Novogodišnja čestitka

.

Poštovani čitaoci, saradnici, komentatori, posetioci, pratioci i slučajni svratioci …

Sretna vam svima Nova 2019. godina!

.

Redakcija sajta http://www.dijaliza.wordpress.com

.

.

.

 

Advertisements

Sledljivost vigilance u zatvorenom sistemu

Sledljivost vigilance u zatvorenom sistemu

.

Poštovani čitaoci,

Neka vas ne uplaši gornji naslov.

Ima jedan tip sa dečačkim licem koji uporno pokušava da ga okolina doživi kao ozbiljnog, važnog i strogog. (Takvi napori obično izazivaju podsmeh i sažaljenje, ali taj dečko ne odustaje).

On smišlja izraze poput: „sledljivost vigilance u zatvorenom sistemu“ da bi se kao sagovornici usrali od pompeznosti teme, naučnosti samog izraza i glede toga trebali bi prihvatiti ga kao doktora i stručnjaka, jer on nijedno od toga nije.

I eto mu ga sad.

Šta zapravo znači „sledljivost vigilance u zatvorenom sistemu“?

Na srpskom, to znači isto što i:  Op, trt, gevezen zajn!   kako je to definisao legendarni Cane Kurbla otpisani Srbin iz otpisane Srbije.

Ako ste zaludni možete i na internetu naći šire definicije Vigilance:

Vigilanca je skup aktivnosti koje se odnose na otkrivanje, prikupljanje, procenu, razumevanje i reagovanje na rizike koji proizilaze iz upotrebe ili primene zatvorenog sistema”.

Ukratko, vigilanca je pozornost, budnost, predostrožnost.

A šta je zatvoreni sistem?

Pa to je Dijaliza.

Već decenijama, dijaliza je jedan zatvoreni sistem, koji drže monopolisti.

I nećemo dalje da vas davimo time.

Ovo je samo najava za naš novembarski post, u kome vam donosimo 3 Neverovatne priče iz dijalize, priče posle kojih se nećete osećati bolje, ali niko vas više neće moći ni praviti budalama i prodavati vam muda za bubrege.

Evo tog najnovijeg pregleda dijaliznih dešavanja:

Kako je pao zatvoreni sistem“, „Šta je to sponzorski moral“ i „Čija je štaka od veštaka“, čitajte samo na vašem i našem, dijaliza.wordpressu, za vas pišu najumniji i najpošteniji pripadnici dijalizne populacije, ovde i sada, u zemlji Serbiji, večitom nemačkom protivniku.

Naravno, vaše je pravo da ne znate ništa, ali mi vas u tome nećemo podsticati.

Bog je s nama i Hristova mati,

srpska pravda sve će da pomlati.

.

.

1)

.

Već smo govorili gde je najveća pljačka u dijalizi Srbije.

Najveća pljačka je monopol na aparatima.

Monopolističke firme na vrlo primitivan način pljačkaju državu.

Prvo ubace svoje aparate za dijalizu u neki dijalizni centar (kao fol doniraju, iznajme, ili čak poklanjaju te aparate), a onda sledi pljačka:

proglase da je ceo potrošni materijal za te mašine jedan „zatvoren sistem“ i da ničiji drugi materijali osim njihovih ne mogu i ne smeju da se koriste na njemu!

Ludilo.

(Kao kad bi firma Mercedes uslovila vlasnike tih automobila da stavljaju samo Mercedesove gume i brisače).

Jasno je da to bez pomoći suizvršioca iz državnih struktura (RFZO, Ministarstvo zdravlja) ne bi bilo moguće.

Tu su još i neki potplaćeni „stručnjaci“, doktori ili profesori, koje BigPharma (velika farmaceutska industrija) decenijama uzgaja po svojim kongresima, hrani ih, edukuje, oprema, vodi u turističke destinacije i oni joj pokorno služe.

Krajnji gubitnici su pacijenti i građani, poreski obveznici, koji plaćaju i preko 500% više nego što bi realno morali za neki potrošni dijalizni materijal.

Kad bi postojalo tržište, tržišna utakmica, nadmetanje, onda bi država raspisala tender za celokupnu uslugu: hemodijaliza ili hemodijafiltracija, godišnje potrebe 30 000 setova (na primer), trogodišnje potrebe 90 000 setova, (veličinu igala, vrstu koncentrata i filtera odrediće lekari), i da vidimo koja firma će dati najjeftiniju ponudu celog tretmana uključujući i svoje aparate i njihovo održavanje za taj period u toj količini.

Pa neka onda bude zatvoreni sistem, neka koriste svoj materijal, ali su bar prošli tržišno nadmetanje.

Ovako, čista pljačka: oni državi (potrošaču) kažu cena našeg seta je tolika i izvolite platite, jer nikakav drugi set (materijal) na naš tip mašine ne smete da stavite.

To se inače ne radi ni u jednoj drugoj državi u Evropi i svetu!

Takva pljačka je moguća samo kod nas.

I to traje već decenijama.

I sada traje.

I trajaće i sledeće godine.

Pored svih policija, tužilaštava, uprava za organizovani kriminal, inspekcija, kontrolora, revizora – ništa sporno niko nije našao, ili još uvek niko od njih nije svratio na ovaj sajt.

Neki državni organi i predstavnici su, dapače, direktno i javno izdali i potpisali potvrde da Ta i Ta firma ima pravo da na svojim dijaliznim aparatima koristi samo potrošni materijal kojeg ona proizvodi, da je to „zatvoreni sistem“ i da nijedan drugi ponuđač ili proizvođač ne može i ne treba ni da konkuriše sa svojom robom za tu mašinu.

I to je kao po Zakonu.

Čak i neki Predsednik nekakve Komisije za javne nabavke ili koji već državni ćata potpisivao firmama monopolistima takve ćage, a firme bi onda te ćage brže-bolje slale svim bolnicama, kao dokaz da tu nema tendera, nema pogađanja, mora se kupovati samo od njih.

Znate već ono: broj ispravnih ponuda 1 (jedna), ponuda se prihvaća u celosti, jer je ponuđač potrošnog materijala istovremeno i proizvođač tog aparata.

Navodno, aparat „neće imati optimalne performanse“ ili „oni ne mogu garantovati kvalitet i bezbednost tretmana“ ako aparat ne koristi sve njihovo, ali pazite: nikada nikome nisu dali nikakve garancije za kvalitet i za bezbednost, čak i ako kupite sve njihovo!

Oni da vam nadoknade štetu zbog prskanja linija ili komora, zbog neadekvatnih konektora ili zapušenih filtera – to se nikada i nigde u Srbiji nije desilo.

Takav papir, garancija, bilo koje vrste, nikada nikome nije napisana, i pored svih monopola i pored svih incidenata.

Takve tendere nazivaju pregovarački postupak, a pregovaranje se sastoji u tome da monopolista kaže cenu, a naručilac mora da je prihvati – inače neće dobiti materijal.

Ipak, da ne grešimo dušu, bilo je i tenderskih izuzetaka koji su prekršili pravilo.

Revolucija na našim tenderima se dogodila prvi put u Čačku, i o tome smo opširno pisali u posebnom postu (link).

Tu je prvi put raspisan pošteni dijalizni tender, kojim se tražila celokupna ponuda.

I bilo je još nekoliko takvih, poštenih direktora, odnosno bolnica ili centara.

Malo, očajno malo.

Velika većina, od preko 60 dijaliznih centara u Srbiji, i dalje direktno pljačka budžet i državu Srbiju, odnosno sve nas, a pare se dele inostranim gazdama i nešto malo: domaćim izdajnicima.

Objasnili smo vam već, napravljeni su papiri, pravilnici, uputstva, ćage, da je pljačka legalizovana, kao sve je po Zakonu.

Mora biti monopol, jer tako tvrdi proizvođač, tako tvrdi država, doktori, (čak i neki pacijenti), tako tvrde svi.

A onda se desilo čudo.

Jula ove godine, desilo se čudo (a i mi smo tek skoro saznali), jedan mali, skoro pa beznačajan učesnik tendera, tužio je monopolistu, bez pardona, direktno na sud, Srpski sud!

Reklo bi se, smešno.

Iluzorno.

Čovek prodaje neke tečne sapune za brisanje i čišćenje aparata.

Idealista i naivaca je bilo i biće, ali tužiti kompaniju koja godišnje zaradi … (ni sami ne znamo koliko) milijardi dolara, tužiti je u državi gde ona ima sve papire da radi kako ona želi da radi, zaista suludo.

Ali, uvek ima onaj jedan promil neverovatnoće, jedan jedini promil, i taj je ovoga puta prevagnuo …

Mali i beznačajni učesnik, firma neobičnog imena, nešto kao „Dekinta-Pro“, tužila veliki nemačko-američki multinacionalni koncern „Frezenijus“ i …. šta mislite?

I dobila ih na sudu!

Jedan čovek, jedna firma, tukla velikog Golijata, najobičnijim argumentima, koje je svaki, iole pismeni srpski seljak, mogao pronaći u dostupnim mu papirima.

Prosto neverovatno.

Cele ekipe pravnika drugih firmi, drugih učesnika, advokati i zastupnici bolnica, privredne komore, doktori i profesori nefrologije, uvaženi stručnjaci iz ekonomije, prava, državne uprave, sve moj do mojega, nije videlo ono što je video i pronašao jedan penzionisani zastavnik prve klase, u ime firme „Dekinta-Pro“.

Uputstvo za rukovanje“.

Tako se zvao taj krunski dokument.

Niko od navedenih nije čak ni pročitao „Uputstvo za rukovanje“ koje je sam Frezenijus odštampao i izdao uz svoje aparate. Uputstvo za korisnike.

Penzionisani zastavnik prve klase (Bravo za Vojsku Srbije!) razbio je „Frezenijus“ njihovim „Uputstvom za rukovanje“.         🙂

(Izvinite, ovde ćemo zastati, jer se cela redakcija previja od smeha).

(Izvinite, nismo znali da je zatvoren, što bi rekle kolege mu iz Buđanovaca).

U uputstvu je Srbin jasno našao rečenice da se može koristiti i materijal drugih proizvođača, ako … itd, ispunjava neke uslove,… itd…,  ali:   to je bio dokaz da se MOŽE koristiti tuđi materijal.

U uputstvu nigde nije stajalo: NE MOŽE se koristiti.

Nego piše: ako se koristi materijal drugih proizvođača onda taj materijal mora biti …., bla, bla, itd., itd.

Čovek iskopirao te stranice, tužio ih sudu i rekao: Komisija je tu da proceni da li moj materijal ispunjava uslove, ali ne može da odbije moju ponudu.

Sud (hrabar sud, mora se priznati) donese Odluku: USVAJA SE …

PONIŠTAVA SE …

Predmetni postupak U CELOSTI …i …. NALAŽE SE …

Koji je to srpski mozak uopšte mogao i pomisliti da se za brisanje prašine na Frezenijus aparatima moraju koristiti Frezenijus maramice, ili progutati tako neku sličnu monopolističku priču, to bi bilo interesantno videti i objaviti fizionomiju tog genija. Verovatno je i član Mense i ima preveliki IQ ili QQ.

Za detalje, evo vam i dokazi:

Posle ovoga, nema više „zatvorenog sistema“.

Ko stavi u specifikaciju da se stavka Ta i Ta mora kupovati samo od proizvođača aparata, jer je to zatvoreni sistem, treba ga odmah zatvoriti u kazneno-popravnu jedinicu sistema i eliminisati iz javnih poslova.

Zatvoreni sistem je ovom presudom iz Ćuprije definitivno uništen.

Ko želi, može otići i na sajt, da proveri i da se uveri.

Evo link: http://kjn.rs/wp-content/pdf/810-2018odlukark.pdf

Na ovom mestu još samo malo muzike,

nađite ili zamislite Radoša Bajića i recital (1) :

Aa, aa, aj,  Ovo je Srbija …

Radivoje, sine, ne beži.

.  .  .

Bacih bombu, dim se vinu u visinu,

ja zamakoh u planinu.

.

.

.

2)

.

Našim redovnim čitaocima smo već sve razjasnili.

Osnovne činjenice o dijalizi, o nefrologiji, i lečenju hronične bubrežne slabosti.

Sve je to potpuno organizovano i kontrolisano.

Nažalost, ne od države, nego od BigPharme.

Velika farmaceutska industrija (BigPharma) vrti tako velike pare, da je jača od svake pojedinačne države koja bi se drznula da je kontroliše, kazni, ili bar dovede u red.

Osnovne principe rada BigPharme smo čak i mi (pacijenti) prokljuvili.

BigPharma kupuje institute i klinike u kojima razvija nove lekove, nove proizvode. Sve velike naučne institucije su direktno ili preko (pot)plaćenih pojedinaca potkupljene da urade ono što se od njih očekuje.

Novi lekovi, ili nova medicinska sredstva se zatim ispitaju u kliničkim ispitivanjima koja su naizgled nezavisna i etična, ali u suštini, celo vreme su pod strogom kontrolom BigPharme i u 95% slučajeva isporučuju joj rezultate koje je naručilac i očekivao.

U toku ispitivanja modifikuju se protokoli, procedure, ciljevi, nuspojave, sve dok se sve ne uklopi u očekivani i poručeni rezultat.

Onda se to publikuje u velikim časopisima (sa ogromnim „impakt faktorom“), ali se prećutkuje da su ti časopisi finansijski poduprti i kontrolisani, znate već od koga. Autori publikovane „studije“ ili „naučnog rada“ kreću zatim, kao prvosveštenici, po Kongresima, (Seminarima, Simpozijumima, Radionicama, i sličnim „hramovima znanja“) gde naučenu kampanju predaju regionalnim drugosveštenicima, obično „nefrološkim liderima“ iz pojedinačnih zemalja članica. Sve na tim Kongresima je plaćeno od strane BigPharme: i predavači, i predavanja, i pisani propagandni materijali, i užine, ručkovi, kafe, večere, hoteli, izleti, do bedževa i torbi za učesnike. Nezavisne nauke tu nema ni u tragovima, može samo neko mlad i naivan da tu zaluta, ili da bude u fazi uvlačenja u organizovani nefrološki poduhvat.

Sa Kongresa se drugosveštenici vraćaju u zemlje iz kojih su pojehali na kongreso, i tamo svojoj pastvi ponavljaju „najnovija naučna saznanja“, prospektivne i retrospektivne rezultate, meta-analize, podatke iz registara i kojekakva nepojamna čudesa koja im se ukazaše u hramu i prosvetliše ih.

Ukratko, u pitanju je najobičnija prevara, zamajavanje naivnih, dok se lopuže bogate i uživaju u svom neprikosnovenom društvenom i materijalnom statusu.

Ne zaboravite, prvi Isusov potez je bio proterivanje trgovaca iz Hrama.

Tako je nastalo hrišćanstvo. Narodu se Isusova ideja dopala, ali se nažalost nigde nije ostvarila. Bog je zbog nje razapet, trgovci su pobedili, i do dana današnjeg drže sve hramove i svugde je samo trgovina, ili pojednostavljeno: pljačka.

Kako reče Rođa, naš čitalac-saradnik, rukovođenje „Darvinovskim principima“.

Viša vrsta se hrani nižim vrstama, to je to.

(S tim da su životinje racionalnije i humanije).

Elem, da se vratimo na drugosveštenike koji dođoše ovog novembra meseca, čak i u jedan vojni dijalizni hram i tamo počeše svoju plaćenu službu odrađivati i umrtvljenu i zaglupljenu pastvu „prosvećivati“.

Na već viđeni, da ne kažemo, uobičajeni, način.

Sećate se već onih, blago je reći neprikladnih, tema, pričanih srpskim pacijentima: Prednosti učestalih dnevno-noćnih hemodijaliza, High cut-off membrane, nukleotidni polimorfizam MDR1 gena i njegov značaj u KBC Zemun, … itd, a za Glavni problem u srpskoj dijalizi koji treba rešiti, Predsednik udruženja nefrologa smatra nedostatak časopisa za nefrologe, te kad se to reši i kad tamo i on bude mogao objavljivati svoje uvodnike, sve će biti savršeno, bolje ne može biti. Predsednik udruženja pacijenata organizuje kurseve kukičanja i bojenja vodenim bojicama, što je isto bio glavni nedostatak u inače idealno organizovanoj srpskoj dijalizi.

I da se vratimo na pomenuti Simpozijum: i na njemu je naravno, bilo po tom istom, decenijski uhodanom šablonu.

Red „obraćanja“ skupu, red pesme i recitacije, (Druže Tito mi ti se kunemo, je izgleda otpalo sa zidova, ali…), pa red, zapravo nekoliko redova nazovi predavanija, po notama iz onih istih Prvosvešteničkih časopisa.

Nikakav napor. Svaka budala je mogla iskopirati tekst i slike iz časopisa i napraviti od toga slajdove.

U tome i jeste caka: ne može svaka budala.

Mora biti, kao prvo, odabrana budala, a kao drugo: njegov uspeh se ocenjuje po tome koliko je on sam napravio ili doveo budala.

Ima načelnika, za koje se tvrdi da ih podržava skoro ceo kolektiv: svi pokorno ćute i dozvoljavaju da ih on pravi budalama. Takav je među najviše cenjenim i uz malo znanja stranih jezika mogao bi biti i kooptiran u Prvosveštenike. (Nažalost, ne samo strani jezici, potreban mu je i logoped).

Na skupu o kome je reč nije bilo previše željnih prosvećivanja, više je bilo radoznalih, kibicera, čak su primećene i neke sestre (poterane valjda) i nekoliko pacijenata, ne računajući prave bolesnike.

Skup je imao naziv, nešto je bilo kao stručno, zvučeće, a opet jeftino, da zaseni prostotu.

Nešto kao: „Faktori od značaja za dugotrajno bogaćenje večitih predavača o hroničnoj dijalizi“.

Istine radi, bila su samo 2-3 večita predavača, ostali su bili mlađi pojci, oni koji su do skoro samo nosili čirake i nisu se smeli oglašavati.

Jedan od nastupajućih je bio čak i antiprotivan, povremeno je hulio na plaćenike, čak im je i raskrinkao pojanije.

Ipak, tema ove priče (i svih naših priča) je: BigPharma.

Čak i za tako mali trošak, kao što je kafa i nekoliko ovala sa zalogajima pite i ćevapa, organizator je naveo čak 9 (devet) sponzora.

Oni se nisu ni krili.

Svoja imena i oznake su istakli na poslednjoj strani lifleta, poziva na skup. Prvi od 9 „Sponzora“ bio je naravno, a ko bi drugi bio Kolovođa, Frezenijus Medikalni Ker Srbije, za kojeg prostom analizom nismo uspeli da nađemo nijedan interes u temama navedenih predavanja (?!?). Naime, među temama se jasno vidi da je glavni cilj bio promovisati nove dijalizatore, i njihov distributer je naravno bio među sponzorima „predavanja“, pominjani su i preparati vitamina D, ali oni nisu toliko hvalospevno vozdizani u nebesa, koliko su to bili novi dijalizatori čudnog imena („Terakera“), poznate firme (iz tragičnih događaja u Hrvatskoj), firme „Bankster“.

Mco, MCo, MCO, mucali su plaćenici, i ponavljali svoju poštapalicu „…ono što je jako bitno, ono što je jako bitno“, ali nije im išlo… videlo se da publici to uopšte nije bilo bitno.

Reklo bi se da je kampanja rađena pod sloganom: „Terakera dijalizator: šupalj kao znanje onoga koji ga promoviše“. Engleski, open mind, za sponzorski honorar.

Nepodeljeni utisak cele publike je da je „Bankster“ džaba bacio pare: nije dobio očekivani rezultat, naprotiv. Nepoćudni monah, ili Pseudomonah, je nastupajući pre njih, slajd po slajd objasnio šta će tvrditi reklameri, a onda odmah posle toga prikazao šta je prava istina, što je publika pozdravila najjačim aplauzom. Nastupati posle takvih objašnjenja, a zastupati hvalospeve koji su upravo raskrinkani, bila je zaista neprijatna dužnost i to se videlo na licima i u tonu dvoje drugosveštenika koji su došli sa skeniranim i kopiranim slajdovima u slavu „Bankstera“ i „Terakera“ dijalizatora.

Zaista, otkuda drskost ljudima koji su se decenijama bavili neumskom dijalizom, da se prave da su stručnjaci i u hemodijalizi (dapače i u transplantaciji?) ostaće neistražena tajna normalnog ljudskog uma. Dotične to naravno, ne zabrinjava, oni navuku onaj nevini izraz lica, kao da i sada drže vrh dijalizatora između dva prsta i slikaju se za novine, da svi vide kako se radi hemodijaliza.

Povod za ovu priču je zapravo događaj od pre par godina, kada se jedan Sponzor žalio na teški nemoral Drugosveštenika (svejedno kojeg, jer su isti).

Evo šta je bilo.

Već smo pisali kako je najbahatiji nefrološki profesor na istom Kongresu zastupao 2 firme sa suprotnim proizvodima: selektivne i neselektivne agoniste nekakvih jebenih receptora. I sa iskreno uplaćenim ubeđenjem je branio svaku grupu preparata u odnosu na onu drugu. Deluje šizofreno, ali njega leđa ne bole, on kičme nema.

Onda je isti pohlepnik reklamirao neki perito-proizvod tako drsko da je predstavniku firme „Bankster“ prekipelo i tužio ga je direktno njegovom šefu.

Evo tog optužujućeg pisma:

Eto, to je bilo pre 2 godine.

Ove godine je pohlepnik branio pozicije Frezenijusa u nekom tenderskom postupku, ali je i tamo ispušio, Sudski postupak su izgubili.

Sada, novembra 2018, isti pohlepnik je, gle čuda, promovisao „Banksterov“ proizvod, njihov filter, „šupalj kao mozak ovih koji ga reklamiraju“. Odstranjuje i leči sve živo, samo se uključiš i direktno ideš u raj, a tamo te čeka 65 Sponzora svaki sa blanko čekom samo da popuniš cifru.

Kako se desilo to da je jedan čovek, isti čovek, (nećete verovati, i profesor), tako brzo prešao put od Protivnika do Promotera, pitanje je za glavnog „Bankstera“, „Frezenijusa“ ili Sponzora, uopšte?

Postoji li uopšte nešto tako, kao: sponzorski moral?

Ili, da li su samo sponzoruše nemoralne?

Da li treba hapsiti i privoditi samo kurve, ili i makroe?

I šta ako se i kurva razume u makro-ekonomsku politiku, pa sama sebi nabija cenu?

Elem, nema morala u Sponzora.

Nije ga bilo, niti će ga biti.

Zato su i ispušili na pomenutom Simpozijumu.

Što bi rekao naš ministar unutrašnjih i vanjskih dela:

preko koga su mislili proći, tako su i prošli.

(Za one koji ne prate našu unutrašnju i spoljnu politiku,

daćemo i dodatno tumačenje:

MISLILI SU PREKO ĐOKE, tj. PREKO SEBASTIJANA).

.

.

.

3)

.

Ova priča bi mogla da se nazove i Skandal u Banjaluci.

Skandal neviđenih razmera.

Žrtva je jedan od nas.

Običan čovek, Srbin iz Republike Srpske.

Nevin čovek, koji je preko 2 godine nepotrebno dijaliziran u privatnom dijaliznom centru.

Njegovo pogoršanje bubrežne funkcije je bilo privremeno i prolazno, i kada je počeo dijalize u državnoj bolnici, imao je sve indikacije za dijalizno lečenje.

Međutim, po otpustu je prešao kod privatnika, jer su svi dijalizni centri u Banjaluci privatizovani i pripadaju moćnom koncernu Frezenijus.

Da li ga je Privatnik namerno dijalizirao kako bi zadržao pare koje dobija po svakom tretmanu, ili je u pitanju težak nemar i neznanje, utvrdiće Sud.

Pazite, samohvaljena privatna bolnica za dijalizu (Internacionalni dijaliza centar),

uopšte nije obratio pažnju na ono što im je pacijent govorio: da on mokri normalno, da dijalize teško podnosi, da ga razdiru grčevi, da pada u kolaps – niko ga nije uzimao za ozbiljno.

Njegove nalaze, predijalizne vrednosti ureje i kreatinina, niko nije ni gledao, jer da su ih gledali valjda bi videli da čovek ima predijaliznu ureu 13 mmol/L, a sa tim vrednostima se ljudi ne dijaliziraju.

Ni ljudi, ni životinje.  Osim ako nije neki eksperiment.

I ko zna do kada bi to trajalo, da B.K. nije svoje nalaze pokazao jednom gostujućem doktoru u Banji Vrućici.   Taj doktor mu je prvi rekao da njemu dijaliza ne treba već 2 godine.

Nesretni pacijent se onda vraća kod doktora iz državne bolnice koji mu je započeo dijalizu i po otpustu iz bolnice poslao ga na dijalizu kod privatnika, ali i taj doktor mu kaže isto: njemu dijaliza nije trebala unazad 2 godine.

Kaže, ja te jesam uputio, i tada je dijaliza bila neophodna, ali ja sam i napisao da sledeća kontrola bude tada i tada u tom dijaliznom centru, a što te oni nisu kontrolisali, i isključili sa dijalize, to pitaj njih.

B.K. je odlučio da pita i njih.

Tad je nastala panika kod privatnika.

Odjednom su se svi uzvrteli i postali ljubazni, odjednom su počeli raditi kao neke proračune (klirense) i odjednom su zaključili da je upravo tog dana B.K. ozdravio i da mu sada ne treba dijaliza, i izbaciše ga.

Čovek odluči da presavije tabak i da tuži privatni dijalizni centar, jer je zbog njihove dijalize izgubio posao, bio mučen i maltretiran na skoro svakom tretmanu, život su mu skratili, jer, kako je čuo dijaliza mu je samo oštećivala i ono malo preostale funkcije bubrega, tako da će zbog toga opet morati na dijalizu, kad-tad.

Ali, niko u celoj Banjaluci i Republici Srpskoj, nije smeo da mu napiše nalaz u kome bi stajalo da je bolnica koja pripada moćnom Sponzoru, kriva za njegovo stradanije.

Niko.

Ne samo u Republici Srpskoj, nego i šire.

Išao je i u Sarajevo, i u Zagreb, i u Beograd, u Klinički centar Srbije, i u VMA, ništa.

Nema poznatije nefrološke ordinacije gde nije pokucao, ali kad bi videli o čemu se radi, doktori bi panično bežali kroz vrata i vikali da oni neće u to da se upuštaju, neka ide negde drugo, negde dalje, što dalje …

I onda, kada je bio izgubio skoro svaku nadu, nekim proviđenjem, nađe se jedan jedini, pregleda ga i napisa celu istinu.

Iz poštovanja prema tom doktoru i nesretnom B.K. nećemo im pominjati imena, ali vredi pogledati taj nalaz:

Posle je bila muka sa advokatima.

Kako naći advokata koji te neće prodati za sitne pare moćnom protivniku i namestiti da izgubiš proces?

Uništili su ti zdravlje, sad će te još i opljačkati?

Pa onda problemi sa pravosuđem..

Ko sme suditi firmi koja ima svu političku i svaku drugu podršku, širom Evrope i sveta?

Ipak, B.K. nije odustajao …

I posle punih 5 godina od nanete mu štete, ovog meseca je održano prvo ročište, pripremno.

Ono što će našim čitaocima biti najinteresantnije da čuju jeste sledeće:

Šta mislite koga je Tuženi (Frezenijus) tražio da mu Sud dodeli za veštaka u ovom procesu?

Imali su sponzorisanih hiljade nefrologa, ali su tražili samo jednoga, samo jedno ime …

Šta mislite ko je to?

Njihova Zvezda vodilja, njihova Zvezdara,

NJIHOVA PRVA, JEDINA I NAJVEĆA NADA?

Ona koja je godinama u tesnim „financial relationship“ sa njima,

ona koju je Frezenijus vodao po svim kontinentima

i svim većim turističkim destinacijama širom sveta,

ona kojoj je Frezenijus spremao i plaćao predavanja

u svojim i našim bolnicama, po automatizmu,

ona koja je uvela limite za HDF celoj Srbiji,

ona koja je nametanjem lošije dijalize lično odgovorna za preranu smrt

stotina srpskih dijaliznih bolesnika (ako je već tačno da HDF smanjuje smrtnost za 30%),

ona koja je dirigovala republičkom „stručnom“ Komisijom za dijalizu,

koja dijaliznim trudnicama nije dozvolila veći broj hemodijaliza,

ona kojoj FMC sponzoriše predavanja i škole za sestre,

ona koja je i šef Komisije za upućivanje pacijenata u Frezenijus,

ona koja je i Kontrolor (po Ugovoru) u tom istom Frezenijusu,

ona koja je (pre nego što konačno ode u penziju?!) odlučila da sve svoje dijalizne pacijente polako premesti u Frezenijus, kao zbog gužve, prenatrpanosti i renoviranja (?!) državnih bolnica, a sa idejom da pacijenti i ostanu kod Privatnika,

e, ona će doći kao „nezavisni“ „stručnjak“ da proceni da li je Frezenijus bolnica nešto pogrešila (?!) dijalizirajući Srbina B.K., kome dijalize 2 godine nisu trebale.

Posle Kočićevog Jazavca, to će biti najveća pravna sprdačina u Banjaluci, od KundK monarhije do dana današnjeg.

Evo samo inserta (dokaza) iz tog sudskog zapisnika: koga je tužena bolnica tražila za veštaka?

Kod nas ljudi po običaju masovno izlaze da vide pomračenje Sunca,

mi evo pozivamo sve dijalizne pacijente, posebno pravnike među njima, da u ponedeljak 04. marta 2019. godine, dođu u Banjalučku sudnicu Prvog Osnovnog Suda… i vide pomračenje Razuma, čudo koje je ravno nemogućem događaju: da Andrija Artuković bude vještak žrtvama Jasenovca i da procenjuje da li im treba isplatiti neku odštetu.   Tako će eto izgledati dovođenje vještaka kodnog imena Zvezdara u proceni da li Frezenijus treba da plati neku odštetu nesretnom Srbinu, koga su 2 godine nepotrebno mučili dijalizama, ostavili ga bez posla i još se drali na njega da je nedisciplinovan kao pacijent: stalno ima grčeve i pada u nesvest čim mu malo vode izvuku Frezenijus aparatom.

Eto, poštovani čitaoci,

ako do sada niste znali šta je sledljivost vigilance u zatvorenom sistemu,

sada znate.

Njihove bolnice, njihovi doktori, njihovi aparati, njihov materijal, …

sledljivost je potpuna,

ali ne sme niko da ih zatvori.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

______________________________

_______________

_____________________________

 

Jesen stiže, maske opadaju …

1)

Šta zna Mjehur šta je to Avion,

ili: Čiji pretcednik crnu vunu prede?

.

Jesen je tužna u mome kraju …

stara je to dijalizna tužbalica.

Ni ovoga puta nije omanula.

Ostvaruju se naša predviđanja.

Nažalost.

Neprijatelji dijaliznih pacijenata se sami otkrivaju.

Najjednostavniji test, kojim danas možete otkriti neprijatelja dijaliznih pacijenata, jeste upitati ga

da li misli da samo 20 % pacijenata treba da ima HDF?

To je lakmus test.

Tu se otkrivaju.

Ne treba vam nikakav detektor.

Samo postavite to pitanje i odmah vidite.

Fercera.

Radi.

Nepogrešivo.

Jer, neprijatelji odmah kažu:

20 % je dovoljno!

U našem aprilskom tekstu smo vam objasnili (link)

i koje će argumente koristiti.

I tačno se to i desilo.

Evo dokaza.

Prvo se pojavio jedan hvale vredan dopis.

Raskrinkavanje..

U politikinoj rubrici Među nama, pojavio se tekst,

apel da se ukine tih 20%, to nepravedno ograničenje,

plafon u lečenju dijaliznih bolesnika,

tzv. Dijalopravilo svete krave (srpske nefrologije):

20% pacijenata da ima bolju HD,

tj. hemodijafiltraciju (HDF), a ostalima

je dobro i ovo što sada imaju,

jer nije njihovo ni da znaju šta imaju,

a kamoli da se za nešto pitaju,

kad već imaju oni koji sve znaju

i koji se za sve pitaju,

a odgovornosti nemaju nikakve.

.

http://www.politika.rs/scc/clanak/413651/Pogledi/Pravilnik-podelio-pacijente-na-dijalizi

Правилник поделио пацијенте на дијализи

.

I bi tekst.

„Pravilnik podelio pacijente na dijalizi“.

Tekst je napisao čovek iz nevladine organizacije (NVO)

„Иницијатива за квалитетну дијализу“ (iNKVD),

mašinski inženjer, naučni radnik, čovek koji projektuje avione,

i koga korumpirani lekari, političari i pacijenti, ne mogu prevariti.

On je već spoznao da je HDF mnogo bolja od HD.

Onaj ko je probao, on to zna, tu dileme nema.

Ne trebaju njemu čak ni evropski vodiči i propisi

(koje smo mi naveli kao zvanične, važeće, dokaze, link),

Kosta je sve to dobro znao.

Ali,

Kosta je hteo da ispravi nepravdu!

Da ukine nejednakost.

Da ukloni glupost.

Da i drugi pacijenti osete boljitak.

I kako je prošao?

Šta mislite, ko ga je prvi napao.

Ko je prvi skočio u odbranu Pravilnika o 20% povlašćenih?

Neprijatelj ni dva dana nije sačekao,

odmah mu je skočio za vrat.

Bolesnik, naravno.

Pretcednik bolesnika, ni manje ni više.

Čovek koji bi se trebao boriti za istu stvar, za ukidanje ograničenja.

Ali, on to ne radi, naprotiv..

On napade Kostino pismo.

I samog autora.

Tvrdi da je Kosta neznalica, da namerno nije pomenuo Amerikance …

Da ta HDF uopšte nije nešto posebno

(pa što je sam primenjuje, đubre jedno licemerno)…

Da nemaju svi uslove za HDF

(jelte, kako li si ih ti ispunio, sa svojih sedamdest godina, to nam reci)

Da, da …

Znamo već da svi znate ko je dotični.

Zar je iko od naših čitalaca uopšte mogao i posumnjati

koji bi drugi bolesnik mogao napasti Kostu,

ako ne onaj najveći,

najvažniji,

sveznajući

i sveprisutni.

Čovek koji je i na svom sajtu objavio samo svoj napad na Kostu,

bez da je i prikazao tekst protiv koga piše,

(e nećemo ni mi sad njegov),

toliko se bojao da se čitaoci ipak ne priklone Kosti,

da je promptno brisao sve komentare koji su podržavali Kostu,

i sam je sebi pisao pisma podrške,

da bi i gazde uverio, kako je njegova zadnja,

kako ništa u vezi hd pacijenata ne može mimo njega.

I nije to njemu prvi put da radi protiv interesa onih koje navodno zastupa.

Pa i na to smo vam ukazivali.

(Ni mi, priznajemo, nismo odmah shvatili, ali smo shvatili pre svih drugih).

I pisali smo, kritikovali ga,

ali taj kad se navali na jasle,

pa on ide kao Ajerton,

toliki je bio stog Sena.

Inače, on koristi pseudonim Mjehur Ubica

i sam sebi piše hvalospevne komentare na sajtu koji sam uređuje.

On je taj koji brani nejednakost među pacijentima, on je taj koji brani nepravdu.

I tačno kako smo i predvideli,

pomenuo je Američki model.

Kao, eto amerikanci nemaju HDF uopšte, pa šta im fali?

Kukala mu mati.

On da Srbima nameće američki model hemodijalize?

Pa da i nama privatnici preuzmu dve trećine dijaliznih centara,

da udare krvne pumpe 500 ml/min, da dijalize traju po 2,3 sata, u 6 smena,

i da isti dijalizator koriste po 12 puta, ceo mesec.

I da svaki četvrti pacijent ne dočeka Novu godinu.

To nam on nudi.

To je američka dijaliza danas.

Pa onda navede i drugi argument koji smo već predvideli u aprilskom tekstu.

Kaže nema pouzdanih istraživanja da je HDF bolja.

(kao da nefrolozi nemaju objašnjenja za sve, videti članak pod 2).

Kaže, video Rođino predavanje u Novom sadu i zato zna.

To ga prosvetlilo.

Ne zna nesretnik, kakvo je to predavanje bilo.

Sam autor je hteo da napusti to predavanje.

To se još nikad u istoriji nefrologije nije desilo,

da je autor predavanja, posle desetak minuta izlaganja,

rekao da mu je predavanje sranje i krenuo ka izlazu!

No se publika sažalila i zamolila ga da izgura do kraja, kad je već došao.

Tolika su sranja istrpeli u karijeri, a da neće i to zemunsko, oko HDF-a?

I na to predavanje, sranje, se Mjehur pozvao.

Ni to nije slučajno.

I pre toga, ne znajući za predavanje, Mjehur je sa doktorom tribinjao u Domu omladine,

a sad kad mu ga je i video, impresioniran je.

Sad zna sve što treba da zna o HD i HDF.

Sad će napisati i Roman o hemodijafiltraciji.

Samo još malo, da ga izgugla.

On gugla, a i pacijenti oguglali.

Nikog nema da mu frkne pitanje

(u vugla):

Bojiš li se Boga, nesretniče?

Nema tog filtera koji će ti izvući otrove iz duše.

Nema te mašine, niti ima infuzata.

Procenat je grdno sudilište,

tu se vidi ko je vjera, a ko crnu vunu prede.

Ničeg novog kod tog pretcednika nema,

i ovi pre njega na tom položaju, isto su to radili.

Crna (Big) Pharma, crnu stoku gaji.

Tragovi im svima nečovještvom smrde.

Zvonalis je tvrdio da pacijentima u državnim centrima i ne treba više HDF,

jer voda im nije dobra, a on eto zna da je kvalitetna voda bitna za HDF.

Ne reče Zvonalis, kako će u istom centru voda za 20% pacijenata valjati, a za ostale nije dobra?

Ali je bio među prvima da se ne uvede kontrolisanje vode po propisima koje je

naveo Milan Radović, stručnjak koji je jedini ukazao na ovaj problem (link), jer bi se ispostavilo da mnogi centri, koji koriste (zna se čiju) opremu, ne bi dobili dozvolu za rad.

No, da se vratimo liku zvanom Mjehur Ubica.

Dobro mu stoji to ime i prezime.

Karakter mu je ljigav, pihtijast, i jeste naduvan kao mjehur.

A i pseudonimsko prezime nam je odnekud poznato. Velika je to i stara familija.

Ogromna porodica. Njima su rođaci i bratstvenici svi oni koji svojim činjenjem i nečinjenjem uveliko rade na ostvarivanju zacrtanog plana da se broj dijaliznih pacijenata iz godine u godinu održava na predviđenom nivou. To je suština plana održivog razvoja ove važne zdravstvene delatnosti.

Još je Mjehur pomenuo i kako treba prepustiti doktorima da sami indikuju ko će ići, a ko neće ići na HDF?

Jeste, i to smo predvideli i objavili, još u aprilu (link) ove godine.

Doktori koji jedva čekaju da ih Big Pharma povede na neki kongres, na neki ručak, da im calne nešto za predavanje, za stručno mišljenje, za narudžbenicu, za bilo šta …

I kad budu prelamali doktori, čijem će se interesu privoleti, da li interesu Big Pharme ili interesu pacijenata, šta mislite, kako će odlučiti, čijem će se carstvu privoleti?

Ta mante, to je svima jasno.

Videli smo već po Pravilniku, pa doktori su ga sastavljali, nije valjda Nailova mati?

Zemaljsko je, za života, Carstvo farmacijsko,

a pacijentsko je zagrobno, tamo gde će svi jednaki bidnemo.

Tu dileme nema, nikakove.

Ali,

uvek ima neko ali …

Zašto ljudi koji su i sami dijalizni pacijenti,

i koji i sami imaju isključivo HDF,

ne dozvoljavaju da i drugi dobiju tu metodu lečenja?

Zašto?

Ako su ljudi.

Odgovor je, pretpostavljate već, jednostavan.

Opet, treba samo pratiti trag novca.

Treba pogledati od koje firme su dobili aparat za HDF, besplatno.

Treba pogledati koliko su para („donacija“) dobili od farmaceutskih kompanija,

a sve tvrdeći da se bore za interese pacijenata, a ne gazde koji ih plaća.

Znamo šta su radili ovog leta,

i s proleća, jeseni i zime.

Znamo svi, šta rade u svako doba dana i noći.

Zna se i šta su sve konkretno odradili u interesu dijaliznih firmi.

Šta su sve podržali.

Zbog čega su i kad protestvovali (zbog zatvaranja Frezenijus dijaliznih centara, npr),

Kako su i kad zamajavali pacijente sporednim aktivnostima (izleti, obeležavanja, proslave, učešća).

Zna se i koja je firma napravila sadašnji Pravilnik o dijalizi.

I na čijem je platnom spisku nefrološka Sveta krava koja brani taj Pravilnik.

Ko im je dao ćagu „da su im sistemi zatvoreni“, a on ipak ostao nezatvoren.

I koja je druga firma koja saslužuje u održanju postojećeg stanja.

I to ne sada, već decenijama.

Treba pogledati zašto se pare države Srbije troše za psihoterapiju dijaliznih pacijenata?

Koliko ko uzima od tih para?

Kako pacijentima sme da se provodi psihoterapija od strane osobe koja nije lekar-psihijatar?

Kakva je to Osoba koja fotografiše pacijente i kači im slike po fejsbucima, da bi pravdala svoje honorare koje joj isplaćuje pretcednik..

I to zovu: radionica. (?!)

(Naiđi mi na kanal, pa ću da ti pokažem šta je radionica).

Ko je odlučio da se u udruženjima pacijenata, umesto borbe za bolju dijalizu, uvede bojenje vodenim bojicama, škola crtanja (mrtva priroda?) i škola kukičanja i heklanja ? ! ? ! ? ! ? ! ? ! ? !

Klot-frket, klot-frket, …

za onako teške dijalizne pacijente.

Bog te jebo, i Čkalja bi se šokirao apsurdima koji se nad nama sprovode.

Eto vam ga sad Ceco, Jeco i ostali naši (preosetljivi) saradnici,

vi koji ste sažaljevali lika, sa onim:

jao baš ste bili grubi prema Pretcedniku (?!)

Grubi?    Mi?

Pa, je l’ đubre ili nije?!

Jedan je veliki lovac u žitu davno rekao:

ja možda i ne znam prepoznati tu pticu,

ali,

ako ima kljun, kao patka,

ako se gega, kao patka,

ako guče, kao patka,

onda je znači: PATKA!!!

Tako vam je to, rođaci.

Pobeglo iz državnih centara,

obezbedilo sebi HDF,

a ne da drugima,

pa šta je to onda,

ako nije đubre.

Da nije humanista?

Čovekoljubac?

Kako biste ga vi nazvali?

Uostalom,

ne morate ga ni zvati,

on već ide okolo

u vaše ime.

.

.

.

.

2)

Bilo je njih i po šezdeset

.

Evo dokaza da nefrologija za sve ima objašnjenje.

Citat.   Paragraf.   Crno na belo.

Živi dokaz.

Zapravo, i ne toliko živi,

više je bolesni dokaz.

Koliko god da nas umre,

koliko god da nas zaraze,

uvek će sve uklopiti

i dokazati

da niko nije kriv,

da to tako mora biti,

da je tako oduvek bilo,

da je tako i sada

i svugde,

i da će tako i ostati.

Jednostavno, tako mora.

Volimo nefrologiju,

kao što i ona voli nas.

.

https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3003351-skandal-u-nisu-25-pacijenata-zarazeno-je-hepatitisom-c-tokom-dijalize-a-pusteni-kuci-bez-ikakve-terapije

https://informer.rs/vesti/drustvo/406120/epidemija-hepatitisa-nisu-svi-zarazeni-odeljenju-dijalizu

https://www.soko-banja.org/najnovije/339.html

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/epidemija-hepatitisa-c-na-klinici-za-nefrologiju-u-nisu-obolelo-25-pacijenta-na/jjxbwz8

.

Grad Niš, grad Niš,

u – u – u

šapuće mrak . . .

.

https://www.youtube.com/watch?v=aiZ2sFhd-6s

https://www.youtube.com/watch?v=aiZ2sFhd-6s

.

.

Pritišće san
Ljepljiv i jak
Spi li smrt
U ovaj mahnit sat?
U, u, u  –  šapuće mrak . . .

https://www.youtube.com/watch?v=iT3KmIr_0Aw

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.

________________

_______________________________________

________________

.

.

DTS – Dijalizni TV Servis

DTS – Dijalizni TV Servis :  

.

Vaše pravo da ne znate ništa,  je naša jedina obaveza

.

(Ne preporučuje se gledaocima sa ureom ispod 18 i onima preko 28, ma šta to značilo).

.

Programska TV shema:

 

6.30 – 8.00

Uključenje

Svečano bodenije svih AV fistula i graftova širom naših dijaliznih sala, počeće kao i svakog radnog dana od 6.30 do 8.00 časova i biće obeleženo brojnim hematomima, propuštanjima vena, prebadanjima i sličnim čudesima, na koje možete samo da se krstite rukom na kojoj vam nije krvni pristup. Alarmi i zvona sa svih dijaliznih aparata oglasiće početak još jednog dijaliznog iskušenja, a svečanu užinu služiće bolničari uz tradicionalni dijalizni pozdrav: „Nema drugo“. Upozorenje: program koji sledi sadrži plasiranje igala (robe).

8.00-8.30

Prelistavanje

(pregled dijalizne dnevne štampe)

Na naslovnim stranicama naših dnevnih listova, najvažnije vesti iz dijalizne politike, društva, kulture i sporta: 13 znakova da vam bubreg ne radi kako treba, 6 namirnica koje možete konzumirati kad vam se ne jedu g.vna, 10 pitanja koja morate postaviti sebi pre nego što shvatite da ste glupi, nezapamćeno nevreme iznenadilo i najveća zlopamtila, grad veličine teniske loptice u zemlji koja sve nade polaže u Đokovića; Obrt u istrazi: pevačicu je ubio poznati političar, a tajkun je držao za noge; Nada prošla poligraf; Okreće se kolo sreće: Rade radi za Milana; Sanja umesto na klupi osvanula u Medigrupi; Vidža izdominirao u Nikad nije kasno; Kija, Ajfonka i Mile Samsung – dokazi našeg tehnološkog nezaostajanja za svetom; Sloba rekao Drvetu mudrosti: „Ja što Naomim, ja to i Okembelim“, iskusna Ljubica uporna: fosfor je tihi ubica.

8.30-9.15

Emisija iz kulture i obrazovanja – Savremeno dijalizno slikarstvo

Kustos muzeja savremene dijalize govori kako je oslikana čuvena scena „Đokonda Trojeručica“, figura božanstva pohlepe koja iznuđuje i otima mitove od 3 kćerke Big-Pharme: Hemodijalize, Peritonealne dijalize i Transplantacije, a sve to uz zagonetni osmeh, oko čijeg se značenja stručnjaci i danas prepiru. Da li je u pitanju autoportret načelnika jedne nefrološke klinike ili je u pitanju fiktivni lik iz Kovačevićevih maratonaca, saznaćete ako ne promenite kanal, jer: u pravoj ste kanalizaciji.

9.15–11.00

Odavde do tečnosti“

Po motivima romana Džejmsa Džonsa, iz dijaliznih sala, prvi put uživo, u kameru, govore ljudi koji maštaju o transplantaciji, o novom životu. Potresno, iskreno i nadasve objektivno, oni govore, o bezosećajnim nefrolozima, o beskrupuloznim farmakomafijašima, o glupoj propagandi i nerealnim zakonskim rešenjima, .. o svojim najvećim mukama, nadama i razočarenjima. Ko je gledao prethodni nastavak: „Poslednje Hristovo prečišćenje“ ni ovaj put neće ostati razočaran.

10.00-12.30

Muzika je sve što peva – emisija popularne narodne muzike

Ovaj put čućemo stare hitove u novoj obradi i sa osveženim aranžmanima: „Dok jedem iz konzerve skuše, moji se snovi ruše“, „Stojna mome ubavo“, „Zapalio bih celo selo kad ušmrknem ono belo“, „Ja se i sad sećam tvoga lika, da l’ se moga nekad setiš ti?“, „Što stariji sve mi više fali, ono što si ti odnela“, „Moja mala mršava ko koza, il je sida il trihineloza“, „Ovo selo zapamtilo nije, kraj kazana da se Fanta pije…“, Kad me vide ruke šire, žene vole oficire“, „Ja sam svoju Raziju miniro, poginut će ko je bude diro“, „Dogodine biće dve godine duge“, „Uvenuće Narcis beli, što sad moju sestru prati“, itd, itd.

12.30-13.00

Filmska kritika – Kako smo sačuvali sopstvo, ili „Šta radite, more bre?“

Istok Pavlović i Zapad Todorović ukrstiće svoja „koplja“ u diskusiji o filmu „Južnjačka uteha“. Voditelj emisije je Nanuk sa Severa, a korisnici društvene mreže Twiter mogu i direktno postavljati pitanja pomenutom „dvojcu“. Gosti u studiju se mole da ne prde o klimatskim promenama.

13.00-14.30

Bilo jednom u Srbiji“ odlomak iz serije Ostavština za budućnost

Priča o čoveku koji je istovremeno bio Načelnik Nefrologije u jednom velikom državnom kliničkom centru i Medicinski Direktor u velikom privatnom FMC dijaliznom centru, u zgradama koje su bile maltene preko puta. Čovek je sam upućivao pacijente na dijalizu kod privatnika, a onda im tamo potpisivao prijem kao direktor i te privatne bolnice. Kako je na tom poslu obezbedio sebi stanove, BMW, platu od 5000 evra, posao glavne sestre za ženu i posao za sina laboranta, a onda …, onda je Sveta otišao u policiju …

14.30-15.45

Prevođenje dijaliznih Srba na katoličanstvo

Do sada nepoznati detalji o ljudima koji su izbegli od Oluje i Bljeska, a sada se iz srpskih dijaliznih centara vraćaju u Hrvatsku i preko određenih svećenika pokušavaju da dokažu da su oduvijek bili Hrvati i katolici, a radi dobijanja transplantiranog bubrega. Tužna priča o ljudima koji su mogućnost pišanja spremni da usmere na Pravoslavlje i na Srbiju, samo da bi pobegli sa dijaliznih aparata koji život znače. Šta o tome kažu naši Etički odbori i do kojeg stepinca je ova pojava uzela maha, biće reči u emisiji za koju smo mislili da se više nikada neće reprizirati.

15.45-16.30

Poetski trenuci:

Grupa dijaliznih pesnika iz Resnika

„A u mome jadnom srcu teku otrovi, i na sve to sada si se ubacila ti“ – kaže jedan od najpoznatijih stihova GDPR, Grupe dijaliznih pesnika iz Resnika, koji su više puta objavljivali svoje radove u Sažecima sa Kongresa dijaliznih sestara, tehničara i pacijenata, a sada su po prvi put u prilici da sami potpisuju svoj album prvenac posvećen sponzorima i zainteresovanim nefrolozima.

16.30-17.10

How yes no“ ili „Kako da ne“,

Emisija o znanju engleskog jezika srpskih učesnika nefroloških kongresa. Potresna svedočenja članova međunarodnih radnih predsedništava i sesija sa srpskim izlagačima. Da li je pisano saopštenje, tzv. Apstrakt, realan domet srpskih nefrologa? Među upućenima se čuje da je za oralnu prezentaciju sposobna samo Nada, ali i da u srpskoj nefrologiji ima još uskih grla.

17.10-18.30

Film:

Mirko, pazi na vazdušni detektor

U okupiranoj dijaliznoj prestonici rat između 5 farmakomafijaških porodica je završen. Radnja filma počinje kada se dijalizna pacijentkinja iz američke „Baxterium“ okupacione zone, zaljubi u pacijenta iz nemačke „Trezvenijus“ zone. Upravnik logora je srećom, simpatizer pokreta otpora, ali ga izdaju negativci sa kućne dijalize. Iznenada, sponzorisana glavna sestra, u tumačenju izvrsne Grete Grebo, odlučuje da pacijentima zameni mašine. Zaplet koji sledi ispuniće očekivanja i najzahtevnijih ljubitelja horora.

18.30-18.55

Zovi Đuru da blokira aerodrom

Legendarna izjava ministra zdravlja o jedinom načinu kako pronaći ključne nefrologe i privesti ih njihovim radnim obavezama. O fenomenu lažnih radova, lažnih titula i lažnih kongresa, govori ekipa UBPOK koja tek treba da snimi ovu emisiju.

18.55-19.20

Nikad izvini

Nije teško biti pacijent (ako nisi bolesnik). Emisija o veštačkoj podeli na pacijente i medicinare, o tome kako prevazići takve predrasude govore oni koji još ne znaju da su već uveliko bolesni i da je granica samo u njihovim glavama.

19.20-20.45

Hronika: Izveštaj sa ovogodišnjeg kongresa BANTU, BAlkanskog Nefrološkog Turističkog Udruženja

„GDE JE BUDVA IMA MESTA I ZA TREĆEG“, pod ovim sloganom održavala se glavna kuloarska rasprava na ovogodišnjem 14. BANTU kongresu. Povod je, kao što poštovani gledaoci već pretpostavljaju, bio silovit nastup firme BiBraun na našem dijaliznom tržištu. Da li pojava konkurencije znači nove povoljnosti za sponzorisanje nefrologa ili će biti obrnuto? Nesuđena, ranije pretpostavljena treća dijalizna kompanija, očigledno nije imala adekvatnu političku podršku. Tim povodom, predstavnik firme Nipro-Nicontra, nije imao komentar. Inače, svi se slažu u oceni da su učesnici kongresa i mentalno i stručno bili u skladu sa nazivom istog, ali su podbacili po pitanju boje: iako je vreme bilo sunčano, većina nije postigla željeni tamni ten, većinom su samo crveneli. Toliko sa ovogodišnjeg BANTU kongresa. Studio?

20.45-21.50

Devet i po nedelja“

Erotski triler. O fenomenu čekanja na operaciju AV fistule u našim dijaliznim centrima. Glavni junaci su zvezde domaće vaskularne hirurgije, autori čuvene drame: „Nek’ uradi Doppler!“. U emisiji će po prvi put biti prikazani i inserti iz dokumentarnog filma: „Kad budem dijaliziran preko kanile“.

21.50-22.30

Paklena pomorandža

Rimejk poznatog engleskog filmskog remek dela, sada sa našim Vladimirom Kardašijanom u glavnoj ulozi, a zaplet je naravno, vezan za hiperkalijemiju.

22.30-23.00

Lepi centri lepo koštaju

JPP, Javno Privatno Partnerstvo, javne pare a zarada privatna, o tome kako podbuniti pacijente da se bore za prelazak kod privatnika, govore naši eminentni nefrolozi i urednik časopisa Zvonalis, autor bestselera: „Kad su pacijenti imali repove“.

23.00-24.00

Film:

Djoko Unchained

film prati dolazak na vlast mladog i pokvarenog lekara, koji posle torture načelnika i sam postaje načelnik …

00.05-01.20

Nema dijalize za starce, emisija iz kulture

Koja je dijalizna opcija najpreporučljivija za ljude trećeg doba, o tome govore nefrolozi koji veruju da su besmrtni, a moguća su i uključenja „uživo“.

01.20-01.50

Park iz doba Đure

Ovo nije parodija na poznati Spilbergov hit, nego dokumentarni prikaz stanja sanitetskih vozila hitne pomoći koja se koriste za prevoz dijaliznih bolesnika.

01.50-02.30

Film:

HDF 100%

Poštovani gledaoci, nažalost, u Srbiji, do daljnjeg, ovaj film sigurno nećete moći gledati.

Za takvu situaciju zahvalite se svojim nefrolozima, političarima i precdsednicima pacijentskih organizacija. Oni su ti koji su sprečili emitovanje ovog filma, što verujemo, ni za vas nije novost.

02.30-03.10

Serija

Ubiti pticu rugalicu

Angažman najpoznatijih advokatskih kompanija, sprega vlasti i podzemlja, moćnika i korumpiranih profesora sa nadprirodnim paranefrološkim sposobnostima, a sve pod izgovorom da se uhapsi i likvidira nefrolog saradnik ovog sajta, jer vrši „otkrivanje poslovnih tajni“ i nanosi „štetu poslovnom ugledu“ kompanije Trezvenijus Medical Care. Nenadmašna serija. Uskoro i u štampanom izdanju.

03.10-04.00

Širom zatvorenih očiju

Dijalizna Ćirilica. Gosti u studiju: Lj.Todorović, M.Ivančević, A.Davidović. O toksičnom NATO dijaliznom materijalu, o tome da li su srpski organi već u Eurotransplantu, govore heroji sa Zvezdare, Vitezovi iz Niša i gore navedena trojka. Specijalno će biti obrađena još jedna tema: uskoro izlazi novi Pravilnik o bližim uslovima za dalje zajebavanje dijaliznih pacijenata. Očekuje se da o tome imaju svoje mišljenje i oni koji i sami učestvuju u stvaranju svog mišljenja.

04.00-04.30

Tako je govorio Čika Velja Zmaj

„Al’ je lep ovaj svet, ovde infarkt, onde stent“, „Kako naučiti fiziologiju bubrega: prvo idu 3 male čašice, pa onda jedna velika čašica, … i tu onda ja padnem, opijen naukom“, „Palijativna nefrologija je ono kad mi nefrolozi palimo kući 3 sata ranije, a sve oko bolesnika preuzmu sestre“, „Mija sindrom u dijalizi je izmislio neki Čkalja“, „Teorija da dijalizni pacijent može lako smanjiti interdijalizni donos jednostavno ne pije vodu“, „Srbi su imali pesnika koji je prvi upotrebio izraz ’neumorna pletisanko’, kad Zapadni doktori nisu ni znali šta je Holter-EKG“, „Pravi ribaund je kad ti se bivša riba vrati“, „Odbiti im bubrege, to je jedini način da se nefrolozi nateraju da rade bolje“, „Prečišćavanje mora početi od glave, a ne od fistule“, i druge citate našeg najpoznatijeg dijaliznog satiričara, koji je doktorirao sa tezom pod naslovom „Učestalost uroinfekcija pri nošenju pojasa nevinosti – sa posebnim osvrtom na ključaonicu“, evociraće malobrojni obožavaoci njegovog lika i dela, koje nije ostavilo značajnijeg traga u našoj udvoričkoj dijaliznoj književnosti.

04.30-04.50

O pacijentu sve najlepše

Urbana legenda kaže da je navodno Čerčil rekao autoru našeg Pravilnika o dijalizi: „Šta te briga, nećeš se ti po njemu lečiti“. Kako nastaju naši Pravilnici govori Insajder koji nikada nije bio pozvan ni u jednu republičku stručnu Komisiju za dijalizu, a sve zbog izjave: „Samo mrtav pacijent je dobar pacijent“. Ako je i u pitanju lažni Insajder, pacijenti su naravno pravi.

04.50-05.10

50 nijansi sive“

Serija o dijaliznim koncentratima i zajebavanju pacijenata takozvanom individualizacijom terapije. U glavnim ulogama: Kalijum i Kalcijum, koje ne možete podešavati „on-line“ nego samo kupiti unapred predviđene. Od sirćeta nam se skupljaju usta, jer se priča o citratima ispostavila kao još jedna holivudska limunada. Za iste pare, ali gi nemaju.

05.10-05.30

Neki to vole kod kuće“

Smešni home video. Skrivena kamera je ulovila najsmešnija i najinteresantnija dovijanja pacijenata na kućnim hemo, perito, i ostalim dijalizama, koje rade kad ih niko ne kontroliše, a to znači redovno. Ovo zapravo, uopšte nije smešno.

Odjava programa

Odjava, ne znači i da je kraj. Kraja i nema. Ima samo seoba. Sa hemo na perito, sa perito na transplantaciju, pa opet na hemo, i opet radost susretanja sa uzbuđenjima koje nam donosi novi dan. Nihil nismo dovoljno bene.

.

https://www.youtube.com/watch?v=yw_nqzVfxFQ

.

Uz odjavnu špicu, ponovićemo vam još jednom naš glavni poslovni princip:

Vaše pravo da ne znate ništa, je naša jedina obaveza“.

.

I još jedna mala Napomena:

svrha ovih emisija nije vređanje bilo koga, nego upiranje prstom u bolna mesta.

.

Svako ima pravo da se kreće ili da bude kreten.

.

Uskliknimo s ljubavlju na ikonicu LIKE.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.

________________

___________________________

________________

Saglasnost više nije pretpostavljena

A za dalje ćemo da vidimo

Poštovani čitaoci,

o temi pretpostavljene saglasnosti za doniranje organa, otvorila se velika diskusija, pre, tokom i posle usvajanja novog Zakona o transplantaciji. Niko od diskutanata nije dovodio u pitanje dobru nameru predlagača Zakona, a to je, pretpostavljamo, želja da se popravi situacija u oblasti lečenja transplantacijom. Takođe, skoro nijedan diskutant nije dovodio u pitanje potrebu da se pomogne ljudima kojima je ova vrsta lečenja neophodna.

Ali, retko ste u našoj dnevnoj i drugoj, kiosknoj, štampi, mogli pronaći reči upozorenja, reči da Zakon sam po sebi, teško da će moći rešiti sve probleme koji postoje, barem kad su u pitanju ljudi čiji bubrezi ne funkcionišu.

Interesantno, dijalizna populacija se nije mnogo uključivala u diskusiju niti u donošenje samog Zakona. Ako ne računamo one dijalizne pacijente koji su za svoj angažman u promociji Transplantacije dobili solidne (devizne) honorare, drugi pojedinci i udruženja nisu se previše isticali (bar ne kao u organizaciji Igara, Kongresa i sličnih lukrativnih im aktivnosti).

Da li je u pitanju već poznata Apatija dijaliznih pacijenata (koja mnogima i odgovara, da ne kažemo da je proizvode) ili je u pitanju dobra procena da Zakon sam po sebi teško da će poboljšati položaj dijaliznih bolesnika, ali u inicijativama i komentarima, vezanim za pomenuti Zakon, ne videsmo na delu poznate Večite Predsednike Udruženja Dijaliznih Pacijenata, kojih ima kao gljiva posle kiše.

Zašto sve u vezi Pretpostavljene Saglasnosti nije baš sasvim ružičasto, ne verujemo da će pacijentima iko od medicinara reći ni u bolnicama i dijaliznim centrima, pri  vizitama ili pregledima. Zato smo u prošlom postu preneli mišljenje jedne jedine doktorke koja je javno istupila sa argumentima koje verujemo, do sada, niste mogli nigde zvanično čuti.

Bilo je i komentara da ovo zapravo i nije Zakon o pretpostavljenoj saglasnosti, jer tek sada će mišljenje porodice i familije postati presudno. Bilo je i komentara da će nametanje Zakona o pretpostavljenoj saglasnosti zemlji kao što je naša, imati samo kontra-efekte.

Uglavnom, saglasnost više nije pretpostavljena, nego je podrazumevana. Zakonski: obavezna, osim u slučajevima koji su propisani Zakonom. A šta će biti dalje, ostaje da se vidi …

Iako je Zakon usvojen, prenosimo vam još 2 diskusije vezane za ovaj Zakon, za koje takođe verujemo da ih do  sada niste čuli ni videli, a bilo je i zaista impresivnih komentara ispod tih tekstova, tako da vam dajemo i linkove ka svakom od sajtova na kojim su objavljeni, kako biste se mogli do tančina upoznati sa svim aspektima u vezi Zakona o pretpostavljenoj saglasnosti.

.     .     .

Слободан Антонић: Чија су наша тела?

Противљење законски обавезној вакцинацији не значи аутоматски и придруживање противницима сваке вакцине, као што ни противљење законској одредби о универзалном донаторству не значи и одбијање медицинског значаја трансплантације као средства спасавања живота

У својој прошлој колумни (овде) отворио сам питање опасности од колонијалне експропријације наше деце, тачније, од експропријације њиховог васпитања и здравља, у вези с чим се родитељи све мање питају, а све више се пита овдашња власт која послушно следи налоге транснационалних (глобалистичких, колонијалних) структура.

Сада бих рекао коју реч и о колонијалној експропријацији наших тела – што је очигледно део истог обрасца. Реч је о најављеном изгласавању нове верзије Закона о трансплантацији.

Предвиђене новине објаснио је др Миленко Стојковић, члан Kомисије за трансплантацију Владе Србије (овде). „Нови закон подразумева прелазак на претпостављену сагласност донорства. Претпостављена сагласност значи да смо сви сагласни да будемо донори органа. Онај ко не жели да донира органе након смрти мораће да се пријави у општину или у суд и да потпише формулар. Постојаће база података у МУП-у у којој ће уз свачије име стајати податак да ли је одбио да буде донор“.

Дакле, новим законом сваки мушкарац, жена или дете у Србији аутоматски постају извор органа за трансплантацију – ако неко то не жели, мораће да дâ изјаву у суду и, као такав, да буде регистрован у полицији. Репресивност овако замишљеног закона заиста је фасцинантна.

Наравно да је добровољно донаторство органа нешто што је хумано и друштвено пожељно. Премного људи у Србији чека на пресађивање органа и свака врста помоћи тим људима је добродошла. Не могу да се не дивим новинарки Маријани Милосављевић која је својој оболелој колегиници из редакције дала бубрег.

Али, откуда идеја да се у Србији, уз обавезно вакцинисање, сада уводи и обавезно донирање органа? Реч је о методи прикупљања органа за трансплантацију коју критикују и људи из саме струке.

Сајмон Бремхол, консултант за трансплантацију јетре у Болници краљице Елизабете (Нотингем) пише (овде): „Известан број земаља има систем претпостављене сагласности, укључујући и Шпанију, али врло мало њих користи тај систем у пракси. У Шпанији је претпостављена сагласност била на снази десет година пре организационих промена (у едукацији и приступу пацијентима и њиховим породицама – С. А.) без икаквог ефекта на стопе донирања. У САД не постоји закон о претпостављеној сагласности. Шведска је прешла на претпостављену сагласност 1996. године, али и даље има веома ниске стопе донације органа, а покушај увођења претпостављене сагласности у Бразилу и Француској довело је до реакције против донирања органа“.

Заправо, указује Бремхол, „постоји уверење у делу лекарске професије да би увођење претпостављене сагласности могло да нанесе штету односу поверења између лекара који брину о пацијентима на крају живота и њихових породица (анкета чланова Друштва за интензивну негу, 2008)“. И заиста, породица тешко оболелог или повређеног пацијента мора да верује да ће лекар учинити све да спасе живот њиховог најмилијег, а не да се пита да ли лекар на болесника гледа као на могући извор органа за пресађивање.

Такође, упозорава Бремхол, ако за увођење претпостављене сагласности није претходно придобијена јавност тако што је успостављено чврсто поверење у ефикасност, лојалност и хуманост читавог здравственог система, онда „покушај да се уведе систем претпостављеног пристанка може изазвати анти-донаторско расположење, па чак и активну кампању против донаторства међу неким гласним групама“.

Ако у једној Британији, као што видимо, с великим опрезом приступају идеји (и пракси) законски претпостављеног донорства, откуда властима у Србији помисао да ће тако нешто да прође у земљи у којој не само да постоји раширено неповерење у здравствени систем већ у којој је лично министар здравља сумњичен за пословне везе с мафијом и називан „доктор смрт“ (видети више овде)?

Такође, шта значи одушевљена објава министра Лончара да је Србија „једногласно“ примљена у Евротрансплант, да је то „велики успех за Србију“ и да ће тако „наше здравство прво ући у ЕУ“ (овде)?  Евротрансплант нема везе са ЕУ, реч је о организацији која обухвата само осам земаља – Немачку и, практично, сателите (Немачка, Бенелукс, Хрватска, Мађарска, Аустрија и Словенија; видети овде). Министар је, дакле, јавност дезинформисао већ у првом кораку, као што је није обавестио ни какви су тачно услови „размене“ органа и услуга преко Евротранспланта? Зашто у тој организацији нису и друге велике европске земље – Француска, Шпанија, Италија или Британија и зашто је Евротрансплант, својевремено, напустила Швајцарска (овде)?

Видимо како не само премијер Вучић ургира да се у Србији што пре донесе нови закон о трансплантацији (овде) већ то чини и овдашњи немачки амбасадор Аксел Дитман, хвалећи учлањење Србије у Евротрансплант (овде). „Нажалост, потреба за органима је далеко већа од броја донора, не само у Србији него и у Немачкој“, рекао је том приликом Дитман, а генерални директор Хемофарма Роналд Зелингер, оценио је да ће доношењем предвиђеног Закона о трансплантацији „Србија постати боља и од Немачке“ (овде).

Боља од Немачке? Нашу јавност толико лажу, да је она с правом сумњичава. Ако се то зна, зашто се у области у којој има мало поверења у институције система уводе крајње репресивни закони, попут обавезне вакцинације и, сада, законски претпостављеног донаторства? Наши медији су пуни су извештаја о ценама људских органа на црном тржишту („600.000 евра за здраво срце, 300.000 евра за оба плућна крила, 150.000 евра за јетру, 150.000 евра за оба бубрега, 30.000 евра за кожу, 27.000 евра за две рожњаче, 7.000 евра за кости, 6.000 евра за лигаменте и зглобове“; овде; видети и овде). Но, уместо потпуног обавештења о Евротранспланту и о тачно предвиђеној процедури трансплантације органа, ми се суочавамо с појачањем законске репресије.

Не бих желео да будем схваћен погрешно: противљење законски обавезној вакцинацији не значи аутоматски и придруживање противницима сваке вакцине, као што ни противљење законској одредби о универзалном донаторству не значи и одбијање медицинског значаја трансплантације као средства спасавања живота.

Но, једна ствар је слободан избор, а друга законска присила да се нешто уради. Прво најчешће одликује слободне земље, а друго пре свега колоније.

Србија је номинално слободна земља. Зашто се онда наша власт понаша као колонијални управитељ?

(Објављено 24. јула 2018. на сајту „Стање ствари“, као обновљена верзија текста из априла 2017:

https://stanjestvari.com/2018/07/24/cija-su-nasa-tela/)

.     .     .

Софија Мандић: Поклон држави и зашто  је требало гласати против предложеног закона о даривању органа

Завршена је скупштинска расправа о Предлогу Закона о пресађивању људских органа и Предлогу Закона о људским ћелијама и ткивима. Представник предлагача закона, министар здравља Златибор Лончар, изјавио је да се новим решењима „системски уређује област донирања органа, ћелија и ткива у складу са европском регулативом“, као и да ће се тако „решити лоша пракса из прошлости и смањити листе чекања“. Говорећи о конкретним решењима, Лончар наводи да је кључна новина закона о пресађивању људских органа то што је „поједностављен поступак пристанка“, јер се свака пунолетна особа дефинише као потенцијални донор. На први поглед – нови закони ће нам донети само добро. Ко не би пожелео да систем пресађивања буде унапређен на начин на који наводи министар. Међутим, већ смо навикли да су лажи и полуистине главни адут владајућег режима. Због тога министрове речи не треба узимати здраво за готово.
Лончар је пропустио да објасни да „поједностављени пристанак“ сваке пунолетне особе о даривању органа заправо значи одсуство пристанка. Прецизније, означава претпоставку пристанка о даривању органа. Дакле, уколико се грађанин изричито не успротиви даривању органа током живота, или то не уради његова породица након његове смрти, подразумева се да су органи преминулих грађана Србије на располагању домаћем здравственом систему. Овакво решење је на више начина проблематично.

Почнимо од илузије о европским захтевима. Две директиве Уније на које се министарство позива заиста захтевају усклађивање у области пресађивања органа, пре свега када су у питању надлежност и надзор над пословима пресађивања, начин обележавања и преношења органа, услови у којима се врши пресађивање и слично. Међутим, у делу у коме се од Србије заиста захтева усклађивање већина питања је препуштена правилницима које ће донети министар. Читаоци се у ово и сами могу уверити читањем образложења закона у коме доминира изјава „биће транспоновано у правилнику“. С друге стране, једна од Директива обрађује питање сагласности и наводи да је потребно да се „добијање органа врши тек након испуњења свих захтева у вези са пристанком, одобравањем или одсуством одобравања који су на снази у држави чланици која је у питању“. Дакле, Европска уније није тражила од Србије да се усклади са конкретним моделом пристанка на давање органа.

Даље, Уставом Србије сваком грађанину је гарантована неповредивост физичког и психичког интегритета. Ово право је толико важно да је одступање од њега забрањено чак и током рата и ванредног стања. Осим опште гаранције физичког интегритета, Устав изричито наводи да нико не може бити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог  пристанка. Истина, Устав не помиње слободно дат пристанак у случају пресађивања органа. Међутим, да ли је узимање органа, током живота или након смрти, медицински захват? На ово питање би се тешко могло одговорити негативно. Заправо, узимање органа је много више од медицинског захвата. Ово тумачење донекле је присутно и у самом тексту Предлога закона – њиме је предвиђено да живи давалац органа мора дати своју сагласност за даривање органа. За умрлог даваоца се ова сагласност претпоставља, а да за то није понуђено ниједно разумно правно или морално објашњење.

Ако погледамо текст образложења закона, у њему нећемо пронаћи чак ни помен наведене уставне одредбе. Ствари су за Владу јасне – закон се доноси „у циљу обезбеђивања оптималне довољности људских органа за пресађивање“, ради „повећања донација умрлих лица“1 и „смањења листи чекања“. Уставни основ за доношење оваквог закона је још суморнији – у питању је члан 97 који наводи надлежност Републике Србије, где можемо пронаћи и то да она „уређује и обезбеђује систем у области здравства“. Дакле, иако је јасно да се систем у области здравства уређује у складу за другим уставним одредбама, а посебно оним о људским правима, Влада је по ко зна који пут заузела став да је њена могућност уређивања наших живота апсолутна и без ограничења.

Скупштинска образложења подршке Предлога закона су била површна и патетична – на предложено решење треба пристати из хуманости. Претпоставка о пристанку грађана да донирају органе је наводно хумани гест који спасава и подржава живот. Овде се ради о очигледној грешци у закључивању. Донирање органа и спасавање живота је несумњиво хумано и доприноси племенитим циљевима. Међутим, поставља се питање начина остваривања оваквог циља – он се не може наметнути и не може бити оправдање за располагање органима преминулих грађана. Баш напротив, гест хуманости и доброчинства је увек добровољан, појединачан и не може се претпостављати. Поклонити или даривати, било шта па и део свог тела, може само особа која је изразила слободну вољу за овај чин. У супротном, не ради се о даривању, већ о бахатом отимању. Нажалост, аргументацију о хуманости решења су током скупштинске расправе већином прихватили и опозициони посланици.

Језик који користимо је увек добар показатељ наших стварних уверења. У предлогу закона можемо пронаћи изразе предлагача попут „узимање људских органа са умрлог лица“ – као да су људски органи некакви плодови људског тела, готово израслине, којима се намерници могу послужити у пролазу.

У државној стратегији „даривања“ органа посебно место заузима чињеница да ће за узимање органа умрле малолетне особе без родитељског старања или особе лишене пословне способности бити довољна одлука здравствене установе. Дакле, напуштена деца или они који су за нашу државу невидљиви и небитни ће дословно бити у својини државних установа. Они ће доследно бити третирани као неравноправни, па се за одсуство сагласности за „даривање“ органа неће питати чак ни њихова породица. Могућност манипулације у оваквим случајевима је посебно забрињавајућа.

Како бисмо били сигурни да је овде у питању управо пројекат владајуће странке, треба додати да ће стручне и инспекцијске послове у области пресађивања органа водити Управа за биомедицину, која је у саставу министарства здравља и чијег директора Влада именује на предлог министра здравља. Да је институција која ће стратешки управљати пословима пресађивања пре свега политичка говори и то да је директорка ове Управе, која већ постоји при министарству, чланица владајуће странке и њена дугогодишња посланица у Скупштини.

На ком нивоу се води разговор о овако осетљивој теми показује и став министра да се новим решењима „смањују трошкови, јер нема регистра донора“. Односно, у исту раван се ставља финансирање државног регистра и располагање органима (оставимо за сада по страни чињеницу да ће државне службе и даље морати да одржавају регистар оних који су се изричито успротивили донирању). Чини се да ништа боље не може представити однос владајуће странке према грађанима. Ако се бира између имагинарне уштеде и располагања туђим телом, она ће увек и без много дилеме изабрати ово друго.

Будући да два предлога закона још увек нису усвојена, потребно је да се макар опозициони посланици пробуде из вишегодишњег сна – да пре свега почну да читају предлоге који су пред њима. Да престану да се у наводној конструктивности воде општим местима и популизмом и да аргументовано критикују предлоге Владе, чак и када то на први поглед није опортуно. У овом конкретном случају они треба да гласају против. Чак и ако то није довољно да закони не буду усвојени.

Србији је потребно више људи који ће донирати органе. Али једини легитимни начин за постизање овог циља је да грађани буду информисани о важности овакве одлуке и да се након тога, солидарно и добровољно, за њу одлуче. Пречице ка „хуманости“ су опасне, као и све друге пречице које ефикасност система и централизовано одлучивање стављају испред основних права људи и демократије.

(Објављено 25. јула 2018. године на сајту: nspm.rs: http://www.nspm.rs/hronika/sofija-mandic-poklon-drzavi-zasto-je-potrebno-glasati-protiv-predlozenog-zakona-o-doniranju-organa.html )

.

.     .     .

.

24. јули 2018:

Скупштина Србије: Са два гласа против, усвојен Закон о пресађивању органа, који предвиђа да су сви грађани потенцијални донори органа

.

.     .     .

.

30. јули 2018:  Огњена  Марија 

(link)

Сретна нам слава.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.     .     .

__________________________

.     .     .

.

Kako dokazati smrt mozga, ali stvarno?

Šumaher i ostali maheri, u stvarima transplantacije

Poštovani čitaoci,

O lekarima često razmišljamo kao o vrlo homogenoj profesiji. Čuvena je i mnogo puta pominjana njihova (lažna ili iskrena) solidarnost, jak osećaj pripadnosti cehu, profesiji, struci.  Već u zakletvi im usađuju da će „druge kolege biti braća njihova“, te se tokom dalje prakse neretko uveravaju u neophodnost međusobnog ispomaganja, „u dobru i u zlu“.  Nažalost, u takvoj strukovnoj zatvorenosti postali su i podobniji za manipulacije koje im nameće sistem u kome farmakoindustrijski mafijaši diktiraju pravila igre. Zato se među pripadnicima te profesije retko nađu pojedinci koji još uvek znaju da sačuvaju zrno sumnje, koji uporno nastoje da razmišljaju svojom glavom, i koji se ne ustručavaju da slobodno izraze svoje mišljenje, makar ono odudaralo od zvaničnog i strukovno opšteprihvaćenog. Jer, dešava se eto da su i očigledni kriminalci u belom takođe „braća njihova“, a većina doktora (da li zbog opurtuniteta ili solidarnosti) neće da se oglasi tim povodom i da sami raščiste sa takvim „autoritetima“. Kažemo retki su oni koji smeju da dignu svoj glas, ali nije i da ih nema. Jednog od njih, tačnije jednu od njih, ćemo vam danas predstaviti.

Dr Jovana Stojković je počela kao dvostruki nosilac Vukove diplome, đak generacije u osnovnoj školi, kandidat za đaka generacije u gimnaziji, prijemni na Medicinskom fakultetu je položila sa 99 od maksimalnih 100 bodova, bila je odličan student medicine pa je na kraju i specijalistički ispit položila sa najvišom ocenom. Danas radi kao neuropsihijatar u Kliničkom centru Srbije, udata je, i majka je troje dece. Ova hrabra, nepokolebljiva, harizmatična i nadasve neustrašiva lekarka, otvoreno je iznela svoje mišljenje o obaveznoj vakcinaciji, o farmakofašistima, o propagiranju nastranosti, o oduzimanju dece i uništavanju porodice, o GMO, o Kosovu i Metohiji, i mnogim drugim živim ranama našeg društva. Smatrali smo, međutim, da dijalizni pacijenti, treba da čuju i njeno mišljenje o moždanoj smrti i o novom Zakonu o transplantaciji organa.

Др Јована Стојковић: Позив који се не одбија, или да ли смо сви мождано мртви

… Не постоји једнодушан став о (не)оправданости трансплантације.

Увод у Медицинску етику, 95 стр.

Направити проблем и понудити законско решење које ће се донети без јавне расправе и по хитном поступку, постала је редовна пракса у препарираној Србији. Док су нам разним црним хроникама , међуножјима и државним ударима отупели сваку људску реакцију на немаштину, глад, болест и неправду у најближој околини, по наруџбини многобројни скупо плаћени билборди (одакле?) који позивају на подршку новом Закону о трансплантацији терају сузе на очи и позивају да и „после смрти“ будемо добротвори.

Чик пробајте да неком ганутом (који вам иначе и „пре смрти“ не би дао чашу воде) кажете да не подржавате ово „подизање свести и позив на хуманост“, а да не добијете по параноичној њушци уз опаску да ћете носити на души госпођу из Беле Паланке која је стигла и до дневника у пола осам зато што је имала праву болест у право време (остали могу анонимно да умиру до неког новог закона).
Прву трансплантацију срца извео је доктор Бернар у Кејптауну 1967. године. Његов пацијент, Вашкански, није био свестан ризика којем се излаже и пристао је на захват за који му је лекар обећао да ће му „спасити живот“. Убрзо након операције добио је тешку упалу плућа, прикључен је на „вештачка плућа“ упркос свом противљењу. Осамнаестог дана после операције је преминуо. За све то време, др Бернар је држао конференције за штампу и постајао светски познат. У собу намученог и имунокомпромитованог болесника данима су долазиле новинарске екипе да би га фотографисале, док је доктор дан пре његове смрти забранио његовој жени да уђе код њега „да га не би заразила“.

Године 1968. урађено је 105 трансплантација. Деветнаесторо људи је умрло још на столу, 24 у року од три месеца, двоје је живело од шест до једанаест месеци, а један годину дана. Године 1969, од 55 пацијената са трансплантацијом јетре, педесет њих је живело шест месеци. Ови почетни резултати никако се нису могли сматрати охрабрyјућим, но то није сметало да се ова пракса настави и то потпомогнута Харвардским критеријумима „мождане смрти“ који су издати 1968 . год. и који редефинишу сам појам смрти који је до тада био недвосмислено јасан како лекарима тако и било коме другом. Појам „мождане смрти“ улази у ширу медицинску праксу 1986. године са критеријумима који нису прихваћени у свим земљама (негде сте више, негде мање мртви).

Према судско-медицинској науци, постоје несигурни, вероватни и сигурни знаци смрти. У несигурне знаке смрти спадају нпр.прекид дисања и крвотока, а у вероватне, између осталих, мртвачке мрље и укоченост, који се могу јавити и у предсмртној агонији када се још увек особа сматра судско-медицински живом. Сигурни знаци смрти су псеудомеланоза и лешне промене и тада се са сигурношћу може прогласити смрт особе. Овај постепени процес умирања разлог је што се покојници не сахрањују одмах и зашто свако село у својој историји има понеку бабу која се вратила са сопствене сахране

Да видимо сада, колико је човек у можданој смрти мртав. Овакав „мртвац“ никада нема вероватне и сигурне знаке смрти, а може имати неке несигурне знаке. Главни критеријум за мождану смрт јесте „смрт целог мозга“ која се утврђује клиничким прегледом и допунском тестовима који, опет, нису у свим земљама обавезни. Клинички преглед у нашој земљи врше два лекара (неуролог или неурохирург и анестезиолог) и уколико се сложе да сте мртви-мртви сте, а то је чак и законски регулисано (чл.49. Моменат утврђивања мождане смрти од стране Комисије на основу одлуке из Става 3 овог Члана, сматра се моментом смрти лица код кога је дијагностификована и утврђена мождана смрт). Ово изједначавање пред законом биолошке и „мождане“ смрти не односи се само на добровољне доноре органа, већ и за све нас важи од 2012. године.

Клинички преглед који лекар обавља је његова субјективна оцена и на нама је да се надамо да ће бити исправна и поштена. Допунски тестови су објективније мерило и нису у свим земљама обавезни, код нас је обавезан, на пример, апнеа тест. Ево шта о овим тестовима каже Америчка академија за неурологију, институција која је 1995. године и дефинисала клиничке критеријуме за мождану смрт: „ Мало је доказа којима би одредили минимални прихватљиви период опсервације којим би ce несумњиво утврдило да су неуролошке функције неповратно оштећене…не може се са сигурношћу утврдити да ли увек помоћни тестови тачно потврђују престанак функције целог мозга“ (Neurology 2010; 74:1911-1918).

Ако и занемаримо ово „да мож’ да бидне, а не мора да значи“, можемо поставити питање да ли је смрт дела или, чак целог мозга, једнака са смрћу личности? Сâма наука каже да је приликом лезија можданог стабла могућ наставак функционисања таламокортикалних пројекција (очуван садржај свести: сањање, осећање..), као и да је могућа ЕЕГ активност, док приликом лезије коре мозга уз очувану функцију можданог стабла може бити квантитативно очувана свест. Ово врло добро зна свако ко је имао ту несрећу да буде близу свог сродника или пријатеља који је „мождано“ мртав, а кога су убеђивали да он „не осећа ништа“ и да је већ умро, само му нису јавили.

Врхунац лицемерја на ову тему је реченица која стоји на сајту Србија за трансплантацију, где нам познати возач кола, Шумахер, поручује да „као донатор органа можете чинити добро и након смрти“ иако смо могли прочитати да је више од две године у коми (са свим органима на броју) и да о њему брине 15 лекара за 135 000 нечега недељно, што је његова лична ствар на коју апсолутно има право, али не можемо да се не запитамо да ли би у том стању крпили рецимо неког од нас или би објашњавали породици да смо „умрли“. Његово стање описала је и једна овдашња тоалет новина: „ Шуми – плаче. Некада чак и мистериозно. Плаче када чује гласове своје деце, када чује глас своје жене, или када чује своје псе. У тишини собе у којоj је смештен – суза се слива низ његово упијено лице на сваки звук који му је познат. У свему овоме можемо да видимо живот смештен у тој капи; баш ту је снага човека који је дирнут и који нас све дотакне.“

Чудан ти је тај живот, негде га видиш, негде га не видиш, варљива категорија…

И док ми збуњени размишљамо дал’ смо живи ил’ мртви, јал’ да дамо органе, јал’ да не дамо, споменута новина са својим саговорником, доктором из Управе за биомедицину, развејава Србима заблуде и страхове којих смо препуни, наравно, без разлога. Тако доктор објашњава да ће нама „даривање органа“ постати милије када заборавимо на нашу браћу и сестре са Косова и Метохије, који су оверавани метком у главу на вратима албанских „клиника“ даривали своје органе широм цивилизованог света. И шта је сад ту проблем, штедели људи на анестезиoлозима, криза, мора се. Господин доктор, очито врсни познавалац религија, тврди и да „све религије одобравају трансплантацију“.

Тако на споменутом сајту, Србија за трансплантацију, пише да „СПЦ прихвата давање органа, крви и ткива уколико они помажу побољшању здравља и спречавању болести“. Заинтересовани за детаљније образложење могли су да прочитају још пар страница које је у делу „наставак“ написао епископ Иринеј Бачки, а где се јасно ставља ограда да је трансплантација одобрена када се не нарушава здравље даваоца, када давалац и прималац добровољно пристану на трансплантацију и да је трансплантација срца одобрена само са леша умрле особе, али, ко још чита ситна слова… Са друге стране, ако Црква сматра да је абортус убиство када год да се почини, морала би тако гледати и на проблем узимања органа код „мождано мртвог“, јер плод који се зачне до шесте недеље нема срчану активност, ЕЕГ се може регистровати тек од осме до десете недеље, а за дисање ван мајчиног организма плод није способан до двадесете недеље.

Шта да раде људи који покушавају да буду Православни хришћани, који се сваке недеље у својој Цркви моле да „крај наших живота буде хришћански, без бола, непостидан, миран“ , они који желе да им молитва ближњих ублажи муке разлучења душе од тела, они који желе припремљени да угледају лице Господа Бога онда када нас Он призове к Себи, а не када Комисија из Члана 49 одлучи да је време да одемо?

Закон предвиђа да буду уписани у регистар „они који се противе узимању органа“ које ће „чувати“ Управа за биомедицину, а по речима Заштитника грађана, чуваће се и у бази МУП. Хм, интересантан израз је то „противљење“. Те противљење вакцинацији, па противљење трансплантацији, па противљење педеризацији, па противљење ГМО, …звучи некако проблематично, нарочито када све побројано уђе у законе, онда може испасти да се противите законима, а тада већ постајете легитимна мета како за хапшење, тако и за лечење широких палета новоболести: oppositional defiant disorder (противљење аутоитету, законима), organized stalking (веровање да некога прати држава и обавештајне службе) , orthorexia nervoza (инсистирање на храњењу здравом храном), passive-agressive beheviour (пасивна опструкција неког општеприхваћеног циља).

Трансплантација мозга ће постати метода лечења.

Др Јована Стојковић

(Tekst i fotografije su sa sajta: Vaseljenska TV:

https://www.vaseljenska.com/aktuelno/dr-jovana-stojkovic-poziv-koji-se-ne-odbija-ili-da-li-smo-svi-mozdano-mrtvi/)

a možete pogledati i naš prethodni nastavak:

https://dijaliza.wordpress.com/2016/10/31/podrazumevani-pristanak/

.

DiaBloG – 2018

Tekst sa naslovne strane Politike

Milica je imala sreće,

proverite zašto?

.

Poštovani čitaoci,

Prenosimo vam originalni tekst sa naslovne strane Politike od 12.06.2018. godine.  Komentare prepuštamo vama.

.

.

Нови живот са мајчиним бубрегом

Милици Пејчић је пресађен бубрег мајке Габријеле 1995, када је имала само 32 године. Таквој срећи нада се око пет хиљада људи у Србији који су тренутно на дијализи
Аутор: Јелена Попадић понедељак, 11.06.2018. у 22:00

Милица са мајком Габријелом која јој је поклонила бубрег (Фото Ј. Попадић)

Милица Пејчић из Суботице већ 23 године живи са трансплантираним бубрегом. За то време у болници је била само једном, и то због повишеног притиска, и живи као сав нормалан свет. Ове зиме отишла је у инвалидску пензију и посветила се унуцима..

– Када сам имала 32 године установљена ми је болест бубрега чији је узрок био непознат. Реч је о подмуклој болести чији се симптоми јаве када је већ касно. Открила сам да сам болесна због прехладе која никако није пролазила. Нажалост, моји бубрези су већ почели да отказују и физички су нестајали – сећа се ова храбра жена.

Милица је имала много више среће него 5.000 пацијената који у Србији тренутно морају да иду на дијализу. Добила је бубрег од мајке Габријеле, а након низа испитивања утврђено је да је мајка одговарајући донор.

– Наравно да сам то урадила без размишљања, јер сам гледала сопствено дете како нестаје. Као и код сваке мајке, жеља да јој помогнем била је јача од страха – наставља причу Габријела док у сали некадашњег хотела „Јадран” у Зобнатици, крај Бачке Тополе, чека да почне традиционални сусрет бубрежних инвалида Војводине.

Захваљујући игри судбине, али и умећу лекара Клиничког центра Србије, Милица је дочекала унуке, а Габријела је постала прабака. Када се Милица разболела њени синови су су имали седам и девет година. Сада су одрасли људи, са породицом.

Нико није могао да очекује да ће Милица успети да се опорави, да настави да ради као рачуновођа и да гаји унуке. Пре трансплантације речено јој је да просечан животни век особе којој је дониран бубрег износи само пет година. Срећом, живот наше саговорнице је показао да цифре, прорачуни и предвиђања понекад ништа не значе.

Зоран Мишковић, председник Савеза бубрежних инвалида Војводине, није имао толико среће. Већ десет године његово име се налази на листи чекања за трансплантацију бубрега. За то време, како каже, звали су га само једном.

– На дијализи сам 14 година. И када бих добио одговарајући бубрег мислим да више не бих био у стању да издржим трансплантацију нити би моје тело прихватило нови орган. Оперисао сам тироидну и паратироидну жлезду, карцином, уградио срчани залистак. Кости су ми крте и врло лако долази до прелома. Све је то последица вишегодишње дијализе – каже Мишковић, који је сву своју енергију усмерио само ка једном циљу, побољшању квалитета живота бубрежних инвалида.

А проблема, како смо чули на поменутом скупу у Зобнатици, има много. Због лоше дијализе, пацијентима страдају крвни судови, јер долази до таложења калцијума и фосфора. Кости постају крте, па нажалост многи бубрежни болесници заврше у инвалидским колицима. Многи лекови који се користе за умањење последица дијализе су прескупи, поготово за људе који су најчешће у инвалидској пензији.

– Недоступни су нам савремени лекови за регулацију нивоа калцијума и фосфора у крви. Месечна доза једног од тих лекова кошта чак 180 евра и готово нико не може да приушти ову терапију. На хируршко одстрањивање тироидне или паратироидне жлезде у Клиничком центру Војводине чека се годинама, а упут за Клинички центар Србије или ВМА немогуће је добити. Ипак, уколико вам комисија одобри ту интервенцију, после се мучите са упутом за контролу. То је врзино коло – упозорава Зоран Мишковић.

На одељењима за дијализу, како каже, постоји милион проблема. У идеалним условима сваки пацијент би могао да иде три пута недељно на дијализу која траје најмање четири или пет сати. У нашим болницама, како каже Мишковић, ова терапија траје много краће, што утиче на квалитет дијализе и одражава се на здравље пацијента. Иако је у Србији око 5.500 пацијената на дијализи, на листама чекања за трансплантацију је само око 670 људи. То је, како каже наш саговорник, у потпуности нереална цифра.

– Један од узрока ове нереалне статистике јесте велики број анализа које пацијенти морају да обаве пре него што буду стављени на листу за трансплантацију. То може да траје годину, две. Тако се губи драгоцено време јер би било идеално обавити трансплантацију пре почетка дијализе или током првих годину, две – речи су нашег саговорника.

О значају трансплантације на скупу бубрежних инвалида одржаном у недељу у Зобнатици говорио је и проф. др Душан Шћепановић, који 12 година живи са поклоњеним срцем. Он је подсетио присутне да предлог новог закона о пресађивању органа чека на усвајање у Скупштини Србије и да је он, у име неколико стручних удружења, упутио примедбе на овај правни акт. Још једном је поновио да наш трансплантациони програм мора да буде ефикасан, транспарентан и праведан. Да држава мора да користи посебан информациони систем како би, укрштајући податке о пацијентима и донаторима, расположиви органи били распоређени на одговарајући начин. Нова законска правила морала би све то да обезбеде, како је нагласио, као што морају прецизно да дефинишу правила у вези са добровољним донаторством органа.

.

http://www.politika.rs/scc/clanak/405364/Novi-zivot-sa-majcinim-bubregom

Милица Пејчић: моја прича

.

.

DiaBloG – 2018