Ne nama, naravno, presudan je opet strani faktor . . .
Istragu je sprovela američka Komisija za hartije od vrednosti, američko Ministarstvo pravde i FBI (Federal Bureau of Investigation). Sveto trojstvo, što bi se reklo.
Nećemo, opet ponavljamo, ništa komentarisati, ni prevoditi, donosimo samo originalne izjave.
Evo i izjave FBI, u originalu:
“This case shows the continued commitment of the FBI and our partners to investigate bribery and corruption worldwide,” said FBI Assistant Director Robert Johnson. “The FBI’s dedicated International Corruption Squads across the United States will continue to combat foreign corruption that reaches our shores and send a strong message that, no matter how long it takes, we will not wane in our efforts to uphold the law.”
“This case shows the FBI will hold accountable those who treat corruption as the cost of doing business,” said FBI Special Agent in Charge Bonavolonta. “Fresenius’s admissions are incredibly concerning because no company should break the law by paying-off international partners to obtain or retain business. We will continue to work with our law enforcement partners to root out corrupt schemes and ensure they do not become common practice at the expense of other hard-working businesses.”
A sada, ono glavno i najvažnije, za srpsku dijalizu.
Opet nećemo prepričavati, niti prevoditi, ništa – samo donosimo originalni izvod iz Izveštaja . . .
A Tačke 52 – 54. odnose se na te naše, srpske, dijalizne kriminalce . . .
Generalno rečeno, radi se o sledećem:
(opet original, bez ikakvog prevoda, da se nešto „ne izgubi u prevodu“)
FMC made improper payments through a variety of schemes, including using sham consulting contracts, falsifying documents, and funneling bribes through a system of third party intermediaries. Despite known red flags of corruption since the early 2000s, FMC devoted insufficient resources to compliance. In some jurisdictions, Fresenius failed to take basic steps such as providing anti-corruption training or performing due diligence on its agents. In many instances, senior management actively engaged in corruption schemes and directed employees to destroy records of the misconduct. All told FMC paid nearly $30 million in bribes to government officials and others to procure business.
Čekaćemo, i pratićemo i dalje, sve što se dešava na ovu temu.
Do tada, možda bi trebali da se ugledamo na „Španski model“.
Da, naši nefrolozi vrlo rado ističu i sa ponosom citiraju situaciju iz Španije, nažalost, samo da bi pokazali kako su pokupili tuđe brojke i rezultate da bi se pravili pametni u oblasti transplantacije.
Ali, Španija ima i nezavisne novinare – istraživače, i tamo se već otkrilo (za 2 nedelje) ko je Glavni primalac mita.
Kod nas, iako svi, apsolutno SVI, znaju ko je Glavni primalac FMC-mita, dani prolaze, a ime Glavnog primaoca, kao ni imena ostalih mu saučesnika, se ne pojavljuju . . .
Čekaćemo i dalje da vidimo te naše hrabre novinare – istraživače, tužioce, sudije, zaštitnike prava pacijenata, razne komore časti i ugleda, da li će smoći snage da objave ono što SVI u srpskoj dijalizi već odavno znaju, samo se godinama prave mutavi, i čekaju da im FBI rešava probleme.
Možda se zaista ovoga puta neće izvući „uvaženi stručnjaci“, „dijalizni profesori“, „direktori“, „načelnici“ i njima slični kriminalci u belim mantilima, specijalisti za nameštanje poslova i protežiranje „sponzora“, koji ih je, eto, prijavio, i nagodio se sa amerikancima.
Dakle, nastaviće se . . .
Akobogda.
Ali, svejedno . . .
Nije zgoreg, podsetiti vas, samo linkovima (poveznicama), na tekstove koji su objavljivani ovde, na ovom istom sajtu.
A mi smo, na ovom istom sajtu, još daleke 2013. (pre čak 6 godina) objavili sledeće tekstove:
Fenomenalni, kao i uvek: Mike Adams i Dan Berger, su nam samo dali grafičku podlogu, kao ilustraciju, našeg ukazivanja na domaću situaciju.
Imali smo priliku da od naših saradnika koji su nas izveštavali sa domaćih skupova o interesantnim dijaliznim temama, kao što je npr. tema „Etika i dijaliza“, napišemo vrlo kritičke primedbe, ali ste svi vi (mediji, javnost, sudstvo, tužilaštvo, policija, građani, doktori, sestre, pacijenti, …) opet ćutali i čekali da vam FBI napiše na internetu da se države Srbija i Republika Srpska pljačkaju u oblasti dijalize . . .
Pa smo, na ovom istom sajtu, pre
čak 5 godina, objavili tekstove:
Kako se nabavlja dijalizni materijal? Kako se nameštaju tenderi? Kako i zašto je vaskrsnuo (o Prvom maju) Centralni tender? Ko i kako dobija pravo da raspoređuje svoje dijalizne mašine po Srbiji? Zašto se to zove donacija kada je u pitanju čista klopka za pljačku (Trojanski sistem)? Zašto dijalizni pacijent nije zainteresovano lice? Kako poreski obveznici kroz cenu dijaliznog materijala plaćaju koruptivne veze između nefrologa, državnih službenika i dijalizne farmakomafije? Zašto ćuti tužilaštvo za organizovani kriminal? Čemu institucije sistema ako ponuđač može biti samo jedan, jer je sistem zatvoren, a naručilac se skriva iza podizvođača naručivanja?
Ima li granice
zidanju cena, kada nema konkurencije, kada je sistem zatvoren, a organizator na
slobodi?
Ima li prava i
pravde igde na svetu, ako ovakvi dijalizni hohštapleri širom zemaljske kugle
prave od dijalize svoj krvavi biznis?
Hiljade misli
prolazi kroz glave 5000 dijaliznih pacijenata u Srbiji, gomilaju se pitanja, a
niko ništa ne govori.
Svi ćute.
Misterija o životu posle smrti bubrega od pamtiveka muči ljudski rod. Iz straha od nepoznatog, rodile su se i razvijale najrazličitije kompulsivne radnje kojima ljudi pribegavaju da bi sakrili strah od neizvesnosti …
Mi ćemo vas danas uvesti u te čudne prostore između Zatvora i Zakona, između Jave i Sna, u treću Dimenziju u kojoj se nađe svaki dijalizni pacijent, čim kroči u svet dijalize.
S tim da to neki shvate odmah, a neki ni
tada.
Poštovani čitaoci.
Uđite sa nama u svet koji ne liči ni na jedan postojeći. Svet koji postoji samo u našoj mašti, ali svet u čije postojanje su se uverili oni koji ne veruju nikome.
Dobrodošli u Zonusumraka.
Miloš P.
Jovanović, je posle dijalize ležao u krevetu i pokušavao da zaspi.
Tek je dve godine
na ovom mučenju od lečenja i još ne može da shvati šta ga je snašlo.
I zašto baš
njega?
U tom nekom međuprostoru
između jave i sna, on vidi nejasnu tamnu priliku koja mu se približava i obraća mu se mirnim, ali sugestivnim glasom.
„Miloše, dobro
došli u svet hemodijalize, ovo je taj tvoj novi život.
Bog ti je oduzeo
bubrežnu funkciju i prepustio te dijaliznoj farmakomafiji i meni.
Ja sam Diablo Dži, tvoj jedini vodič u ovom novom životu.
Ja sam jedini
koji će ti reći SVE, punu i jedinu istinu o svemu što te interesuje.“
Interesuje
me, zašto je dijaliza tako teška, zašto me toliko iscrpljuje, zašto sam stalno
žedan, zašto imam tolike glavobolje, zašto me ubija nesanica, zašto me razdiru
grčevi u mišićima, zašto me stalno bodu po svim mogućim krvnim sudovima, zašto
ne mogu da putujem negde na odmor, zašto ne mogu da imam posao, decu, život,
kao svi drugi ljudi, zašto niko od lekara neće da nam pomogne, zašto su
dijalize tako slabe efikasnosti, zašto se ne naprave bolji dijalizni centri, zašto
se ne izmisle bolji aparati, zašto nas društvo tretira kao stoku koja je
predviđena za umiranje i nizašta drugo?
Izdeklamovao je
skoro u dahu, Miloš, sve ono o čemu je razmišljao prethodnih meseci i godina.
Miloše,
neću te terati da pročitaš ceo dijalizni wordpress, znam da je to za tebe
naporno, smarajuće, dugačko.. Ali,
pogledaj barem, one zvanične državne sajtove o dijalizi. Pogledaj npr. sajt
republičkog zdravstvenog fonda i način nabavke materijala za dijalizu. Tamo
imaju zanimljivi razgovori između Naručioca dijaliznog materijala i Ponuđača dijaliznog
materijala, a po novom Zakonu, sva pitanja i odgovori moraju se javno objaviti.
Evo, otvoriću ti na laptopu, pa čitaj sam – reče mu Diablo lično.
I Miloš poče da
čita.
Redom.
Pitanje zainteresovanog lica: Da li nefrolozi koji su
članovi Komisije za dijalizu imaju od suda ili notara overenu Izjavu da nisu
nikada imali nikakvih finansijskih relacija sa Firmama ponuđačima dijaliznog
materijala, dakle sa trgovcima koji rade za inostrane korporacije?
Odgovor: u cilju privlačenja stranog kapitala nefrološkim
načelnicima je dozvoljeno da se ugrađuju u cenu potrošnog dijaliznog materijala
kojeg plaća država, jer je državi lakše da ih tako podmiti nego da im zvanično
poveća plate.
Pitanje: A da li rukovodioci dijaliznih centara koji
dobijaju svoj deo iz napumpanih cena „potrošnog materijala po tipu dijalize“
ravnomerno raspoređuju te svote ili sve zadržavaju za svoj džep, adaptiraju
potkrovlje stambene zgrade za sebe i sina i slične investicije?
Odgovor: plan nabavke je rađen od strane instituta Batuta
i u skladu je sa potrebama naručioca.
Pitanje se odbija i naručilac ostaje pri specifikaciji koju je naveo.
Pitanje zainteresovanog lica: Zašto su za pacijente na
kućnoj hemodijalizi dozvoljene nabavke dijalizatora po tipu mašine, a kod vas u
Centralnom tenderu vlasnici mašina su nezaštićeni i izloženi konkurenciji
ostalih proizvođača dijalizatora koji nemaju mašine? Da li ste svesni da ste
stvaranjem konkurencije na tržištu dijalizatora oborili njihovu cenu na 5 evra,
a kupovali ste ih po 35 evra? Naravno, mi smo taj gubitak u zaradi kompenzovali
napumpavanjem cena ostalog „materijala specifičnog po tipu mašine“, ali to je
prouzrokovalo dodatni rad i dodatne troškove našeg osoblja, što je takođe ušlo
u cene tog materijala, a sve ste to mogli izbeći ostavljanjem rešenja koje
funkcioniše već godinama za pacijente na kućnoj dijalizi i gde nema nikakvih
problema, ni u snabdevanju, ni u plaćanju?
Odgovor: plan nabavke je rađen od strane instituta Batuta i u skladu je sa potrebama Naručioca. Pitanje se odbija i naručilac ostaje pri specifikaciji koju je naveo. Za potrebe bolesnika na kućnoj dijalizi te ekskluzivne Ugovore sa Fondom zdravstva imaju samo dve privilegovane firme. Uvođenjem te obaveze i na Centralni tender, takve privilegije bi dobili i mnogi drugi proizvođači i vlasnici mašina za dijalizu, što ne želimo dozvoliti. A i videlo bi se čija je kompletna usluga najskuplja. Nismo ni mi mutavi. Ukratko: Naručilac pri svemu ostaje pri specifikaciji koju je naveo.
Pitanje: Ko su kreteni od nefrologa, koji su potpisali
Pravilnik po kojem nijednom pacijentu koji nije na HDF ne može biti primenjen
dijalizator veći od 1,8 m2? Koja je to
pamet, koji je to Vodič, Preporuka, referenca, naučni rad, na koji su se
kreteni mogli pozvati da tako nešto napišu? Da li se ti kreteni koji su to potpisali zovu
Nada, Rođa, Rade, … da li su to Srbi uopšte, ili su samo kreteni-kompletni korisni
idioti dijalizne farmakomafije i kolika je tačno njihova dobit od toga?
Odgovor: plan nabavke je rađen od strane instituta Batuta i u skladu je sa potrebama naručioca. A Pravilnik je javni dokument i svi znaju koji stručnjaci su učestvovali u njegovom donošenju. I nemojte vi sad da se pravite mutavi, kad i vi sarađujete sa tim istim nefrolozima. Pitanje se odbija i naručilac ostaje pri specifikaciji koju je naveo.
Pitanje: priča se da će neka nova komisija krenuti da obilazi sve dijalizne centre. Zar nije logičnije da poreske i druge inspekcije obiđu Hrvatčeviće, Karamaksiće, Vidže, Nefrone, Nade, Steve, Ćuriće i ostale pevce, a ne sitnu boraniju, koji su samo sledbenici njihovi?
Odgovor: plan nabavke je rađen od strane instituta Batuta
i u skladu je sa potrebama naručioca.
Pitanje se odbija i naručilac ostaje pri specifikaciji koju je naveo.
Zainteresovano lice je postavilo sledeće pitanje: Zašto ste
samo neke dijalizatore izdvojili da se nabavljaju bez konkurencije, a većinu
drugih niste? Da li je to po Pravilniku i da li je to pošteno?
Odgovor: Plan nabavke su radili oni iz instituta Batuta.
Plan je u skladu sa potrebama korisnika. I ko ti jebe mater!
Za uvećanje sopstvene zarade zainteresovano lice postavilo je sledeće pitanje: Poštovana Komisijo, ne znamo kako ste došli do projektovane cene našeg proizvoda „krvne linije za hemodijalizu na aparatu po tipu mašine“ od 350 dinara? To su cene od pre čak nekoliko meseci, pre nego što su svi proizvođači krenuli da napumpavaju cene svojih proizvoda zaštićenih da se nabavljaju bez konkurencije kao „zatvoren sistem“. Od tadašnjih 350 dinara mi smo te iste linije prodali na nekoliko tendera u Srbiji, po znatno većim cenama, od 650 dinara, 850 dinara i poslednjih meseci i po 1 650 dinara. U prilogu dopisa šaljemo vam kopije tendera na kome su te iste linije plaćene 1 650 dinara. Ponizno vas molimo da u vašem centralnom tenderu, pošto se radi o šestomesečnoj nabavci za celu Srbiju, ispravite tehničku grešku od 350 dinara i stavite realnu cenu od 1 650 dinara. U protivnom svi aparati koje smo mi donirali u dijaliznim centrima širom Srbije, neće moći raditi, jer smo mi jedini distributeri i tih aparata i tih linija. A imamo i političku i pravnu podršku da je sve to po Zakonu. Drugim rečima, držimo vas za muda, i vi morate da ispravite predmetni podatak.
Odgovor: Plan nabavke su radili oni iz instituta Batuta,
a ne lica zaposlena u Naručiocu. Navedena primedba se usvaja kao opravdana i u
tehničkoj specifikaciji biće upisana predmetna projektovana cena u iznosu koji
ste naveli. Do greške je došlo jer su ovlašćeni upisivači iz instituta Batuta
koristili stare podatke, od pre nekoliko meseci.
Zainteresovano lice: U prošlom odgovoru ste mi ničim izazvani
pomenuli statute, Batute i rođenu majku, moje pitanje je da li nameravate da
uskladite svoje ponašanje prema evropskoj povelji o ljudskim pravima, slobodi
štampe, spontanim demonstracijama i nezavisnom sudstvu, dakle svim stubovima
američkog društva odakle je i firma koju protežirate.
Odgovor: poštovani, u vašem dopisu potkrala se jedna mala
greška, prema Alimsu vaša predmetna mater nije nigde definisana kao rođena, te
se ista smatra odbačenom i nećemo promeniti ništa u konkursnoj dokumentaciji,
pa makar ti dubio na Nadinom dupetu. A po osnovu Zakona o ravnopravnosti
dodaćemo: I oca ti jebem, u prkno, majmune jedan.
Zainteresovano lice: Zašto ste naveli tehničke specifikacije i
precizirali procente dijalizatora za dijalizatore pojedinih firmi, koje niko
osim tih firmi ne može ispunjavati, dakle legalizovali ste direktnu kupovinu od
samo jednog ponuđača i pod izgovorom javne nabavke vršite uplate tim firmama za
iznose koje one same odrede?
Odgovor: Plan nabavke su radili oni iz instituta Batuta.
Plan je u skladu sa potrebama korisnika i u skladu je sa savremenim trendovima
u nefrološkoj terapiji, tako su nam rekli nefrolozi koji su potpuno nezavisni,
ne od tih firmi koje učestvuje na tenderu, nego od njihovih dijalizatora i drugih
potrošnih artikala.
Zainteresovano lice: Nemojte pobogu našim ljudima, srpskim pacijentima, stavljati te eksperimentalne visokopropusne dijalizatore kojima se uklanjaju i vitalno neophodne supstance iz ljudskog organizma, pobićete naš narod! Da li ste svesni da se takvi dijalizatori nigde u svetu ne koriste za redovnu upotrebu, nego retko i ciljano, i još su u fazi ispitivanja. Da li ste svesni da se za upotrebu takvih dijalizatora mora imati sertifikat da voda za takav tretman mora biti ultra-čista, a nijedan naš dijalizni centar ne radi kontrolu vode ni po kriterijumima da je obične čistoće, a kamoli ultračista? Da li ste svesni tragedije koju omogućavate trpanjem para u džepove pohlepnih trgovaca i pojedinih korumpiranih nefrologa?
Odgovor: Plan nabavke su radili oni iz instituta Batuta.
Plan je u skladu sa potrebama korisnika i u skladu je sa savremenim trendovima
u nefrološkoj terapiji, tako su nam rekli Djoka i Nada. Po tim shvatanjima, svi
koji se nisu za života izjasnili da neće da imaju Frezenijus ili Bankster
dijalizatore, imaće ih po Zakonu o podrazumevanoj saglasnosti. Spisak onih koji
se budu za života izjasnili da ne žele te dijalizatore vodiće se u
Javno-komunalnom preduzeću „Pogrebne usluge“.
. . .
Ima perioda kada svako od nas uđe u svet treće Dimenzije, u svet koji ne liči ni na jedan postojeći. Svet između Sna i Jave, između Zatvora i Zakona, u kojemu se nađe svaki dijalizni poslenik, s tim da to neki shvate odmah, a neki ni tada.
Ali, sada će se
Miloš probuditi i izaći iz ove Zone sumraka.
Da, on će odmah
otići za kompjuter i proveriti šta zaista piše na ovim linkovima:
Ulazimo u poslednji kvartal tekuće godine, pa je red da se osvrnemo i na ovo dijalizno leto.
Centralizovane nabavke dijaliznog materijala koje je vršio Fond zdravstva slavljene su kao velika ušteda, a onda se vlast brže bolje ratosiljala te „uštede“ i prebacila sve nabavke lokalnim (od ranije dokazanim) manipulatorima. Zašto? Tvrdi se da su krađe države na tim centralnim tenderima bile u rangu cifara od oko 200 miliona evra, kada se u principu mora uključiti u istragu i Tužilaštvo za organizovani kriminal. I uključilo se. Fond je tada prebacio taj vrući krompir, nazad lokalnim dijaliznim centrima. Sada kada su nabavke dijaliznog materijala rascepkane na 60 tendera i ustanova, sume su naravno manje, ali se država potkrada i više. Neki se centri nisu ustručavali da tačno opišu uslove koje ispunjava samo jedan (njihov partnerski) ponuđač sa kojim imaju privatnu saradnju. Pošto je to sada „kraduckanje“ kako je to svojevremeno propagirao jedan ministar, onda je to sasvim prihvatljivo. Više manjih krađa će javnost uvek lakše svariti nego jednu, ogromnu, da ne kažemo: centralizovanu.
2.
Danas govoriti istinu, znači rizikovati progon, zatvor ili ludnicu.
I nije to samo danas, i nije to samo kod nas. Ipak, izbegavanje suočavanja sa činjenicama dovodi nas u neverovatne situacije.
Zamislite ženu psihijatra, koja svake sedmice na internetu objavljuje svoje i slike svojih pacijenata. U našem slučaju, dijaliznih pacijenata. Da li je to normalno? Da li je to pošteno, prema pacijentima, prema struci, prema Hipokratu? I to se objavljuje na sajtu udruženja pacijenata. Da li je to reklama dotične psihoterapeutkinje ili dokaz njene poremećenosti? I sve je to finansirano parama naše države, znači svih nas. Da li je to još jedan primer kako opštenarodne pare postanu vlasništvo „uspešnog“ privatnika. U zdravstvu.
I niko ni reči, o tome, da kaže. Bukvalno, iz nedelje u nedelju, vidimo izmučena lica nekih novih dijalizanata kako sede viza vi dotične isceliteljke. I pored naših upozorenja, psihoterapija sa fotografisanjem se nastavlja. I grupno i individualno.
3.
Zamislite da u jednom malom gradiću u Srbiji, koji i u samom svom imenu ima odrednicu „palanka“ neko formira udruženje pacijenata pod imenom „Kidney“. Posle svih ismejavanja pokondirenosti, pomodarstva i skorojevićstva, kojima su nas već u osnovnoj školi pelcovali Nušić, Sterija, Zmaj i ostali velikani naše kulture, neka je grupa idiota u toj palanci osetila potrebu da svom udruženju da englesko ime „Kidney“. Valjda im „Bubreg“ ne zvuči dovoljno otmeno. Ni moderno. Ali, nije samo bubreg ono što njima nedostaje, očigledno je da oni nemaju ni funkciju jednog važnijeg organa.
Tužno je bilo ponovo gledati fotografije nesretnih dijaliznih pacijenata iz „The Kidney“ udruženja, kako se zamajavaju gađanjem strelicama u metu, pikadiranjem, kod toliko njihovih (staleških) problema, u palanci, a i šire.
Ali, neko je to osmislio, neko je to odobrio, a bogami neko ima i koristi od toga. Nije tu slučajno izabrana engleska reč „kidney“.
Nećemo više o palanačkom duhu, o neukosti i kaćiperstvu skorojevića, kojima praziluk viri iz auspuha, ali im preporučujemo knjigu „Duh samoporicanja“, posle će im se sve samo kazti.
4.
Ali, sve to je još i ništa u odnosu na naziv dijaliznog udruženja u jednoj bosanskoj palanci. Oni su svom udruženju dali ime (nećete verovati): „Fresenius“. To je toliki idiotizam, da je teško naći razmeru za opisivanje istog, čak i u grupi psihičkih poremećaja poznatih kao štokholmski sindrom. Kao kad bi ovce iz Pančeva osnovale udruženje „Vukovi sa Ontarija“, ili kad bi poljoprivrednici iz Doboja odlučili da svoju pijacu nazovu imenom „Monsanto“. Ali, pomenuto udruženje dijaliznih bolesnika postoji već desetak i više godina, i ne odustaje od svoga imena, mada im je čak i navedena firma tražila da to ne rade. Kažu da je Stevan Sremac autor čuvene rečenice: „Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvata mišljenje svojih neprijatelja“ (link).
5.
Švaba Miškolc i vojvođansko udruženje dijaliznih pacijenata, koje smo već prozivali na ovom sajtu, a zbog neskrivenog uzimanja para od pomenute dijalizne firme (FMC), sada su valjda, da bi to demantovali, najnoviji broj svog Nefro časopisa posvetili reklami drugog privatnika, američkog „Bakstera“. Naravno, ime ove od ranije (po trovanju dijaliznih pacijenata u Hrvatskoj) poznate firme se ne pominje, nego je tu ime njene domaće ispostavne firme. Da se Vlasi, tj. Srbi, ne dosete. I opet su naravno, nastavili da bezočno kradu naše tekstove, ne navodeći ni gde, ni kada, ni sa kog sajta su ih skinuli. A osim tog našeg teksta o gvožđu, svi ostali tekstovi su im isprazni skriberaj i čiste reklame, bez ijedne reči kritike postojećeg sistema.
6.
Po zastupanju interesa dijalizne farmakomafije najpoznatiji pacijent, čuveni Zvonalis, iz čijeg se svakog retka lako može otkriti „Za kim zvona zvone“, rešio je da umesto dosadnih „sportskih igara“ organizuje Kongres „dijaliziranih“ pacijenata. Nesretnik ne zna da izraz „dijalizirani“ znači prošlo vreme, pa ispade da su pozvani samo oni koji su dijalizirani i više se ne dijaliziraju. Ako u našem jeziku postoje dijalizni doktori, dijalizne sestre, onda valjda postoje i dijalizni pacijenti. Ili je možda mislio pozvati samo one kojima funkcioniše transplantirani bubreg, jer samo su oni zaista dijalizirani. Na stranu nepismenost glavnog „naučnika“ ovog jedinstvenog Kongresa, za očekivati je da će prikazani „naučni“ radovi štititi isključivo interese domaće farmakomafije i pacijenata na kućnoj dijalizi, prevashodno samog Zvonalisa, kao večitog predsednika, i njegovog zamenika, koji je isto na kućnoj dijalizi, a inače je i bratanac imenovanog. Drugi bitan cilj mu je obezvrediti ulogu i značaj Predsednika saveza svih udruženja dijaliznih pacijenata, gospodina Todorovića, kojeg namerava prikazati kao nesposobnog i neborbenog, kad već nije uspeo legalnim putem da ga smeni. Kako je Zvonalis namakao tolike pare i koliko će on tu „biti dobar“ to ne zna niko, pa treba zaista biti glup i naivan pa poverovati da će se sa Zvonalisovim kongresom poboljšati situacija u srpskoj dijalizi.
7.
Ludilo kongresiranja je potpuno. Svi imaju kongrese. Imamo kongres dijaliznih pacijenata, zatim kongres dijaliznih sestara, pa na kraju i kongres dijaliznih lekara, nefrologa.
Učesnici već sada imaju spremne svoje RADOVE iliti IZLAGANJA.
Važno je, za trenutak barem, pobeći iz svoje otužne dijalizne stvarnosti, i izigravati nešto. Toliko glumatanje i foliranje odavno nije viđeno u ovoj napaćenoj zemlji.
Sme li iko da pita za rezultate te dijalizne pregaoce?
Da li je išta učinjeno da se poboljša status bubrežnih bolesnika?
Da li se problemi sa vaskularnim pristupima brže rešavaju?
Da li je ijedan centar nabavio onu lampu za lakše punktiranje fistula?
Da li je poboljšana predijalizna nega?
Da li je poboljšan repertoar nefrološke i dijalizne terapije?
Da li je povećan procenat lečenih kvalitetnijim dijalizama?
Da li se smanjilo enormno veliko umiranje dijaliznih pacijenata?
Da li se povećao procenat transplantiranih pacijenata?
Da li su dijalizni pacijenti dobili mogućnost odlaska u neku banju u Srbiji?
Da li je izmenjen Pravilnik, bar one njegove odredbe koje su „van pameti“?
Nažalost, ništa od navedenog nije promenjeno. Rezultat rada je svugde: nula.
Imaju li se naši vajni „učesnici kongresa“ i za šta konkretno uhvatiti?
Uhvatiće se međusobno.
U kolo. Svugde je predviđeno, druženje, zabava, ples i kolce, naravno.
Dijaliza gori a babci se češljaju.
8.
Da je postojeće stanje u dijalizi očajno, to svi jako dobro znamo.
Ono što nikako ne možemo da razaznamo jeste:
ko bi mogli biti krivci za katastrofalno stanje u oblasti lečenja bubrežnih bolesnika?
Da li iko poznaje te ljude?
Imamo li njihova imena?
Funkcije? Zaduženja?
Naravno da znamo. Znamo ih svi.
Mogli bismo sada ovde nabrojati imena ljudi koji su na čelu svih nefroloških i dijaliznih (pacijentskih, sestrinskih i doktorskih) organizacija.
Znamo i ko su, kakvi su, kako su i zašto su, došli na te pozicije.
Ali, imena nisu bitna.
Ista bi nam situacija bila i da su umesto dotičnih, neka druga imena.
Jer, nije tajna, ima prilično mnogo i pacijenata i doktora koji štošta zameraju sadašnjim čelnicima.
Veliki deo tih zamerki su skoro identične (samovolja, neaktivnost, nedostatak konkretnih rezultata, zloupotreba položaja, i slično).
Ali, pastva ne kritikuje (i to u kuloarima, uglavnom) svoje čelnike da bi promenili sistem i da bi doveli do boljeg lečenja obolelih od bubrežnih oboljenja.
Ne, oni ih kritikuju samo u želji da ih smene, pa da oni budu kalifi umesto kalifa. A da sistem („apanaža“ od farmakomafije) ostane njima.
U takvoj situaciji iluzorno je očekivati da će izborom nekog novog pacijenta, doktora ili profesora, na čelo tih udruženja, doći do bilo kakvih poboljšanja za dijalizne pacijente.
Govorimo o Udruženjima dijaliznih bolesnika, o njihovom Savezu, o Udruženju nefrologa, Nefrološkoj sekciji SLD, Udruženju transplantologa, i svim inim „udruženjima građana“ formalno zainteresovanim za poboljšanje lečenja bubrežnih bolesnika.
Niko od njih nije zainteresovan za opšte dobro, nego samo za ličnu korist. Ne bi oni ni dospeli do kandidata za najviše pozicije da nisu već pokazali svoj karakter i „sposobnosti“ koje garantuju da neće popravljati sistem, nego samo svoje imovno stanje.
Suština zapadnog sistema vrednosti je pragmatičnost.
Oni polaze od činjenice da je čovek po svojoj prirodi pokvaren, sebičan, gramziv, i da to samo treba iskoristiti tako da to kreatorima sistema donosi korist.
Ideje u kojima su nekada rasle cele generacije ljudi, a to su ideje ravnopravnosti, jednakosti, humanizma, opšteg blagostanja, prioriteta kolektivnog nad individualnim, izgleda da su definitivno poražene.
Zato danas, ništa ne treba da nas čudi. Ni kada roditelji podvode svoju decu po rijalitijima, ni kada lekari trguju organima pacijenata, ni kada pacijenti štampaju novine u kojima se veliča farmakoindustrija koja ih ubija.
Svako želi neki bolji status za sebe, tuđe muke i smrt ih ne interesuju. U sred logora za istrebljenje zatvorenici su se otimali za poziciju onih koji odvode druge na uništenje. Do poslednjeg daha su se ulizivali gospodarima, verujući da će time njihova sudbina biti bolja, a život bar malo duži. Zna se i koji su žandarmi izvodili đake iz škola na streljanje. A ispod obešenih rodoljuba na Terazijama (ima slika), drugi njihovi sugrađani su mirno pili svoju kafu. Danas bi to bio kafućino. Ili neki „šejk“, Bože prosti. Videli ste i slike udavljenih na Adi ciganliji. Ostali posetioci nastavljaju da se kupaju, brčkaju i sunčaju pored leša udavljenika. Nema tog terorističkog akta, masakra ili revolucije, koji će naš narod naterati da odustane od odlaska na uplaćeno letovanje. Logika je: Ja ću da se provedem, a svi ostali mogu da pocrkaju, ne interesuje me. I vani je isto. Svugde je isto. Najbolji primer je ona Engleskinja Lusi, koja je rekla da je besna jer je ubistvo 84 osobe „pokvarilo“ njen šoping u Nici (link). Ni manje, ni više.
Skoro svi mediji i skoro sve institucije u našoj državi podržavaju taj i takav Zapadni sistem. Sve su nam novine okićene slikama golih devojaka, a odmah pored tih slika su tekstovi u kojima se novinari iščuđavaju zbog porasta nasilja prema ženama.
A najsmešnije je ono lažno moralisanje i prenemaganje. Kad se vodeći tabloidi na naslovnim stranicama kao zgražavaju tolikim zločinima u porodicama, tolikim nasiljem na ulicama, na tribinama, u fabrikama, u bolnicama, svugde…
Kao ne razumeju šta se dešava, a u stvari: uživaju. Znaju da im baš to podiže tiraž i donosi zaradu. Od ljudi su napravili životinje i sad znaju da će životinje uživati da vide što više krvi, stradanja i smrti drugih, jer im se tako stvara privid sreće, sreće da se to isto nije desilo njima.
Hiljade pobijenih od jedne bombe, postavljene u nekom metrou, ne izazove toliko besa koliko jedna ogrebotina na sopstvenom automobilu.
Zato dijalizne bolesnike niko i ne želi da razume.
Na sam pomen dijalize svi nedijalizni osete samo sreću što se to nije desilo njima, i ništa ih više oko toga ne interesuje.
A onda se taj sistem rezonovanja ustalio i kod samih pacijenata. Sada i dijalizni pacijenti, kad čuju da zbog loše dijalize umire previše ljudi, prvo što pomisle je: srećom ja nisam među njima.
Sistem je tako podešen da se ne može ni popraviti, a kamoli promeniti.
Velika je nesreća što su naši dijalizni pravilnici, tenderi, centri i nabavke, organizovani uglavnom po tipu kompanije, dijalizne kompanije, na čijim se aparatima dijaliziramo. Da je sreće pacijent bi bio u prvom planu, u centru sistema, pa bi se sve, od pravilnika do nabavki, podešavalo prema potrebama nas pacijenata. Nažalost, naši medicinari, u skladu sa postojećim sistemom, prevashodno vode računa od koje će kompanije šta nabaviti. Oni te nabavke zovu „nabavke po tipu mašine“. Kakvi su im pacijenti i koje su potrebe tih pacijenata, o tome niko ne vodi računa. Tačnije, vodi se računa da ne dobijemo previše kvalitetnih dijaliznih tretmana (ne više od 20%). Svi već znate da postoje zadati procenti u koje doktori uklapaju potrebe svojih pacijenata. Tako im Pravilnikom odredili šefovi, profesori, kojima je najvažnije bilo da zaštite interese određenih dijaliznih firmi, firmi koje su njihovi dugogodišnji sponzori i donatori. Zato je veliku pažnju u dijaliznoj javnosti izazvao najavljeni serijal intervjua predsednika Saveza bubrežnih invalida Republike Srbije sa direktorima dijaliznih kompanija u Srbiji. Naš sajt će te tekstove prenositi u celosti, počevši od ovog prvog iz te serije, sa direktorom predstavništva japanske dijalizne korporacije Nipro. Obzirom da se u tom tekstu otkrivaju mnoge interesantne stvari, očekujemo, naravno, i vaše komentare.
Prenosimo vam tekst iz: „Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.16-20:
МАТЕРИЈАЛ ЗА ДИЈАЛИЗУ ПО ТИПУ ПАЦИЈЕНТА
Поштовани читаоци,
Верујемо да све вас интересује каквог је квалитета дијализни материјал којим се снабдевају наши дијализни центри, болнице и клинике. Од тог материјала у значајној мери зависе и наши животи, наше преживљавање и степен рехабилитације. Шта је права истина о квалитету дијализатора, крвних линија, концентрата, апарата за дијализу и њиховог потрошног материјала? Ко и како доноси одлуке које се тичу квалитета нашег лечења и наших живота? Од овог броја, часопис „Дијализа“ започеће нову серију разговора, интервјуа, са најодговорнијим људима дијализног бизниса, како бисмо „из прве руке“ сазнали шта се дешава са снабдевањем и набавкама материјала и средстава од којих зависе наши животи.
У овом броју, за „Дијализа“ часопис говори Др Дејан Томовић, директор фирме Nipro D.med екслузивног заступника јапанског произвођача дијализног материјала фирме NIPRO.
„Дијализа“ часопис: Поштовани докторе Томовићу, крајем прошле године, видели смо да су по питању поузданости, јапански аутомобили, проглашени за најпоузданије на свету. Реците нам, да ли се може направити аналогија, да ли је и јапански дијализни материјал тог нивоа квалитета?
Др Томовић: Тачно, Ваше поређење потпуно осликава квалитет јапанских производа, а поготову нашег произвођача, Нипро Корпорације. Знате, Јапан има најмању смртност дијализних пацијената на свету. Друго, Јапан нема развијен програм трансплантације, па се зато оријентисао на квалитет дијализног лечења. И у томе је постао најбољи на свету, те су јапански произвођачи дијализног материјала заиста развили врхунске прозводе у својој области.
„Дијализа“ часопис: Хајде да будемо конкретнији. Сви смо ми чули за Tojotu, Sony, Canon, Hondu, Panasonik, Toshibu и друге јапанске брендове. Да ли је Nipro у дијализи, оно што су ови брендови у својим областима?
Др Томовић: Апсолутно, па чак и корак даље. Онај ко се дијализира помоћу Нипро медицинских средстава може да рачуна на квалитет који постоји и код осталих брендова које сте навели за различите области. У том смислу се највише истичу Нипро дијализатори, јер Нипро управо на пољу дијализатора поставља нове стандарде квалитета и функционалности, и тера друге произвођаче да барем покушају да прате тај корак. Дијализатори без Бисфенола А су прави пример за то.
„Дијализа“ часопис: Ако је то тако, неминовно се намеће питање: где сте ви били свих ових 6 деценија колико постоји дијализа у Србији? Зашто имам утисак да смо за Нипро игле и Нипро шприцеве сви знали, а за Нипро дијализаторе, до скоро нису знали ни наши нефролози, они који су најпозванији да се тиме баве и који редовно одлазе на конгресе и усавршавања из нефрологије и дијализе.
Др Томовић: Можда би било боље питање где смо били последњих 6 година. Али у праву сте, конгреси и усавршавања на која су одлазили наши стручњаци на жалост нису доносили нови квалитет лечења дијализних пацијената у Србији. Знате, пре двадесет година интернет се тек развијао, кућни компјутери су били реткост, мобилни телефони су били у повоју, телевизори су били гломазне кутије у дневним собама. Данас је интернет свуда, мобилни телефони и аутомобили у себи садрже вишеструко моћније компјутере од оних које смо пре 20 година само могли да замислимо, а телевизоре држимо окачене на зид као слике. Све се то променило, само се пацијенти у Србији и даље лече скоро истим дијализним материјалом, конкретно дијализаторима као и пре две деценије. Сада смо ми ту да то променимо нашим квалитетом. Велика већина наших нефролога су часни лекари који брину за своје пацијенте, али на жалост годинама уназад су били под утицајем управо најистакнутијих доктора ове професије. Ови најутицајнији нефролози су се по правилу борили за опстанак монопола, или тачније бипола, представљајући верне чуваре на вратима српског дијализног тржишта, али и то се данас мења.
„Дијализа“ часопис: Па шта се то десило, да ми данас ипак разговарамо овде, са Вама?
Др Томовић: Десио се закон, десила се упорност, десио се Нипро. Мада се и дан данас покушава избећи конкуренција, покушавају се избећи законске одредбе. И ми ту водимо велике борбе, на сваки законом дозвољен начин, јер политичку и тајкунску подршку не желимо. Наша највећа подршка је Нипро Корпорација и квалитет дијализног материјалa који стоји иза нас.
„Дијализа“ часопис: Реците нам нешто конкретније о томе. Ко, када, где, и како, се све врше те назаконитости, када је у питању снабдевање дијализним материјалом?
Др Томовић: Бојим се да нам ни 5 бројева Вашег цењеног часописа не би било довољно да одштампате све оно што смо ми уочили и сазнања до којих смо дошли, а што би се најпре могло сврстати у један вид организованог криминала. Ево само неких примера – рецимо када здравствени систем Србије више није могао да на тендерима за дијализаторе заштити дијализни монопол од фер тржишне утакмице, првенствено од нас, Нипра, једноставно је престало да буде тендера. Тако су се у трајању од преко две године, дијализатори по налогу Здравственог фонда набављали потпуно нелегално, без икаквих уговора, без икакве контроле цена и квалитета, искључиво од монополски установљених фирми. Све је то учињено на штету свих нас, нашег новца, и на штету дијализних пацијената. Ако има ваших читалаца који прате сајт dijaliza-wordpress много су могли тамо прочитати.
„Дијализа“ часопис: Рецимо да многи наши, посебно старији читаоци не користе интернет, дајте нам неколико кључних примера незаконитих радњи или неодговорног понашања у дијализном бизнису.
Др Томовић: Ево, рећи ћу вам конкретно. Да ли Ви знате ко је власник апарата за дијализу у српским дијализним центрима? Да ли Ви знате да то питање није регулисано за огроман број дијализних апарата? По дијализним центрима се „шушка“ о томе да фирме које сматрају да располажу апаратима у дијализним центрима у Србији, користе те исте апарате да уцењују Фонд здравства или болнице да ако они не буду побеђивали на тендерима да ће повући све „своје“ апарате и оставити пацијенте на цедилу. Према нашим сазнањима, која је тешко проверити, поједини истакнути нефролози су финансијским везама били повезани са двема дијализним фирмама, а посредни доказ за то су многе верзије Правилника о дијализи које су биле написане тако да се заштити монопол на српском дијализном тржишту. Сматрам да је врло јак незванични утицај који те фирме имају у политици, у судству, у здравству, па и у удружењима пацијената, ако хоћете да будемо искрени.
„Дијализа“ часопис: Кад говорите о удружењима пацијената, морам Вас упозорити да наше удружење и наш „Дијализа“ часопис, није никада добио ниједан динар од тих фирми, нити је икада објавио иједну рекламу било које фирме. Ми смо апсолутно непрофитна и независна организација.
Др Томовић: Мислим да Ви знате на која и каква удружења пацијената мислим. Ја Вам се извињавам што сам и према Вама био неповерљив у почетку. Пристао сам на овај интервју када сам се уверио да сте Ви једини изузетак. Ја Вас ценим због тога што сте дали шансу истини, јер истина о овим темама не може да се нађе у српским медијима.
„Дијализа“ часопис: Поменули сте нејасну ситуацију са власништвом над апаратима за дијализу у нашим центрима и стварање ситуације да се потрошни материјал мора узимати само од фирми произвођача апарата. Зашто онда Ви нисте понудили своје апарате дијализним центрима?
Др Томовић: У неким дијализним центрима су намерно ломили наше дијализаторе да би их приказали као оштећене и пријављивали нас Агенцији за лекове. Да ли можете да замислите шта би тек радили са нашим апаратима? Нипро апарати су спремни и регистровани у Србији, али овај овакав систем до сада није био спреман за њих.
„Дијализа“ часопис: За разлику од Црногораца, Срби нису никада ратовали са Јапаном, па није било ни потребе да се миримо са њима. Штавише, стиче се утисак да је та високоразвијена земља необично пријатељски наклоњена према Србији. Сви се сећамо чистих и модерних аутобуса на којима је писало ’Донација Владе Јапана’, а за поклон саднице јапанске трешње Срби су се појавили у непланирано великом броју. Кажу да је јапанска влада и највећи донатор медицинске опреме Србији. Зато је наше питање: да ли је негде у изгледу да Србија добије и јапанску опрему за дијализу?
Др Томовић: Јесте наравно, па су неки први кораци и покренути по том питању. Да би и јапанска опрема за дијализу дошла у Србију, потребно је да постоји такав интерес од стране корисника. Народ Јапана заиста јесте један од највећих донатора српског здравства. Донација јапанских аутомобила је била стварно лепо прихваћена од стране наше земље. Уколико би се једног дана Јапан одлучио да донира јапанску опрему за хемодијализу, надам се да би била подједнако добро прихваћена.
„Дијализа“ часопис: Да ли је уопште могуће ући у дијализни бизнис у Србији, ако имате против себе лекаре, нефрологе, начелнике дијализних центара, Комисије за дијализу, Тендерске комисије, удружења пацијената, политичаре, судије и стране амбасадоре – како сте ви уопште успели и да ли размишљате о томе да покушате бар са једном од тих важних група да склопите примирје?
Др Томовић: Наша фирма као и наш принципал има високе етичке кодексе, ми једноставно не можемо и не желимо да радимо на начин како су други овде радили деценијама. Немамо ништа против лекара, већ напротив, то су људи чија је мисија у суштини иста као и наша – да пацијентима буде боље. Због тога никада ништа не бисмо учинили ни против интереса пацијената, али такве ствари су се овде радиле. Прави стручњаци из области дијализе знају шта је заиста најбоље за пацијента, те свако ко је заиста стручњак једноставно мора бити на нашој страни. Чињеница је да су војне тендерске комисије и стручњаци војних здравствених установа, протеклих пар година ипак били поштенији при састављању тендерских услова и то је било пресудно да квалитет нашег дијализног материјала прво доспе тамо. Сада се трудимо да доспемо практично свуда, и да барем пружимо шансу да се пацијенти лече најквалитетнијим дијализаторима.
„Дијализа“ часопис: У медијима се појавила информација о плати директора једне дијализне фирме од 12 хиљада евра, месечно. Да ли сте Ви тај директор, докторе Томовићу?
Др Томовић: Ха, ха, .. (смех). Знате Ви врло добро, да ја нисам из те приче. Ми не добијамо никакве субвенције у овој држави. Поменух ли Вам већ високе етичке кодексе наше фирме? Нисмо ми ни моно-, ни би-полисти. Одговор на то питање ћете морати потражити код неког од наредних саговорника из ове Ваше серије разговора.
„Дијализа“ часопис: За вас се тврди да сте оборили цене дијализатора на историјски минимум, да сада због тога дијализни доктори и сестре не могу да путују на конгресе, а да све друге специјалности: кардиолози, ортопеди, реуматолози и даље несметано путују, наравно, о трошку државе, која та путовања плаћа кроз већу цену медицинског материјала. Како мислите радити, ако сте против себе окренули и лекаре и сестре и пацијенте?
Др Томовић: Морам да Вам поновим, нисмо ми против лекара, нити против сестара, нити против финансијског помагања њима или пацијентима. Друга ствар је ако су превелика нечија очекивања од нас. Када смо помагали, помагали смо искрено, а не да би се хвалили, па нећемо ни овога пута. Када смо донирали, донирали смо да помогнемо, а не да би из тога извукли неку корист. Осим тога, нисмо ми оборили цене дијализатора. Постоји нешто што се популарно зове предводник тржишта, маркет лидер, водећа фирма, а то тренутно у овом послу није наша фирма. Фирма која је годинама била водећа по питању дијализног материјала у Србији је та која диктира услове тржишта и цене. Знате да је тренутно у јеку кампања тендера за дијализни материјал у целој Србији. У првих пар тендера ми смо били нешто виши са ценама, док је водећа фирма управо водила агресивну политику обарајући цену 30% испод наше. Нисмо желели да улазимо у трку са ценама већ да покажемо да нам није циљ беспоштедна борба, и да омогућимо да водећа фирма сама одабере на које место на тржишту ће нас позиционирати, и ми бисмо на то пристали. Водећа фирма је одабрала да нас потпуно уклони агресивно ниским ценама, те је садашње стање на дијализном тржишту последица нашег одговора на овако дрско тржишно понашање.
„Дијализа“ часопис: Према нашим информацијама, ви јесте релативно нови на српском дијализном тржишту, али сте већ направили страшан дар-мар: победили сте или сте добили највећу количину дијализатора на тендерима за наше највеће дијализне центре, нпр. Звездару, ВМА, Драгишу Мишовића, .. Реците нашим пацијентима који ће се дијализирати тим медицинским средствима да ли су она квалитетна и у чему се огледа тај квалитет?
Др Томовић: Не желим да користим Ваше питање за маркетинг, па ћу бити кратак. Наша прва линија квалитета су дијализатори. Функционалне карактеристике у смислу уклањања штетних супстанци из крви и ултрафилтрационе способности наших Elisio серија дијализатора су углавном супериорне у односу на већину других дијализатора који се могу пронаћи на светском тржишту па и код нас, у Србији. Произведени су технологијом без опасног токсина, Bisfenol A, за разлику од већине других производа ове врсте. Сматрам да је све то од највећег значаја за квалитет лечења пацијента. Паковање ових дијализатора је алуминијумско, а не једноставна пластична врећица, чиме је омогућено да буду максимално безбедно транспортовани и спречено је да буде нарушена њихова стерилност или друга својства. Произведени су и упаковани на стерилан начин те је њихова накнадна стерилизација гама зрацима изузетно блага и безбедна. Овако произведени, стерилисани и упаковани дијализатори су нешто најбоље што пацијент може добити за своје лечење. Да не наводим понаособ сав други дијализни материјал, све је то врхунског квалитета, о чему „шушка“ комплетна дијализна јавност, али мало ко се усуђује да гласно проговори.
„Дијализа“ часопис: Какве сте све проблеме имали, чиме су се све остали дијализни снабдевачи служили да би опањкавали вас или вашу фирму? Пацијенти заслужују да знају истину, према томе молим вас, будите потпуно поштени и искрени, јер после Вас на ред ће доћи и остали директори, па ћемо и од њих захтевати исте одговоре.
Др Томовић: Тешко је свести све то у пар реченица али покушаћу укратко. Па прво, утицај на формирање Правилника о дијализним материјалима. Годинама су Правилници о дијализи прављени не у интересу пацијената, него на начин да се Нипро избаци из дијализног система Србије. Тендерске комисије у Здравственом фонду на некада централизованим тендерима за дијализу, су недељама тражиле и најмању грешку у нашим тендерским понудама како би оспорили наше понуде, јефтиније и углавном квалитетније у односу на конкуренцију. Сматрам да је све то чињено под утицајем наше конкуренције, јер медицинско, финансијско или неко треће оправдање за то не постоји. Поједина удружења пацијената су против нас подносила лажне пријаве Инспекцији Министарства здравља, и то удружења пацијената на кућној дијализи, која никакав контакт са нама нису имала, без стида и срама. Ова удружења пацијената су ширила гласине да ће бити озрачен свако ко се дијализира дијализаторима стерилисаним гама зрацима. Најновије, тренутно актуелне лажи, су да Нипро уоште није јапанска фирма већ кинеска (?!).
„Дијализа“ часопис: Да ли је могуће да такве ствари још увек трају и да конкурентски рат за дијализно тржиште иде до те мере?
Др Томовић: Дијализна јавност почиње да схвата да су поједине функционалне карактеристике конкурентских дијализатора знатно лошије у односу на Нипро дијализаторе. Од тада су клевете усмерене на нас као фирму и њено руководство. Најзабавније ми је било када су се појавиле гласине да смо хомосексуалци (смех). Немам ништа лично против хомосексуалне популације, па ми није јасно да ли су тиме покушали да увреде нас или хомосексуалце. Даље се шире гласине како је Нипро једини кривац што сада доктори, нефролози неће моћи да одлазе на стручне конгресе о трошку дијализних фирми. Покушава се стручна јавност окренути против нас, иако смо ми присутни у јако малом малом пронценту гледајући свеобухватно дијализно тржиште. И то чине управо они који су од тог тржишта у протекле две деценије наплатили мислим преко пола милијарде евра. Чујем да се прети дијализним центрима да се неће сервисирати машине на којима започиње коришћење Nipro крвних линија. Шире се лажи како су линије неодговарајуће, како ће се машине кварити, без обзира што су линије проверене, функционалне, са много бољих карактеристика од линија које производи произвођач машина. Па ако машине баш и крену да се кваре, знаћемо ко је кривац за то, обзиром да се ове линије користе свуда у свету без проблема, и машине савршено раде са њима.
„Дијализа“ часопис: како је могуће да се на све начине спречава прича о штетности Bisfenola A и фталата, материја којих има у свим дијализаторима и линијама на домаћем тржишту, осим у онима које производи Nipro, а држава и даље одбија да изврши препоруке Европске комисије за здравствене ризике?
Др Томовић: ДЕХП фталат не садрже ни други дијализатори који се уобичајено користе у Србији, али Бисфенол А заиста не садрже, нити ослобађају, само Нипро дијализатори Елисио серија. Препорука Европске комисије је донета још пре тачно годину дана, и јасно наглашава да треба да се престане са коришћењем дијализног материјала који у себи садржи ову токсичну супстанцу, када год је то могуће. Сада је то могуће, јер управо Нипро Елисио дијализатори не садрже овај токсин. На жалост, нити дијализна заједница у Србији, нити релевантни државни оргавни нису обратили пажњу на ово јасно упозорење. Као да никоме осим Вас пацијената није превише стало до тога. Има и изузетака, нефролози три велика дијализна центра у Београду су показали своје интересовање за овај проблем. Желим да овим путем апелујем и на остатак дијализне заједнице у Србији да направи неки помак у вези Бисфенола А. Мора се учинити неопходно да би се у складу са професионалном етиком и у складу са Законом о здравственој заштити пацијентима на дијализи омогућило најадекватније дијализирање средствима која ће најмање штетити њиховом здрављу. Па нека то буде барем за најугроженије категорије дијализних пацијената.
„Дијализа“ часопис: Како је могуће да се суви бикарбонат за хемодијализу у целом свету производи и набавља од различитих фирми, а само код нас се то не дозвољава? Иако је то материјал који се производи у сред Европе, у Немачкој на пример (Serumwerk, нпр), испуњава немачке стандарде, али не одговара нашим монополистима и њиховим штићеницима?
Др Томовић: ….Или рецимо имамо NiproCart суви бикарбонат за дијализу направљен у Нипро фабрици у Шпанији. У праву сте, али са становишта тржишта. Сви ти стандардни бикарбонати су подесни за коришћење, али када дозволите да их само једна фирма продаје, ствара се монопол над тим производом. Дијализним пацијентима то није толико битно, него се штета наноси средствима здравственог осигурања.
„Дијализа“ часопис: А шта је то што сматрате да је битно дијализним пацијентима?
Др Томовић: Са становишта пацијената много је битније када здравствени систем, кроз Правилнике о дијализи не препознаје рецимо Mid-fluks дијализаторе, дијализаторе средњег протока. Low-flux дијализа се полако гаси у напредним здравственим системима, само код нас опстаје, и поред тога што је дугорочно лоша по пацијента, јер не уклања штетне супстанце велике молекулске масе. Томе служе Mid-flux дијализатори, који имају све карактеристике сличне Low-flux дијализаторима, али из крви уклањају и те штетне велике молекуле. Нипро има регистроване и Mid-flux дијализаторе али се не пружа могућност да они дођу до пацијената. Стручна јавност је урадила једну одличну ствар, пре неког времена је у Правилницима о дијализи свела проценат Low-flux дијализе на значајно мању меру. Сада је време за следећи корак, т.ј. да се омогући Mid-flux дијализа зарад добробити пацијената.
„Дијализа“ часопис: била је једна карикатура на интернету, алузија на филм Godfather, где директори пет највећих дијализних фирми притискају главног Кума да подели са њима своје везе у политици, медијима, полицији и судству, па ће сукоби међу дијализним фирмама одмах престати. Колико има истине у таквим схватањима, могу ли се заиста зауставити ти ратови у дијализном бизнису и од чега то зависи? Да ли је заиста било икаквих контаката или разговора између вас на ту тему? Или између вас снабдевача и представника државних органа?
Др Томовић: Неминовно је да ће сукоби међу снабдевачима дијализним материјалом кад-тад престати. Питање је времена и начина када и како ће се то десити.
„Дијaлизa“ чaсопис: зa крaј, уз зaхвaлност зa време које сте нaм посветили, реците нaм докторе Томовићу, иaко нисте Црногорaц, чули сте, нaдaм се, зa поему Мaтије Бећковићa: „Ђе рече Јапан“? Реците нaм докторе Томовићу, дa ли ће нaшa дијaлизнa јaвност, дијaлизни пaцијенти у Србији, имaти aсоцијaцију нa Нипро, кaдa неко, било ко, помене нaзив те песме?
Др Томовић: Апсолутно. Јa ни једног тренуткa нисaм посумњaо у то. Хвaлa и Вaмa и све нaјбоље желим и Вaмa и чaсопису и свим дијaлизним пaцијентимa који су имaли временa и стрпљењa дa ишчитaју овaј нaш рaзговор.
.
. . . . . .
____________________________________
. . . . . .
.
Tekst prenet u celosti iz:
„Дијализа“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије-година II, број 3-2016, стр.16-20.
(Razgovor vodio i zabeležio: Dr Ljubinko Todorović)
Cela srpska nefrološko-dijalizna zajednica sa nevericom izgovara tu cifru.
Dvanaest hiljada ojra mesečno.
Deset Predsednikovih ili Premijerovih plata.
Predsednika i Premijera države Srbije.
Države koja te pare daje jednom čoveku koji se „bavi dijalizom“.
Očigledno je daleko važnije voditi dijalizni biznis u ovoj državi nego samu državu.
Nema potrebe ni naglašavati ko je taj čovek.
Svi znaju.
Svi znaju i ko je, i kolika mu je plata.
Celog života je kovao planove, zavere i strategije, kako da postane prvi nefrolog u ovoj državi, i eto: konačno je uspeo.
Nije, naravno, postao prvi po stručnosti, niti po znanju, humanosti ili brizi za pacijente.
To njega nije ni interesovalo. Trka je imala samo jedan cilj: nahapati se para!!!
I tu on postiže odlične rezultate, a tek je 2 godine na mestu glavnog u dijaliznom biznisu u Srbiji.
I ne može mu niko ništa.
Slikavao se i sa vodećim političarima ove države.
Bivšim i sadašnjim.
Koja inspekcija i koja policija smeju da mu zakucaju na vrata, kad u hodnicima vide te slike?
Te slike su dozvola za bogaćenje.
Da ne kažemo, ausvajs.
A te pare koje on, kako neko reče „krvavo zarađuje“, to su pare od krvi svih nas, „objekata dijaliznog biznisa“.
Mi smo svi objekti, samo je on subjekat. On skuplja kajmak. Mi skupljamo Bogu dane.
Sad vam je verovatno jasnije zašto se nabavlja bez konkurencije materijal po tipu aparata za dijalizu? Po cenama koje odredi jedini ponuđač?
Zašto brojni drugi svetski proizvođači ne mogu ni da privire na srpsko dijalizno tržište?
Zašto već 3 godine nema tendera za dijalizatore?
A taj se materijal redovno dostavlja svim bolnicama i dijaliznim centrima u Srbiji, bez obzira što to nije po zakonu.
A šta mislite, čiji je najveći deo, tog materijala, koji se dostavlja mimo tendera i mimo zakona?
Čiji je dijalizni materijal toliko kvalitetan da izaziva (po opštem priznanju) pola medicinske enciklopedije tegoba, uključujući i smrt pacijenta, a ipak je najprodavaniji i najskuplji.
Znamo da znate sve, naše je samo da podsetimo ostale, kako se postaje uspešan u dijaliznom biznisu.
Znate li zašto država (svi mi) subvencionira (potpomaže) tako profitabilne strane kompanije i njihove menadžere, ako oni samo iznose kapital iz te iste (naše) države?
Shvatate li sada zašto su plate menadžera u stranim firmama najstroža tajna?
Šta to kriju, ako je sve pošteno zarađeno?
U socijalizmu su platni spiskovi bili okačeni na blagajni, a „duhovitiji“ radnici su se uvek zezali kako neki musliman, Saldo, zarađuje najviše. I svi su se smejali tom štosu.
Ni tada niko nije bio posebno zadovoljan platama, ali u odnosu na ove sad razlike, ono je bio raj zemaljski.
Ne kažemo da nismo i sami tome doprineli.
Mislili smo o kapitalizmu na osnovu bajki i reklama: puni rafovi svakojake robe, izobilje ponuda, kuće sa travnjacima, povoljni krediti, svima iste šanse, pristojne plate, putovanja, dobra kola, trošenje, opijanje, seks, droga i rokenrol, svega ima – navali narode!
Sad tek dolazimo k sebi.
Ali, kasno.
Sve to ima, ali ne za sve.
Samo za kriminalce.
Za lopove.
Legalne ili ilegalne.
Sad nam je malo jasnije zašto su hemodijalize kod privatnika 110 evra, a celokupni potrošni materijal za jednu hemodijalizu se može nabaviti za manje od 2000 dinara (ili 20 evra) po tretmanu.
Sad nam je valjda, malo jasnije, kuda ide razlika?
Verovatno vam je malo jasnije i zašto ćute nefrolozi, direktori bolnica, zdravstveni inspektori, političari, ministarstva, policajci, tužioci, notari, pravosuđe, privatni izvršitelji, mediji, nevladine organizacije i udruženja pacijenata.
Svi su oni saučesnici u „izvršavanju radnje“ ili u „stvaranju uslova da se ista izvrši“. Saučesnici i podstrekači.
Stvar je samo u tome, ima li ikoga da to javno saopšti, da saopšti, ka’ da bi pomoga’.
Nema.
Nikoga, osim ovog sajta.
Ne samo da nam „hrabri“ pojedinci javljaju sve pojedinosti, nego znamo i sve detalje.
I u kojoj kafani je vršena predstava „Direktor je malo nezadovoljan“ iz ciklusa (cirkusa?) „Stade opet bjanku ostavku podnosit“.
Znamo u kojoj je to bilo kafani, koje se vino pilo, koliko litara se utamanilo od 10.00 prepodne do 01.00 iza ponoći.
I to sa najjžešćom konkurencijom na dijaliznom tržištu, koja mu je tolika konkurencija da ih je uočila čak i državna Komisija za zaštitu konkurencije. Čak je ista morala započeti istragu o njihovim specijalnim i paralelnim vezama. A videćemo da li će Komisija imati hrabrosti i nezavisnosti da tu istragu i privede očekivanom sudskom ishodu.
Da kazni.
Pre svega njega, prvog paranefrologa države Srbije.
Polupismenog foliranta i mrsomuda.
Čoveka koji bi i rođenog brata (da ga ima) prodao za 20 srebrenjaka, a ako ste ozbiljan kupac može i i jeftinije.
Čoveka koji je naučna zvanja dobio na falsifikovane potvrde da su mu „radovi“ primljeni za objavljivanje (ali nikad nisu objavljeni).
Čoveka koji svakim svojim gestom, pisanom ili usmenom rečju, pokazuje da nema osnovnu kulturu izražavanja, a kamoli da on nekom bude profesor (?!). On je taj koji govori: „ brojni pridruženi komorbiditet“, „okolne kolaterale“, „nema druge alternative“, ne razlikuje „č“ i „ć“, pa govori „brača“, „kuča“, „nesumljivo“, „i tako dalje i tome slično“.
Čovek koji je bio podoban u svim sistemima i svim režimima: i Dinkiću, i Čedi, i Dobrici, i Šuletu, i Pajtiću, i Dačiću, pa naravno: i Vučiću. Od sekretara OO SK brzo se premetnuo u vernika i počeo da zabada sveće, naopako, u pesak. Ne veruje taj, niti je kada verovao, u Isusa Hrista, otadžbinu, istinu, slobodu, ili bilo koju uzvišenu stvar. On je sledbenik boga Mamona, a za one koji ne znaju, Mamon je bog pohlepe.
Pare i samo pare.
Daj, daj što više, daj mu danas i doma mu odnesi. Ostali mogu da crknu, „ko ih jebe“, njegov omiljeni izraz, uz onaj čuveni mu: „dobrodošli u kapitalizam“.
I šta sad?
Zbog čega sve ovo?
Šta sad, kad se sve to zna?
Ništa, važno je da znate, da makar ne nasedate više.
Jer, on i dalje izigrava skromnog humanistu, vernika i „poštenu inteligenciju“.
Već smo ga iks puta prozivali na ovom sajtu, pa ništa. Samo dobijamo pretnje i pitamo se gde i kako ćemo „najebati“ od anonimnih izvršilaca – kako nam isti poručuje.
Jedino, šta vama, objektima takve dijalize, možemo savetovati:
Ako vam se u dijaliznoj sali pojavi bilo koji „profesor“, ozbiljnog izgleda i naučnog držanja (sas naočale), kako visokoumno, nešto kao duma, dok bleji u dijalizni aparat, a onda se počne gađati sa visokoumnim rečima tipa: naprosto, zapravo, ono što je jako važno, principal, bekgraund, reference, standardi, status, pravila, procedure, kriterijumi, konsenzusi i tome slično, mi vam savetujemo:
nabacite mp3 i oterajte ga u 3pm!
Prosečna plata u Srbiji u mesecu septembru 2015 godine je iznosila tačno 36 757 dinara.
Šta to jedan živ čovek može raditi da bi zarađivao 11 700 evra, svakog meseca? Plus prihodi koje zarađuje od sopstvene bolnice (poliklinike), plus penzija, u koju je otišao mimo svih zakonskih propisa?
da li ste se ikada do sada zapitali ko nam i kako nabavlja za nas najvažnije medicinsko sredstvo? Verovatno jeste, ali niko nije znao da vam da pouzdane odgovore. Mi smo do sada samo pomenuli ovu temu prenoseći sa sajta Transparensi Srbija tekst o tome kako RFZO uvek favorizuje kod nas monopolističku firmu Fresenius (link1,link2,link3), a sve se izgovarajući da to čini zbog nas, zbog pacijenata. Da li mi išta znamo uopšte o tome, ili se u naše ime kradu pare, od države, i prelivaju u džepove privatnika, a pod izgovorom da se to tako mora, jer je hitno (?!?!).
E pa, sada vam donosimo sve detalje i činjenice o nabavkama dijalizatora, sve na jednom mestu, ono što ste hteli da pitate, ali niste imali koga.
Dijalizator je filter za krv koji se postavlja na aparat za hemodijalizu (link). Dijalizator je zapravo „veštački bubreg“ u pravom smislu reči. U dijalizatoru se vrši ispiranje i čišćenje krvi, izvlačenje štetnih supstanci i viška tečnosti, te njihovo uklanjanje u odvodne cevovode. Aparat za hemodijalizu je samo kutija sa mnogo monitora, kazaljki, skala, i pumpi, gde se sve to priprema, dovodi i odvodi, ali sam proces se dešava u dijalizatoru, filteru, koji se baca posle svake upotrebe. Pošto je to najvažniji dijalizni artikal, podrazumeva se da je to i najskuplji deo neophodan za jednu dijalizu.
Otkrićemo vam i ono što svi proizvođači dijalizatora kriju: proizvođačka cena jednog dijalizatora je danas 3-5 evra. A po kojim cenama ga nabavljaju naše bolnice? Zapravo, bolnice su sada isključene iz tog procesa: imamo centralizovanu javnu nabavku.
Ko, kako i gde nam nabavlja dijalizatore?
Uredbom Vlade Srbije o planiranju i vrsti roba i usluga za koje se sprovode javne nabavke, a koja je objavljena u Službenom Glasniku RS br. 29/13, aprila meseca 2013. godine, Članom 12, Stav 1, Tačka 3, Paragraf 3, definisano je da će se na ovaj način nabavljati i materijal za dijalizu. Na osnovu te uredbe Republički fond za zdravstveno osiguranje (u daljem tekstu: RFZO) pravi svoj plan nabavki, a na osnovu potreba dostavljenih od strane zdravstvenih ustanova iz “Plana mreže”. Kada se govori o “Planu mreže” misli se na mrežu zdravstvenih ustanova za čije potrebe i u čije ime RFZO vrši nabavke neophodnog materijala (Zašto za mrežu kažu Plan mreže, ne znamo). Ovakav plan nabavki ide na odobrenje, tj. na proveru da li su obezbeđena sredstva iz budžeta za tu vrstu dobara. Po tom odobrenju, RFZO izdaje prethodno obaveštenje za svaku planiranu javnu nabavku. Ovo prethodno obaveštenje, obično se objavljuje u poslednjem kvartalu tekuće godine, za sledeću godinu. Potom bi trebalo da javna nabavka bude raspisana.
Ovakve centralizovane javne nabavke materijala za dijalizu se u Srbiji vrše od 2011. godine, a pre toga su vršene nekada centralizovano, a nekada su i zdravstvene ustanove raspisivale ovakve tendere za svoje potrebe. Republika Srbija je sa punim poverenjem poverila RFZO-u nabavku mnogih lekova i medicinskih sredstava (imamo i spisak). Ipak, iako je ovakva ideja bila dobra, i do nje se došlo sa ciljem da se centralizacijom postupaka javnih nabavki zatvore mnogi ventili potencijalno otvoreni za odliv novca iz Budžeta Republike Srbije, ipak se sa RZZO nije otklonio problem, naprotiv. Bilo je vrlo je razumno i logično zaključiti da će se mnogo lakše kontrolisati samo jedan naručilac materijala za dijalizu, nego njih 50-tak, ali i pored razumne logike ovakvog stava, RFZO je uspeo da pokaže i dokaže kako sve može uprskati. Slobodno se može reći da je neopravdano pa čak i zloupotrebljeno poverenje koje je RFZO-u dato na ovaj način, barem kada se radi o javnim nabavkama materijala za dijalizu. (O detaljima, kasnije, u petom poglavlju.)
Mesto radnje:
Javne nabavke materijala za dijalizu održavaju se u novoj zgradi Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koja se nalazi odmah pored komplaksa KBC Dr Dragiša Mišović, na Dedinju, u ulici Jovana Marinovića br. 2, Beograd. Upravo ovo velelepno zdanje je poprište svih tenderskih borbi, natezanja, zatezanja, nameštanja i koruptivnih radnji. Kada dođe vreme za tendere, sastanci na kojima se vodi otvaranje tenderskih ponuda obavljaju se u suterenu, u sali 1, 2 ili 3. Nekada i ne bude dovoljno mesta za sedenje za sve zainteresovane strane, pa su ljuti protivnici, konkurenti primorani da sede jedni pored drugih, rame uz rame, pa sada da li kao brat do brata, ili kao rogovi u vreći, zavisi ko je s kim i koliko dogovarao.
Ostaje nejasno kako je tako siromašni Fond koji uvek kuburi sa sredstvima za lekove ili za lečenje ljudi, smogao finansijske snage da priušti sebi ovoliku zgradu, na onako skupoj lokaciji u gradu. Ali nema veze, da taj aspekt priče, na trenutak zanemarimo. Ipak je to sve naše, to smo sve platili mi, zdravstveni osiguranici, od našeg novca. I to ne dobrovoljno, nego nam se to obavezno zdravstveno osiguranje otima od plate svakog meseca. Zato nas najviše i interesuje kod koga završava to što se nama otelo. A zgrada, ne da je lepa spolja, nego i iznutra. I da znate kad vas put nanese, a nužda pritera, u WC-u uvek ima toalet papira i tečnog sapuna. Za razliku od bolnica u Srbiji, gde toga nema ni u centrima za transplantaciju (link). Kad čovek pogleda u taj athitektonski biser, ne može da se ne seti pesme grupe Ekatarina Velika – “Velika, čista, poslovna zgrada – novac u rukama”. I to je baš tako, sve je na svom mestu: i velika čista poslovna zgrada, a Boga mi i novac u rukama, i to skoro dve milijarde evra godišnje! Videćemo kome je dat u ruke toliki novac i da li neko uopšte kontroliše šta se sa tim novcem čini.
Akteri:
Kada se radi o tenderskim komisijama u javnim nabavkama materijala za dijalizu, njihov sastav je dvojak. Sa jedne strane tu je službeni deo komisije sačinjen od zaposlenih u RFZO, a sa druge strane tu je stručni deo komisije, po pravilu sačinjen od doktora, profesora, eminentnih imena srpske nefrologije i dijalize. (Na žalost nas pacijenata, uglavnom iz nefrologije, a ne iz dijalize). Predsednik komisije za javnu nabavku uvek bude neko od stručnog dela komisije. Da li ste to znali? Ipak su doktori za sve krivi! Ili su ih tako namestili.
Tokom proteklih nekoliko godina menjalo se članstvo ovih komisija pa ćemo se zadržati samo na najistaknutijim članovima odnosno na onima koji su se održali, te i dalje odlučuju o sudbini srpskih dijaliznih pacijenata.
Službeni deo komisije za javnu nabavku, sačinjen od zaposlenih u RFZO, uvek je bio ukrašen dvema mladim i lepim osobama, oboje u otprilike ranim tridesetim godinama.
Nikola Pandrc – zamenik direktora sektora za javne nabavke RFZO, lepo vaspitan, pristojan i ljubazan momak, očigledno čovek od karijere; jako mlad, sa iskustvom koje se realno može sporiti za tako odgovornu funkciju. Sa glasom devojčice, ali stasom Silvester Stalonea, odlučno i nepristrasno vodi postupke tenderskog otvaranja ponuda. Prilikom sprovođenja tendera, tj. prilikom otvaranja ponuda on obično kontroliše dokumentaciju firmi koje učestvuju na tenderu kao ponuđači, i vodi pravni deo ovih događaja.
Ana Mladenović – službenik u sektoru za javne nabavke, fina i pristojna mlada dama, dubokih i nežnih plavih očiju; njena funkcija prilikom otvaranja ponuda je da zajedno sa Nikolom Pandrcem kontroliše dokumentaciju firmi koje učestvuju na tenderu kao ponuđači.
Pored njih dvoje, sporadično su od strane RFZO tenderima prisustvovale i druge osobe prilikom otvaranja ponuda. Nekada je to bila Marija Mitić – izvršni direktor RFZO za poslove javnih nabavki, Dušanka Lončarević – bivša direktorka sektora za javne nabavke RFZO, Katarina Dumnić – službenik RFZO, Marija Atanasijević – službenik RFZO, Ljiljana Marković – pravnik u pravnoj službi RFZO, a bilo je tu i drugih osoba iz RFZO.
Što se tiče stručnog dela tenderske komisije, redovni učesnici su bila poznata imena nefrološke profesije u našoj državi.
Dr Nada Dimković – stalno zaposlena u Kliničko-bolničkom centru “Zvezdara”, gospođa u godinama, ali, mnogi bi rekli, i dalje lepa, odmerena, prava dama. Do januara 2013. godine redovan, a potom sporadičan član, obično i Predsednik tenderskih komisija u javnim nabavkama materijala za dijalizu koje raspisuje RFZO. Na tenderima deklarativno nepristrasna, a u realnosti daleko od toga. Nekoliko godina bila predsednik Udruženja nefrologa Srbije. Po pravilu član Republičke komisije za nefrologiju i dijalizu, i član komisija RFZO za formiranje standarda za dijalizni materijal. Celoj dijaliznoj zajednici Republike Srbije dobro poznata kao najjači i najžešći borac za interese firme “Fresenius Medical Care Srbija”, što je išlo čak dotle da su za nju korišćeni i neki pogrdni nazivi zbog neskrivenih veza sa Fresenius-om. Ova firma bi trebalo da joj podigne spomenik i kaže jedno veliko HVALA, ali od kada su Feničani izmislili novac, reč “hvala” je pomalo izgubila na značaju, a zahvalnost kao kategorija je dobila ekvivalentnu materijalnu podlogu.
Dr Radomir Naumović – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Srbije, perspektivan lekar u srednjim godinama, bonvivanskog imidža, narcisoidno šarmantan, egoistički nasmejan, slatkorečiv, ljubazan, jednom rečju divan sagovornik. Otvoreni simpatizer i član “žutih” koji su ga i doveli na položaj. Posle Prof. Dr Nade Dimković redovan predsednik tenderskih komisija u javnim nabavkama materijala za dijalizu koje raspisuje RFZO. Na tenderima deklarativno nepristrasan, a u realnosti daleko od toga. Nije bio obeležen kao Freseniusov zaštitnik i promoter (štaviše tvrdilo se da naginje ka Mediconu), ali je sam stvorio takav imidž ponašanjem na tenderima. Na tenderima za svega 7-8 minuta sa odobravanjem pregleda ponudu firme “Fresenius Medical Care Srbija”, a sve ponude Freseniusovih konkurenata pregleda detaljno, i po 20-tak minuta, a nekad su mu potrebne čak nedelje, ne bi li u ovim ponudama našao grešku koja će mu pomoći da ove ponude odbije, a da za uzvrat Freseniusu namakne još para. Već mu je bio postao manir da na tenderima mlatara uzorcima fiziološkog rastvora i infuzionim linijama dostavljenim od strane firmi koje su konkurencija FMC proizvodima, a pri tome glasno komentarišući svojim kolegama iz komisije kako ti proizvodi nisu dobri. (Koliko on i Nada znaju o tome, videli smo po Pravilniku kojeg su doneli, pa su ga na kraju ipak morali promeniti: jer sa 1 litar fiziološkog rastvora mogu samo sebi da isperu sistem, ali nama pacijentima treba najmanje 2 litra.) Ne zna čovek da to nije ni po zakonu, ali on zapeo protiv Freseniusove konkurencije, pa da im nađe bilo šta. Smišljao, mozgao, tražio od firmi dokumenta koja nije imao prava da traži, pa i pored toga “nije stigao” da na vreme donese odluke o dodeli ugovora firmama koje su ih dobile, već je to umeo samo za “Fresenius Medical Care Srbija”.
Dr Svetislav Kostić – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Niš, a u međuvremenu već i penzionisan. Stariji fini gospodin, uvek umeren, tih, i naravno deklarativno isto nepristrasan. Gospodin poznat po stavu “pa neka sednu svi ovi što hoće da prodaju dijalizatore i neka se svi dogovore, a ne nas da maltretiraju ovim tenderima i da nas pritiskaju”. Bilo bi lepo da ga je neko tada upitao: ko ga to pritiska i maltretira. Jer sa svima je dobar, osim sa svojim prethodnikom Vidojkom. Na tenderima uvek neeksponiran, i bez glasnog iznošenja mišljenja i stavova. U dijaliznom svetu ovaj gospodin profesor je poznat kao prilagodljiv, i za, i protiv, ponekad protiv za, ali uglavnom za protiv ili obrnuto, ali istovremeno. Neki su proneli glasine da je on bio ključni igrač za slamanje uslova zvanog “vodena para”, a samo da bi smanjio prihode Vidojku i FMC-u, jer je zbog njih celu karijeru proveo kao sporedan igrač. Na kraju su ga zbog toga navodno i ekspresno penzionisali.
Dr Igor Mitić – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Vojvodine. Napadno nonšalantan, sa umišljajem da je duhovit, (polu)otvoreni autonomaš, dijalizni agnostik, naravno deklarativno nepristrasan. Na tenderima je uvek odavao utisak nekog ko želi svima da poruči “ma šta ste me zvali ovde da se preganjam sa vama probisvetima, imam ja pametnija posla”. Ali činjenica, da je imao pametnija posla ne bi bio tu nego tamo. Vrlo su interesantne i vredne citiranja, neke njegove rečenice. “Ma ja sam lekar, mene zanima samo lečenje pacijenata, boli me xxxxx i koji će materijal da se koristi i po kojim cenama, ali da znate nemoguće je da cene dijalizatora budu niže nego što su sada, to je neodrživo” (to izgovara u trenutku kada dijalizatori većih površina koštaju preko 3.000 dinara)”. Apsolutno, pristalica Freseniusa. To je u N.Sadu tradicija koju mu je ostavio njegov prethodnik S.Čurić, koji je i lično (zajedno sa sinom, kardiologom) direktno zaposlen u Freseniusu. Šta ćemo, takva nam je nefrologija, ili kako neko reče: paranefrologija.
Dr Dejan Petrović – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Kragujevac, neupadljiv i nenapadan čovek, naravno deklarativno nepristrasan. Reklo bi se da tenderi za dijalizni materijal ne bi mnogo drugačije izgledali i da on nije tu. Svestan da je mlad i nov, na velikoj funkciji, ali i svestan da i on u raspodeli tenderskog kolača treba da zauzme svoje mesto. Postoje podaci da nije preterano zadovoljan svojim tretmanom kod Freseniusa, ali isto priča i Freseniusu kada je u pitanju Gambro. Kada su u pitanju ostali ponuđači, smatra da je pametnije da se ne suprotstavlja većinskim FMC jurišnicima, pa onda i on otvoreno podrži osvedočenog monopolistu ili bipoliste, ali se ne bi reklo da je ta podrška iskrena.
Nekada je u tim redovima sedeo i Prof. Dr Steva Plješa, ali čovek je sada u penziji, star, bolestan, pa ga nećemo ni objašnjavati (inače, identična mu je politika kao i kod Svete Kostića, mada mnogo visprenija i efektnija). Pored ovih istaknutih članova stručnog dela tenderskih komisija, bilo je tu i onih manje istaknutih kao što su Prim. Dr Gordana Petković-Peruničić, Prim. Dr Jovan Popović, Dr Rodoljub Marković, Dr Tanja Lazarević, Dr Snežana Gajić, i drugi, ali teško je steći utisak da je njihovo prisustvo na pojedinim tenderima imalo bilo kakav uticaj na tok i ishod tendera, a što se tiče simpatija, svi su uglavnom na strani monopolista ili bipolista.
Koje dijalizne firme učestvuju u tenderima za nabavku dijaliznog materijala u Srbiji:
Što se tiče firmi koje su učestvovale na ovim tenderima materijala za dijalizu, pokušavajući da prodaju svoje dijalizatore tokom 2013. i 2014. godine, bilo ih je nekoliko:
Fresenius Medical Care Srbija – eminentni domaći proizvođač dijalizatora iz Vršca, u 100% stranom vlasništvu, već decenijama etabliran kao monopolista srpskog tržišta za dijalizu, čijih je otprilike malo manje od 90% dijaliznih mašina u Srbiji, pa sledstveno okupira i oko 90% tržišta dijaliznog materijala koji zavisi od tipa dijalizne mašine (videti naš post: Pljačka države po tipu mašine). Funkcioniše u sastavu nemačke firme “Fresenius Medical Care AG”, najvećeg svetskog proizvođača dijalizne opreme. Takođe godinama unazad ova firma je bila i gospodar 90% tržišta dijalizatora u Srbiji, iako dijalizatori ne zavise od tipa dijalizne mašine! Ali eto, treba pružiti šansu ovim dijalizatorima iako se prave po licencama starim skoro dve decenije, i pokazuju znatno lošije rezultate lečenja u odnosu na modernije dijalizatore drugih proizvođača. I vodite računa, onaj ko se protiv toga buni mora da zna, ipak je to jedan FRESENIUS. Ako „naš“ Fresenius za nešto kaže da je dobro, RFZO to bespogovorno prihvata. Tokom godina unazad Fresenius Medical Care Srbija je neprikosnovena sila srpskog dijaliznog tržišta, koja je svoj položaj samoodržavala zahvaljujući finansijskoj moći omogućenoj od strane RFZO, ali i od strane političkih lokalnih moćnika bliskih ovim ili onim vlastima. Naravno, uvek je tu bila (a sada ponajviše) i spoljnopolitička podrška koju ova firma neskriveno uživa. Naravno, nisu oni samo uzimali pare, ma davali su i šakom i kapom, bili velike mecene dijaliznih kongresa, finansirali usavršavanje za buljuk dijaliznih doktora, delili i kome su stigli i kome nisu stigli – ali sve je to dolazilo na naplatu. Kome su dali dinar, taj im je morao omogućiti da „zarade“ 100 dinara, i to na račun Srbije. Kao proizvođač koji svoje dijalizatore steriliše vodenom parom, grčevitu su borbu vodili da na srpsko tržište dijalizatora ne dođu neki tamo ovi, oni… uglavnom Japanci koji zračenjem sterilišu svoje dijalizatore. I u toj borbi su koristili razna oruđa i oružja – pucali su iz RFZO, bacali eksplozivne naprave u vidu Pravilnika i standarda, gađali ljude profesorima i vrhunskim nefrološkim stručnjacima, koristili vodenu paru umesto bojnih otrova. Vi bi možda pomislili da preterujemo, ali oni (Fresenijusovci) su se sami hvalili da je to tako. Znate, ima tamo kod njih jedan kabadahija koji voli da priča po selu kako je on lično pisao RFZO Pravilnike sa uslovima u vidu sterilizacije vodenom parom.
Medicon – eminentni domaći proizvođač dijalizatora iz Deča… Pardon samo je imao potvrdu da je domaći proizvođač dijalizatora, ali je u stvari samo zastupao svetski uglednu švedsku firmu “Gambro” i prodavao njihove dijalizatore. Gambro je sada deo Bakster korporacije. Godinama unazad Medicon je bio pokriće firmi “Fresenius Medical Care Srbija” i RFZO-u, kao izgovor da monopol ne postoji, jer Bože moj, Srbija ima i drugog ponuđača u tenderima za dijalizni materijal: a to je naš Pera. Ova firma je tokom prethodne decenije bila iznenadno obradovana donacijom italijanske Vlade u vidu dijaliznih mašina firme “Hospal” (firma koja u Italiji posluje pod okriljem kompanije “Gambro”). Tako je ni kriv ni dužan “Medicon” trebao da dobije oko 20% tržišta dijaliznog materijala koji zavisi od tipa dijalizne mašine. Međutim, Frezenisovci su tako uspešno blokirali tu akciju italijanske vlade, da se sada niko više ne usuđuje da donira nešto protiv interesa Freseniusa i od njega plaćenih doktora. Medicon je ipak, uz te Hospalove mašine, uspeo ponegde da ustoliči i svoju poziciju prodavca dijalizatora. Za njih i njihovo poslovanje često su se mogli čuti izrazi: „čovek-firma“, koliko god da zaradi, njemu i njegovima je dosta, a i Fresenius će znati da to ceni. Uglavnom, firma poznata kao Frezeniujusov alibi da mogu nastaviti držati i 90% tržišta, jer eto postoji i druga firma i njoj to ne smeta. Čak su na tenderima za bolnice nastupali zajedno, kao Konzorcijum. To što su se posle dobijenog tendera pacijenti iz RFZO raspoređivali po sistemu 100 ih ide Rajku, a jedan Peri, nikog nije previše uzbuđivalo, čak ni Peru. Pa on je lično kupio ultrazvučni aparat za Rajkovu privatnu polikliniku, jer zna čovek s kim se nije kačiti.
Tehnomed Medicina – trećeplasirani, ali zanemarljivo trećeplasirani borac u bitkama za pridobijanje dela srpskog dijaliznog tržišta. Zastupaju i prodaju dijalizatore i drugu dijaliznu opremu proizvođača “Bellco” iz Italije. Uvek su pokušavali da budu u kolu iz koga ih krupni igrači kola iznogetaju. Ova firma je redovno bila noćna mora firmi “Medicon” jer su na način na koji su raspitivani tenderi za dijalizatore, bili jedini direktni konkurenti Mediconu. Ova firma nikada nije uživala neki značajan pozitivan stav među osobljem dijaliznih centara u Srbiji, pa sad da li je uzrok tome odnos ove firme prema dijaliznom tržištu, kvalitet njihovih dijalizatora, ili pak činjenica da se ne zovu “Fresenius” ili “Medicon” teško je utvrditi.
Diamed – donekle iznenađenje na srpskom tržištu dijalizatora tokom 2013. godine. Ova firma je predstavnik japanske firme “Nipro” i u Srbiji prodaje upravo dijalizatore ovog uglednog japanskog proizvođača, poznate po tome što su vrhunske efikasnosti, ali su sterilisani gama zracima. Konkurencija je odmah pokušala proturiti priču da to “ozračuje pacijente”. (Ne zrače mobilni, televizori ni laptopovi, nego pazi sad: dijalizatori. Glupost, koju su japanski rezultati demantovali: imaju najbolju dijalizu na svetu). Uglavnom, firma je godinama pokušavala da samo priđe tržištu dijalizatora, ali bezuspešno, sve do 2013. godine. Niko nije znao ko su i šta su, i na njih se gledalo kao na vrlo neozbiljne sve dok nisu krenule glasine da je upravo ova firma izvojevala bitku da se ukine obaveza nabavki dijalizatora sterilisanih isključivo vodenom parom. Tokom 2013. godine uspeli su da prodaju solidnu količinu dijalizatora, i pomrse račune firmi “Fresenius Medical Care Srbija”, a po nesreći i firmi “Medicon”. Jedni su ih hvalili što su smanjili cenu dijalizatora na istorijski minimum u Srbiji, drugi su ih kudili iz istog razloga, treći su im zamerali što su potpuno razbili dijalizni kartel, a istina je verovatno negde između. Uporno se busaju kvalitetom svojih dijalizatora, koji je, poznavajući japanski perfekcionizam, sigurno nesporan, ali veoma mali deo dijalizne zajednice u Srbiji ih shvata ozbiljno. Ova firma još uvek nije prošla test vremena, i tek treba da se dokaže i pokaže dostojnom kvaliteta dijaliznog materijala koji prodaju.
Omni-med(i njen distributer: R&B Medical Company) – firma koja prodaje dijalizatore drugog uglednog japanskog proizvođača: “Asahi”. Firma se iznebuha pojavila na srpskom tržištu dijalizatora baš onog trenutka kada je “pao” standardni uslov sterilizacije dijalizatora vodenom parom. Na dobrom delu tendera tokom 2013. godine uspeli su da prodaju izvesnu količinu „Asahi“dijalizatora. Njihovi dijalizatori, kao i dijalizatori firme “Nipro” zaista slove za kvalitetne, ali i oni su sterilisani zračenjem (nije gama nego elektronsko, ali opet je zračenje) pa je konkurencija (Fresenius) pokušavala da i njih satanizuje, maltene pobiće dijalizne pacijente u Srbiji. Naravno da je to bila marketinška patka, ali jedina bolnica u Srbiji koja je odmah prešla na japanske dijalizatore bila je VMA. (Tako su vojni centri opet postigli vrhunski kvalitet dijalize, a uz najmanje troškove nabavke). Uglavnom, zastupnici „Asahija“ pokušavaju da ubede dijaliznu javnost da žele postati ozbiljan faktor u srpskoj dijalizi. Rukovodstvo ove firme je iskusno i dugo godina radi na tržištu lekova i medicinskih sredstava, ali čarke između tih jedinih dvaju predstavništava japanskih firmi (i optuživanje ko od njih šuruje sa Freseniusom) im apsolutno nisu trebale, ako su već obe išle kod japanskog ambasadora da traže podršku za ukidanje Freseniusovog monopola. Japan je inače, zemlja koja je Srbiji dala najviše donacija u zdravstvu, ali Srbija čini sve da japanskim kompanijama onemogući poslovanje na dijaliznom tržištu. Takvi smo, nažalost.
Beohem 3 – firma koja je poznati zastupnik i distributer mnogih proizvođača medicinskih sredstava. Na tržištu dijalizatora ova firma se takođe iznenada pojavila kada je “ukinut” standardni uslov da dijalizatori moraju biti sterilisani vodenom parom. Oni prodaju dijalizatore manje poznatog japanskog proizvođača “Kawasumi”, koji su sterilisani takođe gama zracima. (U Japanu se svi dijalizatori sterilišu zracima, jer oni smatraju da otkuvavanje dijalizatora na 100 oC oštećuje membrane i kapilare dijalizatora, pa posle toga više tromboziraju i smanjuje im se efikasnost). Uglavnom, Beohem je učestvovao na jednom ili dva tendera, ali nisu uspeli da prodaju neku značajniju količinu dijalizatora, pa kako su se pojavili, tako su iznenada i nestali sa tržišta dijalzatora, iz potpuno nepoznatih razloga. (Mnogi i tu vide Freseniusove prste).
Techno-Farm – firma do sada nepoznata na srpskom tržištu dijalizatora, učestvovala samo na poslednjem protivzakonito realizovanom tenderu za dijalizatore novembra-decembra 2013. Nisu uspeli da uđu u krug onih koji prodaju dijalizatore, ali izgleda da su se ozbiljno nameračili. U svojoj ponudi imaju dijalizatore turskog proizvođača “Safil Tibbi Ürünler Uluslar Arasi Nak. San. Tic. A.Ş.”. Ne šalim se, to je zaista ime firme. Isto kao što je firma “Techno-Farm” nepoznata na srpskom dijaliznom tržištu, tako je i ovaj proizvođač potpuno nepoznat na svetskom dijaliznom tržištu, a čak i da je neko čuo za ovo ime, verovatno ga ne bi zapamtio. Zbog nepopularnosti kakvu kod nas imaju turski proizvodi, uz konotaciju nekvaliteta, ova firma verovatno neće imati šansi da prodre na naše tržište, za čim izgleda da niko neće ni zažaliti.
Eto ovo bi bio neki ovlaš pregled trenutnih učesnika na tenderima za dijalizatore koje organizuje RFZO.
A kako je bio nekad – pa bila je mnogo čistija situacija. Sve se znalo unapred. Lepo su tenderi raspisivani tako da samo “Fresenius Medical Care Srbija” može ponuditi 90% od ukupnog broja traženih dijalizatora, a “Medicon” 10%, i to ne otprilike nego tačno u brojku, u komad, zamislite. Odbijanje ostalih potencijalnih takmaca (kažem potencijalnih, jer stvarnih nije bilo) se postizalo kombinacijom dva zvanična parametra – jedan je bio obavezna sterilizacija dijalizatora vodenom parom, a drugi je bio način raspisivanja partija efektivnim površinama dijalizatora. Tako kada spojite recimo parametre da dijalizator mora biti recimo visoko-propustljiv, efektivne površine 1,3 kvm, sterilisan vodenom parom, sasvim slučajno dobijemo situaciju, da samo “Fresenius Medical Care Srbija” može ponuditi takav dijalizator. Treći, ali nezvaničan parametar, odrednica tržišta materijala za dijalizu koji je odbijao ostale potencijalne takmace bio je: STRAH. Strah od moći Freseniusa, finansijske i političke, strah svakoga ko se suprotstavi tom sistemu da će biti zgažen kao bubašvaba, pa čak i u fizičkom smislu, strah od osvete koja bi zasigurno usledila čak i samo za smeli pokušaj da se uđe u Freseniusovo carstvo. Jedino ko je sporadično kvario ovu idilu u kojoj su dijalizatori nabavljani tenderima RFZO, po cenama od više desetina eura, je bila firma “Tehnomed Medicina”, koja je ponekad i znala da štipne po koji deo kolača, ali nikako od neprikosnovenih 90% koji pripadaju Fresenius-u, već od onih 10% namenjenih Medicon-u. (Što kažu, kome je suđeno da bude …. njemu sami procenti padaju).
A kako izgledaju sami tenderi, tj. otvaranje tenderskih ponuda? Pa, jednom rečju – interesantno.
Atmosfera je teška, gusta, reklo bi se da se tenzija koja visi u vazduhu može seći nožem. Ima tu i lepih momenata (diplomatskih), RFZO je dobar domaćin, svi gosti budu ponuđeni i dobiju sok, kiselu vodu, običnu vodu, ili kafu. Tenderska komisija po pravilu pokušava biti dostojanstvena, a vidi se da elementarno dostojanstvo tu nedostaje i da su došli da daju Freseniusu sve što se može dati. Predstavnici firme “Fresenius Medical Care Srbija” se bahato i osorno obraćaju tenderskoj komisiji sugerišući šta i kako treba da se radi, a komisija dostojanstveno dozvoljava takvo obraćanje i bahato ponašanje. Predstavnici firme “Medicon” po pravilu nisu tako agresivni, već tiho i smirenim tonom govore sve što imaju da kažu, a uglavnom imaju da kažu nešto protiv firmi “Tehnomed Medicina” ili “Diamed”. Predstavnici firme “Tehnomed Medicina” su puni duhovitih opaski, ali stalno nešto buntuju i iskazuju otvoreno nezadovoljstvo. Predstavnici firme “Diamed” na tendere redovno dolaze sa raznim advokatima, mašu papirima i isteruju pravdu. Na pauzama nasmejani, ali sa vidnom nervozom na licima. Predstavnici firme “R&B Medical Company” skoro u glas sa predstavnicima firme “Fresenius Medical Care Srbija” graknu protiv firme “Diamed” zahtevajući da se detaljno i još detaljnije pregleda ponuda ove firme, jer tamo sigurno ima neka greška, koja će pomoći da se ova ponuda odbije. Službenici RFZO prevrću očima, hvataju se za glavu i pitaju se šta li im sve to treba u životu, a neki od njih verovatno i tačno znaju za šta im to treba u životu.
Svi ostali koji ne dolaze baš redovno na ove tendere ostanu pomalo zatečeni i zbunjeni ovakvom situacijom, pa reklo bi se i količinom neskrivene mržnje koja iskri iz svakog momenta ovih sastanaka. Velike su pare, pa velika i mržnja.
Pacijente, kao što vidite, niko i ne pominje. Od četiri stuba našeg zdravstva (doktori, pacijenti, fond, trgovci), na kraju se sve slomi na štetu pacijenata. Zato naše zdravstvo mora da hramlje, jer mu je ta četvrta noga prebijena, usahla, a neki kažu da je treba i amputirati. A s druge strane, svi znamo da ni uključivanje takozvanih udruženja pacijenata u taj proces – nije rešenje. Jer, zna se: sva ta udruženja finansira i sponzoriše farmakomafija i udruženja će navijati za te firme srčanije i bezobzirnije nego iko drugi. U svakom ratu prvo nastrada istina, a bolesnici i ranjenici prvi pomisle da se neprijatelju treba predati ili preći potpuno na njegovu stranu. To ih naravno, nikada nije spasilo.
Primeri najvećih tenderskih mahinacija sa dijalizatorima
Kao tipičan primer mahinacija i zloupotreba u nabavkama dijalizatora mogu nam poslužiti svi tenderi koje je RFZO organizovao, odnosno pokušao da organizuje radi nabavke materijala za dijalizu, a koji ne zavisi od tipa dijalizne mašine, u poslednje 2 godine. Na primer: dana 26.09.2013. RFZO izražava ozbiljnu nameru da sprovede tender za dijalizni materijal i objavljuje tzv. prethodno obaveštenje (imamo ceo tekst, ako je neko zainteresovan). Tender se dešavao u periodu novembar – decembar 2013., i bio je planiran za podmirenje 4-mesečnih potreba za dijalizne centre u Srbiji. Da sada ne ulazimo u detaljniju analizu svih nezakonitosti ovog tendera, dovoljno je reći da je pre donošenja Odluke o dodeli ugovora na ovom tenderu Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila zahteve za zaštitu prava firmi “Tehnomed Medicina” i “Diamed” i zbog protivzakonitog postupanja RFZO u potpunosti poništila postupak javne nabavke. I pored toga što je tender poništen od strane višeg državnog organa, RFZO u međuvremenu donosi Odluku o dodeli ugovora firmama koje su mu „najsimpatičnije“: “Fresenius Medical Care Srbija” i “Medicon”. (Radi se o firmama kojima je po ustaljenoj kriminalnoj praksi i ranije omogućavano protivpravno sticanje materijalne koristi). Naravno ponuda firme “Fresenius Medical Care Srbija” je u ovom tenderu bila neispravna, kao i u mnogim tenderima pre toga, ali za RFZO ni to ne predstavlja problem, niti razlog da se ovakva ponuda odbije. Ako to nije od značaja za RFZO, nećemo se ni mi ovde previše zadržavati na tome, ipak je RFZO državna institucija. Možda imaju na umu neke interese više od pravnih, ne moramo se uvek držati zakona, kao pijan plota. Istog dana kada je dobijeno Rešenje Republičke komisije za zaštitu prava, RFZO je svim učesnicima javne nabavke poslao obaveštenje da je javna nabavka prekinuta i poništena u potpunosti Rešenjem Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki (imamo original tekst). I pored toga – mimo svakog zakona i propisa RFZO sama poziva predstavnike tri firme da potpišu ugovore po ovoj poništenoj javnoj nabavci.
12.12.2013. – RFZO prima Rešenje Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki kojim se poništava ovaj tender u potpunosti. 16.12.2013. – RFZO organizuje potpisivanje ugovora po ovom poništenom tenderu, sa odabranim firmama “Fresenius Medical Care Srbija” (oko 80% materijala), “Medicon” (oko 15% materijala) i “R&B Medical Company” (oko 5% materijala), o čemu i uredno objavljuje obaveštenje na svojoj internet stranici (link).
Pored četvoromesečne nabavke materijala za dijalizu po ovako nezakonitim ugovorima, pred sam vremenski istek ovakvih ugovora RFZO iz svog Pravilnika o cenama materijala za dijalize koje se finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja briše članove koji ograničavaju cenu ove vrste medicinskih sredstava, što je objavljeno i u Službenom Glasniku RS br 36/14 (link.pdf) – Član 2, briše se, Član 3, briše se, a eto baš u tim članovima su bile ograničene cene dijaliznog materijala. Od 16. aprila 2014. pa do današnjeg dana, materijal za dijalizu svim dijaliznim centrima u Srbiji isporučuju samo ove tri odabrane firme, bez ikakvog pravnog osnova i bez ikakvog ograničenja cene u vidu ugovora ili Pravilnika. Na ovaj način je RFZO dodatno omogućio nekontrolisano odlivanje novca obveznika zdravstvenog osiguranja, tj. iz Budžeta Republike Srbije.
Prethodno obaveštenje, i svoju nameru da sprovede sledeći tender za dijalizni materijal RFZO je objavio dana 20.03.2014. godine (link). Očigledno je da su strukture RFZO dugo, dugo razmišljale (od 12.12.2013. su znali da im je tender poništen) kako da „sprovedu” nabavku materijala za dijalizu. Kada je pala odluka da se tender sprovede, onda su iste te strukture dugo, dugo, razmišljale kada i kako da „organizuju” ovaj tender (raspisan 09.05.2014); (Digresija: U samom dokumentu postoji greška u datiranju, dokument je objavljen 09.05.2014, a u dokumentu piše 09.04.2014., ali je iz teksta nedvosmisleno jasno o kom se datumu radi, obzirom da je kao datum otvaranja ponuda navedeno – 30 dana od dana objavljivanja poziva, tj. 09.06.2014.).
Sve u svemu eto nama zaključka – bez obzira na saznanje da je prethodni tender nelegalan, RFZO celih 5 meseci nije ni pokušao da organizuje drugu, legalnu nabavku dijaliznog materijala, a i zašto bi kada bez ikakvog važećeg tendera svoju robu prodaje upravo dobro poznati privilegovani snabdevač RFZO, a to je opet – Fresenius, naravno. Pa sve i da je postojala mogućnost da taj tender (objavljen 09.05.2014) bude realizovan kako treba, ugovori o snabdevanju dijalizatorima ne bi mogli biti sklopljeni barem još 45 dana posle toga. To znači da je RFZO dozvolio da se nabavke materijala za dijalizu odvijaju nezakonito preko 6 meseci.
Pa čak ni tu nije kraj. Dana 30.05.2014. godine RFZO objavljuje obaveštenje da je firma “Fresenius Medical Care Srbija” podnela zahtev za zaštitu prava u ovom tenderu (link.pdf), kojim se obustavlja tender do donošenja rešenja po ovom zahtevu. Time je firma “Fresenius Medical Care Srbija” obezbedila sebi i dalju nezakonitu prodaju, dok se tender ne realizuje. Dana 11.07.2014. godine RFZO objavljuje obaveštenje o obustavi postupka ove javne nabavke, jer je Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila zahtev podnet od strane firme “Fresenius Medical Care Srbija”, te je tender poništen u potpunosti (link.pdf).
Po svemu sudeći, nabavka materijala za dijalizu u Srbiji se nastavlja u potpunosti protivzakonito do daljnjeg. U trenutku pisanja ovog članka RFZO još uvek nije raspisao novu javnu nabavku materijala za dijalizu, te kada bi i bila raspisana do kraja tekuće sedmice, ugovori za snabdevanje dijaliznim materijalom ne bi mogli biti sklopljeni minimum sledećih 50 dana (pod uslovom da nema novih žalbi i zaustavljanja tendera). To znači da RFZO nije u stanju, ili ne želi da sada već 9 meseci da dovede nabavku materijala za dijalizu u legalne okvire.
Sve javne nabavke materijala za dijalizu koje je RFZO organizovao tokom 2013. godine, bile su poništene od strane Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Drugim rečima, ni jednu javnu nabavku materijala za dijalizu RFZO nije raspisao u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. A da li je zbog toga stala dijaliza u Srbiji – nije. Pa kako je onda nabavljan materijal za dijalizu, logično je zapitati se. To se tokom 2013. godine obavljalo na dva načina: Prvi – putem javnih nabavki koje nisu u skladu sa zakonom; Drugi – mimo bilo kakvih javnih nabavki. Oba načina, naravno, potpuno protivzakonita.
Hajde da se malo posvetimo ovom prvom načinu, i javnim nabavkama koje su u suprotnosti sa zakonom. RFZO je do sada sprovodio tendere za dijalizni materijal u vidu dve različite vrste javnih nabavki. Prvi od njih je tzv. “otvoreni postupak”. To je oblik jednog redovnog postupka javne nabavke gde su pravila dobro poznata, jasna i saglediva. Druga vrsta su takozvani hitni postupci javnih nabavki koje je RFZO raspisivao na osnovu odredbi Zakona o javnim nabavkama koje tvrde da naručilac ima pravo da sprovede hitni postupak nabavke kada je nastupilo stanje hitnosti zbog nepredviđenih okolnosti koje ne zavise od naručioca. RFZO je tokom 2013. godine 2 puta “pokušao” da sprovede javnu nabavku materijala za dijalizu u otvorenom postupku. Oba puta tenderska dokumentacija je sadržala takve nedostatke, da je prosto “zvala” da bude oborena. Oba ova puta su ponuđači, firme potencijalni učesnici na tenderu ulagali zahteve za zaštitu prava, za koja su smatrali da su im ugrožena. Ovakvi uloženi zahtevi za zaštitu prava, prema Zakonu o javnim nabavkama zaustavljaju tender do donošenja rešenja po uloženom zahtevu. I oba puta je Republička komisija za zaštitu prava jasno uočavala nezakonitosti ovih tendera i svojim rešenjima i odlukama u potpunosti poništavala ove postupke. Kada se to dogodi, RFZO je to koristio da bi optužio ponuđače da opstruiraju tendere, a sa druge strane to je korišćeno da se umesto otvorenim postupcima, materijal nabavlja putem hitnih postupaka. Sada dolazimo do suštine ovakvog postupanja – u skladu sa paragrafima Zakona o javnim nabavkama, hitnim postupcima se izbegavaju mnoge odredbe zakona o javnim nabavkama, koje važe za otvorene tenderske postupke. Najbitnija od njih je upravo ta da se zahtevom za zaštitu prava ovde ne odlaže izvršenje tendera, već se tender ne zaustavlja, tj. normalno se nastavlja do donošenja rešenja po uloženom zahtevu. To u konkretnim slučajevima znači da kakvu god nezakonitost potencijalni učesnici na tenderu uoče u samoj tenderskoj proceduri, tender se nastavlja tj. RFZO tera kako je smislio – makar i protiv zakona, samo da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.
Ovi hitni tenderski postupci su obično bili organizovani radi nabavke tromesečnih potreba za dijaliznim materijalom. Često je Republičkoj komisiji za zaštitu prava bilo potrebno vremena znatno više od toga da donese svoje rešenje kojim se takav tender poništava. To je u realnosti značilo da je tender već sproveden na nezakonit način, nezakoniti ugovori već sklopljeni, i dijalizni materijal već nezakonito nabavljen kada stigne rešenje Republičke komisije da se tender poništava. Pa čak ni kada je rešenje republičke komisije o poništenju tendera stiglo blagovremeno, tj. u gore opisanom tenderu realizovanom novembra – decembra 2013. RFZO ipak nije hteo da postupi po tom rešenju Komisije već je nastavio besprizorno nezakonitu nabavku, ali samo iz jednog razloga – da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.
A zašto su svi ti hitni tenderski postupci poništeni? Pa zato što RFZO nije imao zakonsko pravo da ih sprovede. Kao što smo već pomenuli, RFZO kao naručilac ima pravo da sprovede hitan postupak nabavke kada je nastupilo stanje hitnosti zbog nepredviđenih okolnosti koje ne zavise od naručioca. Ovde je RFZO tumačio da je hitnost u snabdevanju dijaliznih centara neophodnim materijalom nastala zato što su potencijalni učesnici tendera “opstruirali” vršenje otvorenih tenderskih postupaka podnetim zahtevima za zaštitu prava, i tako doveli do situacije da životi pacijenata budu ugroženi. Pri tome se potpuno zanemaruje činjenica da su ovi tenderski postupci poništeni, tj. oboreni rešenjima Republičke komisije za zaštitu prava, zbog jasno pepoznatih nezakonitosti koje je RFZO načinio u tim tenderima. Iz ovoga se vidi da se ne može reći da je hitnost nastala zbog okolnosti koje ne zavise od naručioca, već zbog nezakonitog postupanja samog RFZO, te u tom smislu RFZO nema pravo na hitne postupke. Da to nije samo argument protivnika Fresenijusa dokazuje i činjenica da je ovakav stav potvrđen i od strane Uprave za javne nabavke, koja nije dala legitimitet ovakvom raspisivanju hitnih tenderskih postupaka od strane RFZO (videti donju sliku).
Eto ostaje da ponovimo da cele 2013. godine tj. još od kraja 2011. pa kroz 2012. godinu RFZO nije relizovao ni jednu legalnu nabavku materijala za dijalizu (a i te pređašnje nisu bile mnogo legalnije), a u toku 2014. RFZO uopšte nije realizovao nabavku materijala za dijalizu. Da li je neko od zvaničnika RFZO odgovarao za ovakvo stanje – NE. Ali sve je to verovatno potpuno opravdano, jer Vi to već sigurno znate, ali nije zgoreg ponoviti da RFZO sve to čini iz samo jednog razloga – da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.
No, dosta smo pričali o javnim nabavkama materijala za dijalizu, došlo je vreme da spomenemo i drugi način snabdevanja zdravstvenih ustanova dijaliznim materijalom. To je nabavljanje materijala mimo bilo kakvih javnih nabavki, direktnim porudžbinom zdravstvene ustanove dobavljaču materijala (uglavnom od odabranih dobavljača). Kako sve to izgleda – evo ovako.
U svim javnim nabavkama kojima se nabavljao dijalizni materijal tokom 2013. godine, ukupna tražena količina dijalizatora je bila 452.311 komada. Prosečan dijalizni pacijent tokom godine mora imati oko 156 dijaliznih tretmana (recimo 13 mesečno, tokom svih 12 meseci). Prema zvaničnim podacima Instituta za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut” početkom 2013. godine u državnim zdravstvenim ustanovama je dijaliznim tretmanima lečeno ukupno 4.292 pacijenta (imamo njihov izveštaj). Obzirom na činjenicu da Vojnozdravstvene ustanove (nisu u sistemu nabavki RFZO) zbrinjavaju dijaliznim tretmanima oko 160 pacijenata, ostaje nam brojka od 4.132 pacijenta koji su se tokom 2013. godine dijalizirali u zdravstvenim ustanovama Republike Srbije. Svaki dijalizni tretman zahteva korišćenje jednog dijalizatora, a na 4.132 pacijenta je moralo biti urađeno 4.132 x 156 = 644.592 tretmana tokom cele godine. Tek sada je jasno da je RFZO svojim tenderima planirao nabavku 452.311 dijalizatora umesto neophodnih 644.592 dijalizatora, tj. za celih 192.281 komada manje od realnih potreba. A da li su pacijenti ostali bez dijalizatora – nisu, jer pacijenti bez dijalizatora i dijaliznih tretmana zasigurno umiru, a RFZO to nikako ne bi dozvolio, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima. To u prevodu znači da se tokom 2013. godine 29.83% dijalizatora, tek nešto manje od trećine ukupne količine u Republici Srbiji, nabavilo bez bilo kakve javne nabavke, bez bilo kakve kontrole, od ko zna kojih dobavljača, po ko zna kojim cenama. RFZO zna i od kojih dobavljača, i po kojim cenama, samo neće da kaže jer to nije bitno, već je bitno samo da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima. RFZO očigledno ne može da funkcioniše lako u ovoj situaciji. Kada već imaju svoj Sektor za javne nabavke, koji nije u stanju da organizuje legalne javne nabavke, pa kako tek ti jadni ljudi da rukovode još i ovim skrivenim nabavkama, kada je takvih skoro 30%. Ne želeći da budemo nepristojni i da sugerišemo drugačiju organizacionu strukturu u RFZO, mislimo da bi imajući u vidu obim ovih skrivenih, tajnih nabavki, bilo osnovano predložiti RFZO-u osnivanje i Sektora skrivenih nabavki. To bi u mnogome pomoglo da se na organizovaniji način upriliči odlivanje novca obveznika zdravstvenog osiguranja, daleko od bilo kakve javnosti, a kamoli javnih nabavki.
Kako to nabavljanje bez tendera izgleda u praksi – evo ovako. Završi se isporuka dijaliznog materijala po jednom tenderu, po pravilu protivzakonitom, ali hajde sad, kakav je takav je, bolji nemamo. Naravno, sasvim slučajno RFZO sledeći tender ne raspisuje blagovremeno, odmah, nego čeka još neko vreme, iako vrlo dobro zna kada se završavaju isporuke materijala po prethodnom tenderu. Sada su zdravstvene ustanove prinuđene da se same pobrinu da dobiju neophodan dijalizni materijal. Oko 10% dijaliznih centara pri zdravstvenim ustanovama u Republici Srbiji nastave da po inerciji naručuju od ugovarača sa kojima su imali ugovore po poslednjem tenderu. Ljudi verovatno biraju to kao fer opciju, što verovatno zaista i jeste. Drugih 10% posto dijaliznih centara budu zbunjeni i neodlučni, ali njih lokalne filijale RFZO vrlo brzo i lako ubede da materijal treba naručivati samo od firme “Fresenius Medical Care”. Objasne im te lokalne filijale da, Bože moj, ipak su oni eminentni domaći proizvođač u stranom vlasništvu i bolje je da oni “drpaju” šta mogu i koliko mogu bez ikakve kontrole, nego da se kvalitetniji materijal po nižoj ceni naručuje od nekih tamo bezveznjaka, koji nikoga ne vode na kongrese. Ostalih 80% dijaliznih centara pri zdravstvenim ustanovama odlučno i bez razmišljanja automatski počinje da naručuje materijal isključivo od firmi “Fresenius Medical Care” (oko 85% materijala) i “Medicon” (oko 15% materijala), pri tom se ne obazirući ni na kakve zakone, ni na kakve obaveze organizovanja nabavki male vrednosti, ni na kakve principe i pravila. Pa na osnovu čega onda naručuju baš od ove dve firme? Na osnovu stimulacije. Znate doktori, načelnici odseka, odeljenja za dijalizu pri našim zdravstvenim ustanovama mnogo vole da putuju po inostranstvu. I na ta usavršavanja idu pod finansijskim patronatom upravo ovih dveju firmi. “Fresenius Medical Care” i “Medicon” im plaćaju usavršavanje, kongrese, skupe večere, skupe poklone, pa tutnu i zavidnu kovertu u džep, za dnevnice, da se nađe za trošak i poklone deci. A ko vodi računa o dijalizi i pacijentima kada svi načelnici i resorni doktori odu u isto vreme da se usavrše? Pa naravno sestre na odeljenjima dijalize, i zaista svaka im čast na tome. Svi ovi načelnici se sa usavršavanja vrate potpuno usavršeni, i to barem po kilo-dva. I za ovo na žalost imamo i priloge (svedočenja), ali i fotografije, za desert. To je u stvari više fiziologija nego nefrologija: Pavlovljev refleks. Naručiocima dijalizatora se prvo stvori refleks da im samo Fresenius daje zalogaje, posle toga oni sami sline čim vide Freseniusovu ponudu, bez obzira da li u njoj ima zalogaj za njih ili ne. To je nauka dokazala, ali istraga još tapka u mestu.
Da li je RFZO ucenjen od firme Fresenius?
Sada već daleke 2012. godine, tačnije dana 11.09.2012. u Službenom Glasniku RS br. 88/2012. objavljena je “revolucionarna” izmena Pravilnika kojom je ukinuta sterilizacija vodenom parom kao uslov za nabavku dijalizatora u Srbiji (link). Posle toga malo je smanjen monopol Freseniusa, ali su se „Freseniusovi doktori” brzo presabrali i počeli postavljati nove barijere japanskim i drugim proizvođačima. Jedna od tih barijera je bila i količina rastvora za ispiranje dijaliznog seta. To je bila tolika besmislica (pacijenti na ovom sajtu su to prvi ismejali, link) da su na kraju u RFZO-u odustali i od toga. Sada je aktuelno pitanje aparata za dijalizu. Izgleda da je Fresenius zapretio RFZO-u da oni neće isporučiti ostali materijal za dijalizu (koncentrate, linije i drugi materijal, koji samo oni proizvode), pa neka RFZO onda vidi na šta će da okači te vrhunske japanske dijalizatore. A mašine su u Srbiji, rekosmo u preko 80% slučajeva: Freseniusove.
I, ucena uspeva! U poslednjoj centralizovanoj javnoj nabavci dijalizatora, koju je RFZO raspisao 09.05.2014. odjednom RFZO pravi kvote i odlučuje da metode sterilizacije ipak nisu ravnopravne i traži da 70% dijalizatora bude ipak sterilisano vodenom parom!?! Za ostalih 30% dijalizatora predviđeno je da mogu da budu sterilisani gama ili elektronskim zračenjem (svejedno). Da se ovako nešto dešava možemo zaključiti iz samog RFZO obrazloženja ovakve odluke:
„Наручилац тренутно не располаже са финансијским средствима да уђе у процес занављања фонда дијализних машина, нити му је интерес да уђе у потенцијални проблем у вези плаћања услуге одржавања тих машина, што врло лако може да се догоди уколико ти добављачи буду искључени са тржишта дијализатора.“
Zašto bi „ti“ dobavljači bili isključeni, ako postanu ravnopravni, ne piše, ali se naslućuje: napustiće tendere. Neće dati ostali materijal, i dijalize će stati. Eto, do čega nas je dovelo održavanje monopola jedne firme. RFZO je ovim praktično priznao da je bio ucenjen i da je morao da popusti Freseniusu. Ako niste dobro razumeli, pojasnićemo: dijalizatori iste površine i iste propusnosti, ponovo su podeljeni na one sterilisane vodenom parom, i na one sterilisane zracima, a ovih prvih mora biti 3x više! I to nije sve, kada je RFZO procenjivao koliko vrede jedni i drugi, i kada se opredeljivao koliko ih može platiti, ovi sterilisani vodenom parom su u startu dobili pravo na više cene od ovih sterilisanih zračenjem. Dakle, iz svega ovoga možemo zaključiti da je Drug Tito, pre nego što je otišao na onaj svet, rekao drugovima u RFZO-u:
Nakon godinu i više dana, gromoglasnih kritika, optužbi, natezanja i ubeđivanja, famozna „Komisija“ je obelodanila svoj novi tekst Pravilnika o dijalizi. Početkom aprila 2014. taj novi tekst se pojavio na sajtu RZZO Beograd i postao je dostupan svima (link).
Podsećamo čitaoce da smo na ovom sajtu već razobličavali sve ključne gluposti pomenutog Pravilnika, objavljenog prvi put oktobra 2012. godine (link, link).
Taj Pravilnik je pre svega, izmišljao neke nove nazive hemodijaliza: „niskopropusna hemodijaliza sa dijalizatorom manje površine“, te „niskopropusna hemodijaliza sa dijalizatorom veće površine“, a „visokopropusna dijaliza“ je išla bez dijalizatora bilo kakve površine, kao i „hemodijafiltracija“. ??!?? Ludilo.
Zatim, Pravilnik je jednu jedinstvenu medicinsku uslugu, zvanu hemodijaliza, rasklapao na sastavne delove, kako bi se za svaki deo te usluge raspisivao tender i vršila nabavka. Osnovna ideja ovakvog usitnjavanja nabavke jeste verovatno sakrivanje cene ukupne procedure, to jest jednog hemodijaliznog tretmana. Naravno da je svaka usluga skuplja kada se nabavlja u delovima. Ali, da je „Komisija“ odredila ukupnu cenu HD tretmana, onda bi se videlo da se privatnicima daje duplo više (105 evra) za isti tretman koji vrše državni dijalizni centri! A takva ogoljenost osetljivih činjenica, nije se smela dozvoliti.
Iako se za svaki potrošni dijalizni materijal vrši posebna nabavka, naglašeno je da za materijale „specifične po tipu mašine“, nema tendera, nego se mora nabavljati po ceni koju odredi (jedini) proizvođač mašine za dijalizu. Tako su endotoksinski filteri za prečišćavanje vode za hemodijalizu dostigli cenu od 26.000 dinara za komad (link). Tako je svaka pretpostavka o takmičenju ponuđača i smanjivanju cena potrošnog materijala, u ovom Pravilniku obesmišljena.
Posebna glupost je mišljenje Komisije (i trgovaca), da je najbitnija veličina. Veličina dijalizatora nije bitna, bitna je propusnost membrane. (Jer samo su visoko-propusne membrane i dijalizatori preduslov za kvalitetan tretman). Uzalud smo im objašnjavali da trgovci odećom ili obućom ne traže više cene za veće brojeve cipela i košulja, pa što bi pacijenti koji su krupnije građe i kojima treba veći dijalizator bili diskriminisani i uslovljavani većim troškovima. Čista glupost. A činjenica je da je visoko-propusni (high-flux) dijalizator veličine površine od 1,3 m2 bolji od niskopropusnog (low-flux) dijalizatora veličine 1,8 m2 površine. Tako su i Fondu mogli da uštede pare, ako im već pacijenti nisu prioritet. Ništa od toga Komisija nije htela da uvaži. A da ne govorimo o efikasnosti dijalizatora, odnosno njihovim klirensima. Iz gornje slike vidite da su Freseniusovi dijalizatori najlošiji, što se tiče kvaliteta. I to su oni koje FMC smatra najboljima, a o ovima „vršačkim“ koje nama u Srbiji uvaljuju, ne vredi ni trošiti reči. Ti su apsolutno zastarela medicinska sredstva. Po nesreći, ni Baxter, ni Gambro, nam ne nude one najbolje svoje dijalizatore (Xenium i Revaclear), nego isto one zastarele. Jedino nam japanske firme, Nipro i Asahi, nude kvalitetne i visokoefikasne dijalizatore, ali njima Fond i FMC podmeću klipove u točkove, gde god mogu.
Inače, ceo taj Pravilnik bio je kao napisan od strane plaćenika te po zlu čuvene „F“-firme, onih sa takozvanim „F“-dijagnozama. Tako npr. u delu kojim je propisivao cene, taj Pravilnik je dozvoljavao za preko hiljadu dinara veću cenu dijalizatoru „F“ firme, iako je on bio znatno manji od konkurentskog Gambrovog, takođe high-flux dijalizatora. Slika iz Правилника od 10.05.2013., član 1, str.1:
Pogađate, Gambrovi dijalizatori su ovi koji su imali površine 1,7 i 2,1 m2, a ne 1,8 ili 2,2 m2. Dakle, Pravilnik je kao cilj imao očuvanje privilegovanog položaja „F“ firme na ovom tržištu, pa makar zbog toga 70% pacijenata moralo biti dijalizirano sa slabo-propusnim membranama „low-flux“ dijalizatora. Uzalud su bili naši protesti i objašnjavanja da se slabo-propusni dijalizatori koriste samo kad želimo izbeći kvalitetnu ili efikasnu hemodijalizu. (A to je vrlo retko: za početnike, za one kojima bi prve dijalize morale biti blage i slabije efikasne, dok se ne naviknu.) Uzalud smo tvrdili da je propusnost membrane dijalizatora važnija od površine tih dijalizatora. Uzalud, jer „Komisija“ je i dalje bila opterećena veličinom površine dijalizatora, pa je zamajavala javnost stvarajući posebne kategorije dijalizatora, za svakih 0,2 m2 povećanja površine. A što je najsmešnije, i što je dokaz da su Pravilnik krojili prema asortimanu „F“-firme, kao najveći dijalizator su predvideli onaj od 2,4 m2 površine, iako druge firme imaju i dijalizatore od 2,5 m2 površine. To jednostavno, nije smelo proći u Pravilnik. Tako su srpski dijalizni pacijenti bili uskraćeni za najkvalitetnije i najveće japanske dijalizatore od 2,5 m2 površine, jer zaboga Fresenius uopšte nema takve u ponudi.
Uzalud smo objašnjavali nestručnoj „Komisiji“ da je proizvodna cena visoko-propusnih (high-flux) dijalizatora manja od cene slabo-propusnih dijalizatora, ali da firme namerno drže veće cene onome što pacijenti i lekari traže, jer njih interesuje samo zarada, a ne životi pacijenata. Ni to nije vredelo. Srpska dijaliza je bila osuđena na 70% loših, slabo-efikasnih dijalizatora, jer su predstavnici „F“-firme računali da će tu biti apsolutni pobednici na tenderima. Ipak, stvarnost ih je demantovala. I pored 20% većih cena koje im je zakon omogućavao kao „domaćim“ proizvođačima (a nisu proizvođači, nego pakovaoci), na tenderima su pobeđivale japanske firme sa cenom nižom i od tih 20%.
Prethodno je vođen ceo mali rat da se onemogući ulazak tih japanskih dijalizatora na tržište Srbije, jer zaboga oni su sterilisani gama-zracima, pa će da nam naškode, izazvaće nam rak, jer to mora da zrači, itd.itd. Digla su se Udruženja pacijenata i njihovi večiti Predsednici, godinama sponzorisani od domaćih decenijskih dijaliznih monopolista (link, link). A isti takvi dijalizatori (i krvne linije i igle), sterilisani gama-zracima, godinama su već registrovani kod ALIMS-a i regularno su se primenjivali u dijalizi u Srbiji, ali u paketima za akutne dijalize. Umrli biste od smeha, da ste videli obimnost tih naručenih mišljenja, studija, emisija i članaka, kojima su se domaći decenijski monopolisti borili protiv pojave konkurencije. Ali, otišla je žuta vlast i ovo im nije uspelo. Zato je danas, kod nas, konačno, kao i u celom svetu, u evropskoj uniji, Americi i Kanadi, tržište otvoreno i za japanske dijalizatore. (Nažalost, još nije i za japanske aparate za dijalizu, a dok se i to ne postigne država će i dalje skupo da plaća „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“ koji je uglavnom od one neizbežne „F“-firme, sa domaćom fabrikom za pakovanje dijalizatora.
Uzalud su na ovom sajtu i naši najiskusniji dijalizni pacijenti tvrdili da je i odredba Pravilnika o 1 litar fiziološkog rastvora za celu hemodijalizu, jedna neviđena glupost i da je to u praksi nemoguće izvesti (link, link). Uzalud, jer to i nije bilo doneto da bi država ostvarila uštede, nego da se izbaci sa tendera japanska konkurencija, koja je pošteno napisala da za njihove dijalizatore treba najmanje 1 litar za ispiranje i pripremu tretmana. Iako je isto pisalo i kod „domaćih“ Hemomed-Fresenius dijalizatora (link), oni su svoja uputstva brže bolje promenili, jer to (opet kao) „domaći“ proizvođači mogu vrlo brzo, dok bi takva promena za japanske predstavnike predstavljala dugotrajan proces i za to vreme bi bili izbačeni sa tendera. Mi, pacijenti, u tom ratu, ponovo nismo nikome bili bitni.
Posle ovih opštih geostrateških dijaliznih napomena da se vratimo povodu ovog posta. Šta nam dakle, donosi novi, „prečišćeni“ tekst Pravilnika o dijalizi? Nakon godinu i više dana, gromoglasnih kritika, optužbi, dokaza i ubeđivanja, možemo li sada biti zadovoljni sa ovim novim tekstom? Da li je famozna „Komisija“ popustila, da li su uvaženi stavovi pacijenata?
Delimično, ali nažalost, opet ne i potpuno. Jedina novost je odobravanje 70% high-flux dijaliza (link).
Mršava pobeda. Ko pogodi u jedan cilj, promaši sve ostalo, kaže poslovica.
Usvojili su sve naše argumente u vezi značaja visoko-propusnih dijalizatora i sada je taj odnos 90:10 procenata, u korist visoko-propusnih „high-flux“ dijalizatora. Zašto to nisu odmah uradili? Da li je moguće da „stručna“ Komisija, nije znala te osnovne stvari iz tehnike dijalize? Da li je moguće da su pod pritiskom javnosti i pacijenata priznali svoju grešku i promenili ove odredbe? I konačno: ko će biti odgovoran za štetu nanetu pacijentima u državnim centrima, koji su toliko dugo morali trpeti slabo-propusne dijalizatore? Misli se na one koji su „pretrpeli“, tj. preživeli.
Uz svo uvažavanje ljudskog kajanja i spremnosti da se greška prizna, ne verujemo da nisu znali i ne verujemo da su popustili zbog pacijenata. Popustili su zbog neumitnog sleda događaja: japanski visoko-propusni high-flux dijalizatori su na tenderima prodavani jeftinije od „domaćih“ nisko-propusnih low-flux dijalizatora, a to država koja nema para za bacanje, nije mogla ignorisati i pored uvažavanja „stručnosti“ pomenute Komisije.
Posebna glupost Pravilnika je zadržavanje propisa da se za visoko-propusnu (high-flux) HD smeju koristiti samo dijalizatori do 1,8 m2 površine. To je kao kada bi pacijentima koji imaju 100 i više kg telesne težine neko propisao da mogu nositi samo košulje do broja 38, ali ne i brojeve 42 ili 56 koje inače nose.
Isto takva glupost je i propisivanje da se za HDF smeju koristiti samo dijalizatori veličine 1,7-2,4 m2 (?!?). Šta ako pacijent kome je određena HDF ima samo 46 kg i kome su ovi dijalizatori nepotrebno veliki i iscrpljuju mu snagu srca. To je kao kada biste decu terali da nose očeve košulje, cipele ili odela, brojeve 42-56. Svi u dijalizi znaju da se HDF može raditi i sa visoko-propusnim (high-flux) dijalizatorima površine 1,3 ili 1,5 m2, bez ikakvih problema. A za pacijente manje telesne težine ili dečiji uzrast, to su idealni dijalizatori jer im ne treba velika količina krvi da se ispune. Prosto je neshvatljivo takvo siledžijsko ponašanje tvoraca ovog Pravilnika. Neznanje, nekompetentnost ili loša namera?! Ili sve to zajedno?! Uglavnom, takvi „propisi“ su ostali i u poslednjoj („popravljenoj“) verziji Pravilnika.
Da je komisija vodila računa o pacijentima, ona bi dozvolila i hemodijafiltraciju u većem procentu, bar do 50%, kao što je već, na primer u Sloveniji (65%). Pogotovo jer je otvaranjem tržišta došlo do smanjenja cena high-flux dijalizatora za preko 50%. Pogledajte one cene sa slike na početku ovog teksta: do pre samo godinu dana cene dijalizatora su bile do 40 evra komad! Danas najbolje moguće dijalizatore možete dobiti za 15 evra, a i to je previše.
Tako su dijaliznim pacijentima vraćeni high-flux dijalizatori, ali ne u svim veličinama i ne u svom najboljem kapacitetu: hemodijafiltraciji. Iako evropski vodič za hemodijalizu, koji bi trebao valjda da obavezuje i pomenutu „stručnu“ Komisiju, preporučuje izvođenje hemodijafiltracije i hemofiltracije kad god se koriste high-flux filteri (da bi se korektno iskoristili), „naša“ Komisija to nije htela dozvoliti.
Propisi u Evropskom vodiču za hemodijalizu, časopis Nephrol Dial Transplant (2007) 22 [Suppl 2]: ii12. (prevod i original, link)
Zašto je „Komisija“ ignorisala sve zahteve bolesničke javnosti i svoje profesije? Zašto nema više HDF?
Pa verovatno im to nije odobrio.
Ko?
Profit, naravno.
Medicinsko-farmakološka dijalizna mafija i dalje traži 1600 dinara više za hemodijafiltraciju. Iako njihova sopstvena kalkulacija pokazuje da se HDF i HD mogu davati po istoj ceni (link, link), oni to u državnim centrima ne dozvoljavaju. Traže više para za HDF materijal. Fond verovatno kaže, da para više nema. I ovo što daju im je previše.
I šta se dešava?
Dvadeset posto HDF je kompromis. Neki će ipak, dobiti. Ko su ti neki, dogovorićemo se. Neka to budu „medicinski kriterijumi“. Tada niko više ništa neće moći prigovoriti. Jer, šta laici i pravnici znaju šta su to medicinski kriterijumi? Tu se doktorima niko ne može mešati. To je sveta stvar (holy grail) nefrološke specijalnosti. A zna se ko doktore vodi na kongrese, u inostranstvo (link).
Tako ostaje rešenje o 20% HDF, i to prema medicinskim indikacijama. Te kriterijume ne možemo naći u Pravilniku, jer onda bi neki mogli da proveravaju odluke Komisije ili da se žale, a to treba izbeći.
Na kraju krajeva, svi vidimo da nikakvi kriterijumi za HDF i ne postoje (link).
Na HDF se stavljaju „oni koji imaju vezu“. Vezu sa onima koji odobravaju HDF. Tako je Pravilnik zaštitio 3 od 4 zainteresovane strane: farmakomafiju, doktore i Fond. A za pacijente, koga je briga. Protesta, još uvek nema.
Ako se neki baš i buni, stave ga unutar onih 20%.
Pravilnik to dozvoljava.
A oni koji su se bunili, to su pacijenti sa kućnih hemodijaliza, njima je sve uvaženo: svi imaju HDF 100%, mogu da imaju 15 tretmana mesečno, dijalizatore dobijaju bez tendera (poštuje se preskripcija lekara) i mogu da troše 10 litara koncentrata za jedan tretman.
Da, samo za njih Komisija je predvidela i test trake za dokazivanje ostataka dezinficijensa u dijaliznom aparatu. Te test trake po Pravilniku nisu ni predviđene za bolesnike u državnim dijaliznim centrima. Samo za one na kućnoj hemodijalizi. Samo za njih je i HDF. Poruka pacijentima u državnim centrima je jasna. Bežite ili na kućnu HDF ili bežite kod privatnika. Tamo ima sve. Državni centri, po mišljenju dotične nestručne „Komisije“ nisu predviđeni za kvalitetan tretman.
Ali zato nam glavni dijalizni privatnik (R.Hrvatčević) otvoreno govori o svim prednostima hemodijafiltracije, koju u njegovim centrima mogu dobiti svi, a ne samo neki, kao u državnim centrima (link). Citat: „…uz isključivu upotrebu najsavremenijeg oblika hemodijalize, hemodijafiltracije, za koju su studije pokazale da ne samo da pacijentima obezbeđuje veći kvalitet života nego i duže preživljavanje. Stopa smrtnosti je i do 30 odsto manja ako se pacijent leči hemodijafiltracijom. Za razliku od nas, gde se isključivo primenjuje ova metoda, u državnim centrima je samo 20 odsto pacijenata na toj savremenoj dijalizi.” Tako kaže glavni Privatnik. Ne samo da se reklamira, nego se i podsmeva „stručnosti“ Komisije koja je dala samo 20% HDF za državne centre. Kao da nije on taj koji od državnih centara traži 1600 dinara više za istu HDF! Šta traži, UZIMA! I svi sve znaju. Ali da bi isti bio procesuiran čeka se neki mig odozgo, zeleno svetlo političara.
Na sajtu RZZO stoji da je ovo sada „prečišćeni“ tekst Pravilnika.
Naše je mišljenje da je taj tekst bio toliko prljav, da još nije ni blizu „prečišćenosti“.
Njegova najveća mrlja, ostaje zadato ograničenje za HDF.
Ali pitanje je do kada će i to ostati.
Kad shvati da nema šta da izgubi dijalizni pacijent će progovoriti, kad-tad.
Ko ne veruje neka pročita još jednom šta je napisao pacijent koji je sve shvatio: link.
Dijaliza 