flux) hemodijalize?
Poštovani čitaoci,
pitanje iz naslova je jedno od najčešće postavljanih pitanja na ovom sajtu, pa smo odlučili da odgovoru na ovo pitanje posvetimo ceo jedan post. Naglasak je, kao što pretpostavljate, na reči REALNO – jer kod nas, u Srbiji, i Republici Srpskoj, sve je naravno: NEREALNO skuplje, pa i HDF.
Dakle, u našim ranijim tekstovima, dokazali smo vam da je danas obična hemodijaliza samo ona takozvana high-flux dijaliza, tj. dijaliza sa dijalizatorima visoko-protočnih (high-flux) membrana. Iste membrane i dijalizatori su i za HDF.
Nisko-protočne (low-flux) membrane je dozvoljeno koristiti samo onda kada za pacijenta nije poželjno da dijaliza bude kvalitetna. Bili smo prvi u državi, kada smo na ovom sajtu ismevali „stručnost“ komisije koja je „pravilnikom“ tražila da ovih dijaliza bude 50% od svih HD (1)! Danas o tome govore svi, čak i pravnici iz RZZO to znaju, da je dijalizatora sa nisko-protočnim membranama potrebno manje od 10% od svih dijalizatora, a i tada se isti mogu koristiti samo u centrima gde ima mnogo prvih ili početnih hemodijaliza, odnosno kada HD ne treba da bude mnogo efikasna.
Površina membrane, odnosno veličina dijalizatora, za odrasle pacijente treba biti određena u rasponu od 1,3 do 2,5 m2 zavisno od veličine pacijenta, odnosno od njegovog indeksa telesne mase (body mass index, BMI). Kada se odredi potrebna površina membrane dijalizatora, onda treba znati da za pacijente sa anemijom, srčanim ili drugim intradijaliznim tegobama, treba izabrati dijalizator čiji je volumen punjenja što manji, pri toj istoj površini, kako se navedene tegobe ne bi pogoršale odvlačenjem veće količine krvi u dijalizator.
Kad smo dakle, naučili pravnike, ekonomiste i ugledne nefrologe, šta je suština kvalitetne hemodijalize, onda nam je ostao lakši deo posla, da ih naučimo šta je najkvalitetnija hemodijalizna procedura.
Ako je dakle, standardna ili obična hemodijaliza, ona koja se izvodi dijalizatorima sa high-flux membranom, onda zamislite da ste u tom dijalizatoru uradili jedno dodatno propiranje krvi sa još 30 ili 60 litara dijalizne tečnosti, i to je to: hemodijafiltracija, najkvalitetnija dijalizna procedura.
Kad se već troši, ne malih: 120 litara dijalizne tečnosti (toliko se standardno troši pri običnoj HD, 500 ml/min) nek se potroši i dodatnih 30-60 litara te tečnosti, ali će smrtnost pacijenata, odjednom biti 30% manja!
Naravno, aparat za HDF mora imati dodatnu pumpu za ovu dodatnu (supstitucijsku) tečnost i mora imati dodatne bakteriološke filtere, jer se ova tečnost ubacuje direktno u krv. To je sad svima jasno.
Ostaje nejasno, zašto je uvažena „stručna“ nefrološka Komisija u Pravilniku dozvolila samo 20% HDF od svih učinjenih HD!?!
Posebno je dozvolila čisti greh, a to je da se i na aparatu za HDF radi samo obična HD, jer tako nalaže Pravilnik!
Jedino logično obrazloženje je da su „visokostručni“ nefrološki muljatori uradili taj Pravilnik po želji dijaliznih farmakomafijaša (Hrvatčević & company), kako bi što više pacijenata tražilo da pređe u privatne dijalizne centre, koji svima daju 100% HDF, po istoj ceni kao i za standardnu HD. Ili da svi pređu na kućnu hemodijalizu, gde takođe svi (100%) mogu dobijati HDF, i sav originalni materijal, bez tendera, a o trošku istog RFZO Beograd.
Obrazloženje da naša država nema para da bi dala veći procenat HDF-a (kao Slovenija, npr. koja daje 65% HDF), je potpuno netačno, jer kao što je to pokazano na prošlogodišnjem decembarskom nefrološkom simpozijumu time se ne ostvaruju NIKAKVE uštede (2). Naprotiv, neracionalno se primenjuju već nabavljena skupa sredstva (aparati i filteri za HDF), pa bi neko i za to mogao snositi odgovornost! Cena za skupe HDF aparate je već plaćena, oni će svakako trošiti 2 bakteriološka filtera (i za običnu HD), svakako će trošiti isti high-flux dijalizator (i za običnu HD), samo, u inat pacijentima i medicinskoj etici: neće raditi HDF, nego običnu HD, što se moglo postići i za 26000 dinara manje-koliko košta 1 bakteriološki filter!
I, pri tome će se svi pozivati na Pravilnik.
Kao da je tih nekoliko napabirčenih stranica: Sveto pismo.
Od prvih izdanja tog „Pravilnika“, mi smo ga ismejavali, kritikovali i uspevali da nateramo „mnogouvažene“ „visokostručne“ srpske nefrologe, da priznaju svoje budalaštine i da ih promene, i to nam je nekoliko puta uspevalo: pisali su i brisali, ponovo, menjali ili bili menjani, ali nešto se ipak … popravljalo.
(Nije lako „visokomudrenim“ „preposvećenim“ nefrolozima srpskim priznati da su ispadali budale i neznalice, ali … izmene i dopune istog Pravilnika, to potvrđuju).
Jedino od čega neće da odustanu jeste: maksimalno 20% HDF !?!?!?!
To ne daju.
Spremni su izgleda, za tu restrikciju, da pruže odsudni otpor (ono kao na Ljubinom grobu).
A mogli bi bar da uvaže činjenicu da naša država ima najgoru ili najslabije organizovanu transplantaciju u Evropi, pa kad već nemamo nikakvu transplantaciju red je da nam bar omogući kvalitetnu on-line hemodijafiltraciju, svima! Ili bar, da dozvoli primenu HDF na svim aparatima koji su aparati za HDF!!! Ljudi, neko će i zbog ovoga da odgovara, kad-tad.
Pisali su pacijenti svima nadležnima, žalili se u tabloidima i u dnevnoj štampi, Politikina rubrika „Među nama“ bila je puna protesta dijaliznih pacijenata, ali ništa … Svugde muk i ignorancija. Zabole nadležne za HDF!
Primetno je takođe da se žalbama protiv ograničenja HDF nisu pridružili Zvonalis i Švaba Miškolc.
Čuveni dijalizni plaćenik Zvonalis, koji se ne skida sa tastature, piše svima i protestvuje za bilo koga, i ko jeste „njegov“, tj. na kućnoj hemodijafiltraciji, i ko nije, ali za HDF – NE, nikada, ni reči!
Štaviše, razvodnjava proteste zbog nedostatka HDF: kao, pitanje je da li bi to uopšte trebalo dati u državnim centrima, pa ko zna kakva im je voda tamo, pa to i mora biti skuplje jer su FMC i Gambro davali aparate godinama… i sve tako, baš onako kako odgovara Freseniusu i Gambru. Sam Zvonko bi urliknuo do nebesa da mu samo jedan HDF tretman smanje na običnu HD, a baš bismo voleli da znamo ko je njima na kućnim hemodijafiltracijama proverio (kada, gde i kako) da li im kvalitet vode ispunjava uslove za HDF? Reći ćemo vam odmah: nije niko. A i da neko hoće, nema gde. Spašava ih samo redovno menjanje bakterioloških i endotoksinskih filtera na dijaliznim aparatima (to Fond plaća), inače što se struke ili propisa tiče: sve se to može zatvoriti sutra! Bez ikakvih problema. Sa jedinom idejom da se zaštite ljudi i ispoštuju važeći stručni propisi. (Posebno što krvavi dijalizni otpad odlažu u obične komunalne kontejnere, krišom u komšiluku, zamotaju i bace kad ih niko ne gleda).
E, baš, zbog te potencijalne opasnosti, da bi i njihove HDF mogle doći pod udar „preispitivanja“ udruženje pacijenata na kućnoj hemodijafiltraciji ćuti i neće da podrži proteste pacijenata iz državnih centara, pa makar tamo svi imali dijalize sa nisko-protočnim low-flux dijalizatorima i makar svi imali 35% veću smrtnost i makar svi pocrkali!
Švaba Miškolc i njegovo „vojvođansko“ udruženje pacijenata, koje Fresenius direktno finansijski podmazuje, nikada nisu u „svom“ časopisu pokrenuli temu nedovoljnog procenta HDF za pacijente u državnim centrima. Ali, zato u svakom broju „Predsednik“ klikće: „Dobro jutro, Srbijo“. Piše čovek uvodnike i prenosi situaciju sa gradilišta Fresenius fabrike AV linija. To je inače kontejner gde će srpske radnice za najbedniju nadoknadu pod nemačkim korbačem udisati otrovni lepak spajajući PVC creva nabavljena na dalekom istoku. Naravno, sve je to subvencionisano iz naših džepova, da bi stranci odneli što veći profit. (Za domaće preduzetnike, subvencije nisu predviđene, njima samo sleduju kritike za nedostatak preduzetničkog duha?!).
Toliko o solidarnosti među pacijentima. O humanizmu onih koji su se dočepali bolje dijalizne metode. Pitajte ih, slobodno, da li bi iko od tih pacijenata ikada ustupio bar jedan svoj HDF tretman nekome drugome. Nekome ko je isto tako mlad, željan života i zaplašen komplikacijama. To je pravo lice naše solidarnosti. Sutra će taj što je na HDF-u da apeluje na javnost da mu se skupe pare za transplantaciju inače će umreti na toj hemodijafiltraciji, jer to je isto dijaliza, a dijaliza je, zna se, u javnosti nešto najgore što čoveka može snaći.
I naivni će mu poverovati. O temi lažne ugroženosti, licemernim apelima na solidarnost i prevarama koje vrše bolesnici, njihove porodice, i mnogi zdravstveni muljatori (svi navedeni su od toga napravili poseban biznis) – o tome ćemo u nekom narednom postu, jer je to značajna tema i zaslužuje poseban osvrt.
Da se vratimo na pitanje cene HDF-a.
Već smo vam govorili da je jedina razlika u potrošnom materijalu između HD i HDF ono famozno PVC crevo, za infuziju HDF tečnosti, za koje je FMC procenio da košta 1700 dinara.
Iako su sami proizveli aparat 5008 za kojeg su tvrdili da je univerzalan, tj. da istim potrošnim materijalom, istim setom, može da radi bilo koju dijaliznu proceduru: HD, HF ili HDF (dovoljno je da korisnik samo pritisne odgovarajući taster), odjednom su (2009) u Srbiji napustili tu priču, i sami sebe demantovali, stvarajući posebne PVC linije za običnu HD, a poskupljujući one univerzalne (za HD i HDF) na celih 1700 dinara.
U Republici Srpskoj, još gore: tražili su i dobili 20 evra više po tretmanu, za svaku HDF. Iako je i tamo bio isti potrošni materijal, na istom njihovom F5008 aparatu.
Zašto dakle tolika razlika u ceni?
Ko puni džepove na nesreći dijaliznih pacijenata?
Da li je to samo Freseniusova farmakomafija, ili tu ima i domaćih saučesnika?
To pitanje će izgleda, sačekati neka bolja vremena za rešavanje.
Da sada vidimo kolika je zaista razlika u ceni svega potrošenog za standardnu HD i za HDF?
Pročitali smo sve svetske nefrološke stručnjake i njihove stručne članke na ovu temu.
Na primer ove:
Mazairac i saradnici, 2013. godine, kažu:
HDF je oko 3,6% skuplja od one (najlošije) low-flux HD! Samo 3,6%!!
Dodatni trošak po jednom HDF tretmanu varira od (minus) -1,29 do (plus) +4,58 evra u odnosu na HD. Znači u proseku je HDF tretman skuplji za oko 3,29 evra.
HDF je skuplja za oko £1.16 po tretmanu, od high-flux HD. HDF je čak jeftinija od high-flux HD, kada se nabavlja univerzalni AV set sa infuzionom linijom.
Eto, to kaže struka! Objektivna, svetska nefrološka nauka:
HDF je skuplja oko 3 evra od standardne HD!
Tri evra, druže! (Htedoh da zaurlam …)
Znači za samo 3 evra smrtnost dijaliznih pacijenata bi mogla biti 33% manja.
Kako god da su stručnjaci računali, razlika zaista nije vredna pomena.
Jedni su računali veće troškove posebnih aparata za HDF, zatim dodatnih bakterioloških i endotoksinskih filtera, pa cena utrošene vode, plus cene laboratorijskih analiza vode, cena bolničkih lečenja, cena duže radne sposobnosti, cene potrošenih lekova, npr. preparata eritropoetina ili vezivača fosfata …
Daćemo Vam i gotov, konkretan, primer, dokaz, poređenje strukture cene, tj. potrošnog materijala za HD i HDF.
Uzećemo, namerno, državu Englesku, gde su i standard, i cene i primanja, mnogo veća nego kod nas, pa ćemo tamo naći da u dijaliznom centru koji pripada Kraljevskoj Univerzitetskoj Nefrološkoj Klinici, klinici Medicinskog fakulteta u Londonu, ovako izgledaju cene za HD i cene za HDF, a naravno sve na Fresenius aparatima i sa najskupljim Fresenius dijalizatorima:
(Cene su sa uračunatim 20%-nim PDV-om, izražene su u britanskim funtama, za konverziju u evre pomnožiti sa 1,14)
Tako je u Engleskoj, gde je prosečna dužina čekanja na transplantirani bubreg do 2 godine. U takvim zemljama zaista nije bitno koliko je procenata pacijenata na HDF, ali tamo gde je transplantirani bubreg misaona imenica, tamo je jako bitno imati što kvalitetniju hemodijafiltraciju.
Znači, svetska nefrološka nauka, svim mogućim poređenjima i analizama, je našla maksimalnu razliku u ceni tretmana između HD i HDF od oko 3 evra.
Dakle, nijedan od tih evropskih i svetskih autoriteta nije našao da je razlika u ceni tolika kao u Srbiji ili u Republici Srpskoj.
Zašto?
Zato što ovo stanje kod nas nije pitanje za nauku, nego za policiju.
Samo od kriminalističke policije ćemo dobiti odgovor zašto je nešto što košta 3 evra više, Srbima prodavano za 20 evra više.
Zašto Srbi smeju protestvovati protiv Monsanta, a ne smeju protiv Fresenijusa?
Ili: Samo vi sponzori radite svoj posao!
Poštovani čitaoci,
Ne jednom smo na ovom sajtu izneli proverene argumente i nesporne dokaze o mahinacijama firme Fresenijus, ali nijedno udruženje dijaliznih pacijenata u Srbiji nije se usudilo ni preneti, ni prokomentarisati nijednu od tih mahinacija.
Svi argumenti i dokazi koje smo vam podastrli, pokazuju da je pomenutoj najvećoj dijaliznoj profiterskoj aždaji najmanje bitan interes pacijenata, ali, svejedno, naši pacijenti ne smeju o tome ni reč da prozbore.
Naveli smo dokaze kako je menadžment firme (sa F odeljenja) direktno skrivio smrt 900 pacijenata, a zatim internim mejlom upozorio samo svoje doktore, da malo povedu računa o nivou bikarbonata u dijaliznoj tečnosti – ostalim potrošačima tih njihovih kanistera nisu hteli ništa ni reći, ni proslediti (link). Bog sveti zna koliko su još smrti (van svojih centara, ali na njihovim aparatima) skrivili, ali tu se bar vode sudski procesi – na desetine hiljada sudskih procesa je pokrenuto širom sveta, zbog takvog sramnog delovanja (link). Zatim smo objavili koliko su puta već izgubili sudske procese zbog potkradanja državnih Fondova zdravstvene zaštite, potkradanja na najbeskrupoloznije načine. I to u kapitalističkim zemljama, sa razvijemim tržištima i pravosudnim sistemima . Stotine miliona dolara su im sudovi naplaćivali, ali džaba, oni to nadoknade, na drugim mestima, u drugim (manje pronicljivim) zemljama i preko različitih dijaliznih proizvoda.
Objavismo brojne FDA zabrane ili opozive raznih Fresenijusovih dijaliznih artikala, ali niko da ovde upita: kontroliše li kod nas iko te njihove proizvode i aparate (link)? Objavili smo pisma njihovih zaposlenih koji su napuštali tu firmu jer nisu hteli da saučestvuju u mahinacijama protiv pacijenata, na koja su ih menadžeri prisiljavali. Zatim smo preneli kako su izazvali smrt pacijenata, jer je u njihovim koncentratima nađena bakterija iz roda Halomonas, na koju kod nas niko nikada i ne testira kocentrate. Zatim smo objavili kako su i na koje načine decenijama držali monopol na sve što se tiče dijalize u Srbiji, i ne samo u Srbiji. Objavili smo koje su to sprege i uticaji na nefrološke profesore, ministarstva zdravlja, zaposlene u Fondovima, političkim strankama, u poziciji i u opoziciji (link). Prikazali smo dokumentarne serijale drugih televizija i drugih novinara o štetnim ugovorima u Srbiji i Republici Srpskoj, ali nijedno udruženje dijaliznih pacijenata u Srbiji nije reagovalo. Preneli smo otvorene proteste dijaliznih pacijenata u Fresenijusovim centrima u Republici Srpskoj, ali niko u Srbiji se nije hteo solidarisati, ni rečju, podržati sapatnike u Republici Srpskoj (link). A, isti narod, pazi!
Onaj Zvonalis, kada su ga prozivali, rek’o: „Ne interesuje mene, šta se dešava u Republici Srpskoj.“ Kao da on ovde ne zagovara (i to otvoreno) upravo ono što već postoji u Republici Srpskoj: svi pacijenti na jedan mikser za dijaliznu tečnost, svima isto, a ko hoće bolje, nek ide na kućnu hemodijalizu, kao što on ima. (I to Gambro, za svaki slučaj).
Prikazali smo kako su po celom svetu razaslali upozorenja o štetnim dejstvima njihovih dijalizatora, od kojih može nastati pola medicinske enciklopedije tegoba, i naravno: smrt. I opet, ništa. „Boj se onog ko je sviko bez golema mrijet jada“, reče Ivan Mažuranić ili (svejedno) Vladika Rade, ali i u njegovoj Crnoj Gori isto, o glavi nam rade.
Taman prođe to oko alergijsko-štetočinskih svojstava Fresenijus dijalizatora, kad stiže: upozorenje evropske komisije, da se izbegne koristiti bisfenol u proizvodima za bebe i za dijalizne pacijente (link). Za one najosetljivije, dakle. I pogodite čiji dijalizatori imaju najviše bisfenola (i na membranama i u kućištima) – zna se: švapski! Nađosmo u jednom časopisu (na internetu), da i Gambro ima dijalizatore bez bisfenola, a o japancima da i ne govorimo, ali kod nas, naša udruženja ne zatražiše takve dijalizatore, barem za decu!!! Ili, za mlađe od 30 godina, barem.
Ne.
Štaviše, oni brane Fresenijus! Bog te video! Relativizuju optužbe i dokaze protiv bisfenola, kao nije to ništa, pa takve stvari pišu na svim lekovima (?!) – pazi idiota – kaže i heparin je isto štetan, pa se koristi. Dakle, samo idiot (!), može porediti heparin, koji je dokazani lek, protiv tromboze, na primer, pa i ako ima i neka sporedna dejstva, on je ipak registrovan kao LEK! A bisfenol je gospodo, OTROV! Nije nigde registrovano da ga je neko davao kao lek.
Šta se to desilo sa Predsednicima dijaliznih udruženja?
Maca pojela jezik, a?
Oni koji ne zatvaraju usta (ispred mikrofona) o svemu i svačemu što se tiče dijalize, nikada, ama baš nikada, ne rekoše ni jednu reč protiv Freseniusa (link).
Čak ih Fresenijusovci i ponižavali, kao pse. U internim mejlovima, Fresenijusov direktor govori kako će ih prvom prilikom, citiramo: napujdati, na Fond zdravstvenog osiguranja Srbije (link). I napujdao je. Dadoše ljudi (kerovi) silne intervjue po novinama, nastupaše na protestima, učestvovaše u TV emisijama, bacaju drvlje i kamenje na državu, na zakone, na profesiju (profesorsku), ali nikada, ali nikada: na Fresenijus.
To im se nikada nije omaklo, ni u snu.
Da li je u pitanju strah?
Ne verujemo.
Narod koji je izvikivao „Bolje grob nego rob“, i „Bolje rat nego pakt“, ne može biti da je strahom zaustavljen, mada osvetoljubivost neprijatelja nije za potcenjivanje.
Da li je u pitanju potkupljivanje?
A šta bi drugo, moglo biti, kod današnjih Srba.
Tržišna orijentacija, sretnu se ponuda i potražnja, pa i neki dijalizni nesretnici, videli u tome svoju šansu.
Pazite, danas je to i kod nas legalno. Po već ustaljenoj mantri da Srbima treba promeniti svest, prihvatili smo i to kao neki uslov za dalji napredak na putu ka Evropi. Nisu to samo gej parade, dozvole istopolnih brakova, sodomije, nekrofilije i pedofilije, nije to samo poplava golotinje, šunda, kiča, rijalitija, parovanja, xfaktorisanja, glupih kvizova, starletutki, porobljavanja kreditima, „investicijama“, nije to samo usađivanje osećaja inferiornosti, „samopriznavanja“, „samokažnjavanja“, nego je na sve to došla i legalizacija potkupljivanja. To se sada ne zove potkupljivanje, nego: sponzorisanje i lobiranje. To kažu nije mito, i nije korupcija, ako se nazove sponzorisanje i lobiranje.
U traženju i prihvatanju sponzorstava posebno su se istakla 2 „predsednika“ takozvanih „udruženja“ dijaliznih pacijenata.
Jednog smo nazvali Zvonalis, jer se postavio kao ovan predvodnik fejsbruk grupe „Zvončići“, iako, ruku na srce, niko od tih nesretnih zvončića i ne sluti kako Zvonalis trguje sa njima i prikazuje ih kao svoju vernu vojsku koja će na njegov mig odraditi sve za sponzora.
Drugog smo nazvali Švaba Miškolc, jer je, iako Srbin, postao veći Hrvatčević od Hrvatčevića. Švaba Miškolc i ne krije ko ga plaća. Javno uzme pare od Fresenijusa, kao za štampanje dijaliznog časopisa i potrebe svog udruženja, a onda napada „Alkaloidove“ rastvore, zato što on i njegovi imaju sad mnogo Magnezijuma u krvi. A ne kaže nesretnik, da „Alkaloid“ nema s tim veze, jer definisanje tenderskih potreba vrši stručna komisija, koja je naravno, toliko „stručna“ da magnezijum uopšte nije ni definisala, pa sad pacijenti mogu dobiti sve: od nula do 2,0 mmol magnezijuma u dijalizatu. Ali, Švaba Miškolc naglašava, kako bez obzira na taj svoj visok Magnezijum, on neće prestati da uzima Osvaren, jer je to odličan lek (jeste, za podizanje magnezijuma), a odličan je jer je: od Fresenijusa, od njegovog sponzora. Pa stvarno, koliki idiot čovek može biti da za svoj povišeni magnezijum pre dijalize (!) optuži dijaliznu tečnost od prethodne dijalize, od pre 2-3 dana!!!
E bravo, stručnjaci (RH) koji ste mu sastavljali one dopise, da Vam povrati deo izgubljenog kolača, tenderskih para, koje ste zasluženo izgubili.
Podmićavanje, što reče Šojić, traje i dalje.
A šta se drugo moglo i očekivati od najmoćnije dijalizne kompanije na svetu.
Da neće dati koji dinar (?!) i nesretnim korisnicima njenih proizvoda, pacijentima?
Pa, pacijenti su još i najmanji trošak za farmakomafiju. Najmanje su zahtevni.
Ne mora farmakomafija da ih vodi na kongrese, ne moraju da im ugađaju i poltronišu, ne moraju da im laskaju kako su veliki stručnjaci, ne moraju da im pišu „naučne“ radove, niti da finansiraju njihove ambicije. Niti ambicije njihovih članova porodice, da sad ne pominjemo imena …
Za pacijente je dovoljno, malo. Malo im se mora uplatiti za „druženja“, „edukaciju“, „sportske igre“, i oni – zadovoljni. Naravno, sportske igre su: pikado na vratima garaže od predsednika podružnice, majice i pehari pobednika se kupe od kuma predsednika podružnice (po 3x većoj ceni), a učesnike će zabavljati orkestar ćerke predsednika podružnice, za takođe 3 puta veću cenu od uobičajene. Gde ima, tu i preliva. Kome je uopšte do edukacije, u zemlji gde svi znaju sve, o svemu. Idi, begaj.
Naravno, edukacija podrazumeva hvaljenje dijalizatora i lekova firme koja uplaćuje donacije (FMC), ali sve je to brate, sitno, u odnosu na ono što se profesorima i funkcionerima uplaćuje.
Skrenuta nam je pažnja na jednu polemiku, pa je i mi sad vama preporučujemo, polemiku na fejsbruk nalogu SOBIRSa (link). Radi se o polemici između čuvenog Zvonalisa i nekog mu oponenta, koji je pod imenom Deda Mraz, izneo celu seriju argumenata protiv dotičnog Zvonalisa. Naravno, najčešće korišteni dokazi su bili upravo oni sa ovog našeg sajta (www.dijaliza.wordpress.com), što sa ponosom ističemo. Niko u Srbiji, ko se ozbiljno bavi dijalizom, ili se dijaliza bavi njim, ne može da ignoriše naš sajt, tako da nam čitanost raste iz meseca u mesec, među svim dijaliznim grupama. Deda Mrazu, takođe, odmah nudimo prostor, neka piše ovde, kao i tamo, i naravno: uz svaki argument mora navesti i neki dokaz, a komentari su slobodni. Ono što nas je iznenadilo, jeste podatak iz te polemike, da i o Zvonalisu postoji dosije u policiji! Mi smo verovali da policija i te specijalne službe, gledaju pacijentima malo kroz prste, jer ipak … nije isto, kad pare uzimaju funkcioneri ili profani, i bolesnici, na primer. Ali, pozdravljamo, u svakom slučaju, tu prilježnost domaćih kriminalističkih inspektora, ako treba naći ćemo im i svedoke (zaštićene, naravno)…
Kako dakle prepoznati sponzorisane Grupe za pritisak na javnost?
Kako prepoznati „udruženja“ dijaliznih pacijenata koja vode FMC plaćenici.
Dovoljna su 2 testa da bi se otkrili FMC plaćenici, tj. dva pitanja:
Da li su ikada, igde, ikome, – rekli bilo šta protiv FMC-a?
Da li su ikada, igde, ikome, – rekli bilo šta što nije bilo u interesu FMC-a?
Eto, tako se lako razjasne sve dileme.
A Zvonalis i Švaba Miškolc, na oba testiranja mogu dobiti samo negativan odgovor.
Da li vam je sad sve jasno?
Ne.
Pitate se, da li su ova dvojica pomenutih, u nekakvoj vezi?
Da li su Švaba Miškolc i Gavra Kaćanski, oba Fresenijusovi?
Ne, Gavra Aćimović i Avram Gojić su braća, a Hrvatčević i Vukajlovićka su drugovi. Šunatovac i Babac su kumovi, a Jarić T. Živadin, to si Ti.
Dugo najavljivane, pripremane i organizovane, nedavno su i održane: sportske igre za dijalizne pacijente. Posle niza kritika, posebno na našem sajtu, samozvani predstavnici pacijenata su pokušali Igrama pokazati kako, eto, ipak nešto rade, kako nisu korumpirani (sponzori su bili vrlo diskretni) i kako imaju uporište u dijaliznoj bazi. Izmanipulisani učesnici su bili zadovoljni druženjem, ali konačni efekat Igara je nesumnjivo odgovarao samo korumpiranoj zdravstvenoj birokratiji i dijaliznim trgovcima: skretanje pažnje sa kriminalnog stanja u srpskoj dijalizi. Za čitoce DiaBloGa, donosimo izveštaj našeg reportera sa lica mesta:
Sportske igre dijaliznih pacijenata
Dana 07. i 08. septembra 2013. održane su sportske igre pacijenata na hemodijalizi. Igre su održane u Loznici. Prisustvovalo je malo pacijenata, u odnosu na broj ljudi na hemodijalizi u Srbiji. Verovatno je sama kriza u društvu dovela do toga, jer su pacijenti već osiromašeni, a ni sponzori se ovaj put nisu baš istakli. A naročito firme koje proizvode ili distribuiraju sredstva za HD, neki su dali nešto, drugi ništa. Najviše je sponzorisao grad Loznica, tako da su pacijenti imali obezbeđen smeštaj i hranu. Došli su pacijenti iz Vranja, Smederevske Palanke, Niša, Pirota, Sremske Mitrovice itd. Iz samog Beograda bio je samo jedan pacijent iz Zemunske bolnice koji je došao samoinicijativno. To samo govori u prilog tome da Savezno udruženje sa sedištem u Beogradu ništa ne radi.
Sportske igre su pozitivan primer kako se mogu organizovati pacijenti, ali ako je ovako mali odziv za Igre, kako onda očekvati da se udružimo u rešavanju problema u lečenju nas samih?! Situacija u zdravstvu je generalno loša, a u dijalizi još gora. Za 50% svih dijaliza su nam odredili niskopropusne dijalizatore. Poređenja radi, u Republici Srpskoj svi imaju visokopropusne, a naši rukovodioci na kućnoj imaju ne samo 100% visokopropusne dijalizatore, nego i HDF 100%. Za nas 4000 ostalih ne daju, samo zato da trgovci ne bi izgubili svoj profit na linijama za sterilni infuzat.
Ako se sami ne trgnemo i ne počnemo borbu, biće nam još i gore. Manja udruženja nešto i rade a glavno, Savezno, ništa. Svrha mu je nepoznata.
Ovo je bila prilika da pacijenti jedni drugima prenesu utiske o radu svojih centara. I šta smo saznali: situacija nigde nije dobra, nema eritropoetina, vitamina, ponegde čak ni epruveta za krvne analize, a o HDF da ne pričamo. Svi se susreću sa istim problemima.
Možda bi pacijenti trebali da se bore sa zdravstvenom birokratijom kao što su se borili i na ovim sportskim igrama. Zabavni deo je prošao, treba se okrenuti ozbiljnijem rešavanju gorućih problema. Možda još jednom pokušati da se utiče na promenu sramnog pravilnika RFZO. Ako uspemo da probudimo gospodu iz Saveznog udruženja.
Da li će iko dati medalju onome ko nam obezbedi bolje lečenje?
Neodržani govor našeg predstavnika povodom „World Kidney Day“, Svetskog dana bubrega.
Poštovani skupe,
Danas 14.03.2013. godine, slavimo dan nebrige o bubrežnim bolesnicima. Naime, već po tradiciji se svakog drugog četvrtka u mesecu martu podsećamo kako u proteklih 364 dana nismo učinili ništa u poboljšanju sprečavanja i lečenja bubrežnih oboljenja.
Ovaj datum nam je i ove godine prilika da se u svečanoj atmosferi obratimo sadašnjim i budućim bubrežnim bolesnicima, kao i celokupnoj javnosti, kako bi na više mesta i širom države evocirali uspomene na proteklih 364 dana i kako bi sa istim žarom najavili da ni u narednih 365 dana nećemo odstupati od te zacrtane politike.
Svakom dobronamernom aktivisti koji se danas uključio u obeležavanje svetskog dana bubrega je jasno da nam je ovaj dan posebno značajan, kao prilika da opravdamo finansiranje i postojanje naših udruženja i organizacija za brigu o bubrežnim bolesnicima, i da evo celokupnu javnost podsetimo na naš nemerljiv značaj i doprinos sistemu zdravstvene zaštite bubrežnih bolesnika. (Ovde otpiti malo vode date od sponzora).
Našim udruženjima: „Sve za normalno pišanje“ i „Inicijativa za obilnu diurezu“, danas se pridružio i pokret „Majke nerotkinje za zdravo potomstvo“, kao i „Pokret imobiliziranih“, na čemu im se srdačno zahvaljujemo. Na podrški.
Ovogodišnji svetski dan bubrega obeležavamo pod sloganom: Stop napadima bubrega! Taj slogan je verovatno izmislio onaj ko je imao: napad mozga! Pošteno govoreći mi smo to preveli sa američkih sajtova i shvatili smo to kao još jednu pretnju, tj. da će nas bombardovati bubrezima, koji su prethodno akutno oštećeni. Tehnologija je danas učinila mogućim da se oštećenim bubrezima, piše na tom sajtu, može opasno ugroziti zdravstveni sistem neke države, zbog čega je neophodno da se kod lekara i osoblja bolnica poveća svest o odbrani od napada bubrega, bez obzira iz kog pravca oni dolazili. A često su i samonavođeni.
Iako je većina vas ovde prisutnih došla iz raznih dijaliznih centara, mi posebno apelujemo na vas, da na vreme zaštitite svoje bubrege, koji istina ne rade, ali su i dalje podložni nama stranom napadu bubrega.
Zato poštovani hemodijalizni pacijenti (vidim da ste vi ovde u većini), uzmite ove letke na kojima su amblemi svih naših udruženja, dokazanih stručnjaka za zaštitu od napada bubrega, podelite to svim vozačima onih drndavih saniteta u kojima se vozite i upozorite ih da način na koji vas oni voze do kuće i dalje može značajno oštetiti vaše bubrege.
Stop napadima bubrega, za bolji prevoz pacijenata na hemodijalizu, hoćemo datum, a ne prazna obećanja.
Hvala vam.
[Iz nama nepoznatih razloga organizatori skupa povodom Svetskog dana bubrega odbili su da našeg predstavnika uvrste na listu govornika, tako da su prisutni ostali uskraćeni za ovaj biser besedništva, autodidaktike i spoznajnog procesa (spoznaj samoga sebe) i zaštićenom primerku iz svetske baštine govorništva i nepatvorene istine, koja izbija iz svake njegove rečenice. Ispravljajući ovu očiglednu nepravdu i zaveru svetskih razmera, DiaBloG koji se uvek zalagao za DialoG, posvetio je ono srednje slovo B, današnjem svetskom danu Bubrega].
Dijaliza 