Ko plaća naše dijalizne kongresmene?

Ko plaća naše dijalizne kongresmene?   („Neki to vole vruće – ili bar 29 stepeni C“)

Poštovani čitaoci,

Još uvek ima budala koje veruju da postoje ljudskost, humanizam, moral, pomaganje unesrećenima i obolelima, solidarnost, nesebičnost i žrtvovanje.

Po meri današnjeg poretka, u te stvari zaista veruju samo budale.

Da li smo svi mi koji čitamo ili stvaramo ovaj sajt stvarno budale ili smo samo naivni i neinformisani?

Posle čitanja ovog teksta, verovatno nećemo ostati ni naivni, ni neinformisani.

Zbog velikog interesovanja naše čitalačke javnosti zatražili smo od naših specijalnih izveštača detaljne i konkretne odgovore na pitanje iz naslova: Ko plaća sve naše dijalizne dušebrižnike, sestre, lekare, predsednike udruženja i ostale dijalizne „kongresmene“?

Krajem ove godine, održane su naime, tri vrste kongresa:

Kongres dijaliznih pacijenata, Kongres dijaliznih sestara i Kongres nefrologa (dijaliznih lekara).

Daćemo Vam kraći prikaz svakog od pomenutih istorijskih skupova.

idemo redom:

Kongres pacijenata

Dijalizne pacijentske kongresmene je pozvalo Udruženje koje štiti interese pacijenata na kućnoj hemodijalizi. Njih ukupno ima 1% (i slovima: jedan %) od ukupnog broja dijaliznih pacijenata u našoj državi. Ali, ovo udruženje voli da izmišlja kako se oni bore i za sve ostale pacijente.

U suštini, njihov (doživotni) Predsednik se bori samo za sebe, pre svega, zatim i za interese krupnih dijaliznih korporacija, a tek onda za ostale pacijente na kućnoj hemodijalizi. Formalno, navode oni i probleme u državnim centrima, ali samo da bi podstakli što veći broj pacijenata da iz državnih pređu u privatne dijalizne centre.

Od ranije su poznati njegovi specijalni odnosi sa direktorom najveće dijalizne korporacije (link). Direktor te korporacije je napismeno izjavio da udruženje pacijenata uvek može napujdati na Fond zdravstva, ako mu zatreba da ostvari neke interese svoje firme.

Kongres dijaliznih pacijenata su predsednici ostalih udruženja prozvali „Zvongres“ po imenu udruženja koje ga je organizovalo, a koje se, takođe ovde uobičajeno, naziva „Zvonalis“. Treba li uopšte isticati da su Predsednik vojvođanskog udruženja pacijenata i Predsednik Saveznog udruženja dijaliznih pacijenata potpuno posvađani sa Zvonalisom, kao i svi oni međusobno, a zna se i zašto: ne zbog frizura, ne zbog nivoa obrazovanja, ne zbog brige o pacijentima, nego zbog para …

Svi se oni bore za naklonost istih gazda, kojima obično tepaju da su „donatori“ ili „sponzori“, ali u suštini radi se o „podmićavanju“.

Evo inserta iz ponude za pacijente koji su bili dijalizni kongresmeni:

Bazen – temperatura vode 29 stepeni, tursko kupatilo, ruska aroma sauna, finska herbal sauna i fitnes sala…

A cene, ko to sve plaća?

Doći ćemo i do toga.

Sada, par reči o „programu“ kongresa.

“Kongres” se uglavnom sastojao od Zvonalisovih monologa, tj. on je pričao 90% ukupnog vremena trajanja “Kongresa”.

Uglavnom je pacijente ubeđivao kako je on jedini koji se bori za njihova prava, pa je malo pominjao i one opšte probleme pacijenata koje je pronašao na ovom našem sajtu: ograničena sloboda kretanja, loš Pravilnik, itd, ali nije mogao a da ne zaštiti svoje “sponzore” od konkurencije, pa je ustvrdio i da 2 litra nije dovoljno za ispiranje dijalizatora koji su sterilisani gama ili elektronskim zracima, jel u njima ima dosta otpadnih produkata (?!). Toliko je on “stručan”. I nepristrasan.

U razgovorima koje je “nezvanično” vodio, pokušavao je da deluje kao da on nema ništa sa Frezenijusom, pa je čak sa nekom pacijentkinjom komentarisao kako je prilikom poslednjih korišćenja Frezenijusovih rastvora za dijalizu imao hipertenziju, i kako taj rastvor ne valja. (Sad kad je proizvodnja tih rastvora ugašena, lako je biti hrabar).

Mnogo vremena je posvetio i ključnom “problemu” pacijenata na kućnoj hemodijalizi:  a to su loši uslovi u kojima se izvodi dijaliza u državnim bolnicama. Opšti utisak svih prisutnih je da je time hteo da promoviše privatne centre za dijalizu, koji su uglavnom Frezenijusovi.

Sve “kongresmene” je “darivao” svojim Sabranim delima – gomilom napabirčenih opštepametujućih pisama koje je on slao na razne adrese, RFZO, ministarstva, vladu, i sl.    Haos.

Pomenuti su i sledeći problemi: nedavanje Beviplexa nakon HD, uključivanje na HD pri većem protoku krvi nego što je pravilo.

Jedna od prisutnih pacijentkinja se žalila da je ona navodno zbog hepatitisa C izbačena iz privatnog dijaliznog centra Novi Sad.

Bila je i Priča o ishrani u raznim centrima tokom dijalize – loša hrana.

Zatim, priča o dugotrajnim čekanjima za transplantaciju, itd, itd.

Od prisutnih predstavnika institucija koji su pozvani na Kongres (a pozvani su svi mogući), jedino su se odazvali: Milorad Krivokapić (Odbor za zdravlje i porodicu Narodne skupštine RS) i levi Pomoćnik gradonačelnika Loznice.

Medijski je dešavanje bilo malo propraćeno – snimala je lokalna televizija.

Ni na jedno od pitanja koje je Udruženje postavljalo Ministarstvima i RFZO, Milorad Krivokapić nije dao nikakav konkretan odgovor (poziva se da je sve prosleđeno RFZO). Na kraju izlaganja obećava da će se ozbiljno založiti za dalje… i tako dalje.

E sad, o parama.

Kongres je održan pod pokroviteljstvom Ministarstva zdravlja Srbije, što je malo jače naglašavano, a sponzorska “pomoć” koja je organizatoru data od strane farmaceutske i dijalizne industrije uopšte nije isticana, štaviše, reklo bi se i da je čak sakrivana. Jedino što je celo vreme upadljivo naglašavano jeste razočarenje što je Ministarstvo pravde odbilo da im uplati i jedan jedini dinar od sredstava prikupljenih odlaganjem krivičnih sankcija, a što su ranije mnoga udruženja dobijala. To je inače novac kriminalaca kojim se oni nagode sa sudom, a država onda (iz najbolje namere) uplati te pare „našim“ udruženjima.

Stavka od 200 000 dinara za nekakvu medijsku (samo)promociju izgleda vrlo upečatljivo, a ni predavači ni „koordinator“ kongresa nisu bili baš neki volonteri, sudeći po zvanično uzetim sumama.

Zvanično, evo na šta su pare otišle:

Nezvanično, koliko je stvarno para dobijeno i raspodeljeno, zna samo onaj ko je sve ovo i napravio.

Problemi dijaliznih pacijenata će naravno i dalje ostati isti kao i do sada, doživotni predsednik Zvonalis se kao humanista svima popeo na glavu, ali niko, niko nikada neće saznati: Koliko je on tu zaista bio dobar?

Plaćaj voljena zemljo.

Kongres sestara

Dijalizne sestre su praktični sprovodioci dijaliza. Bez dobrih sestara nema dobre dijalize.

Lekari bi navodno trebali znati kako se i zašto dešavaju bubrežne bolesti, kako se iste sprečavaju i kako se leče, ali sami konkretno ne znaju da izvrše ni najobičniju bikarbonatnu dijalizu.

Mlade sestrice, u toku obuke, uz neku stariju i iskusniju sestru, vrlo brzo ovladaju postupkom sprovođenja dijalize, ali način na koji im se prenosi „znanje“ je vrlo problematičan.

U praksi, to izgleda npr. ovako: „Ako ti se u toku tretmana upali ovaj ovde crveni alarm, onda ti pritisni ovaj ovde plavi taster, smanjiš ovu vrednost ovde levo i onda će mašina nastaviti da radi“.

Tako konkretni sprovodioci dijalize zaparavo nikad ne shvate u potpunosti šta to one i zašto rade, kako se i zašto nešto dešava tokom tretmana.

Lekari, koji bar teoretski, sve znaju, obilato se koriste tom prednošću, kako bi sestre učinili još nesigurnijim i još ih više potčinili svom (i inače hipertrofisanom) egu.

Lekari su ti koji su sestrama nametnuli, potpuno prekopirani svoj organizacioni sistem, sistem koji je inicijalno bio ustrojen samo za njih, lekare.

Tako su i sestre „podstaknute“ da formiraju udruženja, da počnu skupljati bodove za licence, i sad moraju da pišu stručne i naučne radove, moraju „da pronađu sponzore“, i da idu na domaće i inostrane „kongrese“. Sama prijava jednog jedinog rada za Kongres izgleda kao referat od desetak stranica sa sve biografijom i bibliografijom autora i njegovih saradnika.

Zamislite kako to izgleda kada nekog sa srednjom (medicinskom) školom stavljate na muke da određenim statističkim metodama obradi rezultate svog „istraživanja“, da ih potkrepi literaturnim referencama iz prethodnih svojih ili tuđih objavljenih radova i da na osnovu toga izvede određene zaključke i diskusiju.

Sve je to opšta laž, naravno. I svi to znaju.

I svi učestvuju u toj igri, pozorištu, takoreći.

U praksi, sestrama te „radove“ za „Kongrese“ pišu lekari, u 95% slučajeva.

Obično, neki mlađi, koji se lakše daju umoliti, ako sestra-„kongresmen“ nije već ranije uspela ostvariti „tešnje veze“ sa nekim od starijih i iskusnijih šefova, načelnika ili direktora.

Doktori, dakle, su ti koji sestrama ceo život vise nad glavama, pa ih naravno, ni na kongresu ne puštaju da budu samostalne.

Pogledajte samo tu bulumentu učesnika na kongresu sestara:

Na kongresu je izvesna profesorka N.D. ladno podučavala svoje koleginice sestre kako se pravi obično predavanje u Power Pointu. Tek toliko da im pokaže šta ona stvarno misli o njihovim naučnim i stručnim kapacitetima.

Zamislite smeh u sali, koji je kod sestara svaki put izazivalo pominjanje izraza Kurikulum izvesnog Vidojka iz Niša.

Osim zbog želje za dobrim i besplatnim provodom, lekari se na kongres sestara uvaljuju jer, jednostavno, ne mogu da odole onom što se zove „zov govornice“, pijedestala, bilo kakvog izdignuća iznad ostalih, oni tome jednostavno ne mogu odoleti. Kao što mušice idu na svetlost lampe, tako i ove ego-manijake neodoljivo privlači mogućnost „da se obrate skupu“, „da im održe lekciju“, da održe neko „predavanje“, da budu u nekom „odboru“, „radnom predsedništvu“, Komisiji za ocenu radova, ma gde oni da propuste tako nešto…

Čim utole glad za isticanjem svoga lika i dela, kreću na popunjavanje svoga blagoutrobija, a onda i na zadovoljavanje svih ostalih čula.

Kongresi sestara su poznati po najotkačenijem i najraskalašnijem ponašanju svojih učesnika. Retko šta može toliko da obraduje sestre kao mogućnost da vide te svoje strašne šefove i „autoritete“ kako se odjednom više ne deru na njih i ne prave se važni, nego se preždrani i polupijani batrgaju na plesnom podijumu, slineći nad sestrinskim dekolteima, koji ne da ništa ne sakrivaju, nego naprotiv: ističu sve do erupcije.

Kako izgleda deo te poznate „kongresne“ atmosfere, možete videti na zagrevanju koje je prikazano na javnim društvenim mrežama:

https://www.youtube.com/watch?v=Ndqv2kwKhL8

Malo „predavanja“, pa malo „igranke“, pa malo (više) šopinga, malo turizma i obilazaka znamenitosti – uglavnom, kongresi sestara su najmasovniji i najbolji provod u svetu dijalize.

I opet na kraju dođemo do ključnog pitanja: Ko to sve plaća? (Medicinari sigurno ne).

Ko stoji iza tog celokupnog ustrojstva, tog sistema koji se održava decenijama.

Nije nikakva tajna.

Farmaceutske i dijalizne firme. Korporacije.

One su se i javno „očitovale“ na posebnoj stranici „Zbornika“ sestrinskih radova, koji takođe nastaje u njihovoj produkciji.

Sve su to Zapadne firme, predstavništva koja su nam instalirana iz uređenih pravnih i demokratskih zemalja, gde nema korupcije ni kriminala u zdravstvu, gde je pacijent u centru sistema, pa sve ovo što kod nas sprovode je u potpuno istom cilju …

Sve se ovo plaća od naših para i u našem je, pacijentskom, interesu.

Prosto je neverovatno kako ima nekih koji to još uvek ne primećuju.

Tu korist.

Kongres Lekara

Veze između nefrologa, dijaliznih lekara, i farmakomafije, su brojne i dobro dokumentovane. Samo na ovom našem sajtu podastrli smo vam brojne i nesporne dokaze o tim specijalnim vezama.

A ako se igde te veze javno ispoljavaju, onda je to prilikom njihovih Kongresa.

Kad kažemo „njihovih“ onda mislimo na farmakoindustriju.

Oni su gazde.

Oni sve određuju i sve kontrolišu.

Zar zaista postoji neko u ovoj zemlji ko će poverovati da srpski nefrolog može od svoje zvanične (i bedne, recimo i to) plate, da uplati traženu kotizaciju za učešće na kongresu.

Kongresi su im sada uglavnom u prestižnom, Crown Plaza hotelu, bivšem Interkontinentalu.

Kotizacija za učesnike „srpskog“ kongresa iznosi 200 evra.

Trećinu plate da lekar da za papir na kome piše da je bio učesnik i dobio 8 bodova.

Naravno, da niko od njih nije ni zavukao ruku u svoj džep.

Svi su oni zavukli ruku u naše džepove.

Sve se to plaća iz cene farmaceutskih i dijaliznih proizvoda, koje firme „sponzori“ naplaćuju nama, pacijentima ove jadne države.

Dakle, svima je sve bilo plaćeno.

Uključujući i odlazak u pozorište, jer drugačije, teško da bi sami odvojili pare za taj luksuz.

Svima je sve bilo plaćeno, a neki su bogami i zaradili.

Poučeni prošlogodišnjim iskustvom, organizatori nisu u Programu naglasili koja su predavanja bila plaćena, a tarife plaćanja su krili, kao i uvek.

Ipak, morali su ih navesti u rasporedu, pa su i poslednje kongresne ovce saznale ko su pastiri koji su ove godine bili plaćeni za propovedanje u slavu farmakodijaliznih korporacija.

Da u ovoj državi ima pravde i zakona, za ovakve stvari bi (kao i na RTS-u) trebala da stoji napomena svim posetiocima:

Program koji sledi sadrži plasiranje robe!

Sprdanje sa auditorijumom je poprimilo takve razmere da su autori programa valjda (videti temu na kraju) otvoreno motivisali učesnike da radi sopstvene bolje budućnosti sagledaju sadašnjost samih autora predavanja.

I to izgleda deluje.

Kad ih već ne sagledavaju drugi organi ove države, takvi autori će naravno postati uzor sadašnjim blejačima, koji pažljivo uče kako se to radi.

O kvalitetu stručnih i naučnih radova dovoljno govori podatak da su prihvaćeni i objavljeni i radovi autora koji do dana današnjeg nisu naučili da se reč „intenzivna„ piše sa 3 slova „n“, a ne sa dva.

Istu tu grešku čine i sa rečju: „transplantiran„.

(Ne stavljaju ono srednje „n“, eto, da im bar sada i ovde, ukažemo na grešku).

Izbor gostiju je tek igranka za sebe. Zamislite ironiju Gazde kongresa da nam u zemlju Srbiju, gde u dijaliznim centrima nema dovoljno sterilnih gaza, dovede predavača sa temom: „Transcriptomics, Proteomics and Metabolomics in Chronic Kidney Disease“ (?!).  Zamislite uživanje Gazde kongresa dok je iza neke zavese gledao srpske nefrologe kako bulje u naslov i lome jezik da bi najavili uvaženog inostranog gosta koji je došao da ih prosvetli, a oni jadni jedva da imaju Tarzn ingliš level …

Onaj koji plaća ima pravo da diktira uslove i da nameće ono što on hoće.

Pa ne mogu zvanični i formalni domaći „organizatori“ da sami biraju, mnogo je to za njihove kapacitete. Zajebaće nešto. Zato im Gazda ne dozvoljava da biraju ni goste, ni teme, ni gostujuće predavače, sve je to suvereno pravo Gazde, onoga ko plaća Kongres. Tako je svuda u svetu. Sve redakcije, svi naučni odbori, sva istraživanja, sve je kontrolisano (i namešteno), od strane onoga ko plaća.

Ne vredi vam da slušate ono što stalno, papagajski ponavljaju: „O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama konsultujte se …“ – s kim god da se konsultujete svi će vam reći samo ono što ih je Sponzor naučio.  Nema više medicine koju sponzori ne kontrolišu. A sponzori ne mare za istinu, nego za zaradu.

Iz pouzdanih izvora saznajemo da je Gazda čak imao uslov da se zabrani učešće na Kongresu jednom od nefrologa za kojeg se sumnja da je saradnik ovog sajta. Naravno, uvek će se naći neko ko će nam došapnuti tu (njemu radosnu) vest, da bi dobio pohvalu za smrtnu opasnost kojoj se izložio da bi nam tu vest preneo.

Tako ovde stoje stvari.

U državi čije je zdravstvo po svim ocenama najgore u Evropi (gore nego u Albaniji), u državi gde vodeći političari pred kamerama svečano otvaraju lift ili semafor, para još uvek ima, za naše dijalizne kongresmene …

Pare smo im dali mi, a preko Sistema koji ovde nesmetano funkcioniše već nekoliko decenija.

Ni za poslednji lekarski nefro-dijalizni kongres „Sponzori“ se nisu krili. Hvale se da imaju i svoje Udruženje za primenu inovativnih tehnika za prikrivanje njihovih nezakonskih aktivnosti: „Sinovija“ .

Svi su logoi njihovih firmi oslikani na oltarima kongresa, pastiri zapevaju njima u čast, a pastva ih horski prati: „Gospodi pomiluj, a sirotinji ne diraj. Podaj gospodi …“

U Americi je pobedio Tramp.

Narod je kažu, glasao iz protesta.

Protiv establišmenta. Protiv odnarođene elite.

Odnekud sad i kod nas, dijaliznih, provejava nada.  Da li i mi imamo snage da se pobunimo protiv naše samozvane elite, protiv naših dijaliznih elektora?

Da su odnarođeni od nas, to svi znamo.

Ali, da li smo spremni da to i dalje trpimo?

Volovi trpe jaram, a ne ljudi.

Ili su udruženja za zaštitu životinja posvećenija svom poslu od naših udruženja.

Čekaćemo.

Zima je.

Hladnoća svuda.

Ali,

ne zaboravite:

Ko se smrzao kao govno,

takav će se i otkraviti.

.

.

.

DiaBloG – 2016

.

_______________________________________

.     .     .     .     .

_______________________________________