Opasnosti tokom hemodijalize: VAZDUŠNA EMBOLIJA

Opasnosti tokom hemodijalize:  VAZDUŠNA EMBOLIJA

Hemodijalizni tretman je povezan sa brojnim rizicima i opasnostima. Komplikacije koje mogu nastati tokom svakog, rutinskog, HD tretmana, mogu biti tragične. Zato, osoblje dijalize i dijalizni pacijenti, moraju znati sve o tim opasnostima, a pre svega kako da ih izbegnu i kako da ih reše. Mehaničko ponavljanje uobičajenih radnji pri sprovođenju hemodijalize, stvara kod osoblja, pa i kod pacijenata, osećaj da je HD tretman jednostavna terapijska procedura, da je za 3-4 takve procedure dovoljna jedna medicinska sestra (ili m.tehničar), a da doktor tu više nije ni potreban. Upravo to omalovažavanje opasnosti koje vrebaju iz svakog HD tretmana, nanelo je najviše štete, i dijaliznim pacijentima (pre svega), i dijaliznim profesionalcima, njihovoj struci i ugledu. Svojevremeno je jedan načelnik hemodijalize izmislio pravilo da se za „komplikovanu hemodijalizu“ mora odvojiti (najmanje) jedna medicinska sestra, a za ostale „nekomplikovane“ tretmane može ostati odnos 4 : 1, tj. četiri takva tretmana će sprovoditi samo jedna sestra. Na prvi pogled, korektno je to procenjivanje (trijaža) i raspoređivanje kadra, ali, realno je – netačno. SVAKA JE HEMODIJALIZA KOMPLIKOVANA, DOK SE NE ZAVRŠI DRUGAČIJE! Drugim rečima, svakom tretmanu treba prići maksimalno odgovorno, a tek kad pacijent stigne kući, živ i zdrav, i bez tegoba, možemo reći da je dijaliza protekla bez komplikacija, da je bila „nekomplikovana“. To naravno, ne znači i da je bila jednostavna. Filozofi su do sada različito tumačili svet, ali radi se o tome da se on promeni – govorio je Marks, nalazeći zajednički imenitelj svim pravcima čovekovih promišljanja. Analagno tome, moglo bi se reći: nefrolozi su do sada različito sprovodili dijalizu, ali radi se o pokušajima da se ona učini asimptomatskom (neosetnom). Obzirom da su medicinska nauka i praksa još uvek daleko od toga da dijalizno lečenje učine potpuno asimptomatskim, bezopasnim, takoreći fiziološkim činom, moramo se iznova podsećati najvećih opasnosti koje sa sobom nosi svaki hemodijalizni tretman.

U vrhu liste tih opasnih komplikacija je: vazdušna embolija.

Šta je to vazdušna embolija?

Embolija je inače, reč kojom se označava rasejavanje, prenošenje cirkulacijom. Zavisno od materije koja se raznosi strujom krvi, embolus može biti u vidu krvnog ugruška, stranog tela, bakterije, tkiva, tumora, masti, pa i vazduha. Vazdušni čep se prenosi cirkulacijom kao i svaka druga materija, sve dok se negde ne zaglavi, u nekom uskom krvnom sudu i tu dovede do prekida snabdevanjem krvlju. Prekid cirkulacije u nekom delu tela, znači nedostatak ishrane, nedostatak kiseonika i prestanak funkcije tog dela tkiva, tj. dolazi do odumiranja, nekroze.

Vazdusna embolijaAko dakle, vazduh odnekud uđe u krvne sudove pacijenta, on će se prenositi arterijama do perifernih tkiva i organa, a ako uđe u venu prenosiće se do srca i do pluća. Kada vazduh prodre u venski krvni sud, krv se uspenuša i ti mehuri vazduha se lako prenose dalje sve do pluća gde izazovu refleksni grč i prestanak disanja. Dovoljno je da 20 ccm vazduha dospe u plućnu cirkulaciju pa da izazove smrt pacijenta. Smrt nastane usled naglog prestanka rada pluća, a onda i srca, jer zbog blokade u cirkulaciji srce ne može da ubaci krv u pluća, a istovremeno ostane i bez snabdevanja kiseonikom iz pluća. Ova dramatična komplikacija se odvija tako brzo, da su često sve terapijske mere nedovoljne i neuspešne, pa je sprečavanje vazdušne embolije praktično jedini način da se izbegnu sve njene štetne posledice. Po zakonima fizike vazdušni mehur uvek teži da izbije na površinu tečnosti, tako da kod sedećeg pacijenta vazduh može umesto u srce i pluća otići direktno u vene i kapilare glave, tamo izazvati oštećenje moždanog tkiva, neurološke poremećaje i čak smrt. Slično se dešava ako neki od sitnijih mehurića vazduha prođe plućne kapilare i preko levog srca završi u glavi pacijenta, izazivajući začepljenje moždanih kapilara i oštećenje funkcije mozga ili ako završi u srčanim arterijama, može izazvati akutni infarkt miokarda.

Istorijska pozadina:

Da bi potvrdio pretpostavku da ubrizgavanje vazduha u krvnu cirkulaciju izaziva smrt jedinke, Redi, italijanski naturalist, opisao je davne 1667. godine smrt životinja kojima je to učinio. Prva potvrda te opasnosti na ljudima, opisana je 1818. godine u jednom anesteziološkom izveštaju. U pionirskim danima dijalizne tehnologije, vazdušna embolija je bila najčešća fatalna dijalizna komplikacija, sve dok se nisu počeli instalirati senzori kao detektori vazduha na venskoj komori. Zahvaljujući tom uređaju, danas su fatalne vazdušne embolije znatno ređe, ali i dalje nisu 100%-no isključene, naročito ako dođe do oštećenja funkcije detektora ili pogrešnih manipulacija ispod njegovog nivoa. Objavljeni su radovi u kojima je pokazano da se Doppler ultrazvukom mogu registrovati brojni mikromehurići u venskoj cirkulaciji iznad nivoa AV fistule.

Kako na hemodijalizi dolazi do vazdušne embolije?

Spajanje krvne cirkulacije pacijenta sa vantelesnom (ekstrakorporalnom) cirkulacijom dijaliznog seta u jedinstveni cirkulacijski sistem, pruža brojne mogućnosti za prodor vazduha u taj sistem. Srčana i dijalizna krvna pumpa spojene u jedan prošireni cirkulatorni sistem omogućiće kretanje i vazduhu koji prodre u taj sistem. Kao uzroci prodora vazduha u dijalizni set navode se:

a)  neadekvatno određen protok krvi (ako je arterijska fistulna igla uska, a „krvna pumpa“ podešena na veliki broj obrtaja). O tome koji protok možemo podešavati za koji prečnik igala, smo već pisali – link1);

b)  tokom insercije ili propiranja arterijske igle može nastati i vazdušna embolija periferne arterije (ali je venska embolija ubedljivo češća i opasnija);

c)  uvrtanje arterijske krvne linije u prepumpnom delu;

d)  loše spajanje (konektovanje) krvnih linija pre krvne pumpe;

e)  mesto za injekcije i infuzije na arterijskoj liniji, lateks-injekcioni port, ne dihtuje kako treba;

f)  nizak nivo krvi u krvnim komorama;

g) neispunjavanje heparinskim rastvorom heparinske infuzione linije pre startovanja heparinske pumpe;

h) nedihtovanje klipa i tela brizgaljke (šprica) za heparin;

i)  neuklanjanje mehurića vazduha tokom pripreme dijalizatora;

j)  ostavljanje otvorene infuzione linije na arterijskom kraju, prilikom ispiranja dijalizatora;

k) neadekvatna deaeracija (uklanjanje vazduha) iz dijalizatne strane dijalizatora (naročito ako se koristi veliki negativni pritisak na dijalizatnoj strani, tj. ako je UF volumen veći);

l)  hladan fiziološki rastvor, ako se koristi za ispiranje dijalizatora, u dodiru sa toplijom dijaliznom tečnošću, može dovesti do kondenzacije na membranama i izazvati stvaranje mehurića vazduha;

m) korištenje vratne ili subklavične (podključne) venske kanile za hemodijalizu;

n) isključen ili oštećen detektor vazduha na venskoj krvnoj liniji;

o) popuštanje kleme na kraku centralnog venskog katetera dok sestra spaja krvnu liniju sa infuzijom za isključenje;

p) na isključenju, potiskivanje krvi pacijenta nedovoljnom količinom fiziološkog rastvora, posle kojeg nepažnjom nastavi da ulazi vazduh preko venske fistulnu igle;

Koji su znaci i simptomi vazdušne embolije?

Bez obzira na sve detektore i alarme, potrebno je da osoblje i pacijenti uvek prate tok krvi ka pacijentu. Ponekad se u krvnoj liniji može jasno uočiti mehur vazduha ili penušava krv koja se kreće ka pacijentu. Pravovremenim klemovanjem plastične cevčice na venskoj fistulnoj igli može se blagovremeno sprečiti ulazak tog mehura vazduha u krvotok pacijenta. U suprotnom, doći će do prodora tog vazdušnog embolusa sve do vitalnih organa, a simptomi i znaci vazdušne embolije su onda sledeći:

–  nagli bol i stezanje u grudima, praćen otežanim disanjem, kašljem i cijanozom (plavetnilom usana);

–  naglo nastali poremećaji vida, uključujući i pojavu dvoslika i slepila;

–  zbog prodora vazduha u srčane šupljine stetoskopom se nad srcem ponekad može čuti bućkanje ili klokotanje.

–  neurološki ispadi, uključujući dezorijentisanost, nemir, strah, mišićnu oduzetost, konvulzije i komu;

–  smrt.

Ishod vazdušne embolije zavisi ne samo od količine vazduha (i 5 ccm vazduha može biti fatalno, ako je sva količina dospela na fatalnu lokaciju, što se retko događa), nego i od brzine prodiranja vazduha. Mehurići vazduha se mnogo bolje tolerišu ako sporije ulaze u kapilarnu mrežu. Sporije doticanje mikromehurića povećava mogućnost njihovog rastvaranja i iščezavanja iz krvi.

Kakvo je lečenje, šta se može preduzeti kada nastane vazdušna embolija?

1)   odmah zaustaviti vantelesnu cirkulaciju, klemovati vensku liniju;

2)   postaviti pacijenta u kosi ležeći položaj sa glavom na dole i na LEVI bok;

3)   proveriti vitalne parametre (da li puls, pritisak i disanje prestaju);

4)   dati kiseonik;

5)   započeti reanimaciju: airway, endotrahealna intubacija, itd, ali bez masaže srca;

6)   transportovati pacijenta u ovom položaju do bolnice ili urgentnog odeljenja.

Zašto se pacijent postavlja na levu stranu i sa glavom na dole, u tzv. Trendelenburgov položaj?

Već je rečeno da mehur vazduha uvek teži da izbije na površinu tečnosti tj. na vrh krvnog prostora. Ako je pacijent u sedećem položaju mehurići vazduha mogu direktno ili indirektno (ako prođu plućne kapilare) završiti u glavi pacijenta, izazivajući začepljenje moždanih kapilara i oštećenje mozga. Zato se postavljanjem pacijenta sa glavom nadole, želi izbeći upravo to. Postavljanjem pacijenta na levi bok, tj. sa desnim ramenom na gore, nastoji se vazduh iz plućne cirkulacije skupiti u vrhu desne srčane pretkomore, gde će ostati zarobljen, kao u kupoli. U literaturi se opisuje i postupak perkutanog (spoljnjeg) aspiriranja tog vazdušnog čepa dugačkom kardijalnom iglom i velikim špricem, ali to se u našoj praksi ne viđa. Isto važi i za primenu kortikosteroidnih lekova (da bi se smanjio otok mozga) ili heparina (da bi se poboljšala mikrocirkulacija) ili hiperbarične oksigenacije. Kiseonik se daje (100%-ni) da bi se podstakla difuzija azota i izlazak istog iz vazdušnog mehura. Masaža srca se ne preporučuje dok se ne ukloni vazduh iz desne komore. I pored ovih (skromnih) terapijskih mera, vazdušna embolija može imati fatalan završetak, zato se akcenat mora staviti na mere prevencije vazdušne embolije.

Koje su mere prevencije (sprečavanja) nastanka vazdušne embolije?

Svi spojevi na dijaliznom setu moraju biti čvrsto utegnuti. Spoj između arterijske fistulne igle i arterijske linije. Spoj između heparinskog šprica i arterijske linije. Spoj između arterijske linije i dijalizatora, spoj između venske linije i dijalizatora, kao i spoj između venske linije i venske igle, te spojevi merača arterijskog i venskog pritiska sa odgovarajućim linijama. Svi navedeni spojevi moraju biti otkriveni i celo vreme nadgledani, a posebno treba proveravati da nema mehurića u venskoj komori ili ispod nivoa vazdušnog detektora. Detektor vazduha uvek mora biti očišćen i funkcionalan, a nivo krvi u venskoj komori mora zauzimati najmanje 3/4 njenog kapaciteta. Parcijalna tromboza u venskoj komori može ponekad zamaskirati postojanje mikromehurića vazduha i omogućiti njihovo dalje rasejavanje.

Sve intravenske infuzije u ekstrakorporalnu cirkulaciju se mogu puštati samo iz kolapsibilnih plastificiranih pakovanja (a ne iz flaša), obzirom da se tako izbegava ulazak vazduha iz njih. Izbegavati puštanje infuzija na arterijskom (prepumpnom) delu dijaliznog seta, gde krvna pumpa stvara negativan (sukcioni, tj. usisni) pritisak, a preferirati davanje infuzija preko nastavaka na vrhu venske komore. Nipošto ne vršiti „isključivanje pacijenta vazduhom“, tj. vraćanje krvi iz venske linije u pacijenta ne vršiti podizanjem linije i puštanjem da stub krvi slobodno pada do fistulne igle. Maksimalan oprez je potreban prilikom rukovanja sa privremenim centralnim venskim kateterima. Svaka manipulacija sa krakovima CVK, bilo da je u pitanju priključenje krvnih linija, isključenje cirkulacije, uzimanje uzoraka krvi za analize, propiranje ili konzervacija kanile – svaka od tih radnji nosi sa sobom mogućnost prodora vazduha u centralnu venu, odnosno nastanak vazdušne embolije.

Ko se čuva i Bog ga čuva, kaže narod.  U ovo veruju i ateisti.

.

DiaBloG – ST

Vazdusna embolija1

.

.     .     .

Picture1b.

.     .     .

Advertisements

One thought on “Opasnosti tokom hemodijalize: VAZDUŠNA EMBOLIJA

  1. Odlican tekst,veoma bitan,poucan i moze da spasi mnogo zivota.Osamdesetih godina imala sam iskustvo sa vazdusnom embolijom,bila u lezecem polozaju na levo i tako to, i prosla sam.Iskustvo …nezaboravno….Uzrok je bio greska med.sestre i deaktiviran vazdusni detektor! Pozdrav piscu teksta, svaka cast!
    Predlog:
    1. uraditi testiranje med. osoblja sa pitanjima vezanim za tekst i to bez najave
    2. odstampati i podeliti svim dijaliznim centrima.

Unesite ovde Vaše pitanje, odgovor, komentar ili mišljenje ...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s