Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (II)

Poštovani čitaoci,

Da  bi ste mogli od početka da pratite ovaj tekst, pročitajte prvo uvodni deo, klikom ovde.

Nacionalna služba za zapošljavanje svake godine raspisuje konkurs:
„Programi podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom“.

Ovi programi obuhvataju više zanimljivih stavki.

Refundacija troškova podrške osobama sa invaliditetom koje se zapošljavaju pod posebnim uslovima:

Program A) – Refundacija troškova zarade licu angažovanom na pružanju podrške na radnom mestu – radna asistencija.

Poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom kojoj je potrebna stručna podrška na radnom mestu, može ostvariti pravo na refundaciju troškova zarade za lice koje je angažovano na pružanju stručne podrške novozaposlenoj osobi sa invaliditetom, samo za vreme dok pruža stručnu pomoć, a najduže 12 meseci.

Poslodavcu se za lice angažovano na pružanju stručne pomoći refundiraju:

troškovi isplaćene zarade, bez poreza i doprinosa, za pun fond radnih sati, odnosno srazmerno broju radnih sati pružene stručne podrške osobi sa invaliditetom u odnosu na mesečni fond radnih sati, u visini do 50.000 dinara mesečno;

troškovi pripadajućih poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

i/ili

Program B) – Refundacija primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta.

Poslodavac koji zaposli osobu sa invaliditetom kojoj je potrebno prilagođavanje radnog mesta može ostvariti pravo na refundaciju primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta u jednokratnom iznosu. Pod prilagođavanjem radnog mesta podrazumeva se tehničko i tehnološko opremanje radnog mesta, sredstava za rad, prostora i opreme u skladu sa mogućnostima i potrebama zaposlene osobe sa invaliditetom.

Refundacija primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta može se odobriti poslodavcu, u jednokratnom iznosu, do 400.000,00 dinara po osobi sa invaliditetom.

Naravno, sve takve prijave poslodavca podležu komisijskoj proveri i takođe proveri utrošenih troškova za prilagođavanje radnog mesta, ali poenta svega je da poslodovac ima podsticaj da zaposli baš Vas (invalida), a ne nekog drugog (zdravog).

Takođe postoji subvencija zarade za osobe bez radnog iskustva.

Poslodavac koji na neodređeno vreme zaposli osobu sa invaliditetom bez radnog iskustva, ima pravo na subvenciju zarade za tu osobu, u trajanju od 12 meseci od dana zasnivanja radnog odnosa sa osobom sa invaliditetom.

Subvencija zarade se odobrava na osnovu podnetog zahteva poslodavca, u visini do 75% ukupnih troškova zarade sa pripadajućim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, ali ne više od iznosa minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu.

Najveća pogodnost za poslodavca je u sustini „Oslobađanje obaveze plaćanja doprinosa po čl. 45 b“.

Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje utvrđena je mogućnost da se poslodavac, koji na neodređeno vreme zaposli osobu sa invaliditetom, oslobađa obaveze plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje koji se plaćaju na osnovicu, odnosno na teret sredstava poslodavca, za period od 3 godine, (!!!) od dana zasnivanja radnog odnosa tog lica što baš i nije mala stavka u ukupnim bruto troškovima poslodavca.

Nacionalna služba za zapošljavanje plaća doprinos za novozaposlena lica sa invaliditetom za koja je poslodavac ostvario olakšicu po članu 45 b, u skladu sa odredbama Pravilnika o načinu, postupku obračunavanja i plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za lica sa invaliditetom.

Takođe Nacionalni biro nudi i jednokratnu pomoć za samozapošljavanje, ukoliko otvarate firmu, ili postajete preduzetnik, novčana jednokratna primanja idu od 180.000 do 220.000 rsd. Za to je naravno potrebno malo više papirologije.

Pravo na dodelu subvencije za samozapošljavanje nezaposleno lice može da ostvari pod uslovom da je:

  • prijavljeno na evidenciju nezaposlenih Nacionalne službe,
  • završilo obuku za razvoj preduzetništva po planu i programu obuke u organizaciji Nacionalne službe ili druge odgovarajuće organizacije,
  • izmirilo ranije ugovorne i druge obaveze prema Nacionalnoj službi, osim za obaveze čija je realizacija u toku, ukoliko iste redovno izmiruje i
  • u dozvoljenom okviru opredeljenog iznosa za de minimis državnu pomoć u tekućoj fiskalnoj godini i prethodne dve fiskalne godine, u skladu sa Uredbom o pravilima za dodelu državne pomoći.

Nakon potpisivanja ugovora Korisnik subvencije je dužan da:

  • obavlja registrovanu delatnost i izmiruje obaveze po osnovu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje najmanje 12 meseci, počev od dana otpočinjanja obavljanja delatnosti;
  • omogući praćenje realizacije i dostavi dokaze o realizaciji ugovorne obaveze Nacionalnoj službi i
  • obavesti Nacionalnu službu o svim promenama koje su od značaja za realizaciju ugovora, u roku od 8 dana od dana nastanka promene.

Tako da, kao što vidite,. ovde ima mnogo razloga za neodlazak u invalidsku penziju, nego čak i za eventualno neko zaposlenje u skladu sa vašim mogućnostima.

Najvažnije od svega ovoga nije ni posao, ni novac koji ćete primati, nego je  bitno i utrošeno vreme sa kojim ćete biti preokupirani nekim poslom i nećete razmišljati toliko o dijalizi i sedeti u 4 zida čekajući sledeći tretman. To isto znači mnogo. Više psihički, nego materijalno.

I na kraju, mnogi se interesuju da li sa zaposlenjem gube pravo na tuđu negu i pomoć.

Odgovor je NE.

Po zakonu Republike Srbije tuđa nega i pomoć ne zavisi ni od jednog novčanog primanja ili materijalnog statusa, postoje pravilnici kako se ona dodeljuje,a to je vezano sa procentom invaliditeta i nikako drugačije.

To je sve, za ovaj put.

Ali, nije kraj.

Pratite nas i dalje,

u sledećem broju saznaćete Kakve sve peripetije možete očekivati kada pokušate da registrujete auto kao invalid.

Do čitanja i gledanja!

.

DiaBloG – 2019

Kako kao dijalizni pacijent zaraditi neki novac – lično iskustvo (I)

Poštovani čitaoci,

kolege sapatnici, saborci i prijatelji.

Danas ćemo početi novu seriju tekstova, za koju već znamo da će vas veoma zainteresovati.

Naime, iz dosadašnje analize čitanosti naših tekstova, očigledno je da vas osim medicinskih (stručnih) saveta, najviše interesuju novčane nadoknade, povlastice, beneficije, i slične mogućnosti za poboljšanje sopstvene finansijske situacije.

Ovo će biti upravo to što vas najviše interesuje: kako čovek kao dijalizni pacijent može da dođe do nekih para – ali smo tu temu sagledali iz sasvim drugog ugla.

Specifičnost ovog teksta je u tome što se radi o ličnom iskustvu (jednog od administratora I urednika ovog sajta) I što akcenat nije stavljen na “pomoći”, “nadoknadama”, “povlasticama”, nego: Kako raditi I zaraditi SVOJ novac.

No, krenimo redom.

Desilo se ono najgore.

Ustanovljen vam je potpuni i trajni prestanak rada bubrega.

Morate na dijalizu.

Bez obzira kako vam se to desilo, naglo ili postepeno, uvek je to šok.

Očaj.

Zna se i zašto.

Smrtnost na dijalizi je veća nego od karcinoma (raka).
Posebno u prvih 90 dana, kada i sami nefrolozi uopšte ne uzimaju u obzir umrle u tom periodu pri izradi svoje statistike, jer onda bi i sebi i drugima teško mogli da objasne da se radi o lečenju (?!).

Ali, ako nakon prvog šoka „šta mi se desilo“, i „gde baš meni“, te očaja „gotovo je sve“, uspete da preživite tih strašnih 3-4 meseca i sve uobičajene bolničke procedure i komplikacije arterio-venskog pristupa, onda polako počinjete da shvatate da nije baš sve gotovo i život koliko-toliko može da teče dalje – ne baš normalnim tokom, ali uz neke promene može se živeti.

Kao po nekom nepisanom pravilu u prvim dijaliznim danima uvek su tu „iskusni pacijenti“ koji će vas posavetovati šta i kako da radite što se tiče vašeg daljeg života, jer oni su tu već godinama – iskustvo je to.

To po pravilu obuhvata objašnjavanje kako doći do tuđe nege i pomoći i kao kruna svega otići u invalidsku penziju (?!?).

Na ovom portalu smo već imali tekstove o tome kako se dolazi do tuđe nege i invalidske penzije, ovde ćemo samo to pomenuti, jer ovo je tekst za one koji neće u penziju nego žele da rade!
Da dobro ste pročitali, kao dijalizni pacijent možete raditi ograničenu vrstu poslova u administraciji ili marketingu, ili čak od kuće.

Ukoliko pak mislite da ste se ceo život naradili i da pored dijalize ne možete imati vremena ni za šta drugo, vi slobodno preskočite ovaj tekst.
Za ove druge, tj. prve, nastavljamo.

Procedura je sledeća: podnesete PIO fondu regularno zahtev za procenu invaliditeta, radne sposobnosti i za tuđu negu i pomoć trećeg lica.
Zakazaće Vam termin i poziv će stići na kućnu adresu. Potrebna vam je sledeća dokumentacija:

  • predlog za utvrđivanje invalidnosti, odnosno Predlog za veštačenje sa izveštajem i mišljenjem o zdravstvenom stanju i radnoj sposobnosti popunjen od strane izabranog lekara (Obrazac 1), original obrasca (ne stariji od 6 meseci)
  • Nalaz i mišljenje nefrologa u centru u kom se dijalizirate sa opisom terapije i brojem dijaliza u toku nedelje
  • nalaz psihologa, odnosno zaključak koji obuhvata ocenu mentalnih sposobnosti, ličnosti i ponašanja pojedinca (ne stariji od 6 meseci), uput daje lekar opšte prakse, a ide se na medicinu rada koju ima svaki veći Dom zdravlja
  • otpusne liste sa podacima o nalazima i izvršenim pregledima (nije obavezno ali svakako ih ponesite ukoliko ih imate kao i sve laboratorijske nalaze ne starije od 6 meseci).

Komisija će vas primiti, prelistati dokumentaciju, najviše će je interesovati pristup za dijalizu, AV fistula, koju će tražiti da poslušaju, jer to im je krunski dokaz da se vi stvarno dijalizirate (ukoliko nemate neki drugi vidljiv pristup tipa cvk ili hikman), i to bi bilo to, dobićete papir sa pompeznim nazivom:

“NALAZ MIŠLJENJE I OCENA”.

Tu će stajati otprilike, osim dijagnoze, još tri stavke, sve pod šiframa:
– Procena sposobnosti šifra 03 (nesposoban za dalji rad)
– Ocena postojanja telesnog oštećenja 03 (što znači 100% telesnog oštećenja sa kontrolom za dve godine – da slučajno ne ozdravite (?!?) u tom periodu).
– Ocena potrebe za pomoć i negu šifra 1 (što znači da imate pravo, takođe kontrola za dve godine)
Primetiće te da samo prva Stavka nema kontrolu, što znači otpisali su vas za dalji rad i sa ovim papirom možete odmah podneti zahtev za invalidsku penziju, ukoliko želite.

Pošto je taj papir jasan I nedvosmislen u proceni da vi ne možete dalje raditi, sledeći korak je prijava na biro rada, ukoliko niste već prijavljeni, i zahtev kod njih za procenu radne sposobnosti (koji se inače za dijalizne pacijente ne plaća).

Potrebna dokumentacija je identična onoj koju smo naveli gore u tekstu za PIO fond, jedino još treba dostaviti dokaz o stručnoj spremi.
Zato je poželjno da sve papire, gore navedene, overite kod notara, jer moraju biti ili originali ili overene kopije, u suštini za ovu proceduru treba vam sve duplo u originalu.

Zakazaće vam se Komisija u prostorijama Nacionalnog Biroa za zapošljavanje, koja će biti u nešto širem sastavu, sastavljena od člana PIO fonda, medicine rada, nacionalnog biroa, uglavnom pokušaće da vas odgovore od rada, jer vi idete na dijalizu, to baš i nije zgodno.

Međutim, ako ostanete pri svom stavu da možete, a i vizuelno im izgledate sposobnim, daće vam, uz sva prenemaganja, šifru 02.
To je ujedno I najbolje za vas I vašeg budućeg poslodavca.

U rešenju će biti naglašeno:
U postupku ocene radne sposobnosti i mogućnosti zaposlenja ili održanja zaposlenja, Komisija je konstatovala da postoje umerene teškoće i prepreke, koje znatno utiču na radnu sposobnost u odnosu na zanimanje ili poslove koje može da obavlja, a omogućava zaposlenje pod posebnim uslovima, stepen 2.

Prema nalazu Komisije „nije sposoban za obavljanje teških i srednje teških fizičkih poslova, rad u lošim mikroklimatskim uslovima i u prinudnim položajima tela, kao ni za podizanje bilo kakvog tereta. Nije podložan za rad sa nefrotoksičnim supstancama. Nije podložan za smenski i produženi rad i rad na terenu. Uz navedena ograničenja sposoban je za obavljanje administrativnih poslova za koje je obučen uz povremeno korišćenje individualne pauze.“

E sad da se pozabavimo malo objašnjenjem šta za vas u stvari znači stepen 2 invalidnosti …

(nastavak teksta u sledećem postu)

(za nastavak čitanja kliknite: ovde)

.

.

DiaBloG – 2019

Em kongres, em nefrologa, em peti

Ništa nije slučajno

Ili: Gatanje u dlan, na osnovu linije života bubrega …

U Beogradu je, 31.10.2019. počeo Peti kongres nefrologa Srbije.

Već iz samog naziva i datuma ovog skupa, osećate neprijatne asocijacije i značenja.

Po Srbe i Srbiju, imao je katastrofalan učinak jedan Četvrti kongres, onaj održan u Drezdenu, 1928. godine.

Ovaj sada nije bio kongres komunista (da li?), ali su neprijatne tendencije Četvrtog kongresa, nastavljene.

Iz samog naslova se vidi da to nije bio Kongres srpskih nefrologa, nego nefrologa Srbije?!

Što će reći da: nefrolozi Srbije nisu srpski nefrolozi.

I to je tačno.

Nisu.

Čak i da nam neko podastre sve papire koji govore suprotno, iz njihovog rada, ponašanja i učinka, mi znamo da nisu, i ostajemo pri izrečenoj tvrdnji.

Već smo vam više puta objašnjavali, nefrolozi Srbije deluju samo kao lakeji farmaceutsko-dijalizne industrije (tzv. Big Farme), a o njihovom moralnom kodeksu, Hipokratu, Hipokritu, humanizmu i renesansi, možemo samo da nagađamo. Po analogiji sa tzv. „Dubokom Državom“ (krupni kapital, vojno-industrijski kompleks i sigurnosne službe), ovde bi se moglo govoriti o „Dubokom Zdravstvu“, u osnovi kojeg jeste: Big Pharma.

Sigurni smo da svi znate kako to ide.

Već u ambulanti opšte prakse lekari početnici počnu dobijati novosti, časopise, reklame, plakate, zbornike, Uputstva, Smernice, Preporuke: kako i šta da propisuju. Uz vrlo malu nadoknadu: hemijske olovke, kalendare, USB-priveske, bedževe na reveru, nalepnice na vratima, poneki ručak, maksimalno.

A dalje, kako napreduju u karijeri, njihovi zadaci i nagrade, postaju sve značajniji.

Oni tada ispituju i odobravaju nove preparate, daju stručna mišljenja (uvek afirmativna), pišu „stručne“ ili „naučne“ radove, a oni na najvišim pozicijama donose propise, vodiče, Pravilnike, koji se moraju primenjivati u celoj državi.

Za takve su i nagrade basnoslovne, što se vidi i po njihovom imovinskom statusu, jer od državne (bolničke) plate ne bi mogli da voze skupe automobile, imaju nekoliko kuća, stanova, vikendica, ne bi mogli da putuju po svetu, odsedaju u najskupljim hotelima, zimovalištima i letovalištima.

U tom basnoslovnom zarađivanju, pacijenti se tretiraju, kao i svaki objekat basne, kao životinje.

Zapadna farmako-dijalizna mafija kontroliše sve: institucije, nauku, vlast, medije, zdravstvo u celini, pa je eventualna promena tako ustrojenog sistema, nemoguća.

Teme, ideje, preparati, tehnike, procedure, metode, sve se to dobije „odnekud odozgo“ od nekih velikih „uglednih“ („izvestilac“, „komesar“, „koordinator“), obavezno međunarodnih, instanci, koje zahtevaju strahopoštovanje i pokornost.

Onda se i na našim kongresima uglavnom palamudi i prežvakava ono što je već negde rečeno, izneto, dato ili inicirano, a naši se „stručnjaci“ baš upinju da na „našem materijalu“, „sopstvenim“ rezultatima, „zaliče“ na one od kojih dobijaju pohvale za „uspešne“ imitacije.

Da parafraziramo vođu gorepomenutih komunista: Kongresi su opijum za lekare.

Istorijsko-geografske, socio-ekonomske i razne druge specifičnosti ovog podneblja, stvorile su idealne uslove za olakšan rad Big Farme.

Naši ljudi jedva čekaju da budu uzgajani i da napreduju u tom sistemu.

I kao kod Bulgakova (1,2) prodaće svoj humanizam, veru, etiku, svoju dušu, Đavolu, Satani, Big Farmi, a za malo šljaštećih krpica, firmiranih parfema, za kafućino u Rimu ili Beču, i slaviće Satanu u Noći veštica, ne misleći na nesreću, tugu, čemer i jad dijaliznih sala i pacijenata od kojih su pobegli.

Za ogroman novac koji su od naroda preusmerili ka Satani, mogli su okrečiti i renovirati sve dijalizne centre u Srbiji, unaprediti uslove u kojima se leče njihovi pacijenti, poboljšati terapiju koju im daju, ili kupiti hranu i lekove za najsiromašnije među njima.

Ali, …

Nikada nijedan dijalizni načelnik nije zatražio da te pare namenjene kongresima i svetkovinama uloži u svoj dijalizni centar, da ga učini pristojnim mestom za život i rad i za lečenje onih kojima je namenjen.

Nikada.

Nije i neće.

I da se pojavi neki takav, brzo bi ga uklonili.

Oni koji su se uklopili u Big Farma sistem, šetkali su u Noći veštica, po tapaciranim hodnicima Crowne plaza hotela, u skupim odelima, najnovijim haljinama, sa iskeženim osmesima, opijeni koktelima i osećajem pripadništva klasi, koja je malo iznad.

Iznad onih, koje zapad opisuje kao Deplorables (Jadnici).

Ali, kad se malo bolje pogleda ta, toliko puta viđena predstava, mogu se uočiti i neki detalji.

U svom tom lažnom ekskluzivitetu, sjaju, svečarstvu, pompeznosti, „uglednim“ imenima, pozdravnim govorima, napuderisanim toaletama, nameštenim konverzacijama, iskusno oko može videti i: strah.

Veliki i skoro opipljivi STRAH, koji ih čini nesigurnim i ranjivim, strah da će Satana videti da još nisu kompletno njegovi, da se kolebaju, da još nisu potpuno preverili. Strah da nisu bili dovoljno ubedljivi, strah da će biti provaljeni. Strah da će ostati bez privilegija, strah da ne budu izolovani, odbačeni, strah da ne budu deo EDTA, ERNA, ERCA, UNS, NUNS, BANTAO, ASN, ISN, i sličnih „čuvara tekovina“ koje nam je Big Farma uzgojila.

Strah da ne budu proglašeni nepodobnim, da ih ne smene, zaustave u napredovanju, da ih ne proglase nenormalnim, autsajderima, primitivcima, čudacima, Srbima.

Da, da.

Tipični sindrom konvertitstva.

Zato je na tim kongresima prisutan ceo Region.

Nema na tim kongresima ni ćirilice, ni tradicije, ni nacije – pazite, navodno je u pitanju 5. kongres srpskih nefrologa, isto koliko imaju i novoformirane države, posle ratova „koje nismo vodili, ali smo ih izgubili“(?!?).

Sindrom konvertitstva podrazumeva da dotični svim silama zatomljuju i prigušuju onaj glas sumnje, onaj trag veze sa svojim narodom, pa zato moraju što jače, što više, i što brže, širiti neoliberalne globalističke Big Farma propovedi – što dublje i što bezizlaznije utonuti u greh i zlo (a Đavo će ih sigurno iskušavati), kako bi i sama ideja o Povratku bila potpuno nemoguća.

Veliki brat sve to zna, sve prati, i ne dozvoljava im da skrenu sa njegovog puta. Zato se redovno štampaju i besplatno dele (u prigodnim besplatnim torbama, rančevima): svete knjige, Smernice, Vodiči, Pravilnici, Protokoli, Uputstva, Konsenzusi, a na svetkovinama njemu u čast: Kongresima, Simpozijumima, Workshopovima  … na kojima će govoriti o Agendi, Narativu, Formatu, Održivom razvoju, itd, itd. itd.

Jednostavno, bolje, povoljnije…

Otvaraju se sajtovi, prave se društvene mreže, instagrami, viberi, fejsbuci (knjige lica) i twiteri (cvrkuti), stvorene su već generacije šupljoglavaca kojima je normalno da dobrovoljno šire i dele ono što im se nametne, kao „moderno“, „besplatno“, „povoljno“, „mast hev“…

„Besplatan wi-fi je omogućen za sve učesnike kongresa“… radosno saopštavaju „organizatori“.

Koliko juče došlo im je tako, „odnekud odozgo“, da lek Ranisan više nije dobar? Sve novine požurile da objave, na sva zvona …

Nakon 30 godina korišćenja, tek sad se otkrilo da nije dobar?

Zašto se onda koristio prethodnih 30 godina i ko će biti podvrgnut odgovornosti za višedecenijsko korištenje navodno štetnog leka, to niko ne kaže. Kad će to javiti za ostale lekove, isto ne kažu. Kod njih nema promišljanja, niti podpitanja. Samo direktive.

A sad malo o onome što muči i njih same, učesnike ovog opskurnog skupa.

„Vojtaju nas k’o mlade majmune, kao da mi ne znamo da je centralni događaj na kongresu Obznana o tome kome je Big Farma nabacila direktnu lovu za reklamu njihovih proizvoda“ – kaže jedan nefrolog iz provincije.

Nemoguće je ne složiti se s njim, uz jednu malu opasku: ako nekog tretiraju kao majmuna, tu starost ne igra nikakvu ulogu.

Lista plaćenih, tzv. „komercijalnih“ predavanja je zato izazvala najviše interesovanja.

Čika Velja je prvi u Srbiji za dotične skovao naziv PARANEFROLOZI, nefrolozi sa nadnaravnim sklonostima ka novcu, i taj ih izraz izgleda najbolje opisuje.

Moguće je da i onaj film Lordana Zafranovića, o prazniku najstarijeg zanata, bolje dočarava trans u koji zapadaju naše vodeće nefrološkinje kad uspeju da se izbore za komercijalno predavanje, ali je, čini se, bar u jednom konkretnom slučaju primerenije poređenje sa jednom drugom (državnom) službom.

Sa carinicima.

Svi znate onaj čuveni vic o ispraćaju carinika u penziju, gde njegove kolege razmišljaju šta da mu poklone. Televizor – malo je, kažu svi. Automobil – malo je, takođe se slažu svi. Vikendicu – malo je. Kuću sa bazenom – malo je, opet su jednoglasni.

Zbilja, šta pokloniti čoveku koji već ima sve?

A da ga pustimo da sam odradi jednu smenu? – predloži neko.

A ne, mnogo mu je! – složiše se svi, i na takav kraj bi se celo društvo zacenilo od smeha.

Na 5. kongresu srpskih nefrologa, kraj je bio malo drugačiji.

Jer, na poslednje pitanje odgovor Big Farme je bio: „Dajmo joj!“

I niko se nije smejao, ali su joj, da li pod pritiskom, da li voljno, dali.

Celu smenu.

Nju će naslediti drugi paranefrološki šalabajzer, osvedočeni muljator, karijerista i umišljena veličina – sve je to već dogovoreno, Tamo Gde Treba.

Još jedan od večitih plaćenih predavača je bio tema opšteg sprdanja. Naime, protiv dotičnog je 2/3 njegovog kolektiva pisalo peticiju nadležnima. Očekivano, na njemu plaćeno predavanje nije hteo doći nijedan od njegovih kolega, lekara sa Klinike gde on šefuje. Ali, znajući za jadac, ovaj se domislio kako da reši problem.

I znate kako ga je rešio?

Naredio je da sa Klinike dođu sestre, sve koje mogu ostaviti posao u tom trenutku. Logika je jednostavna: šta zna Sponzor (onaj koji mu je dao pare za predavanje) ko je od publike sestra, a ko doktorka, bitno je da u publici ima i neko od „njegovih“.

Tako su i sestre razrogačenih očiju gledale slajdove o tome kako je lepo pacijentima kad sa Aranespa pređu na Sandozov lek.

„A što ćemo ljubav kriti, kad nas plate Binokriti …“ – pevalo je sa svakog slajda.

Može li život nefrologa da bude bajka, a da za pacijente ostane samo basna?

Ko je gledao film „Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav“ (3), neizostavno će mu se nametnuti i poređenje: Šta sve možeš u Srbiji kad si dijalizni pacijent?

Jer, u trenu kad stupaš u redove dijaliznih pacijenata, znaš da je i ka tebi odapeta „fatva“. I dok gledaš kako ti cimeri iz HD sale nestaju jedan po jedan, shvataš da je samo pitanje dana kada će Crni kosac doći i po tebe.

I nefrolozi to znaju.

Neki zbog mortaliteta saosećaju sa pacijentima pa su stalno mortus pijani.

Oleše se, zbog empatije, kao.

Kongres je prilika i za to.

Kao i za razne promocije.

I na ovom kongresu se napadno promovisao Region. Isti se raširio preko cele bine, pa su pred svima raspravljali o tome čiji je veći. Napredak na polju hemodijalize.

Teško je to. Valja govoriti, satima, danima, praktično uvek, o nečemu, čega nema.

Ali ima stručnih radova, pisanih ili usmenih saopštenja.

Ako u bilo kakvom (kon)tekstu pomenete čarobne reči: povezanost, prediktori, faktori rizika, uticaji, markeri, cost-benefit, varijabla, evaluacija, korelacija, genski polimorfizam – onda možete biti sigurni da će vam „rad“ garantovano biti primljen i nikada nikakva komisija (za razliku od nesrećnog Siniše) neće proveravati valjanost vaše stručnosti ili vaše diplome.

Najblentaviji ispadnu „autori“ koji pokušavaju da budu inovativni, atraktivni,  „nekonvencionalni“, pa im predavanja o nekom farmaceutiku (nazovimo ga „X“) imaju naslove poput:

Terapija sa farmaceutikom X – gde smo bili i gde smo sada“, „Farmaceutik X –stari poznanik u novom odelu“, „Farmaceutik X – šta svaki nefrolog treba da zna“, „Terapija farmaceutikom X – šta je novo“, „Farmaceutik X – iskustva i perspektive“ „Terapija Farmaceutikom X – ima li svetla na kraju tunela?“, „Terapija Farmaceutikom X – vaše mišljenje je važno“ (Mišljenje je kao i dupe, svako ga ima. Ali za pacijentovo mišljenje ih zabole dupe).

Ovakvih naslova puni su svi kongresi medicinara.

Zašto?

Zato što „odgovore“ na sva gore postavljena „pitanja“ daje Big Farma, kroz svoje studije, svoje „koordinatore“, „opinion lidere“, „oktroisane eksperte“ i „experienced usere“.

Tako smo i sada, po ko zna koji put, prisustvovali palamuđenju: kada započeti akutno dijalizno lečenje i kome, da li je bolja intermitentna, kontinuirana, sled, ili PIRRT ……..

PIRRT je skraćenica od „Prolonged Intermittent Renal Replacement Therapy“ …. (svake godine nova skraćenica, kad već nema ništa drugo novo).

Te ima li efekta raditi ili ne raditi plazmafereze, npr. u vaskulitisima, kada i kome (jedan dijabolik mudro prosra: „treba biti oprezan sa plazmaferezama“?!?), te opet o nedovoljnim mogućnostima za rimtutuksimiziranje u srpskoj nefrologiji, pa onda opet red Sirolimusa, da li sjeničkog ili zlatarskog, ne rekoše.

Takođe, neki „stručnjaci“ su stalno u teranju, jer su im najčešće reči Mabtera i Teranova, – ma terajte se …

No, ne misle svi da su pare Big Farme jedini pokretač medicinara.

Jedan drugi naš saradnik (ne onaj iz provincije), imao je takođe, originalni komentar. Po njemu, ovo je bio Sajam veštačke inteligencije. Sve je to, kao zbog bodova, kaže. „Licemerje je dovedeno do savršenstva. Oni se prave da su nam profesori, a mi se pravimo da im verujemo. I ako malo bolje pogledaš te lakeje i njihove livreje, otpozadi, ispod Extreme Intimo rublja videćeš praziluk, naš, domaći, neprskani…  Iz toga možda nešto i nikne. Hoću da kažem: ne možeš ni te doktore za sve kriviti. Mnogi od njih osećaju da nešto nije u redu. Mnoge bi babe sad dale i 2 dinara da izađu iz tog kola, ali … kako sada izaći i gde? Šta je alternativa? Da se umesto po hotelima i kafanama posećujemo po bolnicama i gledamo šta je ko i kako naučio da radi i primenjuje? Nema toga. To niko i ne nudi.“

Tako kaže naš (ovde) često citirani saradnik, koji se takođe nije previše eksponirao na ovom performansu.

U jednom momentu, na istoj klupi, u publici, pojavili su se jedan do drugoga: Hrvatčević, Vidža, Jovanović, Đoka i Splješa. Priznajemo, bilo nam je zanimljivo videti ih na istoj klupi. Čovek se nekako, sentimentalan, ipak, ozari. Samo je klupa bila pogrešna.

Za neočekivanu (da li?) pojavu jednog para predavača endokrinologa na ovom skupu (i bukvalno su par, i to bračni) niko nije imao racionalno objašnjenje, ali se najčešće pominjao jedan raniji članak u Tabloidu, čiji je Insajder izgleda provalio otkud vetar duva (link).

Dojajen vojne nefrologije, čuveni dr M. Radojević, takođe nije ni privirio na ovaj skup, jer verovatno, neće čovek da se blamira, pred kraj karijere …

Veliko iznenađenje je bilo i aktivno učešće Milana Radovića, za koga većina veruje da nije korumpiran i da se moralno razlikuje od ostatka nefrološke vrhuške, ali i Milan je nekim putem, kako – ne zna se, ipak bio uvučen u priču.

Zato je jedan drugi nesumnjivi autoritet, direktorka Nefrologije KCS, prof. Biljana Stojimirović, uspešno izbegla pojavljivanje i slikanje u društvu ozloglašenih (i od FBI traženih) dijaliznih kriminalaca (kod nas nažalost, neosuđivanih).

I to bi bilo to.

Pa se vi sad o indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama, konsultujte sa svojim nefrologom.

I neka vam poslednja rečenica bude brza.

.

.

.

izveštači redakcije

http://www.dijaliza.wordpress

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

A sada, malo opuštenije.

Kad već ne možemo ništa da promenimo,

možemo i mi da zasviramo, znate već kome.

Evo jedne prave srpske kompozicije

koju je izabrao naš muzički urednik,

praveći aranžman po tekstu

Milosava Buce Mirkovića (link):

.

.

U Srbiji varoš velika

ka njoj teče reka nefrologa,

u njoj smo se dušo našli mi,

sreli smo se i razočarali.

.

.

Uz mikrofon Naum duva,

Stara Nada tajnu čuva,

niko znanje ne mora da zna.

.

.

FBI im mrežu plete,

naneli su svima štete,

al’ na jesen ide penzija.

.

.

U Crowne plazi gužva velika,

i profesor Goce će zasvira,

Kad zasvira stvarnost zaboraviš,

lagano da Farmu ne budiš.

.

.

.

Kraj

.

.

.

.

.

.

Kako najbrže dobiti AV fistulu za dijalizu?

Kako najbrže dobiti AV fistulu za dijalizu?

Poštovani čitaoci,

posle manje pauze vraćamo se ponovo našoj edukativnoj ulozi, tačnije traženju poboljšanja u sprovođenju dijaliznog lečenja.

Kao što ste već primetili, ovo je jedini dijalizni sajt koji je pratio i pretraživao sva dostignuća i poboljšanja koja bi mogla da se primene u lečenju bubrežne slabosti.

Veoma su dobro primljeni tekstovi o lampama za AV fistule (ovde), o japanskim fistulnim iglama (ovde), o kućnim hemodijalizama (ovde), o terapiji hipotenzije (ovde), osteodistrofije (ovde), itd, itd.

Nažalost, koliko je nama poznato nijedan naš dijalizni centar nije (želeo, hteo, ili) uspeo nabaviti nijedan od prikazanih uređaja, ali nam je poznato da su postojale inicijative i bili pripremljeni donatori za nabavku lampe za AV fistule, sve dok rukovodstvo te jedne jedine dijalizne organizacije nije i samo obeshrabreno, smenjeno i odustalo od svega.

Već iz naslova navedenih tekstova možete zaključiti da smo AV fistulama posvetili ponajviše pažnje.

To nije slučajno.

Krvni pristup za dijalizu je najslabija tačka hemodijalize.

Ahilova peta.

Bila i ostala.

Organizacija dijalizne službe je prepuna propusta, ali nigde se to ne vidi toliko koliko u pripremi, stvaranju, kontroli i održavanju krvnih pristupa.

Vaskularni hirurzi kažu da ne žele besplatno da rade posao za koji su nefrolozi već uzeli pare pacijentu. (Valjda se misli na mito, jer platu svi primaju kao državni službenici i regularno svi dobijaju samo pacijente sa uputom).

A nefrolozi sami, za krvne pristupe ne mogu ili ne žele ništa da urade. (Ako ne računamo onog jednoga iz Prištine, koga je nevolja naterala da sam nauči taj mali hirurški zahvat).

Čak ni obično uvođenje aktilize ili trombolize, što već rade mnogi internisti, kardiolozi i neurolozi, u srpskoj nefrologiji se nije primilo. A o balon-dilatacijama, stentovima i drugim intravaskularnim intervencijama, da se i ne govori.

Ovaj sajt to, naravno, nije obeshrabrilo, i mi nastavljamo da vas informišemo o najnovijim dostignućima vezanim za krvne pristupe.

Jednu od tih novotarija vam danas predstavljamo, a radi se o metodi koja dijaliznim pacijentima omogućava najbrže dobijanje krvnog pristupa za hemodijalizu.

Za svega par dana od intervencije, pacijent može dobiti formiranu i upotrebljivu AV fistulu.

Radi se o takozvanoj endovaskularnoj metodi stvaranja AV fistule.

Šta je endovaskularna metoda stvaranja AV fistule?

Ova metoda je ne samo najbrža od svih dosadašnjih operativnih metoda stvaranja AV fistule, nego je i najmanje invazivna (nema hirurškog reza) i najjeftinija!

U slučaju potrebe „endoAVF“ se može koristiti već posle 7 dana!

(raspon 1-14 dana).

U dijaliznim medijima je ova metoda najavljena kao najveći seizmički potres u stvaranju dijaliznih pristupa za poslednjih 50 godina. Francuske novine su je opisale pod naslovom: „Mala revolucija za dijalizne pacijente“! Ova metoda je izabrana i u Top 10 nefroloških inovacija u 2019. godini.

Red je dakle, da i naši čitaoci saznaju nešto o tome.

Metodu je razvila i registrovala firma “Avenu Medical”, čije je sedište u SAD (California, San Juan Capistrano), sa aparatom kojeg je nazvala „Ellipsys“, a za svoj proizvod firma je dobila odobrenje američke FDA, kao i CE znak, za primenu u zemljama Evropske unije (EU).

Ellipsys“ sistem omogućava lekaru da perkutano (preko kože) žičanom sajlom uđe u radijalnu arteriju podlaktice, zatim (pod kontrolom ultrazvuka) probija zid arterije i ulazi u susednu venu, nakon čega se kroz sajlu pušta određena termalna energija kojom se sprži i proširi spoj između arterije i vene, i tako se dobija „in-vivo“ (naživo) anastomoza (spoj) između arterije i vene, a bez ikakvog presecanja kože i krvnih sudova sklapelom, bez klemovanja, bez šavova, i takva je AV fistula jednaka ili bolja od onih koje se urade tradicionalnom hirurškom metodom.

Elipsis sistem stvara takozvanu latero-lateralnu anastomozu između arterije i vene, na mestu gde se ta dva krvna suda dodiruju bočnim zidovima (engl: side-by-side). Obzirom da nema sečenja i šivenja zidova krvnih sudova, ova metoda ima manju incidencu stvaranja perianastomotske stenoze, endotelijske neointimalne proliferacije, pseudoaneurizme i tromboze u AVF. Takođe, EndoAVF manje stvara fenomen „krađe“ krvi u regionu šake, a manja je i mogućnost nastanka visoko-protočne AVF, te ovakve AVF manje opterećuju srčani mišić.

Termalna ili toplotna energija se i do sada koristila u hirurgiji za zatapanje sitnih krvnih sudova kauterizacijom, „prženjem“ ili „zavarivanjem“ mesta krvarenja iz krvnog suda, a sada je isti princip iskorišten i da se unutrašnjim „prženjem“ postigne trajni kanal između arterije i vene: AV fistula.

Dodatni uređaj zvani kontroler ima feedback senzore za temperaturu, tj. postignutu toplotu, i na arterijskom i na venskom zidu koje međusobno približava, te se optimalnim podešavanjem temperature, vremena i pritiska, dobije podatak da su se temperature izjednačile, što znači da su se krajevi žičanog katetera spojili i da je „tunel“ između 2 krvna suda formiran.

Kako se konkretno izvodi ova procedura?

Pacijent dobije tablete aspirina 325 mg/dan (2 dana) i klopidogrela 325 mg/dan (1 dan) pre intervencije. Procedura počinje davanjem lokalne anestezije. Prednja strana podlaktično-lakatne regije se očisti da bude sterilna i ogradi se sterilnim plahtama. Pod kontrolom ultrazvuka se uđe iglom u kubitalnu (lakatnu) venu, zatim se kroz tu iglu uvodi žica-vodič u istu kubitalnu venu, pa se daljim guranjem tog vodiča (pod kontrolom ultrazvuka)  probije i zid proksimalne radijalne arterije i ulazi se u tu arteriju kao i pri bilo kojoj sličnoj kateterizaciji arterija (pri MSCT angiografiji, koronarografiji, itd).

Pod kontrolom ultrazvuka doktor se uveri da je radijalna arterija na tom mestu šira od 2 mm i da nema kalcifikata (nagli pad protoka).

Kada se žičani vodič plasira u radijalnu arteriju onda se izvadi igla preko koje je on ubačen, a preko vodiča se gura omotač (ovojnica) širine 6 French-a. Ovaj omotač služi da spreči „prženje“ unutrašnjosti krvnih sudova, a omogućava primenu niske termalne energije (toplote) samo na mestu dodirivanja zidova arterije i vene.

Posle pozicioniranja pušta se nisko-termalna struja kroz žicu i time se stvara trajni kanal: AV fistula. Po završetku, posle isključenja struje, vadi se omotač, a onda i žičani vodič, i primeni se blaga kompresija gazom na mestu uboda iglom – to je sve.

Procedura se obično izvodi ambulantno, ili u Centru za dijalizne pristupe (Access center) i u proseku traje 18 minuta (15-20). Ukoliko anastomoza ne obezbeđuje dovoljan protok, u kontinuitetu se može učiniti i dodatna „balon-dilatacija“ (proširenje) anastomoze.

Video prikazi su na: https://www.youtube.com/watch?v=VoRR7LzyPGM i na: https://avenumedical.com/ellipsys/ i na: https://avenumedical.com/wp-content/uploads/2017/10/france-5-pavf.webm

Ono što je bitno naglasiti, endovaskularna procedura ne remeti eventualne naknadne klasične hirurške intervencije stvaranja AVF u predelu podlaktično-lakatne regije (npr. radio-cefalične, brahio-cefalične ili brahio-bazilične AVF), jer nema presecanja i šivenja krvnih sudova.

Od nama bližih država, Ellipsys, ponegde označavan i kao TRAD (engl: thermal resistance anastomosis device) se danas najviše koristi u Francuskoj, a posebno u Institutu Mutualiste Montsouris Pariz, od strane vaskularnog hirurga: Dr Alexandros Mallios-a, koji je o tome postavio i brojne video prikaze na internet mrežama.

Hronološki, metoda je za naše područje nova, ali u razvijenom svetu za nju se zna već godinama.

Perkutani način formiranja AVF je prvi put prikazan 2012. i 2013 u prestižnim časopisima za vaskularne hirurge i interventne radiologe (J Vasc Access, J Vasc Surg) od strane doktora Jeffrey Hull-a (hull.jeffrey@gmail.com), koji je osnivač i deoničar pomenute firme „Avenu Medical“. (Još ranije, 1977. godine, doktor Toledo-Pereyra je prvi prikazao stvaranje AVF perforacijom radijalne arterije).

U mnogo studija dokazana je korist od ove metode, a pomenućemo samo neke od njih, kao što su NEAT (Novel Endovascular Access Trial. Am J Kidney Dis 2017; 70: 486–497) i FLEX studiju.

FLEX studija je studija završena 2014. godine u jednom dijaliznom centru u Paragvaju, na 33 pacijenta. Endovaskularna metoda stvaranja AVF je bila uspešna kod svih. I posle šest meseci 96% AVF je i dalje korišteno za HD bez tehničkih ili kliničkih komplikacija, a samo u jednog pacijenta je došlo do afunkcije AVF i to usled stenoze centralne vene.

NEAT  je prospektivna, multicentrična, internacionalna studija, sa preko 80 pacijenata, koji su praćeni 12 meseci, a rezultati su vrlo povoljni (procedura je uspela u 98,3% slučajeva, a u 91,2 % pacijenata fistula se uspešno razvila i koristila).

U obe studije je istaknuto da endovaskularna metoda stvaranja AVF omogućava pacijentima brže uključivanje u hronični program hemodijalize, nego što je to slučaj pri klasičnom operativnom formiranju AVF.

U studiji Jeffrey Holl-a i saradnika objavljenoj u  J Vasc Interv Radiol (2018;29:149–158) na 107 pacijenata iz 5 dijaliznih centara, EndoAVF je uspešno formirana u 95 % (102 / 107) pacijenata.

Naravno, konsultovali smo i našeg stručnog konsultanta za AV fistule, vaskularnog hirurga iz našeg najvećeg vojnog dijaliznog centra u Srbiji. Iako nikada nije video ni radio perkutanu EndoAV fistulu, on smatra da je klasična operativna metoda bolja (?!). Misli da kod nas ova metoda možda može zaživeti ako se za nju zainteresuje neki dobar interventni radiolog. Kaže da kada se odlučuje za pravljenje AV fistule, dobar vaskularni hirurg će voditi računa o mnogim faktorima: o kliničkom statusu pacijenta, o njegovim prioritetima, o ultrazvučnom i drugim radiološkim nalazima, a onda će preferirati nedominantni ekstremitet radije nego dominantni, gornji ekstremitet pre nego donji, nativne krvne sudove pre nego graft, a graft pre nego kateter, ali će celo vreme razmišljati kao hirurg i primenjivati najpogodniju operativnu tehniku.

Ko nije pogodan kandidat za perkutanu EndoAVF? Navodno, samo pacijenti koji nemaju minimum 2 mm široke ciljne krvne sudove, i pacijenti koji imaju tremor (drhtanje) ruke, zbog čega im nije izvodljivo ni plasiranje fistulnih igala.

Sličnu ovoj, Dr. Rajan Dheeraj (TVA Medical) je opisao EverlinQ proceduru, u kojoj se osim ultrazvuka koristi i kontrola fluoroskopijom, a „prženje“ se postiže preko magnetskih katetera radiofrekventnom ablacijom.

I na kraju, ono najvažnije.

Zašto je bitno brzo formiranje AVF? Odgovor je jednostavan: ponekad nema dovoljno vremena za odlaganje započinjanja hemodijalize, a započinjanje HD preko kanila ili katetera nosi sa sobom brojne, opasne i skupe komplikacije.

Na nama je da za ovo zainteresujemo i svoje lekare.

.

О Лучинадне 2019. или 7528. по старом српском календару,

.

.

.

DiaBloG – http://www.dijaliza.wordpress.com

.

.

.

_____________________________________________

___________________________

Stari brod

Poštovani čitaoci,

čekajući novi post,

koji će se ticati samo dijaliznih problema,

predlažemo vam da pročitate i ponešto od drugih, nama zanimljivih autora i analitičara.

U tom izboru, nezaobilazan je: Slobodan Antonić

Слободан Антонић

Стари Брод

Свако ко је видео скулптуре жена и деце како вире из Дрине био је потресен. Било је то пре недељу дана, када је отворено спомен обележје, с музејом, жртвама епске трагедије на Дрини 1942. године. Тада су усташе поклале или побацале у реку око 6.000 Срба из Источне Босне.

Ово је можда уметнички најуспелији споменик српским новомученицима страдалим у Покољу 1941-1945. Док споменици које је правио Брозов дворски архитекта, Богдан Богдановић, својом апстракцијом и хладноћом публику практично емоционално и не додирују (што је вероватно и био циљ), дотле овај меморијал младог зворничког архитекте Новице Мотике, с 27 скулптура и 39 ликова деце, мајки, девојака и мушкараца у води, не може а да код публике не покрене најдубља осећања ужаса, самилости, туге и молитвене потресености.

Иза овог пројекта меморијализације једног од најстрашнијих места Покоља – меморијализације као лека за нашу колективну амнезију – стоји Српска православна црква, пре свега митрополит дабробосански Хризостом, с двојицом великих добротвора, Спасојем Албијанићем и Миодрагом Давидовићем.

Оно што 77 година није могла да уради држава, урадила је сада Црква. Хвала Богу да је тако, и камо лепе среће да Црква исто предузме и на другим местима нашег непојмљивог страдања и нашег неопростивог заборава.

Трагедију код Старог Брода бивша држава, у име „братства и јединства“, гурнула је у мрак сенилног ништавила. Чак ни пут нису дали да се направи до места страдалништва. У океану наметнутог ћутања, једино светло место из ког се, тих година, могло сазнати да се Србима на левој обали Дрине 1942. догодило „нешто страшно“, био је документарни роман Момира Крсмановића, из 1983, Тече крвава Дрина (т. 1, т. 2).

Сећам се да сам, као студент, читао ту књигу и веровао да су кошмарне сцене из романа превасходно плод пишчеве уобразиље. Тек доцније сам сазнао да је осмогодишњи Момир, који је пред усташама побегао у брдо изнад села, затекао по повратку у кући распорену мајку. Усташе је нису докрајчиле, па је јадница покушала да врати црева у стомак и зашије се. Није јој било спаса. Као ни шестогодишњем брату Радомиру, кога су црнокошуљаши камама масакрирали.

Крсмановић је материјал за своју књигу сакупљао десет година, трагајући за преживелима и бележећи њихова сведочења. Четврт века доцније појавио се и зборник радова Заборављени злочин: Стари Брод (2008), у коме су исто тако записана сећања преживелих.

Да подсетим, усташе су у пролеће 1942, у оквиру операције „Трио“, кренуле у поход „чишћења“ Источне Босне од Срба. Чишћење је изводила Францетићева Црна легија, попуњена углавном муслиманима с тог терена. Клали су сваког на ког су налетели, па је испред њих настала река избеглица.

На мосту у Вишеграду створио се чеп, те су ужаснути изгнаници кренули дуж Дрине, набујале с пролећа, да траже скеле и чамце како би се пребацили у Србију. Збегове који нису у томе успели стизале би усташе и масакрирале.

Ево карактеристичних сведочења преживелих.

Милош Башовић: „Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис, дочека је на бајонет и право у Дрину. Наста клање… Гледао сам како су ми убијали мајку и млађу браћу. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе”.

Ристо Боровчанин: „Што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи… Ми се око мајки груписасмо, покушавајући се некако спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. То је био невјероватан и страшан призор”.

Љубица Планинчић: „Боже сачувај оног времена, патњи и злочина. Усташе нема шта нису радиле, многи су се бацали у Дрину, нису чекали каму, да им очи и џигерице ваде… Најгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Ишла сам касније много пута до Дрине. Никад и нигдје никоме спомена

Гојко Драгичевић: „Гледао сам својим очима кад се моја шеснаестогодишња сестра, с још четири другарице, загрлила и скочила у Дрину. И сад ми у сан долази лелек девојака којих су се дочепале усташе“.

Милорад Ћебић: „Гледао сам гроздове девојака које у самртном загрљају скачу у реку. Слика девојачких белих кошуља у мутнозеленој Дрини, попут цвећа на воденом гробу, непрестано ми се враћа у сећање“.

У том крају живи и легенда, о 326 девојака које су се, хватајући се за руке, бациле у Дрину, као и она о оцу и шест кћери, све једна другој до ува, што су загрљени нестали у дубоким таласима.

И ево, најзад, после 77 година, и то страхотно место достојно је обележено. Целокупно руководство Републике Српске – Додик, Цвијановићева, Вишковић, Лукач, Милуновић, Шеранић… – дошло је да се поклони сенима старобродских мученика.

Председница републике уручила је и Медаљу заслуга за народ: архитекти, двојици добротвора и месном пароху (који је био spritus movens), Драгану Вукотићу. Необично је што никог од званичника није било из Србије. Као ни сутрадан у Старом Расу, на централној прослави миленијума од првог писаног спомена Рашке епархије и осам векова самосталности СПЦ.

То су неке дипломатске поруке на линији званичан Београд – врх СПЦ које овом приликом не бих да тумачим. Јер, онај потресни споменик из Старог Брода, сви ти пострадали српски новомученици, морају да буду изнад свега и изнад свих наших међусобица.

То је стога што култура сећања на Покољ 1941-1945. за овај народ није нешто узгредно, нешто што може да буде, а и не мора, некакав додатни луксуз нашим животима. Без те културе, наиме, а њу првенствено има да негују држава и Црква, ризикујемо да са својим породицама поново завршимо у некој јами или у масовној гробници.

Да ли су те опасности отклоњене?

Два дана пре откривања старобродског Меморијала, у Сарајеву се судило муслиманским бојовницима за злочин у Чемерном, надомак Илијаша, почињен 1992. године. Тада је тридесетак Срба масакрирано. И док су српски сведоци набрајали имена пострадалих – Здравко Дамјановић нађен је ископаних очију и одсечених ушију, двадесетогодишње сестре Трифковић, Ранка и Радинка, пронађене су полуголе, с траговима иживљавања – у судници је узвикивано „машалах“!?

Такође, недељу дана пре освећења старобродског Меморијала бихаћка полиција забранила је обележавање покоља у Гаравицама (побијено 12.000 Срба и Јевреја). Комеморација је била најављена за 14. септембар, а у образложењу забране апострофирано је „велико присуство страних миграната“ у Бихаћу.

Да то може имати неке везе можда би се још и могло поверовати да власти Бихаћа од српског стратишта, претходно, нису направиле „спортско-рекреативну зону“ у којој се одржавају мотоциклистичке трке.

Треба се сетити и нашег старог знанца, Реуфа Бајровића, који је недавно написао да бошњачку децу треба учити да, када одрасту, „буду до зуба наоружане комшије. Злочин се на крају исплати за злочинца, једино се никада не исплати бити жртва. То је болна истина коју никако да научимо“. Злочин се на крају исплати за злочинца? Наравно, ено Орића коме су некажњени злочини над Србима донели статус бошњачког националног хероја.

Овако се, као што ради Бајровић, заправо пише кад се спрема нови покољ. Томе суштински и служи фантазма о „геноциду у Сребреници“, као и бескрајни наратив о Републици Српској као „геноцидној творевини“.

И док антисрпски шовинизам наоколо буја, званични Београд шаље дипломатске знаке незадовољства СПЦ, док за грађанистички Београд и даље нема тог злочина над Србима због којег би довео у сумњу аксиом да  је „сваки национализам опасан – али, српски је најопаснији“.

Али, шта да се ради, на нама је да чинимо шта можемо. Црква и Република Српска подигле су уметнички изузетан споменик старобродским мученицима. Тај споменик треба видети, за душе страдалих свећу упалити, а за све нас помолити се.

Дакле, када ћемо за Стари Брод?

Аутор Слободан Антонић

Линк: https://www.standard.rs/2019/09/18/antonic-stari-brod-kao-secanje-na-pokolj-srba/

Извор Све о Српској, 17. септембар 2019.

.

.

.

.

ostale kolumne Slobodana Antonića:

https://www.standard.rs/tag/slobodan-antonic/ https://www.standard.rs/tag/slobodan-antonic/

http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/ http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/

https://stanjestvari.com/tag/слободан-антонић/ https://stanjestvari.com/tag/%d1%81%d0%bb%d0%be%d0%b1%d0%be%d0%b4%d0%b0%d0%bd-%d0%b0%d0%bd%d1%82%d0%be%d0%bd%d0%b8%d1%9b/

.

.

.

Leto, svlačenje, zagađenost, hemija i dijalizne pljačke

I

Svi sve vide, svi sve znaju, ali se prave Englezi …

Okreću glavu na drugu stranu, kao: nemaju oni ništa s tim.

Ćuti i plivaj dalje.

Leto je.

Ovog leta, gospodnjeg, 2019., hroničari nisu imali bogzna šta zapisati.

Ali, ako su bili iole pažljivi, jednu reč nisu mogli izbeći.

Jedna reč je zasigurno i vama zapala za oko.

Gde god da ste išli na letovanje, u Crnu Goru, u Tursku, u Grčku, Bugarsku, svejedno…

Čak i u Italiji ste je mogli videti.

U svim trgovačkim ulicama, na velikim staklima, ogromnim slovima, stajala je ispisana ta reč …

Reč je, očigledno, strana.

Verovatno ruska, ali to ovoga puta nije bitno.

Deluje kao da je došla iz EU-esperanto jezika.

Jer je svi, nekako automatski, shvatamo.

Toliko je jednostavna, razumljiva …

Svima.

Ta reč je: Skidka!

Ne možete da je ne primetite.

Kao, skidaju cene.

Svemu je pala cena.

Sve je ogoljeno.

Opšta СКИДКА.

Neizbežni striptiz.

Otpali su svi premazi.

Ne pomažu kamuflaže.

Zagađenost je tolika da ne pomažu ni gas-maske.

Javnost je sve videla, sve saznala, ali …

Ali, svi se prave Englezi.

Novine objavile da je nekoliko nefrologa Srbije uzelo stotine hiljada evra kao mito, da bi oštetili sopstvenu državu, a u korist strane firme (link).

Policijski dokazani podaci. Strana policija, FBI, ugledne istražne poreske agencije …

Sve ogoljeno.

Javnost zna i ko su ti ljudi. (Javna tajna).

I nikom ništa.

Naša država neće da obelodani ni njihova imena, a kamoli da preduzme nešto protiv njih.

Ni država, niti pojedinci.

Nijedan član „srpske nefrološke zajednice“ nije zatražio da se dotične osobe kazne i odstrane iz njihovih organizacija.

Naprotiv, eno ih kako zajedno spremaju „nove kongrese“, pišu nove „naučne radove“, edukuju nove članove, spremaju svoj „podmladak“.

Nijednom srpskom nefrologu nije neprijatno što je u društvu dokazanih kriminalaca, nije ga sramota što je u istoj sali, na istom sastanku, za istim stolom, sa kriminalcima koji uzimaju pare od firmi i od pacijenata, da bi uvećali svoje bogatstvo.

Ukazuju im poštovanje, čak.

Nema „diferencijacije“.

Show must go on.

Sistem gura dalje.

Zamislite da nekom onkološkom bolesniku kažu da će njegov tumor biti lečen, ali tako da će to lečenje imati toliko uspeha (efikasnosti) da će samo zaustaviti rast tumora na 10 cm, ali da tumor neće biti uklonjen niti će se smanjiti na manju dimenziju?

Da će kao težak bolesnik godinama biti podvrgavan sporim i mučnim infuzijama, tri puta po 4 sata nedeljno, da bi tumor u njegovom telu ostao na 10 cm? Dok ne dovede do neminovnog ishoda – smrti.

Koji onkološki pacijent bi pristao na takvu terapiju?

Verovatno, malo koji.

A šta nam danas nudi naša, najsavremenija, dijaliza?

Vodeća srpska nefrološkinja (link), autorka neverovatnog Pravilnika o dijalizi, sa velikim osmehom na licu, slika se za novine, sa izjavom: „Dijaliza omogućava samo 10% funkcije bubrega.“

Kez.

Rez.

Šok.

Izjaviti takvo nešto, to javno obelodaniti u medijima, i samozadovoljno se smešiti („od uva do uva“) u lice svim unesrećenima koji idu na tu „najsavremeniju“ terapiju …

Kako to nazvati, kojim rečima to opisati?

Je li to humanizam, renesansa, briga o ljudima, empatija, saosećanje, ili šta već ….

Ali, njih (medicinare) uče da je to normalno, da je to uspeh.

Za traganjem ka boljem ili efikasnijem lečenju bubrežne slabosti, nema potrebe, dovoljno je i onih 20% kvalitetnijih dijaliza (hemodijafiltracija).

Tako je, kažu, i na Zapadu.

Kez.

Rez.

Nikom ništa.

Jedan od vodećih predstavnika Zapadnog sveta, predsednik (nekada) velike Francuske države (Emanuel Makron) otvoreno je izjavio: „Prisustvujemo početku pada Zapadne civilizacije.“ (link)

Neminovnost.

Svi sve vide, svi sve znaju …

Jednom rečju,

Skidka.

. . . Kada ćeš da umreš, mama . . .

(https://www.youtube.com/watch?v=uy_zXvlqbhE)

.

II

Načelnik nefrološke Klinike je bio, po svom običaju, (ili bolje reći: karakteru), direktan, navalentan i samouveren. I brz. Sagovorniku nije ostavljao vremena da bilo šta odgovori, očekivao je samo potvrdno klimanje glavom …

  • Čuo sam da je Vaš sin veliki finansijski stručnjak, da radi za strane kompanije i da vama neće biti veliki problem da mu obezbedite svu potrebnu terapiju …
  • Pa, jeste, …
  • E, vidite, da vam odmah kažem: Ja ću lično, od sada, da se angažujem oko celokupnog njegovog lečenja, uključujući i transplantaciju, i dijalizu, i sve što treba. Znate, on je u naš centar primljen samo privremeno. Jer, za stalni program dijaliznog lečenja nigde nema mesta, pa ni kod nas. Ali, o ostajanju u našem centru Ja odlučujem. O tome ćemo još razgovarati, jer, ja Vama mogu pomoći i za prijem u privatni Frezenijusov dijalizni centar, zavisi šta budu Vaše prevashodnosti. Za sledeći naš razgovor, a to će biti za 10-ak dana, dođite kod mene sa celokupnom dokumentacijom, pa ćemo se sve dogovoriti …   Što se tiče transplantacije, ja vidim da ste Vi kao otac sasvim podobni da uđete u program „obrade“ za donora.
  • Ali, meni je rečeno …
  • Šta Vam je rečeno? Da ne možete? Šta, malo hipertenzija, prostata, šta već?
  • Ne, prostata mi je u redu …
  • Pustite Vi to. To ću ja sve proceniti …
  • Ali, doktorka Mirjana me je već pregledala ultrazvukom i …
  • Pustite vi to! Ne znam šta su vam govorile moje doktorke, te neke Mirjane, Marijane, ili kako se već zovu, to su samo moje asistentkinje, od sada ćete dolaziti samo kod mene, i Vi i Vaš sin, nikome drugome se ne smete ni javljati ni ići kod njih, samo kod mene, čim dođete, odmah kod mene pravo u kancelariju. Razumete?  Ipak sam Ja ovde profesor i direktor, načelnik, najstariji, najodgovorniji i najstručniji, taman posla da više idete kod mojih učenika i učenica …
  • Ne, ja sam samo hteo reći da nemam ni povišen pritisak, ni probleme sa prostatom …
  • A ne, to se ne zna, dok ja to ne pregledam! Pustite Vi to. Načelnik se sada naginje na interfon i značajno se prodere, da pojača utisak: „Sestro Biljana, dajte javite da pacijent Milan iz sobe 6 dođe kod mene u kancelariju.“ Zatim se ponovo obraća ocu: „Evo, sad će i Milan doći.“ (Scena šesta, ulazi Milan).
  • Zdravo, Milane. Evo, ja i tvoj Tata smo se sve dogovorili. Oko tvog daljeg lečenja, da ću ja to sve od sada preuzeti. I za transplantaciju, ništa ne brini, bez obzira da li će biti od živog donora ili kadaverična, to vam sve ja mogu da organizujem. Pa i da vas malo poguram na Rang listi. Na Listi čekanja za organ. Poguram naviše, razume se, he, he …
  • Ali, ja još nisam ni kanilu, CVK, izvadio, nisam ni započeo dijalize preko fistule …
  • Znam, znam, ja sam se sa tvojim ocem sve dogovorio, ti ćeš sutra biti otpušten sa Klinike, ali ćeš se nastaviti dijalizirati u našem centru za HD, za sada samo privremeno, pa ćeš sam videti i proceniti, ako ti ne bude odgovaralo, sredićemo i za Frezenijusov centar, ništa ne brini. Samo od sada dolazite lično kod mene, više se ne javljajte nijednom drugom doktoru u ovoj zgradi dok vam to ja ne odobrim, ja ću lično da vas vodim, donećete mi svu dosadašnju dokumentaciju i za dalje ništa ne brinite. Ja vas pozdravljam! Doviđenja, doviđenja, prijatno, vidimo se … (ispraća ih).
  • Povratak nazad, u sobu broj šest.
  • Je li ti tražio pare? – povikaše uglas Milanovi cimeri.
  • Milan ćuti, gleda ih raširenih očiju, zbunjen.
  • Strašno, prozbori napokon. Nije direktno pomenuo pare, ali je to bilo toliko očigledno (Bože, kao da smo svi mi idioti), da mi se povraćalo od muke …
  • Što ne reče da si zidar ili seljak, čoveče! Gde danas i ovde da priznaš da si bankar?
  • Ne bi ga ni to spasilo, dobaci Špico iz Nemile. Znate li vi da je Načelnik primorao onoga Marka iz Grocke da mu dečko okopava imanje oko vikendice na Kosmaju? I to je Marko radio sve sa fistulom i sa ocem, koji je takođe proglašen za kandidata za Donora?
  • Nije to ništa, uključi se i jedan čiča iz pozadine. Naš nazovi profesor je jednom prvoborcu (sa Sutjeske) odlazio u kućne posete i davao mu OHB-12 injekcije u guzicu, jer je računao da će mu matori ostaviti stan u nasleđe. Ratnik se u dijaliznoj čekaonici hvalio da ga je Načelnik lično svojim autom vozio „da obiđe mesta gde je ranjavan“. Ipak, izjalovila mu se računica, stan mu nije ostavio. Sad to nadoknađuje preko ovih deviznih penzionera, koje prima 20 puta godišnje, a svaku hospitalizaciju im naplati. Đubre od doktora.
  • I samo da ti kažem, reče Ognjen. Ne postoji nikakva republička Rang lista ili Lista čekanja, to je čista laž, samo sebi nabija cenu, da vas što više odere.

Svi ćute.

Razilaze se ka svojim krevetima.

Smrad mokraće i đubreta širi se odasvud.

U uglu sobe je stari crno-beli televizor, lampaš.

Nekim (da li) slučajem, na ekranu ide uvodna scena filma „Rudarska opera“…

Neverovatna balada. Ko god da je dvaput čuje, više ne može da je istera iz glave …

(Samo za Ljubinka, i društvo u ćošku)

Krava pase žutu travu,

sanja o zelenoj,

a svinja se oprasila,

teško deci njenoj ...“

I sve tako.

Pa onda, refren:

Op’ mala op’

površinski kop ...“

(4x).

(https://www.youtube.com/watch?v=hlZ2bp1K24o)

Šta reći?

Znate već.

Jednom rečju,

Skidka.

.

III

Ko je i kako odlučio, da se u sred leta završi dijalizna Nabavka, ne zna se.

Ako je cilj te Nabavke bio da se opet 2/3 dijaliznih para utera u džepove firme koja je pod policijskom istragom priznala da je podmićivala lekare, fondovce i sve druge koji su joj nameštali nabavke – onda je cilj postignut.

Ko je i kako odlučio da se u Tender ubace i dijalizne metode („proširena dijaliza“) i materijali („dijalizatori proširenih pora“), kojih inače nema ni u jednom Pravilniku, ne zna se!

Čika Velja kaže da je on još pre 30 godina izvalio aforizam: „Odlučivanje u uskim krugovima je od šireg društvenog značaja.“ 🙂

Ćuti i plivaj dalje.

(Obrazloženja za nepoštivanje Pravilnika su kao iz Zone sumraka i glase otprilike ovako: „na osnovu statuta, batuta, tvrde tuta i muta, beži nam s puta“).

Iskreno rečeno, zaobilaženje Pravilnika ne mora da znači nešto loše. Taj pomenuti dijalizni Pravilnik je toliko ljudi pobio, da sve što je protiv njega, treba maltene, automatski, podržati.

Znači, treba pozdraviti uvođenje novina u dijaliznu praksu. Mada su „proširene pore“ i „proširena dijaliza“ najverovatnije „šuplja priča“ da se od države uzme proširena količina para, a za jednu vrstu hemodijafiltracije. Sada 3 puta skuplju od dosadašnje.

Ko je doneo Odluku o raspisivanju republičkog tendera – ne zna se. Ko, kada i kako je odlučio da dijaliznih „noviteta“ može da bude baš „do 3 posto!!!“ – ne zna se.

Kako i zašto baš do 3%, što bi rekla pametna Bosanka: „Jebi me, ako znam“.

(Postoji tako neka anegdota o agnosticima u Bosni, ili o tome da je pametna bosanka, oksimoron, nepostojeći lik, tako nešto).

Kažu da je na ovih 3% dijalizatora otišlo 25% para, pa je motivacija njihovog uvođenja jasna. Ali, ima nešto što mnogo više smeta u celoj toj priči o novitetima? Nešto što mnogo smrdi?

I to svi znaju, a i osećaju.

Nepravda. Diskriminacija. Sve po Babu i Stričevima. (Pazite, nismo rekli: po Bapcu i Strikanu, ima ih više).

Za jedne ima, za druge nema. Jednima može, drugima ne može. Zaudara do neba.

Smrdi: bisfenol.

Naši su dijalizatori puni bisfenola!

Puni štetne hemije, koja nas polako truje i upropaštava.

Ali, srpska tenderska Nefrologija, Komisionski trgovci, pravnici, farmaceuti, ekonomisti i drugi predstavnici Naše najveće Kase u Srbiji, nisu vodili računa o zdravlju i dobrobiti dijaliznih pacijenata.

Zabole njih što dijalizna farmakomafija truje srpske dijalizne pacijente bisfenolom.

Pa nisu oni ti pacijenti.

Iako u Srbiji postoje najmanje tri predstavništva firmi koje nude taj „novitet“: dijalizatore bez bisfenola, za njih nema dozvole od 3%.

U taj procenat su ušli i dijalizatori „premazani sa vitaminom E“, oni su kao dobri za podmlađivanje pacijenata – u redu, neka imamo i to. Navikli smo na vitaminske pomade, vitaminske suplemente, B i C-vitamine, pa neka imamo i E-vitaminizirane dijalizatore.

Ali, pre centralnog Tendera dijalizni centri Srbije su već trošili i oko 40000 dijalizatora bez bisfenola, pa zašto su sada na centralnom Tenderu odjednom ignorisane narudžbenice tih centara i njihovih pacijenata da i dalje imaju dijalizatore bez bisfenola? Ko, Kako i Zašto je to uklonio? Da ne uđe čak ni u tih famoznih 3%?

I pored preporuke Evropskih stručnjaka i komisija da dijalizni materijal bude bez bisfenola..

I pored toga što se flašice (!) za malu decu sada moraju praviti bez bisfenola.

I pored toga što se plastične posude za hranu (!) sada prave bez bisfenola!

Pazite, hrana, kuvana, obrađena, proći će kroz želučanu kiselinu, creva, jetru, pa tek onda u krv. To nije mala zaštita. Ali, svejedno, svet je odlučio da tu hranu ne stavlja u plastiku u kojoj ima bisfenola.

I ne samo svet, i srpske fabrike plastike.

Otiđite u bilo koji supermarket. I uputite sve čestitke domaćim firmama, kao što je npr. ova na slici, firma koja je i sama (poput Curvera i drugih svetskih proizvođača) naglasila na nalepnici da je njena posuda za hranu: „BPA-free“, dakle „Bez bisfenola A“. Svuda u EU i u svetu je to hit!

A kod nas, srpskih dijaliznih pacijenata, krv direktno ulazi u posudu punu bisfenola. Posudu zvanu dijalizator.

Direktno, nema zaštite i barijera, krv u bisfenol, bisfenol u krv. Kao intravenski narkomani.

Ali, narkomanija je zabranjena, a trovanje dijaliznih pacijenata bisfenolom je zakonom dozvoljeno.

Smrdi ceo Beograd.

Nadležni lažu da je kriv vodostaj reka i pričaju razne druge gluposti …

Ali, bastion zvani nefrološki tenderski Komision, ne popušta.

Ne daju ni 3% izuzetka.

I znate u čemu je ironija?

Svi članovi Komisije, kad odu u supermarket, kupuju one posude na kojima piše „BPA free“.

A znate li šta je još veća, najveća ironija?

I dijalizni pacijent, nesretnik, kad ode u supermarket, i on izabere onu posudu bez bisfenola!

E, svaka čast, majstore.

Al’ si se zaštitio …

.

.

IV

U gore pomenutom letnjem velikom Tenderu, nabavci za dijalizu, desila se, kažu upućeni, još jedna velika sramota.

Pravo i pravda su pogaženi, na način, kakav se nikada ranije nije video.

Hiljade dijaliznih (pa i drugih) nabavki u srpskom zdravstvu je bilo, raznoraznih nameštanja, štelovanja, pljački, mahinacija i marifetluka,  ali nikada do sada nije niko legalno, tenderom, nabavio nešto što nije registrovano u Agenciji.

Agenciji za lekove i medicinska sredstva Srbije.

ALIMS.

Sada se i to desilo.

Neverovatna priča.

Ide, otprilike ovako.

Jedna dijalizna firma ima u Alimsu registrovano medicinsko sredstvo A i medicinsko sredstvo B.

Ali, za medicinsko sredstvo A joj ističe patentno pravo i sada može da ga pravi bilo ko, a za medicinsko sredstvo B patentno pravo joj još traje i tu nema konkurenciju.

Da bi potpuno sprečila konkurenciju, ta firma, a i naručilac, napišu da se medicinska sredstva A i B od sada moraju nabavljati i koristiti kao jedan komplet, zvani (recimo), AB-Kombipak.

Ali, tu kombinaciju firma nije registrovala u Alimsu, smatrajući valjda, da za tim nema potrebe, jer oba dela tog pakovanja već imaju registraciju.

Po Zakonu, to ne može da prođe.

Nigde i nikada nije ni moglo.

Ali, cilj je uzeti love koliko želiš, jer kad nema konkurencije onda je „broj ispravnih ponuda“ samo 1, „broj prihvaćenih ponuda“ takođe 1, a i procenjena vrednost, tj. cena, je „u dlaku“ jednaka onoj koja je i ponuđena, tj. ostvarena, pa se sve tako lepo uklopilo, da je violentno razbijati takvu idilu i harmoniju, kojekakvim zakeranjima oko papira koji ništa ne znači.

. . . Bilbordi su naši krajputaši . . .

S obzirom da je postojala jeftinija ponuda kod konkurencije, oni koje to interesuje mogu pronaći i za koliko je država oštećena, pokradena, zato što njeni (državni) službenici, ne poštuju njene (državne) propise.

Ali, to izgleda, nikoga ne interesuje.

Svi sve vide, svi sve znaju, al’ jest nešto što nam napred ne da.

Što bi mi, istrčavali za Državu? Za druge? Za opšte dobro?

Imamo i mi svoje crvene linije (ili AV linije).

Ne,

samo dovde,

do ovog kamena …

Nadgrobnog.

.

.

V

Kada želi naglasiti da su 2 živa bića uspostavila dobar kontakt, naš narod kaže: „između njih se pojavila hemija“.

Neverovatno je to dočaravanje. Metafora, akcija, reakcija, proces, nauka, misterija, hormoni, feromoni, sociologija, biologija, sve je tu.

Hemija je velika nauka.

Najbolja filmska serija u istoriji kinematografije, kod nas (neverovatno maštovito i slobodno, ali dobro) prevedena kao „Čista hemija“, potukla je sve rekorde gledanosti, očaravši i gledaoce i kritičare.

Za one koji ne znaju, hemija je i u osnovi dijalize.

Izraz „dialysis“ je prvi upotrebio jedan hemičar, a ne lekar.

Skoro sto godina je prošlo od kako je čovek-hemičar otkrio dijalizu do njene prve primene koju je izvršio čovek-lekar.

Zašto je moralo proći toliko mnogo vremena, zna se: zato što lekari ne znaju hemiju.

O fizici da se i ne govori.

Samo tako se mogla dogoditi novootkrivena dijalizna prevara. Koja je izgleda trajala godinama (decenijama?) unazad.

Kao i u svakoj dijaliznoj pljački, i u ovoj priči pare završavaju kod stranih gazda, predstavnika velike dijalizne farmakomafije, a pljačka se naša država, naš budžet, znači: svi mi.

Mehanizam pljačke ide otprilike ovako: naručilac (dijalizni doktor) tenderom trebuje hemijsko sredstvo za čišćenje dijaliznih aparata i napiše da želi originalno sredstvo u kanisterima od 10 litara, a traži recimo 100 litara. Na tenderu uslove (naravno) ispunjava samo jedan ponuđač, taj (naravno) pobeđuje, i isporuči tom centru 10 kanistera od 10 litara, tog sredstva, a bolnica, odnosno dijalizni centar to plati.

Ali, šta je tu sporno?

Trebalo je samo malo znanja iz fizike i hemije, i malo poštenja.

Naime, kanister jeste od 10 litara, i težak je 10 kg, ali je u njemu hemijsko sredstvo čijih 10 kg ima zapreminu 8,8 litara. To je takva hemija. Koncentrat.

Nauka i istina su neumoljive: bolnica je platila 100 litara, a dobila 88 litara!

(Skidka!)

Prodavac je svoj koncentrat mogao pakovati i u kanister od 20 litara, ali unutra je 8,8 litara!

Što je najčudnije, sve to piše i na etiketi, na sred kanistera: sadržaj 8,8 litara!

Na nivou cele države i svih dijaliznih centara naplaćena razlika uopšte nije mala. Kako i koliko je hiljada litara država platila, a nije dobila, to sad „Bog sveti zna“.

Ima onih („teoretičara zavere“, he, he) koji tvrde da te pljačke ne nastaju usled neznanja hemije ili fizike, nego je od strane kupca (lekara) i prodavca (farmaceutske industrije) celo vreme postojao jasan i nedvosmislen dogovor i plan, kako da se javne pare pokradu i pretvore u privatne.

Evro-haškim, zapadnim akcentom rečeno: Udruženi zločinački poduhvat.

Ali, to su preterivanja.

Neznanje je ključno.

Na tenderu se odigrala hemija.

„Čista hemija“.

.

_________________________________________________

_____________________________

. . .

Ima toga još.

Ali pošto za to Đoka bole vas,

zabole i nas . .

.

.

.

.

DiaBloG – 2019

.

.