Tekst sa naslovne strane Politike

Milica je imala sreće,

proverite zašto?

.

Poštovani čitaoci,

Prenosimo vam originalni tekst sa naslovne strane Politike od 12.06.2018. godine.  Komentare prepuštamo vama.

.

.

Нови живот са мајчиним бубрегом

Милици Пејчић је пресађен бубрег мајке Габријеле 1995, када је имала само 32 године. Таквој срећи нада се око пет хиљада људи у Србији који су тренутно на дијализи
Аутор: Јелена Попадић понедељак, 11.06.2018. у 22:00

Милица са мајком Габријелом која јој је поклонила бубрег (Фото Ј. Попадић)

Милица Пејчић из Суботице већ 23 године живи са трансплантираним бубрегом. За то време у болници је била само једном, и то због повишеног притиска, и живи као сав нормалан свет. Ове зиме отишла је у инвалидску пензију и посветила се унуцима..

– Када сам имала 32 године установљена ми је болест бубрега чији је узрок био непознат. Реч је о подмуклој болести чији се симптоми јаве када је већ касно. Открила сам да сам болесна због прехладе која никако није пролазила. Нажалост, моји бубрези су већ почели да отказују и физички су нестајали – сећа се ова храбра жена.

Милица је имала много више среће него 5.000 пацијената који у Србији тренутно морају да иду на дијализу. Добила је бубрег од мајке Габријеле, а након низа испитивања утврђено је да је мајка одговарајући донор.

– Наравно да сам то урадила без размишљања, јер сам гледала сопствено дете како нестаје. Као и код сваке мајке, жеља да јој помогнем била је јача од страха – наставља причу Габријела док у сали некадашњег хотела „Јадран” у Зобнатици, крај Бачке Тополе, чека да почне традиционални сусрет бубрежних инвалида Војводине.

Захваљујући игри судбине, али и умећу лекара Клиничког центра Србије, Милица је дочекала унуке, а Габријела је постала прабака. Када се Милица разболела њени синови су су имали седам и девет година. Сада су одрасли људи, са породицом.

Нико није могао да очекује да ће Милица успети да се опорави, да настави да ради као рачуновођа и да гаји унуке. Пре трансплантације речено јој је да просечан животни век особе којој је дониран бубрег износи само пет година. Срећом, живот наше саговорнице је показао да цифре, прорачуни и предвиђања понекад ништа не значе.

Зоран Мишковић, председник Савеза бубрежних инвалида Војводине, није имао толико среће. Већ десет године његово име се налази на листи чекања за трансплантацију бубрега. За то време, како каже, звали су га само једном.

– На дијализи сам 14 година. И када бих добио одговарајући бубрег мислим да више не бих био у стању да издржим трансплантацију нити би моје тело прихватило нови орган. Оперисао сам тироидну и паратироидну жлезду, карцином, уградио срчани залистак. Кости су ми крте и врло лако долази до прелома. Све је то последица вишегодишње дијализе – каже Мишковић, који је сву своју енергију усмерио само ка једном циљу, побољшању квалитета живота бубрежних инвалида.

А проблема, како смо чули на поменутом скупу у Зобнатици, има много. Због лоше дијализе, пацијентима страдају крвни судови, јер долази до таложења калцијума и фосфора. Кости постају крте, па нажалост многи бубрежни болесници заврше у инвалидским колицима. Многи лекови који се користе за умањење последица дијализе су прескупи, поготово за људе који су најчешће у инвалидској пензији.

– Недоступни су нам савремени лекови за регулацију нивоа калцијума и фосфора у крви. Месечна доза једног од тих лекова кошта чак 180 евра и готово нико не може да приушти ову терапију. На хируршко одстрањивање тироидне или паратироидне жлезде у Клиничком центру Војводине чека се годинама, а упут за Клинички центар Србије или ВМА немогуће је добити. Ипак, уколико вам комисија одобри ту интервенцију, после се мучите са упутом за контролу. То је врзино коло – упозорава Зоран Мишковић.

На одељењима за дијализу, како каже, постоји милион проблема. У идеалним условима сваки пацијент би могао да иде три пута недељно на дијализу која траје најмање четири или пет сати. У нашим болницама, како каже Мишковић, ова терапија траје много краће, што утиче на квалитет дијализе и одражава се на здравље пацијента. Иако је у Србији око 5.500 пацијената на дијализи, на листама чекања за трансплантацију је само око 670 људи. То је, како каже наш саговорник, у потпуности нереална цифра.

– Један од узрока ове нереалне статистике јесте велики број анализа које пацијенти морају да обаве пре него што буду стављени на листу за трансплантацију. То може да траје годину, две. Тако се губи драгоцено време јер би било идеално обавити трансплантацију пре почетка дијализе или током првих годину, две – речи су нашег саговорника.

О значају трансплантације на скупу бубрежних инвалида одржаном у недељу у Зобнатици говорио је и проф. др Душан Шћепановић, који 12 година живи са поклоњеним срцем. Он је подсетио присутне да предлог новог закона о пресађивању органа чека на усвајање у Скупштини Србије и да је он, у име неколико стручних удружења, упутио примедбе на овај правни акт. Још једном је поновио да наш трансплантациони програм мора да буде ефикасан, транспарентан и праведан. Да држава мора да користи посебан информациони систем како би, укрштајући податке о пацијентима и донаторима, расположиви органи били распоређени на одговарајући начин. Нова законска правила морала би све то да обезбеде, како је нагласио, као што морају прецизно да дефинишу правила у вези са добровољним донаторством органа.

.

http://www.politika.rs/scc/clanak/405364/Novi-zivot-sa-majcinim-bubregom

Милица Пејчић: моја прича

.

.

DiaBloG – 2018

Advertisements

Čujte, dijalizni pacijenti: Upoznajte svoga Neprijatelja!

Čujte, dijalizni pacijenti:  Upoznajte svoga Neprijatelja!

Poštovani čitaoci,

sigurni smo da svi vi koji već godinama pratite naš sajt, jako dobro znate ko je najveći Neprijatelj dijaliznih pacijenata.

To je Big Farma, odnosno velika dijalizna farmakoindustrijska mafija i njeni plaćenici među lekarima, pacijentima i organima vlasti.

Neprijatelj se danas svima nama sakriva iza neutralnih ili čak ugodnih termina: on je Sponzor, ili eventualno Donator, Darodavac, Pokrovitelj, Organizator, Proizvođač, Distributer, Inicijator, Humanitarac, Zaštitnik, skoro nikada se ne navodi izraz Finansijer.

Ali, Neprijatelj jeste finansijer i svi oni koje on finansira jesu naši Neprijatelji, makoliko se izdavali za prijatelje, i makoliko se kleli u svoje poštene namere, dobrobit pacijenata i društva u celini.

Njihov jedini cilj je Profit, Zarada, i tome su podredili sve svoje aktivnosti, ne žaleći da u tom cilju žrtvuju i naš život.

To im je nepisana zakletva.

I mi moramo početi da ih sagledavamo kao Neprijatelja.

Da bi se Neprijatelj pobedio, ili makar razobličio u svojim aktivnostima, on se mora proučavati, upoznati i suzbijati svim raspoloživim sredstvima.

Evo šta je o tome pisao najveći svetski vojni strateg Sun-Cu (i njegov brat koji se bavio sviranjem Kur-Cu), u svom najpoznatijem delu: „Umeće ratovanja“:

Onaj ko poznaje svoga neprijatelja i poznaje samoga sebe, neće biti ugrožen ni u stotinu bitaka. Onaj ko ne poznaje svoga neprijatelja a poznaje sebe, imaće podjednake izglede i za pobedu i za poraz. Onaj ko ne poznaje ni svog neprijatelja ni samoga sebe, biće poražen u svakoj bici.

Zato, prionimo na posao: Upoznajmo stavove i argumente našeg neprijatelja.

Pacijent Bob Rock je dobro rekao: ako kanimo pobijediti, ne smijemo izgubiti.

Zadržimo se (za sada) samo na desetak osnovnih teza neprijatelja, a vezanih za dva ključna preduslova boljeg lečenja dijaliznih bolesnika: 1) povećanje broja HDF i 2) primena netoksičnih dijalizatora.

Sada vam dakle prezentujemo 10 osnovnih neprijateljskih oružja kojima su naumili da nas ubiju u pojam, a da pri tome sve to što nam čine dobije prizvuk legalizma, humanizma, naučnosti, stručnosti i nesumnjive ispravnosti.

Posle svake od navedenih teza i stavova Neprijatelja dijaliznih pacijenata, dali smo vam odmah i gotova, istinita, razobličenja tih stavova, odnosno kontraargumente i protivotrove.

.

Neprijateljska teza br.1:

Nema dokaza da je HDF kvalitetnija od obične high-flux dijalize !?!

Zašto nam ovo govore?

Pa, u nefrologiji i dijalizi nema dokaza nizašta!

I to svi znaju.

Zbog enormnog uticaja farmakoindustrije na ovu granu medicine, i sami (para)nefrolozi priznaju da su sva njihova ispitivanja, sve njihove „naučne“ studije, najmanje pouzdane među svim granama medicine (link)!

Čuli ste već, pre samo nekoliko godina, mnogi od velikih nefroloških „autoriteta“ su i sami priznali: da oni još uvek ne znaju ni kakav treba da bude sastav dijalizne tečnosti, a kamoli nešto drugo?

To su i sami priznali nakon curenja u javnost podataka o tragediji kojom je firma Frezenijus pobila pacijente u svojim centrima dajući im dijaliznu tečnost neadekvatnog sastava (link).

Druga najveća dijalizna (američka) firma je potrovala stotinjak dijaliznih pacijenata repariranim dijalizatorima (koje je prodavala kao nove) u manje joj bitnim evropskim državama, uključujući i Hrvatsku (link).

Svi su oni radili u skladu sa važećim naučnim i stručnim dokumentima, studijama, standardima, smernicama, procedurama, pravilima, vodičima i uputstvima.

Pazite stručnosti nefrološke struke: nakon 60 godina od sprovođenja hemodijaliza, zaključili su da je možda ipak trebalo stavljati manje bikarbonata u dijaliznu tečnost, nego što su stavljali svih prethodnih 60 godina (34 mmol/L), jer eto izgleda procurelo je na internet da to ipak ubija pacijente!

Neko od farmakomafijaških plaćenika se izlanuo.

Pazite, znači da to nije (neko, anonimno) gurnuo u javnost, (para)nefrološka nauka nikada ne bi sama došla do tih „naučnih“ saznanja!?! Zašto?

Zato što je kontrolisana. Od iste te farmakoindustrije, koja ju je stvorila i koja je održava u životu.

Sva klinička ispitivanja imaju svog Sponzora. Skoro uvek (u 95% slučajeva) je to farmakoindustrija.

Sponzor, kada osmisli neko „istraživanje“, napiše „projekat“ i sve moguće papire, a onda, da bi zavejao svoj uticaj, unajmljuje podizvođača, takozvanu Istraživačku organizaciju, tako da formalno pare istraživačima (lekarima) ne daje Sponzor direktno, nego preko te Istraživačke organizacije, koja je zapravo monitor i kontrolor studije.

Naravno da Sponzor i dalje kontroliše svaki aspekt i svaki podatak „naučnog“ istraživanja. I čim mu se neki aspekt ili podatak ne dopada on naloži Istraživačima da se to promeni ili ukloni. (Nećete verovati, ali sve je to dozvoljeno i etički, po propisima koje smo usvojili sa Zapada).

Tako se menjaju protokoli, pristanci, stepeni neželjenih dejstava, menja se ama baš sve što Sponzor naredi, i to se menja sve dok traje studija, čak i posle toga, nikakvih ograničenja nema. (Pravljenje i menjanje propisa tokom postupka nije samo specijalitet Haškog tribunala).

E, onda se takva (ispeglana) studija (koja potpuno potvrđuje zamisao naručioca) objavi u nekom „uglednom“ dijaliznom časopisu (koga takođe finansira Sponzor), a kao „autori“ studije navedu se svi oni istraživači, profesori, lekari, asistenti, svi se oni sad javno isprse, jer im to nosi ugled i „bodove“ u naučnoj zajednici, jer su oni bili „istraživači“ („naučnici“, Bog te jebo) samo se Sponzor tada nigde ne pominje. A nema ni potrebe. Sponzor je svoj cilj ostvario.

Eto, tako su nastala „naučna“ istraživanja koja su „dokazala“ da nema nikakve razlike između kvaliteta high-flux hemodijalize i hemodijafiltracije, u pogledu smrtnosti, dužine života, itd, itd.

I sada nama, dijaliznim pacijentima, maše tim studijama nekakva naša domaća doktorka Pičkindimković, i rezultate takvih „studija“ navodi kao neoboriv „naučni“ dokaz, a mi smo budale, laici, koji o tome uopšte ne mogu ništa znati, ni saznati, pa ni diskutovati. Nismo stručni. Nismo kompetentni.

Pacijenti su kompetentni samo za umiranje.

Za pacijente se mora širiti priča da nema „naučnih“ dokaza da je HDF kvalitetnija od high-flux dijalize.

Ostaje nejasno zašto onda oni (link), plaćenici Sponzora (velike dijalizne kompanije) u svojim privatnim centrima u Srbiji daju 100% HDF, dakle svim pacijentima, i pri tome to reklamiraju na sva zvona, opanjkavajući i sopstvenu državu koja, eto, ograničava to ljudima na samo 20%, a oni, poštenjačine i dobrotvorci, daju svima koji dođu kod privatnika maksimalan kvalitet (pogledajte sliku-tekst dole).

Zaključak je jasan.

Bitno je samo da dođete kod njih!

Tamo na Zapadu gde drže sve centre, oni ne daju HDF svima, ali u Srbiji gde tek razrađuju posao daju svima HDF. Tamo vani još nemaju dovoljno dokaza da se HDF pokazala boljom, ali ovde u Srbiji je nesumnjivo bolja.

Za sve imaju „studije“, kojima će potkrepiti svoje stavove.

Istina je samo ono što njima odgovara.

I danas su u svim dijaliznim centrima u Srbiji bikarbonati 34 mmol/L u dijaliznoj tečnosti.

.

Neprijateljska teza br. 2:

U evropskim zemljama HDF daju u manje od 20% tretmana, a u SAD ne daju uopšte, pa što bi kod nas bilo drukčije !?!

Da, ali ono što ne kažu neprijatelji, a vrlo je važno naglasiti: U evropskim zemljama i u SAD je transplantacija glavna metoda zamene bubrežnih funkcija. Tamo se na bubreg čeka 2-3 godine, pa za kvalitet dijalize niko se posebno i ne bori. Njima je i 20% HDF dovoljno. Drugo, treba znati da je u tim zemljama dijalizna farmaceutska mafija jača nego kod nas. Tamo je najveći svetski industrijski proizvođač opreme i sredstava za dijalizu istovremeno i vlasnik na hiljade dijaliznih centara, pa njemu ne odgovara da daje duži, kvalitetniji ili skuplji tretman, nego samo da što više zaradi. Kratke dijalize, kako bi što više smena obrnuli sa istim aparatima i osobljem. Zato je smrtnost dijaliznih pacijenata u Americi gora nego kod nas. Amerika ne treba da nam bude uzor u dijalizi, nego u transplantaciji. A s obzirom da je u Srbiji transplantacija najgora u Evropi, red je da naša država onda dijaliznim pacijentima omogući efikasniju i kvalitetniju metodu dijalize, a to je HDF.

A da se stvari menjaju i na Zapadu, po dokaze ne treba ići mnogo daleko: u Sloveniji su sada 70% svih tretmana HDF, u KC Ljubljana daju 100% HDF, kao i kod nas u Republici Srpskoj: svih 100% pacijenata imaju HDF. Mala i siromašna Republika Srpska je imala poštenije i borbenije pacijente koji su se izborili za svoje interese (100% HDF), a korumpirani predstavnici pacijenata, lekara i organa vlasti u Srbiji, ne haju za taj primer.

U VMA je HDF bila primenjivana 100% i to u periodu od 2000. do 2008. (kada ni Slovenci nisu imali više od 20% HDF), i tada su u VMA imali smrtnost na dijalizi manju od 7% godišnje, bili su bolji od japanskog proseka. Ali, onda su i tamo uveli Pravilnik (od 2008).

Na kućnim hemodijalizama, a na kućne hemodijalize idu uglavnom oni bolje stojeći i bolje kapirajući pacijenti: svi odreda imaju HDF, 100% su na HDF-u, ali neće drugima to da preporuče, niti da istaknu prednosti te metode, jer neće da se zameraju svojim snabdevačima dijaliznog materijala.

Ćute i gledaju „svoja posla“.

Njima je dobro, a drugi nek’ pocrkaju.

Pogledajte na kraju i doktore, medicinare, koji su dospeli na dijalizu: svi su na hemodijafiltraciji!

Pitanje, koje je prvi u svetu postavio Gary Paterson: zašto nefrolozi drugima preporučuju ono što sami nikad ne bi izabrali? – još uvek nema odgovora (link).

Verovatno zato što „nema dovoljno stručno-naučnih, nefroloških dokaza“ da je HDF bolja od obične high-flux dijalize, pa onda doktori, uvek sloni riziku, humanizmu i eksperimentima, primenjuju je na sebi, dok ne stignu druga „objašnjenja“, od Sponzora. Idi begaj!

.

Neprijateljska teza br. 3:

Ne postoji stručna nefrološka preporuka za više od 20% HDF !?!

Netačno. Čista laž.

Evropski vodiči za dijalizu i transplantaciju, objavljeni u časopisu, NDT, 2002. i 2007. godine kažu:… Gde god nađeš zgodno mesto, tu HDF posadi …

Ili tako nešto.

Dajemo vam prvo originalni tekst na engleskom:

Guideline 2.1

  • The use of synthetic high-flux membranes should be considered to delay long-term complications of haemodialysis therapy. Specific indications include;

    • To reduce dialysis-related amyloidosis

    • To improve control of hyperphosphataemia

    • To reduce the increased cardiovascular risk

    • To improve control of anaemia

Guideline 2.2

  • In order to exploit the high permeability of high-flux membranes, on-line haemodiafiltration or haemofiltration should be considered.

Dajemo vam evo i doslovnu sliku prevoda na srpski jezik tih ključnih stavova iz evropskih vodiča za dijalizu, koje smo našli na predavanju jednog od naših stručnjaka:

Slike iz http://www.sobirs/2014/12/Problemi%20u%20HD%202014%20predavanje.pdf

A dajemo vam i besplatni link ka originalnom i besplatnom tekstu tih evropskih vodiča za dijalizu i transplantaciju objavljenih u najprestižnijem nefrološkom evropskom časopisu.

https://academic.oup.com/ndt/article/17/suppl_7/34/1817512

https://academic.oup.com/ndt/article/17/suppl_7/21/1817504

https://academic.oup.com/ndt/article/22/suppl_2/ii5/1871254#36508904

Malo li je?

Ako ste ikada i imali dilemu: Su čim ćemo pred Miloša?

Eto vam džebane.

(Pre nego što neki Miloš odnese vašu glavu na poklon sultanima Big Pharme).

Koekude.

.

Neprijateljska teza br. 4:

HDF je mnogo skuplja metoda od high-flux dijalize pa RFZO to ne može da plaća !?!

To naprosto nije tačno.

O ovoj laži smo već pisali u postu: Koliko-je-zaista-hemodijafiltracija-skuplja-od-obicne-hemodijalize?

Čak i na skupom Zapadu, gde je dijalizna farmakomafija naduvala cene hemodijalize na 600 evra po tretmanu (nećete verovati, ali toliko je HD u Beču), razlika između HD i HDF je 3-4 evra!

Toliko naime košta ono PVC crevo za dovod prečišćene dijalizne tečnosti u vensku komoru.

Obično PVC crevo dugačko 10-20 cm.

Naši su ga dijalizni meštri prodavali srpskim bolnicama po 1700 dinara (po „Pravilniku“ o cenama dijaliznog materijala (link), dok je ono za običnu HD bilo 645 dinara.

Sada crevo za HDF košta nešto manje, oko 1500 dinara.

1500 dinara za crevo na slici desno, samo zato što je za HDF?

Da je makar bez bisfenola, ftalata i DEHP, ali nije.

A osim crevca, potroši se i nešto više vode i koncentrata, za HDF.

Za običnu HD potroši se oko 150 litara vode, a za HDF dvadesetak litara više.

Svi znamo koliko je cena kubika (1000 litara) vode, to je oko 80 dinara, a 20 litara je … izračunajte sami …  ne vredi trošiti reči.

I jedan prst (horizontalni) koncentrata se potroši više.

Ceo kanister koncentrata (10 Litara) košta 400 dinara, služi za pravljenje 420 litara dijalizne tečnosti, i potpuno je dovoljan za 2 tretmana bilo HD ili HDF. Prst koncentrata (15 dinara) manje-više, ne menja stvar, toliko se svakoga dana baci neiskorištenog koncentrata (i više).

O kakvim onda troškovima za Fond osiguranja govore naši neprijatelji?

Oni koji navodno brinu o uštedama, o državnoj kasi, a sebi pišu dnevnice i honorare kad god i gde god stignu.

Znaju li dušmani koliko bi se ušteda postiglo, ako bi dijalizni pacijenti manje ležali po bolnicama, imali manje amputacija, manje sepsi, manju potrošnju skupih antibiotika i drugih lekova.

Znaju to oni sve, ali koriste samo one podatke koji opravdavaju njihov zamišljeni plan.

A taj plan glasi: najveće uštede se postižu ako dijalizni pacijenti žive što kraće.

To nikada javno neće da izgovore, ali sve ukazuje da itekako samo na te uštede računaju.

O moralu, humanizmu, solidarnosti, brizi za bližnjega svoga, ti apostoli neoliberalnog kapitalizma su se javno izjasnili čuvenom izjavom:

„Kome je do morala, neka ide u crkvu.“

Eto, takvi sada odlučuju o našim životima i našim sudbinama.

Oni se našli da „brinu“ o uštedama u zdravstvu?!

Međutim, evo šta o ceni HD i HDF kažu zapadni izvori:

Mazairac i saradnici, 2013. godine, kažu: HDF je oko 3,6% skuplja od one (najlošije) low-flux HD! Samo 3,6%!! (Mazairac et al. The cost–utility of haemodiafiltration versus haemodialysis in the CONTRAST Study. NDT 2013;28:1865-1873.)

Lebourg i saradnici, 2013. godine kažu: Dodatni trošak po jednom HDF tretmanu varira od (minus) -1,29 do (plus) +4,58 evra u odnosu na HD. Znači u proseku je HDF tretman skuplji za oko 3,29 evra. (Lebourg et al. Online hemodiafiltration: is it really more expensive? Nephrol Ther 2013; 9:209-214)

Japanski stručnjak, Takura i saradnici, 2013. godine, objavljuje da se sa HDF ostvaruju čak i uštede, u odnosu na standardnu HD! (Takura et al. Cost-effectiveness analysis of on-line hemodiafiltration in Japan. Blood Purif 2013; 35 suppl 1:85-89.)

Oates i saradnici, 2012. godine, kažu: HDF je skuplja za oko £1.16 po tretmanu, od high-flux HD. HDF je čak jeftinija od high-flux HD, kada se nabavlja univerzalni AV set sa infuzionom linijom. (Oates et al. Cost comparison of online haemodiafiltration with high-flux haemodialysis. J nephrol 2012; 25:192-197.)

Eto, to kaže struka! Sama zapadna, svetska, nefrološka nauka:

HDF je skuplja oko 3 evra od standardne HD!

Naši mogu pričati šta hoće!

I upravo to i rade.

.

Neprijateljska teza br. 5:

Voda u našim centrima nije dobra pa zbog toga nam ne mogu davati HDF !?!

Tamo gde voda nije dobra Centar treba zatvoriti, a nadležne posmenjivati i kazniti.

(A tačno je da u mnogim centrima voda nije dobra, jer se ne ispituje na propisani način, videti ovde).

Istina je međutim, da samo aparati za HDF imaju dodatne filtere za prečišćavanje vode za hemodijalizu i da su na tim aparatima pacijenti bezbedniji, čak i ako im se radi obična high-flux HD.

Dakle, uvek je bolje biti na aparatu za HDF!

Čak i ako iz nekog (sigurni smo neracionalnog) razloga imate samo HD, bolje je da vam se ta HD radi na HDF aparatu.

HDF aparat je onaj koji ima 2 pumpe! Jednu za krv, i drugu za infuzionu tečnost.

Dijalizni pacijent dakle, ako je normalan treba da traži aparat sa 2 pumpe i 2 filtera za vodu, takav aparat je uvek bolji od onoga sa jednom pumpom i jednim filterom, a onaj ko je i normalan i sposoban, taj će obezbediti sebi da se te obe pumpe okreću, tj. da rade HDF.

Takav je stav širen među dijaliznim pacijentima poslednjih 20 godina.

Danas je tehnika malo napredovala, pa npr. japanski dijalizni aparati garantuju punu bezbednost na HDF i sa samo jednim (ali japanskim) filterom.

Nikada nigde u našoj državi, a i šire, nije opisana nijedna pirogena reakcija ili zaraza pacijenta, a da je taj pacijent bio na HDF aparatu.

Nezvanično se od stručnijih servisera i nefrologa, može čuti, da imaju utisak i kad bi Topčidersku reku doveli na Gambro AK200 Ultra-S, taj bi aparat opet proizveo ultra-čistu infuzionu tečnost.

A za hemodijalizu na običnom HD aparatu, to ne mogu garantovati.

Za simpleks hd aparate je mnogo bitnija kvalitetna reverzna osmoza i ceo taj sistem za pripremu gradske vode i njeno pretvaranje u vodu za hemodijalizu, ali se i dalje pacijentima servira priča da bi ih samo HDF ugrozila, a high-flux dijaliza ih kao neće ugroziti.

I pored svih fizičko-tehnoloških i hemijskih činjenica, uvek će se naći neki plaćenici farmakoindustrije i javno brinuti da nije vreme za širenje HDF u državnim centrima jer je tamo loša voda.

Pazite, to tvrdi i čovek koji je pobegao na kućnu HDF, ali sad brine da se kao ne našteti onima koji nemaju mogućnosti da kao on, pobegnu iz državnih centara.

Pri tome se nije založio da se naredi popravka kvaliteta vode u tim državnim centrima, ne to mu nisu „sponzori“ naredili, naredili su mu samo da reklamira privatne dijalizne centre i da što više pacijenata usmeri ka privatnicima.

Zato naši dušebrižnici „brinu“ o „kvalitetu“ vode u državnim dijaliznim centrima.

Bitno je samo da Gazdama, tj. Sponzorima, obezbede što veći profit.

Voda ih brine kao i lanjski sneg.

.

Neprijateljska teza br. 6:

Ne možemo protiv Pravilnika, to je zakonski propis, samo do 20% može biti HDF !?!

Prvo, Pravilnik nije zakonski propis! To je podzakonski akt kojeg je donela jedna ustanova (RFZO), na predlog Komisije koju je ustanova sama izabrala. Zbog krivičnog dela diskriminacije pacijenata, protiv autora Pravilnika, a to znači protiv Predsednika i svih članova Komisije treba podneti krivične prijave. Razrešiti sve članove Komisije koji su primali novac i usluge od dijalizne farmaceutske industrije, jer će oni uvek štititi interese svojih sponzora, a ne pacijenata.

Do koje mere je ta komisija bila bezobzirna najbolji dokaz je to što je prva verzija tog njihovog Pravilnika sadržavala odredbu da 50% svih dijalizatora treba da budu low-flux dijalizatori (najslabiji, najmanje propusni dijalizatori). Nakon frke koja je nastala u javnosti, Komisija je u naknadnim verzijama promenila tu svoju nebuloznu odluku, pa je smanjila obavezni procenat low-flux dijalizatora na 10%. Toliko o njihovom znanju ili o njihovom poštenju, ili o njihovoj brizi za pacijente.

Još su paralelno sa tim Pravilnikom doneli i Pravilnik o cenama (!?!), gde su ladno potpisali sve cifre kako im je dostavila najveća farmakoindustrija na ovim prostorima, cene koje su pacijente i državu urnisale, ali kompaniji su bile super. Toliko o nezavisnosti i autoritetu članova Komisije.

Ali, pazite i ovo: u stručnim dijaliznim krugovima, samo je jedan jedini nefrolog digao glas protiv tog Pravilnika i javno ustao u zaštitu pacijenata (link). Niko drugi od lekara se nije usudio ili nije hteo tako da postupi, ne zna se šta je gore!

Da ponovimo, kao zaključak: jedino rešenje je podići krivične prijave protiv svih potpisanih ispod tog Pravilnika. Razlog: ugrožavanje zdravlja, nanošenje štete, telesnih i duševnih bolova, i udruživanje radi zajedničkog zločinačkog poduhvata.

A ko želi, lako će naći dokaze da su u Komisiji plaćenici farmakoindustrije: dokazi su u finansijskim papirima samih kompanija (to se razvodi na sponzorstvo, plaćena predavanja, publikacije, edukacije, promocije i slične aktivnosti), te u poreskim prijavama i izveštajima sa žiro- i drugih bankovnih računa

Što bi rekli novinari: Državo, reaguj!

.

Neprijateljska teza br. 7:

Postoje medicinske indikacije za HDF, na doktoru je da odluči ko će imati HDF !?!

Teška laž. Ne postoje nikakve indikacije za HDF! Već sam pogled na one koji imaju HDF ukazuje da onaj koji im je odobrio HDF lečenje, nije imao nikakav kriterijum.

Jedini kriterijum je VIP kriterijum.

Oni koji su imali neku Vezu i Poznanstvo, ti su dobili i HDF.

Ne sumnjamo da ima i slučajeva podmićavanja za dodelu HDF.

Javna je tajna da svaka usluga ima svoju cenu, pa tako i sređivanje kvalitetnijeg hemodijaliznog lečenja (a to je HDF) ima svoju cenu.

Na crnom tržištu.

Ima li crnjeg primera za crno tržište.

Ako se već javno piše i govori da je otimanje i preprodaja dece naša izvozna šansa (link), ako već postoje javne sumnje u poštenje onih koji distribuiraju organe u EuroMondoTransplant organizaciji, kakav je onda moralni ili krivični prekršaj nameštati nekima HDF, umesto HD?!

Praktično, nikakav: činite nekome dobro delo.

U nekim ranijim pravilnicima, nefrolozi su upisivali listu indikacija za HDF.

Pa je tamo stajalo da se na HDF upućuju mlađi pacijenti, radno sposobni ili zaposleni, oni kod kojih se očekuje skora (?!) transplantacija, oni koji imaju amiloidozu, polineuropatiju, veliku telesnu težinu ili im je standardna dijaliza nedovoljno efikasna, itd.itd.

Sa pojavom priče o polnoj, rodnoj, etičkoj i etničkoj ravnopravnosti, pravnici su vrlo brzo izbacili sve te odredbe, jer to što je neko mlađi ili zaposlen, ne znači da mora imati i bolje lečenje od starijeg i nezaposlenog. I slično.

Tako da na kraju više nijedna nefrološka ustanova ili institucija nije zadržala nikakve Pravilnike o kriterijumima za izbor na lečenje hemodijafiltracijama (da ih pacijenti ne bi tužili Sudu).

Tek je to doktorima-paranefrolozima omogućilo da rade sve što žele da rade.

I po babu i po stričevima.

Po babine linije.

Još i najpošteniji ispadoše rukovodioci jednog regionalnog dijaliznog centra koji su odlučili ovako: HDF daju jednom sedmično, svima (30%, ali je svima 30%).

U ostalim centrima se manje-više drže Pravilnika: sami biraju koga će među tih izabranih 20%.

Pravilnik je zapravo legalizovao protekciju.

.

Neprijateljska teza br.8:

EU preporuka za korištenje dijalizatora bez BPA je samo preporuka, nije i obaveza, nije naredba?!?

Istina je da preporuka, formalno i usko gledano nije obavezujuća naredba, ali takvo gledište je toliko usko da se jedva provlači kroz iglene uši.

Još tokom februara 2015. godine Evropska Komisija je donela svoje Konačno mišljenje o bezbednosti korišćenja bisfenola-a u medicinskim sredstvima. Upravo ovo mišljenje sadrži preporuku da Pri sistemskoj izloženosti Bisfenolu-A (BPA) kada put unosa nije oralni, posebno kod novorođenčadi u jedinicama intenzivne nege, odojčadi koja prolaze kroz duge medicinske procedure i za pacijente na dijalizi, SCENIHR (Naučni savet Evropske Komisije za novonastale i novootkrivene zdravstvene rizike) preporučuje da kad god je moguće treba koristiti medicinska sredstva koje ne oslobađaju Bisfenol-A.

Značaj ovog mišljenja i preporuke je u tome što je sačinjeno na oko 168 strana, sa detaljnim opisima na koji način Bisfenol-a (BPA) negativno utiče na zdravlje ljudi. Iz tog razloga je vrlo drsko, nehumano i bezobrazno postupanje svakog zdravstvenog radnika koji za ovu preporuku zna, ali je se svesno ne pridržava. Čak 28 stranica ovog dokumenta predstavlja izlistane naslove, naučne reference svih naučnih radova kojima se jasno dokazuje štetnost, toksičnost Bisfenola-a po ljude, pogotovo na ove najugroženije kategorije: 1) novorođenčad u jedinicama intenzivne nege, 2) odojčad koja prolaze kroz duge medicinske procedure, 3) pacijenti na dijalizi.

Kod ovih kategorija pacijenata, sa sigurnošću je utvrđeno da direktno izlaganje Bisfenolu-a dovodi do toga da su granične tolerantne doze ovog otrova u krvi višestruko prekoračene, tj. počinju sa svojim otrovnim, pseudohormonskim i drugim štetnim dejstvima u organizmu.

E sada, kako se radi samo o preporuci, sami državni organi koji se bave problematikom lekova i medicinskih sredstava, kao što su Ministarstvo zdravlja, Republički fond za zdravstveno osiguranje i Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, zaista nemaju zakonsku obavezu da na svom nivou u regulativu medicinskih sredstava uključe ovu preporuku (ali niko ih i ne sprečava, te bi to svakako mogli učiniti), ali malo je drugačija situacija kada se radi o bolnicama, zdravstvenim ustanovama i zdravstvenim radnicima na terenu. Da li oni imaju ili nemaju obavezu da poštuju ovu preporuku Evropske Komisije? E pa IMAJU, i to i moralnu, i stručnu i zakonsku obavezu. Hajde prvo da krenemo od one moralne obaveze. Prilikom stupanja u lekarsku profesiju svi novopečeni lekari polažu lekarsku, Hipokratovu zakletvu. Ovo je zakletva koja još od davnina definiše moralne i etičke principe svakoga ko se bavi lekarskom profesijom. Originalna Hipokratova zakletva je jasno zaklela svakog lekara da pacijentu koga leči, bolesnom čoveku, ne sme dati otrov. Reč otrov je teško definisati, ali ako uzmemo u obzir danas prihvaćeno shvatanje ove reči jasno je da je otrov materija koja remeti biološke (fiziološke) funkcije organizma izazivajući prolazne ili trajne poremećaje, uključujući i smrt. Kada se ponovo osvrnemo na Konačno mišljenje Evropske Komisije o bezbednosti upotrebe bisfenola-a u medicinskim sredstvima, i na sadržana detaljna tumačenja na koje sve načine ova supstanca remeti biološke (fiziološke) funkcije organizma izazivajući prolazne ili trajne poremećaje, jasno je da se ovde nedvosmisleno radi o otrovu. Lekari koji su spremni da svog dijalizanog bolesnika leče materijalom koji direktno u njegovu krv otpušta Bisfenol-a, i pored svesti o otrovnosti ove supstance, ne mogu se smatrati ljudima dostojnim svoje profesije.

Ako odemo još malo dublje te pogledamo Kodeks medicinske profesionalne etike, Član 4 jasno obavezuje: Lekar treba uvek da ima na umu apsolutnu obavezu čuvanja ljudskog života i zdravlja, poštujući osnovno načelo medicinske etike „primarno ne naškoditi“. Dakle osnovno načelo je Primum Non Nocere, a koja pretpostavka predstavlja apsolutnu obavezu lekara. Znači, lekar je ipak dužan da svom dijaliznom pacijentu ne da otrov, Bisfenol-a, pa čak ni kroz terapijsko medicinsko sredstvo, jer prvi postulat lekarske etike je da se pacijentu ne sme naškoditi. Naćiće se sigurno među farmakomafijaškim plaćenicima mnoštvo onih koji će pokušati da minimizuju ili barem relativizuju značaj ovih postulata, a sve radi zaštite svojih dugogodišnjih bigfarmaceutskih industrijskih mecena koji dijalizatore pune Bisfenolom-a, a dijalizatori istim pune nesretne bolesnike. I to su upravo isti oni koji insistiraju na činjenici da ne postoji obaveza poštovanja preporuke Evropske Komisije, jer eto, to je samo preporuka a ne naredba. Takođe, ovaj obavezujući Kodeks medicinske profesionalne etike u daljim odredbama obavezuje: Lekar treba posebno da se zalaže za poštovanje pacijentovih prava. 

Verovatno mnogi misle da su pacijentova prava neka imaginarna i paušalna pretpostavka koja nema mnogo značaja već eto samo plovi u oblaku nekog imaginarnog i boljeg Sveta. E pa nije baš tako. Postoji nešto što se zove Zakon o pravima pacijenta, pa hajde malo da pogledamo šta tu sve piše. Pa evo recimo piše sledeće:

– Pacijentu se garantuje jednako pravo na kvalitetnu i kontinuiranu zdravstvenu zaštitu u skladu  sa njegovim zdravstvenim stanjem, opšteprihvaćenim stručnim standardima i etičkim načelima, u najboljem interesu pacijenta i uz poštovanje njegovih ličnih stavova (to je Član 3 Zakona o pravima pacijenta).

E sada bi bilo interesantno pitati zagovarače ideje da ne treba poštovati preporuku Evropske Komisije (jer to nije naredba), da li sipanje Bisfenola-a u krv pacijenta putem dijalizatora predstavlja lečenje u najboljem interesu pacijenta, i da li predstavlja poštovanje prava pacijenta da bude lečen u skladu sa etičkim načelima.

– Pacijent ima pravo na bezbednost u ostvarivanju zdravstvene zaštite, u skladu sa savremenim dostignućima zdravstvene struke i nauke, s ciljem postizanja najpovoljnijeg ishoda lečenja i smanjenja rizika za nastanak neželjenih posledica po zdravlje pacijenta, na najmanju moguću meru. Hajde još jednom da razmislimo da li punjenje pacijentove krvi otrovom, Bisfenolom-a, putem dijalizatora može dovesti do postizanja najpovoljnijeg ishoda lečenja i smanjenja rizika za nastanak neželjenih posledica po zdravlje pacijenta, na najmanju moguću meru.

Sada ako se vratimo na osnovno postavljeno pitanje – „EU preporuka za korištenje dijalizatora bez BPA je samo preporuka, nije i obaveza, nije naredba?!?“, odgovor je jasan i nedvosmislen: DA, lekari su u obavezi da prema svim ovde izlistanim propisima kojih se moraju pridržavati, obezbede svojim pacijentima dijalizatore koji u pacijenta ne unose dokazane otrove. I to ne zbog preporuke koja nije naredba, već zbog kodeksa i zakona važećih u Republici Srbiji.

.

Neprijateljska teza br.9:

Toksične materije poput BPA i DHP se nalaze svugde, svi smo tome izloženi i to je nemoguće izbeći, pa što bi za dijalizne pacijente bilo drugačije ?!?

Tačno je da se bisfenol-a i toksični ftalat koje smo pomenuli nalaze svuda oko nas, u raznim plastičnim materijalima, ali ipak možemo po malo birati kako i koliko ćemo biti izloženi ovim štetnim materijama. 

Često se ove supstance nalaze u plastičnim posudama za hranu, u limenkama osvežavajućih pića u sloju koji oblaže aluminijumski lim limenke, dečijim igračkama (koje mala dečica vole da trpaju u usta), i možda ponajviše u plastičnim flašama za vodu i pića. Pa evo već ovo saznanje nam omogućuje da u solidnoj meri izbegnemo i bisfenol-a i DEHP ftalat. Ako želimo da izbegnemo unos ovih supstanci oralnim putem (unos na usta, uglavnom putem hrane i vode) lako ćemo se odlučiti da se ne hranimo pakovanom hranom, već da se trudimo da jedemo isključivo sveže pripremljenu. Lako možemo prestati sa kupovinom flaširanih voda, i tokom toplih meseci sa sobom nositi staklenu flašicu napunjenu svežom „česmovačom“ ili filtriranom vodom. Maloj deci možemo kupiti igračke koje su pravljene od prirodnih materijala, kao što je drvo, ili pak od plastika koje na sebi nose oznaku BPA-free (bez Bisfenola-a).

Šta je to drugačije kod pacijenata na dijalizi? Pa TRI su osnovne razlike u odnosu na zdrav ljudski organizam.

– Prvo, zdrav ljudski organizam unosi u sebe Bisfenol-a i DEHP-ftalat uglavnom oralnim putem (na usta). Svi drugi putevi unosa kod zdravog čoveka su skoro pa zanemarljivi. Kada se ove supstance unesu na usta, iz creva se apsorbuju i dolaze u krv. Međutim taj krvotok predstavlja prvu liniju odbrane jer se ne radi o opštem krvotoku, već o krvotoku ka jetri. Jetra je poznata kao organ koji vrši razlaganje štetnih supstanci. Kako i ove dve supstance dospevaju u jetru iz creva putem krvotoka, u jetri bivaju vezane za određene proteine nosače, to se zove konjugacija čime se u ogromnoj meri deaktivira njihovo štetno dejstvo. Kod dijaliznog pacijenta, Bisfenol-a i DEHP-ftalat se najviše unose putem krvi, iz dijalizatora, a manje putem usta. To znači da štetne supatance najvećim delom zaobilaze mali crevno-jetreni krvotok, tj. znatno manje se deaktiviraju u jetri, te u krvi i uopšte u organizmu ostaju u svom aktivnom, štetnom obliku, jer nisu konjugovani. U zdravom organizmu, isključivo tako vezane tj. konjugovane štetne supstance se dalje iz krvi i kompletnog organizma izbacuju putem bubrega. Time se kod zdravog čoveka ove štetne supstance na kraju izbacuju iz organizma. Ovde logično dolazimo do druge razlike između zdravog organizma i dijaliznog pacijenta…

– Drugo, bubreg dijaliznog pacijenta na žalost ne funkcioniše ili veoma ograničeno funkcioniše u smislu izbacivanja štetnih supstanci putem urina. Iz tog razloga, bubreg dijaliznog bolesnika ne može iz tela bolesnika izbaciti Bisfenol-a i DEHP-ftalat, koji se u svojoj aktivnoj formi nagomilavaju u organizmu i počinju da proizvode svoja dobro poznata štetna dejstva. Čak i ukoliko postoji deo ovih konjugovanih supstanci, njihovim nagomilavanjem, a zbog nemogućnosti izbacivanja, dolazi do njihovog ponovnog aktiviranja i opet je tu štetno dejstvo na organizam.

– Treće, možda i najznačajnije, to je razlika u mogućnosti izbora. Zdravi ljudi će izabrati kakvu će hranu jesti, i iz čega će piti vodu, kako je prethodno i napomenuto. Takav izbor dijalizni bolesnik nema. Koju god hranu da jede, i koliko god da bira kako će uneti ono malo vode, ako ga svaki drugi dan po četiri sata „leče“ dijalizatorom koji mu ubacuje Bisfenol-a i DEHP-ftalat u krv, njegov organizam će sigurno trpeti štetne posledice ovih supstanci.

Ovde se moramo vratiti na prethodnu neprijateljsku tezu da prepruka da se kod dijaliznih pacijenata prestane sa korišćenjem dijaliznog materijala koji u sebi sadrži Bisfenol-a, ne predstavlja obavezu. Ovaj izbor za dijaliznog pacijenta u našoj zemlji treba da vrši lekar uključen u postupak nabavke dijaliznog materijala, to bi trebala da bude obaveza lekara, a ne pacijenata.

Ali, ako nam lekari ne budu radili svoj posao, moraće sami pacijenti da presaviju tabak …

Znate, ne postoji ni naredba da se ne smeju davati nefrotoksični antibiotici (npr. aminoglikozidi) pacijentima sa bubrežnom slabošću.

Nema naredbe, ali se podrazumeva da LEKAR, koji je dobar ili normalan, lekar, neće davati lekove koji oštećuju bubrege pacijentima koji već imaju oslabljene bubrege.

To je stručna greška.

To se goni na sudu.

Nema naredbe, zabrane da se nefrotoksični lekovi primenjuju kod bubrežne slabosti, ali postoji svest i savest, da se pacijentu ne sme naštetiti.

To bi moralo biti jače od svake naredbe.

Ni dete ni dijalizni pacijent nemaju mogućnost izbora. Odluke u njihovo ime donosi roditelj, odnosno lekar.

Ako se roditelj nesavesno odnosi prema svome detetu, ono će mu biti oduzeto.

Da li će nefrologu biti oduzeti dijalizni pacijenti ako im on daje Bisfenol-A i DEHP-ftalate?

Tužite ih, pa ćemo videti.

.

Neprijateljska teza br.10:

Ne može se u tendersku specifikaciju uvrstiti uslov da dijalizatori budu bez BPA, jer to znači da bi samo jedna firma mogla prodavati dijalizatore u Srbiji, a to bi bio monopol ?!?

Ovo je teška laž.

MOŽE se u tendersku specifikaciju staviti uslov da dijalizatori budu bez Bisfenola-a. Naime, svaka tenderska komisija za dijalizni materijal ima u svom sastavu lekara, stručno lice zaduženo za formiranje tehničkih specifikacija. Ti lekari, znate to su oni isti o kojima smo upravo pričali. To su oni isti lekari koji su, poštujući preporuke Evropske Komisije, dužni da pri lečenju dijaliznih bolesnika sprovode osnovne moralno-etičke principe, svoju Hipokratovu zakletvu, Kodeks profesionalne lekarske etike, Zakon o pravima pacijenata i Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Taj stručni deo Komisije sačinjava tehničke specifikacije, tj. definiše karakteristike i količinu proizvoda koji se nabavljaju. Ako uzmemo u obzir sve ove principe kojima se lekari moraju voditi, jasno je da oni mogu kao tehničku specifikaciju, zahtev, staviti da dijalizatori koji se nabavljaju za lečenje pacijenata moraju biti bez Bisfenola-a. U tom smislu, lekara, profesionalca ne treba da zanimaju nikakvi monopoli, broj firmi koje mogu ponuditi dijalizatore bez Bisfenola-a i slično. U praksi u našoj zemlji to nije tako, jer dobar deo lekara nefrologa mnogo voli da se bavi „tržištem“ i firmama koje prodaju dijalizatore, a mnogo mnaje se bave svojim poslom i lečenjem pacijenata. U po noći da ih pitate koja firma koga vodi o svom trošku na kongrese, izlete, predavanja, promocije i slične edukacije – to svi sve znaju.

No da se vratimo na sastavljanje tendera. Ostali sastav tenderskih komisija uglavnom čine ekonomisti ili pravnici. Ovi ekonomisti i pravnici su tu da tenderska dokumenta uobliče sa odredbama Zakona o javnim nabavkama.

A briga o pacijentima svakako nije nešto što bi bilo u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama. Ovaj zakon u svom Članu 70. ima jednu odredbu koja predviđa da Naručilac (u ovom slučaju dijalizni centar, bolnica) tehničke specifikacije za tender sprema u skladu sa svojim objektivnim potrebama. Objektivna potreba svakog savesnog lekara i poštenog čoveka je da za svoje pacijente nabavi medicinsko sredstvo koje će dati najbolje lečenje a najmanje će narušiti zdravlje pacijenata. Na žalost „oni“ lekari koji više vode računa o dijaliznim firmama nego o svojim pacijentima, su ovu odredbu Zakona u praksi često zloupotrebljavali. Zloupotreba se sastojala u tome što su svojim integritetom stručnih lica tenderske komijsije svesno zahtevali dijalizatore koji daju lošije rezultate lečenja, manje očekivano preživljavanje pacijenata i koji sadrže otrove kao što je Bisfenol-a. Razlog sigurno nije briga o pacijentu ili o Zakonu, već su se takvi klimavci svoje profesije dodvoravali pojedinim firmama koje prodaju dijalizatore, ne bi li ih ove veliki sistemi ponekad pozvali na neku svoju proslavu, pomazili po glavi kao dobrog cuka, a i tutnuli im poneku nulu u beskrajno dubok džep. 

Znači, monopol nije nešto čime treba da se bave lekari i/ili pacijenti, ali da bi razbili i tu zabludu, možda će vas iznenaditi sledeći podatak.

U Srbiji trenutno postoje distributeri čak 4 proizvođača dijalizatora koji u sebi ne sadrže Bisfenol-A. U tom smislu, na tržištu dijaliznog materijala Srbije veći je broj distributera ovih proizvođača nego distributera proizvođača koji ne prave dijalizatore bez Bisfenola-A.

Zašto ih samo jedna od tih firmi prodaje u Srbiji, nije pitanje za lekare, tenderske komisije, i državna tela koja se bave monopolom i konkurencijom.

Ovo je pravo pitanje za firme distributere dijalizatora. Verovatno su im za bolesne Srbe dobri i dijalizatori puni otrova.

NATO još nije završio svoj prljavi posao.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.

Za one koji nisu gledali, neka pogledaju:  (https://www.youtube.com/watch?v=rhODmDl3M6k)

(https://www.youtube.com/watch?v=rhODmDl3M6k)

Ostali korisni linkovi:

https://dijaliza.wordpress.com/2013/03/03/trazimo-hdf-za-sve/

https://dijaliza.wordpress.com/2013/03/30/francisco-maduell-prednosti-hemodijafiltracije-su-naucno-dokazane/

http://www.sobirs.org/wp-content/uploads/2014/12/Problemi%20u%20HD%202014%20predavanje.pdf

https://dijaliza.wordpress.com/2015/08/14/koliko-je-zaista-hemodijafiltracija-skuplja-od-obicne-hemodijalize/

https://dijaliza.wordpress.com/2015/06/18/kako-nas-truju-dijalizatorima/

https://echa.europa.eu/-/msc-unanimously-agrees-that-bisphenol-a-is-an-endocrine-disruptor

http://ec.europa.eu/health/scientific_committees/emerging/docs/scenihr_o_040.pdf

 

Ko da mi otme, iz moje duše, Svetski dan bubrega?

Ko da mi otme, iz moje duše, Svetski dan bubrega?

.

Poštovani čitaoci,

mislili smo da ove godine neće smeti.

Da će shvatiti da je neprimereno.

Da će shvatiti da su provaljeni.

Da smo ih ismejali ko budale.

Da će shvatiti da to više nema smisla.

Ali …

Ali, prevarili smo se.

To kad uhvati ne popušta.

Iz godine u godinu,

svedoci smo da Srbi revnosno slave nove dane i svece,

po nekom kalendaru, koji ovde nikada nije postojao.

Ali, dolazi sa Zapada.

Dan bubrega.

Svetski.

Kada je Svet odlučio o tome da svi slavimo Dan bubrega, i zašto ćemo da ga slavimo, kako su izabrali datum za Dan bubrega, ko je sve bio prisutan u ime Sveta, kako su glasale pojedine zemlje i ko je predstavljao te zemlje?

Ne zna se.

Ko je odlučio u naše ime?

Ne zna se.

Ko finansira to proslavljanje „Dana bubrega“?

To se zna.

Na kraju uvek negde pišu imena „sponzora“.

Da se glupaci (posetioci) ne dosete, napisano je: partneri, ili sponzori, jer izraz „finansijeri“ bi čak i kod ludih Srba mogao da pobudi negativne primisli.

Ko su dakle finansijeri obeležavanja Svetskog i sada našeg, dana bubrega?

Zna se, to su: farmakoindustrija, nevladine i vladine organizacije.

Da, i vladine organizacije ako dotična vlada želi da se pridruži Zapadu.

E, sad, ide glavno pitanje.

Šta će tu Udruženja dijaliznih pacijenata?

To niko ne zna da objasni, ali i oni su tu.

Prva pomisao je da ih organizatori dovode da bi njima plašili druge ljude, govoreći okupljenima: „Evo kako ćete završiti, bićete kao i ovi, ako ne budete čuvali bubrege“.

Malo jeste drastično, ali viđali smo i doživeli svašta (npr. kampanje vakcinacije), pa verujemo da bi neki pristali i na ulogu strašila.

Međutim, preventiva bubrežnih oboljenja je bila tema samo jednom, a svake godine su druge parole.

Znači, nije to.

Da nisu doveli dijalizne pacijente samo da tašunaju?

„Danas nam je divan dan, divan dan,

Svetski bubregu rođendan, rođendan.“

Ne može, kažu, tašunanje.  Ima tačno određena tema i parole.

Ove godine tema je bilo zdravlje žena.

A ko uopšte određuje te teme i parole, ko određuje šta će se uzvikivati?

Niko od naših ne zna.

To im samo objave na sajtu.  I oni preuzmu.

Pa jel moramo svi da arlaučemo samo te teme i parole ili možemo i nešto naše, lokalno, što nas konkretno muči?

Ne. Do sada se niko nikada nije usudio da skrene sa zadate teme i parola.

Da li je to moguće?

U Srbiji, zemlji da prevrne, niko ne sme da okrene ploču?

Baš niko.

Ni u Srbiji, ni u Srpskoj, niti u jednoj okolnoj državi, a i šire, verovatno.

Svi ponavljaju jedno te isto, kao papagaji.

Nećete verovati, gledali smo svojim očima, na našoj glavnoj TV, na nacionalnom javnom servisu, dijalizne pacijente koje su naterali da nazdravljaju jedni drugima sa čašom vode, u sred dijalizne sale?

Da li je to moguće?

U sred sale dijalizni pacijenti piju vodurinu?

Da. Žalosno i sramno.

Ko do sada nije čuo, vreme je da mu se nešto objasni.

Ima u srpskom narodu jedna poslovica, koja kaže: „U kući obešenog nije pristojno govoriti o konopcu“.

U dijaliznom centru nije pristojno govoriti o preventivi. Ili piti vodurinu.

Ali, pare nemaju alternativu.

Za obeležavanje se dobijaju pare.   „Sredstva“.

Zamislite budalu kojoj je palo na pamet da natera dijaliznog pacijenta da se slika kako pije vodu i zatim pruža čašu vode drugoj osobi, pa tu sliku onda treba da „tvituje“ uz užasno blentavu, takoreći ogavnu, mantru, ceo praznoverni ritual: „Danas ja proslavljam  #worldkidneyday. Ja pijem i pružam #glassofwater zato što #isupportwkd”. Neophodno je napraviti sliku kako pijemo i pružamo čašu vode drugoj osobi, a zatim se slika  tvituje na @worldkidneyday. ???!!!!!?????

(Da je živ Sava Mrmak snimio bi dramu u dijaliznom centru sa onom čuvenom rečenicom: „Jozo, daj vode!“).

Kad treba uzeti pare, Srpski dijalizni aktivisti, a ima ih ko glista posle kiše, ne gade se ničega.

Slavljenje pijenja vode, u dijaliznom centru, a što ne bi moglo?

I to je ništa, u odnosu na ono što su uzvikivali koju godinu pre toga.

Te, neke 2013. Srbi su arlaukali: „Zaustavite napade bubrega!“

Zemlja još pod utiskom napada NATO bombardera, ne može da shvati kakvi nas sad to bubrezi napadaju.

Ali, dijalizni pacijenti u prvim redovima.

Stoje iza štandova.

Dele letke.

Što kaže naš Mitar, kvalitetan, mastan, kolor papir, pa ne može da se iskoristi u svrhe za koje bi ga jedino valjalo iskoristiti.

Može li se iko od budala opametiti, trgnuti, otrezniti?

Izgleda, ne može.

Šta se ovo sa nama dešava?

Da li je Srbin tek na kocu spreman da progovori istinu?

A na dijaliznom aparatu, ne sme?

Da li je Srbija samo pod bombama bila ona prava Srbija, iskrena.

Jer, pod bombama su Srbi polupali sve Mekdolnads restorane i nikome nije padalo na pamet da se zapadnjači.

Bio je otvoren lov na izdajnike koji ostavljaju lokatore za navođenje bombi i aviona.

Lokatori.    Obeleživači.

Danas Srbi sami obeležavaju sve što im Zapad predloži.

Utrkuju se.

Šta je to što pokrene jednog školovanog ortopeda da naprasno oseti potrebu da napiše naučni rad o infekcijama ženskih mokraćnih puteva, pa još i da sam slika to delo i objavi ga na sajtu dijaliznih pacijenata, i to pod emotivnim naslovom: „Ah ta grozna ešerihija“.   Ah,  ah.

Sve sa slikom (ilustracijom) žene koja se drži za međunožje.

Ključna poruka iz tog teksta glasi: žene trebaju posle mokrenja da obrišu polni organ od spreda prema pozadi, a ne obrnuto.

Eto, njima prosvetitelja.

Narodnog.

Saveznog.

Od nas izabranog.

Prigodnog.

Jer, ne zaboravite: Dan bubrega je ove godine bio na Osmi mart.

Umesto karanfila, dame dobiše savet, kako da se, da prostite, ubrišu.

Obeleži ga, majčin sine!

Ne moraš više, za ovoga veka.

Ona plače, on je nežno ljubi.

Samo Ti i Ja, i Ešerihija.

Čitajmo između redova.

Martovske ide, koje svi vide.

U čemu je paradoks?

Čovek je ortoped, sa ženskom mokraćom ima veze koliko i ginekolog sa protezama skočnog zgloba, ali kad treba postati „Obeleživač“, onda ti je, brajko moj, važnije medicinsko zvanje „dijalizni pacijent“, nego što si, da izvineš, ortoped.

Ah, ta nepodnošljiva lakoća ispunjavanja naloga.

Nije ovde u pitanju Dan bubrega.

Jebeš bubrege. Mi smo ionako na dijalizi.

Ono što zabrinjava, to je ta poslušnost.

(Pogledati film: The Experimenter).

Spremnost na bespogovorno izvršavanje tuđih naloga.

Ta revnost u podilaženju, u negiranju samog sebe.

Lako se da pretpostaviti da će oni koji pristaju da dele nesuvisle letke o bubrezima na Dan žena sutra lako pristati da predaju naše „viškove naoružanja“.

(Iako kod Srba i Crnogoraca ne postoji takav termin. Čist oksimoron).

Takvi će možda jednoga dana da se saglase da reprezentacija Srbije igra bez svojih obeležja, bez himne i bez zastave, u sred Kragujevca.

Kao da gledam domaće zapadnjake kako guseničarima prelaze preko naših pušaka i bajoneta.

Kako tope naše tenkove i režu naše protivavionske Strele 2M.

Ili se to možda već i desilo.

Naši su žandari dovodili Nemcima đake iz školskih klupa.

Naš je čovek isporučio srpskog Predsednika haškim zlotvorima. (Još je ponosan i knjigu objavio o tome).

Ta prokleta opravdanja o svom poslu, o naređenjima koja samo revnosno izvršavaju.

Ta lakoća učestvovanja u hajci.

O Mihajlo Laliću, o goro Lelejska, dođi da vidiš Srbe u martu.

Najtragičnijem srpskom mesecu.

Kažu, mi smo krivi što satovi u Evropi kasne.

Mi smo krivi što ne uviđamo da je u našem interesu da pustimo Kosovo.

Mi smo krivi što ne uviđamo da su nas bombardovali za naše dobro.

Ta bogata, civilizovana kulturna Evropa, koja je povela 19 svojih najjačih država u rat protiv jedne male i bespomoćne državice Srbije.  (Kao da čujem komande poput: „Include, Value, Empower!“).

Tražili su od pilota da ne gađaju Zoološki vrt, da ne pogode životinje, ali Srbe ni na Uskrs nisu prestajali ubijati.

Kako ne vidimo da to što u politici i u životu važi za Evropu i za Zapad, ne važi i za Srbe.

Kako ne shvatamo da je sasvim ispravno da su sve jugoslovenske republičke granice nepromenjive, osim srpskih. Pravo na otcepljenje od Srbije imaju svi, ali se Srbi ne smeju otcepiti ni od koga.

E, ali ako hoćemo neku formu jednakosti, da i mi ličimo na druge, da radimo što i svi drugi, onda dobijamo pravo na Paradu ponosa i treba da slavimo Dan bubrega.

Posebno mi, koji smo bez bubrega.

I posebno da ga obeleže oni koji primaju pare da kao brinu o nama koji nemamo bubrege.

U sred Srbije, u hotelu sa tipičnim srpskim imenom: „Frankenštajner“ okupiše se i večiti „brigaoci“ bubrežnih pobolnika. Ovdašnjih nefroloških feuda položajnici.

Podstaklo ih.

Odradiše.

Rutinski.

Balansa radi, u pauzi dadoše i malo etno.

Bila kompozicija: PUKNI ZORO.

Da, Pukni im Zoro, šamarčinu.

Zoro. Osvetnik.

Takoga gi nemamo. Još.

Ni među lekarima, ni među pacijentima.

Posle bio još jedan ceo Simpozijum, neobično iskrenog naslova: „Faktori dugoročnog bogaćenja kontinuiranih predavača u dijalizi i transplantaciji“.

Zaključak simpozijuma je jasan, faktor broj jedan, prvi uslov, su budale.

Posetioci.

Bez njih nema simpozijuma, obeležavanja, kongresa, tribina, igara, radionica, druženja, izleta, performansa, iventa i hepeninga.

Svaka ta ceremonija, a posebno ako je na njoj bilo dijaliznih pacijenata trebala je da počne sledećim obraćanjem:

„Tužni skupe,

mi bubrega nemamo, ali naterali su nas da Dan moramo da im slavimo,

oprosti nam Bože, što zapadna uputstva izvršavamo,

ali mala je ovo krivica, koliki smo mi bolesnici.“

To da nam je videti ili doživeti.

Kad na Dan bubrega,

ili bilo koji dan u godini,

bilo koji svetac, praznik ili radni dan,

da bude,

a neko, bilo ko,

od dijaliznih pacijenata,

da ustane i kaže:

„Ovom prilikom želim da zamolim nadležne da prestanu da nas truju toksičnim dijalizatorima, da nam obezbede HDF na svim aparatima koji su pravljeni za HDF, da nam obezbede hitne intervencije na AV fistulama, da nam obezbede ultra-čistu vodu za dijalizu, da nam obezbede prevoz dostojan čoveka, jedan ljudski pristojan odnos i propisanu zdravstvenu negu.“

Ništa više i ništa manje.

A sa flajerima i letcima, loše prevedenim sa jebenog engleskog,

mene zaobiđite.

Tako bi trebalo.

U martu 2018. Zapad međutim, brine samo o jednom čoveku.

Oni koji su inscenirali, Markale i Račak, sada kao tuguju, nad sudbinom nekog Škripalja.

Te je li gas Novičok ili Staričok, da li su ga ubili ruski ili britanski agenti?

Zabole nas.

Izdajnike su oduvek ubijali.  Svejedno ko.  (Svi).

Sinhronizovana zapadna medijska kampanja o tom događaju podseća na period kada su ti isti mediji našu državu optužili da koristi specijalni bojni otrov koji deluje samo na manjinsku nacionalnost, a ne i na većinski narod (pazi pameti) !?!  Oni koji su u to verovali i to širili, onda zaista mogu poverovati u svašta i širiti koješta.

 

Ono, što mi dijalizni pacijenti Zapadnog (?) Balkana znamo:

Nama su prvima puštali bojni otrov, PERFLUOROKARBON, u krv, preko dijalizatora (link), a mediji su ćutali.

Beše to Američka firma, koja na kraju priznade krivicu i isplati nesrećne porodice poginulih, bez suđenja.

Ali, ista ta firma i dalje dijalizira Srbe, jer skoro sve srpske dijalizne mašine su ili nemačke ili američke.

Nemci i Amerikanci su naši najveći prijatelji.

Ako treba oni će nas i opet bombardovati da nam to utuve u glavu.

Sa gasom su se već dokazali.

U dijalizi ne važi ono pravilo o ojačavanju, naprotiv:

Ono što te ne ubije danas, ubiće te kasnije.

Srpski pacijenti, nemačke i američke mašine, domaći nadri-doktori, rezimea u Frankenstajneru, …

Ko preživi – ćutaće.

Svetskog dana bubrega, datume slaviće.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.     .     .

.     .     .

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/1856825/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D0%B4%D0%B0%D0%BD+%D0%B1%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0+.html

.     .     .

http://www.kurir.rs/vesti/biznis/rfzo-kupio-otrovne-dijalizatore-clanak-1792763

.     .     .

.     .     .

.     .     .

.     .     .

Miro Stefanović, JEŽ br. 3112/3113/3114, januar/februar/mart 2018:

.     .     .

.     .     .

_______________________________________________

_____________________

_______________________________________________

.     .     .

Dijaliza i impotencija

O tempora, jos mores!“ (Ciceron, 63.g. p.n.e.)

Dijaliza i impotencija

Poštovani čitaoci,

postoji jedna tema o kojoj se nerado govori, jer navodno niko od nas nema tih problema, mi smo i kao narod, kao nacija, poznati da nikad s tim nismo kuburili, to se uglavnom dešava nekim drugim ljudima, koje mi poznajemo, pa nam ih žao, i eto mi bi da to pitamo, više zbog njih samih i zbog aktuelnosti teme, mada mi Bogu hvala, pa i da kucnemo u drvo, nikakvih problema takvih nemamo, … itd, itd. – uvod je obično ovakav.

Nego eto, dešava se, kad-god malo duže diskutujete sa medicinskim stručnjacima, pogotovo ako je u pitanju neko muško društvo (što najčešće i jeste), ne može se desiti a da neko, makar i kroz šalu, ne pomene ono što je nezaobilazno, ono što sve nas interesuje, ali ne bismo baš lično da priznamo da i sami imamo tu vrstu problema, nego pitamo više onako, usput, u načelu, kako tu stoje stvari, i tako to … više radi edukacije, opšteg znanja i intrigantnosti same teme…

I onda konačno, posle mora snebivanja, petljanja i okolišavanja, neko ipak izreče i te retke reči: vijagra i dijaliza, smemo li i mi to, kako, šta, kada, koliko, je li opasno, šta je najbolje, šta je najmanje štetno, sme li se to, ili možda nešto drugo, gde i kako … – odjednom svi se u uho pretvaraju i ne propuštaju nijednu reč, nijedno slovo.

Eto, tako smo i mi, redakcija ovog sajta, samo za vas, i umesto vas, unakrsno smo ispitali naše dijalizne stručnjake, o temi koja dijalizne pacijente najviše interesuje, iako to nikada nikome neće priznati. Slede dakle, sva moguća pitanja i odgovori na temu „Dijaliza i impotencija“, sve što ste oduvek želeli da znate, a niste smeli ili imali koga da pitate. Ako smo neko pitanje slučajno zaboravili, pišite i saznaćemo i dopisati posebno, ali od sada na dijalizi više ne sme biti tajni. I, zavesa se diže.

 DIJALIZA  i  IMPOTENCIJA

  • Da li je impotencija češća u dijaliznih pacijenata nego u njihovih vršnjaka koji nemaju bubrežnu insuficijenciju.

  • Jeste.

  • U kojoj meri je taj problem izražen kod dijaliznih muškaraca?

  • Znatno. Oko 80% ih ima problem sa potencijom. Zavisi i od uzrasta i dijaliznog staža.

  • A koliko muškaraca koji nemaju bubrežnu slabost i nisu na dijalizi, boluje od impotencije?

  • Posle 40. godine života, oko 50% muškaraca ima probleme sa potencijom.

  • Zbog čega je to tako?

  • Uzroci su razni: hormonalni poremećaji, lekovi, alkoholizam, stres, neurološke bolesti i bolesti cirkulacije.

  • A šta je glavni uzrok seksualnih poremećaja u bolesnika sa bubrežnom insuficijencijom?

  • Uremija. Tačnije, nemogućnost uklanjanja štetnih supstanci iz organizma pacijenta i sledstveno nagomilavanje uremijskih otrova u krvi.

  • U kojem stepenu bubrežne slabosti se već pojavljuju problemi sa potencijom?

  • To je teško reći, jer pacijenti nerado govore o tome, ali je sigurno da se sa pogoršavanjem bubrežne funkcije pojačavaju i problemi sa potencijom.

  • Da li započinjanje dijalize dovodi do poboljšanja, da li se potencija popravlja sa započinjanjem redovnog lečenja hemodijalizama?

  • Nedovoljno. Neka mala poboljšanja se uočavaju, ali hemodijaliza sama po sebi dodatno pogoršava seksualne poremećaje.

  • Šta je to što u samom postupku hemodijalize pogoršava seksualne poremećaje?

  • To su plasticizeri. O tome smo već govorili u tekstu:Kako-nas-truju-dijalizatorima“ (link). Dijalizni setovi: krvne linije i dijalizatori, puni su štetnih plasticizera, koji tokom HD ulaze u organizam pacijenta i onda prave endokrine poremećaje. To su naročito: Bisfenol A (BPA) i ftalati (DEPH).

  • Da li su svi dijalizni setovi u Srbiji puni tih štetnih plasticizera?

  • Nisu svi, naravno. Ali, ogromna većina setova za hemodijalizu jeste, preko 90%!!. Ne postoji nijedan propis, tender, nabavka, pravilnik, bilo šta, što bi propisalo da prednost ili uslov, bude nabavka dijaliznih setova bez BPA i ftalata.

  • I doktori, medicinari, dijalizna stručna javnost, udruženje nefrologa, nefrološka sekcija srpskog lekarskog društva, sudovi časti lekarske komore, niko se nije usprotivio?, niko nije ustao protiv takve prakse?

  • Niko. O tome se ćuti. Nijedno od spomenutih udruženja i pojedinaca, ne sme ili ne želi, ni da progovori o tom problemu.

  • A pacijenti? Da li su naši brojni Precdsednici još brojnijih udruženja, uputili bilo kakvo pismo žalbe, protesta, molbe, zahteva za zabranu dijaliznih setova sa štetnim hemikalijama, bilo kome?

  • Ne. Ni pacijenti, ni njihovi predstavnici, nikada nisu pokazali ni želju za pominjanjem ovog problema.

  • Da li ih neko plaća da ćute o tome, ili se boje od nekog, od neke vlasti, vlade, policije, bolnice, doktora, profesora?

  • To vi pacijenti morate sami da utvrdite. Lekarima te hemikalije ne prave štetu, oni sa prozvođačima tih hemikalija imaju poslovno-stručne aranžmane i ne žele to da kvare. U pitanju su prihodi, zarada, novac. Zdravlje drugih ili etika ne mogu biti ispred sopstvene zarade u današnjem sistemu vrednosti.

  • Da li je moguće naterati dijalizne centre, Fond zdravstva i ministarstvo zdravlja da prioritet pri snabdevanju dijaliznim materijalom daju setovima bez bisfenola i ftalata, ako je već Evropska agencija preporučila da se za male bebe i dijalizne pacijente ne koriste materijali sa BPA (link)?

  • Naravno da je moguće, ali to bi značilo zameriti se nemačkoj firmi, monopolisti, koji u srpskoj dijalizi hara 60 godina.

  • A oni nemaju dijalizatore i krvne linije bez BPA i ftalata?

  • Nemaju. Bar ih u Srbiji, Republici Srpskoj i okolnim zemljama, nisu nikada pokazali.

  • A i što bi ih pokazali, ako ih niko ne tera na to, niko to i ne traži, i ako i sa ovim štetnim hemikalijama drže 80% dijaliznog tržišta, bez ikakvih problema?

  • Baš tako. Pitanje je na mestu. Ali, na pogrešnom mestu. Razumete već.

 DIJAGNOSTIKOVANJE  PROBLEMA

  • Kako se utvrđuje postojanje impotencije u dijaliznih bolesnika?

  • Postoji čitav niz testova, upitnika i merenja, kojima se ovaj problem dijagnostikuje.

  • Može li se desiti da je u pitanju samo psihički problem? Kako lekari razlikuju psihičko otkazivanje funkcije muškog polnog organa, usled stresa, npr, straha od neuspeha, napetosti i sličnih opterećenja, od prave organske bolesti?

  • Postoji tzv. test NPT, u prevodu to je nešto kao test Noćne Penisne Tvrdoće: ako se tokom sna, kada prestane psihička napetost, registruje spontano stvrdnjavanje odnosno erekcija penisa, onda taj pacijent nema organsku bolest, ili barem ona nije primarni uzrok impotencije. Ako muškarac ni tokom sna nema ni jednu epizodu NPT, onda je uzrok impotencije organska bolest.

  • Je li to znači da neko treba da mu nadgleda spolovilo dok spava?

  • Ne. Postoji aparatura koja to meri, kontinuirano. Nešto slično kao Holter kontinuirano merenje, ali za volumen, zapreminu, penisa, tokom sna.

  • Koliko normalan muškarac ima tih spontanih NPT?

  • Oko tri-četiri tokom noći. U fazama najdubljeg sna (REM faza). Zato je za normalnu seksualnu funkciju bitan i kvalitet sna, odmora tokom noći.

  • Da li muškarac može da ima te NPT, a da i ne zna za njih, da ih ne primećuje?

  • Da. Ali, većina muškaraca ujutro pri buđenju obično uoči tu jednu erekciju (koja prilikom jutarnjeg mokrenja iščezava), pa ih to navodi na (pogrešnu) pomisao da je erekcija reakcija na punu bešiku, a nije.

  • Da li je problem impotencije različito izražen na različitim metodima zamene bubrežnih funkcija?

  • Da. Na hemodijalizi je nešto malo bolje stanje nego na peritoneumskoj dijalizi. Jedno istraživanje odraslih CAPD bolesnika je pokazalo da 63% njih uopšte nema seksualne odnose, 19% ih ima manje od 2x mesečno, a samo 18% više od 2x mesečno.

  • A kod transplantiranih?

  • Transplantacija je jedina metoda lečenja bubrežne slabosti koja može dovesti do potpunog oporavka seksualnih funkcija. Impotencija, ili kako se stručno naziva: Erektilna Disfunkcija (ED) može potpuno da iščezne, a libido (seksualna želja) se može u potpunosti povratiti, i reproduktivni hormoni se mogu potpuno normalizovati. Naravno, sve zavisi od dužine trajanja dijaliznog lečenja i pridruženih dodatnih uzroka seksualne disfunkcije.

  • Koji su to dodatni uzroci seksualnih poremećaja kod dijaliznih bolesnika?

  • Neuropatija, recimo. Dijabetesna ili uremijska neuropatija, ili obe, mešane, posebno ako su zahvatile autonomni nervni sistem, to su oštećenja lokalnih nerava, zbog kojih nema seksualnog uzbuđenja, nema nervnog podsticaja krvnim sudovima, nema podsticaja hormonima, ceo lanac seksualne stimulacije je isprekidan.

  • Koji deo autonomnog nervnog sistema je ključan u fiziologiji erekcije?

  • Seksualno uzbuđenje i erekcija nastaju usled povećanja aktivnosti parasimpatikusa, smanjenja aktivnosti simpatikusa i usled oslobađanja azot-oksida (hemijska formula: NO) iz endotelnih ćelija krvnih sudova penisa. Azot-oksid (NO) deluje preko cGMP (cikličnog Guanozin-Mono-Phosphata) na održanju erekcije. Prestanak erekcije (uspravljanja i uvećavanja) penisa nastaje kada enzim PDE-5 razgradi cGMP, a taj proces je pod uticajem simpatikusa odnosno noradrenalina.

  • Kako se tačno odvija normalna seksualna reakcija kod muškarca?

  • Normalna seksualna funkcija kod muškaraca podrazumeva koordinisanu aktivnost između psihičkog, hormonalnog, neurološkog i cirkulacijskog sistema. Seksualni nadražaj na erotske, vizuelne ili slušne stimuluse, ili misaone fantazije, dolazi do centralnog i perifernog nervnog sistema. Periferna jezgra su u kičmenoj moždini, između T-11 i L-2 (XI-og grudnog i II-og lumbalnog pršljena), tu je grudno-slabinski centar za erekciju. Odatle nervni impulsi idu u karlične krvne sudove i preusmeravaju krv u šupljikavo (kavernozno) tkivo penisa. Ako je u pitanju samo lokalna, direktna taktilna stimulacija genitalija, ona dovodi do erekcije preko nervnog centra u S-2 (sakralnoj) regiji kičme. U oba slučaja krv iz arterije hipogastrike pojačano dolazi u penis, ulazi u kavernozna tela i sunđerasto tkivo glansa, a onda se širenjem ovih tela blokira odlazak venske krvi nazad u karlicu, i penis ostaje ukrućen. Iz endotelnih ćelija kavernoznog tkiva oslobađa se Azot-oksid (hemijska formula: NO) koji podstiče relaksaciju i širenje kavernoznih tela, odnosno njihovo prepunjavanje krvlju. NO se formira pod uticajem enzima NO-sintetaze, koja u sadejstvu sa NADPH i kiseonikom pretvara aminokiselinu Arginin u citrulin i Azot-oksid (NO). Preduslovi za erekciju su: normalan dotok krvi, da bi se obezbedio intrakavernozni kiseonik, i dovoljna količina enzima Azot-oksid-sintetaze, koja stvara NO, a on preko cGMP izaziva vazodilataciju (širenje i punjenje) kavernoznih tela. Ciklični GMP će delovati sve dok ga ne razgradi enzim PDE-5 (fosfodiesteraza-pet). Svi lekovi protiv impotencije su u stvari blokatori enzima PDE-5.

  • I gde su tu sad hormoni, koja je i kakva njihova uloga?

  • Glavni muški hormon je Testosteron. Dokazano je da su erekcije direktno povezane sa pulsativnim lučenjem testosterona iz Lajdigovih ćelija testisa, a na podsticaj hormona iz hipofize GnRH (gonadotropnih) i LH (luteinizirajućih) hormona. Eksperimentalno je dokazano da nedovoljan nivo testosterona dovodi do impotencije, a da nadoknadom testosterona dolazi do vraćanja potencije i povećavanja seksualne želje (libida).

  • Osim uremije i neuropatije, koja su druga dodatna stanja koja pogoršavaju impotenciju u dijaliznih bolesnika.

  • To su oboljenja krvnih sudova i srca. Ateroskleroza, na primer. Ne retko, jedan pacijent može imati više uzroka seksualne disfunkcije: dijalizni je bolesnik, ima diabetes, neuropatiju, angiopatiju (bolest krvnih sudova), bolest srca, anksiozno-depresivna stanja, alkoholizam i hormonske poremećaje. Tada je teško utvrditi šta mu više doprinosi gubitku seksualnih funkcija.

  • Da li to znači da pojedinac sa impotencijom treba da ide na neki konzilijum ili pred ceo tim stručnjaka različitih specijalnosti i svi da mu pojedinačno daju svoje nalaze i terapiju?

  • Ne. Impotencijom se bave uglavnom urolozi (seksolozi, androlozi). Ali i oni su dužni da pacijentu provere endokrine funkcije, nivoe polnih hormona u krvi, nivo tireoidnih hormona, i ostale potencijalne uzroke ili pridružena stanja.

  • Zar ima još nekih uzroka impotencije, zar niste do sada sve pomenuli?

  • Ima ih naravno, mnogo više od pomenutih. Osim diabetesa, hipertenzije, psihičkih i kardiovaskularnih oboljenja, hipertireoze i hipotireoze, gojaznosti, dislipidemije, pušenja, alkoholizma, medikamenata, tu su i sistemska skleroza (skleroderma), Pejronijeva bolest, neki operativni zahvati i terapije, kao npr. prostatektomija, brahiterapija i slično.

  • Kako onda izgleda dijagnostikovanje problema sa impotencijom, koji je redosled postupaka.

  • Kao i u većini drugih pregleda, počinje se sa razgovorom, anamnezom o problemu. Npr, ako je neko i pre dijalize imao problema sa potencijom, onda su tu verovatniji drugi (nedijalizni) uzroci. Znači, urolog mora da proceni treba li mu i mišljenje psihologa i/ili psihijatra za tog pacijenta, itd, itd. Ako neko ima i inkontinentnu bešiku, onda to već upućuje na neuropatiju kao uzrok ED, ili možda neku povredu kičme. Ako neko ima ishemijske promene na stopalima, onda će uzroci impotencije verovatno biti vaskularni, a ne dijalizni, itd, itd. Lekar uvek mora da proveri i šta pacijent uzima od lekova, pošto mnogi lekovi dovode do impotencije ili je pojačavaju.

  • Koji su to lekovi koji izazivaju ili pogoršavaju impotenciju?

  • To su najčešće najčešće lekovi za regulaciju krvnog pritiska i rada srca: beta-blokatori (link) i lekovi protiv depresije (inhibitori preuzimanja serotonina, triciklički antidepresivi: (link), te opijatski analgetici, diuretici spironolakton i tiazidi, antihipertenzivi alfa-blokatori simpatikusa: klonidin, gvanetidin, metildopa, zatim antiulkusni lek cimetidin (ranitidin i famotidin, ne), antimikotik: ketokonazol, itd, itd. Nasuprot navedenim lekovima, neki antihipertenzivi, kao alfa-adrenergički blokator: doxazosin (link), čak poboljšava potenciju i libido.

  • Šta posle anamneze, verovatno sledi klasičan urološki pregled?

  • Da. Lekar mora da proveri da li su testisi normalne veličine i građe, jer, npr. mali i nerazvijeni testisi znače primarni hipogonadizam, odnosno isključuju dijalizu kao uzrok ED, zatim sledi provera penisa, prostate i ostalih sekundarnih seksualnih odlika muškarca. Skorašnja radikalna prostatektomija može biti uzrok ED, kao i naglo nastala trauma (povreda) urogenitalnog sistema muškarca.

  • Koje sve nalaze će nam tražiti urolog koji se bavi lečenjem seksualne disfunkcije?

  • Nivo testosterona u krvi, prolaktina, HCG (humani horionski gonadotropin), LH (luteinizirajući hormon), FSH (folikulo-stimulirajući hormon), estrogen, estradiol, spermogram, nekada i spermokulturu, urinokulturu sa antibiogramom (kod očuvane direze), zatim T3, T4, TSH, Fe/TIBC, Zn, 25(OH)D3/PTH, KKS, biohemizam, PSA, tumor-markere, itd, itd.

  • I kakvi su najčešći nalazi tih testova kod dijaliznih bolesnika?

  • Testosteron, muški polni hormon (kojeg proizvode testisi) je najčešće snižen. I ukupni i slobodni testosteron su u uremiji sniženi, a na davanje HCG testosteronski odgovor je ili subnormalan ili odložen. Nasuprot tome, ukupni nivoi estrogena su obično malo povišeni, iako je nivo estradiola normalan. Koncentracija LH je u uremiji povišena, što je posledica nižeg nivoa (kontraregulatornog) testosterona. FSH je takođe povišen, opet zbog nižeg testosterona i inhibina, hormona iz Sertolijevih ćelija testisa. GnRH i LHrH se uklanjaju preko bubrega, pa su u bubrežnoj insuficijenciji moguće njihove različite varijacije, ali ako na primenu Klomifena dolazi do porasta GnRH i LH, onda se smatra da je gonadotropinska rezerva normalna. Hormon Prolaktin je povišen kod svih uremičara.

  • Zašto je Prolaktin povišen i šta on izaziva?

  • Prolaktin je, kako mu i samo ime kaže, hormon koji podstiče stvaranje mleka (pro-laktacija, znači: za-dojenje). On direktno smanjuje nivo polnih hormona, testosterona i LH. Kod muškaraca dovodi do povećanja grudi (ginekomastije), impotencije i steriliteta. Prolaktin je povišen zbog smanjenog uklanjanja preko bubrega, zbog niskog nivoa polnih hormona i zbog povećanog podsticanja na sekreciju. Lek Bromokriptin kojim se nivo Prolaktina može smanjiti i na normalu, opet neće dovesti do prestanka impotencije ili povećanja libida, a nuspojave u smislu mučnine i hipotenzije su mu česte. U tom smislu su lekovi: lizurid i kabergolin, bolje varijante.

  • Da li dijalizna anemija doprinosi impotenciji?

  • Da. Primena eritropoetina, gvožđa i drugih hematinika, koriguje i anemiju i impotenciju, tj. EpO podstiče i potentnost i porast broja eritrocita.

 LEČENJE  IMPOTENCIJE

  • Šta su ciljevi lečenja poremećaja seksualne funkcije u muškaraca?

  • Ciljevi su uspostavljanje održive erekcije, poboljšanje neurohormonalnih sprega i povećanje seksualne želje.

  • Kad i kako je zapravo počela revolucija u lečenju erektilne disfunkcije, kako je otkrivena Viagra?

  • Kao i većina velikih otkrića i Viagra je otkrivena slučajno. Sildenafil (supstanca UK-92480) je sintetizovana u farmaceutskoj kompaniji „Pfizer“ u mestu zvanom Sandwich, u grofoviji Kent, u Engleskoj, a za pokušaj lečenja visokog krvnog pritiska (hipertenzije), angine pektoris i ishemijske bolesti srca. Međutim prva ispitivanja na dobrovoljcima u Morriston bolnici u Swansea-ju, su pokazala skroman efekat za planiranu namenu – pacijentima je taj lek nedovoljno smanjivao bol u grudima, nedovoljno je obarao krvni pritisak, i taman su šefovi hteli da odustanu od daljeg ispitivanja, kad su počele da stižu prijave o nuspojavama (neželjenim delovanjima) tog leka: mnogi su pacijenti imali nuspojave u vidu značajne erekcije penisa. Umesto širenja krvnih sudova u srcu i vitalnim organima, sildenafil citrat je povećavao dotok krvi u penis. „Pfizer“ se, pametno, odmah odlučio za prenamenu, pa je lek 1996. patentiran i registrovan (1998) za lečenje erektilne disfunkcije. Već 2008. godine doneo je firmi zaradu od 1,934 milijarde dolara i postao najkopiraniji lek u istoriji farmacije.

  • Kada je patent istekao, kada se pojavila legalna konkurencija i koji su glavni konkurenti?

  • Fajzerov patent je istekao u EU 23.06.2013., bila su mnoga suđenja i pre i posle toga, oko prava na prodaju leka za ED (erektilnu disfunkciju) pod tim imenom, ali kao Sildenafil citrat (hemijsko ime) lek je od 2013. mnogo dostupniji, a cena mu je pala za oko 86%. Hemijska formula sildenafila je C22H30N6O4S. Glavni konkurenti su mu lekovi iz iste grupe Tadalafil (Cialis®) i Vardenafil (Levitra®).

  • Da li se ti lekovi mogu dobiti samo na lekarski recept?

  • To bi bilo najispravnije. Ali, u praksi se nabavljaju na razne načine, uključujući i dostavu kurirom, preko interneta, emailom, kupuju se i u slobodnoj prodaji, i na crnom tržištu, svakako.

  • Koji je mehanizam dejstva tih lekova?

  • To su PDE5-inhibitori. Inhibitori enzima fosfodiesteraze-5. Inhibicijom PDE5 enzima dolazi do povećanja cGMP (ciklični Guanozin-Mono-Phosphat) u kavernoznom (šupljikavom) tkivu penisa, a cGMP izaziva povećan priliv i zadržavanje krvi, dakle erekciju.

  • Da li će do erekcije doći i samim uzimanjem tablete, bez spoljne stimulacije?

  • Ne. Za ispoljavanje efekata lekova inhibitora PDE5 neophodna je spoljna stimulacija, odnosno seksualno uzbuđivanje.

  • Ali, rekli ste da je efekat sildenafila otkriven slučajno, kao nuspojava leka za anginu pektoris, dakle nije bilo stimulacije?

  • U fazi ispitivanja testiraju se različite doze leka, a drugo, nigde nije rečeno da ispitanici nisu imali redovne životne kontakte.

  • Postoji prilično raširena priča da je uzimanje lekova iz te grupe povezano sa nastajanjem infarkta miokarda. Da li je ta opasnost zaista realna, ili je to pokušaj zdravstva da privoli korisnike na lekarske preglede pre propisivanja tih lekova?

  • Opasnost od nastanka infarkta miokarda i nagle srčane smrti je realna. Pre svega treba reći da je i sama seksualna aktivnost faktor rizika za nastanak infarkta miokarda ili mozga. Tako da je teško u eksperimentima dokazati da li su te posledice bile vezane za lek ili za fizička naprezanja pri seksualnim aktivnostima.

  • U kojoj je meri seks opasan za srce? Šta se u stvari dešava sa organizmom tokom seksa?

  • Tokom seksa krvni pritisak kod muškarca raste za dodatnih 80/50 mmHg, puls mu se ubrzava do 140-180 otkucaja u minuti, volumen udisaja mu se povećava za duplo, mišićna aktivnost je jednaka onoj pri kopanju kanala. Uz svo to opterećenje dodajte i dejstva neke hemikalije koja se uzima u cilju podsticanja tih promena.

  • Ipak, u velikom delu muške populacije vlada svest da je to rizik koji vredi prihvatiti, čuvena je ona pošalica: „Bolje da umrem kao muškarac, nego kao seronja“ (od Klostridije, npr)?

  • Vicevi i služe da se ljudi razonode ili uteše. Niko pametan neće rizikovati život ako zna da bi tim aktivnostima mogao kod sebe izazvati trajni invaliditet ili smrt.

  • Dobro, ali valjda se moglo utvrditi da li Sildenafil i slični lekovi smanjuju protok krvi kroz srčani mišić, dok usmeravaju cirkulaciju u polni organ?

  • Ne, tako nešto nije potvrđeno. U bolesnika sa stabilnom anginom pektoris koji ne uzimaju nitrate, Sildenafil nije smanjivao protok krvi kroz srčane krvne sudove, ali je imao negativne posledice kod pacijenata sa opstruktivnom kardiomiopatijom i za njih ostaje kontraindikovana primena Sildenafila.

  • Da li se dijaliznim pacijentima preporučuju neke poze, kao manje rizične za nastanak komplikacija kao što su infarkti?

  • Postoje neka ispitivanja koja su pokazala da kada je muškarac dole, a žena gore, da je to manje opterećenje za srce, ali to su diskutabilni nalazi. Redovni bračni seks obično ne izaziva enormna opterećenja kardiovaskularnog sistema, kao neke avanture i samopotvrđivanja. Veliku ulogu u tome imaju i psihička stanja. Što se tiče poza za transplantirane bolesnike, oni zaista trebaju izbegavati poze pri kojima bi direktno izložili transplantat pritisku ili povređivanju. Jer, transplantirani bubreg je spreda, iznad bešike, i prilično je izložen spoljnim povredama.

  • U većini uputstava za lekove piše: ne primenjivati kod teške insuficijencije jetre ili bubrega?

  • Da. To farmaceutske kompanije uvek rade da bi se zaštitile od eventualnih zahteva za nadoknadu štete. Po njihovom viđenju stvari, oni nikada ne mogu biti odgovorni, jer su naveli sve moguće nuspojave, a na kraju su stavili i ono: „O indikacijama, merama opreza i kontraindikacijama, konsultujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom“. Dakle, nikada nije do njih.

  • Smeju li onda dijalizni pacijenti da koriste lekove za lečenje impotencije i koje? Kakva su iskustva sa primenom ovih lekova u dijaliznih pacijenata?

  • Smeju, naravno, uz oprez.

 SILDENAFIL (Viagra®, Revatio®, itd).

  • Da li je Sildenafil ostao lek prvog izbora pri započinjanju lečenja impotencije?

  • Da, Sildenafil se često koristi kao prvi lek u pokušaju lečenja impotencije. Bez obzira da li je ista uzrokovana psihogenim, neurološkim ili vaskularnim problemima. Sildenafil je prvi otkriveni PDE5-inhibitor, i često se terapija impotencije počinje upravo s njim, jer su i bezbednosna iskustva s njim najduža. Kaže se da je to mala plava pilula koja je promenila svet. Često je nazivaju i „Vitamin-V“

  • Kakva su iskustva sa primenom Sildenafila u dijaliznih bolesnika?

  • Sildenafil se uspešno primenjuje i u lečenju impotencije u bolesnika na hemodijalizi i u bolesnika na peritonealnoj dijalizi, kao i u bolesnika sa transplantiranim bubregom. U dosadašnjim kliničkim ispitivanjima Sildenafil je pokazao veliku efikasnost (86% poboljšanje) od lažnog (placebo) leka u kontrolnoj grupi (9,5% poboljšanje). I pacijenti su ga relativno dobro podnosili. Ipak, treba navesti da su iz ispitivanja bili isključeni rizični pacijenti.

  • Koji su to rizični pacijenti?

  • Isključeni su bili pacijenti stariji od 70 godina, pacijenti koji uzimaju nitrate (nitroglicerin), koji imaju cirozu jetre, diabetes mellitus, anginu pektoris, skorašnji infarkt mozga ili miokarda.

  • Da li se Sildenafil uklanja hemodijalizom?

  • Ne. Studije su pokazale da se Sildenafil ne detektuje u dijaliznoj tečnosti, ali je jasna preporuka da se i ne uzima pre hemodijalize.

  • Zbog mogućeg nastanka hipotenzije (pada krvnog pritiska)?

  • Da. Sam Sildenafil obara krvni pritisak za oko 8 mmHg, što i nije tako mnogo (i ne oseti se), ali u kombinaciji sa ultrafiltracijom, odnosno dijalizom, ili sa nitratima, to može biti mnogo veće obaranje krvnog pritiska. A i nema logike uzimati ga pre HD, nego samo u fazi pripremanja za seksualni čin. A to se obično dešava u nedijalizne dane.

  • Za koliko Sildenafil obori krvni pritisak kada je u kombinaciji sa nitratima?

  • Sildenafil u kombinaciji sa nitratima može dovesti do teške hipotenzije i do vrednosti 50/25 mmHg, kada su neophodne i mere reanimacije.

  • Koja doza je testirana na dijaliznim bolesnicima?

  • Standardna, 50 mg. Mada se po većini preporuka dijaliznim pacijentima savetuje da počnu sa 25 mg, pa ako bude nedovoljno, a bezopasno, da dalje postepeno povećavaju na 50 ili više (do 100) mg.

  • Kako i kada treba uzeti Sildenafil i koliko mu traje delovanje?

  • Sildenafil se uzima 60 minuta pre planiranog seksualnog odnosa, uzima se na prazan stomak. Dejstvo leka traje do 4 časa od uzimanja. Kod pacijenata sa manje izraženom impotencijom dejstvo leka može trajati i do 8 ili 12 časova od uzimanja tablete.

  • Koji dijalizni pacijenti ne smeju uzimati Sildenafil, nikako?

  • Oni koji u terapiji imaju nitrate (Monizol, Nitroglicerin i slične lekove), bez obzira da li nitrate uzimaju povremeno ili redovno.

  • Šta ako pacijent nije nikada koristio nitrate, ali posle uzimanja Sildenafila dobije bolove u grudima i lekar mu propiše nitrate?

  • Ne sme uzimati te nitrate dok ne prođu 24 časa od uzimanja Sildenafila, a za bolesnike sa bubrežnom ili jetrenom insuficijencijom i duže.

  • Da li je uzimanjem Sildenafila uspeh zagarantovan kod svih slučajeva impotencije?

  • Ne. Postoje pacijenti sa uznapredovalim organskim poremećajima, na primer osobe sa komplikacijama dijabetesa, gde je Sildenafil pokazao uspeh u samo 56% slučajeva.

  • Sa kojim se lekovima Sildenafil ne sme uzimati?

  • Sildenafil se ne sme uzimati sa lekovima koji blokiraju enzime (CYP3A4) jetre, kao što su: eritromicin, ketokonazol, itrakonazol, inhibitori proteaza ili čak sok od grejpfruta.

  • Koja su još neželjena dejstva Sildenafila, osim obaranja krvnog pritiska?

  • Neželjena dejstva koja mogu nastati zbog Sildenafila su: smetnje vida (inhibicija PDE6, u retini), one su obično reverzibilne posle prestanka dejstva leka, smetnje sluha ili nagluvost, koja je takođe najčešće privremena. Ostale nuspojave su vezane za širenje krvnih sudova: glavobolja, nesvestica, crvenilo lica, rinitis, smetnje vida i sinkopa.

  • Šta se dešava ako mladi i zdravi ljudi uzimaju inhibitore PDE5 u rekreativne svrhe, radi poboljšanja svojih seksualnih sposobnosti?

  • Nažalost, to se često dešava. Mlade i zdrave osobe, studenti, lica koja nemaju problema sa impotencijom, uzimaju PDE5-inhibitore radi skraćenja post-ejakulatorne pauze i radi postizanja većeg broja penetracija. Međutim, čak i kod tako mladih i zdravih osoba dešavale su se posledice u vidu moždanog udara zbog visokih doza PDE5 inhibitora.

  • Znači, ni za mlade i zdrave muškarce lekovi iz grupe PDE5-inhibitora nisu bezbedni?

  • Uzimanjem PDE5-inhibitora mladi postaju sve manje zdravi i sve manje muškarci. Gube svoje samopouzdanje, ulaze u psihičke probleme, manje su im izražene seksualne odlike muškarca. A o težim incidentima i da ne govorimo.

 VARDENAFIL     (Levitra®, Staxin™, Vivanza®, itd)

  • Sledeći lek iz grupe inhibotora PDE5 je Vardenafil. Koje su specifičnosti vezane za Vardenafil, u odnosu na druge PDE5 inhibitore?

  • Vardenafil je po svemu sličan Sildenafilu, po indikacijama, nuspojavama, efikasnosti i dužini dejstva, razlikuju se samo po dozama: doze za Vardenafil su 10 i 20 mg, koliko i imaju pojedinačne tablete.

  • Započinje se sa dozom od 10 mg, jedan čas pre planiranog odnosa?

  • Da. S tim da se u slučaju uzimanja nekih lekova koji usporavaju uklanjanje vardenafila (alfa-blokatori), efekat može postići i sa dozom od 5 ili čak 2,5 mg.

  • Alfa-blokatori su lekovi za lečenje hipertenzije, visokog krvnog pritiska?

  • I hipertenzije i hipertrofije prostate, na primer. Ti lekovi u kombinaciji sa PDE5-inhibitorima mogu dovesti do jačeg pada krvnog pritiska.

  • Nuspojave Vardenafila su kompletno iste kao kod Sildenafila?

  • Ne, vardenafil ne izaziva smetnje vida. Ali, kod nekih pacijenata je izazivao blago produženje QT intervala na EKG-u (usporenje srčanih kontrakcija).

  • Gubitak sluha se može desiti i kod Vardenafila, kao i kod svih ostalih PDE5-inhibitora?

  • Da. Najčešće je to prolazna nuspojava. Nema podataka o dugoročnim efektima na sluh.

  • Ni vardenafil se ne sme uzimati u kombinaciji sa nitratima?

  • Ne, naravno. Ni u kom slučaju.

 TADALAFIL     (Cialis®, Adcirca®, itd).

  • Tadalafil je poznat samo po najdužem periodu delovanja?

  • Da. Tadalafil je PDE5-inhibitor koji ima najduži period delovanja. Čak i do 48 časova. Mada pacijenti sa potpunom impotencijom posle jedne tablete mogu očekivati njeno dejstvo do 36 sati od uzimanja.

  • Da li to znači da je u onom ključnom periodu, 1 čas posle uzimanja leka, odnosno tokom konkretne seksualne aktivnosti, njegovo dejstvo slabije u odnosu na Sildenafil, koji traje kraće, ali možda i jače?

  • Ne, nema dokaza da je Sildenafil efikasniji lek od Tadalafila. Dosadašnje studije to nisu pokazale. Dejstvo Tadalafila počinje posle 16 minuta od uzimanja i traje do 36 sati.

  • Ipak, to produženo delovanje, da li je to prednost u odnosu na prethodne lekove ili mana?

  • Zavisi od planiranih aktivnosti pacijenta i od eventualnih nuspojava. Tadalafil omogućava više spontanosti u ponašanju. Ako se planira višednevna seksualna aktivnost onda je Tadalafil lek izbora, međutim, ako na njega pacijent reaguje nuspojavama, onda je to problem, jer će i nuspojave trajati duže.

  • Da li je kontraindikovano uzeti Tadalafil i imati samo jedan seksualni odnos u 3 dana koliko traje dejstvo ovog leka?

  • Nije kontraindikovano, jer bez spoljnjeg nadražaja lek neće delovati, ali ostaje pitanje svrsishodnosti i eventualnih nuspojava.

  • Koje su nuspojave koje izaziva Tadalafil?

  • Slične kao i kod ostalih PDE5-inhibitora: glavobolja, dispepsija, nesvestica, zujanje u ušima, gubitak sluha, crvenilo lica, bol u leđima, rinitis, pad krvnog pritiska, itd. Ali, Tadalafil ne izaziva smetnje vida, plavi vid i slične nuspojave na očima.

  • Šta ako pacijent uzme i koju čašicu alkohola, ipak 2 dana je 2 dana …?

  • Ne preporučuje se, jer alkohol u kombinaciji sa tadalafilom može pojačati pad krvnog pritiska, do kojeg alkohol i inače dovodi. Mada, kažu da se to dešava tek posle treće čašice …

  • Opa, da li je to u vezi alkohola specifičnost koja važi samo za Tadalafil, a ne i za ostale PDE5-inhibitore?

  • Da. U uputstvu za tadalafil jasno stoji da uzimanje alkohola i masne hrane, ne utiče na resorpciju ovog leka.

  • Ako neko želi kontinuirano rešenje svog problema, može li npr. umesto 20 mg Tadalafila svaka 3 dana, da uzima recimo 2,5 mg Tadalafila svakog dana? Manje doze, ali stalno? U narodu postoji vic da te male doze služe samo da čovek ne piša po cipelama?

  • Ne, postoje i pokušaji sa dnevnim uzimanjem malih doza (2,5-5 mg Tadalafila), ali ostaje da se vidi kakvi će biti dugoročni rezultati. U dijaliznih bolesnika još nema iskustava sa dnevnim uzimanjem tadalafila.

  • Šta doktori preporučuju, koji od PDE5-inhibitora je najbolji, šta doktori uzimaju?

  • Svi veliki svetski vodiči u lečenju impotencije preporučuju da se izbor leka prepusti pacijentu, zavisno od njegovih preferenci, cene koštanja, načina korištenja i potencijalnih nuspojava. Nijedan medicinski propis nije odredio jedan lek kao lek izbora za sve pacijente.

 TESTOSTERON  (Android®, Methitest™, Testred®, itd).

  • Kada, kako i kome se daje testosteron u terapiji impotencije?

  • Testosteron se može dati pacijentima koji imaju niske vrednosti (<280 ng/dL ili 10 nmol/L) ovog hormona u krvi. Daje se kao monoterapija, ali se može dati i u kombinaciji sa nekim od PDE5-inhibitora. Doze su oko 5 mg/dan do postizanja nivoa od 400 ng/dL.

  • Koje su prednosti, a koje nuspojave primene testosterona?

  • Testosteron poboljšava funkciju mišića, gustinu kostiju, anemiju, pamćenje, vedrinu, itd., a nuspojave su mu: podstiče nastanak hiperplazije i karcinoma prostate, hipertenziju, eritrocitozu, trombozu, infarkte, prijapizam, masnoće u krvi i akne.

  • Kakvi su rezultati kod dijaliznih bolesnika, kada im se daje sam testosteron?

  • Nažalost, skromni. I posle normalizovanja nivoa testosterona u cirkulaciji, i sledstvenog smanjenja nivoa GnRH i LH, kod dijaliznih pacijenata opet ne dolazi do značajnijeg povećanja libida i poboljšanja potencije.

  • Da li to znači da testosteron uopšte i ne treba davati dijaliznim bolesnicima?

  • Ne. Testosteron treba davati i dijaliznim bolesnicima ako imaju niske vrednosti tog hormona u krvi. Znači, uvek treba pokušati rešiti problem nadoknađivanjem, ali ako taj pokušaj ne da rezultate, onda je potrebno preći na sledeći terapijski postupak.

  • Sledeće je dodavanje nekog od PDE5-inhibitora uz testosteron?

  • Da. Ali i pre testosterona treba pokušati sa nadoknadom cinka.

 CINK    (Cink-glukonat)

  • Zašto se u lečenju impotencije koristi Cink? Koja je njegova uloga.

  • Cink je neophodan za sintezu Testosterona, za povećanje broja i pokretljivosti spermatozoida.

  • Imaju li dijalizni pacijenti nedostatak Cinka i da li davanje preparata Cinka može poboljšati potenciju u dijaliznih bolesnika kao u zdravih osoba?

  • Tačno je da se u dijaliznih bolesnika često otkrije nedostatak cinka, ali u kojoj meri je i on doprineo problemu impotencije teško je reći. Dijalizni pacijenti imaju manjak Cinka zbog stroge dijete, zbog loše resorpcije, kao i zbog gubitaka cinka dijalizom.

  • Zar nije dovoljno normalizovati pacijentu nivo Cinka u krvi i proveriti ima li poboljšanja?

  • Ispostavlja se da nije. Naime, kontrolom nivoa Cinka u cirkulaciji teško je ustvrditi da postoji manjak Cinka u organizmu. Metabolizam cinka je, na neki način, vrlo sličan metabolizmu Gvožđa odnosno Željeza (Fe).

  • Svejedno, ako na niske vrednosti Cinka u krvi dodajemo preparate Cinka, hoće li doći do poboljšanja potencije u dijaliznih bolesnika?

  • Da, u izvesnoj meri. Nadoknadom Cinka dolazi čak i do normalizacije nivoa Testosterona i sledstvenog snižavanja GnRH i LH, a potencija, libido i kvalitet sperme se popravljaju. Ali, u kojoj meri je to efekat Cinka, a u kojoj meri samog Testosterona, za čije je stvaranje Cink neophodan, teško je reći.

 VITAMIN E

  • U jednom našem dijaliznom centru, nefrolog je svim dijaliznim pacijentima, propisivao i male doze vitamina E, tj. jednu tabletu tokoferol-acetata od 10 mg (20 IU) dnevno. Svima. Pored uobičajenih B i C vitamina, koje daju i drugi centri. U koje svrhe se daje vitamin E?

  • Vitaminu E se pripisuju mnoga svojstva. On je antioksidans, štiti ćelije od oksidacije i destrukcije (uklanja slobodne radikale kiseonika), usporava aterosklerozu, smanjuje kardiovaskularna oboljenja, usporava demenciju, poboljšava metabolizam masti, deluje antikancerogeno i protivupalno, smanjuje tromboze i agregacije trombocita (podstiče krvarenja), itd. ali većina tih dejstava su skromna ili preventivna. Tako se neka od tih svojstava pripisuju i korenu biljke Žensen-ginseng i preparatima kao što su omega-3 masne kiseline, itd. Neki lekari propisuju dijaliznim pacijentima (naročito onim pothranjenima) i karnitin, dekadurabolin i slične anabolike, ali u terapiji ED, posle otkrića PDE5-inhibitora, njihova primena opada.

  • Ali primena vitamina E nema ni štetnih efekata?

  • Kod nas su oralni preparati vitamina E od 100 mg (8x veći od dnevnih potreba) i zato je verovatno previše uzimati ih svakodnevno.

  • Da li dijaliziranje sa dijalizatorima čije su membrane obložene vitaminom E poboljšava potenciju?

  • Za sada se zna da primena tih membrana ima antioksidativni, antiinflamatorni, antianemijski efekat, poboljšava delovanje eritropoetina, smanjuje intradijaliznu hipotenziju, produkte uznapredovale glikozilacije, itd, … ali, da li će poboljšati i potenciju, to treba pitati pacijente u Srbiji koji su već počeli da se dijaliziraju na ovim dijalizatorima.

  • Da pitamo pacijente ili njihove partnerke?

  • Obe grupe.

 PREPARATI ZA LOKALNU PRIMENU

  • Zar nijedan od ovih lekova ne može da se napravi u obliku masti, gela ili tečnosti za lokalnu primenu, a da bi se izbegli uticaji na ceo organizam, odnosno da bi se izbegle opasne nuspojave?

  • U grupi lekova PDE5-inhibitora, nema preperata za lokalnu primenu. Ali ima dosta drugih lekova koji se daju lokalno u cilju rešavanja problema sa potencijom.

  • Koji su to lekovi?

  • Postoje lekovi iz grupe prostaglandina (Alprostadil, na primer), koji se daju injekcijom direktno u šupljikavo telo penisa i omogućavaju normalan seksualni odnos, posle par minuta od ubrizgavanja. Takva je npr. i kombinacija: Alprostadil+Papaverin+Fentolamin (Tri-mix).

  • Ipak, injekcija u tako osetljiv organ, to mora biti bolno, kome to uopšte može biti privlačno?

  • To su male injekcije, poput insulinskih, ali za one koji ne vole injekcije postoje posebni tanki aplikatori za unošenje tog leka kroz mokraćnu cev, a efekat na penis bude isti.

  • Onako kako su se nekada nabijale puške sa barutom, od vrha?

  • No comment.

  • Koje su nuspojave ubacivanja prostaglandina u muški polni organ?

  • Prostaglandini izazivaju vazodilataciju (širenje krvnih sudova) i sprečavaju agregaciju trombocita, dakle ometaju zgrušavanje (trombozu). Nuspojave terapije su bol, krvarenje i prijapizam (produžena, neželjena i bolna erekcija).

  • S obzirom na davanje heparina tokom dijalize i sklonost krvarenju zbog recimo aspirina ili Farina, da li je uopšte indikovano primenjivati injekcije prostaglandina u lečenju dijalizne impotencije?

  • Opšta zabrana ne postoji, ali zaista je potreban veliki oprez. Naročito kod pacijenata sa niskim brojem trombocita.

  • U medijima je bilo tekstova o nekim sprejevima sa heparinom, o nekim mastima ili gelovima koji se mogu utrljavati …?

  • To su sve paramedicinska sredstva, neispitana, neproverena, neefikasna, a često i lažna i štetna, jer sadrže velike količine neispitanih i štetnih supstanci.

  • Znači, od lokalnih preparata, treba dići ruke?

  • Ne, zašto? Postoje vakuum-aparati za lokalnu primenu. Oni su sada, u doba Vijagre, malo manje popularni, ali i dalje se preporučuju i propisuju i uglavnom su bezopasni. Nemaju nikakve sistemske efekte.

 PSIHOTERAPIJA

  • Šta ako se ispitivanjem uzroka impotencije utvrdi da je ona na psihičkoj bazi?

  • Jednostavno je, pacijentu se objasni da on nema organsku bolest i eventualno se usmeri ka psihologu ili psihijatru.

  • Ne postoje neki psiho-medikamenti za otklanjanje tih smetnji?

  • Daju se određeni antidepresivi i drugi lekovi, ali učinak tih lekova u dijaliznih bolesnika nije poznat.

  • Postoje li i kombinacije uzroka impotencije, i organski problemi i psihički problemi?

  • Da, to se često viđa. Recimo, strah da će seks izazvati neku srčanu komplikaciju, to jednako ometa seksualnu aktivnost kao i postojeće organsko oboljenje.

  • Da li vam je poznat onaj vic, kad pacijent pre odstranjivanja jednog bubrega pita hirurga da li će posle operacije moći imati seks, a hirurg mu kaže: „Naravno da hoćete“. „E, super – kaže pacijent – Pošto do sada nisam mogao.“

  • To je vic, ali teoretski je moguće da neki tumor blokira centre za erekciju.

  • Nekada se kao lek za poboljšanje potencije pominjao Johimbin. Da li se taj lek još uvek koristi u te svrhe?

  • Yohimbin hydrochlorid je alfa-adrenergički blokator (lek iz grupe antihipertenziva), sa skromnim efektom da bi se mogao koristiti za potpunu impotenciju, ali se još uvek primenjuje u lečenju psihogene impotencije.

  • A šta je zapravo „španska mušica“.

  • To je glupost. Izmišljotina.

 PROMENA NAČINA ŽIVOTA

  • Fitnes i zdravlje? Da li se zdravijim načinom života može povratiti potencija?

  • Poboljšati se može sigurno, a da li se može potpuno povratiti zavisi od težine bolesti.

  • Šta savetujete u tom pogledu, i posebno za dijalizne pacijente?

  • Pre svega kvalitetne hemodijalize, tačnije hemodijafiltracije, sa dijalizatorima bez toksičnih plasticizera: BPA i ftalata, na primer (link). Kod nas postoje firme koje proizvode takve dijalizatore i takve linije, ali to od njih ne traže ni bolnice, ni država, ni pacijenti.

  • Dobro, a izvan same dijalize, neka hrana recimo, ima dosta tekstova o tome da neke namirnice deluju kao afrodizijaci?

  • Pre svega pacijenti treba da se orijentišu na prestanak pušenja, izbegavanje alkohola, smanjenje gojaznosti, redovno vežbanje, adekvatno spavanje i odmaranje, regulisanje anemijskog sindroma, šećera u krvi i krvnog pritiska, regulisanje nivoa Gvožđa i Cinka u organizmu, pa tek onda da traže specifične vrste hrane.

  • Da li je tačno da vožnja bicikla dovodi do impotencije i steriliteta?

  • To su gluposti. Tačno je da ekstremno snažno i dugotrajno pritiskanje perinealne i pudendalne regije slabi cirkulaciju i inervaciju u genitalijama, ali to je problem lošeg sedla, odnosno sedišta, i nemilosrdnih treninga. Danas međutim, postoje anatomski oblikovana sedišta sa kanalom koji ne ometa cirkulaciju u genitalnoj regiji, a umerena vožnja, u rekreativne svrhe, sigurno neće dovesti do impotencije i steriliteta.

  • Postoji li ženska verzija ovih PDE5-inhibitora i sličnih lekova?

  • Ne. Nije dokazano ikakvo korisno dejstvo ovih lekova kod žena.

  • Zlobnici kažu da je to zbog toga što se ženama glavni seksualni organ nalazi između ušiju, a ne između butina, kao kod muškarca?

  • To nije tema. Ali, PDE5-inhibitori se primenjuju i za lečenje nekih drugih oboljenja, kao što je na primer, plućna hipertenzija.

  • Posle svega, šta bi po vašem mišljenju bila najbolja metoda lečenja impotencije u dijaliznih bolesnika?

  • Transplantacija bubrega.

 

.

.

.

DiaBloG – ST

 

.

.

.

 

Prva Petoletka

27.01.2018.

Još jedan, Divan Dan …

.

Ž          I          V          E          L          I         !!!

.

Poštovani čitaoci, danas nam je Prva Petoletka.

(Nismo iz Trstenika, ali znamo da opletemo).

Pola decenije je ovaj sajt sa vama.

Pre tačno 5 godina objavili smo prvi tekst na ovom sajtu.

Ako ne računamo one pripreme za sajt (a ne računamo), s kraja decembra 2012, onda je prvi i pravi rođendan ovog sajta 27. januar 2013. godine.

Tog dana, na Svetog Savu, počeo je sa radom ovaj naš, zajednički, prvi i (još uvek) jedini nezavisni dijalizni sajt u ovom delu Evrope i Sveta.

Narodno verovanje kaže da ako zagrmi na Svetog Savu, u sred zime, kad mu vreme nije, onda možete očekivati burne i važne događaje.

Taj naš prvi tekst izazvao je pravi šok u redovima dijalizne publike.

Niko nikada do tada nije tako pisao o dijalizi, na srpskom jeziku.

Priču pod više nego simboličnim naslovom: „To je trebao biti dan kao i svaki drugi“, pročitali smo sada ponovo, što i vama preporučujemo, i utvrdili da nimalo nije izgubila na svojoj aktuelnosti.

Komentar koji je napisala S.V. u prostoru za diskusiju ispod tog teksta, bio je sledeći: „Kako je sve to tako bolno poznato i istinito!!!“

Do dana današnjeg, isti komentar bi se mogao ispisati ispod skoro svakog od naših (barem onih kritičkih) tekstova.

Jer, skoro sve što smo vam na ovom sajtu izneli bilo vam je itekako bolno poznato.

I istinito je.

I manje-više, sve ste to i sami slutili, znali ili naslućivali, ali nikada do sada niko o tome nije tako otvoreno i javno progovorio.

E, sad, treba li ubiti Glasnika?

Neki upravo to, celo vreme, pokušavaju.

Pokušavali su, i još pokušavaju, preko svojih struktura u vlasti, u opoziciji, u podzemlju, i na webu i na zemlji, da nas ućutkaju.

Naravno, nismo mi ti koji su ih u tome sprečili.

Ne treba biti ni mnogo pametan, ni mnogo sposoban, pa pohvatati i eliminisati sve koji rade na ovom sajtu.

Nešto drugo je zaustavilo naše neprijatelje.

A to ste upravo vi, „poštovani čitaoci“.

Javnost.

Samim svojim brojem.

Bili biste nezgodni svedoci zatiranja slobode i kritičkog govora.   „Ućutkivanja“.   „Neutralisanja“.

A dokazi, činjenice i argumenti, koje smo već lansirali, ne bi nestali.

Kao što se ni prosuto mleko više ne može pokupiti, tako je i sa našim objavama.

Ulazimo u Drugu Petoletku, sve jači i jači.

Nismo zaboravili ni svoju edukativnu ulogu.

Polako ali sigurno, obradićemo vam i pojasniti svaku, iole interesantnu, temu iz dijalize.

Pogledajte još jednom našu rubriku „Kontakt“, gde smo naveli i koji su nam osnovni ciljevi, naša misija, vizija, načela, ili kako se to već zove …

Ne brinite, nismo potpuno ni anonimni, niti smo samo virtuelni.

Ne volimo da ističemo svoje „personalitije“, ali radimo itekako i konkretno.

Kompletno smo se priključili jednom jedinom Udruženju građana, nevladinoj organizaciji, koja se dokazano bori za kvalitetniju dijalizu. Ta NVO ne voli da se ističe, ne slikaju se sa mikrofonima, ispred slajdova ili na izletima i obeležavanjima, ali rade.

Njihov pravni tim je već pokrenuo određene pravne procedure da se sankcionišu krivci za stanje u srpskoj dijalizi.

U Fondu zdravstva, u Ministarstvu zdravlja i u Ministarstvu Pravde, već su bili naši predstavnici.

Svi neophodni dokazi su dostavljeni Tamo Gde Treba.

Doći ćemo i u vaš centar.

Potrebno je samo da vaša želja za našim dolaskom, tj. vaša želja za uključenje u rešavanje dijaliznih problema, bude jaka.

I mi smo tu.

I na webu i na zemlji.

Naš poslastičarsko-grafički urednik nam je za ovu priliku dizajnirao čak dve torte.

Onu naslovnu i jednu za poneti.

Prave torte. (Ko ne veruje, nek proveri: svećica 5 je iz „Maxi“ prodavnice)

Za svaki dijalizni centar će biti po jedno parče.

I neprijatelji naši, su dobrodošli.

Mogu i da nam duvaju.

.

.

redakcija sajta http://www.dijaliza.wordpress.com

.

.

Ž          I          V          E          L          I         !!!

 

_____________________________________________________________

_____________________________________________________________________________

_____________________________________________________________

.

.

Zašto peritonealna dijaliza kod nas nije popularna?

Zašto peritonealna dijaliza kod nas nije popularna?

Nekoliko puta do sada čitaoci su nas pitali zašto ne pišemo više o peritonealnoj dijalizi?

Pre svega, peritoneumska dijaliza je vrlo široka tema.

Postoje cele knjige o tome.

A osnovne stvari o peritonealnoj dijalizi mogu se naći svugde, po internetu, po prospektima Big Farme, čak i u časopisima za pacijente, ako to već samo po sebi nije jedno te isto.

Ipak, piše se svašta, ali retko ko će vam pošteno objasniti kakva je to dijaliza.

Prvo što vam pada u oči, to je nesigurnost oko samog naziva.

Dok smo kao južni Sloveni svi bili u jednoj državi (Jugoslaviji) ta se metoda zvala peritonealna dijaliza.

Sve što smo o toj metodi znali došlo nam je sa Zapada.

Kada se Jugoslavija raspala, pod uticajem tog istog Zapada, do tada odomaćeni (latinski) izraz peritonealna dijaliza, je morao biti zamenjen:

Hrvati su ga prvi izvitoperili u „peritonejska dijaliza“ da ih raniji izraz ne bi podsećao na bivšu SFRJ, državu koje se sada stide.

Srbi su uzvratili, otkrivši da bi izraz „peritoneumska dijaliza“ bio više u duhu srpskog jezika.

Na latinskom (a otuda je uzeto i u engleski), peritoneum je trbušna maramica, opna koja oblaže trbušnu duplju, pa je navodno, po srpskom pravopisu logično da od peritoneuma postane peritoneumska.

U dijagnozama, na latinskom ili na engleskom, svi SFRJ narodi su zadržali izraz: Dialysis peritonealis.

Dakle, peritonealna dijaliza.

(Jer, kad smo već na terenu lingvistike, u srpskom jeziku je ispravan izraz: terenska aktivnost, ali se nikada nije, po toj analogiji, koristio izraz renska osteodistrofija, nego renalna osteodistrofija. Zato i tvrdnje da je od peritoneuma ispravno peritoneumska, a od rena može da ostane renalna, mogu da priliče nekome ko je iz sredine kakva je neumska, na primer).

Toliko o zbrci koju su sa peritonealnom dijalizom napravili naši pojmodavci.

(Istorijski gledano, sama ideja da se u trbušnu duplju ubacuje pa zatim ispušta neka tečnost, i da se tako pokušaju smanjiti otrovne materije iz krvi bolesnika čiji bubrezi ne funkcionišu, pojavila se još u 18. veku, a što je još interesantnije: kao tečnost koja se ubacivala u trbuh korišteno je vino, pa se alkoholičari i dan danas pitaju zašto je medicina skrenula sa tog iskonskog, hvale vrijednog, otkrića).

Uglavnom, o ovoj dijaliznoj metodi ne pišemo mnogo, jer je ni u svetu, a ni kod nas, ne koristi mnogo pacijenata.

Da je dobra, sigurno bi bila i više korištena.

I pored svih pokušaja stručnjaka i plaćenika velike farmaceutske industrije, udeo dijaliznih bolesnika na PD je oko 10%, a svi ostali su na hemodijalizi (90%).

Naš stručni tim koji nam pomaže u obradi dijaliznih tema i vaših pitanja, nema dileme oko redosleda kvaliteta dijaliznih metoda.

Ako treba uporediti dijalizne metode po osnovu pristupa, puta preko kojeg se izvode, onda je na prvom mestu, tj. najbolja je hemodijaliza preko AV fistule.

Na drugom mestu je hemodijaliza preko AV grafta (veštačkog krvnog suda).

A na trećem mestu je hemodijaliza preko plastičnog katetera (najčešće je to takozvani Hikmanov kateter, ako se želi duže trajanje takve hemodijalize).

Na četvrtom, poslednjem mestu, je dijaliza preko peritonealnog katetera tj. peritoneumska dijaliza, koja bi (ako se odlučuje pošteno i nepristrasno) trebala biti ostavljena uglavnom za one pacijente čiji su krvni sudovi toliko loši, da se takvim pacijentima ne može napraviti AV fistula, ni ugraditi AV graft, niti kateter, za hemodijalizu, pa im onda ništa drugo i ne preostaje, nego peritoneumski kateter, odnosno dijaliza preko trbušne maramice.

Dakle, PD je dijaliza za starije osobe, osobe čiji je očekivani životni vek kratak, za one koji nemaju iole upotrebljive krvne sudove (dijabetičari, deca, starci) da bi se mogli lečiti HD-om.

Ima, naravno sponzorisanih tekstova, čak i naučnih objašnjenja, stručnih radova, a o prospektima i da ne govorimo, gde se otvoreno ističe kako je PD metoda bolja od HD, kako bi PD metoda trebala biti prvi izbor pri odlučivanju o dijaliznom lečenju, itd. itd.

Igrom nekog slučaja, neverovatnom koincidencijom, oni koji to tako pišu i pričaju, obično su i neki Šefovi, Direktori, Načelnici, Upravnici ili Ravnatelji, odjeljenja za perito-dijalizu, oni su i redovni posetioci ili izlagači na Kongresima peritoneumske dijalize, a potpisuju, propisuju, ili bolje rečeno prepisuju, i velike količine materijala za perito-dijalizu.

Isti stručnjaci, za sebe ili za svoje najbliže, najčešće nikada ne izaberu peritoneumsku dijalizu, nego im, naravno, omoguće hemo-dijalizu, ponajbolje onu kućnu, hemodijalizu, odnosno hemodijafiltraciju.

Otkuda takvo licemerje kod dijaliznih stručnjaka, u nefrologiji ili medicini uopšte?

Pa, pretpostavljate već, za sve je kriv novac.

.

Kako novac, odnosno cene, utiču na broj PD pacijenata?

Peritoneumska dijaliza je jeftinija od hemodijalize.

Svuda u svetu, osim kod nas (ali to je već druga priča, o tome ćemo kasnije).

Peritoneumska dijaliza je jeftinija od hemodijalize zato što perito-dijalizu pacijent radi sam.

U svom stanu (ili u svojoj kući).  Sam ili uz pomoć člana porodice.

Na cenu HD u svim zapadnim zemljama mnogo utiče cena bolnice (odn.dijaliznog centra), cena prevoza pacijenata, cena rada osoblja i cena potrošnog materijala.

Pošto je kod nas osoblje (dijalizni lekari i sestre) bedno plaćeno, cene bolnice (centra) i prevoza takođe nisu velike, jedini način zarađivanja u hemodijalizi je preko aparata i potrošnog materijala.

I tu je ogroman kriminal, o kome smo već pisali, a koji je očigledno neiskorenjiv, jer mu ni mnogo jače države od ovih naših – ne mogu ništa.  (Zato ćemo i mi smanjiti ta razjašnjavanja kojekakvih zajedničkih zločinačkih poduhvata, jer svakome je svoja glava najmilija, i altruizam ima svoje granice).

Znači na zapadu je cena HD = cena bolnice (centra), plus rad osoblja, prevoz, plus cena materijala, a cena PD je samo: cena materijala.

To je dakle razlog zašto je svuda u svetu cena PD 1,5 do 2,5 puta manja od cene HD.

Ili, ako vam je tako lakše, u svetu je cena HD 1,5 do 2,5 puta veća od cene PD, gledano na mesečnom ili godišnjem nivou. (PD se znači izvodi od strane pacijenta, u kući, a ne u bolnici, ali se izvodi svaki dan, tako da se cene mogu porediti samo na sedmičnom, mesečnom ili godišnjem nivou).

Kod nas je opet, naravno, mimosvet, cena PD je veća od cene HD!

Kako i zašto, Bog sveti zna.  Mi ne znamo.

Verovatno je zbog manjeg broja bolesnika, manjeg broja lekara koji se time bave, manje kontrole nad tim sektorom, neko proturio priču da su to (PD i HD) „po svemu komplementarne“ metode, pa je tako sebi i farmakoindustriji obezbedio profit veći nego na HD. Cene kesa sa dijaliznom tečnošću za PD čine kod nas ovu metodu skupljom od naše HD. Uz kese prodaće vam i grejače kesa, pa čekrke zvane „cikleri“, kojekakve diskove, transfere, kapice, kleme, otpadne kese, pa onda i štampač, tajmere, memorijske PD kartice, programe za preskripciju i izračunavanje adekvatnosti, itd, itd.

Ali, da se vratimo na normalnije i standardnije situacije, dakle tamo gde je PD jeftinija od HD. 

Kako cena utiče na opredeljivanje za ovaj modalitet dijalize.

Jednostavno: zaostalije i siromašnije zemlje više pacijenata upućuju na PD. Isto rade i one zemlje koje žele da što više smanje izdatke za dijalizu. Ili one zemlje koje nemaju dovoljno mesta u dijaliznim centrima. I prosečna telesna težina pacijenata igra neku ulogu. Zna se da je u državama Dalekog istoka prosečna težina pacijenata manja nego u npr. Nemačkoj, tako da je PD možda i dostatna istočnjacima, ali za Nemce je očigledno bila neadekvatna. A Nemačka je domovina dijalize.

Tu zatim, dolazi do izražaja geografska udaljenost centara i faktor prevoza. One države koje imaju razuđeno stanovništvo ili od pacijenata vrlo udaljene dijalizne centre, takve države imaju mnogo pacijenata na PD.

To čak i pacijenti lako prihvataju, jer sama pomisao da svakog drugog dana treba da putuju u jednom pravcu 500 km do najbližeg dijaliznog centra, priznaćete izgleda suludo, bez obzira ko snosi troškove puta.

Sad vam je već jasnije zašto su na spisku država koje imaju mnogo pacijenata na PD sledeće države: Meksiko, Australija, Novi Zeland, Tajvan, Portoriko, Salvador, Singapur, Gvatemala, Kolumbija, Kanada, Indija, itd. itd.

Njemačka, kao razvijena evropska država, domovina dijalize, ima samo 38 PD pacijenata na milion stanovnika, pa vi pogledajte koliko je to u odnosu na Meksiko koji ima 387, ili u odnosu na Salvador (323), Bruneje (170), Kolumbiju (146), Tursku (82), itd.

Zato naši članovi redakcije, kad god primete da neko od političara koristi izraz unutrašnji dijalog, prekidaju svađu i automatski počnu da pažljivije slušaju.

Jer, ako je išta, u bukvalnom smislu reči, unutrašnji dijalog, onda je to peritonealna dijaliza.

.

Kako samo izvođenje PD utiče na nepopularnost ove metode?

Princip na kome se zasniva PD, a to je da pacijent sam sebi ubacuje zašećerenu vodu u trbuh, 4 puta dnevno, da to mulja po trbuhu 3-4 sata, zatim izbacuje i opet ubacuje, svakodnevno, zaista ne deluje baš privlačno.

Ali to je tako. Radi se i danju i noću, zato se i zove: kontinuirana. (Neki su i tu SFRJ reč pokušali, naravno, izvitoperiti, pa su Srbima ubacivali izraz kontinuisana, a Hrvatima kontinualna, ali posle određenog vremena sve je došlo nazad, na svoje, jer, kod nas je sve prolazno, samo su gluposti kontinuirane, i tako je i ostalo).

Najčešća vrsta PD je CAPD, što bi u prevodu značilo Kontinuirana-Ambulatorna-Perito-Dijaliza. Ono ambulatorna (poznato i kao: ambulantna) je ubačeno da se istakne kako se ta dijaliza ne radi u bolnici, niti u dijaliznom centru, nego je pacijenti rade kod kuće, a kontrolišu se ambulantno, najčešće jednom mesečno.

Katetera za PD ima više vrsta, a postavljaju se ili zamenjuju (kad ne funkcionišu) operacijom: otvaranjem trbuha (laparotomijom) ili endoskopski (laparoskopski), od strane opšteg hirurga. PD kateter se često pomeri, pa umesto da bude na dnu trbušne duplje, on bude gore, na vrhu, ili se nađe obmotan crevima ili trbušnom maramicom, itd. itd., pa je opet neophodna hirurška intervencija (prethodno snimanja, bolnička priprema i ispitivanja).

Ako je potpuno ispravan kateter za PD služi da se preko njega ulije 2L tečnosti za 10 minuta, a izlivanje tečnosti bi trebalo da traje 20-30 minuta, i to pod uticajem zemljine teže. Tako bi trebalo. Ali, ako PD kateter ne funkcioniše dobro, onda nastaju muke, jer, ili tečnost ne može da uđe u trbuh ili ne može da izađe iz trbuha. Onda pacijenta treba presavijati, nameštati na bok, okretati gore-dole, levo desno, pritiskati, a sve neće li konačno tečnost krenuti. Ako pacijent gubi mnogo vremena na ulivanje i izlivanje, njemu je tada slabija efikasnost procedure, a osim fizičkih bolova može da ima i ono psihičko maltretiranje: čak i ako koristi cikler (mašinu za APD, automatsku PD), onda ga mašina budi učestalim alarmima, jer detektuje problem sa punjenjem ili sa pražnjenjem, ili oba problema.

Distenzija (prepunjenost) trbuha, razna curenja: pored katetera, u grudni koš, u prepone, u mošnice, u vulvu, … samo su neke od komplikacija nefunkcionisanja PD katetera. Pacijenti takođe mogu da dobiju i opstipaciju, zatvor stolice, otežano dišu, creva prestaju da im rade (ileus), a isto tako kateter može da im se i zagnoji, da se uvrne (knikuje), da se prelomi, da izazove krvarenje, pa iz trbuha krene krvava dijalizna tečnost, ili od bakterija i fibrina zamućena dijalizna tečnost, kateter može i da izazove perforaciju (probijanje creva), može da ima i zapaljenje izlaznog mesta – sve su to opasnosti vezane za samo postojanje PD katetera u trbuhu, koje je kao što rekosmo, stalno i neophodno za provođenje PD. Ako se PD kateter zapuši naslagama fibrina, onda se pri svakom ulivanju tečnosti u trbuh, u tu tečnost dodaje i heparin (1000-2000 IJ/Litar), iako se PD, rekosmo, reklamira kao dijaliza bez heparina. Pri svakom naprezanju ili napinjanju trbužnog zida, npr. pri defekaciji, pri kašlju, kijanju, otežanom mokrenju ili podizanju tereta, može doći do curenja PD tečnosti, do pojave kila.

Sledeća stvar su kese.

Kako i koliko često pacijent treba da ubacuje tečnost iz kesa u trbuh, kad koju vrstu kesa treba da koristi, koja i koliko dugo mu tečnost treba da stoji u trbuhu, a koja i koliko dugo treba da se ispušta, to sve mora doktor da mu odredi, a doktori su naravno, od toga napravili celu nauku, pa na slici dole desno, možete videti grafikone pojedinih „vrsta“ perito-dijalize. Te vrste se zasnivaju na ritmu. Doktori, kao dirigenti, određuju tempo: da li će vam izmene biti sitnije a češće, ili ređe a veće, ili razne kombinacije, bitno je da igrate kako oni napišu.

Standardna CAPD podrazumeva 3 izmene po 2 litra (1-3L) tokom dana, na svakih 4-5 časova, i jedno ulivanje pred spavanje, a ta se tečnost ostavi u trbuhu 8 sati i izlije se ujutro. Ako se želi mala ultrafiltracija koriste se 1,5% rastvori glukoze, ako je potrebno malo jače izvlačenje tečnosti koristi se 2,5% rastvor, a ako ni sa njim nije dovoljna UF, prelazi se na kese sa 4,25% rastvorom glukoze. (Realna koncentracija glukoze u ovim kesama je zapravo nešto manja, tj. 1.36%, 2.27%, i 3.86%, ali je to duga priča). Ovaj poslednji rastvor, koji je najjači i najefikasniji rastvor (4,25%) je istovremeno i najopasniji, to jest: najštetniji.

Primetite takođe, da je kao i na HD, ostvarivanje idealne ultrafiltracije zasnovano na metodi: pokušaj-greška-korekcija, dakle opet eksperimentisanje naživo. Uz neprekidna merenja, vaganja, procenjivanja i empirijska zaključivanja. (Pre upotrebe, rastvor u kesama se prvo mora zagrejati, na posebnom grejaču, jer ako koristite mikrotalasnu rernu rastvor se karamelizuje).  Rašljasti razdelnik između ulivne i izlivne kese, marketinški se naziva „Ipsilon-set“, jer je to više u duhu našeg kolonijalnog poltronisanja.

Sav rad oko peritoneumskog katetera, ulivanje, izlivanje, konekcije (spajanje), dekonekcije (razdvajanje), sve se to mora raditi u besprekorno čistoj prostoriji, sa besprekorno čistim rukama, aseptično, sa rukavicama, sprejevima, kremama, dezinficijensima, antisepticima, sa gazama i maskama na licu, sa mazanjem antibiotskih masti oko izlaznog mesta, ili čak u nozdrve pacijenta – tako da kada ukalkulišete svo to vreme koje provedete na celodnevne rituale pripremanja, otvaranja, zatvaranja, pranja, prskanja, mazanja, previjanja, ulivanja i izlivanja, onda će vam odlazak na HD 3 puta sedmično izgledati kao ugodan odmor i druženje sa prijateljima.

Najslabija tačka perito-dijalize su infekcije. 

Priroda ili Bog, nam jednostavno nisu trbuh namenili za PD.

Ubacivati zašećerenu vodu u ljudski trbuh, pored creva punih fekalija, i verovati kako ni spolja niti iznutra neće doći do nakupljanja bakterija u takvoj vodi, izgleda suludo.

No, niko u to i ne veruje. Zvanična nefrološka nauka priznaje da su infekcije, a upale trbušne opne se zovu peritonitisi, da su praktično neizbežne. Kad-tad. Prosečna učestalost upala trbuha, peritonitisa, na standardnim PD je jedan na svakih devet meseci. Najbolje rezultate na svetu, tj. najređe upale imaju dalekoistočni PD pacijenti, u Hong-Kongu i Koreji imaju 1 peritonitis na 36-42 meseca (ako ne lažu). Upale trbuha (peritonitisi) nastaju ulaskom bakterija, izvana u trbuh, ili iznutra iz creva.

Zašto i kako nastaju peritonitisi? Uglavnom, zbog nedovoljnog pranja i dezinfikovanja ruku, zbog čestih konekcija i dekonekcija (spajanja i razdvajanja kesa i sistema), zbog upale izlaznog mesta katetera, ili upale kateterskog tunela u prednjem trbušnom zidu, zbog nedovoljne čistoće prostorije u stanu ili na poslu gde je vršena izmena, zbog poremećaja stolice, zatvora ili proliva, zbog drugih bolesti creva, kao što je divertikuloza, zbog vaginalnih ili infekcija mokraćnih puteva, zbog čestih prekidanja noćnih izmena, zbog odlazaka u toalet, zbog česte upotrebe antibiotika (nastanu gljivični peritonitisi), zbog lošeg rada pomagača ili bolničkog osoblja na kontrolama, itd. itd..

Dakle, negde i neki pacijenti i uspeju, kraće ili duže vreme, da budu bez upale trbuha, ali da nikada nijednu ne dobiju, takve nećete videti ako su na PD više godina.

I pored najsavremenijih antibiotika i antimikotika, oko jedna petina peritonitisa se ni danas ne uspeva izlečiti.

Peritonitis, kao komplikacija, i kad se izleči, može i sam da ostavi komplikacije u vidu priraslica unutar trbuha. Te priraslice ometaju rad creva ili zadržavaju zaostalu PD tečnost koja u njima zagnoji i ostavlja lokalna apscesna žarišta u organizmu, čak i kad pacijent prestane sa PD. Zato se u svetu pri lečenju peritonitisa ubacuju u trbuh i enzimi (streptokinaza ili urokinaza), kako bi razgradili fibrinske niti, oslobodili bakterije iz džepova i olakšali njihovu evakuaciju. Ali, cena tih fibrinolitika je enormna.

Kod pacijenata koji su duže vremena na PD metodi (obično posle 3 godine), čak i kada se prebace na HD ili dobiju transplantirani bubreg, može da im se pojavi: Inkapsulirajući sklerozantni peritonitis, najteža i smrtonosna komplikacija PD. Rentgenski ili hirurški, utvrdi se da je trbuh kalcificirao i sklerozirao, kao školjka koja je zarobila i učinila nepokretnim creva i sve organe u trbuhu, koji zatim polako odumiru. Ovu komplikaciju naročito podstiču: upotreba koncentrovanijih rastvora glukoze (4,25%), nebikarbonatna dijalizna tečnost i GDP. Zbog povećanog rizika za nastanak ISP neki nefrolozi su radili i tražili i od drugih: prekidanje PD posle 5 godina kod svakog PD pacijenta. Naravno, to još uvek nije opšteprihvaćen stav. (Što reče onaj: nije prihvaćeno, ali sviđa mi se način na koji razmišljaš).

Kakvi su konkretni podaci, koliko brzo i koliko često će PD pacijent imati upale trbuha, koliko puta i koliko dugo će biti po bolnicama, koliko skupih antibiotika, antimikotika, operacija i intervencija će imati, o tome možete naći milion raznih statistika i izveštaja, ali sporno je koliko im se može verovati, obzirom da ih pišu osobe koje su u očiglednom sukobu interesa. Mada, neki kažu, da tu i nema sukoba interesa, nego samo saradnja, kooperativnost, i svima dobro.

.

Kada vam nefrolozi žele da prodaju PD, kako je reklamiraju?

U materijalnom svetu sve je na prodaju. Sve ima svoju cenu. I sve se mora reklamirati, ako želite da to nekome uvalite. Pogledali smo brojne reklame za PD, pa ćemo vam ovde nabrojati sve te marketinško-naučne prednosti PD nad HD.  (A što reče naš Mitar, dosta smo grdili i pisali sve najgore samo o HD).

PD navodno omogućuje više slobode pacijentima, ne moraju da dolaze u bolnice niti u dijalizne centre kao oni na HD, PD pacijenti su potpuno nezavisni od medicinara, mogu da putuju, mogu da rade, mogu duže da zadrže preostalu funkciju bubrega, nemaju opterećenje srca AV fistulom, manje imaju problema sa srčanim oboljenjima, na PD ne treba heparin (laž), to je metoda koja ne boli (laž), nema ubadanja iglama, insulin možete da ubacujete preko kesa u trbušnu tečnost, nema držanja tupfera posle dijalize, manje su mogućnosti da dobijete hepatitis, anemija je na PD mnogo manja, manje trošite eritropoetina (Aranespa), manje primate gvožđa, manje pijete tableta protiv fosfora, manje tableta protiv pritiska, bolji su vam pokazatelji anemije, osteodistrofije, polineuropatije, itd., itd., itd.

Što se tiče zahtevnosti procedure, PD doktori kažu da za samo izvođenje ne treba neka posebna inteligencija, ali treba da se potrudite da vam efluent bude bistar. 

I tako dalje, ako se neko seti još nekog EPP-a o PD neka nam javi..

Ima toga kol’ko hoćete, a i stalno se taj marketing usavršava.

Ko se bavio istorijom dijalize mogao je saznati da je prvi srpski nefrološki akademik (član Srpske Akademije Nauka), na svojoj klinici ukinuo metodu lečenja peritonealnom dijalizom. Rekao je, kažu: to nije metoda lečenja, to je mučenje.

Kad je dotični (nakon višedecenijskog staža) otišao u penziju, neki od njegovih poletaraca, koji nije bio baš toliko saosećajan prema pacijentima, a dobro je iskalkulisao i da će jedino u PD moći napredovati bez konkurencije, taj je junoša dakle, ladno vratio na kliniku prodavce kesa sa tečnošću za punjenje trbuha. I tako se PD metoda vratila na našu najugledniju kliniku, a sa drugih nije ni odlazila, naprotiv.

Pogledajte i onaj čuveni tzv. Pravilnik o dijalizi, pa ćete videti da su tamo više stranica posvetili nabrajanju kojekakvih PD kapica, kesa i konektora, nego hemodijafiltraciji.

Danas, se čak može sa sigurnošću tvrditi da glavninu srpskih nefrologa čine kadrovi koji su se na ključne pozicije u srpskoj nefrologiji ispeli preko PD.

Koliki je uticaj u njihovom hijerarhijskom podvizavanju imala farmaceutska industrija, nije sporno: imala je veliki.

Dokazi se čak nisu ni sakrivali. Jednom sadašnjem načelniku nefrologije, PD industrija je dala prevod uputstva za rukovanje ciklerom, i on je to objavio kao svoje autorsko delo, tačnije stavio je na koricama: „priručnik za lekare i bolesnike“. A unutra su bili prevodi poruka koje se pojavljuju na displeju, kada je cikler u alarmu.  Ha, ha,  🙂

Iako mu je dotična farmaceutska firma platila sve troškove, dala tekst, slike i honorar za knjigu, on je opet uzeo još novca i od porodica pacijenata kojima je uvalio te ciklere, a za uzvrat, imena tih pacijenata i njihovih porodica su se našla (javno!) obelodanjena na unutrašnjoj strani korica knjige, kao „finansijski su pomogli“ objavljivanje tog kapitalnog dela srpske nefrologije.

Danas se to baš i ne ističe tako javno, ali opet se ne može sakriti činjenica da su „propisivači PD metode“ u stanju da pacijentu promene i vrstu kesa, kapica, ciklera i katetera, ako ih firma proizvođač tih materijala nije dovoljno „ispoštovala“, a ona druga, konkurentska firma ponudi bolji aranžman. Toliko o „kliničkim“ indikacijama i odabiru ko će na čiji PD sistem ići.

Perito-dijaliza je i inače, puna paradoksa.

Pažljiviji promatrač će primetiti kako PD doktori, koji voze pasate, mercedese, džipove i slične besne automobile, o svojim pacijentima govore kao o sporim ili brzim transporterima (?!).  Neki od njih, koji su mutili s kim su stigli, smatraće sebe nadležnim za procenjivanje da li se vama efluent zamutio.  Ni bombonom vas neće ponuditi, ali će detaljno pričati o karamelizaciji.  Pominjaće transfer-set, a misliće koju količinu para da vam uzmu.

I što je najgore, govoriće o CAPD i pominjaće efikasnost metode.

.

Kakva je efikasnost PD u odnosu na HD?

Kakva je zaista efikasnost PD u odnosu na HD, kolika je smrtnost na PD u odnosu na HD, kakav je kvalitet života na PD u odnosu na HD, itd. – to su česta pitanja u nefrološkoj i dijaliznoj praksi, a prave odgovore nije lako naći.

Već smo vam rekli i zašto je to tako.

Nema nezavisnih izvora.

Svi nešto podupiru, svi su od nekog plaćeni, svi su u nekom sukobu interesa.

Pacijent koji dođe u situaciju da mora započeti dijalizu, a ne zna koju bi dijalizu izabrao: da li HD ili PD, neće se usrećiti dobijanjem objašnjenja od doktora. Od medicinara, uopšte.

Zato vam mi preporučujemo: obratite se pacijentima.

Mada ni to nije sasvim pouzdano, jer i mnogi su pacijenti prodali dušu farmakomafiji, a neki su joj čak i potpuno poverovali i iskreno zastupaju naručene stavove, pripovedajući od reči do reči ono što su im ubacili u glavu, ali … boljeg saveta nemamo.

Jer, ako anketirate dovoljno veliki uzorak pacijenata, možete steći pravu sliku.

Znači, čovek koji želi da sebi razjasni gore navedenu dilemu, da li je bolja HD ili PD, mora otići u nekoliko dijaliznih centara, porazgovarati sa pacijentima u hodniku, u bolnici i na klinikama, a zatim posetiti i nekoliko PD pacijenata u njihovim kućama ili stanovima, zatim u bolnicama, na odeljenjima i klinikama, gde se leče kad upadnu u komplikacije.

Tek kada skupi informacije od jedno petnaestak HD i isto toliko PD pacijenata, tek tada novajlija može da stekne neku sliku o razlikama i prednostima jedne ili druge dijalizne metode.

Tada će uočiti sledeće stvari.

Prvo, u pogledu efikasnosti.

Pacijentu na hemodijalizi doktor može da primeni različite dijalizne membrane, različite površine, različite propustljivosti, različite biokompatibilnosti i različite efikasnosti, može da mu menja dužinu trajanja i učestalost tretmana, da mu menja protoke krvi i protoke dijalizata ili infuzata, sve to dok ne dobije zadovoljavajuću efikasnost.

Na PD to ne može.

Perito-membrana je fiksna, nepromenjiva, ima površinu 1,0-2,0 m2, zavisno od veličine pacijenta, ima nepromenjivu poroznost membrane (može samo da oslabi), kao i protok krvi (50-100 ml/min).

Jedino što na PD može da se menja je vrsta kesa, volumen i broj izmena.

Pacijentu na HD se tokom 4h može odstraniti 4-5 litara tečnosti, a na CAPD ne može toliko ni za ceo dan. Pritisak u trbušnim kapilarima je oko 20 mmHg, a u trbušnoj duplji je oko 7 mmHg. Ali, to je samo u mirovanju. Svako sedenje, kretanje ili naprezanje pacijenta anulira tu razliku. Zato ultrafiltracija kod PD i pored hiperosmolarnosti dijalizne tečnosti od 500 mOsm (normalno je 288), ne može da se poredi sa efikasnošću UF pri hemodijalizi. Veći pritisak ili duže zadržavanje tečnosti u trbuhu dovesti će i do pojačanog ulaska te tečnosti iz trbuha u cirkulaciju pacijenta (regularno je to 1-2 ml/min).

Situacija sa uklanjanjem štetnih azotnih materija PD metodom je još gora.

Prosečan anuričan PD pacijent (70 kg) i kad nema nikakvih komplikacija, kada je ceo postupak ispravan, stabilan, sve radi kako treba, opet ima vrednosti ureje u krvi oko 30 mmol/L, a kreatinina oko 1000 umol/L. Stalno.

To je nešto što automatski ne deluje popularno za pacijente koji su na HD videli da je urea posle dijalize normalizovana (6-8 mmol/L), a kreatinin manji za 65% (oko 200-300 umol/L).

E sad, PD doktori će vam objašnjavati da za razliku od HD membrana, PD membrana ima drugačije pore, te da trbušna membrana mnogo bolje propušta neke druge otrove, srednje krupne i velike supstance, koje se ne čiste preko HD membrana.

Problem je što se ti srednje veliki i krupniji otrovi ne mogu meriti u našim redovnim laboratorijskim analizama, pa ostaje samo da im verujete, na reč?!

Ljudi koji ne znaju da smo u kapitalizmu, u tržišnoj privredi, u društvu gde je sve roba, gde se sve prodaje, gde sve ima svoju cenu, mogu bez problema da i dalje veruju u humanost, etiku, poštenje, pravednost i istinoljubivost Hipokratovih sledbenika.

Svi ostali, koji su, nadamo se većina, i koji su redovni posetioci našeg sajta, znaju da se sve mora proveriti, barem sa onih 6 pitanja: ko, kada, gde, zašto, zbog čega i kakvu korist ima od ovoga što nam priča.

Kao i HD pacijentima, i PD pacijentima je uvaljena priča o adekvatnosti PD dijalize preko postizanja nekih Kt/V indeksa, s tim da ih kod njih računaju na sedmičnom nivou, jer su im dijalize, kontinuirane, povazdan, što bi rekli. Tako da je za PD pacijente najstroži cilj sedmični Kt/V >2,0 što je opet daleko ispod minimalnog na HD ostvarivog sedmičnog Kt/V od 3,6 (tj. 3 x 1,2). Dakle, džaba kontinuirano muljanje tečnosti po trbuhu svih sedam dana u nedelji, opet se sa 12 sati HD postiže duplo bolje čišćenje ureje.

Nije tajna ni da mnogi PD pacijenti lažu doktore (i same sebe), pa često ne rade propisani broj izmena, nego „preskaču“ izmene, skraćuju vreme, kad god mogu. Dosadi im, ili nađu neki drugi izgovor.

Onda u bolnicama, ili na kontrolama, doktori vide solidnu efikasnost, klirense, KtV i slične indekse, ali za razliku od tih rezultata u ambulanti, pacijenti kod kuće u proseku imaju stalno loše, tj. visoke vrednosti ureje i kreatinina.

Drugo, što će dijalizni kandidat ili budući početnik moći saznati jeste:

Nema skoro nijednog PD pacijenta kojem nije rađena HD!!!

Ova neverovatna činjenica se obrazlaže različitim stručnim objašnjenjima, nedovoljno je istaknuta i nedovoljno poznata u široj javnosti, ali je skoro niko ne negira.

Apsolutna većina PD pacijenata je kad-tad morala biti podvrgnuta hemodijalizi.

Najčešće preko plastične kanile, ili katetera, postavljenog u neku veliku venu, na vratu ili u preponi.

Sad sledi logično pitanje: ako je PD metoda realna alternativa HD metodi, zašto onda PD pacijenti moraju koristiti i HD? (Najčešće da spasu živu glavu).

Neki PD pacijenti su na HD morali ići na početku, neki naknadno, neki pred kraj, neki zbog komplikacija, najčešće zbog upala trbuha ili zbog neefikasnosti PD, a neki su, nećete verovati: morali raditi i jednu i drugu metodu, paralelno.

Istovremeno.

Dešava se da pacijentu ulivaju dijaliznu tečnost u trbuh, a zatim je pokušavaju izvući preko vene na vratu (?!), hemodijalizom, ali kažu da to tako mora, jer neće da odustanu od PD, osim ako trbuh nije potpuno uništen i PD neizvodljiva.   (npr. zbog inkapsulirajućeg sklerozantnog peritonitisa i sličnih terminalnih komplikacija).

Treće, što će interesent za PD saznati jeste da se preko peritonealne dijalize gubi mnogo belančevina i da su zbog toga bolesnici na PD skloni mršavljenju i pothranjenosti. Smatra se uobičajenim da PD pacijent tim „izmenama“ iz trbuha dnevno izbaci i oko 15 grama albumina. Da bi nadoknadio toliki gubitak korisnih materija, PD pacijent mora da unosi više namirnica bogatih proteinima, a to mu onda pogoršava vrednosti azotnih materija: ureje i kreatinina u krvi, kao i fosfora. Dakle (kao i inače), rešavanje jednog problema, povlači nastajanje drugog, i tako u krug. Ako se želi proces transfera belančevina okrenuti, iz trbuha, ka organizmu pacijenta, onda se moraju koristiti dijalizne tečnosti sa aminokiselinama, a te tečnosti su naravno, mnogo skuplje.

Četvrta stvar koja se može primetiti kod PD pacijenata, jeste sklonost porastu šećera i masnoća u krvi, jer im se u trbuh ubacuju koncentrovani rastvori šećera (glukoze).

(Neki noviji rastvori koji ne sadrže šećer nego aminokiseline ili icodextrin, se ređe indikuju i skupi su).

U proseku, 100-200 grama glukoze dnevno se pojavi u krvi pacijenta od tečnosti iz kesa koju sami ulivaju u trbuh.

Ako je u pitanju (a i ako nije) pacijent sa dijabetesom, to nije mala količina šećera. Tolika količina šećera zahteva veće doze insulina, pa to ili dodatno opterećuje pankreas ili ako je pacijent već na injekcijama insulina, zahteva veće doze ili češće davanje.

Hiperglikemija (porast šećera u krvi) izaziva hiperinsulinemiju i hipertrigliceridemiju (porast insulina i masnoća u krvi), gubitak apetita, sušenje usta, propadanje krvnih sudova, a doprinosi i sklerozi trbušne duplje. Ulazak glukoze u krv, automatski smanjuje mogućnost izvlačenja vode iz krvi u trbuh, a iz trbuha napolje. Nastanak dijabetesa u PD bolesnika nije retkost, a kod onih koji su ga već imali može doći do pogoršanja i dijabetesa i HbA1c parametara, do hiperlipidemije i gojaznosti. 

Od šećera u PD tečnosti, dakle od glukoze, mogu da nastanu štetni GDP (glukozo-degradacioni produkti) tokom sterilizacije ili grejanja PD tečnosti, pa to doprinosi bioinkompatibilnosti procedure.

Od glukoze i GDP nastaju u krvi pacijenta AGE (produkti uznapredovalog glukoziliranja) koji dodatno oštećuju trbušnu membranu, krvne sudove i imunitet pacijenta.

Što češće i što duže pacijent bude koristio kese sa većim koncentracijama glukoze (a one se daju da bi se izvuklo što više vode iz organizma), to će mu ove komplikacije nastale zbog šećera biti izraženije.

Ubacivanje u trbuh glukoze sa laktatom (puferom, sredstvom za neutralizaciju kiselosti krvi) često izaziva bol, neoangiogenezu (pojavu dodatne prokrvljenosti tkiva) i oštećenje mezotelnih ćelija trbušne mebrane.

Ajkodekstrin (icodextrine) je polimer glukoze (sadrži više od 500 monomera glukoze u 1 molekulu), ne resorbuje se u krv pacijenta kao glukoza, a ima osmotsku snagu da privlači vodu iz cirkulacije (vrši ultrafiltraciju) u istoj količini kao i 3,86% rastvor glukoze tokom 8-12 časova, a 3-6 puta više od 1,36% rastvora glukoze. Zbog male resorpcije, a solidne UF, obično se stavlja jedna izmena sa njim tokom noći u pacijenta na CAPD, a tokom dana u pacijenta na APD. Ajkodextrin je nažalost nekomforan, jer je isto kiseo (zbog laktata), izaziva porast maltoze u krvi (metaboliše se u taj šećer), u manjoj meri povisuje i GDP, a može izazvati i sterilni peritonitis ili kožne reakcije preosetljivosti, uključujući i ospu ili ljuštenje površinskih slojeva kože.

Umesto glukoze, osim icodextrina, u kesama može biti i 1,1% rastvor aminokiselina. I on je puferizovan laktatom (dakle, kiseo), a ima UF snagu kao i 1,36% rastvor glukoze. Preporučuje se pacijentima koji na PD počnu da telesno propadaju, da mršave, da gube mišićnu masu, ali se mora davati sa glukozom (uz obroke) ili uz glukozne kese, kako bi se AMK mogle iskoristiti od strane perifernih tkiva. Nuspojave ovih kesa su pogoršanje uremije (porast ureje, kreatinina, azota) i kiselina (acidoze) u krvi, a ni oporavak uhranjenosti nije baš sjajan kako se reklamirao u prospektima. I naravno: nedostatak je cena. Već primećujete pravilo: čim nešto ima bar neku korist za pacijenta, to odmah postaje cenovno teže dostupno.

To važi i za biokompatibilnije PD rastvore (one koji sadrže bikarbonat) mnogo su skuplji, ali i dalje imaju sve one nedostatke zbog laktata, glukoze, a izgleda da ostvaruju i nešto lošiju UF, nego standardni PD rastvori.

Peto, poređenjem tuđih HD i PD iskustava, čovek može da sazna kolika je dužina života pacijenata na tim metodama, i da sazna da se metode tu značajno razlikuju.

Naime, u našim HD centrima možete naći pacijente koji već 40 godina žive uz pomoć HD, mnogi i u kasnoj životnoj dobi, ali nigde nećete naći nijednog takvog na PD.

Na PD se ne može poživeti toliko godina.

Ni 30% od te cifre.

Da sad ne ulazimo (ponovo) u razloge, ali to je nepobitna činjenica.

Naši PD doktori će reći kako je to zbog toga što se na PD i upućuju oni pacijenti koji su u „lošijem zdravstvenom stanju“, stariji, bolesniji, koji imaju lošije krvne sudove, lošiji imunitet, itd, itd. … i sve je to tačno, jer za sve se može naći objašnjenje, ali je činjenica da kada se na PD usmere mladi i zdravi pacijenti, ni oni ipak ne uspeju izgurati 40 godina na PD, nego se kad tad prevedu ipak na HD, ili dobiju bubreg transplantacijom, ako žele da ostanu živi.

Prosečna učestalost upala trbuha (peritonitisa) je danas u svetu ređa od onih ranijih PD podataka (jedan na svakih devet mesci vršenja PD), ali opet je to najveći i najteži problem ove metode. Različite mere se predlažu za smanjenje stope peritonitisa, kao što su: upotreba specijalnih sistema za konekciju, upotreba ultravioletnog zračenja, toplotna sterilizacija, bakteriološki filteri, ali za sada nema optimalnog rešenja.

To bi bilo sve.

Vama je vidimo i čitanje bilo naporno,

a šta mislite kako je bilo nama, koji smo obrađivali ovu temu?

Zato, nema više.

Odosmo i mi.

Da se ulijemo.

.

.

DiaBloG – 2018

.

_____________________________________________________

__________________________________

________________________________________________________________

Novogodišnja čestitka, pretprazničko obraćanje i redakcijski rezime 2017/18

Pre svega, čestitka.

1)

U susret milionitom pregledu …

Poštovani čitaoci,

Ono što se kao lajtmotiv provlači kroz seriju „Only fools and horses“ jeste ono čuveno: „Sledeće godine u ovo doba bićemo milioneri.“

Eto, ovaj naš sajt, može se sa sigurnošću reći, će već polovinom sledeće godine imati MILIONITI pregled.

Sedam će se cifara vrteti na našem nespornom brojaču.

Malo li je, na ovu skupoću.

Tačnije bi bilo reći na ovu lenjost, nezainteresovanost, pasivnost, otupelost, ili kako već da nazovemo pažnju koju dijalizni pacijenti posvećuju unapređenju svog lečenja.

Skupo će nas sve to koštati, zato i rekosmo: na ovu skupoću – jer, već nas košta.

Opšte je poznata činjenica da svako ima vlast kakvu zaslužuje.

Isto je i sa dijalizom.

Čak i među našim stručnim saradnicima provejava mišljenje da dijalizni pacijenti u Srbiji imaju i bolju dijalizu nego što zaslužuju.

Koliko su sami učinili, dosta su i dobili.

Pacijenti.

Ako se složimo da smo svi, ili ćemo to (kad-tad) biti, pacijenti, onda ćemo se složiti i da nam svima treba jedno preispitivanje.  (Po metodi upoznaj samog sebe).

Kakvi su srpski dijalizni pacijenti, u globalu?

Generalno govoreći, srpski dijalizni pacijenti su potčinjeni korumpiranim rukovodiocima, a sami su nezainteresovani ili nesposobni da učine nešto više, pa su još i dobro prošli, s obzirom kako su prošli pacijenti u nekim drugim državama (i to je sasvim tačno).

A ovaj sajt?   Tolika posećenost?

Brojke su varljive, kao i obično.

Ovo je virtuelna stvarnost. Fiktivna je naša dijalizna savest.

Slaba je uteha što naš sajt posećuju hiljade znatiželjnih ili zainteresovanih, jer, u suštini, većina njih nastoji da ćutke, u potaji, ukrade nešto: informaciju, sliku, savet, tabelu, nešto što je već tu, okačeno, a besplatno.

I kradu.

Čak i oni koje Fresenius plaća.

(Eno ga, naš grafički urednik, u nemoćnom besu peva gangu: „Tri put si me pokrala Dobrila, svi te zovu Miškova kobila“ …).

Pacijenti su se, izgleda, predali.

Na mogućnost da se i sami uključe u poboljšanje svog statusa i da nešto doprinesu, ovom sajtu, samima sebi, svojim kolegama i sapatnicima – niko i ne pomišlja. Makar to bilo i toliko malo, kao što je jedan plusić za autora (ili minusić, svejedno), ili jedan savet (a savet bar ne bi trebao da košta), a o peticijama, protestima, apelima i tužbama, da se i ne govori.  Što’no kažu: Ko nas je kleo, nije dangubio.

Ali, neće biti ni da je sva krivica na jednoj, najslabijoj, karici.

Dijaliza je imitacija života, život piše romane, romani se pretaču u serije i eto nama naravoučenija.

Samir Fazlinović, kontroverzni biznismen iz serije „Lud, zbunjen, normalan“, kao najjaču repliku kad treba nešto uvaliti sopstvenom stricu, izrekne sledeći argument:

Amidža bolan, pa nisi ti meni bilo ko?!“

I onda mu ga zavuče.

Nijedna analiza navedene rečenice ne može pokazati da je Samir nešto slagao. On je stricu tačno rekao ono što stric želi da čuje: da je on za bratanca neko poseban.

A to što je bratanac realno mislio da mu je stric „poseban levat“, on je to u navedenoj rečenici i izrekao.

Zato, dragi sapatnici, kada vam birokrata iz Fonda, iz Ministarstva, iz Uprave bolnice, (i tsl.), kaže kako je njima „pacijent na prvom mestu“ ili da je njima „pacijent u centru sistema“, znajte da vam misli (i radi) isto što i Samir svom stricu.

To se takođe odnosi i na rukovodioce dijaliznih udruženja pacijenata, udruženja sestara ili udruženja lekara, svi su oni davno digli ruke od baze, od onih zbog kojih su oni tu gde jesu.

Narečeni (gorepomenuti) Samir, ima još jednu vrhunsku uzrečicu.  Retoričku.

Kad hoće da razoruža sagovornika, svojom, nazovi: dobronamernošću, tolerancijom, istinitošću ili pravdoljubivošću, on tada spusti kapke, slegne ramenima, i usred bilo koje rečenice, kaže ono jednostavno: „Ne daj mi lagat“.

U prevodu: ispravi me, ako grešim.

Time je neosetno, odgovornost prebačena na sagovornika.

Vrhunsko umeće.

Sad vam je, verovatno, sve mnogo jasnije.

Kratko, jasno, ali efektno, je objašnjenje tog postupka.

Pristali smo na laž, sami smo za sve krivi.

Eto, poštovani čitaoci, svojski smo se potrudili da vam ukažemo na ove činjenice.

Jer, niste vi nama bilo ko?!

Vi ste nama „poštovani čitaoci“.

Ne dajte nam lagat.

.

.

2)

Srpska medicina ima za sagledavanje dijaliznog pacijenta jednu čarobnu deskripciju.

Rečeno današnjim fejsbukovskim rečnikom to je jedan status.

Ta sveobuhvatna misao glasi:

„Ipak je on tolike godine na dijalizi.  On je IZMENJEN“.

Takva se jedna etiketa zalepi dijaliznom pacijentu i time se kao sve objašnjava.

A dijaliza nije izmenjena.

To im nije palo na pamet:  da su pacijenti izmenjeni zato što je dijaliza neizmenjena.

Zato što se ništa novo i ništa bolje u njoj ne dešava, već decenijama.

Aparati za dijalizu su skoro svugde stari, odvratni, kabasti, zastrašujući, komplikovani, … neadekvatno se čiste, dezinfikuju, ne proveravaju se na hemikalije, strujne udare i prljavštine …

Voda za hemodijalizu, loše prečišćena, neadekvatno kontrolisana, iz starih reverznih osmoza, zaprljanih filtera, takva voda lagano i uglavnom neprimetno, uništava dijalizne pacijente.

Laboratorijske analize se ne sprovode redovno, ne rade se ni one koje su hitne i vitalno neophodne, a one skuplje i modernije, ne rade se uopšte … Pacijenti se usmeravaju na privatnike, da bi usmerivači uzeli svoj deo novca, država i pacijenti propadaju a paraziti cvetaju.

Osoblje na dijalizi nemotivisano, lenjo, preokupirano egzistencijalnim problemima, otupelo na tuđe patnje i nevolje, samo gleda kako da zadovolji neki svoj sitni (ili krupni) interes, nema tu ni traga humanizma, posvećenosti, pomaganju unesrećenim, nema ni empatije, a kamoli humanizma i solidarnosti. Kadrovska popunjenost nefroloških i dijaliznih jedinica je sve lošija, sve je manje medicinara motivisanih za nefrologiju, a u dijalizu se već decenijama šalju po kazni, oni najgori.

Prostorije dijaliznih centara su prljave, prenatrpane, ne zadovoljavaju osnovne bezbednosne, sanitarne i građevinske kriterijume. Nema propisanih toaleta, hodnika i čekaonica, odvojenih po polu, virusološkom statusu i invaliditetu. Nema dovoljno ni običnih vaga, a kamoli onih za ležeće pacijente (krevet-vage) ili za pacijente u invalidskim kolicima. Stropovi u dijaliznim centrima se ruše, zidovi su ispucali, pločice pootpadale, slavine ne rade, WC-ovi su zasrani i zapušeni, miševi i pacovi dolaze pacijentima u vizitu, a Big Farma avionima vodi nefrologe na hodočašća po hramovima zapadnog turizma.

Tretmani su dijalizni i javno ozvaničili podelu pacijenata na 2 kategorije: na pacijente više klase (gde spadaju: veze, bogataši, tajkuni i sl.) koji imaju HDF tj. hemodijafiltraciju, i na pacijente niže klase (sirotinja, starci, bezveznjakovići) koji imaju običnu hemodijalizu. Doktori će se u obrazloženjima vaditi na kojekakve izgovore tipa: cene, uštede, te medicinske indikacije, pa „Nadin“ pravilnik, američka iskustva, itd, ali suština je u tome da se u dijaliznoj praksi ozvaničilo postojanje više i niže kategorije bolesnika. Jedino su se Srbi iz Republike Srpske izborili za ukidanje ovih sramnih podela. U Srbiji je uvedeno čak i ograničenje da Prvih može biti samo 20%, ali obzirom da onih Drugih 80% ćute i da su se pomirili s tim, paranefrolozi su ladno mogli još više smanjiti procenat HDF u državnim centrima, kako bi potražnja za privatnicima (gde Big Farma svima daje HDF) bila još veća.

Posteljina i čaršafi, svuda prljavi, krvavi, pocepani, neosušeni, neopeglani i neoznačeni. Ćebad stara, pocepana, nedezinfikovana i neoprana već godinama. Kome je do ležanja u čistom mora da donosi svoju opremu, od kuće, a to je već postala uobičajena praksa u svim dijaliznim centrima. Interesantno je da se zbog ove pojave niko od doktora i sestara ne oseća odgovornim za to stanje, oni sebe vide nenadležnim i bezgrešnim, jer to ne žele ni da vide.

Sanitetski materijal, gaze, flasteri zavoji, špricevi i sistemi za infuzije, nabavljaju se na tenderima gde je jedini kriterijum što manja cena, a to automatski znači i što lošiji kvalitet. Najmanje u jednom našem dijaliznom centru (toliko znamo) koriste molerske lepljive trake i umesto flastera postavljaju ih na fistulne ubode. Šta fali? Pare se potrošile na novi Klinički centar.

Ključni lekovi i infuzije, protiv bolova i povišene temperature, protiv aritmija, srčane ili plućne slabosti, za cirkulaciju, protiv infekcija, polineuropatije ili protiv krvarenja, uglavnom nedostaju, pa ih pacijenti sami kupuju, o svom trošku. O užini, posluženju, o vezivačima fosfata, eritropoetinima, vitaminima i mineralima, da i ne govorimo.

Konsultativni pregledi, vaskularnih hirurga, kardiologa, neurologa, psihologa, dijetetičara, nutricionista, urologa ili ginekologa, nigde nisu organizovani kako treba i koliko često treba. Da je sreće, svaki bi dijalizni centar imao po dvojicu konsultanata iz svake od navedenih specijalnosti i oni bi redovno i sistematski vršili i preventivne preglede i lečenje iz svojih oblasti, a u svim dijaliznim centrima bi stajalo naređenje ko je dežurni vaskularni hirurg kome se pacijent treba javiti za brzu intervenciju (u roku od 4h) zbog tromboze krvnog pristupa, a radi trombolize, trombektomije ili radi plasiranja ili popravke Hikmanovog katetera.

Prioritet, da li je i na jednom šalteru, bilo koje bolnice, zalepljena crvena nalepnica: „Upozorenje: prednost pri zakazivanju pregleda imaju dijalizni bolesnici.“ Nema takve bolnice. Nema takve nalepnice. Ni na jednom šalteru. Nema „obavezujućeg uputstva“ za reviziju AV fistula. Svemoćna Evropa nam spremila sva moguća „obavezujuća uputstva“, ali iz nekih razloga na ovo je zaboravila. A kad EU ne traži, koji će nam andrak onda to uopšte?

Lampe za lakše punktiranje AV fistula, ili barem pokretni mini Doppler ultrazvuk, zatim kvalitetne japanske (plastične) fistulne igle, detektori curenja krvi, hemostatski flasteri, ne postoji to ni u jednom našem dijaliznom centru, a mnoge sestre i doktori, nisu nikada ni čuli za te inovacije. O dijalizatorima impregniranim vitaminima, sa heparinom i sličnim novitetima, možemo samo da sanjamo.

Udruženja dijaliznih pacijenata organizuju turističke izlete, njihove aktivnosti kontroliše i sponzoriše velika farmaceutska industrija, oni zajedno obeležavaju izmišljene datume, igraju pikado i tribinjaju o svemu, osim o rezultatima svojih aktivnosti, jer tako nešto i ne postoji. Na FB možeš objaviti i da je zemlja ravna ploča, ali rezultate ne možeš pokazati kad ih nema. Nema pa nema.

Udruženja dijaliznih sestara, kao i Udruženja nefrologa, takođe svu svoju aktivnost baziraju na zadobijanju novčanih sredstava od farmaceutske mafije, koja ih onda vešto usmerava svojim kongresima, predavačima, Pravilnicima, Vodičima, Standardima i Protokolima.

I šta onda da radi pojedinac u takvom sistemu?

Gde god da krene dijalizni pacijent, sačeka ga ono: „On je na dijalizi“.

Time se sve objašnjava.

Svaka komplikacija, svaki neuspeh u lečenju, svaka tragedija, svaka lekarska greška.

Sa takvim objašnjenjem, svaka smrt je unapred opravdana.

„Znate, on je sa dijalize“ – reći će vam iza leđa, da bi opravdali sami sebe.

Koliko puta ste čuli kako za umrlog na dijalizi kažu: „Šta ćeš, spasio se“.

Ako imate bilo kakvu primedbu, pitanje, predlog, niko to ne želi ni da čuje.

„Znate, on je sa dijalize.  Oni su svi izmenjeni“.

Pa, kad je već tako, red je da to i priznamo.

Da, jesmo.

Mi smo izmenjeni, zato što nam je dijaliza neizmenjena.

Kamo sreće da se dijaliza izmeni tako da mi ostanemo:

Neizmenjeni.

Ali, ne može …

Izmenjuju se samo Nove godine.

.

.

3)

Šta je i čime se bavi srpska nefrologija? Ko rukovodi tom zdravstvenom granom?

Rekli bi ste, znamo svi ko su ti ljudi. Znamo im imena.

Ali, nisu oni.

Kao i u većini drugih oblasti, formalni „naši“ rukovodioci su (pot)plaćeni sprovodioci tuđih interesa.

Nemaju ti ljudi svoje Ja, niti svoje mišljenje i znanje o bilo čemu.

Oni su prevodioci i sprovodioci naloga koje dobijaju.

Da se usprotive, ili da ospore bilo koje „obavezujuće uputstvo“, „preporuke“ ili „smernice“ evropskih ili svetskih „stručnih grupa“ bili bi odbačeni, smenjeni i marginalizovani.

Zato im takvo nešto i ne pada na pamet.

Oni su se uklopili.

Zdravstvo po pravilima kapitalizma, znači zaradu prodajom usluga.

Da bi se zarada povećala, mora se povećati i tražnja. Promet. Veštački izazvana potražnja, je zapravo dokaz dobrog marketinga, to se u biznisu podrazumeva.

Da li ste primetili kako se („konsenzusom“) snižavaju granice normalnog holesterola, krvnog pritiska, masnoća ili šećera u krvi, samo da bi što veći broj ljudi trošio lekove, lekove protiv „tako povišenog“ holesterola, krvnog pritiska, masnoća ili šećera u krvi.

Zar čovek od 50 godina može imati iste normalne vrednosti tih nalaza kao i mladići od 20 godina?

Ne može naravno, ali da nije možda srpska, hrvatska ili bugarska interna medicina (nefrologija) proveravala koje su vrednosti tih nalaza u zdravih pedesetogodišnjaka?

Taman posla.

Niti to znaju, niti smeju da to proveravaju.

Znate li zašto sve naše (srpske, mađarske, bugarske, grčke, itd.) i svetske nefrologije navode da bubrežna slabost ili renalna insuficijencija ima 5 (i slovima: pet) faza?

Tako im odredila neka KDIGO (MYDIGO?) ili slična „radna grupa“.

Ko je finansirao tu KDIGO ili MOJDIGO radnu grupu, javno je priznato: velika farmaceutska industrija.

Big Farma.

I onda pogledajte kako se stepenuje bubrežna slabost.

Da li je po toj klasifikaciji ikada ijedan nefrolog napisao da mu neki pacijent ima Prvi (rimski: I) stepen bubrežne insuficijencije?

Ili, možda drugi (II) stepen?

To do sada još nije viđeno.

Čim vam nefrolog otkrije bubrežnu slabost, već ste okarakterisani kao Treći (III) ili Četvrti (IV) stepen bubrežne slabosti, što ima za cilj da vas šokira i da odmah počnete da uzimate (čitaj: trošite) njihove proizvode i usluge.

Peti stepen (V) bubrežne slabosti je dijaliza i time vas definitivno urnišu, jer do dana današnjeg održavaju tu famu o dijalizi kao nečemu najstrašnijem što živog čoveka može snaći.

I što je najgore: uopšte nisu daleko od istine.

Oni su se već pobrinuli da to tako bude i da to tako ostane.  Depopulacija je prvo primenjivana u dijalizi.

Nikakvih značajnih pomaka u dijaliznoj praksi nema već decenijama, ali to nikoga ne brine.

Jer ta dijalizna nesreća, služi da što bolje proda priču o transplantaciji, a da bi transplantacija opstala potrebno je trošiti mnogo skupih imunosupresivnih „sredstava“.

Iste firme, izdanci Big Farme, isti pojedinci, (pot)plaćenici farmakomafije, donose propise, sprovode lečenje, školuju „stručnjake“, vrše obeležavanja (proslave), šire kampanje i podsticanja tog visokoprofitnog sistema, koji sa zdravljem nema blage veze.

Kako to izgleda u praksi, uživo, dovoljno vam je da pogledate spisak aktivnosti naših Udruženja pacijenata, Udruženja nefrologa, Udruženja sestara, i sličnih dušebrižnika o bubrežnim bolesnicima.

Svi oni gledaju samo kako da se što bolje ugrade u taj sistem.

Jebe se njima za bolesnike.

Pa predstavnici bolesnika su prvi koji su se korumpirali, još to i javno istakli, i ponosno okačili nazive svojih „sponzora“ nad svakom svojom „aktivnošću“.

(Zamislite ironije, da se udruženje bubrežnih bolesnika nazove „Fresenius“?!?).

Nefrolozi, a posebno njihovi šefovi, načelnici i direktori, godinama su smatrali da oni imaju „prirodno pravo“ da budu podmićavani od firmi čiju robu naručuju. Uđite u kancelariju bilo kog od tih nefroloških šefova i naći ćete sasvim sigurno neke knjige, časopise, kalendare, rokovnike, satove ili planere sa oznakama njihovih „sponzora“: Freseniusa, Gambra ili Medikona.  (Tragovi  specijalnih veza).

Možete misliti kako dotični sad gutaju knedle kad im u kancelariju uđe neki (od brojnih) Predsednika udruženja dijaliznih bolesnika, i isto im (povodom Nove godine) ostavi „svoje“ (malo izmenjene) kalendare, rokovnike, časopise i planere, a od istih „sponzora“: Freseniusa, Gambra ili Medikona.

I šta je onda ono što spaja te 2 grupe ljudi?  Zdravstvo?  Ekonomija?  Briga za pacijente?   🙂

A o Udruženjima nefroloških sestara ili lekara i aktivnostima njihovih „stručnih“ udruženja, već smo dovoljno pisali.

Verujete li zaista da u tim „udruženjima građana“ (tako su registrovani) ima ijednog pojedinca koji će odbiti da veruje ili odbiti da slepo sprovodi „obavezujuća uputstva“, „vodiče“, „preporuke“ i „smernice“ koje im je dostavila Big Farma.

Taman posla.

Pa oni su sretni kad te smernice uspešno prevedu.

Njima je drugi stepen engleskog jezika najveći životni uspeh iz domena obrazovanja.

Već sa drugim stepenom znanja engleskog oni mogu da poprilično razumeju suštinu onoga što je u tim smernicama napisano.

A šta im još u životu treba?

Ono što prevedu polako pretvaraju u slajdove, predavanja, „naučne radove“, kliničke vodiče, Pravilnike, monografije i udžbenike, i eto im titula: Mr, Dr, sci, PhD, prof, akademik, master i kremaster.

(Kremaster je termin za onog koji za sobom povlači neko mudo. Nešto kao mentor).

Malo lokalne, političke, rodbinske, i slične podrške, i eto njih na čelu bolnica, klinika, dijaliznih centara. Rektalni speleolozi.

Tu vam znanja nema nikakvoga.

O poštenju da se i ne govori.

Takozvani stručni („naučni“) časopisi potpuno su zavisni od farmakomafije, a da bi kako-tako privukli pažnju čitalaca spuštaju se na nivo tabloida, spremnih i da izmisle kako je nefrolog ujeo psa, samo da bi u opštoj kakofoniji uspeli da iskamče malo znanstveničke pažnje za svoje mudroseranije.

Zamislite naše nefrologe koji su ceo život učili (i sebe i druge) da je AV fistula jedna spojnica na krvotoku koja opterećuje srce, i koji su hiljadu puta videli u svojoj praksi dokaze da je to tako, … ali onda jednog dana …

Ali, onda jednog dana, dođe mama nasmejana …

Dođe iz EU mama i reče: donosim vam vest: AV fistula je u stvari korisna! Za sve. I za srce, i za bubrege, usporava bubrežnu insuficijenciju, i uopšte za sve je dobra. Osvežava, a ne goji. Trebalo bi svi da što pre dobijemo AV fistule, a oni za koje se utvrdi da imaju bubrežnu slabost bar dve godine ranije, da je nosaju…

Dve stotine srpskih nefrologa, samo upijaju. Svaku reč.

Da im nešto ne promakne.

50 godina su pričali i učili druge da je AVF nužno zlo, doduše bolje od PD katetera, a sad im je neko obrisao tu pamet i zalepio novu mantru, i oni ushićeni. (Ne primećuju tehniku: nefrolog ujeo psa).

Vidiš ti Boga ti, kako EU nauka, ne miruje. Preispituje i ruši osnove na kojima smo se vaspostavljali.

E, da juče nisam došao na taj simpozijum (kongres, seminar) ostao bih uskraćen za najnovija svetska „saznanja“.

Ostao bih učahuren u zastarelim, dogmatskim shvatanjima.

Valja nama, preko reke.

Ex oriente lux, ex zapado luxus.  (Desoriente).

O ovoj temi, već je bio naš post: „Da se ne lažemo“ (link) ili „Zašto sve što jest -jest“.

Što reče Brana Crnčević, od Srba što je bilo pošteno i pravedno, to izgibe na Kosovu, solunskim i drugim frontovima, a ovo što je preteklo i što sad bivstvuje, to su sve potomci dezertera i račundžija, po sistemu: meni je moje dupe najvažnije.

Ne zagovaramo, pri tome, gej orijentaciju, mada su i oni dokaz te teoreme.

Jedan je gladni komunista osuđivao one što prodaju veru za večeru, samo zato što on kao ateista nije imao šta da proda.

A stomak traži, svaki dan, sve više, u svakom pogledu, sve raznovrsnije …  

I eto nama Nove godine.

Mi Beograđani je čekamo već od septembra … Od tada nas (pr)osvetljavaju.  I fizički i mentalno.

Ništa značajnije se u našim životima i neće desiti ove i sledeće godine, osim te Nove godine, koja pada baš tu negde na prelazu iz jedne u drugu godinu.

Priča o Novoj godini, je priča o Nadi, koja ne sme da umre, niti da bude smenjena, makar svi mi pocrkali…

Što uglavnom i radimo.

Sretna nam i ova „Nova“ godina.

.

.

4)

U svakojakim šund emisijama, kojima smo zatrpani na svim kanalima, priglupe, ali lepuškaste voditeljke, sagovorniku iskazuju poštovanje sledećim rečima: „Vidi se da ste radili na sebi“.

Eto, nešto u tom tonu, ali mnogo bukvalnije, neka bude naša poruka svim (formalnim ili neformalnim) udruženjima dijaliznih pacijenata:

Moraćete mnogo više da radite na sebi.

Jer, u 2018. godini se planira nastavak privatizacija u dijalizi.

Po sistemu, ono što je društveno, tj. javno dobro, kojekakvim pravnim manipulacijama postaće dobro pojedinaca.

Država će biti pljačkana na zakonitoj osnovi, ali spolja će sve biti našminkano, te pacijenti neće ni osetiti kako im se kvalitet lečenja smanjuje a smrtnost povećava (američki model).

Već sada imamo tendere na kojima se otvoreno piše da će Ugovor biti sklopljen isključivo sa ponuđačem FMC, jer treba li to uopšte obrazlagati, u pitanju su „zatvoreni sistemi“.

Naveliko se šuška i o dolasku još jednog velikog igrača, zna se navodno i koja će Jasna, odnosno koji će otpušteni FMC kadar, ući u tu veliku igru, a pretpostavlja se i ko bi trebao da najebe.

Osim pacijenata, koji će najebati, izgleda, u svim varijantama.

Počeće i druga sezona popularne serije (koja još nije snimljena) „Senke nad Dijalizom“. Gledaoci koji još nisu shvatili ko je „Kaluđer“ u srpskoj dijalizi, ko je „Krojač“ srpskog dijaliznog Pravilnika, ko je ukrao Longinov konektor, ko su Thule-nefrolozi, kakav je kozak bio Gorbunov, ko je po činu najveći vojni nefrološki peder, zašto dijalizne pacijente još uvek drže u Jatagan-salama, koga je iskopao Fresenijus, zašto dijalizni Tane ne privodi Stavrine medicinske sestre, zašto je Niški u stvarnosti negativan lik, kako je gazda Kiro sa Farmalogikom pobedio Alimpija Mirića na tržištu koncentrata, gde su izolovali srpskog dijaliznog prestolonaslednika i koju su mu karakteristiku prikačili – sve to i još mnogo više, saznaćete samo, ako ostanete naši redovni čitaoci i saradnici.

Mi sa toliko strana osvetljavamo dijalizu, da će sve senke nestati.

(„Naše će senke lutati po dvoru, plašiti gospodu …“ – predviđao je jedan austrijski pacijent).

A za kraj:

O, divna, ti divna …. Noći besana.

https://www.youtube.com/watch?v=OHT7SzcnqAQ

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

.

_________________________________________________

_________________________________

_________________________________________________