Archive | januar 2013

Privatne bolnice za hemodijalizu

U priči o nastajanju i opstajanju privatnika u lečenju nas pacijenata na hemodijalizi, mnogo je sumnjivih radnji i poslova.

Prvo treba razjasniti kako i otkud se pojaviše privatnici u zbrinjavanju tako teških bolesnika kao što smo mi, bolesnici sa bubrežnom slabošću? (Za ugradnju kukova, na primer, još nema privatnika, iako je i to vrlo profitabilno, a i pacijenti su manje „zahtevni“).

Samo u nezavisnim medijima se pojavilo par članaka kojima se pokušalo odgovoriti na ovo pitanje.

Suština je u sledećem redosledu događaja: prvo se u državnim dijaliznim centrima naprave „katastrofalni“ uslovi (nedostatak prostora, kadrova i opreme, sve već viđeno, kao i pred svaku privatizaciju kod nas), a onda se odjednom, „spontano“ (bez ikakvog Ugovora), grade privatne bolnice za hemodijalizu, kojima je „neko“ blagovremeno javio da se izgrade, te zatim država kao odlučuje da „reši probleme u oblasti dijalize“ i tim privatnim bolnicama šalje pacijente o trošku države, a po značajno većoj ceni, nego što je dijaliziranje u državnim centrima.

Verovatno igrom slučaja, u Komisijama koje odobravaju premeštanje bolesnika iz državnih u privatne bolnice su isti oni stručnjaci, doktori, profesori, načelnici, koji su rukovodioci onih zastarelih i prenatrpanih državnih dijaliznih centara (koji su u „katastrofalnim“ uslovima i rade u 4 smene).

Još je neobičnija podudarnost da su vlasnici privatnih dijaliznih centara iste one dve farmaceutske kompanije koje godinama drže monopol nad snabdevanjem svim dijaliznim aparatima i potrošnim materijalom u toj istoj državi, a vodeći stručnjaci, doktori, profesori, načelnici, državnih dijaliznih centara, otvoreno ili prikriveno (kao konsultanti, deoničari ili kontrolori), rade i u tim privatnim dijaliznim bolnicama.

privatizacijaTako, odjednom: svi zadovoljni. Pacijenti se dijaliziraju u mnogo boljim uslovima, obilaze ih i kontrolišu oni isti „glavni doktori“ iz državnih bolnica, Fond zadovoljan, jer je „rešio problem“ prenatrpanosti državnih dijaliznih centara, doktori zadovoljni, jer sad legalno primaju hiljade evra (ne računajući sponzorstva, plaćena predavanja, odlaske na internacionalne kongrese u dalekim zemljama, – sve se može proveriti u poreskoj i pasoškoj kontroli), medicinske sestre zadovoljne, jer umesto 250 evra mesečne plate, sad primaju duplo više, a bogami i vlasnici, velike farmaceutske kompanije su vrlo zadovoljne, jer umesto dosadašnje prodaje materijala, sada prodaju i celu uslugu, a po cenama koje su (procenjuje se) duplo veće od proizvođačkih i ostalih troškova.

(Kolike su im realne proizvođačke cene i troškovi to nikad neće priznati, jer su svim mogućim uticajima onemogućili bilo kakvu konkurenciju ili dejstvo tržišta u ovoj delatnosti, pa su i ovako prodavali državi materijal po enormnim cenama, a sada su samo zaokružili sve to, prodajući i uslugu, kompletnu.)

I tako, idila traje jedno vreme, ali … ničija nije do zore, ili … posle 4 godine enormnog porasta „privatnih dijaliza“ počinje da ponestaje u državi i para i podrške za presipanje državnih para u privatne džepove.

Naši sapatnici, pacijenti koji odoše kod privatnika, uvideše da se dijaliziraju u nazovi „bolnicama“, a koje zapravo nemaju ni „b“ od bolnica. Za razliku od državnih dijaliznih centara koji su svi deo klinika ili zdravstvenih centara, dakle izgrađeni u krugu ostalih zdravstvenih ustanova, privatne „specijalne bolnice“ nastaju „na pašnjaku“, u prizemlju stambenih zgrada (i u preuređenim garažama), nemaju ni svoju laboratoriju, ni svoj rentgen aparat, ni hirurgiju, ni urgentnu jedinicu, niti bilo koju ekipu za „ne daj bože“, za slučaj neke komplikacije, koje se kod nas dijaliznih bolesnika ne mogu izbeći (npr. infekcije, tromboze, embolije, infarkti).

Korupcija

Privatnici su to „rešili“ tako što su u tim slučajevima predvideli da pozovu gradsku hitnu pomoć (kao bilo koji stanar ili prolaznik, u zadesnim situacijama), a onda će gradska hitna pomoć iz njihove „specijalne bolnice“ odvesti pacijente nazad na lečenje u našu staru državnu bolnicu (koja i dalje ima „katastrofalne“ uslove) da ih tamo oporave, pa ako ih i kada ih oporave, onda će ih privatnik opet primiti (oprostiće im Đura, što se ponekad i razbole, ljudski je to). Da takvog pacijenta ne bi neko od lekara iz državnih bolnica već sa prijema vratio natrag u njegovu „privatnu bolnicu“, sklopljeni su ugovori između vodećih ljudi „privatnih bolnica“ i rukovodioca državne bolnice, kojima je za to „zbrinjavanje“ predviđen dodatni honorar. Pošto nijedan drugi lekar državne bolnice nije dobijao ništa po tom „ugovoru“, onda kada nema rukovodioca te bolnice (a isti su stalno službeno odsutni, na kongresima), niko takvog pacijenta neće ni da pogleda, pa nesretni pacijenti danima idu od jednih do drugih šaltera, kao ping-pong loptica.

Dalje, privatnici u svojim „specijalnim bolnicama“ dresiraju zaposlene lekare da štede na svemu i da pacijentima ne daju ništa od lekova koje su im davali ranije, dok su radili u državnim bolnicama. Jer, gazde kažu da oni nemaju ugovor za lečenje tih pacijenata, nego samo za prečišćavanje krvi iliti pružanje usluge hemodijalize. Kojekakve infekcije, povrede, rane, previjanja, antibiotike, neka pacijenti idu da dobiju negde drugde, ali u njihovim „specijalnim bolnicama“ to se neće davati. Doktorima se takav raspored nadležnosti, u kojem oni ni o čemu ne odlučuju, ali za sve odgovaraju, nimalo nije dopao, te manje ili više otvoreno pokazuju nezadovoljstvo takvim načinom rada. Epilog, zna se: menadžeri privatnika zamenjuju prvu četvoricu medicinskih načelnika u svojih 4 bolnice i na njihova mesta dovode poslušnije doktore, uglavnom penzionere, ranije zaposlene takođe, u „katastrofalnim“, državnim dijaliznim centrima.

Ali … kad kola krenu nizbrdo … teško je proceniti zaustavni put.

Došli su izbori, politička garnitura koja je omogućila sve to i gurala državu u te štetne ugovore (od čega je izgleda posebne automobilske i stanovske poklone imao jedan funkcioner vladajuće partije, link, link), ta politička garnitura gubi vlast, a tzv. Konzorcijum dva jedina ponuđača koji su oduvek jedini ispunjavali sve tenderske „kriterijume“, počinje da se raspada, tj. Veći „ponuđač“ pokušava da uništi malog „ponuđača“ i da zadrži što veći deo dijaliznog kolača za sebe.

Tenderski uslovi za 2012. (i to kratkoročno), odjednom sadrže i odrednicu da ponuđač mora imati i „specijalnu bolnicu u Nišu“, a pošto manji ponuđač to nema, jasno je da je „tender“ još jednom neverovatno pogodio želje i očekivanja decenijskog dijaliznog monopoliste u državi Srbiji.

Para u fondovskim kasama je međutim sve manje i počinju prva premeštanja pacijenata iz privatnih dijaliznih bolnica, nazad u državne bolnice. Jadni pacijenti, taman osetili kako izgleda dijaliziranje u čistim i uređenim prostorijama, sa ljubaznim i dobroplaćenim osobljem, kad, (što bi rekao vaspitač Žarko Munižaba: „došla Fikretova tetka po gramofon“) moraju opet u one „katastrofalne“ državne centre.

Velika farmaceutsko-dijalizna kompanija ne sedi skrštenih ruku, nego (materijalno, naravno) podstiče udruženja dijaliznih pacijenata da protestvuju protiv takvih odluka. Udruženja dijaliznih pacijenata, kojih po starom srpskom običaju, ima nekoliko, i čiji šefovi međusobno i ne komuniciraju, u stalnoj svađi oko donacija, sujeta, privilegija i sličnih „opštedruštvenih interesa“ svojih sledbenika. Paradoksalno, najagilnije je udruženje onih koji sa celim problemom nemaju nikakve veze, jer iz naslova im se vidi da su oni na kućnoj hemodijalizi. Njihov predstavnik, koji ne prestaje da bombarduje javnost svojim zgražavanjem (on je kao Šojić: iznenadjen i uvredjen) ovim šokantnim ponašanjem Fonda prema jadnim dijaliznim bolesnicima, ne skida se sa TV B52 i sličnih evropskih medijskih servisa, na kojima je vaše pravo da saznate sve, sve što vam serviraju.

Na sledećem tenderu, pošto se izgleda tada prvi put nisu unapred dogovarali, na tenderu u leto 2012. godine, neočekivano, pobeđuje mali ponuđač, sa cenom za 40 evra nižom po tretmanu, od cene koju su privatnici dobijali od 2008. godine, sve do tada.

Ništa inflacija dinara, ništa pad vrednosti evra, ništa porast troškova poslovanja, ništa od svih uobičajenih argumenata i kuknjave kad treba od države uzeti dodatne pare, sve je odjednom prestalo, i sada manji „ponuđač“ istura realnu cenu, jer zna da mu sada sem istine, ni bog ne može pomoći. Državni službenici, takođe zatečeni ovakvim razvojem događaja, šta će, ipak prihvataju manju cenu i počinju da preseljavaju pacijente iz „bolnica“ velikog privatnika u „bolnice“ malog privatnika. Niko međutim, da se zapita: gde se dedoše sve te velike pare od 2008. do 2012, ako je cena jednog te istog tretmana sada odjednom 40 evra manja. Ko je uzimao svu tu razliku, celo vreme. Nijedna komisija, nijedan istražitelj, nijedan insajder, nikada niko da osvetli detalje ovih ugovora i tokove tog novca. Možda ova pljačka nije dovoljno „patriotska“, možda u njoj ima i saučesnika iz zemalja koje određuju naš „evropski“ put. Mnogo se pitanja postavlja i otvara, ali sva usta i dalje ostaju nema i čvrsto zatvorena.

Šta se dalje dešava? Pošto je manji privatnik celo vreme (kao i inače, decenijama ranije), velikom služio samo kao alibi da isti nije monopolista, on ne može „ni pod razno“ da primi sve te pacijente, jer nema ni deseti deo kapaciteta dojučerašnjeg „ko-partnera“. Ranije je raspodela pacijenata obično išla po sistemu 10:1 u korist većeg „ko-partnera“ u glavnom gradu, a u drugim gradovima i do 100 za jednog (uh, čudne li proporcije). Štaviše, jedna bolnica manjeg „ponuđača“ godinama je „radila“ bez pacijenata, osoblje uredno dolazilo na posao, brisali su prašinu sa aparata, primali plate i nisu radili ništa. Niko se iz Fonda, iz udruženja pacijenata, iz vaskolike zdravstvene javnosti, nije priupitao, čemu tolika neravnopravnost, i kakav je to gazda koji toleriše takav sistem raspodele pacijenata, u kojem sve ide na njegovu štetu. Ali, tada je funkcionisao „Konzorcijum“ koji je za cilj imao sprečiti druge da se pojave u ovoj oblasti, a manji je partner očigledno dobijao nadoknadu ili slične argumente, da ne talasa previše.

Sada, u vreme nastajanja ovog teksta, nova vlast odlučuje izgleda da prekine sa ovim i sličnim okolišanjima. Najnoviji tender izgleda kao opis mogućnosti i kapaciteta samo jednog ponuđača. Jeste, baš onog, decenijskog monopoliste. Pošto ih ovaj put on jedini i ispunjava, jasno je da će se ovim obistiniti ono (polu)kremansko proročanstvo: da će svi dijalizni Srbi stati u samo jednu dijaliznu bolnicu.                                                                                                                                               A. P.

Borba za trziste

 

Dodatni podatak:

Dijalizni pacijenti u Hrvatskoj, kao i tamošnji lekari, nefrolozi, bili su mnogo pošteniji i znali su kako da se odupru pritisku Frezenijusovog novca – evo dokaza:

Hrvati protiv Privatnika

Priznanje

.     .     .

Još sličnih tekstova:

Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?  Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi     Da li će opet sve ostati Među nama?

Vapaji oko nas

Picture1b

Advertisements

Napravilo pravilnik, opet

O Pravilniku i standardima materijala za dijalizu:

Ponovo izašao neki Pravilnik, kojim se propisuje ili uređuje oblast lečenja dijalizom (oktobar 2012).

Kome ili čemu je taj Pravilnik bio potreban, teško je reći.

Sudeći po reakcijama njime nisu zadovoljni ni lekari, ni pacijenti, ni provajderi (to su oni koji gledaju da se od svega ovajde), pa izgleda ni Fondovci, koji su organizovali donošenje tog Pravilnika (jer trpe svakodnevne kritike i primedbe na račun istog).

Da li je taj Pravilnik koristan kao neki stručni dokument, vodič, spisak smernica, preporuka lekaru praktičaru, ili takav neki sličan tekst? Da li je učinjen na osnovu nekih kliničkih studija, ispitivanja, da li se poziva na neka relevantna medicinska saznanja? Da li je Pravilnik učinjen da se nama pacijentima ili bolnicama olakša nabavka dijaliznog materijala? Ne, na sva ta pitanja je samo jedan odgovor: Ne.

Pa kome je onda, da ponovimo retoričko pitanje iz uvoda, potreban taj i takav Pravilnik?

Ovakav kakav je, verovatno ne treba nikome, ali pokušaćemo da razjasnimo šta su bili ciljevi donošenja ovog ili ovome sličnih pravilnika.

U Pravilniku je inače, izvesna Komisija propisivala koliko čega sleduje za dijalizu i koliko se kojih dijaliza ima vršiti u pojedinim bolnicama.

Kažu da je još Čerčil govorio da kad nešto ne želiš da rešiš, onda je najbolje formirati Komisiju.

Tako, umesto bilo kog pojedinca, kojeg bi verovatno bilo sramota potpisati neki takav dokument, kao autor istog se pojavljuje famozna Komisija, za koju se naglašava da je sastavljena od stručnjaka, ali se njen sastav ipak čuva od radoznale (bolesničke) javnosti.

Stručna Komisija se inače „nalupetala“ kojekakvim izrazima, kojima je premrežila svoj Pravilnik.

Tako se npr. u dijaliznu terminologiju, a preko ovog Pravilnika, uvode izrazi: „niskopropusna hemodijaliza sa dijalizatorom manje površine“, te „niskopropusna hemodijaliza sa dijalizatorom veće površine“, a „visokopropusna dijaliza“ ide bez dijalizatora bilo kakve površine, kao i „hemodijafiltracija“.

Bilo bi dobro da su autori naveli iz koje su to „stručne“ Knjige prepisali ove mudrosti, i ovakvu podelu? Nisu se međutim udostojili, pružiti zainteresovanima bilo kakva objašnjenja, a realno: nisu ni mogli. Jer, ovakve podele dijaliznih procedura nema nigde.

Šta je suština ove podele?

Radi se o ispunjavanju naloga da se poveća prodaja tzv. „low-flux“ dijalizatora. Pošto ne postoji nisko- ili visoko-propusna hemodijaliza, ali membrana kapilara dijalizatora može biti više ili manje propusna za vodu, onda su „stručnjaci“ verovatno hteli da „pravnički“ kažu: svi centri u ovoj državi ima da 50% svih hemodijaliza učine sa „low-flux“ dijalizatorima!

U međuvremenu je u javnost „procurelo“ da su u sastavu te „stručne“ Komisije rukovodioci nefroloških klinika i instituta iz svih većih kliničkih centara u ovoj državi, ali u kojoj su meri i koji, bili instrumentalizovani, zloupotrebljeni, prevareni, ili su se sami dali prevariti, teško je reći.

Na direktan ili okolišni način, cilj im je verovatno ovako postavljen: pokušati smanjiti troškove Fondu, ali nipošto ne smanjivati prihode firmi proizvođača dijaliznog materijala.

Da bi manje upućenim pacijentima bilo jasno o čemu se radi, treba prvo navesti nekoliko objašnjenja. Sa stručno-medicinskog aspekta, „low-flux“ dijalizatori su prevaziđeni tzv. „high-flux“ dijalizatorima, odnosno dijalizatorima čiji su kapilari od membrane koja je više propustljiva i za vodu i za supstance od „low-flux“ membrane.

Praktično, „low-flux“ dijalizatori su potrebni jedino kada se ne želi ostvariti kvalitetna hemodijaliza, a to su retke situacije: npr. kod akutnih bolesnika i kod početnika na hroničnom programu hemodijalize. (Njima jedino ne treba odmah kvalitetna dijaliza, nego prvo blaga, slaba dijaliza, dok se ne naviknu na tretman). U svim ostalim slučajevima, UVEK se može primeniti „high-flux“ dijalizator.

Kada je u pitanju cena, svaki iole upućeni stručnjak će vam reći da je sa proizvođačkog aspekta teže napraviti „low-flux“ dijalizator nego „high-flux“ dijalizator. Naime, pošto se radi primarno o istoj vrsti membrane, onda se primarno veće pore „high-flux“ membrane dodatnim procesom smanjuju (sužavaju), da bi se od te membrane dobila manje propusna („low-flux“) membrana.

Pa, zašto je onda cena „high-flux“ dijalizatora veća od cene „low-flux“ dijalizatora?

To je ključno pitanje. Odnosno, ključan je odgovor na to pitanje: Zato što je promet dijalizatora biznis i kao i u svakom biznisu, važi zakon ponude i potražnje.

Znači: ne spominjimo lečenje, humanizam, spašavanje života, itd. itd, u pitanju je gola zarada, profit i tu nema milosti.

Onog trenutka kad su menadžeri, ekonomisti, diafarmaceuti, bizmismeni, marketing-majstori i ostali lešinari primitivnog kapitalizma, shvatili da će lekari i pacijenti više da traže „high-flux“ dijalizatore, odmah su istima povećali cenu.

Pa ko voli, nek izvoli. Zdravlje, košta.

Ama, da su malo povećali cenu, nego je u pitanju čista pljačka.

Iako sve farmaceutsko-dijalizne firme, kriju taj podatak kao zmija noge, uporni istražitelji će saznati: proizvođačka cena jednog dijalizatora u Nemačkoj je 3-5 evra.

Po kojoj logici ti proizvodi kod nas koštaju 12 do 40 evra, to policija još nije otkrila, iako je bilo dovoljno upozorenja.

Zašto rukovodioci Fondova, Tendera i njihovih stručnih Komisija pristaju na takve cene, zašto ne otvore tržište i time u najmanju ruku prepolove sadašnje troškove, takođe nije poznato.

Kad čovek kupuje automobil, onda na tržištu ima sve moguće proizvođače, od indijskih, kineskih, koreanskih, do američkih, japanskih, nemačkih, švedskih i italijanskih firmi. Pri izboru kupac se tada odlučuje na osnovu performansi automobila, na osnovu potrošnje (!), cene servisiranja i održavanja, garancije, i cene rezervnih delova.

Kada su u pitanju aparati  i potrošni materijal za hemodijalizu, kod nas decenijama vlada monopol jedne i po firme, aparati su nabavljani po skupe pare, a potrošni materijal (koji mora biti po tipu mašine) po još većim cenama.

U tako postavljenom biznisu samo nebo je granica. Nebo i osećaj prekomernosti kod delilaca profita. A taj osećaj im je umro, odavno. Ništa medicina, lečenje, humanizam, jok bato: samo lova, i grabi što više možeš. Ko se u tome ne snađe i ne vidi svoj deo kolača, taj se smatra naivcem, budalom i glupanom. A ako zasmeta, postoje i druge metode: završiće u jarku. Suviše je mnogo para i interesa uključeno, da bi neki pojedinac sad to ugrozio.

Uglavnom, na tržištu aparata i potrošnog materijala za hemodijalizu u zemlji Srbiji nikada do sada nije opstala nijedna firma, pored postojećih monopolista, firmi „Frezenijus“ i „Gambro“.

Kola se na kraju slome na leđima nas pacijenata. Jer kad Fond odluči da kao „prištedi“, a „ponuđači“ ne daju da im se dira u cene, onda se završi nabavkama onog materijala koji je prevaziđen i neefikasan za lečenje, ali kod monopolista je „jeftiniji“. To što će zbog loše efikasnosti dijaliza ti bolesnici koštati državu mnogo više, to ovakve Komisije, nije interesovalo. To im nije bilo u opisu radnog zadatka.

Ako ima Boga, pravde ili zakona, članovi Komisije koja je sačinila takav Pravilnik, bez javne rasprave, (npr. u okviru nefrološke sekcije Srpskog lekarskog društva ili Udruženja nefrologa Srbije), moraju podneti ostavke.

Da li će, ne daj bože, oni sami, ili njihova deca, roditelji, ili drugi im najbliži, ići na „low-flux“ hemodijalizu, ako im, ne daj bože, ista bude neophodna. Garantovano: neće. Isti će potegnuti sve veze, upotrebiće sva svoja poznanstva i iskoristiće sve postojeće rupe u zakonima i pravilnicima, da sebi ili svojima obezbede hemodijafiltraciju, a ne „low-flux“ hemodijalizu.

A da je Fondu, Komisiji, ili vajnim stručnjacima, zaista bilo do uštede, ona se mogla postići vrlo jednostavno: razbijanjem monopola i otvaranjem tržišta.

U jednoj uređenoj državi, redosled postupaka bi bio ovakav:

Raspiše se tender za nabavku celokupne tehnike i potrošnog materijala za hemodijalizu, na veliko, na nivou države.

Izaberu se firme čiji aparati rade sve vrste hemodijaliznih procedura, aparati koji se najmanje kvare, koji imaju najbrži i najkvalitetniji servis, i čiji SAV potrošni materijal (igle, setovi, koncentrati, dijalizatori, dakle svaki sitni potrošni materijal iz Uputstva za rukovanje) najmanje košta.

Zatim bi se pametna država, odlučila za dva-tri proizvođača (da bi sprečila monopol) i dala im imena centara koje treba da opreme i snabdevaju svim neophodnim potrošnim materijalom, a lekari iz svakog centra će im specificirati koliko kojih veličina dijalizatora, igala, ili vrsta koncentrata im treba.

Ovako, radi se o neetičkim i neustavnim odredbama.

Ceo koncept pisanja standarda i normativa za HD je pogrešan, jer se bavi veštačkim rasklapanjem na sastavne delove jednog jedinstvenog tehničko-medicinskog paketa: materijal za hemodijalizu.

(naravno da je svaka usluga, pa i HD, skuplja kad se sabiraju i kupuju posebno delovi koji čine tu uslugu).

Naručioca usluge (u ovom slučaju Fond zdravstvenog osiguranja) treba da interesuje samo cena celog paketa usluge, a šta će unutra sve da bude, to odlučuju doktori, na osnovu preskripcije, odnosno na osnovu bolesnika koje imaju.

Takođe, izbor vrste tretmana (HD, HF ili HDF) na dijaliznom aparatu treba da bude stvar doktora, a ne ekonomskih pregovora, odnosno druge cene, jer su to marketinški trikovi. Mašina mora biti spremna da radi sve, a lekar će da vodi tretman i da menja procedure (ako treba i tokom istog tretmana), kako nađe za medicinski neophodno.

Kada su u pitanju dijalizatori, potpuno je dakle, veštačka, marketinška podela na različite cene prema npr. veličini ili propusnosti dijalizatora. Pošto je za svaki tretman neophodan jedan dijalizator, njegova cena mora biti jedinstvena, uprosečena, a da li će doktor propisivati manju ili veću površinu ili manju ili veću propusnost, to treba prepustiti njemu. Jer, u prodavnici cipela ista je cena za cipele br. 38 i za cipele broj 45, iako je nešto više materijala ipak potrošeno za broj 45.

Po kojoj to logici ovaj Pravilnik ozakonjuje stav da krupniji pacijenti nisu ravnopravni sa onima sitnije telesne građe ili mase.

Naime, kroz ceo dotični Pravilnik se provlači stav da krupniji moraju da plate više! Zašto bi pacijent koji ima 110 kg bio kažnjen, tj. njegovo lečenje treba da je skuplje nego lečenje pacijenta koji ima 60 kg – to nisu ni medicinski ni etički normativi. Zar se ugradnja proteza za kukove može propisivati nekim Pravilnikom tako da svaka ortopedska bolnica mora ugraditi 50% malih brojeva proteza, 30% srednjih i 20% velikih proteza. Šta ako su pacijenti te bolnice svi krupnijeg rasta?

Toliko je mnogo pogrešnog u ovom Pravilniku, da ga i ne vredi osporavati u pojedinostima. On ne valja, u celosti.

A da je crvena linija u radu Komisije bila zaštita jedne velike farmaceutske firme i njenih interesa, vidi se po tome što se cenama otvoreno i direktno favorizuju proizvodi te firme, jer nema nikakve logike da dijalizator druge (nefavorizovane) firme od 2,1 m2 bude jeftiniji za 1100 dinara od manjeg dijalizatora (1,8 m2) favorizovanog proizvođača.

Katastrofa.

Za ovu državu i za nas dijalizne pacijente bi bolje bilo da su nabavljeni zaista jeftini, ali „high-flux“ dijalizatori od 1,5 m2 površine, za hemodijafiltraciju, ali SVIMA, nego što su odvojene ili date (na „tenderima“) silne pare monopolistima, a za neefikasne dijalizatore i procedure, raspodeljene u nekakve nazovi kvote.

Od svih pokvarenjaka koji žive na tuđoj muci, najgori su bez sumnje, oni koji žive na mukama bolesnog čoveka. Da li je moguće da će javnost dopustiti državnim organima da omogućavaju enormne profite dijaliznim kompanijama, pa i po cenu upropaštavanja pacijenata?

                                                                                                                                                                                                                            S. Ž.

.

Picture1b

Nešto nije u redu sa našim sećanjem

Moje ime, u ovom zapisu, nije uopšte važno.

Na hemodijalizi sam 30-ak godina, od toga, na kućnoj hemodijalizi sam više od 20 godina. Da ne računam ništa drugo, posle toliko godina na hemodijalizi, mogu sebi da dam za pravo, da kažem nešto o nama, pacijentima na hemodijalizi.

Ako sada mislite da ću vam pisati o svom iskustvu i svim tim godinama provedenim na hemodijalizi, neću. Možda neki drugi put.

Nije da tu ne bi imalo šta da se kaže i ispriča, nego jednostavno, ima nešto mnogo bitnije, važnije, i po mom mišljenju, moglo bi da predstavlja jednu osnovu za rad na dobrobit svih pacijenata na hemodijalizi u ovoj državi.

Koliko znam, mi smo skoro već 7 godina, jedina zemlja na svetu, a verujte mi dobro poznajem i situaciju u inostranstvu, koja nema svoje Udruženje pacijenata. Udruženje koje zastupa i bori se za prava svojih članova. Udruženje jedinstveno i jako, Udruženje koje je tu radi problema svojih članova, koje ima svoje prostorije i telefone na koje pacijenti mogu dobiti informacije, gde mogu doći i posavetovati se.

Zar je moguće da u ovoj zemlji Stradiji, gde ima oko 4500 pacijenata na dijalizi, oko 90 pacijenata na kućnoj hemodijalizi, oko 400 pacijenata na peritoneumskoj dijalizi, znatan broj transplantiranih pacijenata, a Udruženja – nema?

Zapravo postoji nešto, jer je od ranije jednog, nastalo 4 udruženja, a da istovremeno ni jedno od njih ne obavlja svoje funkcije kako treba, ni jedno nema  prostor i ono što je izgleda normalno u ovoj zemlji, ni jedno sa drugim ne sarađuje.

Ne samo da ne sarađuju, nego gotovo uvek rade jedno protiv drugih, a sve na štetu svih pacijenata i njihovih prava, stvarajući pri tome jako lošu sliku o nama kod lekara, u Fondu i u celokupnoj javnosti.

Šta je to? Je li to naš mentalitet? Borba za vlast? Želja za moći i ličnom afirmacijom? Prikrivena finansijska korist? Lična satisfakcija pojedinaca? Posledice ili uzroci njihovih kompleksa!?

Pitanja je koliko hoćete, ali po meni nije ni važno zašto je to tako, i šta god da je uzrok tome, štetu osećamo svi mi, nas 4500 pacijenata, a koju korist imaju ti pojedinci, to samo oni u svojim skučenim umovima znaju (valjda).

Obzirom da su mnogi od vas tek krenuli na hemodijalizu, da ste svi jako sveži u odnosu na mojih 30-ak godina na hemodijalizi, da se neki ne sećaju, a mnogi i ne znaju kako je bilo nekada i kako bi to trebalo da bude.

Pokušaću da vam objasnim današnju situaciju sa svim tim udruženjima i da vam istovremeno kažem da se neki još sećaju, ima nas zaista još malo, ali sećanja ne bi trebalo da izblede … (dok ih možemo deliti na webu). Mislim da danas u čitavoj državi nema više od 10 pacijenata koji su 30-ak ili više godina na hemodijalizi.

Zato treba reći da je početkom 80-ih (vreme mojih početaka sa HD-om), već postojalo Savezno Udruženje Dijaliznih, Transplantiranih i Hroničnih Bubrežnih Bolesnika, koje je  obuhvatalo čitavu bivšu SFRJ i bilo je locirano na Novom Beogradu. To Udruženje je u svom sastavu imalo i Udruženje Kućne Hemodijalize (u to vreme na kućnoj hemodijalizi bilo je oko 10 pacijenata), kao i Udruženja i Podružnice iz čitave Jugoslavije.

Ta dva Udruženja  imala su zajedno svoje prostorije i troje stalno zaposlenih , i to socijalnog radnika , pravnika i sekretar-blagajnika. Predsednik je uvek bio neplaćena funkcija kao i članovi izvršnog odbora. Udruženje je delovalo na teritoriji čitave ex YU, imalo svoje ciljeve i zadatke, aktivne sastanke sa svim predstavnicima u ex republikama i njihovim predstavnicima u Izvršnom odboru.

Dosta se radilo na ostvarivanju povlastica za članove udruženja, socijalni radnik je obilazio elektrodistribuciju, vodovod, parking servis i brinuo se o ostvarivanju prava i povlastica za  sve pacijente na hemodijalizi. Nekoliko puta godišnje, predsednik udruženja sa jednim od eminentnih lekara i odabranim članovima udruženja, obilazio je centre za dijalizu i na osnovu pristiglih žalbi pacijenata proveravao stanje u tim centrima, a zatim zajedno sa lekarima i osobljem pokušavao da  reši postojeće probleme.

Udruženje je radilo svaki dan od 08.00 do 15.00, i uvek ste na telefon ili lično mogli dobiti potrebnu informaciju i pomoć u vezi svega. Vrlo često organizovana su zajednička putovanja u trajanju od nekoliko dana, išlo se do Soluna, a dijaliza se radila u Strugi, gde ste o trošku socijalnog mogli obavljati hemodijalize i imali ste pravo da jednom godišnje u trajanju od 21 dan da boravite na jezeru na oporavku. Znači imali ste pravo na, takoreći banjsko, lečenje u priznatom centru za rehabilitaciju.

Kada i kako smo to pravo izgubili, ne znam, ali znam da sva ova Udruženja nisu uspela da nama pacijentima ponovo vrate to izgubljeno pravo od 1990. godine.

Verujte mi, to je zaista bila rehabilitacija, kako fizička (poboljšanje krvne slike, plus veoma kvalitetna dijaliza), tako i psihička.

To Udruženje obezbedilo je svojom aktivnošću  i aktivnošću svojih zaposlenih mnoge stanove za svoje članove kao i zaposlenja radno sposobnim članovima. Rad socijalnog radnika bio je veoma značajan.

Savez je imao svoje godišnje skupštine gde su bili prisutni svi članovi iz čitave Jugoslavije (od Slovenije , preko Hrvatske , pa sve do Makedonije), a u svom članstvu imalo je i tada eminentne stručnjake koji nikada nisu propustili sastanke i koji su aktivno učestvovali u njima, poštujući prava pacijenata i sami se uvek boreći za njih i za bolji kvalitet života pacijenata, bolje uslove dijaliziranja, a ne za bolju cenu  proizvodjaču dijaliznog materijala, kao danas.

Medicina je tada bila iznad finansija, lekari nisu primali ništa od dijaliznih kompanija, brinuli su i borili se za bolje uslove dijaliziranja, bolje lekove i bolji kvalitet života svojih pacijenata.

Svako ko je tek kretao na hemodijalizu tu je uvek mogao naći informaciju, bilo o bolničkoj ili kućnoj hemodijalizi, razlikama i prednostima među dijaliznim modalitetima, i naravno: uvek toplu reč podrške.

Broj zaposlenih se u međuvremenu smanjio za jedan, jer je posao pravnika postao suvišan, obzirom na velike troškove, a ne beše nešto čestih potreba za pravnim tumačenjima.

Posle nekog vremena, jer su te prostorije bile male, oba Udruženja su uspela da, zahvaljujući razumevanju predsednika opštine Novi Beograd i mojim ličnim poznanstvom s njim, obezbede nove prostorije: dve velike kancelarije, u Gandijevoj 89. Tu se radilo puno, dolazilo je mnogo pacijenata, pravio se časopis koji je izlazio tri puta godišnje, organizovala su se putovanja i druženja.

Na žalost posle nekog vremena počeo je rat i funkcija Saveznog udruženja se ugasila sama od sebe, ali je sve troškove, kompletan rad i informisanje svih članova preuzelo Udruženje kućne hemodijalize, koje je u međuvremenu dobilo znatan broj novih članova, tada je to bilo nešto preko 100 pacijenata na kućnoj hemodijalizi.

Sav nameštaj, kompjutere i ostalu opremu u tim prostorijama Udruženje je obezbedilo putem sponzora. Udruženje je i nastavilo da izdaje svoj časopis BILTEN, koji je isto sponzorisan od strane dobrotvora.

Sve vreme vi ste trebali samo da dođete u Udružnje i da donesete svoju dokumentaciju u vezi invaliditeta, a socijalni radnik bi, skupivši  nekoliko predmeta, obišao potrebne institucije i prijavio bi vas za razne popuste na koje ste imali pravo. Nije bilo potrebno da sami,  kao danas (a znamo da je većina pacijenata u lošem zdravstvenom stanju), obilazite sve te ustanove.

Tu ste mogli da dođete, da se družite, da dobijete informaciju i da upoznate pacijente koji su već samim svojim dugogodišnjim iskustvom mogli da vam pruže nadu da možete normalno da živite, radite i postojite, bez obzira na činjenicu da svaki drugi dan morate na hemodijalizu.

I posle svega toga, od 2006.godine, danas vi imate od tog jednog Udruženja kućne dijalize,  nastala 4 udruženja, od kojih ni jedno nema svoje prostorije, nema ni jednog stalnog zaposlenog, nikoga ne možete zvati za informaciju, osim ako nećete da zovete predsednike lično na mobilne telefone.

Ako želite da dodjete i da se učlanite u neko od ta 4 udruženja, da se družite i saznate nešto više o svojoj novoj bolesti, svojim pravima, raznim popustima, mogućnostima izbora terapije, letovanju, nemate gde.

Možda ako preko Katine, Kate, znate nekog ko je duže na dijalizi, pa vas on uputi i da vam neku informaciju, ali sami ćete ići od elektrodistribucije i vodovoda, do parking servisa i auto puteva, telefonskih kompanija, kablovske televizije, interneta, itd.

Danas imate :

A.     SAVEZ ORGANIZACIJA BUBREŽNIH INVALIDA REPUBLIKE SRBIJE

Oni su organizacija koja je na silu preuzela prostorije prethodnog Udruženja kućne hemodijalize, one dve kancelarije, zaključala ih, otpustila zaposlene, i ….vi više nemate pristup ni u prostor, ni informacijama, ni akcijama. Između ostalog, akcija uopšte i nema: ni jedno druženje, sportsko ili obično, ni jedno putovanje, ni jedno predavanje, ni jedno novo pravo za 4500 pacijenata nisu ostvarili ni organizovali.

Povremeno se njihov  predsednik, samoinicijativno pojavi u novinama, da neke izjave koje su često poluistinite, dovede pacijente u zabludu, lekare u situaciju da ga demantuju, a …pravog pomaka u kvalitetu obavljanja hemodijalize i kvalitetu življenja 4500 pacijenata – nema.

Uostalom, šta to znači Savez, kada savezne države nema, ni republika više odavno nema i kada svi živimo, koliko ja znam, samo u jednoj (po Ustavu je tako).

BRENALIS

Udruženje koje je nastalo cepanjem starog Udruženja kućne hemodijalize, i koje je u startu činila tačno polovina od 100 pacijenata na kućnoj hemodijalizi, a kojoj su se kasnije pridružili i mnogi članovi onog drugog udruženja kućne hemodijalize, a koje sve vreme ima pretenzije i namere da obavlja i osim kućne dijalize brine se i o pravima i ostalih 4400 pacijenata (?!).

Normalno i oni su bez prostorija, jer ih je novokomponovani Savez izbacio i ne da im pristup prostorijama na koje su registrovani, ne dostavlja im poštu koja dolazi na tu adresu, i uopšte ne komunicira sa njima. Izveštaje sa sastanaka Izvršnog odbora Saveza im ne dostavlja i ignoriše svaki njihov pokušaj komunikacije.

Udruženje BRENALIS  povremeno izdaje časopis (poslednji broj izašao 2011), organizuje kao neke  sportske igre i druženja pacijenata, i za to uzima sredstva od države i od privatnika, sponzora. Pošto nemaju svoje prostorije, bar jednog zaposlenog i normalan pristup i mogućnost da svi pacijenti mogu da dođu i da ostvare svoja prava, onda jedino možete zvati njihovog predsednika na mobilni telefon, ili ako više volite da kompjuterom i e-mailom komunicirate sa njim.

Veliki problem je i to što on ne živi u Beogradu i ukoliko hoćete lični kontakt morate sačekati kad on bude dolazio u Beograd. Poslednjih godina aktivno se uključio samo u zaštitu privatnih kompanija koje su vlasnici svojih centara za hemodijalizu, a državne centre kritikuje sve redom, osim kliničkog centra u kome se on kontroliše.

C. UDRUŽENJE INVALIDA SRBIJE NA KUĆNOJ DIJALIZI

Nastalo je od one druge polovine pacijenata na kućnoj hemodijalizi, sa velikim ambicijama, planovima i ciljevima.

Najlepše je što je odmah, zbog dobre saradnje sa Fondom, dobilo prelepe prostorije u centru grada (tri kancelarije), opremilo ih kompletnim nameštajem, okrečilo, jer su svi članovi dali finansijski prilog  i putem sponzora i donatora obezbedio se fržider za hladne sokove, automat za toplo-hladnu vodu, kompjuter polednje konfiguracije i …

Imalo je jednu skupštinu svih članova, nekoliko sastanaka izvršnog odbora, a onda…. ništa.

Do sukoba i razlaza je došlo u samom Izvršnom odboru, i mada u startu osnovano da svi budu jednaki u tom odboru, ipak su neki bili jednakiji i to su obilato koristili. To Udruženje nije imalo sastanak izvšnog odbora više od 6 godina, prostorije stoje prazne (a možda ih neko i koristi), pitanje je šta je sa njima i stvarima, skupština nije više nikada održana, osim te 2006.godine, ali predsednik i dalje samostalno piše dopise Fondu, sam odlučuje, osmišljava i potpisuje dopise i ide na sastanke sa proizvođačima.

I udara čovek pečate.

Nikada nije organizovao ni jedno druženje, izlet, sportsku aktivnost ili predavanje.

Fiksni telefoni ne rade (neko iz Izvršnog odbora je odmah na početku napravio jako velike račune, koji nisu plaćeni, a njegovo ime nikada nije otkriveno), a i da rade tamo više nema nikoga. Nema nikoga, jer predsednik i dva člana Izvršnog odbora nisu hteli da prihvate predlog da tu bude zaposlen neko od pacijenata na 4 sata, govorili su da to mora da bude neko ko je obavezno zdrav.  Nisu se obazirali na insistiranje dela izvršnog odbora da to ipak treba da bude neko od pacijenata kome bi to psihički i moralno mnogo značilo.

Tako da tamo ima jedan predsednik, možda ima par sledbenika, ima čovek pečat i još uvek je predsednik, jednakiji je od ostalih, a skupštine nije bilo, ni sastanka izvršnog odbora, tako dugooooooo.

U stvari, Izvršni odbor i ne postoji, jer su dva člana umrla, druga dva nikada više nisu ni pozivani na sastanke, a pitanje je ko se uopšte sastaje i ko ih je izabrao. Veliki deo članova ovog Udruženja učlanio se i u Udruženje BRenalis.

D.UDRUŽENJE BUBREŽNIH BOLESNIKA I  INVALIDA NA KUĆNOJ DIJALIZI – BG

Ovo udruženje nije ni meni jasno, niti znam ko su mu članovi. Znam da postoji registrovano, zašto i u koju svrhu ne znam, jer prostora, zaposlenog, ni telefona, nema.

Ustvari registrovano je na onoj istoj novobeogradskoj adresi, i bez pitanja prisvojilo je i prepisalo sve one stare pacijente, koji su i članovi i ovih drugih udruženja.

Skoro mi je jedan od predsednika ovih udruženja rekao – ako se članovi nisu adekvatno ispisali na zakonski način onda su oni još uvek članovi.

Zakonski način, pa šta to treba da uradimo, da idemo u MUP, da objavimo javno preko novina…., pa valjda treba da postoje neki sastanci i okupljanja i treba valjda neko da nas nešto pita i dobije našu saglasnost, a ne da barata spiskovima imena i prisvaja ih kako ko hoće.

Umesto zaključka:

Pitam sebe i pitam i Vas, i zaista mi nije jasno zašto su ova Udruženja u suprotnosti, zašto jedni nemaju prostorije, a kao imaju želju da rade, a  drugi imaju prostorije i drže ih prazne i zaključane i nemaju želju da rade, i zašto pacijenti nemaju gde da dođu za pomoć?

Zašto oni ne sarađuju, zašto jedni ne puste druge u prostorije, i čemu sve to?

Znam i verujem da je jedini način da se postigne bolji kvalitet hemodijalize za sve, da se pomogne da se registruju novi lekovi, koji su  svuda oko nas već decenijama registrovani, da dobijemo više povlastica, veća prava, da nas društvo ozbiljnije shvati i prihvati kao ravnopravne njima, jeste da budemo jedinstveni u radu i da imamo iste zajedničke ciljeve (valjda bi trebalo da su nam isti).

Međutim, na svako moje ovakvo i slično pitanje, bilo kome od predsednika ili njemu bližih saradnika svi kažu, ma ja neću sa njima da sarađujem.

I tako ide život, prolazi vreme, pacijenti u bolnicama i na kućnoj imaju svoje probleme koji se godinama gomilaju i rastu, a nemaju nikome da se obrate.

Ili ako se i obrate onda ih recimo u fondu pitaju – a kog udruženja ste vi član – e, ovi drugi se nisu žalili….

Samim tim kvalitet njihovog življenja opada. Nikoga nema da u ime njih protestvuje, ako nema lekova ili graftova za fistule, da opomene ako nema čiste posteljine, nego je krvava i pocepana, da dođe u obilazak, kao što je to nekada bilo.

Da li da onda stvari dovedemo do apsurda i da svaki pacijent ima svoje Udruženje.

Ili, još verovatnije, dva pacijenta – tri udruženja.

Razmišljam tako, … a možda ipak jednoga dana i mi postanemo normalni i možda onda brže uspemo da rešimo goruće i životne probleme, a preostalo vreme provedemo u organizovanju putovanja i u druženju, u učestvovanju u Evropskim sportskim igrama, kao i sva ostala udruženja u Evropi i svetu.

Jer, eto, tu blizu Slovenci to već 20 godina uspevaju…. A možda sam ja  ipak idealista.

Dragi moji, nemojte se ljutiti, ali izgleda, ipak smo mi zona B.

S. V.

.

Picture1b

To je trebao biti dan kao i svaki drugi

To je trebao biti dan kao i svaki drugi.

Kao i svaki drugi dan na hemodijalizi.

Došao sam tačno, kao i uvek, na vreme, zauzeo svoju poziciju i okrenuo glavu u stranu. Ne zato što je sestra Zorica bila zadužena za punkciju, nego što to i inače radim. Uvek.

Ni posle toliko godina dijaliznog staža, nisam se navikao na taj bol, i prizor kad moja krv pokulja kroz iglu u plastičnu cevčicu.

Zorica je stara i prilično bezosećajna sestra, vid je odavno ne služi najbolje, ali velike i razvijene fistule kao što je moja, punktirala je brzo i uspešno. Refleksno sam stezao vilice i vratio sam pogled na fistulu tek kada je uključenje bilo završeno.

Uključenje. Odakle li nam samo taj glupi mehanički izraz? Verovatno doslovni prevod sa engleskog (to connect), odakle nam je došla i sva ta skalamerija zvana dijaliza. I ko se tu zapravo, na koga priključuje? Da li pacijent na mašinu ili mašina na pacijenta? Onaj ko vrši radnju je mašina, dakle mašina je subjekat. Pacijent je objekat, u svakom smislu.

Zorica je bila ljuta i nije me takoreći, ni pogledala. Iako joj redovno (kao i ostalim sestrama) donosim kafu, bombonjere i slične „znake pažnje“ (kao i većina ostalih pacijenata), Zorica nije danas našla za shodno ni da me gnjavi svojim uobičajenim jadikovkama (o maloj plati, o zlobnoj i nesposobnoj glavnoj sestri, koja je preko ’one stvari’ postavljena na to mesto, a da zapravo to mesto pripada njoj, po svemu, po znanju, po iskustvu, po pravdi ili po zaslugama, svejedno).

Jutros, baš ništa od toga.

Zorica je bila punačkog lica, nižeg rasta, široka i debela, i više niko u njoj nije video onu mladu, vitku i prelepu sestricu, kakva je Zorica bila pre tridesetak godina, kada je tek počela da radi, da dežura, i kada su je doktori počeli lomiti, psihički i fizički. Znate već taj sistem, u kojem se normalnim smatra ostaviti u noćnoj smeni dete sa tek završenom srednjom školom i matorog (15-30 godina starijeg) doktora, hijerarhijski neprikosnovenog, inteligentnog, sujetnog i iskompleksiranog, željnog dokazivanja u svemu, pa i u onim, kako oni kažu „fiziološkim“ potrebama. Ona koja bi se odlučila na otpor ili odbijanje, znači da se svesno opredelila za kažnjavanje dodatnim radnim zadacima i svim drugim modalitetima šikaniranja i maltretiranja, kojima doktori, načelnici i njihove glavne sestre, raspolažu. Zbog svega toga mlade sestre vrlo brzo podlegnu pritiscima ili se same odluče za nekog od doktora, samo da se sklone sa te vetrometine, jer znaju: kada izaberu ili budu izabrane, ostali će ih ostaviti na miru. A dalje napredovanje u službi im uglavnom zavisi od toga koga su izabrale, a ne od njihovog znanja ili sposobnosti. Zorica je izgleda izabrala pogrešnog, manje sposobnog, koji ni sebi nije znao prokrčiti put, a kamoli njoj. Posle je Zorica pokušavala naknadnim avanturama, da se prikači na neke bolje pozicionirane doktore, ali nije uspevalo. Tamo su već bile druge, mlađe i lepše, a Zorica je (p)ostajala samo još jedna „recka“ na oltaru egoizma, velikih i neprikosnovenih gospodara života i smrti, zdravlja i bolesti, kakvim se uglavnom svi važniji doktori doživljavaju.

Nas pacijente, hijerarhijski najnižu i najmanje zaštićenu vrstu u svakoj bolnici, i u zdravstvu uopšte, te priče o sestrama, koje se prenose sa kolena na koleno, zabavljaju i naslađujemo se istim, kad već ne možemo popraviti svoj ubogi i najmanje bitan položaj. Tužne li zabave.

I tako, što bi rekao onaj Radašin, više se i ne sećam kako sam i kada zaspao. Već sam se izveštio, ili sam bar mislio da sam se izveštio, da prikunjam, a da ne pomeram ruku sa fistulom.

Ne sećam se tačno, ali verovatno sam hteo da izbegnem tzv. „vizitu“. Doktorku Maju, glavnu švalerku načelnika dijalize, ujedno glavnog šefa bolnice, sve glavni do glavnog, jer je tuđa glava u pitanju, drugog razloga za to glavnjanje ne vidim. Maja. Šta reći.

Ni Maja, ni njen šef nisu bili moji fejvorit lekari, pa sam se obično pretvarao da spavam, kad neko od njih (ili čak oboje) krene da otaljava tu ceremoniju zvanu „vizita“ na hemodijalizi. To je kao neki susret na granici (dva sveta), na carini, gde oni nas kao (zainteresovano) pitaju kako smo, a mi im isto tako (precizno) odgovaramo: „nema ništa“. I to je to. Što bi rekao onaj politički pisac: iznad toga ne možemo, ispod toga ne smemo. Sve što bi bilo izvan te rutine, obično bi se obilo o glavu, nama i/ili sestrama. Jer, uslediće zapovest, uzmite mu krv na ovo, na ono, uradite mu EKG, RTG, EHO, CT i magnet, pa nek se javi …. kardiologu, pulmologu, neurologu, infektologu, itd. itd.

Uglavnom, nek se javi nekom drugom lekaru, samo njihove oči da nas više ne vide … Ako je moguće nikako. A ako nije, onda sa nalazima i zaključkom. Toliko.

I evo mene kako tonem u svoj polusan, kako čekam da prođe vizita, jer znam da niko neće buditi one koji spavaju i „ne gnjave“ ih. Misli mi vrludaju, puštam se niz struju. Praznici su, svi pominju Isusa, i hteo ne hteo, ne mogu da ne pravim analogiju. On je nesretnik, bio razapet na krstu, mi na bolničkoj postelji, njemu su obe ruke prikovali, nama samo jednu, ali … on je umirao satima, mi mnogo duže, godinama …

Dok sam razmišljao o tome, nisam ni primetio da sam u zanosu pomaknuo i levu ruku, i da mi je venska igla iskliznula iz fistule. Ali, nije otišla daleko, jer sam je, prevrnuvši ruku ka sebi, pritisnuo uz dušek, i ništa se kao nije desilo.

Mislim, niko ništa nije primetio. Aparat nije ni zapištao, sestra Zorica je bila na pauzi, a ona koja ju je menjala je provirivala iz daleka, te nije mogla (i da je htela) da vidi išta neobično.

A ja sam znao. To je to. VND. Venous Needle Dislodgement . Dislokacija venske igle, nepotpuna, jer je venski pritisak ostao isti. Jedna od najopasnijih dijaliznih komplikacija. Prisećam se reči doktora Đurića: „Jedina smrtonosna komplikacija pri kojoj se nijedan alarm na aparatu za hemodijalizu neće oglasiti“.

I nije se oglasio. Šio mi ga Đura.

Osećao sam toplu krv kako mi podilazi pod leđa. Natapa dušek. Znao sam i tačnu brzinu krvarenja: 330 ml/min. Obzirom da mi je protok krvi bio 350 ml/min i da sam imao oko 20 ml/min stopu ultrafiltracije (i tu sam kritiku hteo izbeći pri ’viziti’). Računao sam: ako imam 5 litara krvi u organizmu, za koliko ću minuta ostati bez kapi krvi u venama i kad će već ovaj prokleti aparat zapištati, zaustaviti se ili dati neki znak …

Ali, i dalje ništa. Ništa od svega toga se nije dešavalo. Osećao sam beskrajnu malaksalost, ni kapke nisam mogao da otvorim, a kamoli usta, da jauknem, ili bar ruku da pomerim.

Nisam mogao ništa … Kapci su mi se ipak, odjednom, spontano, u agoniji, u nemoći, otvorili, i ja sam zurio u mastan prljavi plafon, kao da ga prvi put vidim, a znao sam da je to poslednji put, i da će mi oči uskoro postati suve i staklaste. Za razliku od dušeka koji se toliko napojio mojom krvlju da je već počeo i da propušta, lice i telo su mi bili suvi i obamrli. „Sve je u dijalizi kretanje, tečnosti i supstanci“ – sećam se kako je galamio doktor Đurić, moj fejvorit lekar, dok nam je objašnjavao šta nas čeka i kako to čudo radi. Ironijom sudbine, sad tek vidim koliko je tačna i široka bila ta definicija. I smrt je dijaliza, ništa drugo.

Velike kapi krvi su se mrljasto razlivale po podu. Niko od „komšija“ nije ništa primetio. Takvi smo mi, dijalizeri, smatramo da je na dijalizi najpametnije gledati svoja posla i brinuti samo svoju brigu. Kao što osuđenici koji su u jednoj prostoriji ne gledaju nikada onog koji vrši nuždu u toj istoj prostoriji. Nama je to zajedničko.

A onda se salom prolomio Zoričin krik. Znao sam da će ona prva primetiti. Zadržala se malo duže na doručku, ali razumem je u potpunosti. Kol’ko je malo plaćaju i ovo što radi je previše, znala je reći, i potpuno je u pravu.

I evo ih, odjednom, svi žele da pomognu. Postaju mi dragi, čak. Ne mogu ih videti, ali kao da ih čujem i vidim sasvim jasno, kako se trude da me ipak spasu. Zaustavili su aparat, prekinuli dijalizu, podigli mi noge, udaraju me elektrošokovima, iako bi trebali znati da od toga nema vajde, ali … mora se, nešto, zbog svoje savesti, i zbog drugih pacijenata, koji sve to sada gledaju, ne trepćući.

Kada je došao načelnik i (njegova) glavna sestra, bio sam već uveliko mrtav i nisam mogao znati ko mi je zatvorio oči i rekao: „Nemojte više. Ne vredi. Sve smo pokušali.“

Načelnik je pogledao na sat i rekao 10.55. Upišite 10.55 kao vreme smrti. Vreme smrti. Sto puta sam planirao da ću pročitati taj roman i eto ne stigoh. Verovatno tamo nije bilo ništa o ovome. Sad sam definitivno umro, jer je načelnik lično to utvrdio.

Pitanje je da li sam ikada i živeo. Nisam koncentrisan jer, već iščekujem, šta je dalje. Postoji li neki drugi, virtuelni svet, za nas sa hemodijalize. Ili je i naš „život“ bio samo virtuelan.  Arteficijelni. Veštački. Zar ja nisam umro kad su umrli i moji bubrezi? Doktor Đura je govorio da je veštački bubreg produžetak života i da imamo sreće, jer za mozak ili za jetru nema veštačkog organa, te ljudi kojima ti organi otkažu umiru odmah. Mi smo ti koji su hteli protiv prirode, protiv sudbine, protiv Boga. Može, ali jedno vreme (i to po određenoj ceni), ne i uvek, ne i trajno.

Sada je to vreme isteklo. Ako nešto tamo gore bude bilo i bude moguće, javiću vam se.

Koliko glupih holivudskih filmova sam gledao, ili ste gledali, gde se glavni junak, posle ovakvih scena, budi iz košmarnog sna. Ali, ovo nije film, ovo nije ni život, nije zona sumraka, ovo je smrt.

Još jedna koincidencija, prisećam se, u bioskopu je bio hit: „Smrt čoveka na Balkanu“ (ni to nisam stigao pogledati). A smrt čoveka na hemodijalizi, to se ne prikazuje.

A što se ne prikazuje, to se i ne gleda.

To je samo deo statistike.

.

S. M.

.

.     .     .

.

reanimacija.

.     .     .

rastanak

.

.     .     .

default

.

.     .     .

konacan rezultat.

.     .     .

.

Uputnice:

(posle 5 godina od objavljivanja ovog posta, svetske agencije su prenele sledeće otkriće)

http://www.vesti-online.com/Slobodno-Vreme/Zdravlje/688716/Sta-se-desava-u-mozgu-neposredno-pred-smrt-i-kako-ona-zapravo-izgleda