Hronika Dijaliznih Dešavanja (nastavak)
Ne volim jesen
ne volim kad pada lišće zlatno,
Ne volim centar za dijalizu,
a ne voliš ni ti verovatno.
M.I.
.
Poštovani čitaoci,
Jedini nezavisni dijalizni sajt, u ovom delu Evrope, a i šire, nastavlja da vam donosi najnovije vesti, analize i komentare Dijaliznih Dešavanja, na način koji nećete naći nigde više: pošteno i nepristrasno, a nadasve duhovito i beskompromisno.
Sve dok nas budete čitali, znaćete da u našem okupiranom Dijaliznom Društvu postoji iskra slobode koju još nije ućutkala velika dijalizna farmakomafija i njihovi (pot)plaćenici.
Big Farma koja kroji našu sudbinu, uljuljkala se dosadašnjim uspesima, smatra da je pok(o)rila sve dijalizne segmente (pacijente, doktore, sestre, političare, ministre, sudije i tužioce), ali, mi ne bi bili mi, ako na neprijatelja ne bi udarili baš sada, kad je najjači i kad misli da je najsigurniji.
Samo nas pratite.
Iz dana u dan, iz godine u godinu, čitanost nam sve više raste, i ta čitanost nije samo dokaz poverenja, nego je i obaveza, obaveza da nastavimo i budemo još oštriji u borbi za kvalitetnu dijalizu.
I evo nas opet, sa dijaliznim aktuelnostima, problemima i dilemama.
Ko je Kaluđer srpske dijalize? Kakva je veza između najveće privatne čistionice krvi zvane FMC i svinjske Big farme zvane Yuhor? Kome ili čemu 3 miliona evra, ako čovek ne zna s padeži? Ko su četiri jahača farmakolipse u srpskoj nefrologiji i dijalizi? Zašto su svi Predsednici udruženja pacijenata doživotni predsednici, a život im nije lak? Od koga kradu Frezenijusovi lekari kad rade za Miška? Za kim zvona zvone, a stanuje na vračarskom pašnjaku šeste kategorije? Zašto svaki rat protiv Nemaca započnu Srbi iz Republike Srpske, a završe Rusi? Da li je ubica pevačice pre nasipa viđen pored jednog dijaliznog centra? Hiljade drugih misterija, nelogičnosti i nedostataka dokaza ostalo bi pod nerazjašnjenim okolnostima da nije ovog sajta i vašeg prava da znate sve, a ne želite da promenite ništa. (Opa, počele i samokritike).
Za početak otkrivamo vam najpopularniji srpski dijalizni vic leta gospodnjeg 2017:
Doš’o Sveti Petar u Beograd i kaže doktorki Nadi: Nado gde ti je ovde put za Čačak?
A Nada mu kaže: Mani me se Petre, ja sam predsednik stručne komisije za dijalizu.
Na to njoj Sv.Petar podvikne: Pričaj, inače ne’š otići u raj!
- E neš ni ti u Čačak!!!
Ko se zadnji smeje, nije čitao našu prethodnu hroniku.
Dakle, poštovani čitaoci, odvežite se, polećemo.
Nastavljamo tamo gde smo u prethodnoj Hronici Dijaliznih Dešavanja stali.
A stali smo, u Čačku.
Prvi kompletni dijalizni tender u istoriji srpske dijalize, desio se ove godine u Čačku. Da bi se izbeglo muljanje i nameštanje cena pri nabavkama brojnih pojedinačnih dijaliznih komponenti (a sve pod izgovorom da se mora nabaviti originalni materijal samo od proizvođača dijaliznih aparata, „zatvoren sistem“) jedino rešenje je bilo raspisati nabavku celokupnih trogodišnjih tretmana, sve sa aparatima, servisom i potrošnim materijalom. Tako je razbijen monopol, zvani „zatvoreni sistem“, tvrđava monopoliste koji je prvi ubacio svoje dijalizne aparate u 90% srpskih dijaliznih centara, još pre pola veka.
Kada bi ovo bila ona čuvena serija „Grlom u jagode“, onda bi, znate već, dokumentaristički narator, uz nostalgičnu muziku Zorana Simjanovića, pripovednim tonom, na kraju, rekao nešto ovako:
„Te 2017. godine, predsednik Tramp je inaugurisan i istraživan, Putin i Asad su pobedili u Siriji, Katalonija je proglasila nezavisnost, Kim Džong Un je ispaljivao rakete, a u Čačku je prvi put organizovan kompletan tender za dijalizu“.
Kao što smo i naslutili, bio je to tek početak.
Vrhunac je postignut u Ivanjici.
.
ŠTA SE DESILO U IVANJICI?
Ivanjica je do sada bila poznata po krompiru, a Arilje po gaćama. Odnosno, donjem vešu. Sad, ako radi fokusa na Ivanjicu, odbacimo gaće, imaćemo slagalicu: dva krompira, jedan dijalizator, i … šta je konačno rešenje: Kuratorijum? Skočko? ili Asteriks?
Ne, mi imamo reč sa osam slova: Surdialiks.
Odnosno, kako nabaviti kvalitetnu dijalizu, a da ne ostaneš bez gaća, potez može biti samo jedan: uraditi sve kao i Ivanjica. U širem smislu reči, kao Čačak i Ivanjica.
Jesu l’ ovo dva tendera?
Jeste to su dva tendera!
Je li ovo prava mera?
Jeste to je prava mera!
Dva tendera alal vera,
samo Nada tera kera.
Dva tendera prava mera,
monopole ko god gura
njemu dojde smrtna vura!
Mnogi ne znaju, ali Ivanjica je opština koja je među prvima u Srbiji proglašena za varoš, odmah posle Beograda. Među prvima je dobila hidrocentralu (1911), a 1912. i prvi fudbalski klub (Javor), da bi sada 2017, prva imala potpuno nenamešteni tender za dijalizu.
Zašto je Ivanjica konačno rešenje i pravi primer za sve naše dijalizne tendere?
Zato što je Ivanjica potpuno otvorila tender, bez ikakvih preduslova i poduslova.
Bez ikakvog nameštanja, zvanog „specificiranje“ ili „isključivo od proizvođača“ odnosno „po tipu mašina“ – mašina koje smo ovdena zatekli poslednjih 50 godina …
Nadamo se da ovo čitaju i oni ljudi koji druge ljude šalju u zatvor. Po opisu posla.
Ako i sami nisi saučesnici u dosadašnjim nečasnim nabavkama opreme i materijala za dijalizu, sad im je potpuno razjašnjeno gde je kriminal i kako se vrši.
Svi koji ne raspišu tender da se postigne najniža ukupna cena kompletnih dijaliznih tretmana, sve sa tehnikom, servisom, održavanjem i potrošnim materijalom, su kriminalci. Tačka. Kraj priče.
Oni koji raspišu nabavku pojedinih dijaliznih materijala i naznače da mora biti „original“ prema tipu mašine, tj. da je to uslov da bi mašina funkcionisala, znači da žele izbeći konkurenciju i da su nabavku već dogovorili, tendera tu nema..
Onaj direktor koji napiše da želi „zatvoreni sistem“ ne može ostati na slobodi.
Jedini „zatvoreni sistem“ koji država treba da mu obezbedi jeste Zabela ili Padinska skela.
Ako nismo u pravu, neka onda nas privedu zbog „uznemiravanja javnosti“ ili zbog „nanošenja štete poslovnom ugledu“ monopolista?
(Jedna digresija: Zamislite samo drskosti da dijalizna firma kojoj se sudi zbog masovnih trovanja ili ubijanja pacijenata, ovde u Srbiji govori o svom poslovnom ugledu i traži zaštitu države i političara. I ne samo države i političara, nego i podzemlja).
Jeste li se ikada zapitali zašto nikada niko neće da se upusti u borbu protiv farmakomafije?
Znate li ijednog živog ili „zaštićenog“ svedoka protiv farmakomafije?
A svi smo svedoci šta rade.
Zato,
vi koji kliknete na naslov „saznajte koji ste Karamazov“,
proverite prvo da niste Idiot.
.
KONGRESIJADA ili TELEMEDICINA
U današnjoj medicini, sve se može dovoditi u sumnju, samo je jedno sigurno: edukacija im je kontinuirana. Čak im je i skraćenica ista na svim jezicima: CME!
CME na jeziku Big Farme i turističkih agencija, znači: Continuirana Medicinska Edukacija.
Glagol koji se izvodi iz te skraćenice, ne odnosi se međutim, na medicinare, nego na pacijente.
Glagol glasi: UCMEKATI.
Tek kad se dobro edukuješ, obučiš, onda možeš i da ucmekuješ.
Jedan (relativno) mladi nefrolog, sa osmehom je saopštio kolegama svoj životni stav: „Kažem vam ja, samo mrtav pacijent je dobar pacijent“. I niko mu nije protivrečio. Toliko se to umislilo. Toliko su oni kojima je posao da leče ljude poverovali da oni nisu ljudi.
Normalan čovek, bi se do sada već morao zapitati: kome danas, u 21. veku, u doba kada informacije i znanja oblete planetu brzinom svetlosti, kada su sve knjige i časopisi postali elektronski, kome treba edukacija po hotelskim sobama i to u poznatim turističkim destinacijama?
Pa, operacije se danas vrše sa udaljenosti od hiljadu kilometara i svi smo već čuli da se to zove telemedicina.
Zašto se naši doktori, sestre, bolničari i serviseri guraju po hotelima u najpoznatijim turističkim destinacijama? Da bi razmenjivali svoje sekrete? Tajne svog zanata.
(na engleskom sekret je tajna, prim.dr.sc).
Ne, razlog je daleko prozaičniji.
Opet je kažu, u pitanju telemedicina. Medicina za telad.
Naša se telad ne daju odbiti od sise.
Oni su deca Big Farme, svete krave, kojoj niko ne može ništa. Ni države, ni pojedinci.
Bog sveti ne može pobrojati i popisati sve kongrese koji su se desili samo od našeg poslednjeg obrušavanja na ovu elementarnu nepogodu.
Tako su na primer, dijalizne sestre i tehničari pokazivali jedni drugima svoja znanja i iskustva u Soko-banji, čudotvornoj banji gde dođeš star, a odeš mlad.
Valjda zbog toga njima su se prišljamčili (zna se i o čijem trošku) i neki penzionisani doktori, a oni koji su imali mnogo do penzije, poveli su još i svoje stare majke, sestre i ostalu rodbinu (o onom istom trošku), da provere propagandu o toj Banji.
„Sponzori“ se ponovo nisu krili, štaviše, ponosno su istakli svoje štandove, prospekte, mašine i uređaje, a njihovi predstavnici bili su među najraskalašnijim, po naučnom skakanju na stolovima (u taktu muzike za ples).
Naslovi radova poput: „Uloga medicinske sestre u dijagnostici i lečenju paraproteinemije lakih lanaca“ toliko su prikovali pažnju publike (kao da su u pitanju teški lanci), da se pojedini učesnici nisu mogli osloboditi tih stega skačući u disko klubu do 5 sati ujutro. Na stranu to što niko živi ne zna kakva je to posebna uloga sestre u dijagnostici i lečenju paraproteinemije, ali svi su znali da je „rad“ samo formalnost koju treba ispuniti da bi se došlo i uživalo na „kongresu“.
Iako su se recepcioneri u čudu pitali zašto sestre za par dana boravka vuku po 2 kofera garderobe, vremenom sve se brzo razjasni. Koferi jesu bili teški, ali je oblačenje bilo vrlo oskudno, i očigledno postoji nepisano pravilo da se svakih 15 minuta moraju obući nove krpice, kako bi se ostalima pokazao svoj seksepil.
Seksepil je reč za ono što sekama stoji kao piletu sise.
U Sarajevu je bio Balkanski kongres nefrologa. Nema kaki gi nema: balkanski, podunavski, makedonski, srpski, hrvatski, bugarski, evropski, azijski, severnoamerički, južnoamerički, svetski, nije ni bitno, samo plaćaj voljena firmo! Nauko, eve nas!
Da ne mislite da su kod nas (ovde na sajtu) neke firme jednakije od Freseniusa, prozvaćemo mi sada i glavnog „sponzora“ sarajevskog „naučnog“ skupa, a to je bio, nećete verovati: Nipro! Da, da, Nipro.
Japanski Nipro za čiji smo dolazak u Srbiju mislili da će srušiti monopol Freseniusa. (Nije greh reći, da smo i navijali, za pravdu). E, sad, šokantno otrežnjenje …
Zar i Japanci, sine Mitre? (Japanci su dosad bili: sine Morbo).
Šta reći?
Verovatno je to na izvoru i bio japanski Nipro, ali dosta se tu vode zamutilo, dok hotelom Holiday Inn nije potekao bosanski Nipro, sa izvesnim Mevludinom (ili tako nekim behabijom), čija je memorija kontanja glasila vako: kad’ mogu ba Švabe da Srbima uvaljuju Fresenius opremu po skupe pare, mogu i ja koju marku da obrnem na japancima u Federaciji, jašta bolan, valja se.
Kongres je i ovaj, mašala, bio dobro posjećen, a i na svakom predavanju bilo je najmanje 3-4 slušaoca, računajući predavača i onog mučenika što pušta slajdove.
Da li su u naučnom smislu pojedini učesnici ostali osunećeni, ne znamo.
Hotel je naravno bio u centru grada, vreme je bilo „lijepo“, pa su naučnici izašli da čuju kako srpski zvuči na bosanskom. Ili bošnjačkom, bem li ga, stalno mu menjaju ime …
Djevojke u Sarajevu se podstiču da nose burke i imitiraju Bliski Istok, a devojke u Beogradu se podstiču da nose tetovaže i pirsing, kako bi imitirale Daleki Zapad.
I u tome je naša jedina sličnost sa bivšom braćom. U toj slobodi za koju smo se generacijama borili, kako bi konačno svima pokazali da mi ne pripadamo istoj ljudskoj rasi.
Da smo budale svoje vrste.
.
OSTAVKE, SMENE i PROMENE
Desiše se, nekako naglo i neočekivano, promene rukovodstva u nekoliko nefroloških ustanova.
Kibiceri iz kojih progovara žal što nisu i učesnici, traže da prokomentarišemo i te događaje.
Naročito odlazak Doktora Naumovića, sina Doktora Naumovića.
Direktora krovne nefrološke ustanove u Srbiji (kakav krov, takva i kuća).
To je kažu, nezvanična pozicija Prvog nefrologa Srbije (PNS).
Ipak, kao i u slučaju Hrvatčevićevog odlaska iz Freseniusa, mi nemamo razloga za likovanje, jer ljudi, pojedinci, odlaze, ali sistem ostaje. Isti.
Politički se dođe, pa se politički i ode.
Iako se u par naših postova pominjalo i njegovo ime (oko nekih tenderskih nameštanja na republičkom nivou), o Naumoviću nećemo reći ništa. O bivšima, kao i o svim otišlima, neka bude mrtva tišina.
Teško je samo, ne prisetiti se proročanske rečenice, jednog „nazovi“-stručnjaka (ovo „nazovi“ znači da tu stavite neke od onih njihovih skraćenica kojima se da prostite kite), koji je još pre 3 godine predvideo ovakav rasplet u vrhu srpske nefrologije.
A rekao je, doslovce ovako: NADA VAS NEĆE OSTAVITI, ALI AKO VAM ONO I PADNE NAUM, DOBIĆETE ĐOKU.
Suština je u tome da na kraju svi dobijaju ĐOKU.
Faustovski podanici Big Farme, pravo iz njenih inkubatora idu za položajnike srpskih nefrologija. Ima li igde izuzetka koji ne potvrđuje pravilo?
Ono što omogućava ovakav rasplet događaja jeste, ako i to nije sramota reći, sistem.
Sistem koji ostaje isti.
Sistem koji je pogrešan.
Sistem koji počiva na negativnoj selekciji, na kurvama i klanovima, na lobijima, intrigama, lažima, spletkama, ogovaranjima, podmetanjima, prevarama, … na sili, pohlepi i strahu.
Sve nesrećne nefrologije liče jedna na drugu: svaka ima svog Sušu, svog Škaću, svoju Ljilju ili Marinu, svoje Violete ili Kravljače, svog Jovana i svog Milana …
Naravno, imaju i Nadu, svi imaju Nadu, ili svi misle da imaju Nadu, ali Nada misli samo na sebe i želi da umre poslednja …
Sad, upitaće neko, a srećne nefrologije, jesu li one, svaka na svoj način srećne?
Odgovor našeg „nazovi“ stručnjaka bio je brutalno iskren:
Srećne nefrologije ne postoje.
Čak nema ni sretnih portala, sajtova, ni blogova o nefrologiji ili dijalizi.
Niti sretnih dijaliznih hroničara.
Navodno je još u XX veku, o tome napisao, jedan znameniti srpski pesnik, sledeću misao:
„Da si sretna pisala mi ne bi“.
.
OBELEŽAVANJE
U Srbiji postoje profesionalni obeleživači. Markeri, ili čmarkeri, takoreći.
Uvuku se nekome, nekima, udruže se u udruženja, sretnu se, onjuše i: obeležavaju.
Svi znamo kako najbolji čovekov prijatelj obeležava teritoriju. Zapišavanjem.
A kako to rade najverniji prijatelji pacijenata? Isto? Zapišavanjem?
Pa, ne baš. Malo je sve to organizovanije i svečanije.
Izađe se za govornicu, pomenu se neki datumi, neke cifre, obeća se par poboljšanja, i tek onda se kaže: ko je za, nek digne nogu.
I obeleže.
Kao što su nekada u Srbiji bile profesionalne narikače, koje si regularno mogao da unajmiš, danas postoje profesionalne žene u crnom i profesionalni obeleživači u belom.
Kažeš im, na primer, da obeleže evropski (ili svetski) dan transplantacije bubrega, i oni ti odrade. Na stranu činjenica što su reči evropski (ili svetski) i transplantacija u negativnoj sprezi sa imenicom Srbija, ali ko te pita za odgovornost, važno je obeležavanje.
Niko od naših stalnih saradnika ne htede da ode na, ijedno u nizu takvih dešavanja, ali smo ipak, na jedno od tih dešavanja nagnali našeg najnovijeg člana redakcije, mladog i beskompromisnog izveštača, koji je takođe i NKVD agent, poznat pod kodnim imenom Mitar iz Dubiča, mlađi brat Mustafe Golubiča, Apisov posinak.
Trebalo je imati jak želudac i dosta hrabrosti pa se uvući tako duboko u neprijateljske redove, te je Mitar iz Dubiča celo vreme pod jezikom držao tabletu Nifelata, ako ga uhvate …
Na sreću, nije otkriven, i evo Mitrovog prvog izveštaja, u originalu:
Осми септембар, 2017, Трибињање о трансплантацији у Коларцу. Након уводних докторских излагања и говоранција о значају трансплантације, донорских картица, проблемима у разговорима са породицама потенцијалних давалаца и како би требало донети нови закон по узору на шпански модел који су Хрвати само препевали, итд, итд. започне и дискусија.
Та хрватска обрада шпанског закона довела је у недоумицу неке слушаоце: да ли је реч о закону о трансплантацији органа или правилнику о слању представника на евровизију. Извесна др Соња је углавном беседила о томе како је број пацијената који су припремљени за трансплантацију јако мали. Срам да нас буде, што нам је мали.
Након што су се сви сложили да немамо довољно пацијената који су припремљени за трансплантацију али да нам је потребно више донора, ушло се у намештени део програма, саморекламерство једног од учесника. За реч се „спонтано“ јавила госпођа Љиља чији је муж трансплантиран тих дана на ВМА, свима се захвалила и истакла како је он (њен муж) сам бринуо о томе да буде спреман када га позову (?!). Мирославу који је добацивао из публике је одговорила да нису ништа платили (?!), после чега се покренула жучна расправа. Момак који је закаснио остао је ускраћен за одговор на питање зашто је од 5500 пацијената који се налазе на хроничном програму дијализа (податак Љубинка) преобраћено за трансплатацију само 500-600 (опет Љубинко пали турбину). Само је др Соња констатовала да са таквим резултатима можда не би требало ни да улазимо у Еуротрансплант. Ко зна, крхко је знање…
Једини трансплантирани пацијент у сали, извесни Бошко Без Дијализе питао је предцсетника Љубинка шта су он и удружење учинили на промоцији трансплатације у Србији и констатовао да се не може бити успешан педеседник из Бора на дивану седећи све дуван пушећи и кафу пијући.
На његову констатацију су узбућено реаговала два момка из Бора који су тврдили да и ако је провинцијалац прим.др Љубинко ипак може бити успешна перјаница савеза.
Бурно је реаговао и опаки бајица са фото-апаратом (касније је установљено да је он поглавицин син) који је скочио да брани татка, те није поглавица Љубинко крив због недовољне заступљености овог проблема у медијима, него недостатак слободног новинарства у Србији?! Ето ти сад, Тодоровићи демократе? Ометени у диктатури.
Након овако турбулентне дискусије редитељ турбине Љубинко је морао да прекине трибину због истека времена закупа сале?!
Све у свему ништа ново, још једна представа Савеза, а финансирана средствима Секретаријата за културу Скупштине града Београда и Министарства за науку Републике Србије. Нек нам је на наук.
Eto, to je bio prvi izveštaj našeg mladog saradnika, Митра из Дубича, a čitaoci će odlučiti koliko ćemo mu još davati prostora.
Uglavnom, atmosfera je nekako kao u ona stara vremena kad su u „tamnici naroda“ arestovani proleteri došli na vrata saznanja i fatalistički se zapitali: „Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“ (BM).
Tako nekako i mi dođosmo do analognog pitanja:
Da li će bubreg (transplantirani) umeti da piša, kao što je pacijent (dijalizni) plakao za njim?
Za sada, nema razloga za optimizam.
Naš redakcijski dijalizni pesnik, evo baš sada, u svoj dnevnik zapisuje stihove koji će se jednoga dana proučavati u čitankama:
„Još jedna godina prođe,
Bez transplantacije mi te,
Misao ista onespokoji me blago,
Te unutrašnji dijalog pokrenem ja,
Mozak kaže ne misli na nju,
Srce kaže prijavi se na Listu čekanja,
Jaja kažu počeši nas,
Šta mislite šta ću da uradim?“
.
HDF za SVE !!! Konačno, rezultat: HDF 100% !!!
Narod kaže: Ko o čemu Stanija o skraćenju, Soraja o poštenju, a DiaBloG o HDF-u.
I to je tačno.
Kada smo na našem sajtu pokrenuli akciju „HDF za SVE“, a to je podsetimo se, bilo pre ravno 5 godina (link), ni sami nismo verovali koliko brzo će se ta ideja primiti među dijaliznim sapatnicima.
Nismo naime verovali, da većina dijaliznih sapatnika u Srbiji i ne zna šta je to HDF, a ako i sazna, onda je to i ne pogađa previše. Tako da je dijalizna farmakomafija dobro procenila da je za takvu pastvu i 20% kvalitetnih dijaliza dovoljno. I previše.
A nismo bogami verovali, ni da će većina dijaliznih sapatnika u Republici Srpskoj shvatiti šta je HDF i da će je to itekako pogoditi, te da se neće pomiriti sa tim njihovim javno-privatnim partnerstvom. Ispade da je dijalizna farmakomafija u RS loše procenila da je za buntovne zemljake Gavrila Principa, Petra Kočića, Boška Buhe, Milana Tepića, Aleksandra Raduna i Gorana Ljuboje, dovoljno samo 10% HDF i to po trostruko većoj ceni od realne.
Zajebali su se grdno. Potcenili su prekodrinske Srbe.
UDTIHBBRS je, na kraju, pobedio.
Jeste da je to koštalo Aleksandra Raduna tri stenta na srcu, ali će sva rukovodstva dijaliznih Srba konačno imati pred sobom primer kako se treba boriti za sebe i svoje sapatnike. U RS sad svi imaju HDF 100%.
Kako je to uspelo Banjalučanima, a nije uspelo Ljubinku, Miškolcu, Zvonalisu i ostalim srpskim pacijentskim gaulajterima?
Da li su Srbi sa one strane Drine borbeniji, pošteniji, pravedniji, pametniji?
Zašto SOBIRS, Renalis, Miškud i ostala dijalizna bratija nemaju takve rezultate?
Obrni-okreni, samo je jedna razlika između udruženja u Srbiji i udruženja u Republici Srpskoj.
Rukovodstva dijaliznih pacijenata Republike Srpske nisu šurovala sa Freseniusom!
Dijalizni pacijenti iz RS su shvatili: da biste učinili išta korisno za svoje dijalizne kolege, ne smete sarađivati sa Big Farmom! Faust nije opera.
Bežite od đavola i kad honorare daje! Ili „sponzorstva“ za „aktivnosti“.
Tek kada se odmaknete od uticaja i interesa Big Farme, pacijenti i političari će vam poverovati da ne trpate u svoj džep i ne zbrinjavate svoju guzicu.
A šta rade naši vajni pokrajinski i ini precdtsednici u matici: izađu i javno kažu Fresenijus nam dao ovoliko, Medikon toliko, a kod ostalih još prosimo.
Devojka ne može biti malo trudna. Rukovodilac ne može biti malo korumpiran.
Ne može se nikakvom rikom zabašuriti pitanje: Ili jesi ili nisi?
A čim vidite korice „časopisa za pacijente“ (ili za lekare, ili za sestre), kad vidite glupavi sadržaj i nebulozne reklame, sve vam postaje jasno.
Osim korupcije na vrhu, sledeći problem je strah, u bazi.
Zato je, za razliku od Republike Srpske, situacija u dijaliznim centrima Srbije još mračna, kao u pećini ili u Tunelu.
Većina naših dijaliznih sapatnika i dalje se boji Drekavca.
.
KRADLJIVCI, POZAJMLJIVAČI ili LOPOVI?
Nazovi časopis, nazovi vojvođanskih dijaliznih pacijenata, opet nas pokrada naveliko. Ne znamo kako da ih više nazovemo.
Da li su to Kradljivci, Lopovi, ili Pozajmljivači?
Uglavnom, časopis koji je živi dokaz uspešne saradnje farmakomafije i izdajničkog rukovodstva pacijenata, bez ikakvog srama prenosi ilustracije i tekstove sa našeg sajta, bez navođenja odakle su to ukrali.
Lekari sa platnog spiska Freseniusa se ladno slikaju i potpisuju sa našom intelektualnom svojinom, koja jeste namenjena bolesnicima, ali ne onima koji šuruju sa Freseniusom.
Ta, izvinte molim vas, ko je ovde Okupator, ko Lopov, a ko Bolesnik?
Imamo li mi ovde neke crvene linije koje se ne smeju preći?
Ili sve što je crveno treba da pretvorimo u crno, da bi ličili na Evropu?
Naše tekstove i/ili ilustracije o Gvožđu, o Kalcifikacijama, o Hroničnoj bubrežnoj insuficijenciji, odštampaše pametnjakovići javno, bez bojazni da će neko shvatiti ili saznati odakle i kako kradu?
Miško, soberi se!
Za početak da objaviš javno izvinjenje i priznanje odakle si mažnjavao tekstove, u suprotnom, bićemo prisiljeni primeniti na tebe vudu magiju: bosti ćemo te Fresenius iglama tri puta nedeljno.
Veruj nam, to ti se neće nimalo dopasti.
Ni tebi ni „tvojim“ fmc doktorskim saradnicima. Ni samom Frezenijusu.
Nije lepo da iz pokrajine koja insistira da bude Autonomna, njeni članovi kradu od sajta koji je izrazito srpski, propacijentski i propaćenički.
Budale koje furaju parolu ’di su naši novci’, morale bi da obrate pažnju i na pitanje odakle njima intelektualna svojina?
Znate li vi zašto Sveti Petar nikoga ne šalje na rentgen, skener ili magnet?
Nema potrebe.
Jer: Bog vidi sve.
.
POTEMKINOVA DIJALIZA
Na jedan neobičan događaj skrenuli su nam pažnju naši dijalizni izveštači iz Kliničkog centra Srbije.
Naime, zdravstveni rukovodioci KCS su, kao da su redovni čitaoci „dijaliza.wordpressa“, odlučili da malo prizovu pameti farmakomafijaše i njihove jatake.
Za nepoverovat.
Ali, nepobitno tačno, proveravali smo iz više izvora.
Elem, svi snabdevači dijaliznim materijalom KCS behu pozvani i postrojeni da odreše kesu i da učine nešto i za sirotinju raju, tj. za pacijente dotičnog centra.
Farmcima je nedvosmisleno stavljeno do znanja da se više ne smeju zajebavati sa Državom, i da svoje profite koje su godinama gomilali sada malo potroše na sređivanje samih prostorija centra (koje su inače dospele do nivoa stratišta).
Jasno im je predočeno i da organi vlasti sve znaju (otuda i naša pretpostavka da čitaju ovaj sajt) i da umesto plaćanja kojekakvih kongresa i putovanja, sada treba da dovedu majstore, molere, stolare, zidare, itd. i da barem malo upristoje uslove u kojima se pacijenti dijaliziraju.
Ne mogu njihove prostorije, firme i bolnice da izgledaju kao svemirski brodovi, a one u koje uvaljuju svoju preskupu robu da izgledaju kao štale.
Kažu da je otpora bilo, jer Big Farma je pokušala da protestvuje (posebno onaj što szschuszscka pri prvoj palatalizaciji), te kao nemaju oni u svojim firmama molere i slične majstore, te ovo je pokušaj ucenjivanja, pominjan je i onaj teniski rekvizit (reket), ali ih je vlast samo prostrelila pogledom i time je diskusija abortirana.
Evo, od naše redakcije, veliki plus direktoru KCS i svim drugim pokretačima ove aktivnosti.
Upravo su naši simpatizeri bili ti koji su po zidovima bolnice ispisivali parole: „Udri Milika sad je prilika!“. (Časopisu Nefro dajemo dozvolu da objavi navedeni slogan).
Kamo sreće da i ostali direktori i nosioci vlasti po drugim gradovima, u unutrašnjosti, učine isto ovako. Da se virus ulepšavanja zapati.
Ono istina, farbanje zidova, krečenje i gletovanje, nemaju veze sa efikasnošću dijalize, sa kvalitetom dijalizatora i zalaganjem osoblja, ali odnekud se mora početi.
Estetika ambijenta pokrenuće i želju za estetikom tretmana. Od estetike do etike, ispada samo par slova, a nekima već ispao jezik.
Znamo da će žuta banda i slični SNS protivnici odmah da zagalame kako je u pitanju lakirovka, ali na njihovu nesreću, pamtimo mi dobro i kako je bilo u njihovo doba.
Oni behu ti koji poslaše srpsku dijaliznu krv na ceđenje kod privatnika!
I da nesreća bude kompletna, kod nemačkih privatnika.
Ovih dana saznasmo da je Putin lično obelodanio svetu zašto Amerikanci skupljaju krv Rusa. Za pravljenje biološkog oružja.
A kod nas i dokazana nepodopština sa ispitivanjem smrti u privatnim dijaliznim centrima prođe nekažnjeno.
Elem, razmislite zašto „Nikad nije kasno“ da shvatimo predstavu „Tvoje lice zvuči poznato“.
Jer, mi smo Crvenkapa.
A lovce još sastavljamo.
.
U BANJE KROZ GUSTO GRANJE
Ako je neko pomislio da ćemo olabaviti kritiku iluzioniste Todorovića i njegovih popečiteljki, prevario se.
Uz gađenje, pogledali smo ovlaš, listu njihovih „aktivnosti“.
Znate ono slikavanje na sve strane, na izletima, radionicama, podrškama, simpozijumima i sličnim zajebavanjima u zdrav mozak, onih koji ga imaju.
(Npr. reklamerstvo Jehovinih svedoka, pod izgovorom da ga ostali nisu udostojili odgovora, itd)
Ipak, postoji jedna posebno suluda situacija na tim njihovim „aktivnostima“ po fejsbucima, sajtovima i sličnim duševnim mrežama, koja nadmašuje sve viđene morbidnosti.
Naime, kad im umre neki član, oni mu ture sliku na fejsbuk, napišu da je umro, a ispod toga napišu nešto kao Tanja Majstorović-Preradović i još 6 njih vole ovo.
Vole što je neko umro. ?!
Tako ispada kad se srpski običaji (saučešća) unose u amerikansko špijunsko sokoćalo na koje su se idioti nahvatali ko muve na lepak.
Stari ljudi, treće ili zlatno doba, umesto da uzmu senior karticu ili „uzmi račun i pobedi“ oni zapeli da vole sve što vole mladi.
A mladi su već sada Otpisani.
Ne znaju ko je bio vojvoda Vasa, ali znaju sve što je napisao Tupak.
Takav je danas tipični srpski šupak.
(Da izvine zlotvor zovemo ga i analni otvor).
Kad smo kod toga da se vratimo na sadržaj fejsbuk aktivnosti.
Laprdalo se i o aktiviranju dijaliznih aparata u Vrnjačkoj banji.
Ali se nijedan nesretnik ne seti da bi prvo trebalo izboriti se sa promenom Pravilnika koji reguliše ko ima pravo na banje. Pa kada u Pravilniku o lečenju u banjama budu i dijalizni pacijenti, onda se vredi boriti i za dijalizne aparate po banjskim mestima.
Ovako, u banje će moći ići samo oni koji imaju pare da ih sami plate, odnosno rukovodioci privatnih „udruženja“ pacijenata, na primer.
Evo, dok gledamo redovne dijalizne objave, pade nam na pamet šta da poručimo izdajničkim rukovodstvima dijaliznih pacijenata, Sobirsu, Renalisu, Miškudu i sličnima, povodom njihove poslednje „aktivnosti“.
Jebo vas „Festival zdravlja“.
Pa vi ste bolesnici.
Kakav vas festival spopao? Za čije babe zdravlje? SOBIRFEST?
Ima li na tim vašim fejsbucima i tviterima ikoga kome rade moždane vijuge?
Hoće li ikome proraditi crv sumnje?
Ljudi, zar ne vidite obmane?
Šta se čeka sa inicijativom za kvalitetnu dijalizu?
Već drugi put odlažete svoj osnivački skup.
Da ne bude, što rekao pevac Sofronije, dvaput ništa je ništa, matematika je jasna, crva nije ni bilo.
Neki moraju stalno da pričaju, ali mi ne.
Mi smo DiaBloG.
Mi na ljutu ranu, stavljamo travaricu mladu.
Udruženje svako po fejsbuku nam luta,
to sada vidi svaki od nas, član.
Godinama smrtnost na dijalizi raste,
a Predsednici, vode nas na izlet.
Proš’o im je davno svaki mandat,
al’ presto nikom ne ostavljaju ti,
aktivnosti razne svakog dana,
a rezultati nikad neće doć.
I još da mi je Predsednikom biti,
i na Fejsbuku nalog otvorit,
lagao bih ceo dan i noć,
samo da mogu na neki kongres poć.
Lagao bih ceo dan i noć,
samo da mogu na neki kongres poć.
Predsednik stari konkurenta nema,
on sa Big farmom sarađuje sam,
Zaboravit moram šta nam rade,
Jer onaj ko laže, tvrdi da ne krade.
2x
I još da mi je Predsednikom biti,
i na Fejsbuku nalog otvorit,
lagao bih ceo dan i noć,
samo da mogu na neki kongres poć.
.
SAOBRAĆANJE
I na kraju, brate, treba reći otvoreno: ministarstvo saobraćaja sabotira napore za naš položaj.
Znate li vi koliko ima očajnih ili depresivnih ljudi u Srbiji?
Mnogo, naravno.
I sad, umesto da se popu kaže pop, a depresivnom uzmi Zoloft pizda ti materina, šta radi naše ministarstvo saobraćaja?
Pored svih puteva postavljaju bilborde sa porukom: Uspori, neko te voli!
Hiljade nevoljenih, očajnih i depresivnih, svakoga dana pale auto i izlaze na puteve samo da bi videli svojim očima: da i njih neko voli.
I prihvatajući poruku toliko su usporili saobraćaj da su sada gužve na sve strane.
Kolone automobila nagomilane iza depresivaca i gubitnika postale su kilometarske.
A ono nazovi naše udruženje SOBIRALIS, umesto da uputi prekore Ministarstvu saobraćaja, oni opet izdajnički ćute.
Prava parola koju ministarstvo saobraćaja treba da proglasi obaveznom na svim putevima treba da glasi:
„Ubrzaj, neko te voli. Centar za transplantaciju“.
Eventualno može i : „Slobodno dodaj gas, mi dijalizni te volimo. Produži život.“
DijaBloG – 2017
.
.
_____________________________
________________
________________
_____________________________
Dijaliza 