Tag Archive | pacijenti

Dijalizna mafija ostade netaknuta

Dijalizna mafija u Srbiji ostade netaknuta!

I pored svih dokaza, niko nigde ne postavi pitanje o njihovim pljačkama i upropaštavanju dijaliznih pacijenata.

Uzalud se gospodin Velimirović obraćao medijima i javnosti (link), ublažavajući opise realnog stanja sa „plašim se da ne dobijemo dijaliznu mafiju“, iako i on i svi mi dobro znamo da smo je već dobili, da ona postoji decenijama, i da joj niko ništa ne može.

I posle najnovijih kadrovskih pomeranja u vrhovima dijaliznih klinika i centara Srbije, mafija je našla načina da zadrži svoje predstavnike i da sačuva svoje interese.

Nastaviće, dakle, da pljačka državu (zdravstvene fondove) i da upropaštava pacijente (naš narod), samo da bi napunila svoje džepove.

Je li to u redu?

Je li to legalno i legitimno?

Izgleda da jeste.

Ako o tome ćuti „Predsednik Udruženja nefrologa Srbije“, ako o tome ćuti „Predsednik Saveza Udruženja dijaliznih pacijenata Srbije“, ako o tome ćuti „Predsednik Nefrološke sekcije Srpskog lekarskog društva“, ako o tome ćute svi srpski nefrolozi, i ako o tome ćute svi srpski pacijenti – onda je to zaista sve u redu.

Neka nas pljačkaju i neka nas uništavaju – ako je to i po nama sve OK.

Možda je samo neko od dijaliznih pacijenata trebao da kaže i sledeće:

„Kolega Kosta, sad je dosta.“   (Pusti mafiju na miru).

Jer, Kosta, eto, ne odustaje.

Jedini.

Jedan, jedini.

Da ništa drugo u životu nije uradio, samo zbog ovoga, dijalizni pacijenti bi mu trebali dodeliti nagradu za hrabrost.

Orden za hrabrost, u oblasti dijalize.

(Dodeljivanje izvršiti na Svetski dan bubrega).

Ali, svi znamo da od toga neće biti ništa.

Uvučeni u svoje bedne egoistične stavove i porive za samoodržanjem, za dobijanjem neke dodatne povlastice, neke privilegije, neke kinte, samo za sebe, a svi drugi neka crknu, dijalizni pacijenti ne žele poboljšanja ZA SVE, ne žele bolje lečenje ZA SVE, ne žele pravdu i jednakost, naprotiv: misle samo na sebe i na svoju (sitnu) korist.

Tako razjedinjeni nemaju nikakve šanse, potiv mafije.

Em razjedinjeni, em sebični, em umrtvljeni, em potkupljivi, …

Nestaju polako i u tišini, jedan po jedan, pre ili kasnije, a u nadi da će to biti kasnije, spremni su da ćute ili čak da sarađuju.

Stvarno Kosta, sad je dosta.

Nek’ si ti nama živ i zdrav (koliko se to može biti na dijalizi), ali ne preteruj.

Mafija te do sada nije dirala, jer vide da si jedini.

Da si bez sledbenika.  Bezopasan.

Možda bi se sve preko noći promenilo, kad bi te i neki „Predsednik“ udruženja pacijenata podržao ili protestvovao, poput tebe.

Ali, to se naravno, nikada neće desiti.

I sve koji ovo čitaju takođe molimo:

neka ovo ostane MEĐU NAMA.

Hvala!

.

(Tekst prenet iz dnevnog lista „Politika“ od 23.12.2019. godine)

.

.

DiaBloG – 2019

.

.

.

Igre na tribinama

Ili: Mogu li nas voditi oni koji ne znaju Kako do bolje dijalize?

Poštovani čitaoci,

U nedelju, 28.05.2017. održana je “tribina” pod naslovom “Kako do bolje dijalize”.

O ovoj temi je “tribinjalo” četvoro mlađih lekara i Ljubinko, publicista iz Bora.

Već iz samog naslova vam je jasna nelogičnost navedenog poduhvata.

Ako dotični lekari znaju Kako do bolje dijalize, zašto je sami ne primenjuju u centrima u kojima rade?   Zašto?

Ili su došli da kažu kako oni znaju Kako do bolje dijalize, ali im njihovi zločesti šefovi ne daju da to primene?   Da se pravdaju pred “publikom” ili da “podbunjuju” pacijente na proteste?   A sa “odgovornima” piju kafu svaki dan i čekaju da zauzmu njihovo mesto, pa da i njih sponzor ogreje. (Malo bolje ogreje, nego do sada).

Drugi utisak sa ove tribine je: narodu je dozlogrdilo! Nešto se izgleda, zakuvava.

O tome svedoči i broj pristiglih pacijenata. Pokazalo se da dijalizna populacija postaje zainteresovana za svoje lečenje. Došlo je prilično mnogo pacijenata, a za dijalizne skupove, prema dosadašnjim iskustvima, sve preko 15 gledalaca je vrlo posećena aktivnost.

Možda mi sa ovog sajta sebi neopravdano laskamo, ali mislimo da smo i mi (nezavisnim i tačnim informacijama te stalnim prozivkama odgovornih) i sami doprineli da se dijalizni pacijenti zainteresuju za svoje bolje lečenje.

Ali, mi smo i davno ukazali na krivca, koji u Srbiji (a i u celom svetu) ne dozvoljava bolje dijalize.

Krivac se utvrđuje vrlo jednostavno.

Kao i u svemu ostalom, potrebno je samo pratiti trag novca.

Novac (državni, naš) završava u rukama dijalizne farmakomafije.

Big Farma onda tim novcem potplaćuje sve ostale, uključujući i one koji brinu o tome “Kako do bolje dijalize”.

Zbog svega toga je nekoliko naših saradnika, izveštača sa ovog skupa, bilo spremno da odmah na početku grune tortu u lice organizatoru i učesnicima, sa našim starim i dobro proverenim lakmus pitanjem:

Ima li među vama ikoga ko nije bio sponzorisan od farmaceutskih kompanija?

Odgovor, naravno, svi znamo.

I znamo da je to i odgovor zašto nam ne uspeva borba za bolje dijalize.

Ali, ne lezi vraže.

Ni krivci nisu naivni.

Ljubinko, pacijent sa kućne dijalize, koji se predstavlja da je Predsednik i pacijentima iz državnih centara, kao da je naslutio na šta će “publika” reagovati, odmah je na početku priznao krivicu i pokušao da “preskoči” tu temu:

“Eto, odmah da vam kažem, pare smo dobili samo od Freseniusa” – požalio se publicista.

Tražili smo i od ostalih, uključujući i od firme Gambro, čiji je predstavnik ovde u prvom redu, ali niko nam nije hteo dati još malo para”.

Predstavnik Gambra je u stvari bio serviser, Pavel, čovek koji sa davanjem para pacijentima nema nikakve veze (naprotiv), pa je mirno otćutao ovaj javni „nalog za uplatu“.

Salu je inače, obezbedila jedna pacijentkinja sa Zvezdare.

Kud su i kako su raspoređene te pare koje je “pacijentima” dao Fresenius (80% dijaliznih mašina u Srbiji), to ne reče rečeni “Predsednik”.

To se zaboravilo. Ali, šta da radite sa starcima kad dođu u Dom omladine?!?

I onda kreće Predstava.

Scena: mala sala Doma omladine u Beogradu.

Glume: dr Tamara Jemcov (KBC Zemun), dr Voin Brković (KC Srbije), dr Rodoljub Marković (KBC Zemun), dr Petar Đurić (KBC Zvezdara).

Naturščik: dr Ljubinko Todorović, u dvostrukoj ulozi: pacijenta i doktora, predstavnika kućne i državne dijalize.

Sa druge strane četvrtastog stola, mi, publika, u raznim nijansama sivo-žuto-mrke boje.

Ne morate nikoga pitati kakva je dijaliza u njihovom centru, odokativna metoda sve govori.

Tribinjanje je inače, bilo zamišljeno tako da se prvo pozvani doktori izjasne “o nedovoljnim kapacitetima svojih centara, problemu prevoza pacijenata, vaskularnim problemima, problemima sa Pravilnikom, problemima sa vodom za HD, itd.”, pa će onda pacijenti da postavljaju Pitanja.

Pacijenata je rekosmo, bilo dosta, ali naravno, najmanje iz beogradskih dijaliznih centara. Bili su prisutni pacijenti iz Sremske Mitrovice, Loznice, Šapca, Prijepolja, Užica, Jagodine, Kragujevca… Iz Vojvođanskih udruženja niko nije bio jer bojkotuju rad SOBIRS-a, a doneli su i odluku da se iščlane iz istog. (Dijalizna Vojvodina je već Republika. Njihovi kandidati za transplantaciju se vode na 2 liste, pa gde ih prvo pozovu. Oni naravno, pozivaju samo svoje, ali ne i kandidate iz ostatka Srbije, napomena redakcije).

Početak tribine je bio zakazan za 14h, i svi su došli 15 minuta ranije, osim jedine veće zverke, koja je bila najavljena i zbog koga su se mnogi naoštrili na diskusiju, ali ovaj dokazani paranefrolog je izgleda naslutio da će u ovako mladoj konkurenciji on ispasti jedini krivac za stanje u srpskoj dijalizi, pa je mudro izbegao da dođe. Problem je međutim u tome, što taj (inače vajni) paranefrolog nije zvanično otkazao svoj dolazak, pa se Ljubinko našao u nebranom grožđu. Čekao je pola sata, pa kad je svima postalo jasno da on nema muda da otvori skup, publika je počela da mu viče da nema ni Đoke.

I onda čovek, nekako, započe.

Mlako, nesuvislo, palamuđenje, u svom stilu. Mjehur ubica.

Jedino što smo svi zapamtili jeste kukumavčenje kako mu je samo veliki Fresenius dao nešto para, a drugi eto, ne daju (lele, za takva priznanja se nekada išlo u zatvor).

Štafetu (mikrofon, koji je konstantno prelazio od totalne nečujnosti do zvuka padanja bombe) preuze doktorka Jemcov i tu poče 15-20 minuta priče o problemu nedovoljnog broja dijaliznih mesta u opštinama Novi Beograd i Zemun, o problemu prevoza do Lazarevca, o Ibarskoj magistrali, itd.

Iako to jesu problemi, sve je to ličilo na bacanje prašine u oči, jer niti je to bilo mesto niti su tu bili ljudi koji mogu da išta urade tim povodom. Već tu je bolno očigledna bila jedna činjenica – na Ljubinkovoj “tribini” nije bilo nikoga ko se išta pitao u srpskoj dijalizi.

Priču je nastavio dr Voin “sve je relativno” Brković, sa neverovatnom pričom kako HDF “i nije toliko dobar koliko se priča”, i to ustvrdi ispred nekoliko pacijenata koji samo zahvaljujući HDF-u već uveliko gaze četvrtu deceniju dijalize.

Čovek je dakle, Snežani i Zvonalisu pričao da njihov HDF (svaki drugi dan) “i nije toliko dobar koliko se priča”, iako ovo dvoje jako dobro znaju da su njihovi dijalizni vršnjaci davno pomrli u centrima, čekajući da Voinu slični shvate “Kako do bolje dijalize”.

Zatim čovek reče kako u svim dijaliznim centrima treba uvesti 3 smene, pa ko koliko skrpi da se izdijalizira – 3 i po sata puna kapa, uz neizbežnu Ibarsku magistralu i evociranje ličnih uspomena sa ozloglašenog putnog pravca (!?!).

Nakon njega dođe red na dr Rođu, koji se od početka ponašao kao da je svratio tu na putu do pijace, a ne da učestvuje u nekoj priči, osim možda o ceni trešanja. Takav je bio, u licu.

Očekivano, on reče kako su njegove kolege već rekle manje-više sve i da on nema puno da doda, promrsi par rečenica i preda mikrofon dr Peri.

Mali Pera, pulen Nade Ajkule, medicinski fenomen (sin i zet dvojice načelnika nefrologije), je oduševljavao svojom neupućenošću u manje-više sve vezano za dijalizu, uz stil objašnjavanja kao da je sa druge strane tezge i objašnjava dr Rođi zašto trešnje koštaju 250 dinara.

Ostaće upamćena njegova konstatacija “Ja prosto nisam mogao da verujem koliko je loša kontrola vode na dijalizi!” i odgovor na pitanje zašto on to nije znao: “Pa mislio sam da se to kontroliše!”.

(Ko da ti radi tvoj posao crni Pero!?!).

Nakon sat vremena zamajavanja, iznošenja nebuloza, zaprepašćenosti i neverice o situacijama u dijaliznim centrima u kojima oni rade dugi niz godina, došla su na red pitanja “Publike”.

         

Lupao je koga je šta svrbelo.

Od toga da neki centri nemaju čak ni doktora stalno prisutnog u sali, pa do revizije vaskularnih pristupa, dobijanja Beviplex ampula nakon svake HD, rađenja biohemijskih analiza nakon HD na mesečnom nivou, novčanih nadoknada za HD u inostranstvu, odlazak obučenog dijaliznog kadra u inostranstvo… (u poslednje vreme medicinski tehničari odlaze u inostranstvo, novi dolaze i posle 10 do 15 dana obuke rade samostalno!!?)

Sneža i Zvonalis su iskusno zauzeli udarne pozicije u prvom redu, i Snežana je prva počela da preslišava doktore. Govorila je o temama koje su na ovom sajtu stalno pominjane – od kvaliteta vode, zastupljenosti HDF-a, o raznim glupostima Pravilnika o dijalizi, dužini trajanja dijalize u dijaliznim centrima, i mnogim sitnijim pojedinostima koje dijaliznim pacijentima život znače, a na koje je većina ljudi u Sali, uključujući i doktore, samo začuđeno gledala.

Zvonalis se osvrnuo na manje-više iste teme, a potom krenuo da drži predavanje o dijalizi koje se nikad ne bi završilo da Ljubinko nije uradio jedinu korisnu stvar tog dana i prekinuo ga (doduše, tek iz trećeg pokušaja).

Iako je Zvonalis rekao i par korisnih stvari neupućenima, tu ipak nije bilo ni vreme ni mesto da se nekome drži čas. (Pucajte, samo njemu nedajte da drži čas).

Nakon njega na red dolazi Jelena iz Šapca čisto da nas osvesti kakva je tek situacija u unutrašnjosti, sa pitanjem “Da li je obavezno uzimanje nalaza krvi posle dijalize?”, jer se u Šapcu eto, ne uzimaju.

Pa kako se onda ocenjuje kvalitet dijalize?

Izgleda isto onako kako smo ga i mi međusobno ocenjivali, odokativno…

Ovi tamniji u licu imaju lošiju dijalizu, a ovi bleđi su anemični …

Profesor Koprivica koji se leči u KCS kaže da su pacijenti primorani da toliko znaju o dijalizi da su već postali polu-stručnjaci, a trebalo bi oni koji su se školovali za to da vode računa o svemu. On se posebno osvrnuo i na dobro poznato stanje objekta KCS koji se polako ali sigurno urušava i na činjenicu da pacijenti često ostaju prepušteni sebi i Bogu, na šta je dr “sve je relativno” Brković dobacio da se slaže, ali da to nije toliko strašno (?!).

        

Luka sa VMA je pitao prisutne doktore koja je procedura pri prijemu pacijenata u njihove dijalizne centre, da li se pacijenti upućuju na dijalizu “kao ovce na klanje” ili se prvo edukuju, vakcinišu, objasne im se procedure, obaveze, dijeta, formiraju pristupi, itd., na šta je dr Jemcov odgovorila da “postoji pravilnik o ponašanju pacijenata”(???) dok su ostali doktori samo klimali glavom bez komentara (!?!).

Miroslav u plavoj majici, je izrazio svoje razočarenje čitavim “okruglim stolom” i činjenicom da se priča o prevozu, drži nam se mala škola dijalize itd. umesto da se raspravlja o pravim problemima i pravim krivcima za lošu dijalizu. Dodao je i pitanje šta se radi po pitanju zamene aparata za dijalizu pošto oni imaju garantni rok od 7 godina ili 30.000 radnih časova koji je svuda istekao, na šta se dr Jemcov samo nasmejala (!?).

Diskusija je završena pitanjem jednog momka iz Šapca (ne čusmo mu ime) da li ima pravo na ampulu Beviplexa posle svake dijalize, jer oni isti dobijaju samo petkom (cirkus).

Kada su mu svi prisutni odgovorili potvrdno on je samo gledao u neverici postajući svestan gde živi i da se za svaku sitnicu koju bi mu država trebala obezbediti mora boriti.

Elem, oko pola pet, bi vreme za razlaz.

Kako do bolje dijalize?

Sa ovima, nikako.

Opšti utisak: ženidba Sibinjanin Janka je pesma, a predstava Tribinjanin Ljubinka je tragedija.

Pacijenti, sa čime su došli, sa time su i otišli.

A to je valjda i bio cilj.

Aktivnost je održana.

Sredstva su opravdana.

.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

____________________________________

_______________________

___________

Pedeset godina transplantacije bubrega

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije i druge priče …

Poštovani čitaoci,

Više puta smo do sada pisali o transplantaciji bubrega. Kao i sve ostale terapijske opcije nadoknađivanja bubrežnih funkcija, tako smo i transplantaciju nastojali predstaviti u što realnijem svetlu.

Doktori, koji s vremenom i sa iskustvom, postaju stručniji i pretvaraju se zapravo u fah-idiote, uskostručne specijaliste, najčešće hvale do beskraja terapiju za koju su se usavršili. Tako su neki ubeđeni u prednosti hemodijalize, neki u prednosti peritonealne dijalize, a transplantacijski nefrolozi su posebno preterivali hvaleći transplantaciju preko svake mere i terajući ljude na zaveštanje organa, potpisivanje donorskih kartica i slične „aktivnosti“.

Znajući da se i iza toga krije „samo biznis“ (Rajko, ništa lično!), na ovom sajtu smo radili obrnuto: namerno smo isticali da nijedna od terapijskih opcija nije dobra i da svaka ima masu nedostataka i problema koje treba rešavati.

Tako smo za transplantaciju nejednom naveli sve njene nedostatke i opasnosti. Od toga da pacijent (najčešće je to neki glupavi pacijent) samo iz razloga većeg „komfora“, jer ne želi da dolazi u bolnicu 3 puta sedmično, zalegne u hiruršku salu pod nož, i time sebi možda iskomplikuje život, a nekada i zaista tragično završi. Naglašavali smo te hirurške komplikacije transplantacije, kao što su tromboza novopresađenog bubrega (link), krvarenja, infekcije, sepse, zapušenje (na bešici) ušivenih mokraćnih kanala, otok i prskanje transplantiranog bubrega, pojavu fistula, urinoma, te brojnih drugih neposrednih ili posrednih komplikacija transplantacije. O odbacivanju transplantiranog bubrega, koje može nastati već za par minuta, na operacionom stolu (kao i bilo kada kasnije), da i ne govorimo.

Pominjali smo i transplantacionu farmakomafiju, brojne proizvođače lekova, čiji se preparati moraju svakodnevno i redovno gutati, počev od pre-transplantacijskog perioda, pa do kraja trajanja transplantacijskog bubrega. (Iako niko pacijentima nije govorio koliki je prosečni vek trajanja transplantiranog bubrega, mi smo otkrili da je to kod nas 8, i slovima: osam godina). Imunosupresivna mafija je u međuvremenu postala ista, ako ne i jača od dijalizne farmakomafije, gledajući po njenom prometu, profitu i uticaju na političare, države i doktore, koji se nama i našim bolestima bave.

Navodili smo činjenice da lekovi koji se moraju uzimati posle transplantacije namerno slabe imunitet pacijenta, te su takvi pacijenti lako podložni infekcijama, i bakterijskim i virusnim infekcijama (herpes, varičela, citomegalovirus, mononukleoza, hepatitis), dobijaju šećernu bolest, bolesti kostiju (osteoporozu i osteonekrozu), tumore i karcinome (posebno tumore kože, limfnih žlezda i genitalija), dobijaju povišen krvni pritisak, gastritis ili ulkuse, grčeve ili konvulzije, bolove u stomaku, dijareje (i slična sranja), povišenje masnoća (holesterola) u krvi, glava im se zaokrugljuje, gingiva im se uvećava, rastu im dlake i akne po licu, dobijaju kataraktu, dobijaju na težini, dobijaju srčanu slabost, srčane ili moždane udare, infarkte ili šlogove, itd, itd.

Samo praćenje funkcije nakalemljenog bubrega i stalni stresovi pri učestalim laboratorijskim kontrolama nivoa imunosupresiva, nivoa kreatinina, elektrolita, i svih drugih analiza, ultrazvukova, snimaka, skenera, biopsija, itd., – sve to itekako pokvari kvalitet života, te transplantirani pacijent suviše često ‘umire od straha’ da će mu se vratiti osnovna bolest, ili da će mu kreatinin nastaviti rasti, da će opet morati nazad u dijalizni centar, kao povratnik ili neuspeli begunac, kao da je njegova krivica što je bežao, i što beg nije uspeo. Stalni psihički pritisci, obaveze i napetosti koje te obaveze stvaraju, neretko završe razvojem afektivnih reagovanja, depresija, neuroza, glavobolja, nesanica i drugih psihičkih poremećaja u transplantiranih bolesnika.

Sve smo to pominjali, manje ili više, i sve je to tačno, ali danas nećemo o tome.

Jer, i nije sve baš uvek tako.

Danas hoćemo da pokažemo da nismo samo „dva vrana gavrana“, crne ili žalosne sove, ptice zloslutnice, koje sa virtuelnih grana ispuštaju komentare na nevine prolaznike.

Danas hoćemo da govorimo o pozitivnim stranama transplantacije.

Znamo da toga imate na svakom ćošku, stalno ide (debelo) plaćena kampanja „produži život – ostavi nama organe“, kao da je život ona stvar, te nikad nisu zadovoljni dužinom. Svake nedelje državna televizija u drugom dnevniku emituje glupave priloge u kojima narcisoidni doktori i privedeni pacijenti pričaju o tome kako počinje jedan novi život, kako su pre toga čak morali da idu i na dijalizu … i tako to.

Nećemo takve budalaštine. Tako se transplantacija u narodu neće zapatiti.

U nedostatku naših, lepih transplantacijskih priča, našli smo vam nešto iz uvoza. Nešto što je bilo u internetskoj ponudi, ali je trebalo duboko i široko kopati, pa je većini naših virtuelnih predsednika i predstavnika pacijenata to promaklo.

Da vam pokažemo svetlu stranu transplantacije prikazaćemo vam sledeće priče:

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije

Priča počinje davne 1967. godine, pacijentkinja Denis Lombard je tada imala 13 godina.

I u bogatom i razvijenom Los Anđelesu, transplantacija bubrega je u to doba bila eksperiment. Ukratko, kockanje sa životom. Šezdesetih godina prošlog veka transplantacija se radila samo u naučnim medicinskim ustanovama, a čak ni tamo se nije radila kod dece.

Procenat preživljavanja transplantiranih bubrega u prvoj godini nije bio ni 50 posto, ni pola ih nije dočekalo drugu godinu.

A tek dijaliza. Šta da vam kažemo osim da dijalize tada nije bilo za svakoga. Samo za odrasle muškarce, i to ako su radno aktivni, ako su glava porodice i ako će se dijalizom moći vratiti na posao. Za decu, nema.

Strašno doba.

Ipak, roditelji male pacijentkinje, majka Ana i otac Ted Lombard, nijednog trenutka se nisu predavali.

Majka Ana kaže: „Nema vrata na koja nisam zakucala, nema bolnice kojoj se nisam obratila.“

Otac Ted je bio više nego odlučan. Izašao je pred doktore sa sledećim rečima: „Jednu kćerku sam izgubio, ovu drugu ne dam!“

Naime, Denis i njena sestra Dijana su rođene 1954. godine sa genetski urođenim oboljenjem bubrega i njena sestra je zbog toga i umrla, kada je Denis imala 7 godina.

Narednih 6 godina, otac Ted i majka Ana su započeli tešku borbu za život preostale kćerke.

Shvatili su da je transplantacija jedina šansa, ali trebalo je ubediti i doktore.

Dr Albin Gritsch, losanđeleski hirurg, je prihvatio izazov.

Sada, o tome kaže: „Bila je to hrabra odluka. Transplantacija je tada bila pionirski poduhvat, a povrh svega pacijentkinja je imala samo 13 godina“.

Otac Ted je dao svoj bubreg kćerki Denis i taj bubreg i danas funkcioniše.

Danas, Denis sa roditeljima slavi pedesetogodišnjicu te transplantacije.

Otac Ted, koji sada ima 88 godina, 50 godina živi samo sa jednim bubregom i nema nikakvih zdravstvenih tegoba!

Dok su se porodično fotografisali na ovom slavlju, Denis koja sada ima 62 godine, kaže da je beskrajno zahvalna svome ocu, jer joj je on dva puta poklonio život, i to ne običan, nego pun, srećan i zdrav život.

Denis Lombard, njena majka Ana i otac Ted Lombard

Posle te pionirske operacije, losanđeleska univerzitetska klinika je razvila jedan od najvećih i najuspešnijih transplant programa u svetu.

Danas je transplantacija bubrega rutinska operacija u skoro svim zemljama.

Dr Gabriel Danovitch, šef losanđeleskog transplant programa u kojem je samo prošle godine učinjeno 357 transplantacija bubrega, kaže: „Nekada je operacija uzimanja i presađivanja bubrega bila velika, ekstenzivna operacija na otvorenom trbuhu, a oporavak pacijenta je trajao po nekoliko meseci. Danas, ta se operacija radi laparoskopski, sa dva mala reza za uzimanje bubrega, a davalac se vraća na posao za svoj radni sto, već za par nedelja. Od te 1967. godine, mi smo prešli dug put, ali smo dužni zahvaliti se i porodici Lombard, koji su bili deo tih naših početaka.“

Doktori, sestre, pacijenti i svo osoblje bolnice pridružilo se čestitkama i slavlju Lombardovih.

„Želim da ohrabrim i druge, da slobodno budu davaoci organa“, kaže sa bolničke govornice Denis Lombard. „Moj otac je pre 50 godina iskoristio šansu da spasi jedan život i evo, i sada je vrlo aktivan, izvanrednog je zdravlja, iako ima 88 godina, koliko ima i moj bubreg.“

I to je to. To je prava pozitivna priča.

Šta reći, posle ovoga.

Najbolje, ništa.

U potrazi za nečim sličnim sa našeg govornog područja, naiđosmo na još jednu interesantnu ispovest:

Moj bubreg je star čak 103 godine!

Osječanin Ivan Leko (66) oboleo je od hronične upale bubrega još 1986. godine.

Imao je tad 35 godina, suprugu, decu i veoma veliku šansu da ostane bez bubrega, čiju je funkciju uništavala bolest koja je brzo napredovala.

Upravo mu se to i dogodilo 1991., kad je krenuo na dijalizu, a bio je i jedan od čak 1100 ljudi koji su tad bili na listi za transplantaciju.

Šanse za donirani bubreg bile su male, jer se tad u Hrvatskoj obavljalo 50-ak transplantacija godišnje (kao u Srbiji danas).

Ivan kaže: „Moj lekar dr. Marko Jakić, predložio je da članovi moje porodice odu na tipizaciju tkiva kako bismo videli ko je od njih mogući donor bubrega. Dve sestre i tata su odgovarali i, na moje iznenađenje, doktor Jakić odabrao je oca za prihvatljivijeg donora – priseća se Ivan, čiji je otac Ante tad imao 77 godina!

Prema tadašnjim pravilima, donor organa nije mogao biti čovek stariji od 60 godina, no dr. Jakić, tvrdi Ivan, smatrao je da je bubreg njegovog oca u izuzetno dobrom stanju.

„Moj otac imao je bubrege mladića iako je bio najstariji donor organa u zemlji“ – kaže Ivan, kojeg su lekari u KBC-u Zagreb na Rebru operisali novembra 1991. godine. Dvoumili su se hoće li taj bubreg biti dobar izbor za transplantaciju, no dr. Jakić je bio uveren u uspeh. Preliminarni nalazi koje je otac Ante napravio bili su izvrsni, što je razuverilo zagrebački tim lekara, koji su Ivanu potom zakazali termin operacije.

„Sve je prošlo bez problema i za mene i za oca. Ja sad zapravo imam tri bubrega, jer moje nikad nisu izvadili“ – dodaje Ivan. Otac Ante je nakon toga poživio još 17 godina. Umro je u 94. godini, od starosti. Nikakvih zdravstvenih problema nije imao uprkos samo jednom bubregu, koji mu je i dalje savršeno dobro radio.

„Moj bubreg danas realno ima 103 godine i nadživeo je sve predviđene medicinske granice, jer se veruje da organi stare kao i čovek. Ne prođe ni dan da ne pomislim na oca, zahvaljući kojem danas imam troje dece i sedmoro unučadi“ – govori Ivan, koji se oseća dobro i zdravo, iako nalazi kažu da kreatinin u presađenom bubregu raste, pa on polako gubi funkciju.

Ivan je nakon transplantacije umnogome promenio način života kako bi se presađeni bubreg održao.

„Nastavio sam normalno sa životom, ali sam izbegavao dizati teške terete, promenio sam način ishrane i pridržavao se svih pravila za ljude s transplantiranim organom“ – kaže Ivan prisećajući se oca Ante, koji nikad u životu nije popio tabletu, a celi je svoj radni vek proveo radeći teške građevinske poslove.

„Stanje organizma je uslovljeno našim načinom života, time šta jedemo i kako živimo, no otac je i genetski imao izuzetno dobre predispozicije da dugo i zdravo živi“ – kaže Ivan, koji je već 15 godina predsednik osječkog Udruženja transplantiranih i dijaliznih bubrežnih bolesnika, koje ima 180 članova, uglavnom srednje dobi. Za razliku od prije 25 godina, u Hrvatskoj se danas na listi čekanja za transplantaciju bubrega nalazi 30-ak ljudi, a sama dijaliza dostigla je veliki napredak pa nije toliko neugodna i mučna.

„Na sreću, i svest o doniranju organa danas je mnogo razvijenija pa se relativno brzo dolazi do organa koji su bolesnima potrebni“ – zaključio je Ivan.

Eto, ove dve neobične priče, nismo mogli a da ne prenesemo.

Koja je poenta, svega ovoga, šta je naravoučenije?

Pa, ništa. Nema ga.

Želimo samo da svima onima koji su zaduženi za brigu o bubrežnim bolesnicima

čestitamo „Praznik rada“.

 

.

.

DiaBloG – 2017

Igre za pacijente, pare za organizatore

Dialiks: novi dokumenti o kriminalnim aktivnostima u oblasti dijalize.

Igre za pacijente, pare za organizatore,

Ili: Zašto mala pčelica kidiše na cvet?

Poštovani čitaoci,

Velika je nesreća biti bolestan, pogotovo biti zavisan od dijalize. Ali, ni tu nije kraj našim mukama i nesrećama.

U skladu sa zapadnim tržišnim vrednostima, koje je ovo društvo mirno prihvatilo, nije sramota zarađivati na tuđoj nesreći. To rade doktori, sestre, cela zvanična i nezvanična medicina. Kriminal je kada se ta nesreća namerno izaziva ili pospešuje, kako bi zarada bila što veća, mada se sam taj poriv za zaradom, u zapadnoj medicini, ne osporava.

Legalno je izigravati i humanitarce. Te organizacije sada možete videti na svakom ćošku.

Mnogi su odjednom osetili potrebu da pomažu obolelima i unesrećenima, da im prikupljaju novčana sredstva za dalje lečenje ili humanitarnu pomoć.

Ono što nikako nismo očekivali, to je da se i sami pacijenti uključe u taj „biznis“.

Famozna Udruženja pacijenata, Savezi, Asocijacije, Lige, Društva, ima ih na stotine i hiljade, niču kao pečurke posle kiše.

Neki pojedinci su već i hapšeni i osuđivani, jer nema nikakve sumnje, da je primarni cilj osnivača tih udruženja – zarada, a osnovni način rada: prevara.

Još uvek (na sreću ili na žalost) ima naivnih i dobronamernih ljudi koji ne shvataju zamku i hoće da pomognu obolelima ili unesrećenima. A onda postaju plen tih i takvih prevaranata.

Smišljen je čak i naziv, koji kao da opravdava sva zla koja nas snalaze. Kažu da je naše društvo: „u tranziciji“. A to valjda znači: „sad se krade i grabi, ko i šta stigne, a posle, kad više ničega ne bude bilo, onda ćemo uvesti zakone i legalizovati postojeće stanje“. To je ta strategija zapadnih gazda, koji su preko domaćih poslušnika i saučesnika, preuzeli rukovođenje našim balkanskim državama.

podmazivanje-korupcije

Zato su i promućurniji pacijenti odlučili da zarade malo, na svojim kolegama, nesretnima i obolelima, jer policija još uvek ne hapsi pacijente – za sada su procesuirani samo zdravi organizatori, neka manekenka, i neki članovi porodice ili udruženja za pomoć obolelima. I to samo neki, vrlo mali broj.

A, po logici statistike, i među pacijentima ima značajan procenat đubradi, kriminalaca i kriminalu sklonih pojedinaca.

Nimalo oni ne zaostaju za sposobnostima i afinitetima onih pravih, zdravih kriminalaca. Često deluju i udruženo. Za njih nema granica u „društvenom“ radu: oni su i vladini, i nevladini, i soroševci, masoni, slobodni zidari, malteški vitezovi, rotarijanci, rotšildovci, rokfelerovci, rođaci, otporaši, animatori, uzbunjivači, – gde god šta može da se drpi, oni su tu.

Možete li zamisliti majku čije je dete dobilo transplantirani organ (ne od nje, naravno), koja onda iskoristi tu činjenicu i ne skida sa sa svih mogućih „skupova“, „seminara“, „obeležavanja“, TV-emisija, javnih rasprava i debata: o transplantaciji.  Javilo joj se.  Da bude u (e)Misiji.  Plavuša a još i prosvetljena.  Deli ženica šarene balone, pristupnice, karte zaveštanja organa, promoviše i sebe i humanizam, ali u osnovi svega je samo lova. Dete joj čuva baba (koja je i dala organ za transplantaciju), a majka ne stiže ni da ga vidi, od silnih „humanitarnih“ obaveza. Osetila žena mogućnost lake zarade. I, kao i oni u „Otporu“, sada putuje i poučava druge kako se to radi.

Zahvaljujući našim insajderima, u prilici smo Vam pokazati i deo njihove elektronske prepiske, kako vrše edukaciju za osnove „humanitarnog“ rada.

Osnova tog „humanitarnog“ rada je: Kako izmamiti sredstva od države ili od privatnih firmi? Kako se žicaju pare? Ima tu cela nauka. Sada ćete videti kako šefica savetuje svoje saradnike o osnovama namicanja „finansijskih sredstava“.

Evo tog teksta:

Uputstva za zicanje

Prosto je neverovatno da još postoje ljudi koji će poverovati u humanizam, društvenu aktivnost, brigu za pacijente, rad na projektima, pravljenje radionica, sastanaka, edukacija, promocija, obeležavanja i sličnih budalaština, organizovanih od strane tipičnih prevaranata. Niko, međutim, ne želi da im se suprotstavi. Da kaže: car je go! – to su lopovi! Kao da svima odgovara da se ta farsa nastavi. Zato i naša najzvaničnija udruženja pacijenata nisu raskrstila sa tim brojnim humanitarcima i njihovim maštovitim imenima tipa: „Donator je heroj“, „Dajte pare za osmeh“, „Brinimo za nezbrinute“, itd, itd. Pogledajte samo kako izgledaju radionice za dijalizne bolesnike… Ko tu koga radi? Da li je moguće da 2-3 besposličarke mogu uzurpirati prostorije udruženja dijaliznih bolesnika i predstavljati svoje glupave seanse kao radionice za dijalizne pacijente? (Budi Bog s nama, kao neki sektaši: spremile sveće i pola kilograma banana, a za dijalizne bolesnike?).  I gde su im tu uopšte bolesnici?  Ne vidimo fistulu ni kod jednog od učesnika? Ili fistule za njih nisu problem?  Važno je praviti baš ovakve Projekte, tražiti pare i redovno prijavljivati multiaktivne Radionice, Sastanke i slične „aktivnosti“.  O, ima li te pravna državo, da li te ove seanse mogu dozvati?

Radionica-za-naivne

Idemo dalje. Znate li ijednog drugog Predsednika, osim predsednika dijaliznih udruženja, da je na tom mestu 20 godina, nesmenjiv i nezamenjiv, privatizovao sve, od pečata do celog udruženja, sve sa fejsbuk stranom. Kao svoje zanimanje počeo je zvanično da navodi, na engleskom (jer mu to kao ostavlja bolji utisak na sagovornike) Medical Office Manager, iako ne zna ništa o medicini, niti zna i reč engleskog. A za zamenika je stavio svog sestrića ili bratanca, koji takođe već stoluje jedno 15-ak godina, jer je nešto kasnije počeo sa dijalizama, ali sluša „šefa“. Sve su to veliki virtuelni humanisti.  Briga o pravima dijaliznih pacijenata, njima je najsvetija dužnost, zanimanje čak.

Ne, nikada nijedno od tih humanista nije prihvatilo nijedan konkretan oblik rada ili pomoći obolelima ili unesrećenima. Da im pomažu pri jelu, pri transportu, pri hodanju, da im prazne guske ili lopate, da im dodaju čašu vode…

Ne, samo pare.

Prikupljanje novčanih sredstava.

Jedini i neprikosnoveni cilj svih tih humanitaraca.

Nekada to prikupljanje i ne bude direktno. Nego se kao organizuju susreti, debate, predavanja, podučavanja, prave se projekti, planiraju „aktivnosti“, a svi naročito vole: „sportske igre“, „edukacije pacijenata“ i štampanje „časopisa“ za pacijente…

Sećate se, već smo se smejali njihovim „obeležavanjima“ svetskog Dana bubrega, kada su nesretne dijalizne pacijente terali da pričaju o sprečavanju „napada bubrega“ – pacijente koje bubreg ne može ni da napadne, ni da zaboli, a tek smejurija kada su dijalizne pacijente nalivali vodom (strašno), jer gde su se baš oni (dijalizni pacijenti) našli da promovišu značaj tečnosti u sprečavanju bubrežnih komplikacija (?!).  Ali, za sve to je neko nekome dao pare, kao što i pretpostavljate.

Smejali smo se kad smo videli da zdravstvene vlasti teraju i medicinske sestre da pišu „naučne radove“, da održavaju „kongrese“, da stiču „reference“, a onda se ta moda prenela i na pacijente. Šta tek sada da se kaže? Pacijenti izlažu radove? Na kongresima pacijenata?

Zamislite situaciju da neki repati dijalizni pacijent organizuje „predavanje“ nefrologa drugim dijaliznim pacijentima? Pacijent plaća doktorima da održe predavanje pacijentima? I niko da se zapita: Odakle tom pacijentu pare da on plaća doktore? Zašto to doktori ne rade kroz svoj osnovni posao, u dijaliznim centrima, gde su im i pacijenti? Zašto potpuno usko-specijalizovana i pacijentima nerazumljiva stručna predavanja održana na kongresu nefrologa drže ponovo, ali pacijentima, zar da bi uzeli još neki dinar?

Obelezavanja1

        Predavanja za pacijente         medalje-ce-smiriti-strasti

zamajavanje pacijenata2    zamajavanje pacijenata4

Da li je normalno, pacijentima u Srbiji, gde zbog preopterećenosti sestre i ne dezinfikuju dijalizne aparate (!!!) pričati o pomodnim svetskim novitetima kao što su HRONO-dijalize. Elem, pokondireni srpski nefrolozi se našli da pričaju o Temi: „Kratke svakodnevne i noćne hemodijalize: modaliteti za bolje preživljavanje“? Zar to nije čisto sprdanje i sa strukom i sa pacijentima?!?!  Da li je ijedan doktor u Srbiji ikada video, a kamoli uradio, noćnu hemodijalizu, osim ako nije vanredna zbog viška vode ili kalijuma, koje nisu redovnom dijalizom izvukli. Pa oni ne postižu ni ove standardne dijalize da nam urade kako treba, ali ih to nije sprečilo (niti se stide) da nadmeno laprdaju o belosvetskim eksperimentima i egzibicijama.

Ko je normalan mogao za pacijente, laike, odabrati ovakav naslov Teme: „Racionalna primena antikoagulantne terapije kod bolesnika na hemodijalizi: nefrakcionisani heparin vs LMW heparin“? Da li ijedan pacijent u Srbiji uopšte zna šta je to LMW heparin, (lomljiv?), i šta mu znači ono „vs“, a nije „viša sprema“, ni „viša sila“, a ni „viša sestra“?

Zamislite pamet organizatora koji poziva „pacijente zainteresovane za svoju budućnost“ da dođu na „predavanje o ranoj smrti“ !!!  Da, to je bila tema za pacijente: „Rana smrt nakon započinjanja lečenja hemodijalizama?“  Da li više volite RANU smrt, odmah nakon započinjanja ili pak, ovu KASNU smrt, posle započinjanja? Ej, organizatoru, genije si, i ti i tvoji predavači.

Srećom pa na ovakva predavanja ne ode ni 5-6 pacijenata od 5000 koliko ih u Srbiji zvanično ima. Ali, nije tu nikome problem što pacijenti bojkotuju ovakve gluposti, važno je da se uzmu pare. Pare je neko izdvojio i one se preko ovakvih manifestacija „legalno“ podele: malo učesnicima, a više organizatorima.

Posećenost, ciljevi, rezultati, – idi begaj, ko te pita za to?

A tek igre za pacijente. Ono kao pikado na vratima nečije garaže, ili stoni tenis i boćanje, pa podela nekih smešnih plastičnih peharčića.  I diploma.  Svi vole pehare i diplome.  A tek Zahvalnice.  Ima li ijednog važnijeg stručnjaka ili funkcionera, kome nisu uvalili neku Zahvalnicu? Uokvirenu.  Sa pečatom Udruženja.  To kod budala ostavlja baš onako, jak utisak. Ali, stvarno.

Pacijenti se malo izpikadiraju, a organizatori bogme i zarade. Niko nikada tu ništa nije čačkao. Igre će biti ponovo, najverovatnije u Banji Koviljači, tamo imamo sve uslove, a znam i ljude koji će nam pomoći. Puno znači to kad imaš svoje ljude, na pravom mestu. A pare za organizaciju? A, lako ćemo za to. To je sve odobreni Projekat, zvanično. I u Fondu i u Ministarstvu. Ima da bude 200 učesnika, u svakom slučaju, ispod 100 neće biti, pa kad se sve sabere, igre su prava stvar.

Kradu na sve strane

Da li ste se ikada zapitali otkuda pojedinim dijaliznim pacijentima ili udruženjima pare za „časopise“ za pacijente? Pazite, skupocena štampa, kolor masni papir, tridesetak stranica, sa masom fotografija unutra. To ne može biti ispod par hiljada evra, cena. Ko to plaća? I zašto to plaća? Čemu to uopšte služi? Za dobrobit pacijenata? Ili za dobrobit onoga koji time maskira neke svoje prihode? Ne treba biti mnogo pametan, da bi se zaključilo o čemu se tu radi.

Nažalost, mnogi pacijenti (čitaoci i članovi) ni toliko (malo) pameti nemaju da bi to shvatili. Ko stoji iza štampanja tih časopisa, koje firme, fondovi, udruženja i pojedinci? Otkuda silne reklame dijaliznih firmi, njihovih proizvoda, njihovih doktora i sestara, u tim „časopisima“? Zašto su časopisi puni fotografija glavnog urednika (u stotinama poza), njegovog mikrofonskog obraćanja „urbi et orbi“ i beskrajnih tlapnji uvek o jednom te istom, ali nikada o suštinskim (konkretnim) problemima dijaliznih pacijenata.

Da li su „urednici“ ikada pomislili da te pare koje obrću oko štampanja jednog jedinog broja uplate nekom nesretniku, pacijentu, za lekove, za hranu, za socijalnu pomoć, da konkretno pomognu bilo kome, bilo kada? Ovaj naš sajt je pokrenuo i ispratio akciju kojom je porodici siromašne bubrežne bolesnice KUPLJENA KUĆA, (kuća, hej!) za cenu od nekoliko brojeva tih časopisa, čiji je sadržaj, u većini slučajeva: obično reklamersko smeće.

Da li urednik, redakcija ili organizatori, zaista sve te poslove oko pripreme časopisa mukotrpno rade dobrovoljno, provodeći dane i sate, bez ikakve nadoknade? Rukovođeni samo svojom sujetom, da se prikažu kao humanitarci, ili i oni tu imaju konkretan finansijski dobitak? Kako se taj dobitak ostvaruje i da li se, i kome, prikazuje?

Pogledajte samo fotografije prisustvujušćeg članstva, dijaliznih pacijenata i druge publike na tim „skupovima“ i „edukacijama“. Pogledajte samo ta turobna lica nesretnika koji ni pred objektivima fotoaparata ne mogu namestiti (makar lažno) oduševljenje temom i predavačem.  Tranzicija, naših para u tuđe džepove, se oseća u vazduhu.

Odusevljenje publike temom i predavacem

Zamislite drskosti organizatora koji eksploatišu psihičke tegobe dijaliznih pacijenata i organizuju im kontinuirane svakonedeljne „radionice“, „seanse“ sa familijarnim (porodičnim) psihoterapeutom, a sve navodno „besplatno“. Zaista, samo psihički i mentalno nenormalni pacijenti mogu poverovati da je sve to čisto dobrovoljni i humanitarni rad i da iza toga nema nikakvih finansijskih tokova. Inače, organizatora i funkcionera Udruženja bolesnika nikada nema među slušaocima ili polaznicima tih radionica i seansi. Njima psihoterapeut ne treba! Oni tih tegoba nemaju!

Ko ovde ne poludi taj nije ni bio normalan

A kradu na sve strane. Gde i od koga stignu. Već pre godinu dana dobismo dojavu da se sa našeg sajta skidaju kompletne tabele namirnica i dijetnih preporuka i doštampavaju kao prilozi uz „časopise“ za pacijente. Naravno, nigde nisu naveli odakle ili od koga je to ukradeno, tj. prepisano, iskopirano. Uvažena mlada doktorka iz Novog Sada, „upošljenik“ (zna se) Frezenijusa, ladno uzela slajdove iz našeg posta o gvožđu, objavila to u „Nefro“ časopisu i potpisala kao svoj rad. Sliku svoje glave stavila na početak, naravno.

U najnovijem broju istog „časopisa“ ukradoše nam 4 stranice našeg teksta o gvožđu, prvi deo. I ne potpisaše nas. Ajde što ukradoše, ako je to učinjeno „za dobro pacijenata“ (a da li je?), pa i da oprostimo, neka ih, neka objavljuju, ali bar su mogli tačno navesti izvor, sajt odakle kradu.

Sestra Dušica Branković, iz Bora, neka lepuškasta sestrica, sudeći prema priloženoj joj sličici, poskidala sama (ili joj je neko poskidao) cele pasuse iz našeg posta Rad medicinske sestre u hemodijalizi, kao i sa postova o punkciji krvnih pristupa – i to potpisala kao svoj tekst!

Tako mlada, a već krade (Što reče jedan nefrolog, saradnik našeg sajta: „Tako mlada, a već Nada“). Ajde da pola od onoga što je pokrala i objavila zna da primeni, pa da i njoj oprostimo, ali imamo dojavu i iz Bora da ni tamo ne dezinfikuju uvek aparate između dve hemodijalize! Pa ti sad dušice, proučavaj prepisano i potpisano, u odnosu na realno, pa smanjuj razliku.

Jedan drugi „časopis“ za pacijente, u kojeg smo polagali puno nade i promovisali ga i na ovom sajtu, časopis koji je trebao biti naš saradnik i saveznik u razbijanju kriminala i korupcije u oblasti dijalize, takođe pokazuje sve značajnija „zastranjivanja“. S jedne strane govori o stvarnim problemima u oblasti dijalize, a onda unutra vidimo pune stranice fotografija onih koji su najodgovorniji za to stanje, i u dijalizi i u transplantaciji. Sa stranica najnovijeg broja „našeg“ časopisa sad nam se osmehuju upravo oni likovi koji su doneli kriminalne Pravilnike (kojima su 50% pacijenata bili stavili na niskopropusne dijalizatore, a do dana današnjeg ne dozvoljavaju više od 20% hemodijafiltracija, kojima bi se smrtnost dijaliznih pacijenata već smanjila za trećinu! Zamislite, ironije i cinizma, da se takvi nama smeškaju sa stranica „našeg“ „časopisa“. Oni koji mesečno primaju kažu, 12 000 evra za svoj krvavi učinak, na nama. Plus zarada od sopstvene poliklinike koja beleži 3000 pregleda mesečno, plus stara (smb) penzija od 600 evra, koja mu dođe onako, samo za cigarete. Eto, to su nam „istorijski“ likovi, „najzaslužniji“ za razvoj naše dijalize i transplantacije, dovedenih u stanje u kojem su i sada, a pazite, rekli smo: stanje.

Zaista, može li postojati ikakvo opravdanje za takav potez redakcije, uredništva „časopisa“, osim ako nije u pitanju totalni gubitak osećaja za meru i pijetet prema žrtvama pomenutih likova. Zamislite da je nekome palo na pamet dovođenje Ajhmana u turistički obilazak Aušvica, i slušanje njegovog predavanja o tome kakve su oni sve probleme imali u „realizaciji“ svojih, po njima, nesumnjivo legalnih zadataka. „Oni su samo radili svoj posao, drugi su odlučivali“. To je ta priča.

Da, zaista je zaprepašćujuće videti fotografiju mladog i nevino nasmejanog doktora, dok u tekstu mirno pominje „prilagođeni rizik od umiranja“ dijaliznih bolesnika (?!). Da li je on normalan?  A za visokopropusne membrane i hemodijafiltraciju reče da one „hipotetički“ povećavaju uklanjanje uremijskih otrova, ali samo „hipotetički“. Zar mu je bilo teško da skokne do laboratorije i odnese uzorak krvi pre i posle hemodijafiltracije i obične hemodijalize, i da proveri beta-2-mikroglobulin u tim uzorcima. Da prekine i patetiku i hipotetiku? E, to mu već šefica (verovatno) ne bi dozvolila. Moglo bi se ispostaviti da dijalizatori koje ona decenijama nabavlja (zna se od koga) uopšte nisu ni najefikasniji, ni najmanje toksični. Ali, o čemu mi pričamo? Pa u tom centru još imaju miševe i guštere (!) u prostorijama gde se dijaliziraju pacijenti (opet dojava). A na šta im liči hrana za pacijente da se i ne govori (isto dojava). Ali, sve to nije sprečilo lekarskog junošu da se sav ozaren nacrta na pola strane i predstavi nam svoju kompilaciju naprevođenih „stručnih“ budalaština kojima su ga nakljukale dijalizne kompanije sponzori „najuglednijih“ svetskih stručnih časopisa. Ni reči nije rekao naravno o argumentima koje je (na našem sajtu) izneo Carl Kjellstrand, jedan od najvećih poštenih nefrologa koje je svet ikada imao. A za domaći, jedinstveni slučaj,  Pravilnika o dijalizi  kojeg je donela i potpisala njegova šefica, znamo zašto ne sme ni da ga pomene, a kamoli da ga komentariše. I pored svega toga usudio se da „svoj“ uradak predstavi kao savete pacijentima koja je vrsta hemodijalize za njih najbolja (?!). Evropski vodič za dijalizu je međutim, to definisao još 2007 godine:

evropski-vodic-za-dijalizu

Pošto je toliko očigledno, da su svi u dijaliznim „časopisima“ zauzeli pozu: „ni luk jeli, ni luk mirisali“, nikoga nije začudilo da su oba domaća dijalizna časopisa doneli cela poglavlja baš o luku.

Da je živ, Frojd bi rekao da je iz njih progovorilo „kolektivno nesvesno“ (ponašanje), obrazac kojeg su odlično naučili i prenose ga generacijama sledećih dijaliznih „upošljenika“. Niko se od njih uopšte ne oseća nimalo odgovornim, nizašta. E, zato nam i poturaju i beli luk u sred dijaliznog časopisa, valjda da potisnu „zadah belih odaja“, o kojem je legendarni Bane Vukašinović jedini progovorio, doduše pred svoju smrt.

Prava-tema-za-dijalizu

Šta će tekstovi o belom luku i kantarionu u „časopisu“ za dijalizne pacijente? Pacijente koji nemaju obaveznu dezinfekciju dijaliznih aparata posle prethodne smene, za pacijente koji se dijaliziraju noću u nedoba i dolaze sa dijalize kući iza ponoći, koji se dijaliziraju na starim i davno dotrajalim aparatima, u prenatrpanim prostorijama bez osnovnih higijenskih uslova, sa reverznim osmozama koje niti ko kontroliše, niti ko održava, sa doktorima koji ne ulaze u sale za dijalizu, sa sestrama koje pola radnog vremena provedu u ha-ha-ha-ha, a drugu polovinu u hi-hi-hi-hi razgovorima, sa dijalizatorima koji su toksični, puni bisfenola, sa apotekom koja nikada nema dovoljno rukavica, sterilnih tupfera i nealergijskih flastera. Za te pacijente još uvek nema nikakve fizikalne rehabilitacije, ni u jednoj banji u Srbiji, niko neće da instalira ni jedan jedini aparat za dijalizu, o odlasku na more ne mogu ni da sanjaju, a o programu radne rehabilitacije ili povratku radne sposobnosti, niko i ne govori. Zašto imamo tako ogroman broj plasiranih katetera za hemodijalizu, zašto ne postoji hitna vaskularna hirurgija, zašto ne postoje multispecijalistički stručni timovi za dijalizne pacijente? Zašto niko od načelnika dijaliznih centara nije hteo da pošalje uzorke vode na besplatno pravilno testiranje? Zašto jedna firma i dalje drži 70% prodaje celokupnog dijaliznog materijala, a sama šalje dopise da njihovi dijalizatori mogu da izazovu sve moguće tegobe uključujući i smrt pacijenta?

A onda se svi kao čude, zašto su u javnosti tako negativne predstave o hemodijalizi? Zato gospodo, što se tamo niko ne oseća odgovornim ni za šta! Ljudi umiru kao snoplje, ali pošto uglavnom umiru od srca, od šloga, od krvarenja ili od sepse, onda se nefrolozi ne osećaju odgovornim, nego krivicu prevaljuju na druge specijaliste, na kardiologe, na neurologe, hirurge ili infektologe, koji se bave tim oboljenjima kod nedijaliznih pacijenata. I na kraju, na svu tu muku, u dijalizne centre nam neko dostavi najluksuznije opremljene „časopise“ za pacijente, sa sve tekstovima o značaju naših istaknutih medicinara i belog luka, zajedno.

Možda tako i treba.

Pre par meseci nas je jedan čitalac pitao:

Da li smo mi kao redakcija već dostigli onaj stepen poštenja koji se graniči sa glupošću?

Verovatno, jesmo.

Zato na kraju, umesto muzičke podloge, daćemo Vam još jedan odgovor.

Odgovor na pitanje iz podnaslova ovog teksta.

– Zašto vredna pčelica kidiše na cvet?

– Zato što je cvet medom obojet.

Uživajte u čitanju.

Zzzzzzzz…

.

.

https://www.youtube.com/watch?v=wZnHGfnbmQo

.

A kada vam se pojave opisani humanitarci, da zatraže sponzorstvo, donaciju, podršku, materijal, usluge, predavanje, ishranu, krečenje, snabdevanje, bilo kakav prilog, za dijalizu, za teške pacijente, za njihovo Udruženje, Savez, Ligu, Podružnicu, i sličnu Organizaciju, mi vam preporučujemo da dobro razmislite, pa ako ustanovite da su vam se obratili ili su vas posetili baš ovi ovde opisani – vaš odgovor mora biti kristalno jasan i jednostavan:

https://www.youtube.com/watch?v=6mFVG0imqJM

DiaBloG – 2016

.

_____________________________________________

__________________________________________________________________

_____________________________________________

.

Još sličnih tekstova:

Popravljalo Pravilnik, Ponovo

Neodržani govor povodom Svetskog dana bubrega

Hleba i Igara, a za dijalizu šta nam daju

Otkrivamo: ko su novinari, mediji, doktori i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?

Zašto udruženja dijaliznih bolesnika u Srbiji ne smeju nikada nijednu reč da kažu protiv firme Fresenijus?

Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno

Ko koga i kako pljačka u dijalizi?

.

Istine radi

dužni smo reći da smo dobili i izvinjenje redakcije Dijaliza časopisa, a kažu da su i na svom sajtu objavili isto izvinjenje i da su priznali da su od nas uzimali cele pasuse ili tekstove.

OK. Nije problem, prihvatamo sve. Naš stav je vrlo jednostavan. Ako neko od medicinara u praksi radi sve kako piše na našem sajtu, može slobodno i da se potpiše ispod tih tekstova kao da i jesu njegovi. Mi nismo sujetni. Važno nam je samo da se stvari u dijalizi počnu poboljšavati.

Došla Fikretova tetka po gramofon, ili: Država počela da istražuje Rajkov Fresenius

K O N A Č N O.

Poštovani čitaoci,

prošlo je svega (?) nekoliko godina od kada smo vam (proročanski) najavili da će doći vreme kada će se o dijaliznim mahinacijama (o kojima za sada jedino ovde možete čitati), govoriti i na II Dnevniku državne televizije.

Najavili smo (priželjkivali i navijali) da će doći vreme kada će policija zakucati na vrata korumpiranih činovnika, korumpiranih profesora, korumpiranih doktora i korumpiranih Predsednika udruženja pacijenata, i kad će se ceo taj sistem pljačkanja državnog zdravstva i države Srbije, srušiti kao kula od karata.

U to doba – niko nam nije verovao!

Govorili su: niste normalni. To je Fresenius – najveća i najmoćnija dijalizna korporacija u istoriji dijalize. Njena godišnja zarada višestruko premašuje srpski bruto društveni proizvod. Završićete u jarku – a ništa nećete postići. Iza FMCa stoji nemačka država, američki kapital, zapadna beskrupuloznost, a vi: šaka zviždača, lupača u šerpe, čiji je čak i sajt na američkim serverima, dakle njima dostupan. Nemački ambasador ne izbija iz Premijerove kancelarije, zajedno lopataju po srpskoj zemlji, otvaraju po šesti put iste proizvodne kapacitete, koje država Srbija subvencioniše, čitaj: mi svi to plaćamo.

Ukazivali su nam na alternativne mogućnosti: da ćutimo, da preusmeravamo kritiku i da još i zaradimo. Umesto da kritikujemo zapadne beskrupulozne profitere, treba da kritikujemo nesposobnu državu Srbiju, njene poharane bolnice, nestašice – treba zapravo da pripremamo teren za privatizaciju. I (zapadni) Bog će da nas vidi.

Dobili bi sredstva, došle bi pare za sve vrste aktivnosti, imali bi svoje novine, svoj sopstveni sajt, ne bi silazili sa TV B52, štampali bi knjige, knjige o dijalizi bi nam pisali naši pismeniji pacijenti, a lekari bi nam nastupali na predavanjima i mi bismo njima za to davali honorare.

Pogledajte samo uspešne (dugogodišnje) primere Zvonka, Miška i sličnih, za koje je zapadni Donor heroj, a državno zdravstvo najcrnje zlo, koje treba probiti glogovim kolcem, da se više nikada ne povrati taj odvratni sistem u kome će svi imati hemodijafiltraciju. Ovako, lepo se zna: hemodijafiltracija je samo za FMC bolnice i samo za Uticajna udruženja, kao što je ono Zvonkovo, gde HDF nema samo onaj ko je nije ni tražio, a takvih je malo. Svi drugi, oko 90% Zvonkovih imaju HDF. A za državne centre kažu da im je i 20% previše. Oni se bore svim silama da se državni dijalizni centri unište, da se privatizuju, da dođe stranac i da im donese obećano zdravlje, čistoću, urednost, rad, red, sigurnost, itd. itd.

Da, oni žele da naš život uređuje onaj isti stranac koji nas je tako lepo gasom uspavljivao na tom istom Novom Beogradu, koji nas je vešao po Terazijama i streljao po Banjicama, Jajincima, Šumaricama, po evropskim standardima, u koje se mi nismo nikada uklapali, iz prostog razloga što mi nismo ONI.

Ali, neki naši Predsednici udruženja pacijenata, ne odustaju. Žele da oni budu ti koji će nas postrojavati za uspavljivanje i streljanje (jer stranci uvek nađu nekoga da im pomaže u tim prljavim poslovima), a zauzvrat za sebe traže povlašteni položaj i sitne privilegije. Žele da oni budu ti „lojalni“ Srbi koji će na Terazijama piti kafu dok se iznad njihovih glava njišu oni obešeni Srbi, ti „obešenjaci“ jedni, lude glave koje su se drznule da zajebavaju veliki evropski rajh, NATO, protestantsku etiku, Milosrdnog anđela i druge zapadne vrednosti, našu budućnost i prevashodnost.

I tako dalje, i tako dalje, no da se vratimo neposrednom povodu za ovaj Uvodnik.

(Čim spomenemo Zvonalisa i Miškolca, naša mala redakcija proključa od emocija i onda evo Zapisničar ima pune ruke problema da ih vrati na osnovnu temu, zbog koje smo se danas i okupili, a to je: ISTRAGA).

Pokrece se postupak..

za detalje, kliknuti na:

http://www.kzk.gov.rs/kzk/2015/07/Zakljucak-o-pokretanju-postupka-Fresenius-Medical-Care-Medicon.pdf

Dakle, najavili smo da će doći vreme kada će se o mahinacijama o kojima samo ovaj sajt piše, govoriti i na II Dnevniku državne televizije. I to se konačno desilo. Doduše, nije baš na II dnevniku, ali se progovorilo u Službenom glasniku Republike Srbije.

A kud ćeš zvaničniji državni organ od Službenog glasnika Republike Srbije ili recimo, sajta državne Komisije za zaštitu konkurencije (prenosimo originalni tekst):

Саопштење за јавност о покретању поступка испитивања повреде конкуренције против привредних друштава Fresenius Medical Care Србија д.о.о и Medicon д.о.о.

22.07.2015

Комисија за заштиту конкуренције је покренула поступак испитивања повреде конкуренције по службеној дужности, против привредних друштава Fresenius Medical Care Србија д.о.о и Medicon д.о.о. и њихових специјализованих болница за хемодијализу, ради испитивања постојања рестриктивног споразума из члана 10. Закона о заштити конкуренције, којим се ограничава конкуренција на тржишту пружања услуге хемодијализе у Републици Србији.

Fresenius Medical Care Србија д.о.о и Medicon д.о.о. и њихове специјализоване болнице за хемодијализу су, према доступним информацијама, једини приватни здравствени центри који могу да понуде пружање услуге хемодијализе у Републици Србији за осигурана лица Републичког Фонда за здравствено осигурање, за која не постоје капацитети за лечење у здравственим установама из Плана мреже РФЗО. Наведена привредна друштва су у једном периоду су подносила заједничке понуде у поступцима јавних набавки за пружање услуге хемодијализе, чиме је у потпуности искључена конкуренција између ових учесника на тржишту. Након престанка заједничког учешћа, ова друштва су подносила одвојене понуде, али одређене чињенице и околности указују да су наставили да координишу своје учешће у поступцима јавних набавки, што, уколико се потврди у испитном поступку, представља ограничавање конкуренције на релевантном тржишту. На основу претходно наведеног, Комисија је основано претпоставила постојање повреде конкуренције забрањеним договорима о учешћу у поступцима јавних набавки, које спроводи Републички Фонд за здравствено осигурање за пружање услуге хемодијализе осигураним лицима РФЗО.

Комисија ће у испитном поступку предузети доказне радње у циљу утврђивања одлучних чињеница, које су од значаја за оцену постојања повреде конкуренције.

Комисија и овом приликом истиче да откривање и санкционисање картела, а нарочито намештених понуда у поступцима јавних набавки, представља приоритет у раду Комисије из разлога што ова врста рестриктивних споразума представља најтежу повреду конкуренције, којом се искључују све користи од конкурентског надметања на тржишту, повећава потрошња буџетских средстава институција које спроводе јавне набавке и ограничава могућност избора производа/услуга.

Комисија користи прилику да свим учесницима на тржишту још једном скрене пажњу на законску могућност да буду ослобођени плаћања мере заштите конкуренције (која износи до 10% укупног прихода), односно да им иста буде умањена, уколико Комисији пријаве постојање споразума и/или доставе доказе који ће омогућити доношење решења о повреди конкуренције из члана 10. Закона. Програм „имунитета“ је уређен чланом 69. Закона о заштити конкуренције и релевантним подзаконским актима (Уредбом и Смерницама Комисије) који су објављени на интернет страници Комисије http://www.kzk.gov.rs.

Eto, toliko od zvaničnih državnih organa Srbije.

Prekardašilo, dakle, i po njima.

Podsetićemo čitaoce, sve je počelo od žutih, od Šunatovca, pa kao nekih Slovaka (kojima je FMC ustupio, pazi FMC nekome da ustupi nešto, 13 mašina za hemodijalizu, u Ustaničkoj 63, Vukajlovićevka to aminuje u ime Fonda, i onda tako krene privatni dijalizni biznis u Srbiji. Zamenik Načelnika VMA, protiv kojega je njegov šef general Jeftić već bio sakupio dosta krivičnog materijala, odjednom daje otkaz, Šunatovac i Ponos mu srede da ipak dobije penziju, ali odmah prelazi i sada otvoreno radi za Fresenius, odvodeći sa sobom još 2 stručnjaka sa VMA, dva uzima sa Zvezdare, plus ostala deca funkcionera i direktora koja su već radila u Freseniusu, i tako pare krenuše iz RFZO, u privatne i stranačke džepove. Za direktora bolnica postavljaju lice iz polukriminalnog miljea, čoveka koji se otvoreno hvalio da je „radio tekstil“ iz Italije, sa Arkanom, zatim „vodio“ turističku agenciju, pa ga je to preporučilo i da rukovodi sa 5 dijaliznih Fresenius bolnica u Srbiji. Kada mu je prvi doktor odbio da radi protiv medicinske etike i da zbog beznačajne „uštede“ ne želi da ubija pacijente, taj direktorski mafijaš mu je ladno rekao: „Pa šta ti misliš, zašto si dobio platu od 3 000 evra? Zar zaista misliš da tvoje ZNANJE nama vredi toliko? Ovde se bato, od tebe očekuje da ZARAĐUJEŠ firmi, pa ako to traži i neke lične rizike, onda si zato i plaćen: da lakše podneseš taj rizik i da nam namičeš pare! Ako nećeš, onda knjižicu u šake i put pod noge!“

„Ali, nismo se tako dogovorili, kad smo pregovarali oko moga prelaska…“ – zavapio je Medicinski direktor Fresenius bolnica u Srbiji.

„Tačno je, nismo – odgovori mu Hrvatčević, i dodade: dobro došao u kapitalizam!“

Dakle, po njima, kapitalizam je sistem u kome su prevare legalna stvar. Potrebno je samo „pravnički“ to uobličiti, tako da uništeni ne može firmi ništa. To se npr. može uraditi tzv. Aneksima ugovora. Ko god ti se ne sviđa, a ti njemu aneks … Na kraju će primati manje nego u onoj državnoj bolnici iz koje su ga dovukli u Fresenius. To je kapitalizam.

I, eto, sve biva, jedno vreme …

Pa posle, ne biva.

Ali, taj osećaj …

Kad su shvatili da dolazi ISTRAGA…

T-a-j    o-s-e-ć-a-j,

j-e    n-e-o-p-i-s-i-v.

Samo zbog njega vredelo je svih ovih godina, boriti se i čekati…

Taj osećaj je kao zvuk trube u vestern filmovima, Dan D, iskrcavanje saveznika u Normandiji, i ulazak Ždanova sa Crvenom Armijom u Beograd …

Zato, scene koje ćete videti u dole priloženom antologijskom filmskom ostvarenju, treba tumačiti u skladu sa aktuelnim povodom.

Islednik je došao, i kaže:

– Ah, da, zaboravih da vas pitam.

Odakle vam ovoliki profit u Srbiji?

– Dala mi tetka da spavam na njenom kauču. Mi posle otvorimo kauč i vidimo: pun para. Tako smo stekli profit u Srbiji.

– E, pa došla tetka po svoj kauč. Ali, traži i pare nazad.

Šta je Rajko, ti bi da se biješ … Ajde, ajde …

https://www.youtube.com/watch?v=3rEtnNa_wbo

.

.

.

DiaBloG – 2015

.

.

još tekstova na ovu temu:

.     .     .

Picture1b.     .     .

Zašto udruženja dijaliznih bolesnika u Srbiji ne smeju nikada nijednu reč da kažu protiv firme Fresenijus?

Zašto Srbi smeju protestvovati protiv Monsanta, a ne smeju protiv Fresenijusa?

Ili: Samo vi sponzori radite svoj posao!

Poštovani čitaoci,

Ne jednom smo na ovom sajtu izneli proverene argumente i nesporne dokaze o mahinacijama firme Fresenijus, ali nijedno udruženje dijaliznih pacijenata u Srbiji nije se usudilo ni preneti, ni prokomentarisati nijednu od tih mahinacija.

Svi argumenti i dokazi koje smo vam podastrli, pokazuju da je pomenutoj najvećoj dijaliznoj profiterskoj aždaji najmanje bitan interes pacijenata, ali, svejedno, naši pacijenti ne smeju o tome ni reč da prozbore.

Naveli smo dokaze kako je menadžment firme (sa F odeljenja) direktno skrivio smrt 900 pacijenata, a zatim internim mejlom upozorio samo svoje doktore, da malo povedu računa o nivou bikarbonata u dijaliznoj tečnosti – ostalim potrošačima tih njihovih kanistera nisu hteli ništa ni reći, ni proslediti (link). Bog sveti zna koliko su još smrti (van svojih centara, ali na njihovim aparatima) skrivili, ali tu se bar vode sudski procesi – na desetine hiljada sudskih procesa je pokrenuto širom sveta, zbog takvog sramnog delovanja (link). Zatim smo objavili koliko su puta već izgubili sudske procese zbog potkradanja državnih Fondova zdravstvene zaštite, potkradanja na najbeskrupoloznije načine. I to u kapitalističkim zemljama, sa razvijemim tržištima i pravosudnim sistemima . Stotine miliona dolara su im sudovi naplaćivali, ali džaba, oni to nadoknade, na drugim mestima, u drugim (manje pronicljivim) zemljama i preko različitih dijaliznih proizvoda.

Objavismo brojne FDA zabrane ili opozive raznih Fresenijusovih dijaliznih artikala, ali niko da ovde upita: kontroliše li kod nas iko te njihove proizvode i aparate (link)? Objavili smo pisma njihovih zaposlenih koji su napuštali tu firmu jer nisu hteli da saučestvuju u mahinacijama protiv pacijenata, na koja su ih menadžeri prisiljavali. Zatim smo preneli kako su izazvali smrt pacijenata, jer je u njihovim koncentratima nađena bakterija iz roda Halomonas, na koju kod nas niko nikada i ne testira kocentrate. Zatim smo objavili kako su i na koje načine decenijama držali monopol na sve što se tiče dijalize u Srbiji, i ne samo u Srbiji. Objavili smo koje su to sprege i uticaji na nefrološke profesore, ministarstva zdravlja, zaposlene u Fondovima, političkim strankama, u poziciji i u opoziciji (link). Prikazali smo dokumentarne serijale drugih televizija i drugih novinara o štetnim ugovorima u Srbiji i Republici Srpskoj, ali nijedno udruženje dijaliznih pacijenata u Srbiji nije reagovalo. Preneli smo otvorene proteste dijaliznih pacijenata u Fresenijusovim centrima u Republici Srpskoj, ali niko u Srbiji se nije hteo solidarisati, ni rečju, podržati sapatnike u Republici Srpskoj (link). A, isti narod, pazi!

Onaj Zvonalis, kada su ga prozivali, rek’o: „Ne interesuje mene, šta se dešava u Republici Srpskoj.“ Kao da on ovde ne zagovara (i to otvoreno) upravo ono što već postoji u Republici Srpskoj: svi pacijenti na jedan mikser za dijaliznu tečnost, svima isto, a ko hoće bolje, nek ide na kućnu hemodijalizu, kao što on ima. (I to Gambro, za svaki slučaj).

Prikazali smo kako su po celom svetu razaslali upozorenja o štetnim dejstvima njihovih dijalizatora, od kojih može nastati pola medicinske enciklopedije tegoba, i naravno: smrt. I opet, ništa. „Boj se onog ko je sviko bez golema mrijet jada“, reče Ivan Mažuranić ili (svejedno) Vladika Rade, ali i u njegovoj Crnoj Gori isto, o glavi nam rade.

Taman prođe to oko alergijsko-štetočinskih svojstava Fresenijus dijalizatora, kad stiže: upozorenje evropske komisije, da se izbegne koristiti bisfenol u proizvodima za bebe i za dijalizne pacijente (link). Za one najosetljivije, dakle. I pogodite čiji dijalizatori imaju najviše bisfenola (i na membranama i u kućištima) – zna se: švapski! Nađosmo u jednom časopisu (na internetu), da i Gambro ima dijalizatore bez bisfenola, a o japancima da i ne govorimo, ali kod nas, naša udruženja ne zatražiše takve dijalizatore, barem za decu!!! Ili, za mlađe od 30 godina, barem.

Ne.

Štaviše, oni brane Fresenijus! Bog te video! Relativizuju optužbe i dokaze protiv bisfenola, kao nije to ništa, pa takve stvari pišu na svim lekovima (?!) – pazi idiota – kaže i heparin je isto štetan, pa se koristi. Dakle, samo idiot (!), može porediti heparin, koji je dokazani lek, protiv tromboze, na primer, pa i ako ima i neka sporedna dejstva, on je ipak registrovan kao LEK! A bisfenol je gospodo, OTROV! Nije nigde registrovano da ga je neko davao kao lek.

Šta se to desilo sa Predsednicima dijaliznih udruženja?

Maca pojela jezik, a?

Oni koji ne zatvaraju usta (ispred mikrofona) o svemu i svačemu što se tiče dijalize, nikada, ama baš nikada, ne rekoše ni jednu reč protiv Freseniusa (link).

Čak ih Fresenijusovci i ponižavali, kao pse. U internim mejlovima, Fresenijusov direktor govori kako će ih prvom prilikom, citiramo: napujdati, na Fond zdravstvenog osiguranja Srbije (link). I napujdao je. Dadoše ljudi (kerovi) silne intervjue po novinama, nastupaše na protestima, učestvovaše u TV emisijama, bacaju drvlje i kamenje na državu, na zakone, na profesiju (profesorsku), ali nikada, ali nikada: na Fresenijus.

To im se nikada nije omaklo, ni u snu.

Da li je u pitanju strah?

Ne verujemo.

Narod koji je izvikivao „Bolje grob nego rob“, i „Bolje rat nego pakt“, ne može biti da je strahom zaustavljen, mada osvetoljubivost neprijatelja nije za potcenjivanje.

Da li je u pitanju potkupljivanje?

A šta bi drugo, moglo biti, kod današnjih Srba.

Tržišna orijentacija, sretnu se ponuda i potražnja, pa i neki dijalizni nesretnici, videli u tome svoju šansu.

Pazite, danas je to i kod nas legalno. Po već ustaljenoj mantri da Srbima treba promeniti svest, prihvatili smo i to kao neki uslov za dalji napredak na putu ka Evropi. Nisu to samo gej parade, dozvole istopolnih brakova, sodomije, nekrofilije i pedofilije, nije to samo poplava golotinje, šunda, kiča, rijalitija, parovanja, xfaktorisanja, glupih kvizova, starletutki, porobljavanja kreditima, „investicijama“, nije to samo usađivanje osećaja inferiornosti, „samopriznavanja“, „samokažnjavanja“, nego je na sve to došla i legalizacija potkupljivanja. To se sada ne zove potkupljivanje, nego: sponzorisanje i lobiranje. To kažu nije mito, i nije korupcija, ako se nazove sponzorisanje i lobiranje.

U traženju i prihvatanju sponzorstava posebno su se istakla 2 „predsednika“ takozvanih „udruženja“ dijaliznih pacijenata.

Ne pada sneg da pokrije ..Jednog smo nazvali Zvonalis, jer se postavio kao ovan predvodnik fejsbruk grupe „Zvončići“, iako, ruku na srce, niko od tih nesretnih zvončića i ne sluti kako Zvonalis trguje sa njima i prikazuje ih kao svoju vernu vojsku koja će na njegov mig odraditi sve za sponzora.

Casopis u nauciDrugog smo nazvali Švaba Miškolc, jer je, iako Srbin, postao veći Hrvatčević od Hrvatčevića. Švaba Miškolc i ne krije ko ga plaća. Javno uzme pare od Fresenijusa, kao za štampanje dijaliznog časopisa i potrebe svog udruženja, a onda napada „Alkaloidove“ rastvore, zato što on i njegovi imaju sad mnogo Magnezijuma u krvi. A ne kaže nesretnik, da „Alkaloid“ nema s tim veze, jer definisanje tenderskih potreba vrši stručna komisija, koja je naravno, toliko „stručna“ da magnezijum uopšte nije ni definisala, pa sad pacijenti mogu dobiti sve: od nula do 2,0 mmol magnezijuma u dijalizatu. Ali, Švaba Miškolc naglašava, kako bez obzira na taj svoj visok Magnezijum, on neće prestati da uzima Osvaren, jer je to odličan lek (jeste, za podizanje magnezijuma), a odličan je jer je: od Fresenijusa, od njegovog sponzora. Pa stvarno, koliki idiot čovek može biti da za svoj povišeni magnezijum pre dijalize (!) optuži dijaliznu tečnost od prethodne dijalize, od pre 2-3 dana!!!

E bravo, stručnjaci (RH) koji ste mu sastavljali one dopise, da Vam povrati deo izgubljenog kolača, tenderskih para, koje ste zasluženo izgubili.

Podmićavanje, što reče Šojić, traje i dalje.

A šta se drugo moglo i očekivati od najmoćnije dijalizne kompanije na svetu.

Da neće dati koji dinar (?!) i nesretnim korisnicima njenih proizvoda, pacijentima?

Pa, pacijenti su još i najmanji trošak za farmakomafiju. Najmanje su zahtevni.

Ne mora farmakomafija da ih vodi na kongrese, ne moraju da im ugađaju i poltronišu, ne moraju da im laskaju kako su veliki stručnjaci, ne moraju da im pišu „naučne“ radove, niti da finansiraju njihove ambicije. Niti ambicije njihovih članova porodice, da sad ne pominjemo imena …

Za pacijente je dovoljno, malo. Malo im se mora uplatiti za „druženja“, „edukaciju“, „sportske igre“, i oni – zadovoljni. Naravno, sportske igre su: pikado na vratima garaže od predsednika podružnice, majice i pehari pobednika se kupe od kuma predsednika podružnice (po 3x većoj ceni), a učesnike će zabavljati orkestar ćerke predsednika podružnice, za takođe 3 puta veću cenu od uobičajene. Gde ima, tu i preliva. Kome je uopšte do edukacije, u zemlji gde svi znaju sve, o svemu. Idi, begaj.

Naravno, edukacija podrazumeva hvaljenje dijalizatora i lekova firme koja uplaćuje donacije (FMC), ali sve je to brate, sitno, u odnosu na ono što se profesorima i funkcionerima uplaćuje.

Skrenuta nam je pažnja na jednu polemiku, pa je i mi sad vama preporučujemo, polemiku na fejsbruk nalogu SOBIRSa (link). Radi se o polemici između čuvenog Zvonalisa i nekog mu oponenta, koji je pod imenom Deda Mraz, izneo celu seriju argumenata protiv dotičnog Zvonalisa. Naravno, najčešće korišteni dokazi su bili upravo oni sa ovog našeg sajta (www.dijaliza.wordpress.com), što sa ponosom ističemo. Niko u Srbiji, ko se ozbiljno bavi dijalizom, ili se dijaliza bavi njim, ne može da ignoriše naš sajt, tako da nam čitanost raste iz meseca u mesec, među svim dijaliznim grupama. Deda Mrazu, takođe, odmah nudimo prostor, neka piše ovde, kao i tamo, i naravno: uz svaki argument mora navesti i neki dokaz, a komentari su slobodni. Ono što nas je iznenadilo, jeste podatak iz te polemike, da i o Zvonalisu postoji dosije u policiji! Mi smo verovali da policija i te specijalne službe, gledaju pacijentima malo kroz prste, jer ipak … nije isto, kad pare uzimaju funkcioneri ili profani, i bolesnici, na primer. Ali, pozdravljamo, u svakom slučaju, tu prilježnost domaćih kriminalističkih inspektora, ako treba naći ćemo im i svedoke (zaštićene, naravno)…

Kako dakle prepoznati sponzorisane Grupe za pritisak na javnost?

Kako prepoznati „udruženja“ dijaliznih pacijenata koja vode FMC plaćenici.

Dovoljna su 2 testa da bi se otkrili FMC plaćenici, tj. dva pitanja:

  1. Da li su ikada, igde, ikome, – rekli bilo šta protiv FMC-a?

  2. Da li su ikada, igde, ikome, – rekli bilo šta što nije bilo u interesu FMC-a?

Eto, tako se lako razjasne sve dileme.

A Zvonalis i Švaba Miškolc, na oba testiranja mogu dobiti samo negativan odgovor.

Da li vam je sad sve jasno?

Ne.

Pitate se, da li su ova dvojica pomenutih, u nekakvoj vezi?

Da li su Švaba Miškolc i Gavra Kaćanski, oba Fresenijusovi?

Ne, Gavra Aćimović i Avram Gojić su braća, a Hrvatčević i Vukajlovićka su drugovi. Šunatovac i Babac su kumovi, a Jarić T. Živadin, to si Ti.

Ti si kum.

.

.

DiaBloG – 2015

.

.

(Nije Sloba kriv, mi smo govna!)

.

.

 Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno      Da li će opet sve ostati Među nama? Kako nas truju sa dijalizatorima Klupko se odmotava: Eminentni srpski nefrolozi – u policiji! 15 godina stara greška Freseniusa konačno sankcionisana Da li se i veliki Fresenius konačno zaljuljao? Kontinuirana dijaliza za kontinuiranu pljačku, u korist Frezenijusa, naravno …

Gospodo u belom: mora li baš tako?

UN DIA DE VIDA

Otkud tolika apatija?

Zašto caruje beznađe?  Letargija, malodušnost, rezignacija?

Da li smo se zaista predali, u duši, u srcu, u stvarnosti?

Da li su nam jedino rešenje „strani investitori“ koji će nas okupirati, doneti red, mir, čistoću, sterilnost, a odneti i pare i dušu? I slobodu.

Hiljade primera za takva pitanja i sami znate, a jedno od takvih pisama, evo i mi da pokažemo.

(Stav ove redakcije je jasan. Neka bude BORBA neprestana, neka bude što biti ne može. Dosta je bilo defetizma, manipulisanja sa strahom pacijenata, radnika, seljaka i poštenih medicinara. Onima nepoštenima samo da kažemo, iako im to sada izgleda mnogo neverovatno, ali: doći će vreme kada će biti ošišani do glave, namazani katranom, posuti perjem i zauvek proterani iz tako humane profesije, kao što je zdravstvo).

Autorka

Pozdrav svima, na ovom sajtu.

Ne znam da li u stvari imam pitanja za vas ili potrebu da nešto kažem.

Naime, suprug mi je na dijalizi nešto duže od godinu dana i za to vreme se svašta izdešavalo.

Već na početku morao je oko 6 meseci da čeka na fistulu.

I još bi duže čekao da nije bilo onih cevčica (kanila, katetera), od kojih je dobio infekciju i sa visokom temperaturom završio u bolnici.

Zaboravih napomenuti da je i dijabetičar.

Zatim mu se aktivira polineuropatija, o kojoj ne znamo baš ništa, počinju da mu pucaju kapilari u očima, dobija prolive, povraćanje, malaksalost …

Kad god bi se dežurnom lekaru izneo neki problem, odgovor je uvek bio isti: to tako mora.

Ne daj bože da upitamo lekara da li treba da prima recimo eritropoetin, vitamine B, ili slično.

Ne znam ništa o dijalizi, ali i ovo što sam saznala na ovom sajtu i na internetu, mi je bilo vrlo korisno.

Sve dosadašnje probleme sanirali smo sami, isprobavajući sve i svašta.

Hvala modernoj nauci, tehnologiji i sredstvima komunikacije, mada je mom suprugu jednom prilikom otvoreno rečeno da se njegova supruga, tj. ja, ostavi toga što piše na internetu.

Pri tome, svi medicinari ćute, jer: to tako mora.

Trenutno se borimo sa krvnim pritiskom.

Na dijalizi mu krvni pritisak jako padne, ali samo na dijalizi. Oni to saniraju povećavanjem soli.

Inače, mu je pritisak povišen.

Nikakav lek, savet, NIŠTA.

Znači, opet internet, jer kod kardiologa dok dođeš na red …

Malo sam vas davila, ali oprostite mi nekome moram da se požalim …

U ovoj državi niko ne misli na pacijente

i ovo je doslovno BORBA za svaki jedan dan života.

.

.

D.D. – DiaBloG, 2015

 

Nije tesko biti covek

.     .     .

doktori kazu tako mora.     .     .

Kako doci do terapije.     .     .

ne daj boze pitati ih nesto.     .     .

Doktori cute

.     .     .

Naoruzanje      keep-calm-and-fight-kidney-disease    jedan-dan-zivota

.     .     .

.     .     .     .     .     .



Bekstvo od stvarnosti .     .     .



Da li će opet sve ostati Među nama?

Da li će opet sve ostati među nama?

Nastavlja se serija protestnih pisama dijaliznih pacijenata, pisama koje nijedan medij u Srbiji ne sme da objavi, osim dnevnog lista Politika, na čemu im se i ovaj put javno zahvaljujemo.

Politikina rubrika Među nama i nešto malo internet komentara ostaju jedini ventil za ispuštanje ogromnog nezadovoljstva dijaliznih pacijenata u Srbiji, nezadovoljstva organizacijom i sprovođenjem njihovog lečenja.

Čak i kada urednici nateraju pošiljaoce pisama da ublaže svoje izraze, kada im upristoje i umiju tekstove, kada ih očiste od jeda i gorčine kojim odišu, opet iz tih tekstova, između redova, probija tuga, očaj i gorčina, koje nam kriminalci u Zdravstvu Srbije stvaraju.

Dana 20.12.2014. godine u Politici je objavljen tekst „Na operaciju od 45 minuta čekaju mesecima“.

Fistule-prevoz-banja

Obzirom da je ovaj tekst prenet i na sajtu Udruženja bubrežnih invalida, nismo se mislili previše na njemu zadržavati. Ali, taj tekst ima nekoliko krupnih nedostataka.

Lažu nas braćo, lažu. I to naveliko.

Uvažena gospođa (tako mlada a već profesorka) kaže: „Problem nije toliko izražen u Beogradu gde su vaskularni hirurzi dežurni 24 časa.“

Ma, hajde. Pa nadjite nam dokaze, statistiku, bilo šta: Kad je nekom dijaliznom nesretniku dežurni vaskularni hirurg učinio u dežurstvu trombektomiju i spasio mu fistulu, ili da mu je operativno formirao novu? Kada, koji? U Beogradu, u dežurstvu, hitno? Nikada, gospođo. Nema više takvih hirurga. Prema tome, nemojte da lažete.

Dalje, gospođa predsednica udruženja građana (a tako je registrovano Udruženje nefrologa, kao udruženje građana) kaže: „Međutim, nijedan pacijent u Srbiji neće ostati bez dijalize jer ima privremeni vaskularni kateter“.

Pazite drskosti. Šta sad, treba da bude zadovoljan što ste mu ubacili plastiku u vrat i 7X mu povećali rizik od smrti? Treba da bude zadovoljan što je uopšte dijaliziran, što je uopšte ostao živ? Pa majku vam vašu, slušate li vi uopšte šta pričate?

Ili računate da će vama, ako vam jednoga dana zatreba AV fistula, vaskularci uraditi brže, zato što ste kolege? Ne bi se trebali puno uzdati u tu pretpostavku, kao ni u očekivanje da vam nikada neće zatrebati. A tek kako taj Davidović laže. „U KCS za ove dijalizne pristupe ne postoji nikakva lista čekanja. Procedure se izvode maltene dan za dan“. Lažeš Lazo, nek te sramota bude časnog imena svetiteljskog koje nosiš.

Ali, tako je to kad očekujete da krivci ispričaju nešto o svojim krivicama. Kao kad bi novinarka došla da pribeleži šta će lopovi reći o krađi. Otprilike tako kod nas izgleda istraživačko novinarstvo. Zabeležila i prenela izjave onih koji su krivi za problem. Nema nikog nadležnijeg za to od njih. Neka se ne vade na ministarstvo, Fond, vladu, itd. – neka kažu šta su tačno oni uradili da se problem reši.

A kako rešiti ovaj problem?

Jednostavno: za svaki vaskularni kateter koji se nekom nesretniku gurne u vrat ili u preponu, gospođa Simić i gospodin Davidović treba da budu inspekcijski saslušani i da napišu izjavu, da li je do potrebe za ugradnjom vaskularnog katetera došlo njihovom krivicom (tj. krivicom njihove službe) ili krivicom pacijenta. Trećeg nema. Pa da vidimo ko je kriv za hiljade i hiljade katetera koje se godišnje ubadaju u tela dijaliznih nesretnika po Srbiji, pored vaskularnih hirurga koji dežuraju 24 časa?

Dalje, pridružio im se (u tekstu) i izvesni Đoka, da i on malo palamudi o tome. Kaže: „да се годишња стопа смртности дијализних пацијената у Србији креће од 14 до 16 одсто, што је једнако као у већини развијених европских земаља, а мање него у САД где достиже 20 одсто.“

A šta dotični Đoka nije rekao, a novinarka niti šta zna o tome, niti ga proverava? Kako su oni došli do tih 14-16%? Kako? Odgovor je: pa to su oni sami prijavili! Ne postoji nezavisna državna kontrola smrtnih ishoda na dijalizama. Veruje se brojkama koje pošalju oni koji su najzainteresovaniji da te brojke budu „kao u većini evropskih zemalja“! Ne postoji nijedna državna institucija, Fond, Ministarstvo, Batut, Statistički zavod, jednostavno niko, ko te podatke ne uzima od onih koji i utiču na te smrti. Tako oni sami sebe ocenjuju. E, zato su „rezultati u Srbiji“ isti „kao u većini evropskih zemalja“. Kao kad bi se studentima dalo da sami sebi upisuju ocene u indekse, bez ikakvog proveravanja njihovog znanja.

A da li je ijedan predstavnik Udruženja pacijenata u nekom dijaliznom centru popisao sve svoje pacijente na dan 01.01.2014., pa tom spisku dodavao i sve novopridošle, pa opet izbrojao sve preživele na dan 01.01.2015. godine? Rezultat: SVUDA, skoro u SVIM dijaliznim centrima je smrtnost pacijenata veća od navedenih 14-16% o kojima priča nečiji Đoka. (Doći ćemo i do toga čiji je to đoka).

A zašto pominju Ameriku i razvijene zapadne zemlje? Ništa nije slučajno, naravno. Hoće da kažu: naša država, naša vlast, naš narod, pa i vi pacijenti kao birači, glasali ste za priključenje zapadnom („razvijenom“) svetu, a tamo je dijaliza baš takva.

Ne kažu da je dijalizna farmakomafija u kapitalizmu pobila milione i milione, a da niko o tome nijednu kritičku reč nije mogao objaviti ili napisati. Ne kažu da u svetskoj dijalizi skoro sve konce vuče Fresenius što evo i kod nas uveliko pokušava. Ne kažu da privatnici u Americi, radi profita, jednim te istim dijalizatorom 12 puta dijaliziraju pacijenta! Pazite, doneli su standarde i propise, da je dovoljan 1 dijalizator mesečno!?! Sve je to OK, potvrdili su i uvaženi nefrolozi, profesori, doktoranti, magistri i slični palamudi. A mala i siromašna socijalistička Republika Srbija se razbacivala trošeći nov dijalizator za svaku proceduru. E, ali sad i mi postajemo deo sveta, sad će i nama rezultati biti „kao u većini zapadnih zemalja“. Frezenijuse, uzmi nas sve i naplati nam koliko ti proceniš da to košta, ionako je i sav materijal tvoj, pa niko drugi i ne može znati koliko ti čistog prihoda ostaje. (Zarade su u zapadnom svetu, najveća tajna, veća od tajne postanja). A politička bagra, će kao i obično da se utrkuje kako da za male pare izda sve: i narod i pacijente. Zna Fresenius kako se to radi. Ima cele „departmente“ koji se samo time bave: kako povećavati profit na postojećim i novim tržištima. Pa ne bi oni slučajno imali preko 3000 dijaliznih centara u svetu i preko 300 000 dijaliznih pacijenata u svojim lancima.

Toliko o uspešnim rezultatima i o negiranju problema da se na operaciju od 45 minuta čeka mesecima.

Vašu pažnju bi sada zadržali na sledećem tekstu, to jest pismu, našeg starog poznanika, dijaliznog pacijenta Slobodana Naumovića. Hvalili smo ga kad je jedini bio Slobodan, da napiše nešto o problemima u dijalizi Srbije (klikni ovde).  Pisao sada Slobodan, ponovo. Dana 09.janura 2015. osvanuo u rubrici Među nama tekst: „Štednja nauštrb zdravlja pacijenata“. Pošto ga na internetu ne možete naći, evo tog teksta u celini i celosti (što bi rekao Žika Obretković):

Slobodan-Naumovic-pisao-ponovo

Šta reći?

Slobodane, sve ste u pravu. I Vi, kao i Kosta, kao i mnogi drugi, koji su se, što usmeno, što pismeno, žalili na probleme u srpskoj dijalizi. Ali, niste shvatili suštinu. Niste sagledali celinu problema. Od drveća ne vidite šumu, ili kako se već kaže.

Iza svega stoji Frezenijus.

Gde god malo dublje začačkate, bilo koji dijalizni problem da preispitate, naići ćete na Frezenijus, koji je arhetipski prauzrok svih dijaliznih jada u zemlji Srbiji, a i šire, što bi rekli politički praznoglavci. Tako je sada, a tako je bilo i ranije, od kako je ova gramziva aždaja ušla u našu državu i proglasila nas „svojim tržištem“.

Pametan ste čovek Slobodane, intelektualac, pa ćete sigurno sve povezati.

Evo Vam Slobodane nekoliko inputa, pročitajte ih naglas pa se zapitajte šta Vi zaista mislite o tome:

Kome jedino odgovara kompletno urušavanje državne dijalize?

Ko je večiti sponzor svih nefroloških skupova u Srbiji? (uključujući i ovaj poslednji skup pod rukovodstvom gospođe pomenute u Vašem članku),

Ko otima pare iz našeg RFZO dijaliznog budžeta prodajući godinama 6X skuplje dijalizni materijal, nego što su im realni troškovi proizvodnje?

Ko je svojim doktorima i mendžerima dao plate od 3000 evra mesečno, ali pod uslovom da prevuku što više pacijenata iz državnih dijaliznih centara i da im ne daju nikakve lekove, nego samo da gledaju da što manje potroše na njih?

Ko je davalac honorara za predavanja, putovanja, studije, itd. svim vodećim nefrolozima u ovoj državi?

Kod koga radi (kao konsultant) dotični drugi doktor, nefrolog, pomenut u Vašem tekstu?

Fresenius-Intertim

Sad kad znate čiji je to đoka, razmislite da li je on mogao ikada biti nezavistan od gazde Croatčevića?

Znate li Slobodane, ili ste možda već čuli, ko je napisao onaj čuveni Pravilnik o standardima za dijalize 2012. godine, a ko ga je potpisao?

Da li ste prepoznali Slobodane isti stil, isti rukopis, isti jezik, u tom tekstu, kao i u tekstu kojim se RFZO-u nudi 100% HDF za sve pacijente koje im pošalje: „Svi tretmani hemodijalize koji se nude kao usluga u predmetnom postupku javne nabavke, a koji su kao takvi indikaciono mogući, za sve osiguranike RFZO koji se budu dijalizirali u okviru ugovora za predmetnu javnu nabavku, biće u načelu u terapijskoj opciji i kvalitetu ON LINE HDF (on-line hemodijafiltracija)“. – prepoznajete li isti stil kao i u Pravilniku?

Odluka o obustavi postupka str 2a_resize

Šta mislite Slobodane, ko je naredio opstrukciju postavljanja 350 doniranih dijaliznih aparata, samo zato što su to bili non-FMC aparati?

Da li ste primetili naručene „stručne“ tekstove u novinama kako je jako neophodno pregledavati se ultrazvukom kod jednog privatnika, koji dok je bio u državnoj bolnici nije mario ni za ultrazvuk ni za dijalizu, a sad se odjednom samo time bavi? (kliknite ovde da vidite kako na ultrazvuk ne mora da se čeka). I sve opet ide uz upropaštavanje državnog zdravstva, kao što na dijalizama nema mesta, ovde se dugo čeka na pregled, a ultrazvuk je eto, vrlo bitan, pa su se privatnici sažalili i isti nam obezbedili bez čekanja..

Sve-se-vidi-samo-daj-pare

Da li ste primetili Slobodane kako svake godine isti novinari, isti pacijenti i isti mediji apeluju da se poveća broj pacijenata u privatnim Frezenijusovim centrima, e jer su tamo bolji uslovi nego u državnoj dijalizi? (ne kažu doduše, kakva je smrtnost u Americi gde je najveći broj tih FMC dijaliznih centara),

Da li ste pročitali Slobodane koja je firma delila stanove Šunatovcu, a o automobilima tipa Mercedes, Volvo, Honda, Tojota i BMW, da i ne govorimo?

Zar zaista verujete da su pokloni deljeni zato što je neko nekome školski drug?

Znate li Slobodane ko je uplaćivao donacije Renalisu i Nefro-u i šta je tražio zauzvrat?

Pročitaste li Slobodane ko je uskraćivao pacijentima i jednu jedinu tabletu kalcijum-karbonata ili ampulu Bedoksina (o antibioticima i da ne govorimo), samo da bi povećao profit svoje firme?

Znate li Slobodane, ko je kao privatna bolnica jedini u Srbiji vršio (nekažnjeno) ispitivanje lekova na dijaliznim pacijentima koji su mu povereni?

Znate li Slobodane, ko i dalje prodaje tehnološki zastarele vršačke dijalizatore po celoj Srbiji, bez tendera, ali po skupoj ceni?

Pročitaste li Slobodane, šta pravnici iz RFZO napisaše o tome kako su godinama svi štitili monopolističke pozicije jednoj te istoj dijaliznoj firmi, što se i danas od njih traži?

E, pa kad o svemu tome razmislite, Slobodane, recite, da li zaista verujete da je glavni problem u srpskoj dijalizi što je neko nabavio za par stotina dinara jeftinije, a lošije vaskularne katetere, i to što nema ampula Bevipleksa?

Ne kažemo da i to nisu problemi, ali …

Šuma Slobodane, videste li šumu, ili Vas tangira samo to Vaše drvo, zbog kojeg ste 2 i po meseca čekali na fistulu?

Ili ih se možda i Vi bojite, Slobodane?

Ako je tako, onda je to u redu. Opasni jesu. Ne jednom su pokazali da i hoće i znaju, da uguše svaku kritiku na njihov račun.

Ali, tu je DiaBloG.

Ovde nam još uvek, ne mogu ništa.

I ovo je izgleda, sve Među nama.

Nadležni organi, koji bi jedini trebali da srede ove probleme, ili nas ne čitaju, ili ni oni ne smeju da reaguju, jer se farmakomafijaši stalno slikaju sa političarima i vlastodršcima. Donacije su kontinuirane i „anonimne“. Anonimne za javnost i cenzurisane medije.

Sad ćemo opet malo sačekati, da vidimo,

šta će Kosta napisati?

 

DiaBloG – 2015

 

 

 

 

Još ih nešto čini izuzetim, ne samo lepota,

i zato:

ne mogu da rade jer nisu frezenijusovi

ostaće u podrumu za našeg života.

.     .     .     .     .     .


 .     .     .

ko-je-kriv.     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi

 .     .     .     .

Picture1b

.     .     .

Novogodišnja čestitka, pretprazničko obraćanje i redakcijski rezime – u sred zime

Novogodišnja čestitka, redakcijski komentari i pretprazničko obraćanje

SREĆNU NOVU GODINU i BOŽIĆNE PRAZNIKE

želi Vam ekipa Dijalize, bloga sa WordPressa, koji želi da pomogne svim bubrežnim bolesnicima.  Onima koji to već jesu i onima koji će to tek biti.

Posebno se zahvaljujemo SVIM našim saradnicima, komentatorima, izveštačima i našem stručnom timu.

Cestitka redakcije sajta

.     .     .

Vecne praznicne teme.     .    .

Posle čestitki i humora, ide uobičajeno pretprazničko obraćanje i prigodni redakcijski komentari.

Poštovani čitaoci,

Prošlu 2014. ćemo verovatno brzo zaboraviti. Skoro ništa te godine nije bilo posebno vredno za pamćenje.

Da pomenemo onaj, sada već čuveni citat: „Bolje da nam Rusi zavrnu gas, nego da nam ga Nemci odvrnu“,  objavljen na sajtu Otpušteno.rs, a koji verno predočava glavno geopolitičko zamlaćivanje 2014. godine, kod nas.

Što se tiče dijalize, usudili bismo se reći:

Nešto se ipak dešava.

Bilo je stvari koje jesu za pamćenje. Mi smo prvi medij koji je pokrenuo priču o Prvulovićima i ta priča je za sada dala pozitivne rezultate. Prvulovići sada imaju kuću. Jedini smo dijalizni sajt, pa i medij uopšte, koji je pristao da objavi potresne slike prevoza dijaliznih pacijenata iz Boljevca i njihova pisma, apele nadležnima. Niko drugi nije hteo, ili nije smeo, da im učini, ni toliko.

Ali, ono što mislimo da je glavno u 2014. je: naše naslućivanje, osećaj, da se bliži krah dijalizno-farmakomafijaške profiterske imperije, bar onakve kakvom smo je do sada pamtili, na ovim prostorima.

Promene su verovatno neminovne, vreme i način njihove realizacije su i dalje neizvesni, ali našim komentatorima nisu promakli znaci, koji te promene nagoveštavaju.

Evo onih najupečatljivijih:

  • Debela menadžerska svinja, onaj koji je pacijentima uskraćivao tablete Kalcijum-karbonata, antibiotike i ampule Bedoksina, a zatim pretio da će pacijente napujdati na Fond, taj pacov je prvi napustio brod koji tone. To je siguran znak da im brod zaista tone. Pitanje je samo vremena kada će ih njihovi strani nalogodavci sve posmenjivati, a domaća vlast razvući na tabloidima, kao pripadnike udruženog zločinačkog poduhvata. Poduhvata kojim su se prelivala sredstva iz budžeta države Srbije u džepove tih domaćih izdajnika, njihovih stranih gazda i cele mreže pomagača. Možemo da zamislimo onog paranefrologa, oberstrumfirera Croatčevića (kolekcionara vila, stanova, mercedesa, poliklinika, itd) kako se znoji na optuženičkoj klupi i muca da je on samo izvršavao naređenja. Ali, ono što ne zna taj polupismeni medicinski tehničar iz Muhašinovića kod Visokog, jeste da je najskuplja srpska rečenica: „samo ti sinko radi svoj posao“ – odgovor kojim se pobeđuju svi koji su pristali da sprovode naređenja protiv svog naroda. I narod će opet pobediti, kad-tad.
  • Dalje, kad se pročita tekst odgovora pravnika iz Fonda, upućen nadležnoj republičkoj komisiji, i to onaj deo gde državni pravnici kažu da je „Фрезениус био изузетно утицајан у стручној заједници нефролога …, због чега сматрају да је имао, преко чланова комисије за јавне набавке, односно других стручних комисија и тела која су тада учествовала у дефинисању потребних стандарда, знатан утицај на обликовање јавних набавки у претходном периоду када су радње Републичког фонда биле усмерене ка очувању позиција Фресениуса, што је за последицу имало превисоке цене дијализатора и екстрапрофит за Фресениус, а на терет средстава обавезног здравственог осигурања, где је улазак конкуренције на разне начине био онемогућен, због чега РФЗО сматра да није у духу јавних набавки да се оне спроводе на начин који омогућава очување таквог стања и да је његова обавеза да утиче да се такво стање измени, тј. да се тржиште отвори и омогући пословање нових добављача, што је у складу са чланом 48. став 2. ЗЈН, као и да нема обавезу да чува тржишне позиције Фресениуса.“ Posle ovih reči, svi naši tekstovi, sve naše kritike, izgledaju kao romantične popevke. Pa tu ekstraprofitersku korporaciju je sada Država uzela na nišan. To što je naš sajt prvi javno progovorio o tome, samo je dokaz da lanac uvek puca tamo gde je najtanji, a ta karika su opet, zna se: pacijenti.
  • Četvrto, na izborima za Predsednika svih udruženja dijaliznih pacijenata, nije prošao nijedan od Frezenijusovih (godinama „sponzorisanih“) kandidata. Prošao je čovek koji je naš redovni čitalac i saradnik, čovek koji je i pacijent i lekar, kako već rekosmo: „istovremeno sa obe strane belog mantila“, ali čovek koji nije pristao da zarad sitnih honorara zastupa interese FMC-a, a ne interese ljudi koje predstavlja. Danas je zaista malo takvih. I da ništa drugo ne uradi za svoga mandata, dr Ljubinko Todorović je već sada upisan u istoriju dijaliznih dešavanja slobodarske Srbije (mi pišemo i rubriku istorija dijalize, pazite). A pratićemo ga i dalje, da ne poklekne.
  • Dalje, pojavljuju se i drugi znaci otopljavanja, ili dijaliznog proleća, u sred jeseni i zime. Pacijenti se otvoreno žale. Pišu novinama, nastupaju u medijima. Iako je malo medija koji smeju da objave nešto protiv dijalizne farmakomafije (za sada prednjači list Politika, čija se rubrika Među nama, usijala od protesta dijaliznih bolesnika), stvari se ipak menjaju. Jedan naš eminentni dijalizni centar, gde su još jedino mogući pošteni tenderi, već drugu godinu zaredom dobija isključivo japanske dijalizatore, a ne ove prevaziđene šklopocije iz 40-godina stare „domaće“ tehnologije. Na simpozijumima i sastancima nefrološke sekcije počelo se otvoreno govoriti o problemima i praksi koju treba menjati. Malo li je, za sredinu u kojoj je to do skoro bilo nezamislivo. O Republici Srpskoj da ne govorimo. Tamo i u medijima i u skupštini razapinju Fresenius. Jer, sve se zna. Samo naivni misle da afere koje oni krišom ubace u srpske reke neće jednoga dana isplivati tamo gde oni vežu svoj gliser, jahtu ili šta već.
  • Atmosfera na III kongresu nefrologa je sve pokazivala. Iako je FMC odrešio kesu i opet naglasio srpskim nefrolozima da vode računa o tome ko ih hrani, a ko ih medom sladi, nepoverenje i razočarenje među dojučerašnjim partnerima se nije moglo sakriti. Prvo je FMC preko časopisa Nefro opljunuo po srpskoj dijalizi i nefrolozima koji u njoj rade, kao da su svi korumpirani skotovi, koji uništavaju i struku i pacijente, a onda je došla i ona plaćena večera i video epp propaganda o velikom dijaliznom kontejneru, u kojem bi jednoga dana svi trebali biti, te se jelte, tome i ne vredi opirati. Ono što je bilo najinteresantnije, ni posle FMC govorancije, ni posle projekcije, nije bilo aplauza. Juda koji je sedeo u prvom redu, je naravno pokušao svojim neiskrenim pljeskanjem da podstakne i ostale, ali se to nije desilo, pa je i on sam odustao. Umesto aplauza čuo se zveket escajga i glasno srkanje supa i čorbi. Srpski nefrolozi su ćutke kusali ono što im je zakuvano, ali ovaj put nije bilo onog entuzijazma, da se zarad nekoliko čvaraka poljubi svinja u dupe. (Napolju, na pristojnom odstojanju, ali ipak kao kometa sa kojom je sudar neizbežan, videla se figura ekskomuniciranog Nipro kamiona. Strava, kao u filmovima Larsa fon Trira).
  • Kad smo već kod kongresa nefrologa, još jedna promena je bila „znakovita“: prema našim saznanjima, nova predsednica udruženja nefrologa nije imala nijedno plaćeno predavanje. Nemoguće se oteti utisku da je ona shvatila promene koje su već počele, za razliku od njene prethodnice i njoj sličnih grabljivica, koje iskoriste svaku priliku da nešto „maksićare“, od nula do 24h, – nije ni važno od koga, a nije ni važno o čemu. Takvi su jedva stizali da trčeći iz sale u salu, pokupe sve honorare za pripremljena im i plaćena reklamna predavanja, hvalospeve o preparatima, koji čak imaju potpuno suprotna dejstva. Ali, publike je sve manje, iako su titule i biografije predavača sve veće.
  • Uzalud su bili pokušaji zastrašivanja i javno (na Kongresu nefrologa) izrečene pretnje kako će najveća profiterska multinacionalna globalistička dijalizna korporacija pokrenuti veliki kapital i sve svoje veze u svim polugama legalne i ilegalne sile, a da se smrse konci autorima i pokretačima ovog sajta. Ili bar jednom, za primer ostalima. Idioti, nisu znali da od 10 prisutnih pred kojima su se hvalili (ili tešili?) tim svojim pretnjama, čak troje su bili naši simpatizeri, čitaoci, čak i saradnici (a sve žešće tekstove i servere smo od ranije, za svaki slučaj, izmestili, u inostranstvo, pa emitujemo otuda). Samo su idioti mogli pomisliti da je jedan čovek mogao biti na sastanku FMCS rukovodstva i precizno zapisati sva njihova domunđavanja kako da opljačkaju srpski Fond zdravstva, a zatim je isti čovek stigao na tendere u Fondu, da stenografski zabeleži sve njihove kompromitujuće izjave, a usput je zavirio u podrum sremskomitrovačke dijalize i video neraspakovane non-FMC dijalizne aparate, usput je svratio u dijalizni centar Bor da prisustvuje korupcijskim razgovorima oko naručivanja nove tranše dijalizatora, usput je stigao da prebroji (neprebrojne) FMC multifiltracije u Novom Sadu, da oslušne „napujdavanje“ dijaliznih pacijenata kako da zatraže rehabilitaciju u Niškoj Banji, usput da prisustvuje hvalisanju brkatog potrčka kako će novi ministar zdravlja da bude na njihovoj strani, jer su njih dvojica jako dobri, a usput da stigne i na cirkus u šabačkoj dijalizi, kad pri kontroli izvlače one non-FMC aparate i sklanjaju ih opet u podrum, čim kontrola prođe, a onda usput i da potpiše ekonomsku analizu pljačke budžeta Srbije u Vršcu, a u ime jednog od troje insajdera unutar samog FMC-a. Pa, gospodo, ili je vaš protivnik Supermen ili ste vi idioti. Jer da je i jedan Supermen, do sada bi skončao na ovakvoj dijalizi. Kriptonit se naime, ne uklanja ni hemodijafiltracijom, ako niste znali.
  • Da se nešto sprema govori nam i talas čitanosti ovog sajta, koji je i dalje u porastu. Šta talas, cunami, more. Evo uverite se i sami:
  • Mesecna statistika posecenosti sajta 2013-2014
  • A u pogledu zemalja u kojima nas prate, raduje porast čitanosti u svim okolnim državama. Nismo nažalost, našli volontere, ni vreme, da sami prevodimo sve naše tekstove na engleski, ruski i nemački (iako smo to planirali još 2013.), ali izgleda da to čitaoci sami rade (Google-prevodiocem) i da nas razumeju u mnogim zemljama. Jezik dijaliznih pacijenata je izgleda, univerzalan. Verovatno zato jer su i problemi koje imamo izazvani istim dijalizno-farmakomafijaškim silama.

Iz kojih zemalja su posetioci ovog sajta

Nećemo, dakle, odustati. Ono što je rekao najpoznatiji savremeni dijalizni hroničar, Gary Peterson, ostaje naš Ceterum censeo. Revoltiran onim prvim izveštajima o „usmrćivanju“ dijaliznih pacijenata najčuveniji svetski dijalizni hroničar, Gary Peterson, je tada otvoreno napisao: It Is Time To Break Up Fresenius Medical Care. (Vreme je da se rasturi Fresenius Medical Care). Jer, zaista, dozvoliti jednoj firmi da u svojim bolnicama leči ljude na svojim aparatima, svojim filterima, koncentratima i svim ostalim svojim potrošnim materijalom, znači otvoreno forsirati mogućnosti zloupotrebe poverenja datog jednom jedinom pravnom subjektu. E, i zbog toga smo mi tu.

Novogodisnji izvestaj i cestitka sajta

Srdačan pozdrav svima koji su na našoj strani, puno zdravlja, sreće i uspeha u 2015. godini.

 

DiaBloG – 2014

 

.     .     .

Lucky vs Gary

.     .     .