Dok ne učinimo velika, pokušajmo sa malim poboljšanjima

Poštovani čitaoci,

Shvatili smo već da je za dijalizne lekare i pacijente u Srbiji nemoguć zadatak da ukinu ograničenja za hemodijafiltraciju (dozvoljeno samo do 20%).

Shvatili smo da ni pacijenti ni lekari neće promeniti glupu odrednicu da samo 20% pacijenata može imati dijalizator veći od prosečnog (1,8 m2).

Shvatili smo već da će i Nefrološka sekcija postati isto što i Udruženje nefrologa, marketinško odeljenje za promociju preparata koje nam je namenila Big Farma, sa honorarima za „autore“, a ručkovima, kongresima i „bodovima“ za (ne)educibilne „slušaoce“.

I posle uklanjanja (što penzionisanjem, što hapšenjem) ključnih srpskih nefrologa iz FBI istrage najvećeg dijaliznog provajdera, na scenu su došli drugi, mlađi – i nastavili istim stopama.

Shvatili smo i da nikada niko neće smeniti niti zameniti ni korumpirane predsednike „Udruženja“ pacijenata, koji vode, pre svega, račune o svojoj guzici, a ne o interesima pacijenata.

Zdravstvenim „pregaocima“, ali i pacijentima, izgleda da sve to sasvim odgovara.

Neko će možda, jednoga dana, napisati i naučni rad o tome u kojoj su meri društvene mreže i javna glasila pogoršala kvalitet lečenja dijaliznih pacijenata.

Jer, dijalizni pacijenti su zapravo veoma aktivni.

Eno ih, fejsbuče, uživaju u sopstvenoj važnosti, pametuju, prebrojavaju pratioce i lajkove, skidaju i šalju stikere,  reklamiraju preparate svojih sponzora (kao da su lekari), sanjaju o transplantaciji, koja bi ih rešila svih muka …

(Čovek prosto mora da se zapita da li su oni ikada videli ijednog transplantiranog bolesnika kako umire od karcinoma kojeg je dobio zbog uzimanja imunosupresivnih lekova?). Makar malo da smanje glorifikaciju metode, koja itekako ima svojih nedostataka.

A dijalizu, ono na čemu sada žive, da poboljšaju, to im nije interesantno.

Ili nije izvodljivo.

Ajde, znamo da je farmakmafijaški dijalizni lobi zaista jak, ali bar ona sitna poboljšanja, sitna, ali kontinuirana (?!?), ona koja bi svakodnevni dijalizni život učinila, ako ne lakšim, a ono bar manje komplikovanim?

I za te opcije mi smo nudili predloge za poboljšanja.

Pre svega, u oblasti koja je, kako svi vole (inteligentno) da naglase,  „Ahilova peta“ hemodijalize: u oblasti krvnog pristupa.

Već smo naglašavali značaj redovnog rada konsultativnog vaskularnog hirurga u svim dijaliznim centrima, formiranje dežurnog Centra za dijalizne pristupe, nabavke uređaja za olakšano pronalaženje punkturnih mesta (ultrazvuk ili infrared lampa), nabavku ampula za otpušavanje dijaliznih katetera, nabavku fleksibilnih fistulnih igala, …

Kad smo već kod ovih nabrajanja, moramo pomenuti jedno ime …

Samo jedno, hvale vredno, ime velikog čitaoca i poštovaoca našeg sajta, Dragana R. (nismo ga pitali za dozvolu pominjanja, pa makar prezime da mu ne ističemo, iako svi već znate o kome je reč), koji nam je otvoreno dao najveći kompliment do sada:

„Ja sve što sam naučio i saznao o dijalizi bilo je sa sajta www.dijaliza.wordpress.com“.

Malo li je?

Da ništa više, ni od koga nismo dobili, i ovo bi nam bilo dosta.

(Neki sajtovi umru, ugase se, a nikada ne dožive bar jedno ovakvo priznanje).

I kao da mu to nije bilo dosta, nego je dotični Dragan, lično krenuo u praktično ostvarenje naših predloga za poboljšanje.

Lično je jurio Lampe za olakšano punktiranje krvnih sudova, pisao firmama, belosvetskim farmakoprofiterima, da nam makar prezentiraju rad tih Lampi.

I uspeo je Dragan, dobio i doneo Lampu, doktori (nevoljno!) i sestre (još nevoljnije) probali – i nažalost, zaključili da im to ne treba. Navodno, ne pomaže im to, ništa?!? (link)

Šta da se radi, Dragan vratio Lampe, izvinjavao se prekookeanskim ajkulama, ali rekao im da „naše tržište“ još nije spremno za ovolike inovacije.

Zatim Dragan tražio način da uveze one mekane, savitljive, japanske fistulne igle, o kojima smo detaljno pisali u postu: https://dijaliza.wordpress.com/2016/05/16/zasto-je-japanska-dijaliza-najbolja-na-svetu/.

Igle sa kojima biste zaista mogli da spavate na dijalizi. Bez brige da će vam igla probiti fistulu, ako se ruka ili igla, pomeri.

Prevrnuo je Dragan hiljade papira, posetio stotine sajtova, pisao Japancima, Kinezima, Irancima, ali na kraju nam tužno saopštio: „Igle ne mogu da nabavim. Za Srbiju, nema šanse, da dobije takve igle“.

Mi, šta ćemo, kažemo Hvala ti čoveče i na pokušajima, porazi su sastavni deo života, idemo dalje, dijaliza je to …

I tako, pokopasmo i mi, i zaboravismo i mi, i sopstvene, I-nicijative.

Kad, ne lezi vraže.

(Kao da neko to odozgo, gleda sve, što rek’o onaj iz ulice Jovana Cvijića, što je video Tita maršala, legendu tu).

Lutajući po bespućima internetske zbilje (iliti stvarnosti), posebno po onim nepreglednim nefrološkim pašnjacima, naletismo ponovo na ono pitanje fistulnih igala.

Zamislite samo,

to što smo mi (i Dragan) tražili da dođe i u našu zemlju, a preko Zemlje izlazećeg sunca, ili preko bilo čega, ali samo da već jednom dođe …

Ono došlo!

To jest, ono ima.

Tačnije, kod nas već postoji predstavništvo jedne (evropske) dijalizne firme koja već pravi takve igle!!!

I to nije neka mala i/ili skromna firma, naprotiv, itekako su probojni, što bi se reklo, i već imaju na stotine aparata u Srbiji, a neki od HD centara su i kompletno njihovi …

Zašto nam to predstavništvo nije reklo i za igle ili zašto njima njihovi nisu rekli da nam i to kažu, ne znamo.

(U principu dijalizne firme kod nas, a verovatno i u svetu, rade vodeći se samo o dva principa:  pod jedan, da uzmu pare, i pod dva, da zajebu konkurenciju. Treća sreća je samo kombinacija prva dva zgoditka).

O pacijentima, o „potrošačima“, misle samo kroz prizmu ta dva neskrivena cilja.

E sad, kad smo i to otkrili, kad imamo i dokaze, i link, i sajt, i video prikaz tih mekanih fistulnih igala, kakav je dalji plan?

Pa, dalje bi trebalo da se oni koji sebe nazivaju „nefrolozima“ malo zainteresuju i/ili raspitaju o tim iglama kod svojih „sponzora“. Bar između dva predstavljanja receptora za „Farsabin“, između jedne te iste Sekcije i Udruženja, ako se takvi više uopšte mogu „nefrolozima“ zvati, jer nije jasno zakleše li se Hipokratu i/ili Hipokritu?!?

Zatim, da se i nefrološke sestre takođe malo raspitaju za stvar iz svog domena rada, makar u pauzi između dva sestrinska kongresa u hotelu Lepenski mir, kada su inače vrlo nemirne (link).

Da se i famozna udruženja dijaliznih pacijenata, umesto stalnog „tribinjanja“, „izletovanja“, slavljenja „Dana bubrega“, „dijaliznih sportskih igara“ „fejsbučenja“ i „psiholoških poderški posustalim“ (a u 3 P!!!), zainteresuju i za neko malo, sitno, ali konkretno, poboljšanje, sebi u korist. Dok ne dođe već ta spasonosna transplantacija …

I da se nadamo da im (iglama) cena neće biti takva da „uši otpadaju“, jer svi monopolisti obično ne mogu da odole iskonskom izazovu (opisano gore, kao ciljevi farmakoprofiterskih kompanija).

.

A nas, ako se sete za 13. maj, dobro i jest, ako ne … mi smo samo radili svoj posao. Najveće zadovoljstvo biće nam misao da smo bar jednu fistulu spasili probijanja.

Igle se zovu: Diacan® Flex.

Evo linkovi:

https://www.products-and-solutions/therapies/extracorporeal-blood-treatment-therapies/diacan-flex-av-fistula-catheter.html?cid=SEA:GA:INT-RC-PS-Diacan-Flex-Launch-Search:hemodialysis:b#

.

.

.

DiaBloG – 2022

Čudi me što sam još uvijek živ

.

Piše: Nikola Morača

Kroz ovakvo „liječenje“ prošao je Banjalučanin Branislav Knežević, koji je ni kriv, ni dužan, umjesto tri mjeseca u Internacionalnom centru za hemodijalizu u Banjaluci liječen duže od dvije godine?!

Inače, prema svjedočenjima pacijenata, hemodijaliza je život u zatvoru, posebno za one koji su u obavezi da na dijalizu odlaze tri puta sedmično, i to po četiri časa dnevno.

Umjesto tri mjeseca, liječili ga dvije godine

U ispovijesti Banjalučanina, koja se može poistovjetiti sa horor scenarijima, Knežević se prisjetio da je sve počelo u martu 2013. godine kada mu je utvrđena bubrežna slabost u vidu metaboličke acidoze s visokim vrijednostima azotnih materija u krvi. Tada je zaključeno da se radi o hroničnoj bubrežnoj slabosti koju je prouzrokovao povišen krvni pritisak i njime izazvana skleroza krvnih sudova bubrega.

U aprilu 2013. godine Knežević je imao i prvu dijalizu. Uz terapiju za povišen krvni pritisak i hroničnu bubrežnu slabost pacijent je upućen u „Fresenius“, privatni dijalizni centar u Banjaluci, na dalje liječenje hemodijalizama.

U naredna tri mjeseca Kneževiću su se, kako su to konstatovali na Vojnomedicinskoj akademiji, Klinici za nefrologiju u Beogradu, postepeno smanjivale vrijednosti azotnih materija. Umjesto da nakon tri mjeseca prekinu s hemodijalizom, ljekari se nisu puno osvrtali na dobre nalaze pacijenta, pa se nesrećni Banjalučanin „liječio“ još dvije godine uz komentare ordinirajućeg ljekara: „Lezi kada ti je bog dao“!

Knežević je, dakle, više od dvije godine liječen u Internacionalnom centru za hemodijalizu u Banjaluci, iako je imao uredne medicinske nalaze, a zbog čega je došlo od ozbiljnih posljedica po zdravlje ovog Banjalučanina. Posljedice su bile takve da je Knežević sada osuđen na doživotnu hemodijalizu zbog trajnog oštećenja bubrega.

Iako je već nakon tri mjeseca imao uredne medicinske nalaze, oni nisu bili prepozanti od strane nadležnih ljekara.

– To vam je život, kao u zatvoru. Ne možete nigdje otići, jer ste vezani za Centar za dijalizu i odlaske, gdje provodite tri dana u sedmici po četiri časa, a onda izmrcvareni odlazite kući na oporavak. Invalid ste, jer ruku kroz koju primate dijalizu više ne možete koristiti – prisjetio se Knežević.

Čudi se ovaj Banjalučanin da je uopšte živ, posebno nakon što mu je jedne prilike bio izmjeren i krvni pritisak od 250/170 mmHg.

Lekari VMA šokirani

Branislav Knežević se u ispovijesti za Srpskainfo prisjetio da je nakon više od dvije godine „liječenja“ svoje nalaze zahvaljujući Aleksandru Radunu, predsjedniku Udruženja dijaliziranih pacijenata, odnio na jedan nefrološki simpozijum, u Teslić, na ruke načelniku Odjeljenja za hemodijalizu Klinike za nefrologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu, doktoru Ljubiši Veljančiću.

Gostujući predavač, dr Veljančić, šokiran onim što vidi u nalazima, konstatuje da Knežević tri mjeseca nakon tretmana hemodijalizom više nije imao medicinske indikacije za daljim liječenjem.

Nevjerovatno je da je Veljančić, a ne ordinirajući ljekar, u medicinskoj dokumentaciji “vidio” smanjivanje azotnih materija, ali i shvatio uzroke velikih tegoba koje je Knežević imao prilikom hemodijaliza, od grčeva, padova krvnog pritiska, kolapsnih stanja, posebno pred kraj tretmana?!

– Svi navedeni nalazi ukazivali su da je pacijent u martu 2013. godine imao naglo i privremeno pogoršanje hronične bubrežne slabosti i tada je zbog tog pogoršanja bilo indikovano započeti hemodijalizno liječenje, ali je isto to liječenje već sredinom juna 2013. godine trebalo biti obustavljeno, jer je kod pacijenta došlo do oporavka i on od tada nije imao medicinske indikacije za tretmane hemodijalizom – navodi se u naknadnom pisanom izvještaju dr Veljančića.

Dodaje se kako Knežević ima hroničnu bubrežnu slabost, ali ne potpunu i trajnu koja je zahtijevala liječenje hemodijalizom.

– Nažalost, to tada nije prepoznato i pacijentu je nastavljeno redovno sprovođenje hemodijaliza tri puta nedjeljno. Naredne dvije godine! – zaključuje se i u izveštaju Načelnika Klinike za nefrologiju VMA, profesora dr Dragana Jovanovića.

U izveštajima sa VMA se konstatuje i da je Knežević priključivan na aparate za hemodijalizu i sa vrijednostima urea 10,5 i kreatinin 329, uz potpuno normalnu diurezu.

Nakon toga Knežević se obratio svom ljekaru u KC Banja Luka, koji mu je indikovao hemodijalizu, koji takođe potvrđuje sve navedeno u izveštajima sa VMA!?

Sa nalazima dr Veljančića ubrzo su se složili i ljekari iz Centra za dijalizu!

Oštećeno preostalo bubrežno tkivo

Knežević je nepotrebno dijaliziran najmanje dvije godine, tri puta sedmično u trajanju od po četiri sata.

– Ultrafiltracije i vantjelesno prečišćavanje krvi kojima je bio podvrgnut, Kneževiću su, od momenta kada je oporavio funkcije bubrega, samo štetili njegovom preostalom funkcionalnom bubrežnom tkivu i cirkulaciji u bubrezima. Primjena lijekova koji su bili predviđeni za potpunu i definitivnu bubrežnu slabost ili za hemodijalizno liječenje (heparin, ferlecit, recormon i slični) takođe je imala štetne  efekte na organizam u cjelini, kao i postojeća arterio-venska fistula na lijevoj ruci, koja je dokazano opterećenje za rad srca i direktan uzrok umanjene radne sposobnosti, jer tu ruku pacijent nije smio koristiti ni za kakav napor. S obzirom na sadašnji stepen oštećenja bubrega i ireverzibilnost procesa, u pacijenta će vremenom nastupiti prava, potpuna i definitivna bubrežna slabost, kada će mu i zaista trebati redovno i trajno liječenje hemodijalizama – naveo je u svom nalazu dr Veljančić.

– Sigurno je samo da će sada, zbog dvogodišnjeg nepotrebnog hemodijaliziranja, taj period do potpune bubrežne slabosti biti kraći, nego da je pacijent liječen konzervativno, prema principima liječenja hronične bubrežne slabosti, koja ne zahtijeva liječenje dijalizama (stadijum I do IV) – zaključio je načelnik Klinike za nefrologiju VMA, prof. dr Jovanović.

Tužba protiv privatne „Frezenius“ dijalize

Branislav Knežević je nakon golgote kroz koju je prošao zbog bespotrebne hemodijalize tužio Internacionalni centar za dijalizu „Frezenius“ tražeći novčanu nadoknadu.

Prema tužbenom zahtjevu, na ime naknade materijalne štete zbog posljedica pogrešnog liječenja Branislava Kneževića traži se 100.000 maraka, a za pretrpljene duševne bolove iznos od 10.000 maraka, sve sa zakonskom kamatom od dana donošenja presude do konačne isplate.

U tužbi protiv „Frezeniusa“ navedeno je, između ostalog, da je Knežević bespotrebno liječen najmanje dvije godine, a što su potvrdili prvo ljekari VMA u Beogradu, a kasnije i ordinirajući ljekar, koji je prvi indikovao hemodijalizu Kneževiću.

– Osim činjenice da je pacijent nepotrebno dijaliziran najmanje dvije godine, tri puta sedmično, po četiri sata, terapija koju je primao je samo štetila njegovom preostalom funkcionalnom bubrežnom tkivu i cirkulaciji u bubrezima, a terapija lijekovima je takođe imala štetne efekte na organizam u cjelini, kao i fistula na ruci koja je proizvod nepotrebne dijalize, a koja opterećuje rad srca i direktan je uzrok smanjenja radne sposobnosti pacijenta, jer tu ruku pacijent ne može više da koristi ni za kakav napor – navedeno je u tužbi.

S obzirom na sadašnji stepen oštećenja bubrega i ireverzibilnost procesa, a sve kao posljedica neadekvatne, odnosno nepotrebne primjene terapije, kod pacijenta je vremenom nastupila prava, potpuna i definitivna bubrežna slabost, te mu sada zaista treba liječenje hemodijalizom.

Tužena firma je pokušala da izdejstvuje da veštačenje izvrši Nefrološki stručnjak KBC Zvezdara (sa kojim firma ima dugogodišnju uspešnu saradnju), sa čime se nikako nije složio advokat oštećenog, te je sud donio odluku da se vještačenje povjeri stručnjacima Instututa za sudsku medicinu Beograd.

U opširnim nalazima vještaka Instituta za sudsku medicinu, u čijem radu je učestvovao i predstavnik Klinike za nefrologiju Kliničkog centra Srbije (Dr Vojin Brković) potvrđeno je mišljenje lekara VMA – da je Branislav Knežević nepotrebno dijaliziran u navedenom periodu.

Na saslušanjima pred sudom, lekari KC Banja Luka i lekari u radnom odnosu u Fresenius dijaliznim centrima, nisu se direktno izjasnili u korist oštećenog, nego su pokušavali da relativizuju dokaze i stavove kolega sa VMA i KC Srbije.

Odluka suda na kraju dugogodišnjeg postupka

Sud je za pretrpljene duševne boli, zbog umanjenja životne aktivnosti izazvanih nepotrebnim liječenjem, Kneževiću dodijelio iznos od 50.000 maraka, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 20.000 maraka, te preživljenog straha 10.000 maraka.

Obrazloženje

Osnovni sud Banjaluka je u obrazloženju presude naveo da je tim vještaka utvrdio da hemodijaliza u slučaju pacijenta Branislava Kneževića, koja je trajala od jula 2013. do avgusta 2015. godine, nije vršena u skladu s medicinskim indikacijama.

– Postupak prema pacijentu Branislavu Kneževiću nije urađen u skladu s pravilima medicinske struke i odstupilo se od standarda – naveo je osnovni sud.

Tim vještaka je zaključio i da je Knežević u kritičnom periodu dobijao lijekove koji su mogli imati ozbiljna neželjena dejstva i komplikacije, ali nema preciznih podataka o tome da li su ih i u kojoj mjeri ove terapije kod Kneževića izazvale.

– Nepotrebna hemodijaliza je štetno djelovala na bubrege, prije svega negativnim uticajem na bubrežnu cirkulaciju, naročito prilikom epizoda pada krvnog pritiska koji prati primjenu ove terapije, što dovodi do ubrzanja propadanja bubrežne funkcije i skraćuje vrijeme do ponovnog povratka na hemodijalizu – konstatuje sud u presudi.

Smanjena radna sposobnost

Pored nepotrebne izloženosti hemodijalizi i ultrafiltraciji krvi od jula 2013. do avgusta 2015 godine, Kneževiću je bila ugrađena i arteriovenska fistula, koja je dovela do dodatnog opterećenja srca i direktan je uzrok smanjenja radne sposobnosti kod Kneževića, jer tu ruku nije mogao koristiti za napor.

Sud je zaključio da svi saslušani svjedoci tužene strane, odnosno ZU Bolnica „Internacionalni dijaliza centar“ Banjaluka, nemaju neposrednih saznanja o liječenju Kneževića, niti konkretne informacije o razlozima produženja hemodijalize Kneževiću(?!?).

Zanemareni nalazi

Knežević je, dakle, više od dvije godine “liječen” u Internacionalnom centru za hemodijalizu u Banjaluci iako je imao uredne medicinske nalaze, zbog čega je došlo od ozbiljnih posljedica po zdravlje ovog Banjalučanina. Posljedice su bile takve da je Knežević sada osuđen na doživotnu hemodijalizu zbog trajnog oštećenja bubrega.

Iako je već nakon tri mjeseca imao uredne medicinske nalaze, oni, dakle, nisu bili prepoznati od strane nadležnih ljekara.

Predsjednik Udruženja dijaliznih, transplantiranih i hroničnih bubrežnih bolesnika Republike Srpske, Aleksandar Radun, dao je ovim povodom dvije izjave, koje je takođe preneo medijski servis Srpska info.

Originalni tekstovi su na sledećim linkovima:

https://srpskainfo.com/cudi-me-sto-sam-jos-uvijek-ziv-banjalucaninu-bespotrebna-hemodijaliza-unistila-zivot/

https://srpskainfo.com/banjalucaninu-moraju-isplatiti-80-000-maraka-presudjeno-da-postupak-dijalize-nije-bio-u-skladu-s-pravilima-struke/

.

.

.

.

.

.

.

.



DiaBloG – 2022.

Ono što vam „vaš“ lekar neće reći: o kalcimimeticima.

Danas se smatra normalnim da vlasnici farmaceutskih firmi nekome nude lekove protiv „sindroma gladnih kostiju“.

Poštovani čitaoci,

Velika farmaceutska industrija (Big Pharma) nas sa svih strana bombarduje reklamama svojih „čudotvornih“ proizvoda, ali na kraju svake reklame obavezno stave i zbrzaju onu čuvenu klauzulu o odricanju od odgovornosti, tj. da se „o indikacijama, kontraindikacijama, merama opreza i neželjenim dejstvima, konsultujete sa svojim lekarom ili farmaceutom“.

Pravo pitanje je naravno, čiji je Vaš lekar?

Vaš ili Njihov?

Ako mu sve informacije o tom proizvodu doturaju isti oni koji su i sponzori tim lekarima, sponzori stručnim časopisima, sponzori naučnim istraživanjima i sponzori Pravilnicima za primenu tih lekova, kakve su onda (realno) šanse da vam „Vaš“ lekar kaže bilo šta što ne ide u prilog prodaji tog leka?

Evo jednog benignog primera (snimak ekrana) o tome kako nastaju i kako se implementiraju pravilnici o našem lečenju:

print screen

Dakle, do „krajnjeg korisnika“ dolaze samo one informacije za koje je „Vaš“ lekar prethodno instruisan da vam ih kaže.

A pošteno bi bilo da čujete i ono što „trgovcima“, „menadžerima“ i sličnim mešetarima, ne ide u prilog.

E, zato smo mi tu.

Danas ćemo da ukažemo na neke manje poznate vam činjenice o Kalcimimeticima.

Kalcimimetici su lekovi koji se koriste u lečenju povišenog parathormona (PTH) u bolesnika na dijalizi.

Više o tim poremećajima, govorili smo u tekstovima o renalnoj osteodistrofiji, hiperparatireoidizmu i regulaciji minerala u hroničnoj bubrežnoj slabosti (ovde, ovde, ovde, ovde i ovde).

Kao što im i samo ime kaže, kalcimimetici „imitiraju kalcijum“.

Deluju na kalcijumske receptore na površini ćelija paratireoidnih žlezda (kao i kalcijum) i tako smanjuju lučenje parathormona.

Kad smo kod delovanja, tu ćemo istaći prvu činjenicu koju o kalcimimeticima niste znali.

.

1)  Kalcimimetici deluju kratko!

Maksimalno dejstvo kalcimimetika nastupa već posle 2-3 sata od uzimanja leka i odmah posle toga počinje da prestaje. Zbog ove kratkoće u delovanju, već posle 2-3 sata od uzimanja leka parathormon ponovo raste.

Zbog cene ovih lekova, naš narod kad uspe da nabavi jedno pakovanje od 30 mg, odmah potrči kod doktora, sav srećan, da započne dugo čekanu „spasonosnu“ terapiju, da kao proba da izbegne operaciju PT žlezda (?!).

Znajući sve to, naši lekari prosto nemaju srca da „svojim“ pacijentima kažu kako se doza mora „titrirati“ od 30 do 180 mg dnevno, a to znači i do 6 tableta samo za 1 dan !!!

O stvarnom učinku i/ili nuspojavama da sad i ne govorimo, zadržaćemo se samo na potrošnji i cenama.

Cene kalcimimetika su oko 40 puta (!) veće od cene vitamina D.

Možda i zbog toga, naš narod, sve te kalcimimetike tj. sinekalcete, naziva samo njihovim fabričkim imenima, pa ih tako i lakše pamte kao: „SENSINAPARE“ i „MAMIPARE“.

O neželjenim efektima (svih) kalcimimetika, reći ćemo samo kratko, naše utiske: niko ih kod nas nije uzimao previše dugo, ne samo zbog cene.

Reći ćemo vam (brzo i taksativno), glavni neželjeni efekti kalcimimetika su: mučnina, gađenje, povraćanje, dijareja, dispepsija, anoreksija, hipokalcemija, grčevi, EKG-promene (skraćenje QT-intervala), utrnulost, parestezije, mialgije i urtikarije.

O svakoj nuspojavi treba da se konsultujete, ali pre nego što kupite lek …

.

2)   Zaključci ADVANCE studije su bili negativni po kalcimimetike.

To kliničko ispitivanje je bilo vrlo jednostavno: jedna grupa pacijenata je primala kalcimimetike i svu dosadašnju terapiju (vitamin D, itd), a druga grupa samo dosadašnju terapiju, bez kalcimimetika.  Reklame su naime tvrdile da kalcimimetici smanjuju kalcijum-fosfor proizvod i smanjuju kalcifikacije srca i krvnih sudova, ali ovom studijom, po pitanju ključne hipoteze nije nađena statistički značajna razlika među onima koji su primali kalcimimetike i onih koji nisu. („ … results from ADVANCE study do not demonstrate conclusively, that cinacalcet may attenuate vascular and cardiac valve calcification in patients on hemodialysis with moderate to severe sHPT”). https://academic.oup.com/ndt/article/26/4/1327/1882917?login=false

.

3)   Zaključci EVOLVE studije su bili negativni po kalcimimetike.

Kao što rekosmo, udarne reklame za kalcimimetike su tvrdile da oni smanjuju ne samo PTH, nego smanjuju i kalcifikacije, a time i kardiovaskularne poremećaje (infarkte, stenokardije, srčanu slabost, periferne vaskularne komplikacije) i smrtnost u dijaliznih pacijenata. Ukratko, produžavaju život. Sprovođenjem EVOLVE studije (na 3883 pacijenata) to je opovrgnuto.

(„…in the EVOLVE randomized trial, cinacalcet did not decrease the risk of death or major cardiovascular events among hemodialysis patients). https://www.nejm.org/doi/full/10.1056/nejmoa1205624

Na kraju, ali ne i najmanje važno, došao je i zvaničan stav udruženja nefrologa našeg kontinenta.

.

4) Kakvo je stanovište ERA-EDTA o primeni Kalcimimetika?

Posle svih mogućih hvalospeva i kritika, svi svetski nefrološki stručnjaci su se složili da predijaliznim pacijentima ne treba propisivati kalcimimetike.

Ali, za dijalizne pacijente, farmakoindustrija je nastavila agitaciju.

Međutim, rezultati nekoliko (korektno dizajniranih kliničkih ispitivanja) nisu se mogli prenebregnuti, i pored različitih pokušaja relativizacije, naknadnih tumačenja, meta-analiza i pro-propagandnih stavova.

Na kraju je najveće stručno nefrološko udruženje na našem kontinentu iznelo ovo pitanje kao problem o kome struka konačno mora reći svoj stav i oni su ga i izrekli.

Evropsko udruženje nefrologa dijalize i transplantacije je naime, direktno formulisalo ovaj problem kao sledeće pitanje:

Treba li pacijentima sa HBI u 5D stadijumu sa biohemijski dokazanim Sekundarnim hipeparatireoidizmom propisivati kalcimimetike?

Radna grupa vodećih stručnjaka za CKD-MBD je dala nedvosmislene odgovore: „nema takvih dokaza“ i „ne možemo preporučiti“. Evo dokumenta:

https://academic.oup.com/ndt/article/30/5/698/2332868?login=false

5) Da li biste na kraju hemodijalize primali kalcimimetike?

Ako ste dobro pratili naše prethodne pasuse, mogli ste se uveriti da su osim probavnih (mučnina i povraćanje) najčešći i najveći problemi kojeg ovi lekovi prave: grčevi!

Znači, nisu samo cena i kratkoća delovanja problem, to su navodno ispravili kod kalcimimetika zvanog Farsabin, nego baš grčevi, kod svih.

E sad, sledi nagradno pitanje, kao u naslovu ovog odeljka: kada se primakne završetak HD tretmana i kada je verovatnoća nastupanja grčeva najveća, da li biste tada primili intravenski preparat kalcimimetika, čija su (osim mučnine i povraćanja) glavna nuspojava, takođe: grčevi.

To ćete naravno, kao edukovani pacijenti, odlučiti sami, jer ako se konsultujete sa svojim lekarom ili farmaceutom videćete da su oni već odlučili.

Naime, iako se novi kalcimimetik tek pojavio, tek je registrovan u Srbiji, i nijedan dijalizni centar niti nefrolog u Srbiji nemaju nikakva iskustva s njim, oni su već krenuli sa reklamama da je to spasonosna terapija. To je „više od leka“, i nije pitanje da li nam treba, već šta se čeka sa njegovom primenom?

Osećate li već, na neki način, krivicu i zaostalost u razvoju?

Evo kako izgleda „edukacija needukovanih“ u srpskoj nefrologiji (printscreen):

Eto, mi smo samo hteli da i naši čitaoci to znaju.

Ništa više, i ništa manje.

A reklama ionako imate dovoljno, i vi ih plaćate, verovali ili ne.

6) Koja je, na kraju, naša preporuka u vezi hiper-PTH?

Nakon što smo vam samo ukazali na neke nepobitne činjenice, ostavićemo vam da sami donesete odluku. Ali, nećemo naravno, da ne iznesemo i svoj stav, da ne bi ispalo da samo kritikujemo, a nemamo nikakvo rešenje, nikakav predlog.

Naše mišljenje je identično mišljenju većine pacijenata koji su probali sve, i tako postali iskusni, na onaj teži način.

Koja bi, znači, na kraju, bila naša preporuka?

To bi ukratko, bilo sledeće: držite dijetu i nastojte da vam nivoi kalcijuma, fosfora i vitamina D budu u normalnim granicama. Ako i pored toga vaš parathormon bude povišen više od 12 puta, a PTŽ na ultrazvuku preko 10 mm, nađite dobrog hirurga i operišite PTŽ. Sva ostala terapija je samo kupovanje vremena do operacije. Na kraju krajeva, i operacija (subtotalna paratireoidektomija) je takođe kupovina vremena, jer će komadić ostavljene žlezde verovatno opet da poraste i zahtevaće novo operativno smanjivanje. Sve dok postoji bubrežna slabost postojaće i opasnost od hiperparatireoidizma. Jedino pravo rešenje bi bila transplantacija bubrega i povratak svih bubrežnih funkcija. Naravno, pod uslovom da se učini na vreme, pre nego što se hiperparatireoidizam ne razvije.

Toliko o tome.

A sad, natrag u zavodljivi svet reklama, sponzorstava, marketinga i promocija.

Da, i na društvenim mrežama, posebno.

.

.

.

.

.

.

.

.



DiaBloG – 22.02.2022.

Dovoljno je to, što smo zajedno.

27.01.2022.

.

.

Poštovani čitaoci,

danas je tačno 9 godina od početka rada ovog sajta.

Sve što bi vam reći hteli, verovatno i sami znate (ako ste nas redovno pratili), a prave prigodne reči, ostavićemo za sledeću godišnjicu, tj. za jubilarnu prvu deceniju. Zato ćemo se sada zadržati samo na zaključku iz naslova ovog posta.

Kao što reče Snežana, prvih 40 godina na dijalizi je najteže, posle je sve nekako lakše i jasnije.

Dogodine, vidimo se, bilo gde, akobogda.

.

Ž I V E L I !!!

.

.

.

DiaBloG – 2022

.

.

.

.

.



Najbolja definicija: 4 časa za 4 dana života

Dijaliza: svakog drugog dana 4h za 4 dana života!

Poštovani čitaoci, prenosimo vam tekst objavljen 19.11.2021. u novinama: Glavne.com

piše: Radivoje Dobanovački

Krizni i ostali štabovi širom sveta su povodom pandemije koronavirusa od početka isticali određene kategorije stanovništva kao podložne značajno uvećanom riziku od teških kliničkih slika i loših ishoda virusne infekcije. Javnost, već navikla na termine poput kardiovaskularnih oboljenja, gojaznosti, dijabetesa ili autoimunih bolesti imala je po prvi put priliku da češće čuje da su posebno ugroženi pacijenti na hroničnom programu dijalize.

Lično iskustvo nam govori da je dobar deo ljudi negde već čuo za dijalizu, ali da retko ko ima predstavu o čemu je tačno reč i zbog čega su ljudi na dijalizi u toliko velikoj meri ugroženi. Priča o dijalizi je zapravo uranjanje u jedan paralelni svet ljudske nesreće, iskorišćavanju te nesreće, nebrizi društva, kao i o sumnji u bilokakvu nadu da će ova ranjiva grupa ljudi ikada moći da živi dostojanstvenim životom. 

Malo edukacije:

Dijaliza predstavlja vid hroničnog (najčešće trajnog, doživotnog) lečenja ljudi kojima su bubrezi u potpunosti otkazali kojim se jednim delom zamenjuje njihova izgubljena funkcija. Postoje dve osnovne vrste dijalize – peritonealna i hemodijaliza. Kod peritonealne dijalize (PD), struktura trbušne maramice služi kao “zamena” za tkivo bubrega, dok se kod hemodijalize (HD) krv pacijenta izvlači iz njegovog tela, pomoću dijalizne mašine sprovodi do specijalnog filtera (dijalizatora, “veštačkog bubrega”) i tako prečišćena potom vraća u krvotok, pri čemu mašina istovremeno obavlja i niz drugih funkcija kojima se “simulira” rad bubrega.

Zašto kažemo dijaliza a mislimo na hemo-dijalizu?

(Peritonealna dijaliza – medicinska procedura ili institucionalizovano mučenje?)

Osnovni princip na kome se zasniva PD je da pacijent sam sebi ubacuje četiri puta dnevno zašećerenu vodu u stomačnu duplju (peritoneum), pusti je da odstoji u trbuhu 3-4 sata i zatim izbaci. Zahvaljujući fizičkim procesima osmoze i difuzije, štetne materije iz organizma koje bi pod normalnim okolnostima bubrezi sami prečistili, nakupljaju se u tečnosti za PD i zajedno sa njom izbacuju iz tela preko ugrađenog katetera.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B5%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0

Proces čišćenja organizma od nakupljenih toksina i viška vode se, dakle, do u nedogled ponavlja radnjama oko peritoneumskog katetera (koji služi kao “slavina” za unos čistog rastvora pri ulazu i zaprljanog pri izlazu iz trbuha): ulivanje, izlivanje, spajanje, razdvajanje.

A sve to mora se obavljati u besprekorno čistoj prostoriji, sa savršeno čistim rukama i rukavicama, sprejevima, kremama, dezinficijensima, antisepticima, sa gazama i maskama na licu, sa mazanjem antibiotskih masti oko izlaznog mesta i u nozdrve pacijenta.

Kada se rastvor nakon 3-4h muljanja po trbušnoj duplji zasiti otrovnim produktima metabolizma, izliva se i baca, a ceo postupak se ponavlja. I tako nekoliko puta na dan. Čak i tokom cele noći, pacijent se povezuje na poseban aparat koji sam vrši izmenu tečnosti, što podrazumeva ležanje pod posebnim uglom i često buđenje kad se oglasi alarm aparata da nešto treba namestiti.

Da teško bude još teže, ovaj intenzivni trud sobom nosi teške nuspojave i zdravstvene rizike, uz minimalnu efikasnost. Kao metoda daleko inferiorna u odnosu na hemodijalizu, peritonealna dijaliza osobu ostavlja nikada do kraja očišćenu od otrova koji joj se nakupljaju u telu, a plasiranje glukoze (šećera) u stomačno okruženje gde se, između ostalog, formira stolica, dovodi bez izuzetka pre ili kasnije do teške bakterijske infekcije – peritonitisa, koji predstavlja opasno i stanje koje se teško sanira posebnim lečenjem.

Ako se zna da je PD toliko gora od HD, i da je prosečno vreme preživljavanja pacijenta na PD svega oko 20 meseci, postavlja se legitimno pitanje: Zbog čega se ova procedura za koju je prvi srpski nefrolog – član SANU rekao: “Ovo nije lečenje već mučenje ljudi” (proteravši je sa svoje klinike) uopšte koristi?

Nužno zlo, ali unosno

PD je nužno zlo u prostorno razuđenim, siromašnim zemljama koje nemaju razvijene dijalizne centre i gde pacijenti ne mogu da putuju stotinama kilometara svakog drugog dana na HD, već tretman moraju da vrše sami (ili uz pomoć članova domaćinstva). Sem toga, ova metoda se primenjuje kod osoba sa izuzetno lošim krvnim sudovima i srcem kao i kod onih za koje se osnovano pretpostavlja da ne mogu da dostignu duži životni vek.

Da dodamo i sledeće činjenice vezane za svet, Srbiju i PD: u svetu je cena PD 1,5 do 2,5 puta manja od cene hemodijalize jer u nju ulazi samo potrošni materijal (proceduru pacijent obavlja sam, kod kuće), dok u cenu hemodijalize ulaze: cena usluga zdravstvene ustanove, rad osoblja, troškovi prevoza, pa tek onda i cena samog materijala. Paradoksalno (ili odlično smišljeno), napominjemo da je cena PD u Srbiji naštelovana na nivo cene hemodijalize.

Da li je to razlog zbog kojeg mnogi nefrolozi propisuju PD ne možemo da dokažemo, ali su takvi lekari najredovniji gosti i govornici na kongresima posvećenim ovoj metodi, a koji se po pravilu održavaju na egzotičnim destinacijama širom planete. Pacijent, uplašen, zbunjen i sluđen se tu ništa ne pita. Njegovo je da bez pitanja ugradi kateter, kupi za svoj novac što više “PD aksesoara” koje mu “spontano” ponude i posle 20-tak meseci mučenja ustupi svoj statistički broj sledećoj žrtvi. 

Hemodijaliza – kako za 4h obaviti posao od 48-72h

Dok se u svetu svega oko 11% ljudi nalazi na peritonealnoj dijalizi, njih 89% se leči hemodijalizom. Ne ulazeći u tehničke detalje, recimo da se hemodijalizom (HD) krv pacijenta kojem bubrezi više ne rade izvodi iz tela, provodi kroz dijalizator (flter) i prečišćena vraća u organizam, uz eliminaciju viška vode i uspostavljanje elektrolitskog balansa.

Osoba na HD ima tokom sedmice tipično 3 dijalizna i 4 nedijalizna dana. U proseku, svaka HD traje oko 4h i za to vreme, pacijent je putem krvnih linija i bukvalno uključen (povezan) na dijaliznu mašinu koja reguliše parametre dijalize i održava ga u životu.

Hemodijaliza je izuzetno agresivna metoda lečenja s obzirom da je za 12 časova hemodijalize nedeljno potrebno ostvariti ono što bubrezi zdrave osobe redovno obavljaju tokom 168 sati. U ta 4 sata jedne hemodijalize, pacijentu se uklanja višak vode koju je uneo između dva tretmana (2, 3, 4 ili 5 litara, imajući na umu da po pravilu više ne mokri), regulišu elektroliti (natrijum, hloridi, bikarbonati, kalijum, kalcijum, fosfor) i eliminišu otrovi koji se prirodno stvaraju metabolizmom.

Stanja koja prethode otpočinjanju HD, kao i sama hemodijaliza, su toliko teški po pacijente da lekari specijalisti u prvih 90 dana od početka lečenja uopšte ne uzimaju u obzir umrle u tom periodu pri izradi svoje statistike jer bi onda i sebi i drugima teško mogli da objasne da se radi o lečenju – ona ide i do 9% za 90 dana, odnosno 25% za period od godinu dana, što je daleko više čak i od kancera!

“Overa” života na svaka 2 dana

Ako bismo morali da maksimalno pojednostavimo definiciju hemodijalize, ona bi mogla da glasi da je hemodijaliza u suštini produženje trajanja života na svaka 2 – 3 dana. Iako se teoretski može preskočiti jedan ili čak i dva tretmana, osoba već posle nekih nedelju dana izostanka dijalize upada postepeno u tzv. uremijsku komu, da se više nikad iz nje ne bi probudila.

Otpočinjanje dijalize je jedan od najtežih šokova po pacijenta, po težini nalik saznanju postojanja kancera. Činjenica da čoveku život od tog momenta pa do samog kraja zavisi od mašine i dijaliznog centra (bolnice) deluje pogubno i razorno, deluje na sve, a naročito na decu i mlade kojima se na ovaj način brutalno okončavaju mladost, bezbrižnost, mobilnost, a u ogromnoj meri i bilo kakva ozbiljnija perspektiva za građenje karijere ili zasnivanje porodice. Hemodijaliza je stoga daleko više preživljavanje nego život.

Društveni aspekti dijalize su ozbiljni, na mnogo nivoa. Broj ljudi na programu hronične dijalize u Srbiji je poslednji put javno objavljen 2017, kada je rečeno da ima oko 4500 takvih pacijenata. Ono što se zna jeste da su tokom 2019. od bolesti bubrega umrle 2173 osobe sa (2,1% od ukupnog broja umrlih), a da je dijaliza moguć ishod za oko 0,5% stanovništva koliko ima registrovanih osoba sa hroničnom slabošću bubrega.

Bubrežne bolesti su inače u neverovatnom porastu i procenjuje se da 1 od 9 osoba ima nekih problema sa bubrezima. Visok krvni pritisak, autoimune bolesti, infekcije i naročito dijabetes, glavni su uzročnici otkazivanje rada oba bubrega.

Iako ih je svega oko 5000, dijalizni bolesnici državu Srbiju koštaju neverovatno mnogo. Iako do tačne cene pojedinačne dijalize koju RFZO plaća djaliznim centrima nije lako doći, poznato je da Fond refundira iznos od oko 90 evra za svaku HD urađenu van zemlje. Prostom matematikom, a znajući da svaki pacijent ima oko 150 tretmana godišnje, dolazimo do iznosa od preko 8 mlijardi dinara koliko državni fond plaća ovaj vid lečenja, ne računajući indirektne troškove poput vanrednih hospitalizacija, medikamenata, rehabilitacije i troškova podrške invaliditetu (invalidska penzija, naknada za negu i pomoć drugog lica).

Štaviše, dijaliza je toliko skupa procedura da čak i u SAD mora da je finansira država putem svog MediCare programa, trošeći godišnje oko 114 milijardi dolara, tj. oko 1% državnog budžeta za tu namenu. Ironično, dijaliza u SAD se smatra ubedljivo najgorom u razvijenom svetu jer tamošnje dijalizne kompanije (uredno prisutne i kod nas i otprilike isto toliko etične) nastoje da od državnog MediCare fonda izvuku svaki dolar, direktno nauštrb dobrobiti pacijenata kojima se tretman neopravdano skraćuje ili obavlja neadekvatnim materijalima.

Sa druge strane, svetla strana hemodijalize dolazi nam iz Japana. Njihovi proizvođači mašina za dijalizu i krvnih filtera dokazali su da se očuvanje zdravlja pacijenta može uspešno uklopiti sa profitabilnošću. Upravo iz ove zemlje stigli su i u Srbiju prvi dijalizatori koji u sebi ne sadrže zloglasnu hemikaliju Bisfenol-A koja se koristi za izradu plastičnih komponenti i to samo zarad smanjivanja operativnih troškova proizvodnje plastike, bez ikakvog obzira što to direktno šteti dijaliznom pacijentu, prelazeći mu direktno u krvotok.

Na žalost, zbog visoke stope umiranja, na osobe na dijalizi se često gleda kao na “žive mrtvace” za koje se ne treba posebno truditi da im se pomogne. Koliko je to daleko od (moguće) istine svedoči upravo primer Japana, gde je prosečan životni vek dijaliznog pacijenta gotovo izjednačen sa vekom osobe kojoj rade bubrezi.

Umesto da budu ponižavani time što se leče u nehumanim uslovima i bez prava na inovativne dijalizne tehnike koje podižu kvalitet života, osobe na dijalizi traže fer tretman i mogućnost da budu viđene kao ravnopravni i produktivni deo društva. Na kraju, ispostavlja se da je to problem koji se tiče mnogih – skoro 5% ljudi danas u Srbiji ima neku dijagnozu vezanu za bubrežne bolesti. Ravnodušnost dok su (naizgled) zdravi može se kao bumerang vratiti ljudima bez empatije, od kojih su mnogi, na žalost, lekari – nefrolozi.

Svojim smo očima imali prilike da vidimo uglednog nefrologa – načelnika koji je “za svog vakta” ukinuo sve što se može ukinuti, a da je u vezi sa dijalizom, da bi pod stare dane i sam završio na njoj, preklinjujući mlađeg kolegu da mu pomogne. Završio je izuzetno brzo baš tamo gde je sam svrstavao ljude na dijalizi – u statistiku. Onima koji se opiru da ne bi završili pre vremena u toj istoj statistici mediji ponekad objave lična svedočenja koja običnim jezikom približavaju publici težinu životarenja na dijalizi.

Dijaliza i COVID-19 pandemija

Iako broj ljudi na dijalizi koji su u Srbiji preminuli od posledica infekcije koronavirusom nije javno dostupan (iako je svima u sistemu jasno da je ogroman), u Evropi se stopa smrtnosti kreće na nivou od oko 25%. Stoga treba izuzetno ozbiljno shvatiti apele da se dializni pacijenti što pre i u potpunosti imunizuju jer je bilo kakav eventualni rizik od vakcine marginalan u odnosu na rizik od smrtnih ishoda u slučaju infekcije COVIDOM-19, koji nije manji od 1 na svaka 4 pacijenta.

.

preuzeto sa sajta:

https://www.glavne.com/dijaliza-svakog-drugog-dana-4-sata-za-do-4-dana-zivota/

(naslov i oprema teksta redakcijski)

Početak kraja hemodijalize?!

.

POČETAK KRAJA HEMODIJALIZE?!

.

Poštovani čitaoci,

.

Ako ste pomno pratili nefrološka dešavanja ovoga meseca, verovatno ste se zapitali: Da li je kraj hemodijalize na pomolu?

Nazire li se zaista prestanak dijalize, onakve kakvom smo je do sada poznavali?

Da li je na pomolu revolucija u načinu nadoknade bubrežnih funkcija?

Hiljade bolesnika u Srbiji, a milioni u svetu, sa nestrpljenjem očekuju odgovor na to pitanje.

Da ne dužimo, odmah ćemo vam reći i odgovor.

Odgovor je: najverovatnije, DA!

Jedan događaj, jedan eksperiment, objavljen 20. oktobra 2021. godine nagovestio je (konačno) početak kraja hemodijalize.

Kažemo hemo-dijalize, jer je ona glavna ili pretežna, a ona druga je sekundarna, manje zastupljena: peritonealna, ali se kraj, naravno, odnosi na OBE.

Na tu vest, jedini naš komentar bi mogao biti: Neka bude tako!

Ili: Daj, Bože!

Treba li uopšte obrazlagati zašto se dijaliza smučila svima (i pacijentima, i sestrama, i lekarima), svima osim dijalizne farmakomafije.

Od 1960-e kada je uvedena u redovnu kliničku praksu, vrlo brzo je prepoznata kao unosan izvor zarade za dijaliznu farmakoindustriju.

U toj trci za zaradom, više se nisu birala sredstva, pogubljeni su svi ljudski, stručni i etički korektivi, važan je postao samo profit.

Industrija je vrlo brzo preuzela sve: naučna istraživanja, stručne časopise, stručnjake (opinion lidere), izvršioce (lekare, sestre), pa na kraju i pacijente (udruženja pacijenata).

Favorizovalo se i sponzorisalo samo ono što je za industriju donosilo profit. Ako je negde i nekada i bilo nekog revolucionarnog (predloga) poboljšanja, a u korist pacijenata, što bi automatski značilo smanjenje postojeće redovne zarade, ta su se otkrića otkupljivala i sklanjala, da ne kažemo sahranjivala, ali se nisu razvijala.

Samo tako se moglo desiti da čak i pacijenti primete da nikakvih velikih pomaka u HD lečenju ne videše u poslednjih 30 godina.

(Za to vreme, televizori su, na primer, od rogobatnih kutija 1 m debljine, prešli na debljinu od 1 cm, zvučnici su praktično postali nevidljivi, a tariguz-papir možete poručiti da bude dronovima dostavljen u vaše smart toalete, samo je aparat za hemodijalizu ostao isti za one koji su imali potrebu za zamenjivanjem bubrežnih funkcija).

Pacijent MD je to lepo iskazao sledećom karikaturom:

O odnosu prema dijaliznim pacijentima (u klimi koju je formirala industrija) javno su progovorili i neki iskusni i časni nefrolozi (doduše pred kraj karijere), o čemu se možete uveriti čitanjem nekih naših ranijih postova (Carl Kjellstrand, Zbylut Twardowski, kao i mnogi, mnogi, mnogi, drugi), ali ti su tonovi prigušeni, ta potresna svedočenja su skrajnuta iz nefrološkog mejnstrima, i ništa se nije promenilo.

O odnosu samih pacijenata prema dijalizi malo je iskrenih i otvorenih kritika, jer su pacijenti ipak najslabija karika u tom lancu profita, uvek podložni strahu za očuvanje golog života i kakvog takvog lečenja.

O tome se možete upoznati u našim prethodnim postovima (link/, link/, link), kao i na sajtovima tipa https://www.ihatedialysis.com/ , koji direktno kažu: „Do not let the ‘ihatedialysis’ site name fool you, we are not about being negative, we just hate dialysis“.

Činjenica je da je smrtnost od nekih karcinoma postala manja od procentualne smrtnosti na dijalizi, koja (terapijom) između ostalog podstiče i pojavu karcinoma.

Sad, nakon ovako detaljnog uvoda, da kažemo nešto i o događaju zbog kojeg se da naslutiti da predstavlja početak kraja hemodijalize.

Mala digresija:  ona, dijaliza, nikad neće biti potpuno ukinuta, ali konačno će biti svedena na neku mnogo manju (tj. adekvatnu) meru (ako uopšte postoji neka takva mera), za koju bismo rekli da je prihvatljiva.

Ključni događaj, koji najavljuje kraj hemodijalize, kako su stručni saradnici ovog sajta bili najavili još u postovima iz 2013.godine (https://dijaliza.wordpress.com/2013/05/10/sta-je-prava-istina-o-razvoju-i-perspektivama-minijaturnog-i-nosivog-vestackog-bubrega/), nije vezan za kojekakve lažne projekte, tehnička poboljšanja aparature, radove na minijaturizaciji i mobilnosti opreme, NE!

Jedina bolja metoda od hemodijalize je bila i ostala transplantacija, i sada je na tom polju konačno došlo do ključnog pomaka koji predstavlja onu svetlost na kraju tunela.

Surovo, ali istinito, ovaj napredak se desio, iz jednog jedinog razloga:

ZATO ŠTO SMO NAJSLIČNIJI SVINJAMA!!!

Za one koji to nisu do sada znali, ponovićemo: tkiva ljudskih organa, pa i bubrega, nisu najsličnija tkivu majmuna (i dr. čovekolikih životinja) – nego tkivu svinje.

(Cinici bi rekli da sličnost nije samo na nivou tkiva).

Ta činjenica je bila poznata odavno, ali pokušaji transplantacije svinjskog bubrega u organizam čoveka (ksenotransplantacija) nisu bili uspešni, jer podudarnost tkiva ipak nije bila dovoljna da ga ljudski organizam ne bi odbacio.

I do odbacivanja je dolazilo, najčešće odmah, ili pre ili kasnije od toga, ali uvek.

Sve dok nismo otvorili vesti od 20.10.2021. godine.

Tog dana je naime, sva svetska štampa brujala samo o jednom događaju.

datum:

Eksperiment je izveden 25. septembra 2021. godine, a njegovi rezultati su saopšteni na konferenciji za štampu održanoj 19.10.2021. godine i sutradan preneti u celom svetu.

mesto:

Operacija je izvršena u njujorškoj univerzitetskoj bolnici „Langon“, Kimmel Pavilion (424 East 34th Street New York, NY 10016).

autori i izvođači:

Glavni hirurg je bio Robert Montgomery, MD,  koji je ujedno i direktor bolnice NYU Langone Transplant Institute. Ono što je posebno interesantno, taj čovek je ceo ovaj eksperiment uradio noseći u svojim grudima srce nepoznatog donora, jer je i sam imao sreću da bude primalac transplantiranog organa. Neverovatno.

.

Zajednička fotografija celog tima:

priprema davaoca i organa:

Ksenotransplantacija, ili proces presađivanja organa i tkiva između vrsta, tj. sa životinja na ljude, u prošlosti je uglavnom bio neuspešna procedura (u pitanju su bile šimpanze i svinje), međutim, mnogi medicinski stručnjaci su tehnologiju uzgoja genetski modifikovanih životinja videli kao ključ za buduće uspešne transplantacije.

Montgomerijev tim je smatrao da bi izbacivanje svinjskog gena za ugljeni hidrat koji izaziva odbacivanje, a to je molekul šećera ili glikan, nazvan alfagal, moglo da spreči ovaj problem.

Genetski izmenjenu svinju, nazvanu GalSafe svinja, razvila je jedinica Revivicor kompanije United Therapeutics Corp. Upotrebu takve svinje odobrila je američka Uprava za hranu i lekove u decembru 2020. i to kao hranu za osobe koje imaju alergiju na meso i kao potencijalni izvor medicinskih terapija.

pacijent primalac:

Primalac je bila pacijentkinja kod koje je već nastupila moždana smrt i čiji bubrezi nisu funkcionisali, ali je bila na respiratoru i sa još uvek očuvanim radom srca.

Porodica pacijentkinje je potpisala saglasnost za doniranje celog tela, a u cilju sprovođenja medicinskog eksperimenta, obzirom da je već bilo planirano da bude skinuta sa aparata za održavanje života.

Ceo postupak je bio pod kontinuiranim nadzorom pravnika i Etičkog komiteta bolnice.

način izvršenja:

Bubreg genetski izmenjene svinje spojen je sa krvnim sudovima pacijentkinje u predelu natkolenice, te nije (kako se inače radi) postavljen unutra u ilijačnoj regiji, a isključivo radi boljeg neposrednog praćenja. Zajedno sa bubregom lekari su transplantirali i timus svinje, a to je žlezda koja je inače odgovorna za edukaciju imunog sistema, te je ostavljena da spreči nove imunološke reakcije na bubreg svinje.

Bubreg i timus su zaštićeni odgovarajućim spoljnim pokrovom i tokom narednih 54 sata neposredno je kontrolisana njegova funkcija.

rezultat:

Stvaranje mokraće i normalizacija nivoa kreatinina – ključni parametri praćenja – bili su normalni i ekvivalentni uspešnom funkcionisanju presađenog čovečjeg bubrega.

Nije bilo nikakvih simptoma reakcije odbacivanja kakav je do sada bio slučaj sa nemodifikovanim svinjskim bubrezima kada se presade u telo primata.

Abnormalni nivo kreatinina, koji je jedan od glavnih indikatora lošeg funkcionisanja bubrega, vratio se u normalne okvire posle transplantacije, naveo je Montgomeri.

zaključak:

Prvi put u medicinskoj praksi presađen je svinjski bubreg u čoveka, a da nije izazvao trenutnu reakciju imunog sistema i odbacivanje, što je potencijalno veliki napredak koji bi mogao da smanji problem sa manjkom ljudskih organa za transplantaciju.

Ovaj istorijski momenat će verovatno da pokrene i niz pitanja koja se odnose na ​​etiku uzgoja svinja sa svrhom vađenja njihovih organa.

Međutim, mnogi naglašavaju da se i bez toga samo u SAD godišnje zakolje, otprilike, 100 miliona svinja i to samo zbog prehrambene industrije.

komentari:

„Sve se završilo bolje nego što sam uopšte mogao da očekujem. Bubrezi umrlih ljudi koje presađujemo ne rade odmah, treba im nekoliko dana ili čak nedelja da sve profunkcioniše, ali zahvat je odmah uspeo kod ovog pacijenta. Operacija je izgledala kao i svaka transplantacija koju sam ikad napravio od živog davaoca organa“, rekao je dr Robert Montgomeri, direktor Instituta za transplantaciju bolnice „NYU Langone“.

Ovaj medicinski i istorijski uspeh komentarisao je i dr Dori Segev, profesor transplantacijske hirurgije na Medicinskom fakultetu „Johns Hopkins“.

„Ovo je veliki napredak, velika stvar za medicinu. Međutim, potrebno je još istraživanja kako bi se potvrdila delotvornost postupka. Moramo da znamo više o dugovečnosti organa“, rekao je on.

„I dalje smo zabrinuti zbog činjenice da bi pacijentovo telo na kraju moglo da odbije novi bubreg, jer dugotrajno odbacivanje organa može da se desi čak i s dobro usklađenim donorskim organima ljudskog porekla“, izjavio je dr David Klasen, odgovorni doktor organizacije „United Network for Organ Sharing“.

Čitaoci, naši, ali i američki (kao uostalom i posetioci ovog sajta) su očekivano, bili vickasti u svojim komentarima tipa:

– A jel to sa Halal sertifikatom ?  (Rascia, 21. oktobar 2021 21:22)

– Meni su ugradili baš takav bubreg, i nemam nikakvih kontraindikacija, lepo mi je uživam po ceo dan na suncu i valjam se po blatu. (Electron, 21. oktobar 2021 21:08)

– Oduzeli su i ono malo nade ovom narodu koji je kao poslednju opciju imao da proda bubreg. (idiot, 21. oktobar 2021 20:35)

– Svinje su životinje koje, pored primata, imaju najsličnije organe ljudskim, imaju i ponašanje slično ljudskom – lako ih je pripitomiti ali lako i podivljaju, bore se za teritoriju, uništavaju svoja staništa, znaju da ubijaju pripadnike svoje vrste i svaštojedi su. (Berliner, 21. oktobar 2021 20:41)

– I prvi insulin je dobijen iz pankreasa svinje. Biohemijski najsličniji čovekovom. U samo jednoj aminokiselini se razlikuje. (gejak, 21. oktobar 2021 21:49)

.

.

.

Da li to beše u vezi zaključavanja ili zaključivanja, ali moramo vas još jednom podsetiti na čuvenu rečenicu Drkona:

Sledeće dve godine su ključne.

.

.

.

.

Redakcija sajta

www.dijaliza.wordpress.com

.

Literatura:

https://twitter.com/Reuters/status/1450617833956823042/photo/1

https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/34236770/

https://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/491/zdravlje/4559137/svinjski-bubreg-transplantacija-covek-uspeh.html

=========================================

=============================

==================

=========

===

=

More i dijaliza u doba korone

Dijaliza i odmor u Grčkoj – letovanje 2021. godine

.

Poštovani čitaoci,

Na predlog članova redakcije sajta, a uz saglasnost i podršku mog doktora, prihvatio sam se ovog posla, da vam opišem moje ovogodišnje letovanje, u Grčkoj, što bi se reklo: u sred korone.

(Sad kad sam sve to završio, vidim da i nije bilo tako teško, pa eto i moje preporuke drugima, da slobodno napišu svoja ili slična dijalizna iskustva. U životu, kao i u svemu, lakše će nam biti ako shvatimo da nismo jedini koji su imali određene probleme i dileme, pa će nam tuđe iskustvo biti dragoceno svedočanstvo, a možda i putokaz za sopstvene akcije).

Pre svega, dozvolite mi da se predstavim. Zovem se Uroš. Iz Beograda sam. Na hemodijalizi sam 3-4 godine. U suštini, dijalizom sam relativno zadovoljan (koliko se to uopšte može reći), nekih većih problema i komplikacija nisam imao.

O masi ograničenja i obaveza za dijalizne bolesnike neću da vam govorim, jer o tome imate dosta u brojnim prethodnim postovima na ovom sajtu. Dijaliza, kao dijaliza, kad je sve u redu onda ide rutinski, ali dovoljna je neka sitnica da iskoči i da onda sve, ili svašta nešto, može da se iskomplikuje. Kao što svi vrlo brzo shvatimo, dve stvari su posebno teške, a neminovne: vezanost za aparat i vezanost za ustanovu.

Od početka sam u jednom istom dijaliznom centru i mogućnost odmora ili putovanja, o kojoj sam, samo kao o mogućnosti, čitao na ovom sajtu (link, link, link, link) ili slušao od nekih drugih pacijenata, nije mi izgledala lako prihvatljiva.

Taman se čovek nekako adaptira, uđe u tu sedmičnu rutinu, organizuje prevoz, upozna centar, prostorije, aparate, sestre, bolničare, lekare i drugo osoblje, navikne se na njihove karaktere, način rada i ponašanja, a svi znamo koliko tu ima velikih pojedinačnih razlika, prihvatiš to sve kao neku neminovnost, i sad bi trebao rizikovati i otići u neki daleki, tebi nepoznati centar, sa ko zna kakvim uslovima i osobljem, i dozvoliti im da ti oni sprovode životno važno lečenje. A sve zarad malo promene, malo odmora i uživanja?! Plus muke oko samog putovanja, traženja destinacije, prevoza, aranžmana, medicinski, finansijski, virusološki i razni drugi problemi, šalterske prepreke i administrativno-birokratske procedure, kako god okreneš, sve deluje obeshrabrujuće …

A ja lično, volim da putujem. Pre dijalize sam video i prošao, što se ono kaže, dosta sveta. Grčka mi je oduvek bila omiljena letnja destinacija i sa porodicom sam, godinama, pre nego što sam krenuo na dijalizu, skoro svako leto bio u Grčkoj. Obišao sam Rodos, Krit, Kos, Kefaloniju, Halkidiki, Skijatos itd., neka mesta i više puta. Grčka je uvek bila moj prvi izbor, jer pored prijateljski nastrojenih Grka, dobre klime i hrane, Grčka ima prelepe velike peščane plaže, sa dugačkim plićacima, bez ježeva i trave, i predivne talase. Nikad nisam bio ljubitelj stenovitih strmih obala, sem ako se gledaju sa broda i ležanje na peškiru na vrućoj steni nikad nije bio moj izbor za letovanje. Kažu ljudi koji su obišli ceo svet da, ako volite peščane plaže, divnu boju mora i talase, ne mora se ići dalje od Grčke. A onda se desio taj takozvani stečaj okolnosti …

KAKO JE SVE POČELO

Pre svega, dužan sam vam jednu malu ispravku. Istina je da nikad nisam svojevoljno bio u nekom drugom dijaliznom centru, ali silom prilika – jesam. Preležao sam Covid-19, a za to vreme bio sam u karantinu i 2 nedelje na hemodijalizi u bolnici Dr Dragiša Mišović.

Da li je i to uticalo na moju odluku u vezi putovanja? – ne znam. Biće da je u pitanju taj takozvani, stečaj okolnosti.

Drugo što moram da vam kažem, jeste da su nam naši kućni prijatelji ponudili smeštaj, u njihovom stanu, u Solunu, kojeg i tako ne izdaju nikome, sada je prazan, a nema ni nekih gužvi – zbog korone sve je neizvesno, barijere su razne, a uslovi se menjaju, maltene na sedmičnom nivou. A u blizini tog stana, videli su, kažu nam prijatelji, i dijalizni centar …

Treća, a možda i najvažnija napomena, ja imam i porodicu: ženu i dvoje dece. Najmlađe dete ima nepune dve godine. Biti sa njima i deliti njihovu radost u toplom moru i igrama u pesku, sama ta pomisao tera čoveka pred pitanje: Šta može biti važnije od toga? Koji problem, koja komplikacija?

Tako dođosmo do IT oblasti i specijalnosti u kojoj sam, neskromno je reći i ja nekakav stručnjak.

Bacio sam se na pretraživanje interneta i otkrio nešto, što će verujem, interesovati sve čitaoce ovog sajta, a to je: Kako rezervisati tretman u nekom holiday dijaliznom centru – bez velike muke.

Naravno, ovako važno pitanje zaslužuje posebno poglavlje.

INTERNET SAJT

Internet sajt za rezervaciju holiday HD je jedna od najvažnijih stvari u ovoj priči. Zapamtite ga ili zapišite, a možete i samo kliknuti na ovaj link: https://www.booknowmed.com/ .

Ovaj sajt je nešto poput onog običnog turističkog booking.com, ali za dijalizu. Znači, sajt booknowmed.com je buking servis preko kojeg možete zakazati dijalizu u celom svetu. Sajt je čak i partner booking.com, a dodatni legitimitet mu daje to što je pod pokroviteljstvom EU. Ovaj portal ima network (mrežu) od 403 klinike u 52 zemlje, imaju saradnju sa 20 nacionalnih asocijacija bubrežnih bolesnika i, do sada skoro 30.000 zakazanih terapija i tretmana.

Proces rezervacije funkcioniše tako što izaberete vrstu dijalize (HD ili HDF), zatim lokaciju i na kraju datum za check-in/out na klinici, tj. datum prve i poslednje dijalize. Booknowmed će vam izlistati sve klinike na osnovu unetih podataka. Dalje, imate izbor da suzite kriterijum i da pretražite klinike na osnovu dostupnih dijaliza u posebnim danima u nedelji, dobu dana, ceni, podršci za državljane EU, vlasnike evropske kartice zdravstvene zaštite, i što je jako bitno oceni klinike. Da, pacijenti mogu ostavljati ocene i komentare, tj. review-e klinika, što može takođe puno da znači pri izboru. (Priznajmo, svi čitamo mišljenja korisnika).

Bitno je naglasiti da se plaćanje ne vrši preko sajta, nego direktno u klinici, iz mog iskustva, po svakom završenom tretmanu.

Po potvrdi rezervacije od strane klinike, dobićete listu potrebne dokumentacije, koju treba da pošaljete najkasnije dve nedelje pre dolaska na kliniku, a koja obično izgleda ovako:

• Trenutno, u doba Covid-19, neophodno je da imate negativan test ili potvrdu o vakcinaciji

• Poslednji izveštaj nefrologa (preveden na engleski)

• Analize krvi i test na hepatitis i HIV

PUT U GRČKU

Za ulazak u Grčku neophodno je da pre polaska popunite PFL formular online. Putnici u ovom formularu daju informacije, kao što su adresa na kojoj će boraviti u Grčkoj i granični prelaz preko kog će ući u Grčku. Potom, na dan  putovanja i prelaska granice stići će vam lični dokument sa QR kodom, koji zatim pokazujete na prelasku granice. U slučaju porodice, moguće je prijaviti više osoba na jedan formular. Tek sa tim dokumentom možete krenuti na put.

Spakovali smo dva kofera u gepek, dvoje dece na sedišta i uputili smo se – pravac Solun. Sam put je prošao bez komplikacija. Autoput u avgustu nije bio opterećen, prolazak kroz Grdeličku klisuru je pesma, otkad je urađen novi put i nije bilo nikakvih zastoja. Iz Beograda smo krenuli rano ujutru, kako bi izbegli gužvu na granici. U povratku smo iz Soluna krenuli oko podneva, što nas je koštalo nekih sat vremena više čekanja na graničnom prelazu. Ovde postoji izgleda pravilo da će uvek biti zastoj bar na jednom od prelaza, čak i kad nema mnogo vozila, kao da granične službe imaju neki dogovor između sebe. Ako je gužva na srpsko-makedonskoj granici, neće biti na makedonsko-grčkoj i obrnuto. U svakom slučaju, ako putujete iz Beograda u Solun, računajte na nekih 8h, ili više ako je veća gužva u špicu sezone. Ne zaboravite zeleni karton za auto koji umeju da traže na makedonskoj granici.

GRČKA U DOBA KORONE

Grčka kao zemlja čiji godišnji BDP u velikoj meri zavisi od turizma, jako ozbiljno shvata mere u doba pandemije. Ako planirate put, pratite obaveštenja vezano za propise oko ulaska u Grčku, vodite računa o dokumentaciji i pripremite uverenje o vakcinaciji ili negativan test. Maske su trenutno obavezne u svim zatvorenim prostorima, a boravak u zatvorenom u restoranima i kafićima je dozvoljen samo uz potvrdu o vakcinaciji. Na primer, u restoranu brze hrane iz lanca Goody’s mogu boraviti samo dve mušterije, a kada napravite porudžbinu i platite, čekate ispred lokala da vam preko signala na malom, mobilnom uređaju jave da uđete da preuzmete vašu porudžbinu. Naravno u prodavnice i samoposluge se ne ulazi bez maske, ali na plažama i otvorenom su ljudi ipak opušteniji i ne primenjuju se nikakve posebne mere.

SOLUN I OKOLINA

Kao što rekoh, ovog leta smo se odlučili za Solun iz prostog razloga što smo imali na raspolaganju stan u centru Soluna, besplatno. Zato smo rešili da idemo kolima i da svaki dan odemo na neku drugu plažu. Sam Solun je zanimljiv i veoma živ i otvoren grad. Svako veče smo šetali centrom grada, koji obiluje dobrim prodavnicama, velikim brojem kafića i restorana. Ruta nam je obično bila – šetnja po ulicama centra, zatim bismo seli i nešto večerali, i na kraju bi išli šetalištem na samoj obali ka „našem“ stanu. Solunjani vole, kao i mi, noćni život, i ulice su noću pune ljudi. U kafićima je sve puno i nekad je teško u špicu sezone naći mesto. Rekoh već, na moru smo sa dvoje dece, od kojih mlađe ima godinu i po dana, pa nismo mogli da provedemo previše vremena napolju uveče. Moram da primetim, iako sam bio već u Solunu, mada davno, Solun nije vizuelno previše nalik Beogradu. I pored toga što ima jako lepe delove i ulice, urbanizam više podseća na neke mediteranske gradove severa Afrike. Mnoge ulice su često skučene, sa niskim malim terasama, kablovima za struju koji vise sa svih strana, uskim prolazima i ulicama. Ako očekujete estetiku nekih srednjeevropskih gradova, tipa Beč, Prag, Budimpešta, to nije to.

Vreme sredinom avgusta ove godine je bilo izuzetno toplo. Boravak u kolima ili stanu bez uključene klime nije bio zamisliv. Međutim, zahvaljujući tome, temperatura mora je bila čak 30 stepeni. Što se kaže: banja. Znam da neki ljudi preferiraju hladniju vodu da bi se rashladili, ali ova viša temperatura mi je omogućila da po ceo dan provedem sa decom u vodi, maltene bez izlaska. Da ne govorim o ekspresnom ulasku u vodu, bez potrebe za aklimatizacijom i postepenim ulaženjem.

Ono što je bitno svakome ko planira letovanje je to da je Solun bukvalno okružen predivnim plažama. Već na dvadesetak kilometara od centra Soluna, ka jugu, tik posle aerodroma, počinje zaliv sa divnim plažama i letovalištima koja se ređaju jedno za drugim. Najbliža lokacija je Peraia, na samo 17 km od centra Soluna, zatim se nastavljaju Neoi Epivates i Agia Triada. Ova mesta se smatraju predgrađem Soluna, ali su i letovališta u klasičnom smislu reči. Poseduju dugačke peščane plaže i čistu plavu vodu. Dugačka šetališta tik uz plažu su popunjena restoranima i kafićima, koji se uveče bude i ume da bude veoma živo. Posebno interesantno mesto može biti Neoi Epivates, zato što se tu nalazi klinika za hemo-dijalizu Nefrologiki Tesalonikis, koja je locirana samo dve ulice iznad plaže. Ovo može biti jako interesantno, jer ljudi mogu da planiraju svoje letovanje i boravak, tako da ne moraju na dijalizu ni da idu kolima.

Malo dalje na jug, u blizini mesta Epanomi, na nekih 45 minuta od centra Soluna, nalazi se moja omiljena lokacija – plaža Potamos koja se nastavlja u peščani sprud Fanari ili Faros kako ga još zovu. Fanari je divlja oblast, do samog vrha spruda nema puta i preporuka je da se do tamo uputite terenskim vozilom ili peške. Kada stignete, možete uživati u plivanju i ronjenju oko potopljenog broda, atrakcije ove lokacije. Put ipak dolazi do same plaže Potamos, koja se nalazi odmah pored. Ovo je divna široka i dugačka plaža, koja jednim delom nije urbanizovana, tj. u nekim delovima nema kafića i organizovanih ležaljki, ali ima i delova sa impresivno velikim plažnim barovima sa glasnijom muzikom. Plaža je zaista velika, tako da nikad nema gužve, odvojena je od civilizacije, more je čisto, sa dugačkim plićakom, i idealno je za uživanje i zabavu u vodi ceo dan. Preporuka kada idete kolima u Potamos ili Fanari da obavezno imate navigaciju, jer put nije magistralni, prolazi kroz više malih mesta i ima česta skretanja.

Takođe, opšte poznato, nedaleko od Soluna se nalazi i Halkidiki sa svim svojim poznatim letovalištima na Kasandri i Sitoniji. Moja preporuka je Afitos na Kasandri, koji je na samo sat vremena vožnje od Soluna. Malo i prelepo mesto na strmom terenu iznad mora, sa predivnom plažom sa belim peskom i tirkiznom vodom u podnožju grada. Da napomenem, da su ovde na plaži malo jače cene nego u nekim drugim delovima Kasandre. Ako planirate jednodnevni izlet u Afitos, da znate da ovde sunce dosta ranije zalazi iza stena koje se nadvijaju iznad plaže, koja tako kasnije poslepodne ostaje u senci i bez direktnog sunca.

Još jedna opcija je da se uputite na istok, na drugu stranu samog prilaska Halkidikiju, u mesto Asprovalta, na sat vremena vožnje od Soluna, koje obiluje kilometarskim plažama i zelenilom i idealan je izbor za porodice.

Ko voli akva parkove sa bazenima i vodenim atrakcijama, a ja sam jedan od tih, na samo pola sata od centra Soluna, u blizini aerodroma nalazi se veliki akva park Waterland. Okružen je zelenilom i podseća na veliki park sa zelenim površinama koje su ispresecane bazenima i toboganima. Ulaznice su 16€ za sve iznad 12 godina, 12€ za decu ispod 12 godina. Velika atrakcija ovog akva parka je džinovski levak tobogan gde se spuštaju četiri osobe u isto vreme.

DIJALIZNI CENTAR – KLINIKA NA MORU

Klinika u kojoj sam se ja dijalizirao se zove Nefrologiki Thessalonikis, nalazi se u letovalištu – predgrađu Soluna: Neoi Epivates, u blizini poznate plaže Peraia, i rado bih je preporučio. Odabrao sam tri HDF tretmana, i to u ranim jutarnjim časovima, od 7.00h.

Ja se, lično, posle dijalize ne osećam previše loše, a navikao sam i da idem na posao posle dijalize, tako da mi je ovo bilo odlično vreme, kako bih pravo posle, sa porodicom, išao na plažu. Cena svakog HDF tretmana je iznosila 210 evra, i plaćalo se nakon dijalize.

Klinika je nova, u modernoj zgradi, dve ulice od mora, aparati su Gambro, trajanje dijalize je 5 sati (pošteno), ali na zahtev može i da se skrati. Osoblje je profesionalno i jako ljubazno, doktorka mi je čak dala i svoj lični broj mobilnog da je pozovem ukoliko mi nešto treba. Po dolasku, uradjena mi je i kompletna analiza krvi. O ovoj klinici možete naći više informacija na https://www.nefrologiki.gr/, a možete im i pisati na reception@nefrologiki.gr

ZAKLJUČAK

Dakle, što se tiče mog ličnog iskustva, ono je jako pozitivno, ako izuzmemo opštu situaciju u doba korone koja zahteva dodatne analize, dokumentaciju, itd.

Dodatne informacije o dijalizi na letovanju, kao i adrese nekih klinika za dijalizu u Grčkoj možete naći i na sajtu https://nikana.gr/sr/blog/4608/hemodijaliza-tokom-letovanja-u-grckoj.

RFZO pokriva deo troškova dijalize u inostranstvu do iznosa cene odgovarajuće dijalize u Srbiji, što obično iznosi oko 90 evra po tretmanu. Da bi ste ostvarili refundaciju, neophodno je da podnesete potvrdu da u tom periodu nećete imati dijalizu u svojoj klinici u Srbiji. Ovu potvrdu morate predati najkasnije 30 dana pre puta. Za sve detaljne informacije najbolje je da se obratite službenicima u Fondu zdravstvenog osiguranja. Moje iskustvo u Beogradu, u Nemanjinoj 30, soba 105, je jako pozitivno i službenici su jako ljubazni i spremni da pomognu i objasne sve. Nakon puta, potrebno je da dokumentaciju, prevedenu od strane sudskog tumača, koju čine izveštaj lekara, računi, analize, kao i sken kartice sa brojem ličnog računa, dostavite na istu adresu, nakon čega će u roku od mesec-dva biti izvršena refundacija.

Celo ovo iskustvo letovanja uz hemodijalizu koje sam ovde opisao, tj. ceo proces, postupak, nije ni previše naporan, niti previše komplikovan, otvara mi sada nov dijapazon mogućnosti za putovanja i letovanja sledećih godina. Već planiram da možda na proleće, ako situacija sa koronom dozvoli, odem na nekih 4-5 dana sa porodicom u Barselonu, moj omiljeni grad, sa jednom dijalizom tamo. Naravno, sledeće leto takođe, a za destinaciju … još ćemo da vidimo.

Ne menjajte ovaj sajt, sve ostalo možete ili možemo promeniti.

.

.

.

DiaBloG – 2021

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Kamen gori, val se pjeni, i šta preostaje meni?

Put pored znakova

Zapisi dokonog posmatrača – potpuno neobjektivni pristup istinitim činjenicama

epizoda: Kamen gori, val se pjeni, i šta preostaje meni?

(prethodne epizode možete pogledati ako kliknete na sledeće linkove: 1/, 2/, 3/, 4/, 5/, 6/, 7/, 8/, 9/, 10/.)

.

Poštovani čitaoci,

U nastavku naše serije koju smo bili nazvali Letopisi Hartije, što je u prevodu trebalo da znači: Slobina slobodna forma, short cuts proza, crtice, cookies, literarni fleševi, zapisi nastali na marginama vaše i naše svakodnevice (ili Tako nešto), donosimo vam nove priloge.

Što bi rekao onaj stand-up voditelj: Sjajne priloge imamo i ovaj put, ima ih dovoljno za svakoga, pravi švedski sto, a mesta nisu rezervisana, mada je sadržina priloga „brojčano numerisana“.

Tekstovi koji slede su (dozvolom autora) preneti iz još neobjavljene zbirke: „Put pored znakova“ autora Slobodana Životića.

Knjiga će se pojaviti u ponudi izdavačke kuće „Slovo LjubVe“, a ekskluzivno za ovaj vaš i naš sajt, u prilici smo da vam pretpremijerno prikažemo većinu tekstova koje knjiga sadrži.

S.Ž. kao jedan od omiljenih likova „Slova LjubVe“ bavi se dijalizom, kao i ona njime, već nekoliko decenija, ali se naravno oblast njegovog interesovanja nije mogla ograničiti samo na kriminal, lečenje i nemoral, nego i na neka kulturna i šira društvena zbivanja, o kojima se nije ustručavao izneti svoje specifične komentare.

O samom autoru reći ćemo i to da je rođen u Visokom, gradiću na periferiji Sarajeva, u centralnoj Bosni. Njegov komentar te činjenice bio je sledeći: „Kome je rodno mesto Visoko, njegov životni put mora biti let.“ (U zavisnosti od raspoloženja, autor je poslednju reč, let, ponekad menjao sa pad, što je zavisilo i od kafane, koliko i od društva). Nije bio pristalica teorija Semira Osmanagića, ali je saglasan sa tezom da je svaka šema u suštini piramidalna, s tim što se danas ne sme znati ko je faraon.

Od svoje 30-e godine S.Ž. živi i radi u Beogradu, osnivač je i član AGPIR, amaterske grupe pesnika iz Resnika, a na našem sajtu važi za literarno najpismenijeg propatriotskog anarho-liberala, ma šta mu to značilo.

Praćenje njegovih tekstova se ne preporučuje vlasnicima udruženja bolesnika, kao i osobama mlađim od 30 godina.

Za ostale važi nepisano pravilo:

Uživajte, koliko možete.

.

= = = = = = = = = = = = = = =

.

Poštovani putnici: dobar dan,

obraća vam se vaš pilot.

Ja sam kapetan spore plovidbe mister Slobodan Životić

i ovo je moje prvo putovanje sa vama.

Tokom ovog druženja obaveštavaću vas redovno

o svim promenama koje sam zapazio i zabeležio,

a dok sam učio, radio ili pratio poruke na simulatorima letenja.

Svi moji zapisi jesu brojčano numerisani, ali

ne morate da ih redom pratite niti da ih pamtite,

jer se oni automatski pohranjuju u Crnu kutiju.

Od vas se ovde očekuje samo da na kraju, kad vas spustim na zemlju, dobijem aplauz.

Dakle, odvežite se, polećemo.

.

.

0)

Cele noći lampa gori,

sa tekstom se duša bori.

Pitaju me sve komšije,

da bolestan neko nije …

.

.

1)

Kažu, jedan od prvih znakova infekcije korona virusom je nedostatak ukusa.

Iz čega zaključujem da je korona kod nas prisutna najmanje 20 i više godina.

Toliko vremena je naime, prošlo, od kad sam poslednji put jeo ukusan paradajz.

Ovo sad smeće, iz plastenika, može da posluži za gađanje političara, ali za jelo nije.

Na ovom sajtu smo dovoljno analizirali farmakomafiju, ali ni prehrambena mafija nije ništa manje opasna i oni nas truju već decenijama.

Sve je spolja gladac, unutra jadac. Bitno je da se kupac primami, zajebe i da mu se uzmu pare, jer to je demokratija: možeš da biraš radnju u kojoj će da te zajebu.

Ali, plastenik je isti. Plastični paradajz, plastične jagode, šljive teget (boja pogođena), veličine ko testisi, grožđe crno ili belo, ali sa zrnima veličine oraha, i nije ni za vino, ni za jelo.

Gotova jela, u restoranima, kao i supermarketima, ista su kao i ona iz konzervi za ratne rezerve. Puna hemije, kojekakvih emulgatora, stabilizatora, konzervanasa i naravno: pojačivača ukusa.

Sva su ta jela toliko neprirodna da ih niko normalan ne bi ni okusio da ih nisu napunili sa glutamatima, pojačivačima ukusa, sa kojima i grumen zemlje da jedeš, posle bi se oblizivao i tražio još. Posude, flaše, kanisteri i činije, u koje se ta hrana stavlja i pakuje, su takođe puni hemije, Bisfenola A i sličnih otrova koje sadrže i naši dijalizatori i sve krvne linije.

I sad, kad nas tako hemijski poremećene (kastrirane) i izmenjene zadesi korona, naši pametni i hrabri medicinski naučnici otkriše da je jedan od znakova infekcije i: gubitak ukusa.

E, to nam je baš pouzdan simptom.

Dobri poznavaoci istine i ljudskih mogućnosti kažu i da su poslednji realni sportski rezultati postignuti pre sto godina, a da sve posle toga treba pripisati uticaju hemikalija.

Prave mere i ukusa, nema više nigde.

Na televiziji rijalitiji, nasilje, droga, perverzije svake vrste, u novinama neukusno veličanje svog političkog gazde i još neukusnije satiranje njegovih protivnika, to pas s maslom ne bi pojeo.

U crnim hronikama nije više vest kada pacijent pretuče lekara, nego kada lekar ugrize pacijenta.

Ne znam da li ste primetili, promene su prvo, kao i uvek, nastupile u govoru, a tek zatim su sprovedene u stvarnom životu.

Rulja, masa, narod, polupismeni, nekritički povodljivi, preko noći, očas posla, prime sve što im se poturi, kao: moderno, savremeno, kul, in.

Od pre 5-6 godina, u našem Novogovoru se tako pojavio i pleonazam: BAŠ-BAŠ.

Tipičan pojačivač ukusa.

Kao da nije bilo dovoljno jednom istaći da je nešto BAŠ, nego su kreteni, da bi svome iskazu dali na značaju skovali to: baš-baš. A najjači čovek, Baš-Čelik, je imao samo jedno Baš.

Čaršija, ona sarajevska, glavna, ima i dan-danas samo jedno Baš. Ali ljudima bez ukusa to nije bilo dovoljno.

„Često puta“ naiđemo i na neke slične primere.

Ispod slika nekih kuca i maca, komentari na sajtovima sada glase ovako: preslatko!

Laici, ne znaju da kad je nešto preslatko, nije za pohvalu, nego za upozorenje: izaziva bolest, dijabetes, posle dijabetesa dolazi dijaliza!

Ne vredi, odjednom su udarili sa svih strana: presmešno, …

Nekad to nije bilo tako.

Emocije su bile prave.

Ljudi su crvenih očiju izlazili iz bioskopa u kojem se prikazivala „Mama Huanita“.

Preplakali.

A to što više nema takvih filmova, kao što je Mama Huanita, to je, brate,

prežalosno.

.

.

2)

Situacija sa koronom ima neku spontanost koja me podseća na onu dodelu EMI nagrada, kada na proglašenju pobednici ispadne sisa!? Spontano, sama ispade. I slučajno (?), na bradavici joj zalepljena zvezdica (?!?).

I onda ceo svet priča o tome. To bude viralno. Pandemija? Prejako.

Pretenciozno.

Ja nisam medicinar, nisam završio njihov fakultet, po struci sam više pacijent.

Ali, sam toliko dobro ovladao rečnikom im, da me često komšije, porodica ili prijatelji, zamole da im protumačim neki rezultat, nalaz ili izveštaj lekara.

Zato sam, kada mi je šefica poturila neke svoje rezultate da joj pogledam, navukao onu ozbiljnu i kao zabrinutu facu, napravio značajnu pauzu, i dao svoje stručno mišljenje.

Za rezultate koji su, inače bili sasvim u redu, rekao sam da bi ih trebalo ponoviti, i to potcrtao sledećim stručnim stavom:

„Mislim da između ovih rezultata i tvoje kliničke slike postoji jedna diskrepanca.“

Ona me gleda sa divljenjem.

Posle značajne pauze, dodam:

A možda je i krepanca.

.

.

3)

Zapad insistira da se suočimo sa svojom ružnom prošlošću, kao da će nam time sadašnjost i budućnost biti lepša.

Interesantno, što god smo (po njihovom receptu) više demokratični, slobode je sve manje. Što god imamo više zakona i udruženja protiv korupcije – tenderi se lakše nameštaju.

Insistiraju da naučimo kako kategorisati nasilje (i smeće), valjda da bi se ono moglo reciklirati, šta li?

Tako uvedoše u naš život izraze vršnjačko nasilje, ulično nasilje, govor mržnje, sigurna kuća, porodično nasilje, a kada je u pitanju ono seksualno, tu imate čitavu skalu, od uznemiravanja, zapostavljanja do zlostavljanja, škole glume da i ne pominjemo.

Ko danas za sebe može reći da ne trpi nasilje?

(Nema takve ni države, ni pojedinca).

Ali, insistira se samo na prijavljivanju određenih vrsta nasilja i određenih vrsta počinilaca.

To često izazove nesporazume, da ne kažemo otežava pretresne procedure u predmetnim postupcima.

Tako je, na primer, jedna oštećena izjavila postupajućem sudiji:

„Jeste gospodine sudija, okrivljeni je po meni postupio više puta.“

Sudija se našao u neprijatnom položaju, pa je zatražio da se sasluša i okrivljeni, muž naravno.

Ali, život, komedijant, je i tu umešao svoje prste.

„Jeste, druže sudija“, okrivljeni je pokušavao iznaći za sebe nekakvu olakotnu okolnost.

– Tačno je, tukao sam je,

ali samo u udarnom terminu.

.

.

4)

Gde pišati u svemiru?

Pre će o toj temi raspravljati Ljubinkov savez dijaliznih zgubidana, nego o stvarnim aktivnostima na povećanju broja hemodijafiltracija i veličine površine dijalizatora.

Naša krovna organizacija se ponaša kao da su svi problemi u podrumu.

Pare koje dobija od države udruženje koristi za podršku dijaliznim pacijentima koji psihički posrću pod teretom marifetluka njihovog rukovodstva.

Umesto borbe za kvalitetnije dijalizno lečenje razmatra se novi red izleta, ručkova, časopisa, pamfleta, obeležavanja, sportskih susreta, obilazaka (oko vruće kaše), a kad će već jednom zamena rukovodstva – ne zna se.

Rukovodioci, ispostavlja se, žive duže od običnih pacijenata.

Smena je za njih, zlokobni predznak sudnjeg dana, kakva crna demokratija.

Elem, ne mora čovek biti stručnjak za on line kupovinu, Mendelove zakone ili za crnogorsku muzičku retoriku, da bi postavio logično pitanje:

Po kome im to dolazi?

.

.

5)

U gradu u kojem su tokom NATO bombardovanja mnogi skakali na sred most(ov)a i (namerno) nosili iscrtanu metu na grudnom košu, tzv. pokret „Target“, sada je došlo do („kopernikanskog“?) obrta.

Sada svi jedni druge optužuju da im ona druga strana „crta metu na čelu“ (?!).

Valjda su istraživanja pokazala da je to optužba koja nosi najveći broj (opredeljivanja) glasova i glasila.

Mada, objektivno, mnogo je glupo optuživati nekog da ti crta metu na čelu,

jer, čak i najslabiji, vezani i imobilisani, pojedinac, može malo da mrdne glavu, i upropastiće crtaču posao. 

Mrdnite samo glavom.

Jer, ne zaboravite, krugovi moraju biti pravilni.

Koncentrični.

Zar vam to nije upalo u oči?

.

.

6)

Pop Lukina ulica.

Bio je treći ponedeljak u januaru,

dan za koji kažu da je najdepresivniji u godini.

Ipak, na kraju ulice stoji, na jednom bilbordu, dobar aforizam.

Zapravo reklamni slogan, koji me oraspoloži i nasmeja.

Glasio je ovako:

„Dulcolax,

jedino olakšanje na koje možete računati.“

Kad se tad nisam ….

.

.

7)

Budale tvrde kako će Jutro promeniti sve.

Čista utopija.

Šta mogu, dva svedoka samo, ispod Đoke kojeg više nema …

Gledam mog šefa i njegovog zamenika, na jutarnjem sastanku. Nešto palamude. Te bi, ali i ne bi, može biti nezgodno, nek’ to još malo odstoji, da razmislimo…

Mislio sam da je Kokoška bio slikar.

Sad vidim da ih ima u svim profesijama.

Teško orlu, ove zime.

Još ako je i dvoglavi …

.

.

8)

Peške se najbolje upozna neko mesto.

Samo dok hodaš možeš i moraš gledati i izvan ekrana telefona, TV-a, PC-a, Garmina …

Jer, ako ne gledaš slamku u tuđem oku, videćeš banderu u svom.

A sve naše bandere i stubovi su oblepljeni oglasima za vijagru i kamagru.

Ako do sada i nije bilo, sada je svima jasno, da ni erekcija više nije nezavisna i spontana.

A kamoli novinarstvo, sudstvo, stranke i drugi kurci.

Postoji samo pesnička sloboda i nikakva druga.

A pesnik je lepo rekao:

Otadžbino, ti si kao zdravlje.

.

.

9)

Grad, Beograd.

Godina 2021, mesec januar.

Kalendar srpski, Milankovićev.

Ulica, (ime) i broj, poznati unutrašnjim organima … trotoar, kapija.

Na jednoj od kapija stoji: ULAZ – ENTRANCE.

Ono entrance je za strance.

Tu povratim.

.

.

10)

Vest za nesvest.

Konji zakrčili saobraćaj. Ližu so koju su putari posipali po ulicama.

Kakva metafora.

Toliko slobodnih umetnika, a niko da obradi tu temu.

Tone, simbolizma, na našim ulicama, i ništa.

Za umetnike, manje-više, meni žao konja.

Pesnici i slični kripto-književnici, prepali se korone, drže distancu.

Za razliku od onih u čitankama, ovi neće da umru rano i još neshvaćeni.

U potaji, ne piju rujno vino.

Piju ivermektin.

Lek za konje.

.

.

11)

Beograd je kažu strane novine, postao najprestižnija turistička destinacija.

Sa Brankovog mosta gledam ispod sebe (eh, Branko, i bez tik-toka, prihvatio izazov) …

Dole, beogradska luka. Pristanište. Nekada Savamala. Danas lanac kafančina, Beton-hala …

Pored spomenika lučkom radniku koji trga okove, sede ljudi koji sad sami preuzimaju („besplatne“) aplikacije.

Kod nas se iskrcavaju kruzeri, da vide kako izgledaju luzeri.

Stranci zastanu ispred spomenika i pitaju: Jeste li i vi imali Indijance?

.

.

12)

Na raskrsnici ispred Autokomande iskrsava ogroman bilbord.

Na njemu piše: PODRŠKA DOJENJU!

Opet neka od onih glupih kampanja. (Stop nasilju u porodici, zalepljeno u tramvaju, i Zaustavite trgovinu ljudima, zalepljeno u hodniku tržnog centra?!).

Zašto sada i podrška dojenju? Na autokomandi?

A sise nema ni na slici. Što je neobjašnjivo. Sisa govori više od hiljadu reči.

Mitar se osvrće.

Počinje da shvata.

Najveća zgrada u Beogradu imaće oblik vesla.

Zaključak se sam nameće.

Nismo ni mi veslo sisali.

.

.

13)

Opet plakat.

Osnovalo novu stranku, neki pokret.

Dostojni Srbije.

Ne znaš da l’ se hvali, il’ je objektivan.

.

.

14)

Stariji čovek, sedi za kartonskom kutijom, na tramvajskoj stanici i seče glavicu kupusa.

Prodaje nešto što su nazvali Sjecko.

Masa ljudi prolazi, na starca niko i ne obraća pažnju. Iza njega stoje četiri migranta, u kožnim jaknama. Namršteni. U njihovim džepovima sigurno nije Sjecko, pomisli Mitar.

Oni kupus ne jedu, to je hrana za nas, domoroce.

Od Klinike za infektivne i tropske bolesti dopire lavež pasa.

Veliki zeleni tramvaj uplovljava u stanicu, kao u filmovima braće Limijer.

Umesto „Za domovinu s Titom naprijed“ na vrhu piše: „Švajcarska i grad Bazel pozdravljaju Beograd“.

Ljudi prolaze ćutke, a neki se i krste.

.

.

15)

Influenserka, objašnjava mi čika-Velja, termin koji smo videli na TV-u,

u skladu sa rečnikom latinskih termina, to ti je „Ženska koja serucka o gripu“.

Na TV-u, ponovo, dr Nestorović.

Objašnjava zašto ga nije bilo dva dana.

Posle ide film: Umri muški.

(Slučajna asocijativnost ili asocijativna slučajnost?)

Pokreni za radost, otvori za sreću.

Mister Proper, Koka-kola, Marlboro, Omorika, besplatni minuti …

I svi viču: ponovo radi bioskop!

Ko o čemu, menadžeri o pretplati.

A m:tel nas direktno provocira:

Imate prijatelje?!

Dođe mi da objavim plaćeni oglas:

Samo za marketinške stručnjake.

Uspešno prekidam svaku vezu.

Nazovite odmah.

.

.

16)

Umro je 007. Na svim kanalima se smenjuje nasmešeni profil Sean-a Konery-ja.

Deluje kao fensi tuga.

Žal za mladost.

Jer, kad danas čujete „Licenca za ubijanje“, na šta prvo pomislite?

A?

Možda predugo vremena provodite na ovom sajtu?

.

.

17)

O lažnim vestima, spinovanju, hibridnim medijskim klipovima i sajber ratovanju, najbolji su svedoci naši glavni komunikolozi: Istok Pavlović i Zapad Todorović.

(Mi sami smo ono: Istok Zapada – Zapad Istoka).

Na osnovu iznetog radnja je jasna.

Svetskoj i našoj javnosti nema izlečenja dok joj se ne izvrši medijska histerektomija.

Stručno rečeno.

Sve drugo predstavljaće

čist pobačaj.

.

.

18)

Dnevna (a i više-godišnja) politika je đubre.

To čitati i pratiti je smor, neviđen.

Ipak, i tamo se nađe stvari koje neočekivano, zalepršaju svetom logike i estetike.

Samo ih treba naći i pravilno poredati. Biseri.

Takva je recimo teza:

NATO nas je bombardovao osiromašenim uranijumom da bi sprečio maligni uticaj Rusije na nas.

Tri karte za Holivud, uživo.

Svaki dan.

Ko nas je kleo, nije dangubio.

.

.

19)

I sad nam je taj isti Zapad (nakon uranijuma) poslao i Tablu, na kojoj trebamo dopisati „Before I die  …

Sami, svojom slobodnom voljom, da igramo u nastavku njihovog izopačenog igrokaza?

To postavilo na najprometnijem mestu u Glavnom nam gradu.

I narod, budale, pišu. 

Dopisuju.

Uzmem i ja kredu i napišem:

„Da jebem majku onome ko je ovo postavio“.

Moj, kredo.

I ništa.

Ada Ciganlija.

Srpsko more.

More, malo morgen.

.

.

20)

Između plaža Crne Gore i Albanije, Srbi biraju Grčku.

I to je ono, što me, što bi rekao Kadri, veselji.

Granice su anticivilizacijske i antidemokratske prepreke kojim se ljudima ograničavaju slobode kretanja i zaražavanja.

Lane Gutović je rekao da svako ima pravo da se kreće i da bude kreten.

I moja neznatnost.

Prošle godine sam bio na merama, ove godine idem na Krit.

Nema rominga, nema cigančenja, samo (na)rodna ravnopravnost.

Mogu da me Kisamos,

u dupe.

.

.

21)

Između medicine i bolesti, postoji neka neraskidiva veza.

Kurativa.

Šta reći o pokretu Mi-Tu u našoj zemlji, kad je ta vrsta patologije kod nas opevana i pretvorena u narodnu umetnost, kulturnu baštinu.

Ključno zlo se uvek događa u „posebnoj prostoriji“, van pogleda ostalih. (Čak ni reditelji ne vole da to izvode javno). I ta opasnost nije dovoljno potcrtana, posebno ako je neko sklon da dupetom otvara ili zatvara vrata.

Primera ima bezbroj, sada ćemo razmotriti samo jedan, onaj klasični.

Znate već da je Fata tražila Muju bazerdžana, ne bi li joj on dao oku zlata. Onda se Mujo branio da nema tu, jer su mu tereziju nosili jarani, pa se ista kao nešto kvari, nego da uđe Fata u magazu sama, pa da uzme koliko joj drago … Te onda uđe (pohlepna?, naivna?, proračunata?) Fata, u magazu sama (dobrovoljno) …

R: za njom uđe Mujo zamandali vrata …    (refren: 2 x)

Ostalo znate.

Sevdah.

Pesmu je inače, izvodio, jedan lekar.

Ali, nije kompletna ličnost, nego psihijatar.

Tačnije, jedan njegov deo je bio pevač, a drugi njegov deo je bio medicinski radnik.

Polovina.

.

.

22)

Sve naše NVO i slične Ministarke za rodnu ravnopravnost polova, ili kako se to već zove, obično podrazumevaju muškarce, kao napasnike i prekršitelje njihovih zakona.

Ali, bogami, ima nepoželjnih “postupanja”, uvredljivih i omaložavajućih izjava i od strane nežnijeg i lepšeg pola.

I to se u narodu primilo kao normalno, niko ne reaguje.

To se i dalje emituje. To li je kultura kojoj težimo? Bez poligrafa, IQ-testova, procene kriznog štaba i stava struke?

Dakle, izvesna Stana sa Juga Srbije, javno se žali, ismeva i izvrgava ruglu telesne i mentalne nedostatke svoga partnera, sledećim rečima:

“Aj, što je malečko, aj što je budala!” (pazi rečnika, jebote), a onda pohotnica navodi i razlog: Čim legne da spava “zabole ga glava”!

Sramota.

Pod hitno treba spašavati čoveka.

Smestiti ga u sigurnu kuću i zabraniti pristup Milici Milisavljević istom.

.

.

23)

Ismevaju se sa obrazovanjem TV voditelja. Te kako su izgovorili njegova svetlost, protivjevrej, stanfordfor, termofor, proterijer, …

Što bi rekao vladika Fotije: to ti je što ti je.

Znamo svi da na televiziji uglavnom zapošljavaju nalickane budale.

Kažu da je to najsigurniji put do veće gledanosti, jer se svaki gledalac oduševljava kad vidi da ima glupljih od njega, koji su eto, visoko dogurali i postali popularni.

Koj’ voli da gleda pametnijeg od sebe, da mu ovaj večito nešto „truni“?

Ali, …

Nije ni crkva bez mane.

Gledao sam jednog episkopa koji se toliko razgalamio u studiju, da sam pomislio kako je on sigurno

vikarni episkop.

.

.

24)

Otkud tolika ravnodušnost?

Apatija?

A skoro svi smo na državnim jaslama i na društvenim mrežama.

Oni koji su se u socijalizmu najviše zalagali za opšte dobro, za jednakost, za ravnopravnost u odlučivanju, sada sa istom lakoćom izgovaraju: Nije moje da o tome brinem ….

Propast.

Napolju je bilo plus dvadeset, ali je subjektivni osećaj bio kao da je sve otišlo u 3 pizde materine.

Neću leka, ni lekare,

zovite mi novinare.

Krajnje je vreme da saznamo Ko je ubio pevačicu, Gde je zaista sahranjen Draža, Kome je Kristijan opsovao majku i Ima li života na Marsu?

.

.

25)

Kad bi ljudi samo znali, govoriti precizno.

O svemu, pa i o dijalizi.

Po ko zna koji put slušamo o prednostima transplantacije, i o nedostacima dijalize, a niko da kaže ključnu stvar.

A to je da na dijalizi umireš hiljadu puta.

(Sve do jednom).

Tako da Život i Smrt, na dijalizi, doživljavaju inflaciju, devalviraju …

Eh, kad bi neko, to, bar jednom rekao.

Da li ću i to dočekati?

Živ nisam.

.

.

26)

Volim da čitam eksperte. Ono: kako struka kaže.

Jedan od njih (V.D.), nedavno, pregledno, objasnio, ovako:

„Ako se malo prisetimo, osamdesetih godina, pre razbiraspada SFRJ – Srbi su bili „problem“ jer su „sprečavali“ višestranačje i demokratiju. Pa i kad je uvedena „demokratija“ – opet su Srbi bili „problem“ jer su „prisiljavali“ druge narode da ostanu u SFRJ. Pa i kad se raspala SFRJ – opet su Srbi bili „agresori“ u novostvorenim državama jer su živeli na svojim vekovnim ognjištima. Pa i posle pada Republike Srpske Krajine i egzodusa našeg naroda – Srbi su ostali „problem“. I naša Republika Srpska je „problem“ samim svojim postojanjem. Slobodan Milošević je bio „problem“, ali i posle prevrata u oktobru 2000. godine – Srbi su ostali „problem“. I Karadžić i Mladić i Kosovo i još stotine i hiljade „problema“ su markirali sve Srbe kao „problem“ u ovih 30 godina. I valjda je danas već svakome potpuno jasno da ne postoji neki određeni „problem“ za Zapad – mi, Srbi, jednostavno smo za njih problem koji će oni „rešavati“ dokle nas ili njih bude pod kapom nebeskom. Nažalost, to je tako i od toga ne možemo pobeći.” (link)

Valjda zbog toga, i Crnogorci se distanciraju od nas.

Tamo se opet otišlo u drugu krajnost. (Dokaz više da je to isti narod).

Na brojnim njihovim bilbordima piše da najveći njihov, domaći, supermarket u Crnoj Gori,

ima sajt imperativno znakovitog naziva:

voli.me

.

.

27)

Sa interesovanjem sam odgledao seriju emisija o srpskim tajnim službama.

Čak i serijski gledano, stvari nisu baš jednostavne.

Tačno je da „u svetu tajni, mi nismo sami“ i da drugi, jači i nemilosrdniji, nama malima kroje kapu.

Jedan od zaključaka nakon te serije mogao bi da bude i to kako mi kao narod imamo nedostatak obaveštajne kulture.

Znam da je to tačno, i sam mogu navesti sijaset primera u prilog pomenute teze, ali opet se nešto mislim: jebeš narode koji su od toga napravili kulturu.

.

.

28)

Moraš gledati širu sliku, kaže mi prijatelj.

On je inače, ginekolog.

.

.

29)

Opet ću o ograničenju da 80% pacijenata ne sme imati dijalizator veći od 1,8 m2.

Polovinu moguće veličine.

Više puta sam pokušavao ukazati kolegama (kretenima) na idiotluk tog ograničenja.

Ništa nije pomagalo.

Razmišljam da autore te odredbe prijavim za polno uznemiravanje.

To je moderno, možda me svi ozbiljnije shvate.

Pacijenti, kolege, nadležni …

A obrazloženje te činjenice?

Ide mi na kurac.

.

.

30)

Skoro je bilo priče o Idolima, o Vladi Divljanu, naravno, …  ne o Nebojši Krstiću.

NK kao tipični predstavnik uspešnih medicinara, je bio negativno Vladino otkriće, to svi znamo.

Međutim, ono što niko ne zna, jeste: ko je bio pozitivno, najveće, Vladino otkriće.

Mnogi će biti iznenađeni kad čuju da je Vlada Divljan, ljubitelj maljčika i devojčica, bio ghost writer, pisac iz senke, jednom kolosalnom interpretatoru, boljem od njega samog.

Mnogi i danas ne znaju da je Vlada uopšte stvarao neku tako klasičnu i/ili futurističku muziku. Kolosalnu.

Dakle, najveće otkriće Idola je bio izvesni Jahija Gračanlić.

Uostalom, poslušajte te stihove koje mu je Vlada Divljan napisao:

Ja je zovem, preklinjem i molim ...” – Link

Može li se tu uopšte nešto dodati ili oduzeti?

Savršenstvo.

Ovaj stih može shvatiti samo neko ko je godinama na hemodijalizi i kome život zavisi od prisustva te žene.

Žene te.

.

.

31)

Nijedna sprava nije impresionirala naš narod i našu vlast, kao poligraf.

Što je i prirodno.

Prirodno je želeti posedovanje istine.

Međutim, nije ta sprava podesna samo u kriminalističke i/ili političke svrhe.

Ja bih je recimo iskoristio da saslušam sve motivacione govornike.

Da čujem, šta njih motiviše.

.

.

32)

Između nas pacijenata, takozvanih „teoretičara zavere“, i Big Pharme, postoji nešto što bi se moglo okarakterisati kao „zamrznuti konflikt“.

Imam i dokaze koji idu u prilog pomenutoj tezi.

Priznajte, zar nije to malo čudno,

što nam se sve vakcine serviraju iz frižidera.

.

.

33)

Biti političar, nekada je značilo mnogo.

Reči: politika ili političar, imale su veliku težinu, značaj.

Podrazumevalo se da političar mora biti izuzetno obrazovan, inteligentan, dobar organizator, strateg, taktičar, ugledna i snažna ličnost,

Prve asocijacije na reč političar uvek su bile: Čerčil, Staljin, Džordž Vašington, De Gol …

I podrazumevajuće osobine: lukav, cinik, pronicljiv, lucidan, hrabar, itd, itd.

Ali, toga više nema.

Sada, neki drugi ljudi i neke druge osobine, dolaze na prvo mesto.

Vlast, kažu, nad 99% planete Zemlje, ima 1% njenih stanovnika.

Sada je taj udeo i manji, negde oko 0,8 ili 0,7%.

Oni određuju sve, oni postavljaju i predsednika najjače države sveta, o sitnijim i da se ne govori.

Ono što je posebno zaintrigiralo javnost, jeste jedna čudna pomama: pojava humorista i zabavljača, na najodgovornijim mestima u državi i/ili politici.

Ko je odlučio da dvorske lude postanu kraljevi?

Da li je narod odlučio da paradokse ogoli do kraja, da ismeje one koji sve kreiraju, ili mu je i ova perfidna igra, podmetnuta?

(Zapad je majstor u tome da i nezadovoljstvo, satiru, instrumentalizuje za svoje ciljeve. Poučan je slučaj Džordža Orvela, Zorana Kesića ili Mise  magaraca, na primer.)

Pažnju javnosti je prvo privukla činjenica neočekivane popularnosti, npr. u Italiji, pokreta „Pet zvezdica“ i njenog lidera Bepe Grila.

Bepe je, kažu njegove kolege, klovn.

U najmanju ruku je TV-voditelj i komičar.

Posle mase karijernih političara, industrijalaca, pisaca i drugih intelektualaca, narod je odlučio da glasa za: klo(v)nove.

Grilo je 2007. izveo dva miliona simpatizera na ulice da protestvuju na „V-Dan“, pri čemu je „V“ u semantičkom miksu značilo „vittoria“ (pobeda), vendetta (osveta) i „vaffanculo“ (odjebi).

I u novoj, demokratskoj, suverenoj i antiruskoj Ukrajini, na vlast je izabran komičar: Vladimir Zelenski.

Komičar, koji je na televiziji igrao u seriji u kojoj jedan kabaretista postaje predsednik Ukrajine, i postao je predsednik Ukrajine!

Stvarnost (i njeni scenaristi) nadmašuje maštu TV scenarista.

Godine 2015. je komičar Džimi Morales postao predsednik Gvatemale sa 67,4 odsto glasova. Pet godina pre njega je klovn pod scenskim imenom „Tiririka“ postao poslanik sa pojedinačno najvećim procentom glasova na izborima za brazilski parlament. Glavni izborni slogan „Tiririke“ je bio: „Sa mnom vam ne može biti gore“.

Boris Džonson u Velikoj Britaniji, je sve činio ne bi li ispao veća budala od konkurenata.

Ovako je Boris Džonson vrbovao za Torijevce na poslednjim izborima: „Ako glasaš za nas, žena će ti imati veće sise, a ti ćeš dobiti BMV tip M3“ (citat, Prese).

U Bugarskoj, najveći konkurent Bojku Borisovu je pevač i TV-voditelj Slavijo Trifonov, i njegova novoosnovana partija „Ima takav narod“(?!)

I kod nas, glumci ispadoše glavni politički lideri: Branislav Lečić, pa braća Trifunovići (2 brata, 2 partije, oba lideri),  Seka Sablić nastupala protiv Skupštine, Svetlana Bojković isto nešto, palamudila …

O Bjeli i bjelašima, da i ne govorimo.

Cenimo da, ipak, nije popularnost, ono što je uticalo na ovoliki broj zabavljača u politici.

Nego jedna njihova profesionalna sposobnost.

Ovi ljudi su, naime, školovani da nauče i dobro izgovore, tuđi tekst.

Ne kaže se džaba i za lekare da su glumci u belom.

Život je, dakle, žanrovski: tragikomedija.

.

.

34)

Citratna dijalizna tečnost. Po svim pokazateljima, bolja od acetatne.

Originalno pakovanje, nasuto u neku kesu, košta 110 dinara po litru, kesa od preciznih 4,7 litara (zovu je: pametna). Jedva da može izdržati jedan tretman.

Nasuprot tome, postoji pakovanje od 10 litara, od lokalnog ponuđača, košta 57 dinara po litru i može komotno biti za dva tretmana (tj. za 2 smene) na istom aparatu.

I naravno, na velikom, centralnom, republičkom tenderu nameste uslove („specifikaciju“) da može proći samo skuplje i manje pakovanje.

Za celu dijaliznu Srbiju, sve bolnice i sve centre.

Industrija i doktori, vlast, pa i pacijenti, svi udruženi u pljačkanju sopstvene države.

Samo je jedan vojni dijalizni centar sproveo poštenu nabavku i tamo je pobedio pošteniji i povoljniji ponuđač.

Ostvarene uštede, s obzirom da se radi o samo jednom od 60 dijaliznih centara, nisu velike.

Za svaki slučaj, mesto načelnika, tom nefrologu, više nije sigurno.

Počeli su da mu ga drmaju.

.

.

35)

Propali student ekonomije, nesuđeni pesnik, opija se, u radno vreme, u kafani „Tri šešira“.

Pokušava da otkrije misteriju stiha Baneta Krstića iz Garavog Sokaka.

Egzistencijalistička zavrzlama.

Planetarni uspeh, ceo svet to recituje, svi lumpuju i seku vene, a on, eto, ne kapira.

Nema logike u tome.

Kako stih može da bude: „Ko te ima, taj te nema“ ?!?!?!?

Mesecima i godinama Mitar razbija glavu time, dokonava šta je pesnik hteo da kaže, da li je u pitanju ordinarna glupost (tautologija?), ili neka viša, njemu nepoznata (transcendentalna) teorija o svojinskim odnosima …

A onda se dogodilo čudo …

Sad skoro, početkom meseca, u kafani, u po bela dana …  odjednom …

Sve je shvatio.

Eureka, vikao je i tresao Peru konobara. Otkrio sam – vikao je, sav izbezumljen.

– Šta ste pronašli? Konobaru ništa nije bilo jasno.

– To je plata.  Naša, državna plata, urlao je Mitar.

Odjednom mu se sve uklopilo.

Tresao je konobara i citirao argumente, u prilog plate:

Ko te ima, taj te nema,

Ko te nema, taj te sanja,

a ti o tom, pojma nemaš!

Pera konobar gleda u mene i mimikom Zorana Radmilovića (iz filma „Majstori, majstori“) ukazuje mi na problem: „Vidiš šta škola učini od čoveka!“

.

.

36)

Razglabamo o politici, čika-Velja i ja.

Počeli smo od Abazovića (za nas novi lik), a završili, kako i dolikuje, generalizacijama.

Ne, URA – kaže on – zajedničko ime za poziciju i opoziciju treba da bude: URTA.

A prednje slovo, K ili M, treba da im se dodeljuje na osnovu rezultata izbora, koje mi konji nameštamo, jer nismo shvatili da nas obojica jašu!

– Misliš na ovu dvojicu sada?

– Da, na NJIHA.

.

.

.

37)

Gust crni dim pao je na Beograd.

Možda je i kancerogen, možda je i toksičan, ali nesumnjivo: smrdi.

Preporuka je, kažu, da ne treba otvarati vrata ni prozore.

Ni medijske prozore.

Natpisi o ovom događaju su takođe, vrlo neprijatni.

Zamišljam, kako li je sada biti

Vesna da Vinča.

.

.

38)

Navodno je to već napisana, neka indijska poslovica.

Onome koji ima sve odgovore, nisu još postavljena sva pitanja.

Jok, ti će ga intervjuišeš.

Pa, ne ide takav u kvizove, majke ti ga nabijem.

Sve mi je to jasno, ali ipak …

čekam Poteru.

.

.

39)

U Bosni opet neka frtutma.

Suština svega tamo je jedno veliko nerazumevanje.

Jbga, ne možeš biti i Zijo i Valentino.

.

.

40)

Banalnost hijerarhijskog napredovanja najbolje je opisana u stihu:

Sve je više konja, konja koji jure …

Retka sociološka činjenica.

A u stvari nikuda, ne žure …

Jer, na kraju će svi stići tamo gde su naumili.

Kraj. Smrt. Ende. Fin. Konac. The end.

Čak i oni.

Goniči.

.

.

41)

Ima neka narodna priča, preterivanje verovatno, iz vremena kad su muškarci bili muškarci i kad su žene bile žene, te su ove druge ispraćale u vojsku one prve.

Niko živ se više ne seća detalja te priče, ali jedna slika je svima ostala, u memoriji pamćenja.

Radi se naime o sledećem prikazu:

„Voz polazi, voz polazi, ne može da krene, ne može da krene, za točkove, za točkove, pohvatale žene …“

Naravno, danas je železnica uništena i svi putuju avionom.

Valjda zato, sada mi pred očima stalno iskrsava novi, ali jedan te isti film:

Veliki transportni C-17 pokušava da odleti iz Surčina, a Kandićke, Milićke, Biserke i ostale žene u crnom, vise ispod krila i hvataju ga za točkove …

A ja stojim sa strane, miran, nehajno osmehnut.

Mašem.

.

.

42)

Daljinski mi se sam zaustavio na jednom od kanala, TV kanalizacije.

Neka grčka serija.

Drama, valjda. Neki dijalog, ne znam, nisam zainteresovan …

Grčki je nezgodan, ne možeš po intonaciji da pogodiš radnju, dok čistiš ribu, na primer.

U dnu ekrana, ide crni kaiš sa prevodom.

Zašto sam baš tada podigao pogled, nikad neću saznati.  Ali …

Ono što sam tada, u sekundi, pročitao …

Više ne mogu da zaboravim.

Nikada.

Pisalo je:

„Hristose, šta pokušavaš da mi kažeš?“

.

.

43)

“Pesnici su čuđenje u svetu. Ne bi me čudilo da je neki od njih ovo već napisao.”

Tako glasi aforizam našeg, ovde najcitiranijeg satiričara.

I, kao i obično, to je živa istina.

Dosadilo bre, svi govore o nekom narativu, (a niko da pozove na pivu),

a danas čak i medicinske sestre znaju da je stihoklepanje suština, bitak, svega.

Ko peva zlo ne misli, a ko misli nije mu do pesme, tvrdio je Milovan Vitezović.

Da li je dotični bio dovoljno Milovan, pa je rekao ovako nešto?

Jer, kad malo razmislite, zašto uopšte ljudi pišu pesme?

Zašto uopšte pišu?

Čemu uopšte umetnost i umetnička dela?

Zar ne bi za društvo bilo korisnije da svako radi neki konkretan posao, u proizvodnji ili u uslužnim delatnostima?

Zašto ljudi uopšte stvaraju nešto nematerijalno?

Da li je sujeta, to što ih pokreće na takva pregnuća?

Samoljublje?

Ili, nešto još gore, nedostatak ljubavi?

Neki kompleks? Poremećaj iz detinjstva? Pokušaj nadoknade iliti nadomještanja ljubavi, publike, priznanja?

Ili je to ipak, ono što se nama pričinjava da jeste.

Strah od smrti.

Beg od prolaznosti, od efemernosti i svakidašnjih jadikovki.

Nama, dijalizantima, je to tako blisko.

Pitali smo našeg literarnog urednika: Ko je danas najveći (jugoslovenski?), pesnik „Regiona“?

On odgovori, ne trepnuvši: Danijel Dragojević.

Tajac.

Pošteno rečeno, niko od nas nije ni čuo za Danijela Dragojevića.

Zaseli smo za mašine i uključili sve pretraživače …

I sada, nakon iščitavanja svega što se o njemu moglo pronaći, stvari stoje potpuno drugačije.

Sada nam se čini da znamo još manje …

Ali, u jedno smo sigurni.

Neke osobine D.D. su nas prosto opčinile.

Nismo mogli verovati da još uvek ima takvih ljudi.

Čovek, i još pesnik, a ne želi popularnost!

Čovek, i još pesnik, a želi da ostane anoniman!

Čovek, i još umetnik, a ne daje intervjue.

Čovek, i još umetnik, a nigde na internetu ne možete naći njegovu sliku.

(Nema instagrama, fejsbuka, tvitera, linkedina i sličnih bensedina sa njegovim likom).

Čovek, i još pesnik, književnik, a ne želi nikakve nagrade.

Čovek, i još umetnik, a ne želi nigde da nastupa.

Čovek, pesnik, a odbio višestruke tiraže i prevode velikih američkih izdavača.

Čovek, kome su nudili katedru i Akademiju, šansu da podučava, da bude profesor (nešto za što bi nefrolozi zaklali rođenog mentora), a on je sve to ladno odbio.

Čovek, “naš” čovek, iz Vele Luke, Danijel Dragojević.

Nismo se nešto baš-baš intimizirali s poezijom DD („neka struka odluči“), ali njegove ljudske, karakterne osobine, su nam impresivne. (link)

Ako vama sve navedeno nije bilo dovoljno da se i vi oduševite istim, daćemo vam i krunski argument.

Kada ga prodavci, policajci i slični očitavači ličnih karata i osobnih iskaznica, upitaju šta mu je Oliver, njegov zemljak i široko popularniji Dragojević, isto iz Vele Luke, Danijel odgovara kratko i precizno:

“Oliver mi je sranje.”

.

.

44)

Čitanje je precenjeno.

Ko još ima vremena za to.

Dovoljno je pogledati naslove.

Prelistavanje je sine, postalo qua non.

Radi povećanja lajkova, gledanosti, zarade i/ili uticaja, ne biraju se sredstva.

Svakoga dana, s’ jutra il’ s’ večeri, „gosti u studiju“, prelistavaju nam dnevnu štampu.

Životi pišu romane, a novinari im brišu dupe. I prave žutu štampu.

Nijedan (makoliko) nadahnuti književnik ne može smisliti takvu satiru, kakvi su nehotični aforizmi u naslovima glupih urednika.

Ako ne verujete, znači da se nikada niste zatekli među listovima u radnji zvanoj prelistavanje.

Evo živih primera:

„Potonuo najnoviji ratni brod. Isplivali prvi snimci“, „Pevačica preživljava dramu“, „Pretukli dete sa posebnim potrebama“, „Glumica otpuštena sa VMA, sada je van životne opasnosti“, „Škola za biseksualce, dualno obrazovanje u pravom smislu reči“, „Trudnu Sandru ubili, njenu kćerku živu zakopali, izašli su pred sud, a onda se desilo nešto neočekivano“(link).

Što bi rekao čika Velja: 

Kakva ti je anamneza, takav ti je život.

.

.

45)

Sve je politika.

Medicina je takođe politika.

(Osim što je i biznis).

Lekari vole da glume ono što su ih naučili, ili ono što bi oni želeli da budu.

Pokrivaju se floskulama.

Koje su (pre)često kontradiktorne. Kao poslovice.

Recimo, nema lekara koji se nije pozvao na njihov sveti zavet:

„Prvo je ne štetiti“. Primum non nocere.

Kao, oni nikada ne bi naštetili pacijentu, ako mogu da pomognu to je OK, ali ako bi to pomaganje nanelo i štetu, oni to nikada ne bi učinili.

Idi, begaj.

A na uputstvima uz „lek“ navedene 3 stranice štetnih efekata.

I još farmaceutska industrija naglasi da oni sa daljom sudbinom korisnika nemaju ništa, nego vi to vidite sa „svojim“ lekarom ili farmaceutom.

(Zamislite da takvu privilegiju imaju i proizvođači veš-mašina, na primer).

Koliko juče, jedan vatreni pristalica zapadnih vakcina i osiromašenog uranijuma, izjavi: „Medicinska ispitivanja se sprovode i pored saznanja da će kod određenog procenta ljudi nastupiti štetne posledice, u suprotnom, takva ispitivanja se ne bi mogla ni sprovoditi“.

A kao, prvo je ne štetiti.

Da, prvo je ne štetiti zaradi.

Gospodari sveta su istrenirali medicinare da za svakog imaju spremnu neku dijagnozu, kao etiketu, očas te zaflastere nekom šifrom i u dnu navedu pouku o pravnom leku, koja u prevodu glasi: bio si upoznat, sam si za sve kriv i nema ti leka.

Gospodari sveta ne mogu i/ili neće da iskorene glad, što bi im bilo mnogo jednostavnije od iskorenjivanja boleština, naprotiv, oni namerno proizvode hranu od koje ćeš uvek biti gladan.

Tako isto žele da nam uvale skupe lekove kojima se bolesti, za koje su namenjeni, takođe ne mogu iskoreniti, nego traže novi ciklus uzimanja.

Kažu kad bi neko izmislio lek kojim bi se iskorenio dijabetes, rak ili uremija, na primer, taj ne bi živ dočekao sutrašnji dan.

Zlobnici kažu da se to već i nekoliko puta desilo, ali da su ta otkrića sahranjena sa svojim autorima.

Kao uzrok smrti i tim ljudima se isto navede neka dijagnoza, na primer: suicid.

(Jer, samo lud čovek ili samoubica, može da razmišlja na takav način: da prekine lanac profita).

U Rusiji lekare još uvek zovu vrači.

Kod nas, od kako su umrli poslednji bezsrebrnici, Kozma i Damjan, ne zovu ih više tako.

Toj dvojici podigoše crkvicu, a za njihove naslednike odabraše Bolonju, Big Pharmu i svetu SZO, koja im redovno šalje neke pravilnike i protokole.

Kad čuješ da svoja naređenja nazivaju Vodičima dobre prakse, osećaš kao da govore o Borbi protiv malignog uticaja Rusije.

Toliko o poverenju u njihovo samoodređenje.

Umalo ne rekoh: samoopredelenje.

.

.

46)

Natrag u redakciju.

Ovaj put smo kompletni, nema gubitaka.

Kako to obično biva, odjednom, ni iz čega, započe jedna od onih vatrenih diskusija.

Kako i kada je u Srba propao zdrav razum?

Pokušaću da vam predočim najvažnije teze iz ove nama omiljene rasprave.

  • Kada smo dobili ponudu Srbije do Splita, a prihvatili Jugoslaviju do Alpa,
  • kada smo pristali da nam zbog svakog zahteva za pojašnjenje sumnjivih rabota nakače etiketu „teoretičara zavere“,
  • kada smo prihvatili „novu normalnost“, obavezu „suočavanja sa prošlošću“ i zabranu negiranja gluposti – od strane Zapada koji se kune u slobodu govora, a samim time i govora gluposti,
  • kada smo uveli javne izvršitelje, notare, ombudsmane i slične insane,
  • kada smo uveli fantom maske na lica interventnih žandarma, vojnika i policajaca, poistovećujući ih (vizuelno) sa kriminalcima i pljačkašima,
  • kada smo dozvolili da nam malo belog laka iscrtanog po asfaltu u našoj ulici naplaćuju kao parking mesto,
  • kada smo dozvolili farmakomafiji da ni za jedan „lek“ ne plaća odštetu, jer vas je upozorila da se „o indikacijama, kontraindikacijama i merama opreza posavetujete sa svojim lekarom ili farmaceutom“ i time svu odgovornost prebacila na vas, jer lekari i farmaceuti rade za njih,
  • kada smo dozvolili državi da hranjenje i školovanje dece plaća hraniteljskoj porodici, a oduzme ih biološkim roditeljima, zbog siromaštva,
  • kada smo dozvolili zakon po kojem se po danu automobili voze sa upaljenim svetlima,
  • kada smo dozvolili da Nemci, Englezi i Amerikanci pokupuju naše medije i oblikuju naše javno mnjenje na način koji njima odgovara,
  • kada smo dozvolili da nevladine organizacije plaća naša vlada, a ne strane vlade u čijem interesu organizacije rade,
  • kada smo dozvolili da nam stranci uređuju i štampaju udžbenike za naše učenike,
  • kada smo dozvolili prodaju zemlje strancima,
  • kada su u javnom prostoru počele pljuštati optužbe za „crtanje mete na čelu“, (nejasno je zašto se vlasnik čela ne izmakne ili pobegne od crtača, valjda se ne misli na prisilno tetoviranje, za to već postoji odgovarajući član zakona),
  • kada smo počeli koristiti izraz (za nekoga, bilo koga) da je „naručio ubistvo“, (kao da nije kažnjivo držati u meniju ubistvo, ili uopšte držati radnju ili sajt gde se to može „naručiti“, nego je samo mušterija u radnji činjenja krivičnog dela, a ne i vlasnik radnje, tržišna inspekcija, registar privrednih subjekata i slični organi izdavanja dozvola za rad i vršenje uslužnih delatnosti),
  • kada smo prihvatili da je normalno poslati nekome „Zahtev za prijateljstvo“ (?!?),
  • kada su mediji počeli objavljivati naslove: „Nikada ne biste pogodili šta je uradila naša ugledna voditeljka, a uradila je ovo“ (normalno bi bilo da vas za ovako idiotski naslov zabole ono), „Bila je lepotica za kojom su svi uzdisali, a evo kako sada izgleda“ (izgledaćeš i ti bedo ljudska, isto tako, u njenim godinama),
  • kada smo usvojili zakon o pretpostavljenoj saglasnosti (za sve i svašta), (jer ko se nije na vreme upisao u „protivne Zakonu“, više ga niko neće ni pitati za dozvolu),
  • kada smo dozvolili istopolne brakove ili predstavnice za rodno-ravnopravne reči,
  • kada smo poverovali da će nas primiti u EU, ako „ispunimo uslove“,
  • kada su i pismeni ljudi počeli koristiti izraz: baš-baš.
  • kada smo dozvolili da se voditeljke i reporterke dovikuju imenima, sa na kraju obaveznim: Studio?
  • kada smo od poligrafa napravili istinomer,
  • kada smo decu počeli zlostavljati u emisijama tipa „ja imam talenat“,
  • kada smo toliko oguglali na etiketiranje da sami preuzimamo besplatne nalepnice preko Vibera, i šaljemo ih jedni drugima,
  • kada smo prihvatili kao normalno da se naše žene sa našim lepim imenima potpisuju kao Zoranaah, Senidaah, … Onanisaah,
  • kada su devojke same pristale da im diplomirani mesari usta formiraju u izgled polnog organa,
  • kada smo dozvolili da se snimi „Srpski film“,
  • kada smo ukinuli smrtnu kaznu,
  • kada smo dozvolili da nas zovu „ljudski resursi“, poistovećujući nas sa ostalim sirovinama: ugljem, naftom i šumama …

Dalje nisam zapamtio, a ni zapisivao, siguran sam da svi vi imate svoje priloge na istu temu.

Prestao bih sa nabrajanjem svakako, jer pretpostavljam da će se već naći neko ko će i mene da potkači sa nekom crticom, tipa:

– kad je svaka budala počela po blogovima da kuka zbog nacionalne zdravstvene politike, a osnovna doza zdravog razuma joj nedostaje kao i ostalima.

Jer, ta budala, da je sretna pisala mi ne bi.

.

.

47)

Sa posebnim interesovanjem sam odgledao sve južnoameričke serije o drogi.

Narkos, El Čapo, Narkos Meksiko, Sobreviviendo, i slične serije, odgledao sam i po nekoliko puta.

Celo vreme, povlačim paralele.

Sve je isto.

I tamo vlada korupcija.

Amerikanci odlučuju o svemu: i ko će pobediti na izborima, i ko može prodavati drogu, i koga će morati izručiti.

Scenaristi im uvalili da oni sami izgovore priznanje, sledećim rečima: kriminal se ne može iskoreniti, naš cilj je da ključne igrače stavimo pod svoju kontrolu, da ih naučimo da shvate ko je glavni i tek onda mogu da rade onako kako i koliko im mi dozvolimo.

Zbog toga, lokalni krimosi i lokalna vlast se dovijaju kako da nadmudre Amerikance.

Kako da urade nešto na svoju ruku.

Kako da osvoje malo slobode.

Kad su tako postavljene stvari, nema sumnje, na čijoj će strani biti gledalac.

Kad u domaćim vestima vidim neke „nemile scene“ ja odgledam par epizoda sa Džonom Hairom Velaskez Vaskezom (zvanim Popaj), da bih jasnije razlučio o kakvim se ovde porukama i događajima, zapravo radi.

Tamo vidim da i desničari i levičari, i krimosi i vlast, svi lažu, trguju i izdaju one koji im veruju, jer takvi su principi koje im nameće razvijenija i jača (državna) sila.

U školi sam učio ruski, pa sam onda u daljem životu kroz filmove savladao nekoliko reči engleskog, a sada: skoro da sam progovorio španski.

Zapazite da se na španskom sine kaže miho, devojka je ninja, lutka je La Munjeka, i tako dalje i tome similario.

Na španskom svi psuju skoro isto kao i mi: Punta Madre!

Ipak, najimpresivnije mi je bilo, ono kako izgleda završetak demokratske diskusije između narko bosa i njegovih ljudi, pri planiranju neke akcije.

(Naši današnji novinari bi rekli: poslao je snažnu poruku).

Ono kad gazda, patron, odsečno kaže:

„Staklaro?!“

Je li vam jasno?

Da se naježiš od razumevanja, toliko nam je taj jezik blizak.

E, sad …

Strogo uzevši postoje samo 2 grupe ljudi: teoretičari zavere i teoretičari slučajnosti.

Ovi drugi su oni koji misle da ona prva grupa preteruje i da je sve što nam se dešava zapravo plod čiste slučajnosti, na koju oni iz prve grupe paranoidno reaguju.

Ne treba ni da objašnjavam da sam u svojim shvatanjima bio skloniji poverovati ovoj drugoj grupi.

A onda videh naslovnu vest objavljenu u svim novinama.

Lepo piše:

SAD šalju novog specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan, čoveka koji će u svom daljem radu određivati našu sudbinu.

Čovek se zove:

Eskobar.

.

.

48)

Iskreno, najiskrenije.

Dame i gospodo,

iskreno, najiskrenije da vam kažem, ja znam da ste vi došli ovde i sada, da i lično, svojim prisustvom uveličate ovaj veličanstveni skup, i zato je moja obaveza, da prema vama budem potpuno iskren, tim veća.

Dame i gospodo, nasuprot uobičajenim titulisanjima moje malenkosti, nasuprot velikoj i uvaženoj poziciji koju zauzimam u našem društvu, ja ću vam  sada govoriti o nekim drugim aspektima moje ličnosti, za koje nisam siguran da će vam se dopasti, ali iskreno, najiskrenije, mislim da je krajnje vreme da i o tome javno progovorim i prepustim vama i sudu istorije da donesete konačnu odluku.

Mnogo je vremena proteklo, decenije napredovanja su iza mene, i sada sebi mogu da dozvolim i jedan ovakav luksuz, da vam se obratim bez unapred spremljenog govora, bez uobičajenih parola i floskula, da vam konačno kažem suštu istinu i da vam posle ovog obraćanja ponovo mogu pogledati u oči.

Iskreno, dakle, najiskrenije, dame i gospodo, ja sam vam obična vreća govana. Po karakteru: smeće, ljudski otpad, šljam, najgore vrste. Da bih dospeo do ovog položaja, do ove govornice, onesposobio sam toliko divnih, sposobnih i pametnih ljudi, koji su svi odreda bili bolji od mene, da je ponekad i meni samom teško da poverujem u masovnost toga zločinačkog poduhvata. Počelo je to još od moga detinjstva. Već sam tada naučio, ili bio naučen, da se ništa ne postiže radom, nego dojavama, intrigama, podmetanjima, krađama i otimačinama, ali sve u pravno dogovorenom ambijentu, bez ikakve stvarne opasnosti po mene i moje saučesnike. Nikakvo znanje nisam stekao ni na fakultetu, ni na prethodnim školama kroz koje sam prošao, osim onoga instinktivnog što sam kao urođeno nosio u sebi: grabi, kradi, otimaj, nemaj milosti, sve je opstanak: ili ja ili on, odnosno oni.

Tako sam se rukovodio i tako sam uspeo u životu.

Sada me evo, nije sramota da kažem ono što vam nijedan govornik nikada neće reći. One jednostavne dve reči: NE ZNAM. Ja ljudi ne znam ono za šta sam se školovao, ono što mi je u opisu radnog mesta, ono što bih zvanično trebao da radim.

I ne samo da ne znam, ja se zbog toga i ne sekiram. Ne osećam se odgovornim.

Oni koji su znali, koji su se sekirali, oni koji su se osećali odgovornim, oni su sada kosturi u mojim ormanima.

Ja sam ih sve pretekao, pobedio, deklasirao.

Takav je sistem.

Onaj ko misli da je meni bilo lako na ovom mome putu, putu kojim se češće ide, taj ne zna o čemu govori.

Jer, da je bilo lako, ja danas ne bih bio ovde i ne bih imao potrebu da vam govorim o ovoj temi.

Da je bilo lako, nije, da je bilo uspešno, jeste, a vaša ovolika brojnost govori da i vama imponuju moji rezultati i način moga rada.

Vi ste mene izabrali, vi ste mene tražili i vi ste i najzaslužniji što sam postao ovo što jesam.

U to ime, ja vas još jednom sve skupa pozdravljam i nadam se da sam ovim svojim emotivnim nastupom, ohrabrio mnoge među vama, da istraju, da nastave, jer samo uporni, istrajni, mogu napredovati, iako su nesposobni, pokvareni, korumpirani, ili šta već.

Ne odustajte nikada.

U sreću se uzdaju budale, a pametni znaju da je najvažnije ko prebrojava glasove.

Podržimo dakle, akciju glasanja poštom, od kuće, iz svog doma, iz fotelje, kako se to već kaže.

Približimo demokratiju običnim građanima.

I oni će nam uzvratiti poverenjem.

.

.

49)

Rođeni je satiričar.

Svaku misao vam istrgne iz konteksta

i smesti vam

tamo gde treba.

.

.

50)

Dok mi i do prodavnice moramo ići zabrnjičeni maskom,

oni banditi, koji sve ovo kontrolišu,

idu svojim vozilima do svemira,

jer im tek odozgo, iz svemira, izgledamo dovoljno mali i bedni.

Najviše me nervira onaj ćelavi.

On je kažu najbezosećajniji među njima.

Čak se i potpisuje tako: Bezos.

.

.

51)

Mnogi ne znaju da je i Ajnštajn bio samo jedan neuspeli srpski projekat.

O tome je pisano i u novinama.

Jedan drugi Marićev zet je opovrgao Ajnštajnovu svetski poznatu teoriju relativiteta.

Dokaze je našao u našoj istoriji, na našem tlu, u našem podneblju.

Čak je, mnemotehnički, uspeo da joj obezbedi i rimovanje, radi lakšeg pamćenja.

Ona glasi: „Oj Ajnštajne, jebem li ti znanje, ovde sila masi ne da ubrzanje!“

Naime, određeni elementi društvene prisile (meke, tvrde, strane, domaće, vladine, nevladine, svejedno) uvek nastoje da zaustave neizbežne društvene procese ili njihova ubrzanja.

Ova čika-Veljina tzv. teorija krelativiteta, je više puta dokazana u praksi.

Pretpostavljam da je to razlog zašto se i Udruženje biciklista Beograda zove:

Kritična masa.  (https://www.facebook.com/beogradskakriticnamasa/)

.

.

52)

Treći put.

Put kojim se češće ide.

Između medicine zasnovane na dokazima

i medicine zasnovane na pretpostavkama,

naši lekari se opredeljuju za

medicinu zasnovanu na primanjima.

Pretpostavka je da vam za ovo ne trebaju dokazi.

.

.

53)

Volim da čitam TV kritike.

Jedan takav, kritičar, možda i psihijatar, napisao:

„Većina gostiju koji dolaze u emisije pomenute TV stanice

ima, očigledno, ozbiljne mentalne poremećaje“.

Zapažanje mu je, ispravno.

Čitaoci će se naravno pitati, koja je to stanica?

A to je, pogrešno.

.

.

54)

Direktna demokratija:

To što vam čas govorimo da se suočite sa prošlošću,

a čas da zaboravite na prošlost,

nije politika dvostrukih aršina.

To je jedna te ista politika.

Ajde, razmislite malo.

.

.

55)

U Srbiji, kad je neko idiot,

njega ocene: korisni ili beskorisni,

uopšte ne pogađaju.

Mi to ne radimo zbog profita.

.

.

56)

Čitam i ne mogu da verujem:

„Zatvor se odlaže jer osuđeni treba da završi započeti rijaliti

usled čijeg neizvršenja može nastati znatna šteta za kulturu u celini”.

.

.

57)

„U čemu je tvoj problem?“

Još bih i razumeo

da me to pita doktor,

ali matora baba u gradskom autobusu,

koji naglo koči …

.

.

58)

Kad su u pitanju reforme školstva,

za nas ni kaj ni nemogoče.

Tako smo među prvima uveli i dualno obrazovanje.

Učimo decu kako da motaju i crveni i plavi kabl, istovremeno.

.

.

59)

Priznajem.

Često sam pisao gluposti.

Mislim da sam tada bio pod jakim uticajem Baljka.

.

.

60)

Svi se ismejavaju sa insistiranjem na rodno ravnopravnim odrednicama.

Mogu li se uopšte napraviti rodne alternative za reči: pisac, bravar, mašinovođa, itd.

Ali, ima jedna reč, na koju ne želimo da mislimo …

A ta reč je apsolutno rodno ravnopravna i oko nje u praksi postoji konsenzus: svi se slažu da jeste rodno ravnopravna.

Ta reč je: BOL.

Može biti i ova bol, isto kao i onaj bol.

Samo u bolu smo svi isti, i samo nam je bol svima isti.

Nama sa dijalize, to deluje tako, normalno.

.

.

61)

Čovek iz vlasti.

Večita opozicija.

I večita vlast.

Svepostižući.

Književnik, Umetnik, Političar, Bogataš.

Svi ga znate.

On drugima drži lekcije.

Kaže da nije prodao veru za večeru.

Išao je samo na molitveni doručak.

.

.

62)

Pojavio se i film Toma.

U dve reči, reći ću vam sve o filmu.

Čista Emocija.

Plakao sam

kao kad su me vratili sa tehničkog.

.

.

63)

Daljinski od kablovske TV ima interesantan taster INFO.

Njime možeš saznati sadržaj svake emisije.

Ako te baš interesuje.

Ali …

Ko je na dijalizi utorkom,

njemu ne treba objašnjavati

šta je dramski ponedeljak.

.

.

64)

Ne znam da li je to ijedan psihijatar ili psiholog otkrio, jer nisam iz te struke,

ali pošto mislim da nije, lično sam spreman da preuzmem autorstvo nad ovom kratkom ali briljantnom (neskromno je reći, ali je tačno) karakterologijom naroda kojem pripadam.

Naime, pažljivim proučavanjem našeg mentaliteta shvatio sam da Srbi imaju 4 nivoa svesti, to jest jedan više od drugih naroda, koji su u udžbenicima navedeni kao tipični primeri.

Dakle, kod nas postoje: ID, EGO, SUPEREGO i NIJE NEGO.

Hvala, da čujem pitanja?

.

.

65)

Kviz Slagalica, naša najdugovečnija emisija.

Kao i uvek najbolja: Igra asocijacija.

Brisel, Konflikt, Kosovo, Sporazum.

Mogu li odmah konačno rešenje?

Morate prvo otvoriti neko poglavlje.

Da li je konačno rešenje: Priznanje?

Ne. Takmičar broj dva?

Da li je konačno rešenje: Nestanak?

Ne. Nemamo više vremena.

Da vidimo. Konačno rešenje je,

reč sa devet slova:

Zamrznuto.

To je sve, Hvala Vam na učešću.

Prijatelj emisije: Hladnjača Viktorija-Komerc, Madagaskar.

.

.

66)

I kod nas je Zakonom zabranjeno prisluškivanje tuđih razgovora.

Alo, bre, o čemu mi pričamo?!

.

.

67)

Menjao sam nekoliko elemenata u kuhinji.

Bili propali.

Kad mi je majstor na kraju pokazao račun,

mislim da je tu bilo i elemenata krivičnog dela.

.

.

68)

Sa poligrafom,

ne trebaju nam ispiti, profe, puškice, bubice..

Samo priključiš studenta i pitaš ga:

Je l’ znaš za 6,

ako prođe povećavaš broj.

.

.

68)

U ovom potrošačko-konzumerističkom društvu nema mesta za poeziju.

Kada bi se danas pojavio Vladislav Petković Dis,

deca bi za njim vikala:

„Kupićeš više!“

.

.

69)

Naš izborni sistem je nemilosrdno jednostavan.

Pojasniću to, na latinskom:

Svi koji su prešli CENZUS

stiču legalno pravo da nam rade PRCENZUS.

.

.

70)

Ja, kad nemam inspiraciju, ili kad sam depresivan,

ja sednem na ivicu bazena, pored klavira,

uzmem gitaru u ruke,

(inače ne znam ništa da sviram),

prevučem 2-3 puta nehajno prstima preko žica ili klavijature,

otpijem gutljaj crnog vina i zagledam se negde, daleko, u daljinu.

U nepoznato.

I onda, misao mi sama dođe.

A ta misao je da se selfiram i kao takav okačim to na instagram,

da bi budale mogle da me lajkuju.

Kažem budale, jer ja nisam marketinški stručnjak.

.

.

71)

Kao da je neka viša sila čitala prvi odlomak ovih zapisa (ono o pojačivačima ukusa i Huaniti), pojavi se i film Toma.

Narod, pa i onaj dijalizni, nagrnuo. Gleda.

Prvo sam mislio da je zbog one večne (i neprevaziđene) dijalizne definicije: Dva smo sveta različita.

Posle, vidim da su svi želeli da se rasterete tečnosti jednim takođe prirodnim putem: suzama.

I to je glavna zamerka filmu.

Sve, a posebno tuga i suze, bili su (tako očigledno) namerno izazvani, radi zarade.

Profiterski.

Nimalo u saglasnosti sa pravim Tomom.

Odjednom, za bioskope ne trebaju Covid-propusnice. Kolumnista večernjih Novosti je čak napisao da narod prvo ide na Tomu, a odmah potom voze ga u Dragišu.

Sve se radi da se zaradi.

Videlo se to i po reakciji proizvođača na pojavu kopije koju je narod delio po društvenim mrežama. U državi gde se svake sekunde besplatno (piratski) skida neki svetski filmski hit, gde postoje čitavi paketi programskih alata i uličnih preprodavaca, gde postoji Žuti Žabac i drugi video-klubovi, sada se odjednom sjatila bulumenta državnih inspektora, policajaca, kulturnih kerbera i drugih baba-roga da zaprete narodu: sve će vas po’apsimo!!

Ko god je kliknuo, u džep im je dirnuo.

A u naslovnici, stoji da je film finansiran i od naših, narodnih para.

Čovek koji je ničim izazvan tukao Ledi Gagu, miljenika sadašnje vlasti, sada nas poziva na zakon, sa televizije koja je bliska toj istoj vlasti.

Njihovim rečnikom rečeno: postprodukcijska zavrzlama.

Drugi negativan utisak o filmu su falsifikati. Mnogo ih je, brate.

Najtužnija pesma nije bila posvećena umirućoj supruzi doktora, nego još uvek živoj glumici Ljiljani Blagojević. Dalje, Danka (Novović) se nigde i ne pominje, a ni za Mariju i Sanju, nešto ne čuh u filmu.

Strašno je i pomisliti da je neki vojni lekar mogao napustiti službu i mesecima krkati doping injekcije Tomi u dupe, na turneji u kojoj je dotični lekar bio i vozač i menadžer i kuvar i medicinski brat.

U film su onako kvarno (Bregovićevski) ubačeni citati iz desetine starih filmova, počevši od Sirano Beržeraka do Leta iznad kukavičjeg gnezda, Specijalnog vaspitanja i Doma za vešanje, a preteralo se i sa onim kameo(lonskim) glumatanjem. Perikirani bardovi naše narodne muzike bili su priličniji za onu seriju emisija „Nikad izvini“ ili za Neletove „Nadrealiste“.

Tomina supruga, još uvek živuća Gordana, lepo reče: nije postojao nikakav Dr Hadži-Popović: ključne operacije Tomi je uradio Dr Dušan Manojlović, načelnik Klinike za urologiju, čovek inače, operisan od boemije.

A  od  doktora sa Tomom je bio dobar jedino dr Stojan Rus, urolog sa VMA, ni blizu onakav, kakav jeBenčina?! 

Pogotovo nije bilo nikakvog Hadži-Hrvatčevića, koji se takođe pominje u filmu, a svi znaju da je to obični medicinski profiter koji je našao načina da reklamira svoju privatnu ordinaciju, a usput i da zadovolji svoju neutaživu sujetu i umišljaj da je on stigao biti i „kafanski čovek“, skoro isto što i Toma, samo u dijalizi i transplantaciji.

Zaista tužno.

Ipak, nešto se takvim likovima i takvim proizvođačima umetnosti, hteli-ne hteli, mora priznati.

Jedan „pojačivač ukusa“, kojeg su takođe izmislili, u svom metaforičkom značenju nadmašio je i svoje sopstvene tvorce.

Ispade, da ne može biti tužne pesme, javnog nastupa, ne može biti emocija, ne može biti ni suza, a verovatno ni rekordne posete, niti rekordnih zarada, dok svi ne progutamo ono … znate već šta.

Govance od papagaja.

.

.

72)

Njegoš napisa:

Spuštavah se ja niz vaše uže,

umalo se uže ne pretrže …

To je ono na šta bih i ja hteo da se nadovežem.

U vezi sa dijalizom, naravno.

Zbog nepostojanja tržišta aparata za dijalizu, načelnici dijalize primaju „donacije“ istih da bi posle favorizovali uzimanje materijala od onih „donatora aparata“ koji lekarima daju više benefita.

Ima dijaliznih centara koji imaju aparate od čak četiri različite firme.

I tu nije kraj čuđenju.

Zamislite da imate četvoro dece i da za svako dete nabavljate posebne vlažne maramice da biste mu očistili guzu.

Da vas svako dete ubedi da njegovo sranje najbolje čisti maramica koju je ono samo izabralo.

Nema roditelja koji bi to dozvolio svojoj deci.

Ipak, srpski nefrolozi se upravo tako odnose prema čišćenju dijaliznih aparata.

Poverovali su u (marketinške) tvrdnje da svaka mašina prepoznaje svojega sapuna, pa će kad joj uđe tuđi nastati zabuna.

Pre dvadesetak godina, naša bolnička apoteka je pravila dezinficijense (natrijum-hipohlorit, persirćetnu i limunsku kiselinu, čak i formaldehid), za sve tipove dijaliznih aparata i nijedan proizvođač tih aparata nije imao ništa protiv.

Danas, nijedna bolnička apoteka ne želi to da radi i da farmaceutskim kompanijama kvari biznis.

Takođe, nijedan nefrolog ne želi da naručuje generičke (hemijske) proizvode, nego isključivo gotove proizvode dijaliznih firmi.

Očigledno je, nastupile su određene promene, tj. stvorio se određeni ambijent: susrele su se ponuda i potražnja.

Evo kako je to objasnio jedan iskreni nefrolog i njegov omiljeni vladika Rade, da se opet nadovežemo, na početak teksta.

Spuštavah se ja niz vaše uže,

umalo se uže ne pretrže,

od tada smo viši prijatelji.

u glavu mi pamet ućeraste.

Dotični dakle, naručuje sad „originalne“ dezinficijense, kao i svi ostali, a ruke pere češće nego Poncije Pilat.

.

.

73)

Dugo nisam znao šta su to floskule.

U moje vreme nije bilo Googlea, a Vujaklija nije bio Vukajlija, naprotiv, bio je kabast i nije se nosao pod miškom ili u džepu.

Zato sam iz konteksta procenjivao šta bi to mogle biti floskule.

Prvo sam mislio da je to nešto vezano za cipele.

Ili obuću, cokule, tako je zvučalo.

Jer su floskule bile izanđale.

Verovatno obućari pendžetiraju đon sa nekim floskulama, pa se one posle, nošenjem, istroše. Možda je to i neki slatkiš, lilihip i slične poslastičarske majstorije, koje su dobre samo ako nisu: „izlizane“.

Zatim sam pretpostavio da je to nešto kao knedle, njoke (ni to ne znam šta je), neko jelo sa restoranskog menija, znate ono kao nešto hrskavo, sa prelivom, spolja gladac, a bez salame unutra, i ne možeš se najesti, jer zašto bi svi govorili: prazne floskule.

Onda bi dolazio u obzir i neki zidarski alat, nešto uz mistriju, visak, cigle, skele, …  spolja sigurno idu i neke floskule.

Jer, zašto bi se govorilo da je SA floskulama izgradio karijeru. Ili, da je NA floskulama izgradio karijeru, možda su znači, neke merdevine, talijanske, iz Florentine.

Ili možda neke štule, sredstva za kretanje na visokom nivou, jer se floskulama i poštapaju.

Možda je i neka cev, kanalizaciona najverovatnije, jer navodno ima i ta svojstva: namrštiš se kad je čuješ, a i „šuplja“ je.

Ne postoji nijedna specijalna, uvek se kaže da je to „obična“ floskula.

Neki je vojni termin, možda. Sredstvo za odvraćanje pažnje neprijatelja radi koncentrisanja snaga za napad po drugom pravcu, jer vidim da se floskulama i gađaju.

Moguće je da smo protiv NATO izgubili propagandni rat, jer je Zapad imao nesrazmerno više letaka, mamaca, a i sa floskulama su nenadmašni.

Možda je ipak neko učilo. Za nastavu iz geografije, na primer. Jer, floskule su neka, opšta mesta. Onda nastavnik sa par floskula objasni nešto što je zajedničko svim naseobinama u Srbiji.

S druge strane, to je i nešto vrlo široko, ali nebitno, jer ako želim sebi i svome narativu (?!) dati na značaju, moram naglasiti da: „sve drugo“, su floskule.

Možda je floskula i sinonim za refren, jer kaže se i da „oni stalno ponavljaju jedne te iste floskule“.

Neka roba, materijal koji trgovci teško prodaju, ili su to možda lekovi za pojačanje inteligencije, jer eto „pokušao je da im uvali (ili poturi) te floskule, kao da smo mi idioti“.

Ali, sa druge strane, ispade da je to i nešto prema čemu postoji i prava kolekcionarska strast, ili kockarska strast, samo ih moraš uložiti u pravom trenutku, jer „sa nekoliko floskula, bačenih u pravom trenutku, on postade ministar“.

Nekom doktoru je oštro zamereno, i priprećeno, da više i ne pokušava da ljude leči floskulama?!

Jedan je kažu, državni budžet objašnjavao floskulama, drugi je verovatno žongler, jer „dobro barata“ sa floskulama, a treći je očigledno nastran, jer je umesto devojke „prigrlio floskulu“.

Proučavao sam i zoologiju, išao i kod veterinara, jer se ta reč iz nekog razloga, vezivala i za papagaje. Papagaji su me ispratili psovkama, to je njima k’o „dobar dan“, ali floskule nisu izgovarali.

Muka.

Da se raspametiš, od kontekstnog pluralizma.

Džaba sam išao kod obućara, kafandžija, žonglera, trgovaca, veterinara, lekara, kockara, apotekara, švalera, knjižara, zidara i druge poštene inteligencije.

Niko od njih nije koristio floskule.

Kako to obično, biva, moj prvi komšija, Čika-Velja, objasni mi u par rečenica.

– To je bar jasno, kaže on.

Postoje 3 vrste floskula: mi moramo učiniti dodatne napore, prethodna vlast je sve radila pogrešno, uskoro ćete videti prva poboljšanja.

Prezent, perfekt i futur.

Bože, koliko li sam samo lutao, a rešenja su mi bila tu, nadohvat ruke, u komšiluku …

Takoreći: pred očima.

.

.

74)

O lečenju uremije:

A kakva je to bolest Jakovljeviću?

Hoćeš ja da ti kažem šta je to?

Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki i da nema ovakvih razlika među ljudima!

Pa šta je trebalo da vičem? Živeo kapitalizam?

Nije se rat ni završio, a ti si se već vratio, „sa pošteno zarađenim kapitalom“?!

Staljin Vas je ubijao, ali vas nije ubio dovoljno!

Je l to znači da sam ja celog života bio budala?!?

Mogu li ja vas nešto da zamolim? Da se prošetamo do Gradske bolnice?

Tu je sve što se tiče srpske dijalize.

.

.

75)

Obećao sam porodici

da neću ništa politički.

Ali, u poverenju, moram da vam kažem:

Ovi su ga baš uprskali.

Moram da idem sad.

Jer, ne mislim na vinograd.

.

.

76)

Nemajući pare,

prihvatio sam advokata po službenoj dužnosti.

Branio me ćutanjem.

Kaže:

Koliko para toliko muzike.

Sudbina, šta li je …

Tek, osuđen sam koliko i oni koje su branili najbolji advokati.

Iz najskuplje advokatske kancelarije.

A to je kancelarija: Janković, Popović, Nikolić i Samardžić.

I partneri …

Oni su, kažu svi, najbolji i najskuplji.

Oni brane i američku ambasadu.

Tu prestaje svaka zapitanost nad kvalitetom.

Stvarno, ej, kako NJIH braniti?!?!

.

.

77)

Pravim intervju sa čuvenim satiričarem, koji je bio pojam još u vreme bivše Jugoslavije.

Znam da je imao redovnu kolumnu u Borbi.

Pitam ga, zbog čega je tačno robijao.

Ne bi verovao, kaže.

Zbog verbalnog delikta.

Danas na to niko ne bi ni obratio pažnju, a njemu tada razrezali 2 godine.

Zbog aforizma:

„Dosadio mi je taj ezopovski jezik, jebo te patak“.

.

.

78)

Nemoguće je da je bilo samo to, kažem.

Mora da si još nešto lajao.

Protiv partije, na primer.

A to, jesam, ali za to me nisu mogli optužiti.

Kako to?

Pa lepo, poslužio sam se njihovim rečima,

samo sam ih boldovao?

Ne shvatam.

Čuo si za pesmu:

Moj je otac bio partizan …

Da, kažem.

E, pa …

NjEMU JE SLOBODA UVEK BILA SAN.

….

Dan prođe, intervjua još nema.

Satiričar se nekada i popravi, političar nikad.

.

.

79)

Septembar je mesec kada sam kao otac bio posebno ponosan.

Mlađa kćerka mi upisala fakultet.

Vidim i njoj drago.

Ne zatvara usta.

Svaka druga reč joj fak ovo, fak ono, …

Ne, nije na Filološkom.

Upisala Fakultet lepih umetnosti.

.

.

80)

Druga kćerka mi je već doktor nauka.

Pametna je, na mamu.

A što se mene tiče,

i dalje smo na posmatranju.

Pratim da li će i ona

da se razvije u pravu lapoticu.

.

.

81)

Nikad se nisam volio družiti sa ljudima iz iste profesije.

Svi su oni, profesionalno deformisani, kao što sam verovatno i sam.

Druženje sa ljudima drugih zanimanja nesumnjivo proširuje vidike.

Recimo, moj prijatelj, docent na Saobraćajnom fakultetu,

ima vrlo originalna politička razmišljanja.

Npr. o tome kakve bi stavove trebala da zauzima Srbija, kao država.

Na istorijskim raskrsnicama, kaže on, mi ne treba da pratimo

da li je aktuelno crveno, žuto ili zeleno.

Shvatam, kažem, ideologija nije bitna.

Da, kaže on, i dodaje: Treba gledati u policajca.

(I ravnati se prema njegovim naredbama).

Ućutah, zamišljeno.

Ah, kako su mi u tom trenutku nedostajala

ona ćaskanja sa kolegama iz kancelarije.

.

.

82)

Mnogima, pa i meni, konji su omiljene životinje.

Piše i u svim knjigama, da ljudi nemaju većih prijatelja.

Možda i uobražavam, ali mislim da između mene i konja postoji neko posebno razumevanje. Interakcija ili interreakcija, kako li se već to zove.

U najtežim krizama, kad krenu da me spopadaju one depresivne i/ili najcrnje moguće misli,

ja znam gde ću: na hipodrom.

A onda zajašem kasačkog pobednika i zapevam koliko me grlo nosi.

.

.

83)

Kažu da s komšijama moraš biti kao sa rodom, najbližim.

U našem ulazu ima i jedan vojni penzioner.

Psuje gore nego kočijaš.

Tvrdi da je bio komandant podmornice.

Nisam ulazio u raspravu.

Ja jednostavno ne mogu da se spustim na taj nivo.

.

.

84)

Od komunikacije napraviše celu nauku.

Ja mislim da narod treba da se izražava onako kako (se) oseća.

Nijednog zakona se ne treba držati kao pijan plota – to nam je još Joška dozvolio.

Zato mislim da lingvisti i drugi razni čistunci, preteruju.

Ne shvatam zašto ne bi bilo ispravno započinjati rečenicu veznikom?

Ali, stvarno.

.

.

85)

Zaposlio sam se u jednoj političkoj partiji,

vladajućoj, naravno.

Kao pisac iz senke, ghost writer.

Pomažem im pri organizovanju izborne kampanje,

kontramitinga ili spontanih demonstracija.

Kao građanin, shvatam da sam u pomalo kontroverznoj poziciji.

Na primer:

Ja im napišem bojni poklič,

a oni mi ga viknu.

.

.

86)

Jeziva biografija velikog pesnika:

„Mislio je da se zveri boje

one vatre koja trag mu prati”.

A onda je upoznao Gorana Bregovića …

.

.

87)

Kao novinar

mogao bih da vam pokažem

kako je dotični popišan.

Ali, ne želim da otkrijem izvor.

.

.

88)

Šefovi me kinje,

Vlast me krade,

Žena me vara,

Prijatelji me lažu,

a ja popodne njima jedan tvit,

pa smo kvit!

Ovo mi je Hit-tvit.

Emitujte me, ako lažem.

.

.

89)

Da li je Korona-cirkus ili nešto drugo, tek groblja su zaista puna.

U životu nisam dvaput išao na sahrane, a samo ove godine bejah četiri puta.

Rekoh bejah, a u sebi mislim: blejah.

Teško je opisati izraze lica ožalošćenih dok slušaju popovo pojanje.

Kladim se da su svi prisutni ateisti, kao i ja, i da pokušavaju da uhvate reči i smisao u onome što pop govori.

A pošto je to nemoguća misija, cela ceremonija dobija tužan karakter.

Taman uhvatiš prve 3 reči i pomisliš kako ćeš razaznati narativ (?!) pevanija, kad dođu sledeće 3 i shvatiš da ne možeš ništa ni s čim da povežeš.

Ali ritam, metrika, su začuđujuće logični i melodični. Uhu prijatnije.

Zaista, zaista vam velim, to biblijsko pojanije, na staro-crkveno-slovenskom jeziku, to je nešto neverovatno.

Nisu to samo tradicija, vekovni običaji i dokaz pripadnosti određenoj kulturi i populaciji.

Ima tu nečeg, … višeg.

Nečeg nedokučivog.

Da li sam umislio, ili je pop baš mene gledao kad je izgovarao ono:

„Čelovekoljupče …“.

.

.

90)

Jedna od najčešćih i najpogrdnijih metafora u umetnosti

pa i u životu, je ona o marionetama.

Nema ko koga nije optuživao da je onaj drugi neko, nečija marioneta.

A iskren da budem, ja mislim, da je to sve jedna nepotrebna rasprava.

Gluma. Pozorište.

Svi koji u javnosti nastupaju sa tako pogrdnim izrazom,

siguran sam da bi sami itekako pristali da budu lutke na koncu,

samo ako će na kraju predstave biti bogati i zaštićeni.

Uostalom, raspitajte se kod svih javnih delatnika i saznaćete

da im je najteže to što i sami ne znaju

šta će sa rukama.

.

.

91)

Pišem scenario za film.

Biće to veliki hit.

Mladić zavoli devojku, a ona ga ostavi i odlazi sa drugim.

Mladić slomljen, upisuje medicinu i završava u prestižnoj bolnici kao elitni kardiolog.

Jednog dana dovoze mu njegovu bivšu ljubav kao pacijentkinju sa bolom u srcu.

On joj se tada sveti i umesto leka daje joj lažni lek: placebo (To će biti i naslov filma).

Njegova majka, koja je i direktor bolnice, uočava namernu grešku svoga sina i pokušava da ga odvrati od te namere, ali ne uspeva.

Ti razgovori su potresni, dramatični i tragični, jer: pacijentkinja lagano umire.

Majka, kao odani Hipokratov sledbenik, prijavljuje sina Etičkom odboru bolnice i kriminalističkoj policiji.

Oduzimaju mu licencu, stavljaju lisice i on trune u zatvoru, ali se ne kaje, jer smatra da je po pravu reciprociteta, on imao pravo na osvetu. Smatra da je on umro još onda kada je ostavljen.

U završnici, obrt: suprug preminule sakriva obdukcioni nalaz u kojem stoji da je bolesnica umrla od korone, a ne od pogrešne terapije.

Osuđeni kardiolog umire u zatvoru, nevin.

Lajtmotiv filma biće jedna setna muzička numera koja će se ponavljati u pozadini svake prelomne scene.

A ključna scena je ona kada su u istom kadru: ONA, koja ima organski bol u srcu, i ON, koji ima psihički bol, bol slomljenog srca. Majka je u drugom planu.

Između njih je prazna infuzija sa prozirnom tečnošću, kao simbol farmakomafije, a u pozadini ide muzička podloga: tana-nana, nina-nana-nana, ….

To je jedna pesma koju smo svi odavno zaboravili: „Kad je mogla drugoga da voli, nek’ oseti majko, kako srce boli!“

Kakvi Toma i Suzana, to je mačji kašalj, ovo će biti blokbaster.

Ima da razbijem sve holivudske blagajne.

A bez Rajka i onog govanceta od kanarinca.

.

.

92)

Mislim da je naš najveći problem što autobusi kasne.

Takvo je moje stajalište.

.

.

93)

Podsvest je čudo.

Jednom akademiku se pokvario lift.

Zato je u poslednjem članku pet puta pominjao

značaj duhovne vertikale.

.

.

94)

Na sledeće izbore

prozapadne stranke će izaći sa sloganom

“Bolje rob nego grob”.

I pobediće.

Jer,

znate li vi pošto je grobno mesto?

.

.

95)

Nažalost, obistinilo se ono o čemu sam stalno govorio.

Da nama ne vredi govoriti.

.

.

96)

Petog oktobra 2000. godine jedan je doktor pobedio na prvim demokratskim izborima u našoj državi.

Ostalo je istorija bolesti.

.

.

97)

Naš MIP u 10 država ne može da postavi ambasadore.

Jbga, hoće da budu karijerne diplomate,

a neće nijedan da se slika go.

.

.

98)

Telemedicina.

Uskoro i u našoj štali.

.

.

99)

Danima razbijam glavu

šta li mu ga je to:

Diskreditacija subjekta operativne obrade.

Jedino što sam primetio

je da su mi smanjili količinu mesa kad ručam u bolničkom restoranu.

.

.

100)

Da sam ja neka vlast,

neki REM, neki urednik, cenzor, lektor, neko odgovorno lice, ili kako se to već zove,

ja bih odmah izdao nalog o zabrani celokupnog tiraža novina

koje su objavile Naslov:

Sloba Snajper u iznajmljenom stanu pretukao ženu.

Znam, reći ćete: ima i gorih.

I u pravu ste.

Ali, u IZNAJMLJENOM stanu, ej!!!

.

.

101)

U kojoj meri je kod nas poremećen sistem vrednosti

najbolji dokaz je to

što koristimo reč sistem.

.

.

103)

Naučnici će jednog dana navoditi Srbe kao primer

da su nagoni za lagodnim životom i nagoni za pametovanjem

jači od nagona za samoodržanjem.

Pa će i mene neko da citira, akobogda.

.

.

104)

Ovako vam je to bilo.

Dok sam ja pokušavao da se otmem utisku,

 jbga, pobegla mi je misao.

.

.

S.Ž.

.

===============================================================

===========================================

=========================

=======

 Još sličnih tekstova:

.

.

.

.

DiaBloG – 2021

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Prvi utisci sa HD tendera 2021: Kriminal i poneko iznenađenje

Prvi utisci sa HD tendera 2021/22:

Kriminal i poneko iznenađenje

.

Poštovani čitaoci,

pre svega, da kažemo da narečeni tender (u vreme pisanja ovog posta), još nije zvanično ni završen,

tako da ni ovi naši, Prvi utisci, nisu i definitivni, ali … nisu ni za bacanje.

Cinici kažu da je Tolstoj, navodno izjavio, da u životu postoje samo 2 vrste priča: Ili čovek odlazi na tender ili tender dolazi do njega. (?!)

Tako bi verovatno trebala početi i naša priča o nabavci materijala za hemodijalizu ove i naredne godine.

Ali, prvi utisci previše liče na druge. Na one ranije.

Razmišlja(j)mo.

Da li je vreme da se u Skupštini Srbije pokrene inicijativa ili deklaracija za zabranu negiranja odredbi Zakona o javnim nabavkama?

Kada su u pitanju nabavke dijaliznog materijala, nefrolozi su izgleda, upali u amok i nastavljaju neslavnu tradiciju svojih neuhapšenih šefova.

Krasuha.

Semjuel Hantington je napisao „Sukob civilizacija“, Frensis Kukunama predvideo „Kraj istorije“, a srpski nefrolozi i dalje nameštaju dijalizne tendere, kao da smo sami u svemiru.

Hladni rat se nastavio, (engleski razarač u Crnom moru) umalo da započne i Treći svetski, ambasadu nismo preselili u Jerusalim, korona tamani na sve strane, kuća strave se premestila iz Šilerove u Ritopek, Čapo Guzman iz epizode u epizodu nastavlja da juri braću Avendanje (Ramona i Bendžamina), a eno, sada, dok ovo pišemo, u celoj Evropi i još pride u svetu: poplave, požari, zemljotresi i slična  nezapamćena nevremena, sve oko nas se uzburkalo – samo srpski nefrolozi, mrtvi ladni, u sred leta – nastavljaju po starom.

Kradu.

Otimaju od Države, od svih nas, i daju farmaceutskoj industriji, jer to im je pravi Gazda.

Preterujemo li?

Imamo li dokaze?

Izvan razumne sumnje?

Jesmo li spremni za poligraf?

Do sada smo se u našim tekstovima sprdali sa budalaštinama u medicinskom žargonu, ali ni pravnici nisu ništa bolji.

Volite li i vi one izraze o postupajućem sudiji, presumpciji vinosti i konsumpciji nevinosti, u predmetnom postupku, sa dostupnim spisima predmeta, kojima se opredeljuje biće krivičnog dela …

Biće?

(Rodilo se, i valja ga ljuljati).

Sad će i dijablog malo da im ga ljuljne.

Razmotrićemo samo ono što je javno dostupno, svima vidljivo, pa vi (kao poštovani čitaoci) sami, nepristrasno i objektivno, prosudite.

Ne treba danas imati visoke škole i doktorate iz ekonomskih ili medicinskih nauka, da bi se „postavila sumnja“ u kriminalno nameštanje javne nabavke.

Dovoljno je samo nekoliko test-pitanja koja automatski ukazuju na mutne radnje. Lakmus.

Da li je neka od partija specificirana tako da uslove ispunjava samo 1 (i slovima: jedan) ponuđač?

Da li se „Procenjena“ cena materijala poklopila sa „Postignutom“ cenom?

Da li takvom „procenjivaču“ i „postizaču“ (radi se o istoj osobi) treba skinuti kapu ili skinuti glavu?

Kako se to sve dešava, detaljno u prilogu koji sledi, krv u žilama.

Ono što bi trebalo da zbunjuje i/ili zabrinjava jeste to što većina nas OSNOVANO SUMLjA da se tender, tj. javna nabavka dijaliznih dobara, unapred priprema i namešta.

Bilo kojem iskusnijem dijaliznom nefrologu ili pacijentu dovoljan je i površni uvid u Excel tabelu specificiranog dijaliznog materijala pa da shvati da se za najveći broj partija u toj tabeli već unapred znalo da će imati samo jednog ponuđača, da će procenjena vrednost tih partija biti ista onolika kolika će biti i postignuta cena, da nikakve konkurencije, nadmetanja ili takmičenja neće ni biti, jer se već unapred znalo koji će ponuđač dobiti koju partiju, po ceni koju je sam odredio.

(U daljem tekstu će se videti da je ipak bilo par, za državu prijatnih, iznenađenja).

Ovaj udruženi dijalizni poduhvat realizuje se u ključna 4 poteza.

Prvi korak, predstavlja ranije učinjena raspodela aparata za hemodijalizu („besplatnim donacijama“, „na korišćenje“) u svim dijaliznim „ustanovama iz Plana mreže“. (Do danas niko pametan ne zna zašto je mreža samo Plan, i zašto se postojeće ustanove proglašavaju fiktivnim i smeštaju u to Plan).

Pri primanju tih „donacija“ nijedna ustanova nije zaštitila svoje interese i Ugovorom precizirala koliko će je koštati jedan tretman (ili sve njegove komponente) na tom „besplatno“ datom aparatu.

Te cene, svih pojedinačnih komponenti, neophodnih za 1 dijalizni tretman, a koje su (kao) „specifične“ po tipu kompanije i njenog aparata za dijalizu, dostaviće sama kompanija, u postupku tzv. „ispitivanja tržišta“. To je Drugi korak.

Treći korak je, ono upisivanje broja (komada, litara, …) potrošnih materijala specifičnih za aparate koje ustanova „poseduje“ i na kojima će raditi tretmane u narednih godinu dana.  Svi državni centri moraju dostaviti te podatke ustanovi koja neće sprovoditi Javnu nabavku, nekoj „administrativnoj“ ustanovi (Gradskom zavodu za javno zdravlje, na primer) koja nema nefrološku službu, niti specijalistu koji bi mogao osmisliti specifikacije i karakteristike pojedinih dijaliznih partija, dobara i/ili komponenti (False Flag), ali će pri sprovođenju Centralizovane Javne Nabavke ta ustanova biti citirana kao najodgovornija u pripremi, prikupljanju i objedinjavanju planova i potreba svih „ustanova iz Plana mreže“.

Pošto je nejasno ko je i kako vršio „саветовања у погледу припреме и спровођења поступака такве јавне набавке“ (чл.2, став 16, параграф други, ЗЈН), onda ostaje nejasno i pitanje odgovornosti za istu, odnosno sprovođenje eventualnih sankcija, ako su one uopšte dozvoljene i/ili moguće. (Batut, niti je nefrološki stručan, niti može biti kriv za ovakvu specifikaciju, a još je i davno umro).

Četvrti korak je samo sprovođenje tendera, ili centralizovane javne nabavke, koje će u praksi pokazati da će većina partija specifičnih po tipu dijaliznog aparata imati samo jednog ponuđača, jedino će ta ponuda biti i adekvatna, a taj ponuđač će biti upravo ona kompanija koja je istovremeno bila i „donator“ tih aparata „ustanovama iz Plana mreže“, a procenjena vrednost partije (ili partija) za taj aparat će se u potpunosti poklapati sa cenom ostvarenom na tenderu.

Konkurencije tu nije bilo i neće je ni biti, iako je u samom opisu svake od tih partija na kraju ostavljeno da stoji ono „ili odgovarajuće“.

Konkurencija je bila predviđena samo u nabavci dijaliznih igala (partije 14-18) i nekoliko partija dijalizatora (partije: 1-5, 8, 10).

Kada su u pitanju ostale partije za dijalizatore vršena su direktna nameštanja pobednika. Naime, tehničkim specifikacijama tih dijalizatora se ne samo onemogućila konkurencija, što je suprotno članu 7. ZJN, nego su i direktno opisani dijalizatori za koje se unapred zna da su jedini u Srbiji koji odgovaraju navedenoj specifikaciji.

Naravno da je i (dogovorena) cena ovih dijalizatora, pošto su bez konkurencije, značajno veća (do 400 % veća!!!) od cene ostalih dijalizatora. Eventualni izgovor na kvalitet (tj. da navedeni dijalizatori imaju neki parametar kvalitetniji od ostalih) ne opravdava ovakvo nameštanje, jer se kvalitet mogao podstaći ponderizacijom, tj. bodovanjem određenih parametara, ali tako da kriterijum cene ostane među ključnim parametrima ocenjivanja.

I bez većeg poznavanja oblasti prava i zakonskih propisa, sve navedeno upućuje na sumnju da je ovakvim koncipiranjem javne nabavke prekršeno dosta odredbi trenutno važećeg Zakona o javnim nabavkama.

Kao npr.

У чл. 5. Закона о јавним набавкама (ЗЈН) пише: „Наручилац је обавезан да поступа на економичан и ефикасан начин, да обезбеди конкуренцију, … …. “ (члан 5, ЗЈН),

У чл.5. ЗЈН, параграф други, се каже:

Јавна набавка не сме да буде обликована са намером избегавања примене овог закона или избегавања примене одговарајуће врсте поступка јавне набавке или са намером да одређене привредне субјекте неоправдано доведе у повољнији или у неповољнији положај“. (члан 5, параграф други).

У члану 7. ЗЈН стоји:

Наручилац је дужан да у поступку јавне набавке омогући што је могуће већу конкуренцију“. (Чл.7 ЗЈН).

Kao i:

Наручилац не може да ограничи конкуренцију са намером да одређене привредне субјекте неоправдано доведе у повољнији или неповољнији положај, а нарочито не може онемогућавати било којег привредног субјекта да учествује у поступку јавне набавке коришћењем дискриминаторских критеријума за квалитативни избор привредног субјекта, техничких спецификација и критеријума за доделу уговора“. (чл.7 ЗЈН).

A evo šta je na kraju ispalo:

Komisija je imala težak zadatak

Da li je između RFZO-a i firmi ponuđača postojao dogovor, da će Fond obezbediti da ta firma bude jedini ponuđač za tu i tu partiju, a zauzvrat će Fond platiti firmi cenu koju ona sama odredi za te partije?

(Nefrolozi ceo život provedu pričajući o tzv. „trade-off“ hipotezi, a ovi naši je bogme uspešno i sprovode, link).

Komentar našeg stručnog saradnika bio je jednostavan: Ovo zapravo i nije bio tender, nego, u pravom smislu reči: OKVIRNI SPORAZUM.    🙂

Posle svega, još se mastilo na tenderskim odlukama nije ni osušilo, a stravično mnogo pitanja je ostalo nerazjašnjeno, gomile nesretnih i/ili okrivljenih su na sve strane, a neki su noć proveli i pod šatorima, jer je sezona godišnjih odmora.

Ko je izmislio (i dao Batutu?) podatke iz pojedinih centara za koje znamo da nisu hteli da pošalju ništa jer su osećali da bi takvim aktom postali saučesnici?

Kako je moguće da cena sofisticiranog filtera, kao što je dijalizator (zovu ga i „veštački bubreg“) bude niža od cene šupljeg PVC creva širine 8 mm kojim se dovodi krv u dijalizator?

Da li je to zato što je cena dijalizatora dobijena u takmičarskom postupku sa više učesnika, a cena PVC cevčice je bila ona koju je dostavio vlasnik mašine kome je konkurencija onemogućena?

Kako je moguće da 750 grama sode bikarbone čija je nabavna cena 0,7 evra, na našem tenderu bez konkurencije bude 256 dinara, tj. preko 2 evra?

Odgovor: Moguće je – kod nas je sve moguće – ali ipak, deluje neverovatno (ali je istinito), da ponuda sa tom cenom nije prošla (!!) – nego ponuda sa (još višom) cenom od 950 dinara!!!!!!!!!!!!!

Kome ide ovih 800 dinara zarade?

(800 dinara po jednom pakovanju, a za jedan tretman se troši 1 pakovanje, pa vi izračunajte dobit samo po ovom artiklu…. u zemlji Srbiji).

Ako je realna cena PVC creva (krvne linije) 2 evra, kome ide ostatak od 400 dinara, po svakom tretmanu?

Ako je realna cena supstitucione linije 2 evra, kome ide ostatak od 1600 dinara po svakoj HDF?

Da li se zbog ovakvih (nerealno visokih) zarada na linijama, sodi bikarboni i mikrobiološkim filterima, pacijentima poklanjaju aparati za kućnu hemodijalizu, sve sa uređajima za prečišćavanje gradske vode, sve besplatno, zajedno sa instalacijom, sve dok  Fond  zdravstva plaća potrošni materijal po cenama koje „donator“ odredi?

Da li se iz istog razloga dijaliznim centrima „doniraju“ aparati („besplatno“), tj. daju se na korišćenje, ali pod uslovom da im specificirate potrošni materijal da bude samo od njih i po cenama koje oni odrede?

Pogledajmo sve ponovo, retroaktivno, kad ne možemo proaktivno.

Ove godine, počelo je jednim novitetom, valjda da se naivnima zamažu oči, kako će sada sve biti drugačije.

Ponude se, od ove godine, podnose (?) elektronskim putem. Nema više zapečaćenih koverti i javnog otvaranja istih.

Da je živ Staljin bi rekao da nije važno za koga će narod glasati, bitno je ko broji glasove.

Po toj analogiji, kod svih učesnika centralnog dijaliznog tendera je (na usnama) lebdelo pitanje: Ko kontroliše server?

Jer onaj ko kontroliše Server taj kontroliše i Portal.

(Kažu da je Tramp to najtragičnije iskusio, iako se nije bavio dijaliznim biznisom, protivio se elektronskom nadmetanju, koje mu je zaista i prekinulo karijeru. Brazilski predsednik Bolsonaro, na primer, je iz istog razloga ukinuo digitalizaciju biranja i vratio nadmetanje na klasičan način).

Jer, u našem slučaju, onaj ko kontroliše Portal može da gvirne u ponudu konkurencije i da posle par sekundi dostavi za nekoliko dinara manju cenu, i pobedi.

Pre 300 godina na Balkanu je o svemu odlučivala Visoka Porta, a danas, evo, visoki Portal.

Virtuelni okupator, odlučuje o tome čime će biti lečeni najteži bolesnici u našoj državi.

Portal, kaže se u daljem tekstu, sam generiše odluke. Vaše je samo da se zavalite i uživate u automatizaciji i nepristrasnosti, zbog koje će, pred Vašim očima, snabdevanje biti lakše, brže, jače, bolje, nezavisnije i preciznije.

I šta je na kraju ispalo iz ovog dijaliznog Baltazara.

Tabela.

Ne baš ovakva, kao što je ova naša Tabela (na slici dole).

Naša tabela je obrađena od strane Službe za zaštitu ustavnosti i dijaliznog poretka, sa nje je skinuta oznaka p(r)overljivosti i što bi se stručno reklo: deklasifikovana je.

Tabela je deklasifikovana, a konkurencija je deklasirana. Obratite pažnju na igru reči, Stvaraoca.

Radi lakšeg praćenja Tabele, preporučujemo sledeće tumačenje kolorom označenih partija:

zelena boja = partije za koje se nije unapred znalo kome će pripasti

crvena boja = partije za koje je sve specificirano i dogovoreno i pre otvaranja

pink boja = partije u kojima se pojavila konkurencija, ali je pobedila skuplja ponuda

.

.

Процењена вредност јавне набавке без урачунатог ПДВ-а: 5.711.504.883,00 динара.

a na kraju balade firme učesnice su dobile ovoliko:

.

Podela

.

Sedamdeset posto (i ciframa: 70%) od svih para za dijalizatore je otišlo za nabavku onih dijalizatora gde je specifikacija bila nameštena samo za jednog ponuđača.

Prosečna cena tih dijalizatora je bila više nego dvostruko veća od cene dijalizatora sa više ponuđača.

„Država“ je dakle, odlučila, da raspored tretmana na dijaliznim aparatima u naredne dve godine bude sledeći: na Frezenijus aparatima ima se sprovesti 703486 tretmana, na Gambro-Baxter aparatima treba da se sprovede 288469 tretmana, na BBraun aparatima 239800 tretmana, na Nipro aparatima 180940, na Nikkiso aparatima 43169 i na Tehnomed SWS6000 aparatima 6115 tretmana.

Koliko bi koštao 1 tretman na aparatu svake od nabrojanih firmi, sa sve njenim originalnim materijalom, to nećemo saznati, jer dijaliznim centrima nije dozvoljeno da tako raspisuju tendere i da nateraju ponuđače da se takmiče.

Bez takmičenja je za dijalizne kompanije mnogo bolje: one odrede cene svog materijala i država to naruči baš po toj ceni. (Nefrolozima se dijalizne kompanije oduže nekom „sićom“, u vidu sponzorstava za kongrese, „nauku“ i slično…)

Direktnim deljenjem novčanih sredstava iz tabele „Podela“ sa brojem tretmana takođe ne možemo dobiti cenu po 1 tretmanu, jer onaj mali broj („zelenih“) nenameštenih partija, sprečava direktno proračunavanje…

Eto, poštovani čitaoci, danas je Ognjena Marija, dijalizna slava!

(videti ko je prvi u Srbiji ovo otkrio: link)

Neka nam je Sretna slava i Tender naš nasušni.

Posle čestitki na uspešno dočekanoj slavi (a i tenderu) sada ćemo, u skladu sa imenom svoje svetiteljke i zaštitnice, da i mi malo udarimo: in medias tres!

Ovo do sada su bile činjenice, a sada slede završni komentari.

Komentari su nam slobodni i ubedljivo najbolji, jer su po običaju, jedini u srpskoj dijaliznoj javnosti.

Niko drugi, nijedan pojedinac, sajt, portal, udruženje, pacijenti, lekari, sestre, tehničari, laboranti, analitičari, novinari, mediji, NVO, diplomate, trgovci, komore, advokati, tužioci, sudije, političari, službenici i zanatlije – niko o ovome ne sme ni da ZUCNE.

Ali, između ostalog, zato vi i jeste ovde.

Kada su u pitanju komentari, nije zgoreg još jednom podsetiti naše čitaoce na davnašnji čika Veljin (parafrazirani) komentar:

„Dijaliza u Srbiji je biznis u kome učestvuju mnogi, ali na kraju pobeđuje Frezenijus“.

Gore navedene brojke pokazuju da je, kao i obično, bio u pravu.

Još jedan citat je vredan pažnje. Naš uvaženi pobočni saradnik i komentator, poznat pod kodnim imenom Jovica, ovako je prokomentarisao dijaliznu scenu u Srbiji:

„Kod nas nije problem samo Frezenijus, nego i činjenica da i svi ostali žele da budu Frezenijus“.

(Genijalni Jovica, šteta što muze pogrešne krave).

E, sada o iznenađenjima.

Prvo ono o BPA free dijalizatorima (bez toksične supstance bisfenola A).

Iako najmanje 4 kompanije koje prodaju dijalizatore u Srbiji imaju u svojim katalozima dijalizatore bez BPA, samo jedna od njih je te dijalizatore i registrovala.

Ostale nisu htele, ne smatraju da Srbi imaju potrebu za takvim krvnim filterima, dovoljno je što u samoposlugama imate takvo netoksično BPA free posuđe.

Sve dosadašnje komisije su Nipru tvrdile da im ne mogu specificirati dijalizatore bez BPA, jer ih imaju samo oni, jedna firma, pa tako nešto u tenderu nije dozvoljeno. (Druge karakteristike, drugih firmi, su ladno specificirali, iako su jedine, to je bilo dozvoljeno).

Ove godine, inicijalno, desilo se, da izvinete: popuštanje. Komisija je odustala od tog licemernog obrazloženja i (doduše, samo) jednu partiju označila da mora biti „BPA free“, i to one male 1,5 m2 dijalizatore. (Sve je valjda ličilo na smirivanje, anesteziju, firme Nipro, da se ni oni više ne osećaju zakinutim, i da prestanu da se stalno žale).

Kad, ne lezi vraže, na tenderu se (neočekivano) pojavljuje još jedan ponuđač „BPA  free“ dijalizatora, i to sa upola manjom cenom!!!

Ova neočekivano obavljena registracija još jednog BPA free ponuđača, bila je, izgleda, iznenađenje, samo za Nipro.

Iznenađenje, za nas pacijente, i za javni interes,  jeste pozitivno, ali bi bilo dobro da se i sve ostale firme nateraju da registruju u Srbiji te BPA free dijalizatore, kako bi ih imali u svim partijama i veličinama.

Drugo iznenađenje, jeste pojava alternativnih patrona za dezinfekciju, koje su bile za trećinu cene jeftinije od do sada (decenijama) korištenih patrona proizvođača mašine na kojima se koriste ta dezinfekcijska sredstva. Tako da je sada, posle Frezenijusa, i Gambro doživeo pojavu i proboj jeftinije konkurencije (iz Grčke), makar u segmentu hemikalija za čišćenje aparata.

(Zamislite da Metalac iz Valjeva zahteva da njihove šerpe čistite samo Domestosom inače ne može garantovati optimalno trajanje šerpi?!?!  Naravno, sličnost sa HD bi bila samo ako bi Metalac proizvodio i Domestos, a znamo da to nije slučaj).

Radi izbegavanja konkurencije u oblasti dijalizne tečnosti, odnosno koncentrata za dijalizu, nastavljeno je sa manipulacijom koja je vidljiva i iz svemira, čak i laicima. Naime, da bi se izbegla konkurencija u oblasti kiselog dijaliznog koncentrata, on se (tabelarno, u katalogu) spoji sa još 2-3 stavke, u jednu partiju, kako bi se izbacila iz igre firma koja ima u ponudi jeftiniji isti takav dijalizni koncentrat, ali nema one dodatne stavke.

Više je nego smešno čitati sada nove terminološke odrednice o „paketu“ ili o „dvokomponentnom“ ili čak „trokomponentnom“ setu, a prethodno su sve te iste komponente kod nas DECENIJAMA prodavane (i registrovane!) kao pojedinačne partije.

To je sve skupa uvredljivo za inteligenciju prosečnog srpskog pacijenta ili nefrologa, ali ne i za tendersku nefrološku komisiju.

Nisu naravno, svi srpski nefrolozi takvi. Vojska je i ovoga puta bila izuzetak i nije htela da radi takve mućke.

Samo nekoliko meseci ranije, na jednom sličnom, ali manjem tenderu, dijalizni kiseli koncentrat je specificiran po Litru, tako da mogu učestvovati najmanje 2 ponuđača.

I, naravno, između cene od 58 RSD i 95 RSD, za istovetnu tečnost, izabrali su jeftiniju i za njih povoljniju varijantu.

Prostom računicom, dolazi se do podatka da se na civilnom, velikom tenderu, ovakvim specificiranjem istog koncentrata, moglo uštedeti MILION EVRA!!!

A to je samo jedna partija, gde je konkurencija bila onemogućena, za ostale nismo radili procenu.

Naravno, trik sa spajanjem nekoliko artikala u jednu partiju, nikada neće obuhvatiti sve artikle potrebne za jedan dijalizni tretman na specificiranoj mašini za dijalizu.

Onda bi se neko dosetio (?!) da natera firme da konkurišu po ukupnoj ceni 1 tretmana, a da aparate iznajmljuju uz potrošni materijal.

Država bi za godinu dana uštedela toliko da bi mogla sagraditi još 10 kovid-bolnica ili još 20 dijaliznih centara!

Ali, ko bi se toga dosetio, kad takvo predavanje postoji samo na sajtu udruženja nefrologa Srbije, već 5 godina.

A sada, istraga.

Gde bi drugo, nego na ovom sajtu, isplivali (?!) poverljivi spisi, transkripti, odnosno ključno svedočenje, glavnog osumnjičenog.

Specijalno za ovu priliku, i samo za svoje verne čitaoce, redakcija DiaBloGa u prilici je da objavi, makar time ugrozila i nezavisnost i legitimnost celog ovog teksta, transkripte sa informativnog razgovora, čoveka za kojeg se sumnja da stoji iza stručno-medicinskog specificiranja celog tendera. Za većinu analitičara dijaliznih zbivanja on je poznatiji pod pseudonimom „Rođa“, ali s obzirom da čovek ima više lica, čiji je on zapravo Rođa(K), nije lako utvrditi. Izjavu je dao u svojstvu građanina, iako je rođen na selu. Evo zapisnika:

  • Da li je ova nabavka organizovana u više partija?
  • DA. (Poligraf pokazuje da govori istinu).
  • Da li je ova nabavka organizovana u više partija sa samo jednim ponuđačem?
  • DA. (Poligraf pokazuje da govori istinu).
  • Da li je ova javna nabavka bila izuzeta iz primene Zakona o javnim nabavkama?
  • NE. (Poligraf pokazuje da LAŽE).
  • Da li ste primali honorare, novac ili bilo kakva druga primanja od dijaliznih kompanija i da li vam je neka od njih draža u odnosu na druge?
  • NE. (Poligraf pokazuje da LAŽE).

Naravno, naš poligrafski aparat se ne može koristiti kao sudski dokaz, zato odmah prelazimo na sledeće pitanje:

– Posle svega, da li Vam je neprijatno kad sretnete nekog od kolega koji se razumeju u dijalizu?

– Moram li odgovoriti na ovo pitanje?

– Ne, ne morate.

.

.

.

.

.

Redakcija sajta: dijaliza.wordpress.com

.

.

.

.

.

.

.

.

.