Tag Archive | edukacija

Dragi prijatelji!

Jedan predlog menja sve

Razmišljajući dugo o problemima nas dijaliznih bolesnika, a vezano i za ukupnu društveno-političku situaciju u zemlji, došao sam do interesantne ideje koju želim da podelim sa vama.

Naime, mnogo je ovde (a i drugde) pisano o psihičkim problemima dijaliznih bolesnika (1,2,3).

Maltene, svi smo mi skrenuli sa pravoga puta, a ko nije, hoće, akobogda.

Imamo kojekakve, depresije, neuroze, psihoze, psihoneuroze, i ko zna šta sve ne, barem sudeći prema akciji našeg Predsednika Ljubinka (dok ga članstvo ne raskrinka), koji se sa svojom psihoterapeutkinjom Slobodankom, namlati para od Ministarstva, “podržavajući” “projekte” psihoterapijske podrške pacijentima na dijalizi. Svaki Božiji vikend ova plavuša, po programu koji je utanačila sa Ljubinkom, za izvesnu sumu naših para, slika se i mantra nešto naivnim i zabludelim dijalizantima, koji nikad nisu pročitali (ovde) nijedan pravi tekst o stvarnom stanju u dijalizi.

A sa druge strane imamo prave probleme koje niko ne rešava. Najveći je problem sa nemilosrdnim Pravilnikom (6) koji samo jednoj petini pacijenata daje pravo na kvalitetniju hemodijalizu, to jest: hemodijafiltraciju (HDF). Ljubinka i ostale predsednike to ne interesuje, oni su pobegli na kućnu hemodijalizu i tamo naravno, svi imaju HDF.

Pojedini pacijenti su sami protestvovali protiv tog Pravilnika, Kosta i Slobodan su pisali u Politikinoj rubrici “Među nama” (4,5), raspravljalo se o tome čak i na par nefroloških skupova (od onih koji su imali petlju da kažu istinu), ali stvar, tj. Pravilnik se nije promenio. Doktorka Nada Dimcura i njena (slojevita) komisija, suzama ne veruju. Boga se ne boje, invalida se ne stide.

Prevođenjem pacijenata na HDF godišnje se može spasiti 33% ljudskih života više (7). To nije malo (ako je još nekome u ovoj državi stalo uopšte do očuvanja ljudskih života).

Zbog tog Pravilnika o dijalizi i lekari imaju probleme. Svakodnevno smo u prilici da ih posmatramo kako se muče da broj onih koji žele da imaju HDF uklope u već zadatih 20%.

Jedni stavljaju na HDF samo mlade pacijente, drugi samo zaposlene, treći one koji su kandidati za transplantaciju, četvrti one koji ih podmite, tj. spuste im nešto u džep (da se namaknu kriterijumi, i „medicinske“ indikacije), peti čekaju da neko važan interveniše za svakog pacijenta, da bi posle tražili protivuslugu, i tako dalje, i tome slično. Neki direktori dijaliznih centara rotiraju na HDF sve pacijente, podjednako, i mlade i stare i zaposlene i nezaposlene, po principu svima po malo. To isto izaziva nezadovoljstvo, jer su im neki pacijenti nezadovoljni zašto se ne primenjuju kriterijumi kao i u drugim centrima, i to oni koji njima idu u prilog, pa da HDF imaju stalno.

I na kraju, kao treću stranu imamo društvo, tj. javnost, koju zabole ona stvar za muke dijaliznih pacijenata, za njihove probleme i Pravilnike.

Narod gleda rijaliti programe, takmičenja, pesme, kvizove, i druge vrste zabave. Okupirani smo emisijama: Ja imam talenat, X-faktor, Plesom do snova, Zvezde Rio-Granda, Potera. Trenutak istine. Nikad nije kasno. 24 časa, sa Kesićem ili na njemu. Ovo je Srbija, Kursadžije.

Kad sam sve ove činjenice sastavio u svojoj glavi, odjednom sam shvatio kako jednostavno možemo rešiti naše dijalizne probleme.

Učinimo ih zabavnim!

Obezbedimo u svim dijaliznim centrima kamere i televizore, kao u Freseniusu, što imaju pacijenti. Zatim ćemo sve dijalize prenositi uživo, a dijalizni pacijenti će imati priliku da tokom ta 4 sata pokažu šta znaju. Svako će da spremi ono što najbolje zna. Nema toga od nas ko nije ubeđen da je zvezda, samo eto, nije imao priliku da se pokaže. Sada će imati. Pesma, recitacija, imitacija, gluma, ples, tverkovanje, bilo šta.

(Dobro de, tverkovanje neka ostane samo za sestre. One se i oblače tako kao da su baš za tu vrstu nastupa).

Nagrada će naravno biti Hemodijafiltracija, za onih 20% koji dobiju najviše bodova. A pobedniku Finalne emisije organizatori mogu uplatiti i transplantaciju u inostranstvu. Organizatori su, naravno, Fond, Ministarstvo zdravlja, Televizije sa nacionalno-sramotnom frekvencom, Udruženje nefrologa Srbije i Nefrološka i Transplantacijska sekcija SLD.

U žiriju, naravno, obavezno mora biti Predsednica komisije za dijalizu, Predsednica Udruženja nefrologa, Predsednica nefrološke sekcije SLD, direktori najvećih nefroloških klinika i dijaliznih centara u Srbiji, RFZO direktor za dijalizu i Republički koordinator za dijalizu i transplantaciju.

To je baš onako evropski. Obezbeđena je ravnopravnost, i nacionalna i verska i polna, a gejeva i lezbejki će biti i više od obaveznog minimuma.

Kožne stolice, koje idu gore-dole. To obavezno. Čudo tehnike. Bez toga se blejači ne mogu impresionirati. (Tu bi doduše moglo biti i problema, pošto doktori i funkcioneri hrle samo na stolice za gore, a nikako za nadole, te im u tom smislu objasniti, da je sve to samo šou).

Gledaoce prikupiti sa obećanjem o sendviču i par stotina dinara dnevnice, ali samo za one koji su pismeni da pročitaju kad im se upali reč “Aplauz”, da tada treba da udaraju dlanom o dlan i da arlauču.

Za voditelja treba pronaći nekog polupismenog blentu, obavezno žvalavog, koji će se non-stop kreveljiti, nadvikivati sa svima, i stalno mora ponavljati: “Dragi prijatelji”, “Dragi prijatelji”. Izgleda da narod baš to najviše voli.

Pa da vidiš, majčin sine, kako izgleda kad pacijent zapeva. Pacijenti su i do sada redovno zapevali, ali na to niko nije obraćao pažnju.

Sad, kad čujete “Zajdi, zajdi ..” a to je inače tonalitet kojim pacijenti dozivaju sestre u salu kad ih uhvati grč u potkolenicama …

Ostaćete bez glasa, kao i svi mi koji ultrafiltracijom skidamo više od 4 litra.

A dole na kaironu ide tekst: Ako hoćete da HDF dobije bolesnik Vladimir Perić, pritisnite taster 4, ako želite da ispadne takmičar Saša Davidović, pritisnite taster 9.

Dobro veče, Beograde. Evo kako je glasao žiri iz Stare Pazove: Dva poena takmičaru na dijaliznom mestu broj sedam, iz Tutina.” Pa onda idu ostali. Već shvatate šemu. Evo kako je glasao žiri iz KBC Zemun: Za kompoziciju pod rednim brojem 8, “Ti si mene Šejkil, Šejkil, O-Nil” 12 poena! I tako dalje, i tako redom..

Mislim da je ovo najpošteniji mogući izbor i najdemokratskiji odabir pacijenata. Jer, sada osim doktora (stručni žiri), učestvuje i publika u studiju, publika kraj malih ekrana (TV prijemnika), kao i šira javnost, svi oni koji imaju mobilne ili fiksne telefone. Dakle, došlo je do podruštvljavanja u odlučivanju, a demokratija je zagarantovana samim tim što na tim istim televizijama gostuju i najviši predstavnici države, vlade i parlamenta. I pozicija i opozicija. I oni prolaze kroz isti sistem.

A i red je da bolju dijalizu, ili transplantaciju, dobiju oni koji nešto vrede, koji imaju neki talenat, koji nešto znaju …   (Krajnje je vreme da se raskrsti sa Andersenom i njegovim favorizovanjem mrava, ovo je vreme za andrićevsku Asku).

Svaki drugi kriterijum je neadekvatan, a narod najbolje ume da proceni ko koliko vredi.

U epizodi Potera, Tragač da bude Zvonalis, Sneška, ili Ljubinko, pošto oni misle da sve znaju o dijalizi i da uvek mogu da isteraju svoje. (Ili možda ipak, Miško. On ima najveće stado, i zna kako se ono tera i bez kera).

Novine, i web-portali uobičajeno će da se utrkuju sa naslovima: “Pacijent Ratko pokidao na gitari”, “Dule iz KCS šokirao publiku”, “Žiri zanemeo posle nastupa Rijane sa VMA”, “Serviser podigao celu salu na noge” (pustio im koncentrat sa malo kalcijuma?), “Freseniusove zvezde imaju najbolji rep”, “Medikonova Slađa pokazala dekolte”, “Mile iz KC Niš vadio budalu”, “Najbolja salsa ikada, Merima oduvala KBC Zvezdara”, “Zoki i Stana pokazali nove fistule”, “Gorica iz Zemuna podigla suvu težinu, fanovi zabrinuti”, “Milena iz KC Kragujevac priznala da je u detinjstvu bila na peritoneumskoj dijalizi”, “Aca iz Subotice promenio sestru koja ga je godinama punktirala”, “Ljubinko iz Bora prešao na kućnu HD, Zvonalis oduševljen”, “Kad je video šta stavljamo na fistule, žiri odlepio”, “Joci iz Aranđelovca trombozirao set, on nastavio kao da se ništa nije dogodilo”, “Jelena iz Šapca bila na infuziji”, “Milan iz Stare Pazove dobio uput za gastroenterologa”, “Ratko optužio dijalizator za lošu formu”, “Istražujemo: Kakve pacijente sestre zapravo žele?”, “Saznajte koji ste dijalizni tip pacijenta”.

Eto, dragi prijatelji, to su samo neki od naslova koji će nas sigurno zapljusnuti posle jedne ovako neminovne promene koncepcije i uređivačke politike u našim mejn-šiš (engl.main-stream) medijima.

Između nastupa ima da budu reklame. Naročito one subliminalne poruke tipa: svinjski but 199,99. To ne može da omane. Milijardu puta narodu da pustiš tu foru sa koma 99, on će opet nasesti i neće mu biti čudno zašto su sad svi naši proizvodi i sve njihove cene: koma 99. Da se onesvestiš.

Osim reklama, stalno treba da idu i najave ostalih zabavnih emisija. Ja, na primer, obožavam one emisije kad otvaraju garaže, da vidimo ko je šta dobio. Ili kako majstori od krntija naprave dobar automobil i još zarade dosta para, pri tome. Ili, ko će napraviti bolju tortu. Izbor venčanice, na primer, ili američko rvanje, to su neprevaziđena uzbuđenja. A tek zalagaonice za procenu vrednosti ili ono kad rastavljaju aparate u delove, to je bre edukacija, a ne ono što su nama nametali kroz zastareli obrazovni sistem.

Dakle, da se vratim na naše dijalizne muke, ovakvim konceptom bi bili rešeni svi naši dijalizni problemi: prestale bi psihičke promene u dijaliznih pacijenata, doktori ne bi morali da lupaju glavu kome da daju kvalitetniju dijalizu, pacijenti bi se aktivno uključili u savremene društvene tokove, mi sami bi glasanjem odlučivali o tome ko će ići dalje u život, a ko će čekati priliku u novom ciklusu, i naravno, do tada će morati, vredno vežbati.

Na ovom mestu bih stao.

Idem i ja da se pripremam.

Da vežbam.

Donje lage.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

================================================

           

.

            

.

           

           

.

           

.

.

.

.

           

.

     

.

      

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

            

.

     

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

    

.

          

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

          

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

     

.

          

.

      .

====================================================

 

Advertisements

Igre za pacijente, pare za organizatore

Dialiks: novi dokumenti o kriminalnim aktivnostima u oblasti dijalize.

Igre za pacijente, pare za organizatore,

Ili: Zašto mala pčelica kidiše na cvet?

Poštovani čitaoci,

Velika je nesreća biti bolestan, pogotovo biti zavisan od dijalize. Ali, ni tu nije kraj našim mukama i nesrećama.

U skladu sa zapadnim tržišnim vrednostima, koje je ovo društvo mirno prihvatilo, nije sramota zarađivati na tuđoj nesreći. To rade doktori, sestre, cela zvanična i nezvanična medicina. Kriminal je kada se ta nesreća namerno izaziva ili pospešuje, kako bi zarada bila što veća, mada se sam taj poriv za zaradom, u zapadnoj medicini, ne osporava.

Legalno je izigravati i humanitarce. Te organizacije sada možete videti na svakom ćošku.

Mnogi su odjednom osetili potrebu da pomažu obolelima i unesrećenima, da im prikupljaju novčana sredstva za dalje lečenje ili humanitarnu pomoć.

Ono što nikako nismo očekivali, to je da se i sami pacijenti uključe u taj „biznis“.

Famozna Udruženja pacijenata, Savezi, Asocijacije, Lige, Društva, ima ih na stotine i hiljade, niču kao pečurke posle kiše.

Neki pojedinci su već i hapšeni i osuđivani, jer nema nikakve sumnje, da je primarni cilj osnivača tih udruženja – zarada, a osnovni način rada: prevara.

Još uvek (na sreću ili na žalost) ima naivnih i dobronamernih ljudi koji ne shvataju zamku i hoće da pomognu obolelima ili unesrećenima. A onda postaju plen tih i takvih prevaranata.

Smišljen je čak i naziv, koji kao da opravdava sva zla koja nas snalaze. Kažu da je naše društvo: „u tranziciji“. A to valjda znači: „sad se krade i grabi, ko i šta stigne, a posle, kad više ničega ne bude bilo, onda ćemo uvesti zakone i legalizovati postojeće stanje“. To je ta strategija zapadnih gazda, koji su preko domaćih poslušnika i saučesnika, preuzeli rukovođenje našim balkanskim državama.

podmazivanje-korupcije

Zato su i promućurniji pacijenti odlučili da zarade malo, na svojim kolegama, nesretnima i obolelima, jer policija još uvek ne hapsi pacijente – za sada su procesuirani samo zdravi organizatori, neka manekenka, i neki članovi porodice ili udruženja za pomoć obolelima. I to samo neki, vrlo mali broj.

A, po logici statistike, i među pacijentima ima značajan procenat đubradi, kriminalaca i kriminalu sklonih pojedinaca.

Nimalo oni ne zaostaju za sposobnostima i afinitetima onih pravih, zdravih kriminalaca. Često deluju i udruženo. Za njih nema granica u „društvenom“ radu: oni su i vladini, i nevladini, i soroševci, masoni, slobodni zidari, malteški vitezovi, rotarijanci, rotšildovci, rokfelerovci, rođaci, otporaši, animatori, uzbunjivači, – gde god šta može da se drpi, oni su tu.

Možete li zamisliti majku čije je dete dobilo transplantirani organ (ne od nje, naravno), koja onda iskoristi tu činjenicu i ne skida sa sa svih mogućih „skupova“, „seminara“, „obeležavanja“, TV-emisija, javnih rasprava i debata: o transplantaciji.  Javilo joj se.  Da bude u (e)Misiji.  Plavuša a još i prosvetljena.  Deli ženica šarene balone, pristupnice, karte zaveštanja organa, promoviše i sebe i humanizam, ali u osnovi svega je samo lova. Dete joj čuva baba (koja je i dala organ za transplantaciju), a majka ne stiže ni da ga vidi, od silnih „humanitarnih“ obaveza. Osetila žena mogućnost lake zarade. I, kao i oni u „Otporu“, sada putuje i poučava druge kako se to radi.

Zahvaljujući našim insajderima, u prilici smo Vam pokazati i deo njihove elektronske prepiske, kako vrše edukaciju za osnove „humanitarnog“ rada.

Osnova tog „humanitarnog“ rada je: Kako izmamiti sredstva od države ili od privatnih firmi? Kako se žicaju pare? Ima tu cela nauka. Sada ćete videti kako šefica savetuje svoje saradnike o osnovama namicanja „finansijskih sredstava“.

Evo tog teksta:

Uputstva za zicanje

Prosto je neverovatno da još postoje ljudi koji će poverovati u humanizam, društvenu aktivnost, brigu za pacijente, rad na projektima, pravljenje radionica, sastanaka, edukacija, promocija, obeležavanja i sličnih budalaština, organizovanih od strane tipičnih prevaranata. Niko, međutim, ne želi da im se suprotstavi. Da kaže: car je go! – to su lopovi! Kao da svima odgovara da se ta farsa nastavi. Zato i naša najzvaničnija udruženja pacijenata nisu raskrstila sa tim brojnim humanitarcima i njihovim maštovitim imenima tipa: „Donator je heroj“, „Dajte pare za osmeh“, „Brinimo za nezbrinute“, itd, itd. Pogledajte samo kako izgledaju radionice za dijalizne bolesnike… Ko tu koga radi? Da li je moguće da 2-3 besposličarke mogu uzurpirati prostorije udruženja dijaliznih bolesnika i predstavljati svoje glupave seanse kao radionice za dijalizne pacijente? (Budi Bog s nama, kao neki sektaši: spremile sveće i pola kilograma banana, a za dijalizne bolesnike?).  I gde su im tu uopšte bolesnici?  Ne vidimo fistulu ni kod jednog od učesnika? Ili fistule za njih nisu problem?  Važno je praviti baš ovakve Projekte, tražiti pare i redovno prijavljivati multiaktivne Radionice, Sastanke i slične „aktivnosti“.  O, ima li te pravna državo, da li te ove seanse mogu dozvati?

Radionica-za-naivne

Idemo dalje. Znate li ijednog drugog Predsednika, osim predsednika dijaliznih udruženja, da je na tom mestu 20 godina, nesmenjiv i nezamenjiv, privatizovao sve, od pečata do celog udruženja, sve sa fejsbuk stranom. Kao svoje zanimanje počeo je zvanično da navodi, na engleskom (jer mu to kao ostavlja bolji utisak na sagovornike) Medical Office Manager, iako ne zna ništa o medicini, niti zna i reč engleskog. A za zamenika je stavio svog sestrića ili bratanca, koji takođe već stoluje jedno 15-ak godina, jer je nešto kasnije počeo sa dijalizama, ali sluša „šefa“. Sve su to veliki virtuelni humanisti.  Briga o pravima dijaliznih pacijenata, njima je najsvetija dužnost, zanimanje čak.

Ne, nikada nijedno od tih humanista nije prihvatilo nijedan konkretan oblik rada ili pomoći obolelima ili unesrećenima. Da im pomažu pri jelu, pri transportu, pri hodanju, da im prazne guske ili lopate, da im dodaju čašu vode…

Ne, samo pare.

Prikupljanje novčanih sredstava.

Jedini i neprikosnoveni cilj svih tih humanitaraca.

Nekada to prikupljanje i ne bude direktno. Nego se kao organizuju susreti, debate, predavanja, podučavanja, prave se projekti, planiraju „aktivnosti“, a svi naročito vole: „sportske igre“, „edukacije pacijenata“ i štampanje „časopisa“ za pacijente…

Sećate se, već smo se smejali njihovim „obeležavanjima“ svetskog Dana bubrega, kada su nesretne dijalizne pacijente terali da pričaju o sprečavanju „napada bubrega“ – pacijente koje bubreg ne može ni da napadne, ni da zaboli, a tek smejurija kada su dijalizne pacijente nalivali vodom (strašno), jer gde su se baš oni (dijalizni pacijenti) našli da promovišu značaj tečnosti u sprečavanju bubrežnih komplikacija (?!).  Ali, za sve to je neko nekome dao pare, kao što i pretpostavljate.

Smejali smo se kad smo videli da zdravstvene vlasti teraju i medicinske sestre da pišu „naučne radove“, da održavaju „kongrese“, da stiču „reference“, a onda se ta moda prenela i na pacijente. Šta tek sada da se kaže? Pacijenti izlažu radove? Na kongresima pacijenata?

Zamislite situaciju da neki repati dijalizni pacijent organizuje „predavanje“ nefrologa drugim dijaliznim pacijentima? Pacijent plaća doktorima da održe predavanje pacijentima? I niko da se zapita: Odakle tom pacijentu pare da on plaća doktore? Zašto to doktori ne rade kroz svoj osnovni posao, u dijaliznim centrima, gde su im i pacijenti? Zašto potpuno usko-specijalizovana i pacijentima nerazumljiva stručna predavanja održana na kongresu nefrologa drže ponovo, ali pacijentima, zar da bi uzeli još neki dinar?

Obelezavanja1

        Predavanja za pacijente         medalje-ce-smiriti-strasti

zamajavanje pacijenata2    zamajavanje pacijenata4

Da li je normalno, pacijentima u Srbiji, gde zbog preopterećenosti sestre i ne dezinfikuju dijalizne aparate (!!!) pričati o pomodnim svetskim novitetima kao što su HRONO-dijalize. Elem, pokondireni srpski nefrolozi se našli da pričaju o Temi: „Kratke svakodnevne i noćne hemodijalize: modaliteti za bolje preživljavanje“? Zar to nije čisto sprdanje i sa strukom i sa pacijentima?!?!  Da li je ijedan doktor u Srbiji ikada video, a kamoli uradio, noćnu hemodijalizu, osim ako nije vanredna zbog viška vode ili kalijuma, koje nisu redovnom dijalizom izvukli. Pa oni ne postižu ni ove standardne dijalize da nam urade kako treba, ali ih to nije sprečilo (niti se stide) da nadmeno laprdaju o belosvetskim eksperimentima i egzibicijama.

Ko je normalan mogao za pacijente, laike, odabrati ovakav naslov Teme: „Racionalna primena antikoagulantne terapije kod bolesnika na hemodijalizi: nefrakcionisani heparin vs LMW heparin“? Da li ijedan pacijent u Srbiji uopšte zna šta je to LMW heparin, (lomljiv?), i šta mu znači ono „vs“, a nije „viša sprema“, ni „viša sila“, a ni „viša sestra“?

Zamislite pamet organizatora koji poziva „pacijente zainteresovane za svoju budućnost“ da dođu na „predavanje o ranoj smrti“ !!!  Da, to je bila tema za pacijente: „Rana smrt nakon započinjanja lečenja hemodijalizama?“  Da li više volite RANU smrt, odmah nakon započinjanja ili pak, ovu KASNU smrt, posle započinjanja? Ej, organizatoru, genije si, i ti i tvoji predavači.

Srećom pa na ovakva predavanja ne ode ni 5-6 pacijenata od 5000 koliko ih u Srbiji zvanično ima. Ali, nije tu nikome problem što pacijenti bojkotuju ovakve gluposti, važno je da se uzmu pare. Pare je neko izdvojio i one se preko ovakvih manifestacija „legalno“ podele: malo učesnicima, a više organizatorima.

Posećenost, ciljevi, rezultati, – idi begaj, ko te pita za to?

A tek igre za pacijente. Ono kao pikado na vratima nečije garaže, ili stoni tenis i boćanje, pa podela nekih smešnih plastičnih peharčića.  I diploma.  Svi vole pehare i diplome.  A tek Zahvalnice.  Ima li ijednog važnijeg stručnjaka ili funkcionera, kome nisu uvalili neku Zahvalnicu? Uokvirenu.  Sa pečatom Udruženja.  To kod budala ostavlja baš onako, jak utisak. Ali, stvarno.

Pacijenti se malo izpikadiraju, a organizatori bogme i zarade. Niko nikada tu ništa nije čačkao. Igre će biti ponovo, najverovatnije u Banji Koviljači, tamo imamo sve uslove, a znam i ljude koji će nam pomoći. Puno znači to kad imaš svoje ljude, na pravom mestu. A pare za organizaciju? A, lako ćemo za to. To je sve odobreni Projekat, zvanično. I u Fondu i u Ministarstvu. Ima da bude 200 učesnika, u svakom slučaju, ispod 100 neće biti, pa kad se sve sabere, igre su prava stvar.

Kradu na sve strane

Da li ste se ikada zapitali otkuda pojedinim dijaliznim pacijentima ili udruženjima pare za „časopise“ za pacijente? Pazite, skupocena štampa, kolor masni papir, tridesetak stranica, sa masom fotografija unutra. To ne može biti ispod par hiljada evra, cena. Ko to plaća? I zašto to plaća? Čemu to uopšte služi? Za dobrobit pacijenata? Ili za dobrobit onoga koji time maskira neke svoje prihode? Ne treba biti mnogo pametan, da bi se zaključilo o čemu se tu radi.

Nažalost, mnogi pacijenti (čitaoci i članovi) ni toliko (malo) pameti nemaju da bi to shvatili. Ko stoji iza štampanja tih časopisa, koje firme, fondovi, udruženja i pojedinci? Otkuda silne reklame dijaliznih firmi, njihovih proizvoda, njihovih doktora i sestara, u tim „časopisima“? Zašto su časopisi puni fotografija glavnog urednika (u stotinama poza), njegovog mikrofonskog obraćanja „urbi et orbi“ i beskrajnih tlapnji uvek o jednom te istom, ali nikada o suštinskim (konkretnim) problemima dijaliznih pacijenata.

Da li su „urednici“ ikada pomislili da te pare koje obrću oko štampanja jednog jedinog broja uplate nekom nesretniku, pacijentu, za lekove, za hranu, za socijalnu pomoć, da konkretno pomognu bilo kome, bilo kada? Ovaj naš sajt je pokrenuo i ispratio akciju kojom je porodici siromašne bubrežne bolesnice KUPLJENA KUĆA, (kuća, hej!) za cenu od nekoliko brojeva tih časopisa, čiji je sadržaj, u većini slučajeva: obično reklamersko smeće.

Da li urednik, redakcija ili organizatori, zaista sve te poslove oko pripreme časopisa mukotrpno rade dobrovoljno, provodeći dane i sate, bez ikakve nadoknade? Rukovođeni samo svojom sujetom, da se prikažu kao humanitarci, ili i oni tu imaju konkretan finansijski dobitak? Kako se taj dobitak ostvaruje i da li se, i kome, prikazuje?

Pogledajte samo fotografije prisustvujušćeg članstva, dijaliznih pacijenata i druge publike na tim „skupovima“ i „edukacijama“. Pogledajte samo ta turobna lica nesretnika koji ni pred objektivima fotoaparata ne mogu namestiti (makar lažno) oduševljenje temom i predavačem.  Tranzicija, naših para u tuđe džepove, se oseća u vazduhu.

Odusevljenje publike temom i predavacem

Zamislite drskosti organizatora koji eksploatišu psihičke tegobe dijaliznih pacijenata i organizuju im kontinuirane svakonedeljne „radionice“, „seanse“ sa familijarnim (porodičnim) psihoterapeutom, a sve navodno „besplatno“. Zaista, samo psihički i mentalno nenormalni pacijenti mogu poverovati da je sve to čisto dobrovoljni i humanitarni rad i da iza toga nema nikakvih finansijskih tokova. Inače, organizatora i funkcionera Udruženja bolesnika nikada nema među slušaocima ili polaznicima tih radionica i seansi. Njima psihoterapeut ne treba! Oni tih tegoba nemaju!

Ko ovde ne poludi taj nije ni bio normalan

A kradu na sve strane. Gde i od koga stignu. Već pre godinu dana dobismo dojavu da se sa našeg sajta skidaju kompletne tabele namirnica i dijetnih preporuka i doštampavaju kao prilozi uz „časopise“ za pacijente. Naravno, nigde nisu naveli odakle ili od koga je to ukradeno, tj. prepisano, iskopirano. Uvažena mlada doktorka iz Novog Sada, „upošljenik“ (zna se) Frezenijusa, ladno uzela slajdove iz našeg posta o gvožđu, objavila to u „Nefro“ časopisu i potpisala kao svoj rad. Sliku svoje glave stavila na početak, naravno.

U najnovijem broju istog „časopisa“ ukradoše nam 4 stranice našeg teksta o gvožđu, prvi deo. I ne potpisaše nas. Ajde što ukradoše, ako je to učinjeno „za dobro pacijenata“ (a da li je?), pa i da oprostimo, neka ih, neka objavljuju, ali bar su mogli tačno navesti izvor, sajt odakle kradu.

Sestra Dušica Branković, iz Bora, neka lepuškasta sestrica, sudeći prema priloženoj joj sličici, poskidala sama (ili joj je neko poskidao) cele pasuse iz našeg posta Rad medicinske sestre u hemodijalizi, kao i sa postova o punkciji krvnih pristupa – i to potpisala kao svoj tekst!

Tako mlada, a već krade (Što reče jedan nefrolog, saradnik našeg sajta: „Tako mlada, a već Nada“). Ajde da pola od onoga što je pokrala i objavila zna da primeni, pa da i njoj oprostimo, ali imamo dojavu i iz Bora da ni tamo ne dezinfikuju uvek aparate između dve hemodijalize! Pa ti sad dušice, proučavaj prepisano i potpisano, u odnosu na realno, pa smanjuj razliku.

Jedan drugi „časopis“ za pacijente, u kojeg smo polagali puno nade i promovisali ga i na ovom sajtu, časopis koji je trebao biti naš saradnik i saveznik u razbijanju kriminala i korupcije u oblasti dijalize, takođe pokazuje sve značajnija „zastranjivanja“. S jedne strane govori o stvarnim problemima u oblasti dijalize, a onda unutra vidimo pune stranice fotografija onih koji su najodgovorniji za to stanje, i u dijalizi i u transplantaciji. Sa stranica najnovijeg broja „našeg“ časopisa sad nam se osmehuju upravo oni likovi koji su doneli kriminalne Pravilnike (kojima su 50% pacijenata bili stavili na niskopropusne dijalizatore, a do dana današnjeg ne dozvoljavaju više od 20% hemodijafiltracija, kojima bi se smrtnost dijaliznih pacijenata već smanjila za trećinu! Zamislite, ironije i cinizma, da se takvi nama smeškaju sa stranica „našeg“ „časopisa“. Oni koji mesečno primaju kažu, 12 000 evra za svoj krvavi učinak, na nama. Plus zarada od sopstvene poliklinike koja beleži 3000 pregleda mesečno, plus stara (smb) penzija od 600 evra, koja mu dođe onako, samo za cigarete. Eto, to su nam „istorijski“ likovi, „najzaslužniji“ za razvoj naše dijalize i transplantacije, dovedenih u stanje u kojem su i sada, a pazite, rekli smo: stanje.

Zaista, može li postojati ikakvo opravdanje za takav potez redakcije, uredništva „časopisa“, osim ako nije u pitanju totalni gubitak osećaja za meru i pijetet prema žrtvama pomenutih likova. Zamislite da je nekome palo na pamet dovođenje Ajhmana u turistički obilazak Aušvica, i slušanje njegovog predavanja o tome kakve su oni sve probleme imali u „realizaciji“ svojih, po njima, nesumnjivo legalnih zadataka. „Oni su samo radili svoj posao, drugi su odlučivali“. To je ta priča.

Da, zaista je zaprepašćujuće videti fotografiju mladog i nevino nasmejanog doktora, dok u tekstu mirno pominje „prilagođeni rizik od umiranja“ dijaliznih bolesnika (?!). Da li je on normalan?  A za visokopropusne membrane i hemodijafiltraciju reče da one „hipotetički“ povećavaju uklanjanje uremijskih otrova, ali samo „hipotetički“. Zar mu je bilo teško da skokne do laboratorije i odnese uzorak krvi pre i posle hemodijafiltracije i obične hemodijalize, i da proveri beta-2-mikroglobulin u tim uzorcima. Da prekine i patetiku i hipotetiku? E, to mu već šefica (verovatno) ne bi dozvolila. Moglo bi se ispostaviti da dijalizatori koje ona decenijama nabavlja (zna se od koga) uopšte nisu ni najefikasniji, ni najmanje toksični. Ali, o čemu mi pričamo? Pa u tom centru još imaju miševe i guštere (!) u prostorijama gde se dijaliziraju pacijenti (opet dojava). A na šta im liči hrana za pacijente da se i ne govori (isto dojava). Ali, sve to nije sprečilo lekarskog junošu da se sav ozaren nacrta na pola strane i predstavi nam svoju kompilaciju naprevođenih „stručnih“ budalaština kojima su ga nakljukale dijalizne kompanije sponzori „najuglednijih“ svetskih stručnih časopisa. Ni reči nije rekao naravno o argumentima koje je (na našem sajtu) izneo Carl Kjellstrand, jedan od najvećih poštenih nefrologa koje je svet ikada imao. A za domaći, jedinstveni slučaj,  Pravilnika o dijalizi  kojeg je donela i potpisala njegova šefica, znamo zašto ne sme ni da ga pomene, a kamoli da ga komentariše. I pored svega toga usudio se da „svoj“ uradak predstavi kao savete pacijentima koja je vrsta hemodijalize za njih najbolja (?!). Evropski vodič za dijalizu je međutim, to definisao još 2007 godine:

evropski-vodic-za-dijalizu

Pošto je toliko očigledno, da su svi u dijaliznim „časopisima“ zauzeli pozu: „ni luk jeli, ni luk mirisali“, nikoga nije začudilo da su oba domaća dijalizna časopisa doneli cela poglavlja baš o luku.

Da je živ, Frojd bi rekao da je iz njih progovorilo „kolektivno nesvesno“ (ponašanje), obrazac kojeg su odlično naučili i prenose ga generacijama sledećih dijaliznih „upošljenika“. Niko se od njih uopšte ne oseća nimalo odgovornim, nizašta. E, zato nam i poturaju i beli luk u sred dijaliznog časopisa, valjda da potisnu „zadah belih odaja“, o kojem je legendarni Bane Vukašinović jedini progovorio, doduše pred svoju smrt.

Prava-tema-za-dijalizu

Šta će tekstovi o belom luku i kantarionu u „časopisu“ za dijalizne pacijente? Pacijente koji nemaju obaveznu dezinfekciju dijaliznih aparata posle prethodne smene, za pacijente koji se dijaliziraju noću u nedoba i dolaze sa dijalize kući iza ponoći, koji se dijaliziraju na starim i davno dotrajalim aparatima, u prenatrpanim prostorijama bez osnovnih higijenskih uslova, sa reverznim osmozama koje niti ko kontroliše, niti ko održava, sa doktorima koji ne ulaze u sale za dijalizu, sa sestrama koje pola radnog vremena provedu u ha-ha-ha-ha, a drugu polovinu u hi-hi-hi-hi razgovorima, sa dijalizatorima koji su toksični, puni bisfenola, sa apotekom koja nikada nema dovoljno rukavica, sterilnih tupfera i nealergijskih flastera. Za te pacijente još uvek nema nikakve fizikalne rehabilitacije, ni u jednoj banji u Srbiji, niko neće da instalira ni jedan jedini aparat za dijalizu, o odlasku na more ne mogu ni da sanjaju, a o programu radne rehabilitacije ili povratku radne sposobnosti, niko i ne govori. Zašto imamo tako ogroman broj plasiranih katetera za hemodijalizu, zašto ne postoji hitna vaskularna hirurgija, zašto ne postoje multispecijalistički stručni timovi za dijalizne pacijente? Zašto niko od načelnika dijaliznih centara nije hteo da pošalje uzorke vode na besplatno pravilno testiranje? Zašto jedna firma i dalje drži 70% prodaje celokupnog dijaliznog materijala, a sama šalje dopise da njihovi dijalizatori mogu da izazovu sve moguće tegobe uključujući i smrt pacijenta?

A onda se svi kao čude, zašto su u javnosti tako negativne predstave o hemodijalizi? Zato gospodo, što se tamo niko ne oseća odgovornim ni za šta! Ljudi umiru kao snoplje, ali pošto uglavnom umiru od srca, od šloga, od krvarenja ili od sepse, onda se nefrolozi ne osećaju odgovornim, nego krivicu prevaljuju na druge specijaliste, na kardiologe, na neurologe, hirurge ili infektologe, koji se bave tim oboljenjima kod nedijaliznih pacijenata. I na kraju, na svu tu muku, u dijalizne centre nam neko dostavi najluksuznije opremljene „časopise“ za pacijente, sa sve tekstovima o značaju naših istaknutih medicinara i belog luka, zajedno.

Možda tako i treba.

Pre par meseci nas je jedan čitalac pitao:

Da li smo mi kao redakcija već dostigli onaj stepen poštenja koji se graniči sa glupošću?

Verovatno, jesmo.

Zato na kraju, umesto muzičke podloge, daćemo Vam još jedan odgovor.

Odgovor na pitanje iz podnaslova ovog teksta.

– Zašto vredna pčelica kidiše na cvet?

– Zato što je cvet medom obojet.

Uživajte u čitanju.

Zzzzzzzz…

.

.

https://www.youtube.com/watch?v=wZnHGfnbmQo

.

A kada vam se pojave opisani humanitarci, da zatraže sponzorstvo, donaciju, podršku, materijal, usluge, predavanje, ishranu, krečenje, snabdevanje, bilo kakav prilog, za dijalizu, za teške pacijente, za njihovo Udruženje, Savez, Ligu, Podružnicu, i sličnu Organizaciju, mi vam preporučujemo da dobro razmislite, pa ako ustanovite da su vam se obratili ili su vas posetili baš ovi ovde opisani – vaš odgovor mora biti kristalno jasan i jednostavan:

https://www.youtube.com/watch?v=6mFVG0imqJM

DiaBloG – 2016

.

_____________________________________________

__________________________________________________________________

_____________________________________________

.

Još sličnih tekstova:

Popravljalo Pravilnik, Ponovo

Neodržani govor povodom Svetskog dana bubrega

Hleba i Igara, a za dijalizu šta nam daju

Otkrivamo: ko su novinari, mediji, doktori i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?

Zašto udruženja dijaliznih bolesnika u Srbiji ne smeju nikada nijednu reč da kažu protiv firme Fresenijus?

Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno

Ko koga i kako pljačka u dijalizi?

.

Istine radi

dužni smo reći da smo dobili i izvinjenje redakcije Dijaliza časopisa, a kažu da su i na svom sajtu objavili isto izvinjenje i da su priznali da su od nas uzimali cele pasuse ili tekstove.

OK. Nije problem, prihvatamo sve. Naš stav je vrlo jednostavan. Ako neko od medicinara u praksi radi sve kako piše na našem sajtu, može slobodno i da se potpiše ispod tih tekstova kao da i jesu njegovi. Mi nismo sujetni. Važno nam je samo da se stvari u dijalizi počnu poboljšavati.

Милица Пејчић: моја прича

ЈА САМ ИМАЛА СРЕЋЕ

Milica Pejcic-01

Милица Пејчић

.

Зовем се Милица Пејчић, из Суботице сам, рођена 1963. године.

Када сам имала 30 година, односно 1992. године, установљено ми је да болујем од хроничне упале бубрега, тачније, дијагноза је гласила: хронични гломерулонефритис.

Болест је откривена случајно, и то када је већ била у поодмаклој фази, прегледом код лекара опште праксе у локалној амбуланти.

Претходно сам имала неколико узастопних прехлада, од којих изгледа, никако нисам могла да се ослободим.

Мада, сада, када гледам уназад, били су ту присутни и други знаци, карактеристични за људе чији бубрези не функционишу, као што су: анемија, сува кожа, поспаност, безвољност и сл.

Након испитивања у клиничком центру Нови Сад установљено је да ми један бубрег уопште не функционише, а други функционише са само 17% капацитета.

Није се могло прецизно рећи докле ће и тих 17% издржати.

Након првобитног шока почела сам да се припремам за хемодијализу.

Већ ту ми је била веома значајна подршка моје породице, мог супруга, моје мајке, као и његових родитеља.

Имам два сина, који су тада били још мали: имали су осам и шест година, а данас већ од млађег сина имам и унуче.

Прва АV-фистула урађена ми је у клиничком центру Нови Сад, али никада није прорадила.

Друга АV-фистула ми је направљена у Будимпешти и ни та такође, није прорадила, али ми је тамо уграђен Tesio катетер.

Преко тог катетера сам дијализирана око 3 месеца, након чега је дијализа настављена преко АV-фистуле урађене у Суботици.

У септембру 1994. године моја мајка и ја смо се, уз подршку осталих чланова породице обратиле Клиничком центру Србије у Београду, др Радмили Благојевић Лазић, са надом да постоји могућност трансплантације.

Веома брзо смо кренуле на упоредну типизацију ткива, тако да сам зиму 1994. на 1995. годину провела: три пута недељно преподне на послу, поподне на дијализи, а дане између, мајка и ја смо путовале у Београд ради испитивања.

Година је била тешка, недостатак разних реагенаса условио је спорији ток испитивања подударности.

У исто време квалитет дијализе који ми је у првим месецима био прилично добар, нагло се погоршао и то из следећих разлога:

након што сам провела недељу дана у београдском клиничком центру ради артериографије, у Суботици сам стављена три месеца на дијализни апарат за ХИВ позитивне пацијенте (!!!) да би се установило кроз период инкубације, да нисам постала ХИВ позитивна, или да нисам донела неки од вируса.

То и није било једино лоше што ме снашло, него је и сам тај апарат био лош, дијализа ми је била лоша.

Сам апарат је био стар и немогућ за програмирање скидања телесне тежине.

С обзиром да сам ја све време док сам ишла на дијализу мокрила, нисам доносила ни грама сувишне телесне тежине, а апарат је сам од себе скидао телесну тежину по једној дијализи од три до пет килограма, што је на мојих 54 килограма било убитачно.

Притисак ми се на крају дијализе пењао до 210/150 mmHg.

Суви кашаљ ме је нападао и у појединим моментима сам се питала да ли ћу уопште и дочекати трансплантацију.

Скупила сам храброст и обратила се начелнику хемодијализе Др Тилију са питањем да ли он уопште зна шта се са мном дешава на дијализи, с обзиром да ме нико од лекара не обилази, а да се ја након дијализе осећам изузетно лоше.

Од наредне дијализе, током целе дијализе надокнађивана ми је течност коју ми је сам апарат скидао, а била сам послата и код пулмолога, који је само потврдио да је мој кашаљ резултат лоше дијализе.

Чим сам враћена на одељење за негативне пацијенте и моје здравствено стање се у великој мери поправило.

У мају 1995. године, мајка и ја завршиле смо испитивања и чекале смо „ПОЗИВ“ од стране клиничког центра Србије да се приступи трансплантацији.

Позив је стигао, и 15. ју на 1995. године ушле смо у Клинички центар.

Трансплантација је извршена 22. јуна 1995. године. Операције су извели Др Борић и Др Милутиновић, а лекарски тим нефролога предводиле су Др Благојевић-Лазић и Др Радивојевић-Ђокић.

Када су ме пробудили из анестезије, пробудила сам се са неизмерним осећајем среће. Још ми нико ништа није рекао, али ја сам једноставно знала да је све уреду и да мој нови бубрег функционише.

Мој опоравак ишао је очекиваним током, међутим мајка се спорије опорављала, јер је неколико дана након операције установљено да има унутрашње крварење.

Обе смо изашле из Клиничког центра 21. јула 1995. године.

У време када сам се припремала за трансплантацију и на неки начин едуковала у вези тога прочитала сам да је просечан век пресађеног бубрега пет година и да га након тога обично савлада болест која је савладала и прве, односно природне бубреге пацијента.

Данас, након 21 годину од трансплантације могу рећи да сам ја једна веома сретна жена.

Добро се осећам, радим пуним темпом, на радном месту, као и код куће.

У пензију нисам отишла ни када сам могла, односно док сам још била на хемодијализи, а туђу негу и помоћ никада нисам користила, јер посао је поред моје породице био онај други елеменат који ми је помогао да се борим и преживим.

Редовито идем на контроле у Клинички центар Србије у Београду, свака три месеца, а по потреби и раније. Докторке, Благојевић-Лазић и Радивојевић-Ђокић, су отишле у пензију. Сада се контролишем код проф. др Вишње Лежаић.

Свих ових протеклих 20 година веома сам задовољна начином рада и односом према мени као пацијенту, свих запослених у Клиничком центру Србије.

Контролама су обухваћене уобичајене анализе за пацијенте који су трансплантирани.

Осим тога, једном годишње, пацијент уради све лекарске прегледе, као што су на пример: мамографија, гинеколошки преглед, преглед код кардиолога, снимање плућа и др. би се установило опште здравствено стање пацијента.

Приликом израде анализа крви и урина често се ураде и додатне анализе као што је на пример анализа паратхормона.

У време одласка на трансплантацију и неколико наредних година нисам уопште одлазила у локалну амбуланту, већ сам се за све што ми је било потребно обраћала Др Задори Јаношу, нефрологу у суботичкој болници.

Након промена у организацији здравственог система, сада у болницу уопште не идем, већ све што ми је потребно решавам у локалној амбуланти код Др Саболчки Мелите, која је мој изабрани лекар и са којом сам веома задовољна.

Моја мајка је ове године напунила седамдесет година.

Води рачуна о свом здрављу, витална је, добро се осећа, обавља свакодневне послове, путује и свима нама (деци, унучадима и праунучету) и данас помаже.

Ја сам имала среће да сам имала од кога да добијем бубрег, имала сам моју мајку.

Многи пацијенти на хемодијализи немају такву могућност.

За њих је излаз кадаверична трансплантација, а док су на дијализи што виши квалитет дијализе (ХДФ).

Због тога верујем да сви требамо радити на едукацији људи, на подизању свести, да се свако од нас пријави за потенцијалног донора и да затражи донорску картицу.

Сваком пацијенту на дијализи поручујем:

борите се и телом и духом, не клоните, што више едукујте себе, да би ваш живот био квалитетнији.

.

Суботица, 14.12.2015.

Милица Пејчић

.

              Milica Pejcic-02                  Milica Pejcic-01                 Milica Pejcic-03

.

       Milica sa majkom Gabrijelom Tot Kiralj       Милица Пејчић и њена мајка Габријела Тот Кираљ

.

Преузето из вашег и нашег “ДИЈАЛИЗА“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије – година I , број 2 – 2015.

Sve o krvnim pristupima za dijalizu, fistulama, graftovima, punktiranju …

AVF_01aAVF_02AVF_03AVF_04AVF_05AVF_06AVF_07AVF_08AVF_09AVF_10AVF_11AVF_12AVF_13AVF_14AVF_15aAVF_16AVF_17AVF_18AVF_19AVF_20AVF_21AVF_22AVF_23AVF_24AVF_25AVF_26AVF_27AVF_28AVF_29AVF_30AVF_31AVF_32AVF_33AVF_34AVF_35AVF_36AVF_37AVF_38AVF_39AVF_40AVF_41AVF_42

Cannulation of the Arteriovenous Fistula (AVF) Lynda K. Ball, RN, BSN, CNN Quality Improvement Director Northwest Renal Network Seattle, Washington Activity.

Source: ⚡Presentation ‘Cannulation of the Arteriovenous Fistula (AVF) Lynda K. Ball, RN, BSN, CNN Quality Improvement Director Northwest Renal Network Seattle, Washington Activity.’

Najbolja transplantacija na svetu

Čiji je model transplantacije najbolji na svetu?

Poštovani čitaoci,

Već nekoliko meseci imamo zahtev da napišemo nešto aktuelno i o transplantaciji bubrega. Naravno, da smo već pisali o transplantaciji, imali smo nekoliko analitičkih tekstova o toj temi (,), a prenosili smo i direktna iskustva nekih od Vas, na primer u postu: .  Ali, hajde da ipak poslušamo glas čitateljstva (Vox populi – Vox dei) – pomislismo, koliko baš juče. Zašto juče?

Pa, juče bio neki dan, Dan nečega …

Nismo ni sigurni čega. Valjda nekih donora. Donatora. Davalaca. Ispravno je valjda: davalaca organa.

Ako tako nešto u Srbiji uopšte postoji.

Ali, proslave postoje. I to proslava Evropskog dana davalaca.

Čim se ukaže neka prilika, godišnjica, važan datum, slava, Dan ovoga, Dan onoga, eto ti naših “aktivista” (izgmižu odnekuda kao gliste posle kiše), namakla se sredstva, izašlo se u narod, “u mase” i krenule “aktivnosti”. Postave se mikrofoni, čojani stolovi, šareni baloni, dele se kartice, obrate nam se “nadležni”, uključe se “poznati”, aktivnosti, takoreći: “vrhune” .

I pre, i u toku, i posle tih aktivnosti – situacija ostaje ista.

Transplantacija nam je najgora u Evropi.

Najslabiji rezultati.

Najmanje izvršenih kadaveričnih transplantacija, najmanje davalaca.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/2066728/Srbija+na+dnu+evropske+lestvice+po+broju+donora+organa.html

RTS-o-obelezavanju-dana-davalaca

http://www.palo.rs/srbija-drustvo/srbija-na-pretposlednjem-mestu-po-broju-donora/1375874/

A sve smo planirane “aktivnosti” uredno sproveli: kampanje na televiziji, na bilbordima, obilazili firme, kasarne, domove zdravlja, bolnice, vršili smo edukacije, objašnjavanja i da izvinete, “obeležavanja” svoje velike misije.

I opet, rezultat: jedno veliko ništa.

Tolike pare podeljene “aktivistima”, za teške “napore”, ali rezultati – nikakvi.

Svi su začuđeni, a neki čak iznenađeni i uvređeni (kao Šojić).

Zašto logika i matematika ne funkcionišu?

Kako je moguće da: 15 proslava + 17 obeležavanja + 6 edukacija + 3 promocije + 19 kampanja ≠ nije jednako: bar 2 transplantacije više.

Svi zdravstveni analitičari (a ima i takvih) su na korak od trenutno vladajuće mantre: naš narod je naopak, glup, lenj, ružan, zatucan, ne vredi sa takvim narodom razvijati evropske vrednosti.

Prosto je neverovatno kako je tako zatucan narod uopšte imao sreću da dobije tako pametne rukovodioce i aktiviste.

Eto, tako bi ukratko mogli sumirati sve dosadašnje rezultate kampanja zaveštanja organa, podizanja svesti, preumljenja našeg naroda, sve aktivnosti vezane za transplantaciju.

Zašto je to tako, već smo Vam objašnjavali u postu: .

Loši ljudi, loše metode, loše vreme, pa ni rezultati ne mogu biti drugačiji nego: loši.

A ko bi od nadležnih bio u stanju priznati da je to tako i prepustiti svoju poziciju nekom drugom? Kod nas? Niko, naravno. Najlakše je optužiti narod.

Da li se bar iko setio da kaže: Ako nam je transplantacija tako loša, ajde bar da napravimo dijalizu boljom, dajmo svima hemodijafiltraciju!

E, to se ne može desiti, jer bi to pomenutima, izmaklo kamen temeljac svih njihovih kampanja. Sva njihova propaganda je i sagrađena na ideji da je dijaliza nešto najgore na svetu i da nam samo učlanjenje u Eurotransplant predstavlja svetlu budućnost. Drugi razlog zašto ne treba talasati oko tih nesretnih dijaliza, jeste što bi se time zamerili moćnoj dijaliznoj industriji, a od koga ćemo onda namaći sredstva za propagandne aktivnosti? (Sami proizvođači imunosupresiva, nisu dovoljni).

I tako, eto, već godinama gledamo iste glumce, istu scenografiju, isti šablon, obrazac, matriks, pominju nam se svi uspešni “katolički” modeli: španski ili hrvatski, na primer. Nameće nam se, po ko zna koji put, osećaj krivice, osećaj manje vrednosti, a šta posle toga sledi, takođe znamo …

Ono što nikada, ali nikada, nećete čuti od tih vajnih stručnjaka i propagandista jeste jedan drugi slučaj, jedan drugi primer uspešnog rešavanja nedovoljnog broja davalaca.

Ali, zato je tu vaš najbolji dijalizni sajt, da vam i to saopšti.

Verujete li da na svetu postoji jedna država, jedna jedina država na svetu, gde se uopšte ne čeka na bubreg – nemaju nikavih listi čekanja, još od 2000. godine?

Štaviše, u toj državi donori bubrega čekaju na primaoca?

Paradoksalno, medijski najsatanizovanija država sveta (pored Severne Koreje, Rusije i Srbije) ima sistem lečenja uremičnih bolesnika na kojem joj zavidi i Amerika.

Nema transplant turizma.

Nema crnog tržišta organa.

Nema čekanja na listama za transplantaciju.

Nema enormnog trošenja para za dijalize.

Nema mučenja sa pristupima za dijalizu i dijaliznim komplikacijama.

Nema laži, nema prevare: sistem funkcioniše.

Reč je o državi: Iran.

Iranski-teolog-gostovao-u-SANU

Prva transplantacija bubrega je u Iranu izvršena 1967. godine. Od te 1967. godine do 1985. godine učinili su ukupno oko 100 transplantacija. Očajno malo.

Tragali su za rešenjem i našli su rešenje.

Godine 1988. država je odlučila da plaća svakom davaocu. Prema Vikipediji to je iznos jednak sumi od 3000 – 6000 dolara. U ugovoru se ne pominje da je plaćanje za bubreg, nego za troškove koje će davalac imati tokom operacije kojom spašava jedan život. Ono što je bitno, jeste da je država ta koja isplaćuje davaoca, a on pre toga nikada nije ni poznavao primaoca. Nijedan doktor ni članovi medicinske ekipe ne mogu biti uključeni u plaćanje, niti smeju posredovati između davaoca i primaoca. Osim plaćenog iznosa, davalac bubrega dobija i još neke pogodnosti, u vidu besplatnog osiguranja, odnosno lečenja, a često dobije i dodatni novčani poklon od porodice primaoca, kada se napokon upoznaju, posle transplantacije. Davaoci su zdravi i mladi ljudi 25-35 godina, i moraju imati saglasnost bračnog druga ili roditelja za davalaštvo.

Da bi se sprečio transplant-turizam (dolazak bogatih zapadnjaka i kupovina iranskih organa) zakon je naložio da se organ može dati samo pripadniku iste nacije! Na primer, izbeglica iz Avganistana može u Iranu dobiti transplantirani bubreg, ali samo ako je davalac Avganistanac.

Tako je Iran postao prva zemlja na svetu koja već 15 godina nema liste čekanja za transplantaciju bubrega. Vreme od utvrđivanja potpune bubrežne slabosti do transplantacije je 2-3 meseca, koliko je neophodno za razna snimanja i ispitivanja, i to je sve. Sada se godišnje u Iranu učini oko 2000 transplantacija. U nekim bolnicama postoje čak i Liste čekanja za davaoce.

Godisnji-rast-broja-transpl-u-Iranu

Nema kartica, nema zaveštavanja, nema slikavanja i propagandnih spotova estradnih zvezda i lekara.

Ipak, dan-danas, svi naši transplantacioni stručnjaci će vam laprdati o katoličkim modelima transplantacije (španskom, hrvatskom..) a o ovom koji funkcioniše (decenijama), niko vam neće reći ni reči!

Zašto je to tako?

Pitajte vašeg koordinatora za transplantaciju! Oni sve znaju, oni sve koordiniraju, oni se non-stop slikavaju za medije, oni su ti koji su umislili da su jedini altruisti u ovoj državi i u ovom narodu, pa im to daje za pravo da “nagovaraju” sve ostale “da pođu njihovim stopama”.

Neki od tih “humanista” nisu spremni platiti taksi davaocu organa da dođe do njihove bolnice, ali ladno traže od drugih da daju svoj deo tela drugome.

U zemlji koja ima najmanja primanja u Evropi, najgoru socijalnu situaciju, zemlji koja je i svoje praunuke zadužila uzimajući svakodnevno neke kredite, zemlji gde najbolje rezultate postižu samo „prinudni izvršitelji“ – neko je odlučio da apeluje na davanje bubrega posle smrti.

U zemlji gde su im te organe vadili naživo štićenici tih istih Evropljana, koji nam obećavaju pristup otvaranju poglavlja.

Nema brale, od toga ništa.

Da se ne lažemo.

Nije narod lud.

Narod sve oseća.

Možda i ne ume jasno da “artikuliše” svoj stav, ali – oseća.

Oseća da to tako ne može da ide.

U eri gde se javno propagira protestantska etika, pragmatizam, tržišne vrednosti, sveopšta privatizacija i otimačina – ti od nekog tražiš da poklanja svoj deo tela.

Dečko, daj još dve edukacije, pa da idemo …

 

.

.

DiaBloG – 2015

.

.

Reference:

 

Paying kidney donors: time for following Iran, MJM, 2008.pdf

Iranski model plaćanja i regulisanja živih nesrodnih donacija bubrega, 2006.pdf

Iranski model donacije organa kao odgovor na aktuelnu krizu nedostatka organa, IJKD, 2015.pdf

 

.     .     .

.     .     .     .     .     .

Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno

Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno – da li je pukla tikva između Freseniusa i državnih doktora?

Zlatni sponzor propale dijalize skinuo rukavice i išamarao svoje jatake.

Fresenius otkriva: horror scene u dijaliznim centrima u Srbiji, aparati kojima je istekao rok upotrebe, krvavi dušeci, pocepani čaršafi, osoblje ne nosi maske, ne peru ruke, ne rade dezinfekciju, masovno skraćuju dijalize, nemaju flastere, ne rade analize, ne daju lekove, ne rade preglede, ne pišu izveštaje, povećavaju mortalitet (smrtnost) pacijenata, i što je najgore neće da pošalju sve pacijente u privatne centre.

Šok terapija privatnika – da li je državno zdravstvo uopšte svesno šta sponzoriše i deli u svojim centrima ili je važno samo da se naučno uzdižemo?

Poštovani čitaoci,

Ne znamo, da li čitate takozvane „časopise za pacijente“? Verujemo, da ne čitate. U zemlji Srbiji dovoljna je kazna biti pacijent, da vam sigurno ne treba još jedna kazna: čitanje nepismenih škrabotina drugih pacijenata. Ipak, grešite. Stvar je mnogo ozbiljnija nego što mislite.   Casopis u nauci

Da Vama recimo, neko ponudi da budete novinar (iako nemate nikakve stručne preduslove za to), da pišete uvodnike, komentare, kolumne, da ispunite svaki broj sa što više svojih fotografija, sa obaveznim mikrofonom (dokazom da ste predavač, dakle profesor) i obaveznom slikom u uglu svakog vašeg teksta – Vi biste to sigurno odbili. Ne verujemo da biste takvu jednu obavezu jedva dočekali i nepretenciozno kliknuli na sve četiri strane sveta, koliko Vam font dozvoljava: Dobro jutro Srbijo!  

Ako već Predsednik Vlade ili Predsednik Republike, ne smatraju primerenim da tako kliknu svojim podanicima, zašto bi jedan bolesnik mogao tako kliktati iz broja u broj, bez ikakvih problema. I mi smo tako mislili, ali izgleda da grešimo. To je zapravo neki državni projekat, naučni projekat. Izgleda da nešto istražuju, neki naučni fenomen, jer na unutrašnjoj stranici korica tog časopisa piše da je „Mišljenjem Ministarstva za Nauku, tehnologiju i razvoj ovaj časopis od posebnog interesa za nauku“.

Casopis za nauku

Koliko država daje za taj časopis nismo uspeli da saznamo, ali privatnik, konkretno Fresenius, saznajemo, daje i stotinu hiljada dinara po broju. (Pretpostavljamo da su to one pare koje uzima od države prodajući joj materijal specifičan za Fresenius mašine – jer tu nema konkurencije, kolko kažu, država plati).

Dakle, na ovaj ili onaj način (da li došle direktno ili indirektno), to su pare svih nas, naše pare. Ali, pošto većinom dolaze preko privatnika, privatnik će taj medij iskoristiti, da propagira svoje ciljeve i svoje interese. Neko je pametno rekao, da su dve najveće ljudske iluzije: sloboda štampe i spontane demonstracije. Takve stvari, znači, ne postoje.

Pa da vidimo onda, šta nam to Fresenius ima važno da kaže kroz te „časopise za pacijente“, ako ih već sponzoriše na isti način kao što sponzoriše i dijalizne lekare, sestre, njihove kongrese i časopise, a o političarima, funkcionerima, činovnicima u Fondu ili Ministarstvu zdravlja, da i ne govorimo.

Pošto smo ne jednom pisali otvoreno (negativno) o privatnicima u dijalizi, i sa svim neophodnim argumentima o kriminalu, mahinacijama i zloupotrebama, vezanim za privatnike u dijaliznom „biznisu“, želimo sada da svima pokažemo i da smo potpuno demokratičan i otvoren sajt, tj. daćemo priliku i drugoj strani (osnovno načelo pravednosti: da se čuje i druga strana), da i oni iznesu svoje argumente, da kažu sve što imaju protiv državnih dijaliznih centara, a da naglase sve što njima ide u prilog.

I evo, oni su to i učinili, baš u pomenutom „časopisu za pacijente“, a mi samo prenosimo integralno, sve te „argumente“ privatnika. Iako je taj tekst jedan nepotpisan pamflet, nema razloga da sumnjamo da bi privatnik plaćao nešto što bi škodilo njegovim interesima, pa ćemo se zato sada detaljno pozabaviti njegovim ključnim argumentima.

Šta dakle, glavni dijalizni privatnik (Hrvatčević i sar) kažu o situaciji u državnim dijaliznim centrima u Republici Srbiji? O centrima iz kojih su i sami prešli u Fresenius. Ko, kada i zašto im je naložio da pljunu na kašiku koja ih je othranila? I to preko pacijenata. U „časopisu za pacijente“?

Pri tome ne rekoše da je upravo njihova sadašnja firma prethodnih 50 godina žarila i palila dijalizom u Srbiji, „opremala“ centre, „obučavala“ kadrove, „vodala ih na kongrese“ i držala 95% tržišta dijaliznim materijalom („Zlatni sponzor“ svih dijaliznih doktora, sestara i njihovih kongresa). Zašto sada odjednom, kada su odlučili da otvore i Fresenius bolnice, ove im dosadašnje bolnice i centri ne valjaju nikako. A Fresenius oprema i kadrovi, i tamo i vamo. I što ne očitaše tu kritiku onoj bulumenti državnih doktora (oko 50 njih) koje su i ove godine vodili na dijalizni kongres u Amsterdamu. Taman su mogli, u pauzi između razgledanja muzeja seksa i kafića sa marihuanom, da im malo skrenu pažnju i na lošu situaciju u državnim dijaliznim centrima. Ali, hajde da vidimo, šta su im to sve zamerili u svom pismenom pamfletu.

Javno-Privatno partnerstvoNa početku teksta pozvaše se na zakon i neke propise. Naravno, kad njima nešto iz Zakona odgovara onda se pozivaju na to, a kad ga oni krše, onda se prave Toše. Da ne pominjemo da su preko „sponzorisanih“ doktora direktno uticali na donošenje nekih propisa i Pravilnika. A najsmešnija im je „briga za pacijente“ koja provejava iz svakog njihovog napora da uzmu još para iz državnog Fonda zdravstva. U tekstu se zvanično pominju samo državni centri iz Vojvodine (jer je taj „časopis za pacijente“ zvanično samo za to područje, ali ga guraju u sve centre po Srbiji), i jasno je da se tekst odnosi na sve državne centre u Srbiji, jer ako u APV centri ne valjaju, mala je verovatnoća da su u „ostatku Srbije“ nešto bolji („Dobro jutro, Srbijo“). Dakle, uvaženi privatnik (Hrvatčević i saradnici) kažu:

Casopis naslovna

Na temelju Ustavnih načela Republike Srbije kojim je zagarantovano pravo svih građana na zdravstvenu zaštitu, na osnovu Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i Opcionim protokolom, koje je naša država ratifikovala 17.12.2007.godine kao i na osnovu novog Pravilnika o standardima i cenama materijala za dijalize koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, želimo da ukažemo na drastično kršenje u primeni navedenih propisa i pružanju odgovarajuće zdravstvene usluge licima na hemodijalizi, u državnim ustanovama na teritoriji APV. Kršenje neophodnih procedura i standarda se sastoji:

 1.  Skraćivanje adekvatnog vremena trajanja hemodijalize

U većini dijaliznih centara na teritoriji APV se ne primenjuje Pravilnik o standrdima i cenama materijala za dijalize koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, koji je objavljen 11.09.2012. godine u „Službenom glasniku RS“ br 88/12. Naročito ukazujemo na drastično kršenje u pridržavanju osnovne odredbe iz člana 2. Pravilnika, a to je da se trajanje jedne hemodijalize predviđa ‘’u trajanju od najmanje 4 sata dnevno’’…. Ne zalazeći u druge probleme ili nedostatke ovog pravilnika, ova mera je potpuno adekvatna i odgovara kako evropskim standardima tako i uredbi Vlade Republike Srbije o Nacionalnom programu prevencije, lečenja unapređenja i kontrole bubrežne insuficijencije i razvoja dijalize u Republici Srbiji do 2020. godine. Ista je objavljenja u „Službenom glasniku RS“ br 11 od 22.02.2011. godine i stupila je na snagu 01.03.2011. godine. Navedenu Uredbu je potpisao sadašnji premijer vlade RS g-din Ivica Dačić. Na osnovu naših informacija u većini državnih dijaliznih centara se čak i do 35% pacijenata dijalizira u vremenskom trajanju od 3-3,5 časova, drugi deo 4 časa, a svega 1-2% pacijenata ima dijalizu od 4,5 časova. Ova činjenica može dovesti u pitanje pravo na korišćenje Tuđe nege i pomoći, jer je jedan od uslova lekarske komisije prilikom utvrđivanja osnova za invalidnost i Tuđu negu i pomoć, da se pacijent dijalizira minimum tri puta četiri časa nedeljno.

  1. Uskraćivanje materijala nespecifičnog za hemodijalizu  Kongres dijaliznih sestara

Unazad 4-5 godine se u mnogim centrima ne obezbeđuju osnovni materijali kao što su, hipoalergijski flasteri (zahteva se da pacijenti iste sami kupuju), ne koriste se hirurške maske od strane medicinskih sestara, papirni ubrusi su „misaona imenica“, uskraćuje se broj nesterilnih gumiranih i talkiranih rukavica pa se umesto obaveznih 4 tokom dijalize koristi 1-2 para, ne postoje nepropusne podloške ispod ruke pacijenata prilikom punktiranja, a takođe se na odeljenja ulazi u obući koja nije higijenski zaštićena adekvatnim higijenskim navlakama, a takođe se ne nabavljaju dezifekciona sredstva za pranje ruku ni pacijenata ni medicinskog osoblja. U većini slučajeva donirani uređaji za dezinfekciju ruku služe samo kao izložbeni primerci. Nepotrebno je i navoditi kakvi su dušeci, jastuci, kreveti sa neispravnim mehanizmima za podešavanje položaja tela pacijenata u toku dijalize kao i pocepani čaršafi. U mnogim centrima se pacijentima sugeriše da donose od kuće svoje jastuke i posteljinu što je potpuno suprotno sanitarno preventivnim uslovima koji se moraju poštovati pri dijaliznim centrima.

  1. Nezadovoljavajući kvalitet hemodijalize

Jedan broj centara za hemodijalizu koristi aparate čiji je radni vek odavno istekao, a zbog neadekvatnog vremena dijaliziranja koriste se neodgovarajući dijalizatori, smanjuje se krvna pumpa, a ne dozvoljava se sestrama da tokom dijalize mere i upisuju Kt/V, tako da se i ne prati mesečni prosek adekvatnosti i kvaliteta dijaliza, a samim tim ni pacijenti nemaju nikakva saznanja ni preporuke kako da se u narednom periodu ponašaju. Takođe se u državnim centrima od strane lekara pacijentu ne dostavljaju nikakvi „Nefrološki izveštaji“. Imajući u vidu probleme koji tokom dijalize i između dijaliza prate bubrežne bolesnike, psihičke probleme, edukovanost i u nekim sredinama i jezičke barijere, uz potpuni izostanak edukacije od strane lekara nefrologa, jasno je kakav je kvalitet dijalize i zašto je veliki mortalitet. Takođe naglašavamo da se u mnogim centrima čak ne primenjuje direktiva RFZO, o minimumu 20% HDF. Na osnovu ovako iznetih činjenica mislimo da je svima jasno da se ni izbliza ne može govoriti o adekvatnoj i kvalitenoj dijalizi u državnim dijaliznim centrima.

  1. Neadekvatne procedure za održavanje kvalitetne krvne slike i neprimenjivanje vitaminskih preparata

Kod većine centara se suprotno zakonskim propisima, važećim listama lekova i odobrenim sredstvima za finansiranje dijaliznih postupaka uskraćuju osnovne komponenete na osnovu kojih bi se mogla odvijati kvalitetna dijaliza i obezbediti duži životni vek i preživljavanje pacijenata na dijalizi. Bez ikakvog stručnog obrazloženja uskraćuju se sledeće stvari: beviplex (treba da se dobija posle svake dijalize ), vitamin c (minimum jednom tokom nedelje), folna kiselina u kombinaciji sa vitaminom B12, smanjuju se doze eritropoetina, a u nekim centrima se suprotno propisanom postupku nepravilno daje terapija venskog gvožđa što ima za posledicu održavanja lošeg nivoa hemoglobina i drastično akumuliranje feritina. Suština nepravilnog postupka davanja venskog gvožđa se sastoji u sledećem: Gvožđe treba davati venski 10 zastopnih dijaliza, pauza dve nedelje, kontrola nivoa gvožđa, feritina i transferina. Nakon toga se ponavlja postupak do postizanja optimalnog nivoa gvožđa u krvi i tek nakon toga se uvode odgovarajuće doze eritropoetina, a sa ciljnom vrednošću hemoglobina. 110 g/l. Na žalost, u većini centara se hemoglobin drži u granicama od 80-100 g/l, što očigledno ukazuje kakav je kvalitet života pacijenata na dijalizi i koliko se može imuni sistem ovakvih lica boriti sa raznim dodatnim infekcijama.

1. kongres nefrologa

Naročito ukazujemo na činjenicu da su sve ovo procedure i medikamenti predviđeni u okviru redovnog zdravstvenog osugiranja, da bolnice i domovi zdravlja ugovaraju i dobijaju novčana sredstva, a na kraju ih ne dobijaju pacijenti već se isti upućuju da ovakva sredstva kupuju u privatnim apotekama ili u inostarnstvu, što je potpuno suprotno zakonskim propisima i standardima koji regulišu postupke lečenja pacijenata na hemodijalizi u okviru tkz „dnevnih bolnica“.

  1. Dodatni periodični pregledi i laboratorijske analize

Zbog nepostojanja jedinstvenih kriterijuma od centra do centra se rade periodični nalazi krvi sa različitim parametrima, a mnogi centri ne omogućavaju pacijentima da dođu u posed sopstvenog nalaza krvi, koji bi bio i orijentir za pridržavanje u bubrežnoj dijeti u narednom periodu. Takođe se mnoge analize i ne rade u redovno propisanim procedurama sa obrazloženjem da „nema reagensa“. Navešćemo primer: Da se nivo parathormona u nekim centrima godinama ne radi, da se lica sa hiperparatireodizmom uopšte i ne upućuju na dalje kontrole, lečenja ili hiruršku intervenciju te da mnogi završe na ortopediji, u invalidskim kolicima ili okončaju život. Periodične kontrole EKG-a služe samo za arhiviranje, i pacijenti se ne upućuju na kontrolu kod kardiologa, a od trenutka kada započnu dijalizu skoro nikada se ne radi kontrola gustine kostiju niti se adekvatno menja terapija pa mnogi pacijenti i posle više godina na dijalizi nemaju regulisanu ni krvnu sliku, ni pritisak, niti im se bilo kojim načinom edukacije ukazuje na mogućnost poboljšanja zdravstvenog stanja.

Drugi kongres nefrologa

Ovde ukazujemo na postojanje sumnje o korupciji jer se za sve analize od strane lekara pacijenti upućuju u „određene“ privatne laboratorije i ustanove, u kojima se vode pismene evidencije koji lekar upućuje tog pacijenta da uradi traženu analizu. Neprihvatljivo je obrazloženje koje godinama slušamo, da bolnice nemaju para za nabavku reagensa od kojih mnogim pacijentima na dijalizi zavisi život.

  1. Kapaciteti za hemodijalizu

Na teritoriji APV po našem ubeđenju se nepravilno planira broj i mesto novih dijaliznih centara. Trenutno se suprotno svim važećim aktima i standardima u Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici obavljaju dijalize u tri smene. Planira se otvaranje novih centara u sredinama gde ne postoje problemi oko viška lica na hemodijalizi, a drastičan primer ne organizovanosti je Novi Sad. Prebukirani kapaciteti KCV pri kome funkcioniše dijalizni centar, na silu se popunjavaju pacijentima iz „Fresenius Medical Care“ Novi Sad i pored toga što je nivo usluga i kapacitet ciljno pravljen da bi rasteretio hemodijalizni centar Novi Sad. Neshatljiva je i za nas neuporediva usluga u jednom i drugom centru.

  1. Kadrovska problematika

U jednom broju dijaliznih centara ne postoje lekari-nefrolozi, tokom smena Nauka i edukacija1 se događa da se dežurni lekar ne pojavi na odeljenju i sve je prepušteno na odgovornost medicinskim sestrama. Od strane lekara teško se može dobiti adekvatan, primeren savet, a o režimu ishrane pacijent može dobiti informaciju samo iz medija ili od sestara, ali na takav način da niko ne može takvu informaciju da primi i primeni. Pacijenti na hemodijalizi su od strane zaposlenog medicinskog osoblja uskraćeni za obaveznu edukaciju. U mnogim centrima nema dežurnog elektroničara, a naročito subotom isti se ne mogu dobiti ni putem mobilnog telefona. Pitanje edukovanosti medicinskih sestara kao i odgovorajući sertifikati za samostalni rad, se moraju regulisati pravnim aktom koji propisuje Ministarstvo zdravlja.

8.   Troškovi hemodijalize

Obrazloženje:    Kada su se na teritoriji Republike Srbije prvi put pojavile specijalne bolnice za hemodijalizu „Fresenius Medical Care“ Srbija, svi pacijenti su bili ubeđeni da napokon dolaze bolji dani i da će se kvalitet dijaliza i života promeniti u interesu bolesnika. Ti centri su opremljeni i pružaju takvu uslugu koja je abeceda propisa i standarda koje uporno naša država donosi, a u državnim ustanovama se ne primenjuju. Do danas po našem saznanju nijedan državni centar za hemodijalizu nije iskazao obračunsku vrednost pojedinačne dijalize za razliku od navedenih privatnih centara gde se ista vodi u dinar.  Dobrodosli Ukazujemo na sledeće parametre koji prate jednu hemodijlizu: Troškovi materijala za dijalizu (propisani pravilnicima), Troškovi osoblja (lekara, medicinskih sestara, elektroničara i higijeničara), Troškovi energije (električna, toplotna), Troškovi higijenskog održavanja objekata, Troškovi edukacije osoblja, Troškovi obavezne nutricionistički programirane užine pacijenata, Troškovi održavanja uređaja za vodu za dijalizu, Troškovi održavanja i servisiranja aparata i opreme u skladu sa tehničkim propisima, Troškovi prevoza pacijenata, Troškovi baveznih terapijskih medikamenata (eritropetina, bevipleksa, vitamina-c, venskog gvožđa, kalcijum glukonata itd), Troškovi analiza. Ubeđeni smo da ni jedan državni centar za dijalizu ne vodi navedene troškove niti ih u elektronskoj formi obračunava i prosleđuje filijalama PIO, već se u stvarnosti veliki deo novčanih sredstava namenjen za kvalitetnu dijalizu, preusmerava u druge namene što ukazuje i na nespornu odgovornost rukovodioca ustanova. Na osnovu napred prezentiranih činjenica nadamo se da će nadležni državni organi smoći snage da preduzmu neophodne mere za zavođenja reda u ovoj oblasti, za poštovanje važećih propisa naše države i da će svojim znanjem i stručnošću dokazati da su dostojni zvanja čijim humanim radom rade u cilju poboljšanja zdravstvenog stanja i produženja života pacijenata na hemodijalizi.

Eto, tako napisaše „pacijenti“ iz Freseniusa.

Državni doktori, ne odgovoriše.

Ćute.

Šokirani su.

Nisu ovo očekivali od svog glavnog, generalnog sponzora.

Zlatnog sponzora.

Do sada je uglavnom uvek bio pristojan prema njima.

Ovo je prvi put da ih pljuje.

To ipak, nije u redu.

Naši nefrolozi su ljudi okrenuti nauci.

NAUKA je najvažnija.

Nauka i edukacija.  Kontinuirana  edukacija.

Evo, recimo, kakve su sve AKTIVNOSTI nefrolozi Srbije imali, samo u poslednje vreme i samo u domaćim granicama (inostrane kongrese i destinacije nećemo sad ni pominjati):

Škola nefrologije, Kragujevac, 29.11.2013;   Kongres kardio-nefrologije, KARNEF, 9-11. Maj 2013;   Škola peritonealne dijalize, Hotel Divčibare, 6-8.juni 2013;    Škola hemodijalize, pod ERA-EDTA&ISN, Niš, 6-7. april 2013;    Drugi Kongres nefrologa Srbije, Hotel Zira, 11-14.oktobar 2012;    Simpozijum: Uloga gvožđa u terapiji dijalizne anemije, Hotel Zira, 11-14.oktobar 2011;    Škola iz nefrologije, Beograd, 04.11.2011;    Škola transplantacije bubrega, Novi Sad, 30.09-01.10.2011;    Škola peritoneumske dijalize, 16-17.09.2011.    Simpozijum: Nefrotski sindrom, od patogeneze do terapije, Hotel Zira, 01.juni 2011;    Prvi Kongres psihonefrologije, Niš, 24-25.mart 2011; (sve pokupljeno sa sajta: http://www.udruzenjenefrologa.com)

Zaista, impresivna edukacija i veliki naučni potencijal. I sve je to uglavnom sponzorisala farmakološka industrija. Zarada, profit, edukacija i nauka, sve nastalo na krvi nas, dijaliznih pacijenata.

Nauka i edukacija2Ogromne troškove edukacije, kongresa i putovanja, ne snose naravno, doktori. Za njih je sve besplatno, naravno. Sve troškove snose „sponzori“. Doktori i doktorke mu tu dođu, nešto kao njihove „sponzoruše“. Dijalizne i farmaceutske firme medicinarima daju i dnevnice, kako koje i koliko mogu (25, ili 50 do 100 evra dnevno), najbolje daju upravo one firme koje prodaju „materijal specifičan po tipu dijaliznog aparata“ – bez konkurencije.

Zadatak doktora je samo da na nama potroše što više tih farmakoloških proizvoda, a država će naravno sve platiti. Država, to smo svi mi. Mi dakle, sve to plaćamo. Malo zaobilaznim putem (preko privatnih firmi), ali plaćamo. Kroz cenu proizvoda.

Takav je sistem. Hteli smo kapitalizam, divlji, kakvi smo i sami – i eto nam ga. Sve su to evropske i svetske vrednosti i dostignuća. Tamo se korupcija i protežiranje nazivaju sponzorstvo i lobiranje.

Naši su to jedva dočekali. Mi čak, na svoj neposredniji i oštrumniji način, unapređujemo taj sistem. Originalni doprinos.

Na primer, kod nas isti nefrološki naučnici idu iz sale u salu i pričaju za dve različite ili konkurentske firme i reklamiraju obe, ništa im to ne smeta. To je i bukvalno KONTINUIRANA edukacija drugih.

srpski-nefrolozi-placenici-farmakoindustrije

Nagrada za jedno reklamno predavanje je 500-1000 evra za domaće izvođače (zavisno od njihove pozicije u sistemu nabavke), a za inostrane 2-5 hiljada evra. Ali, na zapadu takvi nefrološki naučnici gube vreme na nepotrebno uskostručno usavršavanje i specijalizaciju za predavanja iz samo jedne oblasti. Kod nas, jok! Ko god plaća, naši će ga nefrološki „naučnici“ izreklamirati do neba. I dva potpuno suprotna ili konkurentna preparata – nema veze, samo DAJ, i samo njima. Novac i pohlepa su čudo. Pojava takve alavosti na pare, među nefrolozima se stručno naziva „Sindrom gladnih kostiju“, (oni i o tome drže predavanja). Neka trauma iz detinjstva, valjda. Ili iz kraja iz kojeg su potekli.

A firme, naravno, biraju doktore koji su na poziciji da naruče te preparate, da ih proguraju u stručne Pravilnike, Smernice, Vodiče, ili kako to već sve nazivaju, i da se to nabavi, brate. Koliko su zapravo ti doktori dobri kao doktori, koliko znaju, kakvi su im rezultati njihovog rada, odnosno rezultati lečenja nas pacijenata – to farmakomafiju uopšte ne interesuje. Lečenje je glupost, cilj je biznis, zarada. A bolest se mora što strašnije i naučnije prikazati (receptori, agonisti, polimorfizam, agensi, ma agonija čoveče), kako bi potrošači shvatili zašto je cena morala  biti visoka.

Citajte sta vam pise na ekranu

A gde smo u tim „iskustvima iz neposredne kliničke prakse“ mi, pacijenti.

Nigde.  Niti mi ikoga od njih uopšte interesujemo.

Evo, na primer, šta o Centru za dijalizu jednog od gore navedenih velikih nefroloških naučnika, stručnjaka za kontinuiranu edukaciju drugih, posebno za „lekcije iz neposredne kliničke prakse“, piše njegova pacijentkinja L.T. (ime i prezime, poznati redakciji):

„U njihovom centru ne postoji aktivno udruženje pacijenata. Lekari nas zastrašuju da nas neće više lečiti ukoliko iznesemo istinu koju nije teško proveriti. Bube šetaju po sobama. Kažu nam da su u temeljima i da ih je nemoguće istrebiti …guštera ima dosta u A dijaliznoj sali – za druge sale ne znam.  U istu sobu smeštaju nepokretne pacijente u pelenama koji se retko presvlače i ljude sa centralnim pristupima za dijalizu.  Sepsa je kao normalna pojava. Slučajeve intrahospitalne infekcije Klostridijom, kriju.  Moje lično iskustvo je: 4 septične epizode, infekcija Klostridijom, kada dodjem kući, bube izlaze iz ličnih stvari…hrana je loša.  Osoblje nema želju za komunikacijom.  I naravno….za sve smo mi, pacijenti krivi!?  Vaskularne hirurge čekamo i po par dana.  Tada nemamo dijalizu, jer ne radi pristup, a održavaju nas Sorbisteritom, koji naravno nemaju i moramo kupovati, i Manitolom koji pijemo na usta ne bi li išta od tečnosti eliminisali iz creva…. lekari kažu da se tako može živeti i 15-tak dana… dijalize skraćuju po svom nahodjenju jer je „gužva“…  ne mogu više.  Molim vas kao Boga, pomozite…“

I sada će od 23-26. oktobra ponovo imati veliki Kongres nefrologa Srbije. Za naučno nedovoljno prosvećene nefrologe, farmakoindustrija je i ovaj put (debelo) platila desetak srpskih nefroloških naučnika da lično nauče svoje glupe sunarodnike kako da naručuju i troše što više čudotvornih farmakoloških preparata, o kojima je reč u predavanjima. 

Treci kongres nefrologa

Ko će sad u toj ogromnoj naučnoj i edukativnoj delatnosti da se bavi još i tamanjenjem pacova u salama za dijalizu ili obezbeđivanjem maski, joda i sterilnih gaza pri punkciji krvnog pristupa.

Stvarno, bez veze.

Ali, genetski poremećaji Klotho gena i aktivnost faktora FGF-23 su ono što srpske nefrologe najviše muči. One FGF faktore 1 do 22 su savladali i tu nema problema, ali ovaj FGF-23, je baš nezgodan. Platili su (parama iz srpskog zdravstva) i specijalne predavače iz inostranstva, da dođu i da im prikažu sve moguće algoritme delovanja FGF-23, kod zdravih i kod bolesnih, pa da svi vide razliku, i da vode računa o tome u svom svakodnevnom radu. To su prave lekcije iz neposredne kliničke prakse.

Možda se deo tih para mogao usmeriti i na uništavanje guštera u salama, ali tada bi zasigurno protestvovali ljubitelji životinja, tako da zaista, nauka nema alternativu.

Nauka, traži i žrtve. Odricanja.

Zato su i pacijenti dobili zadatak

da i sami pišu časopise koji su od posebnog interesa za nauku.

Pokojni Branko Miljković je tvrdio da će u budućnosti svi pisati pesme.

Kada smo mi u pitanju, zajebao se.

Ovde se svi bave naukom.

 .

.

DiaBloG – 2014

.

.

.     .     .

Picture1b

 .     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi     Da li će opet sve ostati Među nama?

 

 http://www.youtube.com/watch?v=_BmneE3AcFM

 

 

Šta trebate pitati pre nego što izaberete dijalizni centar?

Šta trebate pitati pre nego što izaberete dijalizni centar?

Nažalost, u našoj državi, većina pacijenata ne može da bira dijalizni centar, nego im isti biva određen. U svetu, naravno, to nije tako.

Zato, donosimo ovaj prilog sa interneta, da podstakne na razmišljanje naše zdravstvene vlasti i naše nefrološke stručnjake, da shvate da su oni tu zbog nas, a ne mi zbog njih.

Jer, mi bi hteli da im postavljamo baš ovakva pitanja, kako to pacijenti u svetu rade. A oni da se zamisle nad našim odgovorima i nad stanjem u njihovim centrima, i da vide ko bi im uopšte došao, ako ne mora.

Ispod svakog pitanja napisan je i razlog zašto je to važno.

1. Šta treba proveriti kada posetite ponuđeni dijalizni centar:

Konstatacije

Da li je centar čist i uredan?

Čistoća i urednost sprečavaju infekcije u centru.

DA    NE

………………..

Da li u čekaonici ima dovoljno edukativnog materijala za pacijente?

Centar treba da pomogne razumevanje terapije koju Vam pruža.

DA    NE

………………..

Da li osoblje centra deluje ljubazno, prijateljski, brižno i sa poštovanjem prema pacijentima?

Svaki zaposleni u centru treba pomagati pacijentima da se osećaju dobrodošlima i dobro lečenima.

DA    NE

………………..

Da li je centar dostupan i hendikepiranim licima?

Osobe koje koriste sedeća kolica ili štake moraju lako da ulaze i kreću se do mesta tretmana.

DA    NE

………………..

Kakav je i koliko je udaljen parking od pacijentovog dijaliznog mesta?

Prevelika udaljenost dijaliznog mesta od parkinga iscrpljuje pacijenta.

DA    NE

………………..

Da li Vam je osoblje ponudilo da razgledate centar iznutra?

Osoblje mora biti voljno da Vam sve pokaže i da Vas obučava.

DA    NE

………………..

Da li u dijaliznim prostorijama postoje uređaji za grejanje i hlađenje?

Pitajte osoblje šta čine da se pacijent oseća komforno.

DA    NE

………………..

2.  Za koje opšte informacije treba pitati u dijaliznom centru:
U koliko smena centar radi, da li imaju dežurne za vanrednu dijalizu?

Saznanje da centar uvek ima pripravno dežurno osoblje pomoći će Vam da lakše prebrodite periode između dijaliza.

DA    NE

………………..

Koji će sve stručnjaci biti u sastavu ekipe koja brine o meni?

Dijalizni centar mora imati razne specijaliste uključene u Vaše lečenje.

DA    NE

………………..

U kojoj meri ćemo ja i moja porodica biti uključeni u moje lečenje?

Pacijent i njegova porodica moraju biti uključeni u sve faze lečenja.

DA    NE

………………..

Na koji način me planirate uključiti u moje lečenje?

Pacijent je član tima koji brine o njemu i mora imati aktivnu ulogu.

DA    NE

………………..

Ako imam pitanja i primedbi u vezi mog tretmana, kome se mogu obratiti?

Osoblje mora znati ko je nadležan za Vaše primedbe.

DA    NE

………………..

Ko kontroliše ili nadgleda rad ovog dijaliznog centra?

Svaki dijalizni centar mora biti kontrolisan od državnih organa, da bi se pacijentima obezbedila sigurnost i kvalitet tretmana.

DA    NE

………………..

Šta se događa kad pacijent dospe u stanje životne ugroženosti?

Morate biti sigurni da će Vas brzo dopremiti do urgentnog odeljenja.

DA    NE

………………..

Da li centar ima defibrilator i kompletnu opremu za reanimaciju?

Ispravna oprema za reanimaciju omogućiće rad vitalnih organa do premeštaja na urgentno odeljenje.

DA    NE

………………..

Da li centar ima plan rada ili evakuacije u slučaju katastrofa?

Pacijent mora biti siguran da će mu dijalizni tretman uvek biti obezbeđen.

DA    NE

………………..

U slučaju potrebe za vanrednom dijalizom, koga trebam pozvati?

Za opšte tegobe nadležna je hitna pomoć, a za nefrološke dežurno osoblje u centru za dijalizu.

DA    NE

………………..

Ako pacijent ne zna lokalni jezik, da li će mu u centru obezbediti prevodioca?

Centar treba imati lice koje se može sporazumevati sa pacijentom.

DA    NE

………………..

Ako je pacijent gluvonem, da li centar ima tumača za sporazumevanje?

Centar je dužan obezbediti i tumača za pacijenta koji je gluvonem.

DA    NE

………………..

Da li dijalizni centar ima radnike obezbeđenja?

Treba da se uvek osećate bezbedno dok ste na lečenju u centru.

DA    NE

………………..

Da li centar ima bolničare ili pomagače pacijentima, npr. oko prevoza?

Osoblje treba da Vam pomogne u vezi problema vezanih za transport.

DA    NE

………………..

3. Šta treba pitati u vezi pomoći i podrške pacijentima:
Ko će mi pomoći u periodu prilagođavanja na dijalizu?

Osoblje mora imati zaduženog za pomoć početnicima.

DA    NE

………………..

Kakva je situacija sa posetama pacijentima u centru?

Neki centri dozvoljavaju posete u dijaliznim salama, a neki ne.

DA    NE

………………..

Mogu li razgovarati sa nekim pacijentom koji se dijalizira u ovom centru?

U razgovoru sa drugim pacijentom možete dosta naučiti o centru.

DA    NE

………………..

Da li se u centru rade ispitivanja zadovoljstva pacijenata uslugom, mogu li videti rezultate?

Ankete zadovoljstva pacijenata pokazaće Vam šta drugi pacijenti misle o centru.

DA    NE

………………..

Da li imate listu pacijenata i porodica u grupama za podršku, ovde ili na internetu?

Mnogi pacijenti najviše nauče iz razgovora sa drugim pacijentima.

DA    NE

………………..

Da li imate pacijentske časopise?

Neki dijalizni centri štampaju novine za pacijente, kako bi ih bolje upoznali sa njihovim lečenjem.

DA    NE

………………..

Koju vrstu edukacije imate za nove pacijente, a koju za dugogodišnje pacijente?

Sa dovoljno znanja o svojoj bolesti i njenom lečenju, pacijenti više sarađuju u lečenju i žive duže.

DA    NE

………………..

Imate li edukacioni program za pacijente koji još nisu započeli dijalizu?

Pacijenti koji su na vreme edukovani o dijalizi bolje podnose započinjanje dijaliznog lečenja.

DA    NE

………………..

Da li imate program vežbi ili treninga?

Mnogi centri nude savete kako da ostanete u formi.

DA    NE

………………..

4.  Šta pitati u vezi hemodijalize:
Šta je to hemodijaliza? Kako funkcioniše?

Razumevanjem HD procesa pomaže Vam da aktivno sudelujete u lečenju.

DA    NE

………………..

Koje sve aktivnosti mogu raditi tokom hemodijaliznog tretmana?

Obzirom da ste u centru 3 puta nedeljno po 5 sati, saznajte šta sve možete raditi u to vreme.

DA    NE

………………..

Da li mogu koristiti laptop ili mobilni telefon tokom HD tretmana?

Neki centri ovo dozvoljavaju, a neki ne.

DA    NE

………………..

Da li pacijentima obezbeđujete ćebad i jastuke, ako su im potrebni tokom HD?

Veoma je važno da se pacijent oseća komforno tokom tretmana.

DA    NE

………………..

Šta sve mogu doneti sa sobom na HD tretman?

Mnogi pacijenti vole doneti neke stvari od kuće, da bi se osećali komfornije.

DA    NE

………………..

Šta trebam obući kad idem na HD tretman?

Pacijent treba da obuče ono u čemu se oseća komotno.

DA    NE

………………..

Šta je to dijalizator? Koje vrste dijalizatora koristite za naše lečenje?

Dijalizatori su filteri gde se čisti krv pacijenta, razlikuju se po površini i po propustljivosti. Veća površina i propustljivost znače i veću efikasnost.

DA    NE

………………..

Koju dijaliznu smenu mi nudite?  Mogu li dobiti smenu koja odgovara mom rasporedu u školi ili na poslu?

Osoblje treba nastojati da pronađe najbolje rešenje za pacijenta.

DA    NE

………………..

Koliko pacijenata se leči dijalizom u ovom centru?

Neki pacijenti vole manje centre, neki vole veće.

DA    NE

………………..

Koja je starost pacijenata koji su na HD u ovom centru?

Neki pacijenti preferiraju biti sa pacijentima svojih godina.

DA    NE

………………..

Kakva je procedura u vezi hrane i pića tokom HD tretmana?

Neki centri dele užinu, a u nekim pacijenti donose od kuće hranu i piće.

DA    NE

………………..

Da li ću imati svoj poseban TV za vreme HD u ovom centru? I slušalice?

Pacijenti vole imati poseban TV za sebe. I slušalice, da ne ometaju druge.

DA    NE

………………..

Da li dajete pacijentima anestetik gel na mestu plasiranja fistulnih igala?

Anestetik gel ili krem, čine da ne osećate bol prilikom punktiranja.

DA    NE

………………..

Mogu li da biram ko će mi od osoblja punktirati krvni pristup?

Punktiranje od strane iste osobe čini pristup dugotrajnijim, ali to nije uvek moguće postići.

DA    NE

………………..

Mogu li biti edukovan da sam punktiram svoj krvni pristup?

Neki pacijenti preferiraju da sami plasiraju igle u svoj krvni pristup.

DA    NE

………………..

Da li nudite i kućne HD? Ako ne, znate li gde i kako mogu to dobiti?

Mnogi centri nude obuku za kućne HD. Ako imate uslove onda vi određujete raspored i trajanje tretmana.

DA    NE

………………..

5.   Šta pitati u vezi peritoneumske dijalize:
Šta je to peritonealna dijaliza? Kako ona funkcioniše?

Razumevanje PD pomoći će Vam da aktivno učestvujete u svom lečenju.

DA    NE

………………..

Da li ovaj centar nudi i PD? Ako ne, znate li neki centar koji nudi i HD i PD?

Ako izaberete PD trebate znati da li će Vam taj centar pružati podršku?

DA    NE

………………..

Do koliko sati su PD tehničari u ovom centru? Ako mi treba pomoć posle toga, koga da zovem?

Saznanje da uvek možete nazvati stručnu osobu čini Vas sigurnijim.

DA    NE

………………..

Koliko je ovde pacijenata na PD?

Neki pacijenti više vole veće PD centre, a neki manje.

DA    NE

………………..

Koliko često pacijenti ovog centra imaju peritonitise?

Peritonitisi su ozbiljna infekcija trbuha tokom PD. Centri koji imaju manje peritonitisa bolje treniraju pacijente kako da izbegnu peritonitise.

DA    NE

………………..

Šta će se desiti ako pokušam PD, ali metoda ne uspe?

Dijalizni centar i Vaš doktor treba da Vam garantuju lečenje drugim metodama, kao što je HD.

DA    NE

………………..

Šta reći na kraju?

Osim: ovo će poglavlje naši zdravstveni autoriteti morati ispuniti, ako žele u svet.

A od nas zavisi hoćemo li ih početi pritiskati.

Zabeležite i Vi:

Da ili Ne.

.

.

DiaBloG – 2014

u originalu na: http://www.medicare/dialysisfacilitycompare/Patient-Checklists.html

.

.

Danas je drugo vreme2

Picture1b.