Igre na tribinama

Ili: Mogu li nas voditi oni koji ne znaju Kako do bolje dijalize?

Poštovani čitaoci,

U nedelju, 28.05.2017. održana je “tribina” pod naslovom “Kako do bolje dijalize”.

O ovoj temi je “tribinjalo” četvoro mlađih lekara i Ljubinko, publicista iz Bora.

Već iz samog naslova vam je jasna nelogičnost navedenog poduhvata.

Ako dotični lekari znaju Kako do bolje dijalize, zašto je sami ne primenjuju u centrima u kojima rade?   Zašto?

Ili su došli da kažu kako oni znaju Kako do bolje dijalize, ali im njihovi zločesti šefovi ne daju da to primene?   Da se pravdaju pred “publikom” ili da “podbunjuju” pacijente na proteste?   A sa “odgovornima” piju kafu svaki dan i čekaju da zauzmu njihovo mesto, pa da i njih sponzor ogreje. (Malo bolje ogreje, nego do sada).

Drugi utisak sa ove tribine je: narodu je dozlogrdilo! Nešto se izgleda, zakuvava.

O tome svedoči i broj pristiglih pacijenata. Pokazalo se da dijalizna populacija postaje zainteresovana za svoje lečenje. Došlo je prilično mnogo pacijenata, a za dijalizne skupove, prema dosadašnjim iskustvima, sve preko 15 gledalaca je vrlo posećena aktivnost.

Možda mi sa ovog sajta sebi neopravdano laskamo, ali mislimo da smo i mi (nezavisnim i tačnim informacijama te stalnim prozivkama odgovornih) i sami doprineli da se dijalizni pacijenti zainteresuju za svoje bolje lečenje.

Ali, mi smo i davno ukazali na krivca, koji u Srbiji (a i u celom svetu) ne dozvoljava bolje dijalize.

Krivac se utvrđuje vrlo jednostavno.

Kao i u svemu ostalom, potrebno je samo pratiti trag novca.

Novac (državni, naš) završava u rukama dijalizne farmakomafije.

Big Farma onda tim novcem potplaćuje sve ostale, uključujući i one koji brinu o tome “Kako do bolje dijalize”.

Zbog svega toga je nekoliko naših saradnika, izveštača sa ovog skupa, bilo spremno da odmah na početku grune tortu u lice organizatoru i učesnicima, sa našim starim i dobro proverenim lakmus pitanjem:

Ima li među vama ikoga ko nije bio sponzorisan od farmaceutskih kompanija?

Odgovor, naravno, svi znamo.

I znamo da je to i odgovor zašto nam ne uspeva borba za bolje dijalize.

Ali, ne lezi vraže.

Ni krivci nisu naivni.

Ljubinko, pacijent sa kućne dijalize, koji se predstavlja da je Predsednik i pacijentima iz državnih centara, kao da je naslutio na šta će “publika” reagovati, odmah je na početku priznao krivicu i pokušao da “preskoči” tu temu:

“Eto, odmah da vam kažem, pare smo dobili samo od Freseniusa” – požalio se publicista.

Tražili smo i od ostalih, uključujući i od firme Gambro, čiji je predstavnik ovde u prvom redu, ali niko nam nije hteo dati još malo para”.

Predstavnik Gambra je u stvari bio serviser, Pavel, čovek koji sa davanjem para pacijentima nema nikakve veze (naprotiv), pa je mirno otćutao ovaj javni „nalog za uplatu“.

Salu je inače, obezbedila jedna pacijentkinja sa Zvezdare.

Kud su i kako su raspoređene te pare koje je “pacijentima” dao Fresenius (80% dijaliznih mašina u Srbiji), to ne reče rečeni “Predsednik”.

To se zaboravilo. Ali, šta da radite sa starcima kad dođu u Dom omladine?!?

I onda kreće Predstava.

Scena: mala sala Doma omladine u Beogradu.

Glume: dr Tamara Jemcov (KBC Zemun), dr Voin Brković (KC Srbije), dr Rodoljub Marković (KBC Zemun), dr Petar Đurić (KBC Zvezdara).

Naturščik: dr Ljubinko Todorović, u dvostrukoj ulozi: pacijenta i doktora, predstavnika kućne i državne dijalize.

Sa druge strane četvrtastog stola, mi, publika, u raznim nijansama sivo-žuto-mrke boje.

Ne morate nikoga pitati kakva je dijaliza u njihovom centru, odokativna metoda sve govori.

Tribinjanje je inače, bilo zamišljeno tako da se prvo pozvani doktori izjasne “o nedovoljnim kapacitetima svojih centara, problemu prevoza pacijenata, vaskularnim problemima, problemima sa Pravilnikom, problemima sa vodom za HD, itd.”, pa će onda pacijenti da postavljaju Pitanja.

Pacijenata je rekosmo, bilo dosta, ali naravno, najmanje iz beogradskih dijaliznih centara. Bili su prisutni pacijenti iz Sremske Mitrovice, Loznice, Šapca, Prijepolja, Užica, Jagodine, Kragujevca… Iz Vojvođanskih udruženja niko nije bio jer bojkotuju rad SOBIRS-a, a doneli su i odluku da se iščlane iz istog. (Dijalizna Vojvodina je već Republika. Njihovi kandidati za transplantaciju se vode na 2 liste, pa gde ih prvo pozovu. Oni naravno, pozivaju samo svoje, ali ne i kandidate iz ostatka Srbije, napomena redakcije).

Početak tribine je bio zakazan za 14h, i svi su došli 15 minuta ranije, osim jedine veće zverke, koja je bila najavljena i zbog koga su se mnogi naoštrili na diskusiju, ali ovaj dokazani paranefrolog je izgleda naslutio da će u ovako mladoj konkurenciji on ispasti jedini krivac za stanje u srpskoj dijalizi, pa je mudro izbegao da dođe. Problem je međutim u tome, što taj (inače vajni) paranefrolog nije zvanično otkazao svoj dolazak, pa se Ljubinko našao u nebranom grožđu. Čekao je pola sata, pa kad je svima postalo jasno da on nema muda da otvori skup, publika je počela da mu viče da nema ni Đoke.

I onda čovek, nekako, započe.

Mlako, nesuvislo, palamuđenje, u svom stilu. Mjehur ubica.

Jedino što smo svi zapamtili jeste kukumavčenje kako mu je samo veliki Fresenius dao nešto para, a drugi eto, ne daju (lele, za takva priznanja se nekada išlo u zatvor).

Štafetu (mikrofon, koji je konstantno prelazio od totalne nečujnosti do zvuka padanja bombe) preuze doktorka Jemcov i tu poče 15-20 minuta priče o problemu nedovoljnog broja dijaliznih mesta u opštinama Novi Beograd i Zemun, o problemu prevoza do Lazarevca, o Ibarskoj magistrali, itd.

Iako to jesu problemi, sve je to ličilo na bacanje prašine u oči, jer niti je to bilo mesto niti su tu bili ljudi koji mogu da išta urade tim povodom. Već tu je bolno očigledna bila jedna činjenica – na Ljubinkovoj “tribini” nije bilo nikoga ko se išta pitao u srpskoj dijalizi.

Priču je nastavio dr Voin “sve je relativno” Brković, sa neverovatnom pričom kako HDF “i nije toliko dobar koliko se priča”, i to ustvrdi ispred nekoliko pacijenata koji samo zahvaljujući HDF-u već uveliko gaze četvrtu deceniju dijalize.

Čovek je dakle, Snežani i Zvonalisu pričao da njihov HDF (svaki drugi dan) “i nije toliko dobar koliko se priča”, iako ovo dvoje jako dobro znaju da su njihovi dijalizni vršnjaci davno pomrli u centrima, čekajući da Voinu slični shvate “Kako do bolje dijalize”.

Zatim čovek reče kako u svim dijaliznim centrima treba uvesti 3 smene, pa ko koliko skrpi da se izdijalizira – 3 i po sata puna kapa, uz neizbežnu Ibarsku magistralu i evociranje ličnih uspomena sa ozloglašenog putnog pravca (!?!).

Nakon njega dođe red na dr Rođu, koji se od početka ponašao kao da je svratio tu na putu do pijace, a ne da učestvuje u nekoj priči, osim možda o ceni trešanja. Takav je bio, u licu.

Očekivano, on reče kako su njegove kolege već rekle manje-više sve i da on nema puno da doda, promrsi par rečenica i preda mikrofon dr Peri.

Mali Pera, pulen Nade Ajkule, medicinski fenomen (sin i zet dvojice načelnika nefrologije), je oduševljavao svojom neupućenošću u manje-više sve vezano za dijalizu, uz stil objašnjavanja kao da je sa druge strane tezge i objašnjava dr Rođi zašto trešnje koštaju 250 dinara.

Ostaće upamćena njegova konstatacija “Ja prosto nisam mogao da verujem koliko je loša kontrola vode na dijalizi!” i odgovor na pitanje zašto on to nije znao: “Pa mislio sam da se to kontroliše!”.

(Ko da ti radi tvoj posao crni Pero!?!).

Nakon sat vremena zamajavanja, iznošenja nebuloza, zaprepašćenosti i neverice o situacijama u dijaliznim centrima u kojima oni rade dugi niz godina, došla su na red pitanja “Publike”.

         

Lupao je koga je šta svrbelo.

Od toga da neki centri nemaju čak ni doktora stalno prisutnog u sali, pa do revizije vaskularnih pristupa, dobijanja Beviplex ampula nakon svake HD, rađenja biohemijskih analiza nakon HD na mesečnom nivou, novčanih nadoknada za HD u inostranstvu, odlazak obučenog dijaliznog kadra u inostranstvo… (u poslednje vreme medicinski tehničari odlaze u inostranstvo, novi dolaze i posle 10 do 15 dana obuke rade samostalno!!?)

Sneža i Zvonalis su iskusno zauzeli udarne pozicije u prvom redu, i Snežana je prva počela da preslišava doktore. Govorila je o temama koje su na ovom sajtu stalno pominjane – od kvaliteta vode, zastupljenosti HDF-a, o raznim glupostima Pravilnika o dijalizi, dužini trajanja dijalize u dijaliznim centrima, i mnogim sitnijim pojedinostima koje dijaliznim pacijentima život znače, a na koje je većina ljudi u Sali, uključujući i doktore, samo začuđeno gledala.

Zvonalis se osvrnuo na manje-više iste teme, a potom krenuo da drži predavanje o dijalizi koje se nikad ne bi završilo da Ljubinko nije uradio jedinu korisnu stvar tog dana i prekinuo ga (doduše, tek iz trećeg pokušaja).

Iako je Zvonalis rekao i par korisnih stvari neupućenima, tu ipak nije bilo ni vreme ni mesto da se nekome drži čas. (Pucajte, samo njemu nedajte da drži čas).

Nakon njega na red dolazi Jelena iz Šapca čisto da nas osvesti kakva je tek situacija u unutrašnjosti, sa pitanjem “Da li je obavezno uzimanje nalaza krvi posle dijalize?”, jer se u Šapcu eto, ne uzimaju.

Pa kako se onda ocenjuje kvalitet dijalize?

Izgleda isto onako kako smo ga i mi međusobno ocenjivali, odokativno…

Ovi tamniji u licu imaju lošiju dijalizu, a ovi bleđi su anemični …

Profesor Koprivica koji se leči u KCS kaže da su pacijenti primorani da toliko znaju o dijalizi da su već postali polu-stručnjaci, a trebalo bi oni koji su se školovali za to da vode računa o svemu. On se posebno osvrnuo i na dobro poznato stanje objekta KCS koji se polako ali sigurno urušava i na činjenicu da pacijenti često ostaju prepušteni sebi i Bogu, na šta je dr “sve je relativno” Brković dobacio da se slaže, ali da to nije toliko strašno (?!).

        

Luka sa VMA je pitao prisutne doktore koja je procedura pri prijemu pacijenata u njihove dijalizne centre, da li se pacijenti upućuju na dijalizu “kao ovce na klanje” ili se prvo edukuju, vakcinišu, objasne im se procedure, obaveze, dijeta, formiraju pristupi, itd., na šta je dr Jemcov odgovorila da “postoji pravilnik o ponašanju pacijenata”(???) dok su ostali doktori samo klimali glavom bez komentara (!?!).

Miroslav u plavoj majici, je izrazio svoje razočarenje čitavim “okruglim stolom” i činjenicom da se priča o prevozu, drži nam se mala škola dijalize itd. umesto da se raspravlja o pravim problemima i pravim krivcima za lošu dijalizu. Dodao je i pitanje šta se radi po pitanju zamene aparata za dijalizu pošto oni imaju garantni rok od 7 godina ili 30.000 radnih časova koji je svuda istekao, na šta se dr Jemcov samo nasmejala (!?).

Diskusija je završena pitanjem jednog momka iz Šapca (ne čusmo mu ime) da li ima pravo na ampulu Beviplexa posle svake dijalize, jer oni isti dobijaju samo petkom (cirkus).

Kada su mu svi prisutni odgovorili potvrdno on je samo gledao u neverici postajući svestan gde živi i da se za svaku sitnicu koju bi mu država trebala obezbediti mora boriti.

Elem, oko pola pet, bi vreme za razlaz.

Kako do bolje dijalize?

Sa ovima, nikako.

Opšti utisak: ženidba Sibinjanin Janka je pesma, a predstava Tribinjanin Ljubinka je tragedija.

Pacijenti, sa čime su došli, sa time su i otišli.

A to je valjda i bio cilj.

Aktivnost je održana.

Sredstva su opravdana.

.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

____________________________________

_______________________

___________

Dragi prijatelji!

Jedan predlog menja sve

Razmišljajući dugo o problemima nas dijaliznih bolesnika, a vezano i za ukupnu društveno-političku situaciju u zemlji, došao sam do interesantne ideje koju želim da podelim sa vama.

Naime, mnogo je ovde (a i drugde) pisano o psihičkim problemima dijaliznih bolesnika (1,2,3).

Maltene, svi smo mi skrenuli sa pravoga puta, a ko nije, hoće, akobogda.

Imamo kojekakve, depresije, neuroze, psihoze, psihoneuroze, i ko zna šta sve ne, barem sudeći prema akciji našeg Predsednika Ljubinka (dok ga članstvo ne raskrinka), koji se sa svojom psihoterapeutkinjom Slobodankom, namlati para od Ministarstva, “podržavajući” “projekte” psihoterapijske podrške pacijentima na dijalizi. Svaki Božiji vikend ova plavuša, po programu koji je utanačila sa Ljubinkom, za izvesnu sumu naših para, slika se i mantra nešto naivnim i zabludelim dijalizantima, koji nikad nisu pročitali (ovde) nijedan pravi tekst o stvarnom stanju u dijalizi.

A sa druge strane imamo prave probleme koje niko ne rešava. Najveći je problem sa nemilosrdnim Pravilnikom (6) koji samo jednoj petini pacijenata daje pravo na kvalitetniju hemodijalizu, to jest: hemodijafiltraciju (HDF). Ljubinka i ostale predsednike to ne interesuje, oni su pobegli na kućnu hemodijalizu i tamo naravno, svi imaju HDF.

Pojedini pacijenti su sami protestvovali protiv tog Pravilnika, Kosta i Slobodan su pisali u Politikinoj rubrici “Među nama” (4,5), raspravljalo se o tome čak i na par nefroloških skupova (od onih koji su imali petlju da kažu istinu), ali stvar, tj. Pravilnik se nije promenio. Doktorka Nada Dimcura i njena (slojevita) komisija, suzama ne veruju. Boga se ne boje, invalida se ne stide.

Prevođenjem pacijenata na HDF godišnje se može spasiti 33% ljudskih života više (7). To nije malo (ako je još nekome u ovoj državi stalo uopšte do očuvanja ljudskih života).

Zbog tog Pravilnika o dijalizi i lekari imaju probleme. Svakodnevno smo u prilici da ih posmatramo kako se muče da broj onih koji žele da imaju HDF uklope u već zadatih 20%.

Jedni stavljaju na HDF samo mlade pacijente, drugi samo zaposlene, treći one koji su kandidati za transplantaciju, četvrti one koji ih podmite, tj. spuste im nešto u džep (da se namaknu kriterijumi, i „medicinske“ indikacije), peti čekaju da neko važan interveniše za svakog pacijenta, da bi posle tražili protivuslugu, i tako dalje, i tome slično. Neki direktori dijaliznih centara rotiraju na HDF sve pacijente, podjednako, i mlade i stare i zaposlene i nezaposlene, po principu svima po malo. To isto izaziva nezadovoljstvo, jer su im neki pacijenti nezadovoljni zašto se ne primenjuju kriterijumi kao i u drugim centrima, i to oni koji njima idu u prilog, pa da HDF imaju stalno.

I na kraju, kao treću stranu imamo društvo, tj. javnost, koju zabole ona stvar za muke dijaliznih pacijenata, za njihove probleme i Pravilnike.

Narod gleda rijaliti programe, takmičenja, pesme, kvizove, i druge vrste zabave. Okupirani smo emisijama: Ja imam talenat, X-faktor, Plesom do snova, Zvezde Rio-Granda, Potera. Trenutak istine. Nikad nije kasno. 24 časa, sa Kesićem ili na njemu. Ovo je Srbija, Kursadžije.

Kad sam sve ove činjenice sastavio u svojoj glavi, odjednom sam shvatio kako jednostavno možemo rešiti naše dijalizne probleme.

Učinimo ih zabavnim!

Obezbedimo u svim dijaliznim centrima kamere i televizore, kao u Freseniusu, što imaju pacijenti. Zatim ćemo sve dijalize prenositi uživo, a dijalizni pacijenti će imati priliku da tokom ta 4 sata pokažu šta znaju. Svako će da spremi ono što najbolje zna. Nema toga od nas ko nije ubeđen da je zvezda, samo eto, nije imao priliku da se pokaže. Sada će imati. Pesma, recitacija, imitacija, gluma, ples, tverkovanje, bilo šta.

(Dobro de, tverkovanje neka ostane samo za sestre. One se i oblače tako kao da su baš za tu vrstu nastupa).

Nagrada će naravno biti Hemodijafiltracija, za onih 20% koji dobiju najviše bodova. A pobedniku Finalne emisije organizatori mogu uplatiti i transplantaciju u inostranstvu. Organizatori su, naravno, Fond, Ministarstvo zdravlja, Televizije sa nacionalno-sramotnom frekvencom, Udruženje nefrologa Srbije i Nefrološka i Transplantacijska sekcija SLD.

U žiriju, naravno, obavezno mora biti Predsednica komisije za dijalizu, Predsednica Udruženja nefrologa, Predsednica nefrološke sekcije SLD, direktori najvećih nefroloških klinika i dijaliznih centara u Srbiji, RFZO direktor za dijalizu i Republički koordinator za dijalizu i transplantaciju.

To je baš onako evropski. Obezbeđena je ravnopravnost, i nacionalna i verska i polna, a gejeva i lezbejki će biti i više od obaveznog minimuma.

Kožne stolice, koje idu gore-dole. To obavezno. Čudo tehnike. Bez toga se blejači ne mogu impresionirati. (Tu bi doduše moglo biti i problema, pošto doktori i funkcioneri hrle samo na stolice za gore, a nikako za nadole, te im u tom smislu objasniti, da je sve to samo šou).

Gledaoce prikupiti sa obećanjem o sendviču i par stotina dinara dnevnice, ali samo za one koji su pismeni da pročitaju kad im se upali reč “Aplauz”, da tada treba da udaraju dlanom o dlan i da arlauču.

Za voditelja treba pronaći nekog polupismenog blentu, obavezno žvalavog, koji će se non-stop kreveljiti, nadvikivati sa svima, i stalno mora ponavljati: “Dragi prijatelji”, “Dragi prijatelji”. Izgleda da narod baš to najviše voli.

Pa da vidiš, majčin sine, kako izgleda kad pacijent zapeva. Pacijenti su i do sada redovno zapevali, ali na to niko nije obraćao pažnju.

Sad, kad čujete “Zajdi, zajdi ..” a to je inače tonalitet kojim pacijenti dozivaju sestre u salu kad ih uhvati grč u potkolenicama …

Ostaćete bez glasa, kao i svi mi koji ultrafiltracijom skidamo više od 4 litra.

A dole na kaironu ide tekst: Ako hoćete da HDF dobije bolesnik Vladimir Perić, pritisnite taster 4, ako želite da ispadne takmičar Saša Davidović, pritisnite taster 9.

Dobro veče, Beograde. Evo kako je glasao žiri iz Stare Pazove: Dva poena takmičaru na dijaliznom mestu broj sedam, iz Tutina.” Pa onda idu ostali. Već shvatate šemu. Evo kako je glasao žiri iz KBC Zemun: Za kompoziciju pod rednim brojem 8, “Ti si mene Šejkil, Šejkil, O-Nil” 12 poena! I tako dalje, i tako redom..

Mislim da je ovo najpošteniji mogući izbor i najdemokratskiji odabir pacijenata. Jer, sada osim doktora (stručni žiri), učestvuje i publika u studiju, publika kraj malih ekrana (TV prijemnika), kao i šira javnost, svi oni koji imaju mobilne ili fiksne telefone. Dakle, došlo je do podruštvljavanja u odlučivanju, a demokratija je zagarantovana samim tim što na tim istim televizijama gostuju i najviši predstavnici države, vlade i parlamenta. I pozicija i opozicija. I oni prolaze kroz isti sistem.

A i red je da bolju dijalizu, ili transplantaciju, dobiju oni koji nešto vrede, koji imaju neki talenat, koji nešto znaju …   (Krajnje je vreme da se raskrsti sa Andersenom i njegovim favorizovanjem mrava, ovo je vreme za andrićevsku Asku).

Svaki drugi kriterijum je neadekvatan, a narod najbolje ume da proceni ko koliko vredi.

U epizodi Potera, Tragač da bude Zvonalis, Sneška, ili Ljubinko, pošto oni misle da sve znaju o dijalizi i da uvek mogu da isteraju svoje. (Ili možda ipak, Miško. On ima najveće stado, i zna kako se ono tera i bez kera).

Novine, i web-portali uobičajeno će da se utrkuju sa naslovima: “Pacijent Ratko pokidao na gitari”, “Dule iz KCS šokirao publiku”, “Žiri zanemeo posle nastupa Rijane sa VMA”, “Serviser podigao celu salu na noge” (pustio im koncentrat sa malo kalcijuma?), “Freseniusove zvezde imaju najbolji rep”, “Medikonova Slađa pokazala dekolte”, “Mile iz KC Niš vadio budalu”, “Najbolja salsa ikada, Merima oduvala KBC Zvezdara”, “Zoki i Stana pokazali nove fistule”, “Gorica iz Zemuna podigla suvu težinu, fanovi zabrinuti”, “Milena iz KC Kragujevac priznala da je u detinjstvu bila na peritoneumskoj dijalizi”, “Aca iz Subotice promenio sestru koja ga je godinama punktirala”, “Ljubinko iz Bora prešao na kućnu HD, Zvonalis oduševljen”, “Kad je video šta stavljamo na fistule, žiri odlepio”, “Joci iz Aranđelovca trombozirao set, on nastavio kao da se ništa nije dogodilo”, “Jelena iz Šapca bila na infuziji”, “Milan iz Stare Pazove dobio uput za gastroenterologa”, “Ratko optužio dijalizator za lošu formu”, “Istražujemo: Kakve pacijente sestre zapravo žele?”, “Saznajte koji ste dijalizni tip pacijenta”.

Eto, dragi prijatelji, to su samo neki od naslova koji će nas sigurno zapljusnuti posle jedne ovako neminovne promene koncepcije i uređivačke politike u našim mejn-šiš (engl.main-stream) medijima.

Između nastupa ima da budu reklame. Naročito one subliminalne poruke tipa: svinjski but 199,99. To ne može da omane. Milijardu puta narodu da pustiš tu foru sa koma 99, on će opet nasesti i neće mu biti čudno zašto su sad svi naši proizvodi i sve njihove cene: koma 99. Da se onesvestiš.

Osim reklama, stalno treba da idu i najave ostalih zabavnih emisija. Ja, na primer, obožavam one emisije kad otvaraju garaže, da vidimo ko je šta dobio. Ili kako majstori od krntija naprave dobar automobil i još zarade dosta para, pri tome. Ili, ko će napraviti bolju tortu. Izbor venčanice, na primer, ili američko rvanje, to su neprevaziđena uzbuđenja. A tek zalagaonice za procenu vrednosti ili ono kad rastavljaju aparate u delove, to je bre edukacija, a ne ono što su nama nametali kroz zastareli obrazovni sistem.

Dakle, da se vratim na naše dijalizne muke, ovakvim konceptom bi bili rešeni svi naši dijalizni problemi: prestale bi psihičke promene u dijaliznih pacijenata, doktori ne bi morali da lupaju glavu kome da daju kvalitetniju dijalizu, pacijenti bi se aktivno uključili u savremene društvene tokove, mi sami bi glasanjem odlučivali o tome ko će ići dalje u život, a ko će čekati priliku u novom ciklusu, i naravno, do tada će morati, vredno vežbati.

Na ovom mestu bih stao.

Idem i ja da se pripremam.

Da vežbam.

Donje lage.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

================================================

           

.

            

.

           

           

.

           

.

.

.

.

           

.

     

.

      

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

            

.

     

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

    

.

          

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

          

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

     

.

          

.

      .

====================================================

 

Pedeset godina transplantacije bubrega

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije i druge priče …

Poštovani čitaoci,

Više puta smo do sada pisali o transplantaciji bubrega. Kao i sve ostale terapijske opcije nadoknađivanja bubrežnih funkcija, tako smo i transplantaciju nastojali predstaviti u što realnijem svetlu.

Doktori, koji s vremenom i sa iskustvom, postaju stručniji i pretvaraju se zapravo u fah-idiote, uskostručne specijaliste, najčešće hvale do beskraja terapiju za koju su se usavršili. Tako su neki ubeđeni u prednosti hemodijalize, neki u prednosti peritonealne dijalize, a transplantacijski nefrolozi su posebno preterivali hvaleći transplantaciju preko svake mere i terajući ljude na zaveštanje organa, potpisivanje donorskih kartica i slične „aktivnosti“.

Znajući da se i iza toga krije „samo biznis“ (Rajko, ništa lično!), na ovom sajtu smo radili obrnuto: namerno smo isticali da nijedna od terapijskih opcija nije dobra i da svaka ima masu nedostataka i problema koje treba rešavati.

Tako smo za transplantaciju nejednom naveli sve njene nedostatke i opasnosti. Od toga da pacijent (najčešće je to neki glupavi pacijent) samo iz razloga većeg „komfora“, jer ne želi da dolazi u bolnicu 3 puta sedmično, zalegne u hiruršku salu pod nož, i time sebi možda iskomplikuje život, a nekada i zaista tragično završi. Naglašavali smo te hirurške komplikacije transplantacije, kao što su tromboza novopresađenog bubrega (link), krvarenja, infekcije, sepse, zapušenje (na bešici) ušivenih mokraćnih kanala, otok i prskanje transplantiranog bubrega, pojavu fistula, urinoma, te brojnih drugih neposrednih ili posrednih komplikacija transplantacije. O odbacivanju transplantiranog bubrega, koje može nastati već za par minuta, na operacionom stolu (kao i bilo kada kasnije), da i ne govorimo.

Pominjali smo i transplantacionu farmakomafiju, brojne proizvođače lekova, čiji se preparati moraju svakodnevno i redovno gutati, počev od pre-transplantacijskog perioda, pa do kraja trajanja transplantacijskog bubrega. (Iako niko pacijentima nije govorio koliki je prosečni vek trajanja transplantiranog bubrega, mi smo otkrili da je to kod nas 8, i slovima: osam godina). Imunosupresivna mafija je u međuvremenu postala ista, ako ne i jača od dijalizne farmakomafije, gledajući po njenom prometu, profitu i uticaju na političare, države i doktore, koji se nama i našim bolestima bave.

Navodili smo činjenice da lekovi koji se moraju uzimati posle transplantacije namerno slabe imunitet pacijenta, te su takvi pacijenti lako podložni infekcijama, i bakterijskim i virusnim infekcijama (herpes, varičela, citomegalovirus, mononukleoza, hepatitis), dobijaju šećernu bolest, bolesti kostiju (osteoporozu i osteonekrozu), tumore i karcinome (posebno tumore kože, limfnih žlezda i genitalija), dobijaju povišen krvni pritisak, gastritis ili ulkuse, grčeve ili konvulzije, bolove u stomaku, dijareje (i slična sranja), povišenje masnoća (holesterola) u krvi, glava im se zaokrugljuje, gingiva im se uvećava, rastu im dlake i akne po licu, dobijaju kataraktu, dobijaju na težini, dobijaju srčanu slabost, srčane ili moždane udare, infarkte ili šlogove, itd, itd.

Samo praćenje funkcije nakalemljenog bubrega i stalni stresovi pri učestalim laboratorijskim kontrolama nivoa imunosupresiva, nivoa kreatinina, elektrolita, i svih drugih analiza, ultrazvukova, snimaka, skenera, biopsija, itd., – sve to itekako pokvari kvalitet života, te transplantirani pacijent suviše često ‘umire od straha’ da će mu se vratiti osnovna bolest, ili da će mu kreatinin nastaviti rasti, da će opet morati nazad u dijalizni centar, kao povratnik ili neuspeli begunac, kao da je njegova krivica što je bežao, i što beg nije uspeo. Stalni psihički pritisci, obaveze i napetosti koje te obaveze stvaraju, neretko završe razvojem afektivnih reagovanja, depresija, neuroza, glavobolja, nesanica i drugih psihičkih poremećaja u transplantiranih bolesnika.

Sve smo to pominjali, manje ili više, i sve je to tačno, ali danas nećemo o tome.

Jer, i nije sve baš uvek tako.

Danas hoćemo da pokažemo da nismo samo „dva vrana gavrana“, crne ili žalosne sove, ptice zloslutnice, koje sa virtuelnih grana ispuštaju komentare na nevine prolaznike.

Danas hoćemo da govorimo o pozitivnim stranama transplantacije.

Znamo da toga imate na svakom ćošku, stalno ide (debelo) plaćena kampanja „produži život – ostavi nama organe“, kao da je život ona stvar, te nikad nisu zadovoljni dužinom. Svake nedelje državna televizija u drugom dnevniku emituje glupave priloge u kojima narcisoidni doktori i privedeni pacijenti pričaju o tome kako počinje jedan novi život, kako su pre toga čak morali da idu i na dijalizu … i tako to.

Nećemo takve budalaštine. Tako se transplantacija u narodu neće zapatiti.

U nedostatku naših, lepih transplantacijskih priča, našli smo vam nešto iz uvoza. Nešto što je bilo u internetskoj ponudi, ali je trebalo duboko i široko kopati, pa je većini naših virtuelnih predsednika i predstavnika pacijenata to promaklo.

Da vam pokažemo svetlu stranu transplantacije prikazaćemo vam sledeće priče:

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije

Priča počinje davne 1967. godine, pacijentkinja Denis Lombard je tada imala 13 godina.

I u bogatom i razvijenom Los Anđelesu, transplantacija bubrega je u to doba bila eksperiment. Ukratko, kockanje sa životom. Šezdesetih godina prošlog veka transplantacija se radila samo u naučnim medicinskim ustanovama, a čak ni tamo se nije radila kod dece.

Procenat preživljavanja transplantiranih bubrega u prvoj godini nije bio ni 50 posto, ni pola ih nije dočekalo drugu godinu.

A tek dijaliza. Šta da vam kažemo osim da dijalize tada nije bilo za svakoga. Samo za odrasle muškarce, i to ako su radno aktivni, ako su glava porodice i ako će se dijalizom moći vratiti na posao. Za decu, nema.

Strašno doba.

Ipak, roditelji male pacijentkinje, majka Ana i otac Ted Lombard, nijednog trenutka se nisu predavali.

Majka Ana kaže: „Nema vrata na koja nisam zakucala, nema bolnice kojoj se nisam obratila.“

Otac Ted je bio više nego odlučan. Izašao je pred doktore sa sledećim rečima: „Jednu kćerku sam izgubio, ovu drugu ne dam!“

Naime, Denis i njena sestra Dijana su rođene 1954. godine sa genetski urođenim oboljenjem bubrega i njena sestra je zbog toga i umrla, kada je Denis imala 7 godina.

Narednih 6 godina, otac Ted i majka Ana su započeli tešku borbu za život preostale kćerke.

Shvatili su da je transplantacija jedina šansa, ali trebalo je ubediti i doktore.

Dr Albin Gritsch, losanđeleski hirurg, je prihvatio izazov.

Sada, o tome kaže: „Bila je to hrabra odluka. Transplantacija je tada bila pionirski poduhvat, a povrh svega pacijentkinja je imala samo 13 godina“.

Otac Ted je dao svoj bubreg kćerki Denis i taj bubreg i danas funkcioniše.

Danas, Denis sa roditeljima slavi pedesetogodišnjicu te transplantacije.

Otac Ted, koji sada ima 88 godina, 50 godina živi samo sa jednim bubregom i nema nikakvih zdravstvenih tegoba!

Dok su se porodično fotografisali na ovom slavlju, Denis koja sada ima 62 godine, kaže da je beskrajno zahvalna svome ocu, jer joj je on dva puta poklonio život, i to ne običan, nego pun, srećan i zdrav život.

Denis Lombard, njena majka Ana i otac Ted Lombard

Posle te pionirske operacije, losanđeleska univerzitetska klinika je razvila jedan od najvećih i najuspešnijih transplant programa u svetu.

Danas je transplantacija bubrega rutinska operacija u skoro svim zemljama.

Dr Gabriel Danovitch, šef losanđeleskog transplant programa u kojem je samo prošle godine učinjeno 357 transplantacija bubrega, kaže: „Nekada je operacija uzimanja i presađivanja bubrega bila velika, ekstenzivna operacija na otvorenom trbuhu, a oporavak pacijenta je trajao po nekoliko meseci. Danas, ta se operacija radi laparoskopski, sa dva mala reza za uzimanje bubrega, a davalac se vraća na posao za svoj radni sto, već za par nedelja. Od te 1967. godine, mi smo prešli dug put, ali smo dužni zahvaliti se i porodici Lombard, koji su bili deo tih naših početaka.“

Doktori, sestre, pacijenti i svo osoblje bolnice pridružilo se čestitkama i slavlju Lombardovih.

„Želim da ohrabrim i druge, da slobodno budu davaoci organa“, kaže sa bolničke govornice Denis Lombard. „Moj otac je pre 50 godina iskoristio šansu da spasi jedan život i evo, i sada je vrlo aktivan, izvanrednog je zdravlja, iako ima 88 godina, koliko ima i moj bubreg.“

I to je to. To je prava pozitivna priča.

Šta reći, posle ovoga.

Najbolje, ništa.

U potrazi za nečim sličnim sa našeg govornog područja, naiđosmo na još jednu interesantnu ispovest:

Moj bubreg je star čak 103 godine!

Osječanin Ivan Leko (66) oboleo je od hronične upale bubrega još 1986. godine.

Imao je tad 35 godina, suprugu, decu i veoma veliku šansu da ostane bez bubrega, čiju je funkciju uništavala bolest koja je brzo napredovala.

Upravo mu se to i dogodilo 1991., kad je krenuo na dijalizu, a bio je i jedan od čak 1100 ljudi koji su tad bili na listi za transplantaciju.

Šanse za donirani bubreg bile su male, jer se tad u Hrvatskoj obavljalo 50-ak transplantacija godišnje (kao u Srbiji danas).

Ivan kaže: „Moj lekar dr. Marko Jakić, predložio je da članovi moje porodice odu na tipizaciju tkiva kako bismo videli ko je od njih mogući donor bubrega. Dve sestre i tata su odgovarali i, na moje iznenađenje, doktor Jakić odabrao je oca za prihvatljivijeg donora – priseća se Ivan, čiji je otac Ante tad imao 77 godina!

Prema tadašnjim pravilima, donor organa nije mogao biti čovek stariji od 60 godina, no dr. Jakić, tvrdi Ivan, smatrao je da je bubreg njegovog oca u izuzetno dobrom stanju.

„Moj otac imao je bubrege mladića iako je bio najstariji donor organa u zemlji“ – kaže Ivan, kojeg su lekari u KBC-u Zagreb na Rebru operisali novembra 1991. godine. Dvoumili su se hoće li taj bubreg biti dobar izbor za transplantaciju, no dr. Jakić je bio uveren u uspeh. Preliminarni nalazi koje je otac Ante napravio bili su izvrsni, što je razuverilo zagrebački tim lekara, koji su Ivanu potom zakazali termin operacije.

„Sve je prošlo bez problema i za mene i za oca. Ja sad zapravo imam tri bubrega, jer moje nikad nisu izvadili“ – dodaje Ivan. Otac Ante je nakon toga poživio još 17 godina. Umro je u 94. godini, od starosti. Nikakvih zdravstvenih problema nije imao uprkos samo jednom bubregu, koji mu je i dalje savršeno dobro radio.

„Moj bubreg danas realno ima 103 godine i nadživeo je sve predviđene medicinske granice, jer se veruje da organi stare kao i čovek. Ne prođe ni dan da ne pomislim na oca, zahvaljući kojem danas imam troje dece i sedmoro unučadi“ – govori Ivan, koji se oseća dobro i zdravo, iako nalazi kažu da kreatinin u presađenom bubregu raste, pa on polako gubi funkciju.

Ivan je nakon transplantacije umnogome promenio način života kako bi se presađeni bubreg održao.

„Nastavio sam normalno sa životom, ali sam izbegavao dizati teške terete, promenio sam način ishrane i pridržavao se svih pravila za ljude s transplantiranim organom“ – kaže Ivan prisećajući se oca Ante, koji nikad u životu nije popio tabletu, a celi je svoj radni vek proveo radeći teške građevinske poslove.

„Stanje organizma je uslovljeno našim načinom života, time šta jedemo i kako živimo, no otac je i genetski imao izuzetno dobre predispozicije da dugo i zdravo živi“ – kaže Ivan, koji je već 15 godina predsednik osječkog Udruženja transplantiranih i dijaliznih bubrežnih bolesnika, koje ima 180 članova, uglavnom srednje dobi. Za razliku od prije 25 godina, u Hrvatskoj se danas na listi čekanja za transplantaciju bubrega nalazi 30-ak ljudi, a sama dijaliza dostigla je veliki napredak pa nije toliko neugodna i mučna.

„Na sreću, i svest o doniranju organa danas je mnogo razvijenija pa se relativno brzo dolazi do organa koji su bolesnima potrebni“ – zaključio je Ivan.

Eto, ove dve neobične priče, nismo mogli a da ne prenesemo.

Koja je poenta, svega ovoga, šta je naravoučenije?

Pa, ništa. Nema ga.

Želimo samo da svima onima koji su zaduženi za brigu o bubrežnim bolesnicima

čestitamo „Praznik rada“.

 

.

.

DiaBloG – 2017

Današnja Hipokratova zakletva

Hipokratova zakletva danas

Kunem se Medlajnom, Medskejpom, UpToDate-om, NEJM-om i Lancetom, i svim drugim medicinskim sajtovima i portalima, pozivajući ih da mi budu svedoci, da ću sprovoditi, u skladu s mojim sposobnostima i procenama, ovu zakletvu i sve njene delove.

Da ću se u svojim veštinama uvek držati kompjuterskog miša, i to podjednako čineći i levi i desni klik, dok pretražujem koji je lek odobren za propisivanje na aktuelnoj listi lekova RFZO; da ću zdravstvene inspektore i kolege iz redovnog i vanrednog stručnog nadzora tretirati kao svoju sopstvenu braću, i da ću odgovarati na sva njihova pitanja i primedbe, ne mareći koliko ona bila budalasta i neostvariva; da ću sve o mojim pacijentima unositi redovno u elektronske zdravstvene kartone, da ću šifrirati, izveštavati i poštovati akcione planove, slediti ustanovljene postupke i procedure, i sve ostale virtuelne instrukcije donete od moje braće i mojih učitelja, koji sami izbegoše ovaj zdravstveni sistem.

Koristiću oba tastera, i točkić na mišu, da pomognem svim mojim pacijentima, u skladu sa sopstvenim sposobnostima, znanjem i procenom, ali nikada neću poverovati da je moja procena bolja ili tačnija od onoga što nam propisaše Vodiči najbolje prakse, Pravilnici i Standardi doneti od nametnutih nam autoriteta. Niti ću ikada pacijentima svojim dati toksičan ili štetan lek, osim ako to u samom uputstvu za primenu tog leka nije navedeno i ako taj lek ili dijagnostičko sredstvo nije odobreno od strane ALIMS-a.

Nikada neću uzimati novac, u plavim ili bilo kako obojenim kovertama, osim ako mi redovna plata ne omogućava život na visokoj nozi i ako to nije sa bezbednosne strane provereno i osigurano. Neću nikada uzimati novac od farmaceutskih kompanija i drugih firmi, osim ako se kongresi, edukacije i stručna predavanja ne održavaju u turistički interesantnim ambijentima i ako ne sprovedemo sve neophodne formalnosti da to dobije privid legalnosti.

Neću nikada vršiti abortuse tj. ubistva malih ljudskih bića, osim ako mi se za to plati, i osim ako to odobri neki konzilijum, kolegijum, uprava zdravstvene ustanove, ili barem pacijentkinja lično. Ali i tada, u tim spornim trenucima, zadržaću svoj dignitet i štitiću čast svoje profesije kao i kada činim najhumanije delo. Eutanaziju ili premeštanje organa neću vršiti, osim ako se o tome pozitivno ne izjasni skupštinska većina ili bar ministar naš zdravstveni.

Neću se prihvatati skalpela sve dok ne skupim sve potrebne bodove koje mi propisuje moja lekarska komora, a radi održavanja i produžavanja licenciranja mojega. I ako čujem ili vidim negde da je neki kolega moj postigao neki svetski važan uspeh ili dostignuće, ja ću to najvećma ignorisati, prećutati ili opovrgavati, ne libeći se da u tom cilju napregnem sve svoje umne i fizičke kapacitete.

Ako uspem da održim ovu moju zakletvu i ničim je ne prekršim, dozvolite mi da stupim i ostanem u redovima ove časne profesije, da klikćem, skrolujem, štrikliram, izveštavam i prezentiram, ali ako se ponesem drugačije i ne ispunim očekivanja učitelja i šefova mojih, kaznite me upućivanjem u neku neevropsku zemlju, gde nema kompjuterskih sistema i elektronskih kartona i gde ću morati direktno da pomažem povređenima i obolelima, u skladu sa svojim znanjem i veštinama.

.

Paul D. Simmons, family physichian     (prevod i adaptacija: A.P.)

.

DiaBloG – 2017

.

__________________________________

_______________________

________

Trudnoća na hemodijalizi

Poštovani čitaoci,

Nekoliko puta do sada imali smo pitanja i komentare o temi trudnoće na hemodijalizi. Zato smo konačno odlučili da vam na jednom mestu, i u jednom (malo obimnijem) tekstu, pružimo odgovore na sva moguća pitanja u vezi ove teme. Uživajte u čitanju odgovora naših stručnih saradnika, a ukoliko je neko pitanje ili odgovor izostao ili je nedovoljan, vi ćete nam to javiti i dobićete dodatno objašnjenje. Samo za vas, Diablog ili najbolji DiaSajt na ex-YU teritoriji, donosi odgovore na sve što vas interesuje u svetu dijalize. Toliko, za uvod, a sada in medias (t)res.

           T R U D N O Ć A     i     H E M O D I J A L I Z A

  • Mogu li žene koje se leče hemodijalizama ostati trudne?
  • Da. Štaviše, normalan menstrualni ciklus i normalan hormonalni status u pacijentkinje koja je u generativnom dobu, su pokazatelji da ona ima kvalitetne hemodijalize.

  • Koliko je česta trudnoća u bolesnica na hemodijalizi?

  • Za razliku od bolesnica sa transplantiranim bubregom, trudnoća u hemodijaliznih bolesnica je još uvek retkost.

  • Koliki je procenat bolesnica na hemodijalizi koje su u generativnom periodu i imaju redovne cikluse, koje godišnje ostanu u drugom stanju?

  • Oko 1 %. Samo. Nažalost. Ali zavisi dosta i od regiona. Npr. u zemljama gde je kontracepcija zabranjena iz religijskih razloga, učestalost trudnoće na HD je i do 11%, a najmanja je u SAD gde iznosi oko 0,5%. (Sa transplantiranim bubregom, oko 12% bolesnica zatrudni).

  • A kolika je procentualno verovatnoća da će bolesnica na hemodijalizi koja je u generativnom periodu i koja ostane u drugom stanju uspešno izneti trudnoću i poroditi živo novorođenče?

  • Samo 50% od tih 1%.  Nažalost.

  • Da li je kod dijaliznih trudnica uopšte moguće izneti trudnoću devet meseci, do kraja i bez komplikacija?

  • Nažalost, ne. Od ovih 50% uspešno završenih dijaliznih trudnoća u skoro svim slučajevima su bebe rođene prevremeno i sve su manje težine, manje zrelosti i razvijenosti, nego bebe u zdravih porodilja (čak 30% ih ima težinu manju od 1500 grama).

  • Kako se utvrđuje trudnoća u pacijentkinje koja se leči hemodijalizama?

  • Isto, kao i kod drugih trudnica: podatak o prestanku ciklusa, plus testovi urina (ako mokri) i testovi krvi (beta-HCG), plus podatak o dobijanju na težini, podaci o mučninama, povraćanju, te obavezni ginekološki i ultrazvučni pregled. U većini slučajeva se trudnoća otkrije kasno (i ultrazvukom), jer se za sve navedene simptome i znake obično okrivi hemodijaliza.

  • Koje godine je u svetu, a kada je kod nas, zabeležena prva trudnoća u bolesnice na hemodijalizi?

  • U svetu je to bilo 1971. godine, a kod nas 1988. godine.

  • Šta činiti ako se u hemodijalizne pacijentkinje utvrdi trudnoća?

  • Pacijentkinji se moraju pružiti sve ove (ovde navedene) informacije vezane za trudnoću na hemodijalizi i omogućiti joj da sama donese odluku o daljem održavanju trudnoće.

  • Na šta treba posebno ukazati trudnici koja je na hemodijaliznom lečenju?

  • Da HD period nije najsretnije vreme za trudnoću, da je velika verovatnoća pobačaja, a da će održavanje trudnoće tokom hemodijalize biti skopčano sa brojnim rizicima i komplikacijama.

  • Da li je hemodijafiltracija obavezna vrsta hemodijalize koja jedina garantuje mogućnost oplodnje ili začeća, odnosno normalan hormonalni ciklus?

    trudnoca_i_hemodijaliza_diablog_439

  • Nije obavezni uslov, ali je činjenica da se hemodijafiltracijama to postiže češće, brže i redovnije. U Srbiji, skoro sve trudnice koje su iznele trudnoću bile su na hemodijafiltracijama.

  • Da li bolest bubrega čini trudnoću opasnijom i komplikovanijom i u predijaliznoj fazi?

  • Da. Što je teža bubrežna bolest ili što je teža bubrežna insuficijencija, to će i trudnoća biti teža i komplikovanija, odnosno biće skopčana sa brojnim rizicima.

  • Da li i trudnoća pogoršava bolest bubrega?

  • Često da. Pogoršanje bubrežne slabosti, hipertenzije, edema i proteinurije, je često u trudnica koje su već imale bolest bubrega. Ipak, pogoršanje bubrežne slabosti retko je takvo da zahteva primenu dijalize tokom napredovanja trudnoće.

  • Koji su to rizici trudnoće na hemodijalizi?

  • Postoje 2 vrste rizika: rizici za majku i rizici za plod. Obe vrste rizika mogu se, manje ili više, ispoljiti napredovanjem trudnoće, ali je spašavanje života majke prioritetno.

  • Od čega zavisi da li će se ti rizici ispoljiti?

  • Između ostalog, i od stepena bubrežne slabosti i vrste bubrežne bolesti. Zatim od dijaliznog staža i komorbiditeta. Ako pacijentkinja još uvek mokri i ima nepotpunu bubrežnu slabost, ona će biti manje izložena rizicima koje sa sobom nosi trudnoća. Količina proteina u mokraći je takođe direktno povezana sa većim rizicima. Opisane su trudnoće i u bolesnica koje su preko 15 godina na dijalizi (max.20), ali su takve pojave retkost i retko su završavale rođenjem živog novorođenčeta.

  • Koje su najčešće komplikacije trudnoće u pacijentkinja na hemodijalizi?

  • Porast krvnog pritiska (se javlja u 80% svih dijaliznih trudnica), povećano gubljenje proteina urinom (ako mokre), kao i edemi (otoci) celog tela, često se sve te promene nazivaju jednim imenom: pre-eklampsija. Padovi krvnog pritiska, grčevi, srčane aritmije, infekcije, tromboze i krvarenja (u placenti) su mnogo češći u dijaliznih nego u ostalih trudnica. Višak plodove vode, nedovoljna razvijenost ploda, odlubljivanje placente i/ili pobačaji, su takođe česti.

  • Koji su kriterijumi za utvrđivanje postojanja hipertenzije u trudnoći?

  • U bolesnice koja je pre trudnoće bila normotenzivna, izmeren krvni pritisak veći od 140/90 mmHg, u najmanje 2 merenja, u razmaku od najmanje 6 časova, od 20 nedelje trudnoće i dalje, a bez proteinurije, to su kriterijumi za gestacijsku hipertenziju.

  • A koji su kriterijumi za utvrđivanje postojanja pre-eklampsije u trudnoći?

  • U bolesnice koja je pre trudnoće bila normotenzivna, izmeren krvni pritisak veći od 140/90 mmHg, u najmanje 2 merenja, u razmaku od najmanje 6 časova, od 20 nedelje trudnoće i dalje, a sa proteinurijom većom od 0,3 grama u uzorku od 24-očasovnog urina, to su kriterijumi za pre-eklampsiju.

  • Kako postojanje bubrežne bolesti u majke može uticati na bebu?

  • Može, npr. genetskim putem, jer se neke bubrežne bolesti nasleđuju, ali i samo lečenje, uključujući dijalizu, može uticati na razvoj ploda.

  • Koje se bolesti bubrega mogu naslediti od roditelja?

  • Najmanje nekoliko njih. Npr. policistična bolest bubrega (jedno od dvoje dece), zatim Alportov sindrom (varijabilno) i refluks nefropatija (nepoznato).

  • Ako je porast krvnog pritiska najčešća komplikacija u trudnoći kod hemodijaliznih bolesnica, koji lekovi se mogu koristiti za snižavanje takvog povišenog krvnog pritiska?

  • Najbezbedniji su: Metildopa, Labetalol i Nifedipin. A koriste se još i Hydralazin, Metoprolol, Pindolol, itd…

  • Koji antihipertenzivni lekovi su zabranjeni u trudnoći na hemodijalizi?

  • Minoksidil, Nitroprusid, ACE inhibitori i Angiotenzinskih-receptora blokatori (ARB), takozvani sartani. Diuretike takođe treba izbegavati.

  • Koji antibiotici se smeju davati dijaliznim trudnicama u slučaju sistemskih infekcija?

  • Najbezbedniji su penicilinski preparati (ako nije alergična), zatim cefalosporinski (osim metiltetratiazolske grupe), a sulfonamidi, kinoloni i aminoglikozidi su kontraindikovani.

  • Ako je majka hepatitis B ili C pozitivna (ima antitela), da li će i beba dobiti tu bolest?

  • Ne, nije obavezno. Uz adekvatne mere prevencije, šanse da se to desi su manje od 5%.

  • Kakve su preporuke nefrologa u pogledu nivoa ureje i kreatinina u trudnica na HD? Koliki treba da bude Kt/V i slični pokazatelji?

  • Ureu i kreatinin u trudnica na hemodijalizi treba održavati u što nižim granicama, skoro normalnim. Nivo ureje pre HD tretmana ne treba da bude veći od 13 mmol/L, a kreatinina ne veći od 350 µmol/L (što zavisi i od mišićne mase trudnice).

  • Koliko onda HD tretmana sedmično treba da ima trudnica koja je na HD lečenju?

  • Najmanje 5 tretmana sedmično. Ili oko 25-40 časova HD nedeljno. Po mogućnosti to treba da budu visokoefikasne hemodijafiltracije. U poslednjem tromesečju trudnoće tretmani treba da budu svakodnevni ili bar 6 x sedmično.

  • Osim veće učestalosti, da li HD tretmani treba da budu i duži od 4 časa?

  • Da. Po mogućnosti barem 5 časova, da bi se izbegla naglost u odstranjivanju tečnosti ultrafiltracijom. A najbolje su se pokazale takozvane spore, noćne hemodijafiltracije, od po 8 časova (Kanadski model).

  • Da li je bolje da dijalize tokom trudnoće budu češće ili duže?

  • Kao i uvek, češće su bolje. Ali, ne treba ih ni skraćivati ispod 4 časa. Za bolesnice na PD se takođe preporučuje manji volumen punjenja (1-1,5L) i češće izmene (6x), ili kombinacije dnevnih CAPD i APD izmena.

  • Zašto je bitno tokom trudnoće održavati vrednosti ureje što nižim?

  • Zato što beba gutajući amnionsku tečnost guta sa njom i ureju, a ureja (osmotski) izaziva pojačano mokrenje. Tako nastaje višak plodove vode (polihidramnion) i povećava se mogućnost prevremenog prskanja vodenjaka.

  • Koji dijalizatori se preporučuju za dijalizu trudnica?

  • Oni koji imaju najveći stepen biokompatibilnosti, netoksični (bez bisfenola, ftalata, etilen-oksida), sa malim volumenom punjenja a visokom efikasnošću za male i srednje molekule.

  • Kako se dozira heparin tokom hemodijalize u trudnica?

  • Zbog mogućnosti krvarenja u posteljici, heparin se uglavnom daje što je moguće manje trudnicama na hemodijalizi. Često su baš neophodne bezheparinske HD, sa učestalim ispiranjem sistema fiziološkim rastvorom. Heparin inače ne prolazi placentu niti ima teratogena dejstva na plod.

  • Ako su postojale potrebe za aspirinom, da li ga trudnica na dijalizi sme i dalje uzimati?

  • Da. Smatra se da male doze aspirina, 50-80 mg/dan ne mogu štetiti trudnici ni plodu, a protiv pre-eklampsije se i preporučuje.

  • Koje su druge razlike u sprovođenju HD tretmana u trudnica u odnosu na standardne HD?

  • Treba često proveravati kalijum, fosfor i bikarbonate u trudnica na hemodijalizi. Da bi se izbegle preterano niske vrednosti K i PO4 (posledica intenzivnijih HD) ponekad se pacijentkinji mora davati nadoknada ovih elektrolita (preko dijalizne tečnosti ili peroralno). Bikarbonate obično treba smanjivati u dijaliznoj tečnosti jer su trudnice sklone respiratornoj alkalozi.

    trudnoca_i_hemodijaliza_diablog_984

  • Kakva treba da bude krvna slika u trudnice na HD? Koje su ciljne vrednosti Hb za njih?

  • Iste kao i za ostale HD bolesnice, cilj je Hb od 10-11 g/dL, ali je za taj cilj obično potrebno za 50%-100% povećati dozu eritropoetina (0,3 do 2 puta) u odnosu na dozu EpO pre trudnoće.

  • Da li eritropoetini mogu izazvati poremećaje rasta ili razvoja ploda (genetske malformacije)?

  • Za sada nema takvih podataka. Eritropoetini ne prolaze placentu.

  • Koje su ciljne vrednosti bikarbonata u trudnica na hemodijalizi?

  • Pre dijalize ciljna vrednost HCO3 je 20 mmol/L, a u toku HD tretmana bikarbonati se podešavaju da na kraju budu u krvi trudnice oko 26-28 mmol/L (a ne 35 mmol/L).

  • Kako se određuje „suva“ telesna težina, tj. optimalna težina u trudnice na HD? Kako se određuje količina tečnosti koju treba odstraniti ultrafiltracijom trudnici na HD?

  • To je težak problem. Osim onih mera koje su već pomenute u našem tekstu o suvoj telesnoj težini (link), treba voditi računa i da trudnica zbog rasta ploda i povećanja plodove vode u prvom trimestru dobija na težini oko 0,5 kg mesečno, a u drugom i trećem tromesečju oko 0,5 kg sedmično. Taj realni porast u telesnoj težini je teško razlikovati od hrane i pića koje bolesnica unosi između dijaliza. Zato se optimalna telesna težina i volumen dijalizne ultrafiltracije u praksi najčešće procenjuju na osnovu vrednosti krvnog pritiska, albumina i lekarskog pregleda, uz ultrazvučnu kontrolu krvnih sudova i srca majke, ploda, posteljice i pupčane vrpce. Na kraju trudnoće trudnica bude teža oko 9-16 kg u odnosu na težinu pre trudnoće.

  • Da li je za uspeh trudnoće bolje da trudnica bude u blagom višku ili u blagom manjku tečnosti?

  • Bolje je da bude u blagom višku tečnosti, a opasnije je ako dehidrira.

  • Da li se ultrafiltracijom (odstranjivanjem tečnosti) menja i količina plodove vode?

  • Da. I to značajno. Od 50 do 300 ml, zavisno od ultrafiltracije.

  • U pogledu ishrane, koje su specifičnosti unosa proteina i drugih namirnica za trudnice na HD?

  • Unos proteina treba da bude (uobičajenih) 1,3 grama/kg tel.težine/na dan plus 20 gr/dan za bebu, a energetski unos, ukupno oko 2000 Kcal/dan ili 35 kcal/kg TT. Neki autori preporučuju i 1,8 g/kgTT proteina na dan.

  • Da li je neophodno dodatno unošenje vitamina i minerala tokom trudnoće na HD?

  • Da. Treba povećati unos svih hidrosolubilnih vitamina (vodotopivih) i folne kiseline (oko 10-35 mg/dan), jer se svi ti vitamini uklanjaju dijalizama, a potrebe za njima su povećane.

  • U pogledu unosa minerala ishranom, koje minerale treba dodatno uzimati?

  • Gvožđe (Fe), Cink (Zn), Magnezijum (Mg), a često i Kalcijum (Ca), Kalijum (K) i Fosfor (P). Naravno uz praćenje nivoa ovih elemenata u krvi trudnice. (Nefrolozi ovo praćenje i inače rade, novost im je samo Zn i Mg).

  • Da li je dozvoljena primena intravenskog gvožđa u trudnica na hemodijalizi?

  • Za gvožđe, kao i za većinu lekova, nisu sprovođena ispitivanja na trudnicama, tako da nema dovoljno pouzdanih podataka o tome, ali u nekoliko slučajeva HD trudnoća u Srbiji, gvožđe je primenjivano intravenski bez uočenih štetnih efekata. Male i češće doze (25mg/HD) su bezbednije.

  • Koje su bezbedne doze sevelamera, fosrenola, mimpare i zemplara, za trudnice na dijalizi?

  • Nažalost, takvih podataka nema, pa je bezbednije ne eksperimentisati sa tim preparatima. A lekovi poput statina, mikofenolat-mofetila, sirolimusa, takrolimusa, metotreksata i ciklofosfamida su kontraindikovani u trudnoći, odnosno kontraindikovana je trudnoća pri korištenju tih lekova.

  • Da li hemodijalizni tretman utiče na intrauterine kontrakcije i kako?

  • Nije uočeno da HD tretman pojačava ili smanjuje intrauterine kontrakcije.

  • Na koliko treba podesiti protok krvi za trudnice na HD?

  • Zavisno od kvaliteta krvnog pristupa: od 280 do 350 ml/min.

  • Kako trudnoća utiče na AV fistulu?

  • Povećanje količine tečnosti u krvnim sudovima trudnice pogoduje AV fistuli, ali učestali tretmani povećavaju rizike perforacije, hematoma, stenoza i tromboza krvnog pristupa.

  • Da li se u hemodijaliznih trudnica sme raditi amniocenteza i genetske analize ploda?

  • Da, kao i za ostale trudnice.

  • Da li se rezultati serumskih maternalnih markera (AFP, hCG, uE3, PAPP-A, Inhibin) mogu tumačiti na isti način i u trudnica na dijalizi?

  • Ne mogu, nažalost. Zbog bubrežne insuficijencije i dijalize, vrednosti ovih markera nisu pouzdane za tumačenje. Posebno su uočene visoke vrednosti hCG u dijaliznih bolesnica. Potrebno je sve korelirati sa kliničkim, ultrazvučnim i drugim biohemijskim nalazima.

  • Da li se za trudnoću povoljan hormon, progesteron, uklanja hemodijalizom?

  • Da. Oko 50% ga se ukloni jednim tretmanom.

  • Koji se vezivač fosfata preporučuje trudnicama na dijalizi?

  • Preporučuju se kalcijumski vezivači (Ca-karbonat ili Ca-acetat), do 2 grama dnevno, što je i sasvim dovoljno, obzirom na sklonost hipofosfatemiji usled češćih dijaliza.

  • Da li je potrebno povećavati unos vitamina D, tokom trudnoće na HD?

  • Obično, ne. Obzirom na činjenicu da se i u placenti stvaraju aktivne forme D-vitamina, doze je potrebno određivati samo na osnovu merenja 25OHD3 u krvi, PTH i Ca, kao i inače.

  • Koji elektrolitski sastav dijalizne tečnosti se preporučuje tokom HD tretmana za trudnice?

  • Na: 138, Ca:1,50, Mg:1,25, K:3,5 mmol/L, glukoza: 1 g/L i bikarbonati:28 mmol/L.

  • Da li bubrezi bebe doprinose smanjenju ureje u krvi majke?

  • Da. Čim profunkcionišu bebini bubrezi, odmah se uoči smanjenje uremijskih otrova u krvi majke, smanjenje koje nije vezano za hemodijalizu.

  • Da li je za uspešnost završetka dijalizne trudnoće neophodno da trudnica bude u bolnici celo vreme?

  • Ne. Prijem u akušersku kliniku se vrši uobičajeno, prema indikacijama. Ali, u poslednjem tromesečju trudnoće obično se dijalizna trudnica smešta u apartmane za posebnu negu s obzirom na izvesnost nastupa komplikacija i neophodnost intenzivnog monitoringa.

  • Šta podrazumeva adekvatno ginekološko-akušersko praćenje (monitoring) trudnica na dijalizi?

  • Taj monitoring obično podrazumeva celodnevni klinički nadzor, plus snimanje i praćenje srčanih otkucaja ploda, kontrakcija materice, ultrazvučnih kontrola rasta i razvoja ploda, te Doppler praćenja protoka krvi kroz uterus, placentu, pupčanu vrpcu i krvotok bebe.

  • Šta su to tokolitici i kada se oni daju trudnicama?

  • Tokolitici su lekovi kojima se (oralno, rektalno, ili parenteralno) sprečavaju prevremene kontrakcije materice (trudovi), čime se sprečava preveremeni porođaj ili pobačaj ploda. Postoje jasno utvrđene indikacije kada se oni smeju dati (ne uvek), ali uglavnom se tom terapijom dobija na vremenu da bi se omogućilo sazrevanje pluća ploda (oko 34-36 nedelje trudnoće) ili se to sazrevanje ubrza kortikosteroidnom terapijom.

  • Koji lekovi spadaju u tokolitike?

  • Najpoznatiji i najčešće primenjivani tokolitici su: inhibitori ciklooksigenaze (indometacin, nimesulid), beta-adrenergički agonisti (ritodrin, terbutalin) i antagonisti oksitocinskih receptora (atosiban). A primenjuju se i magnezijum-sulfat, blokatori kalcijumskih kanala (nifedipin), nitratni relaksatori glatkih mišića (nitroglicerin), itd.,itd.

  • Koja vrsta kortikosteroida se daje za ubrzano sazrevanje pluća pri pretećem prevremenom porođaju trudnice?

  • Obično se daje betametazon, 2 doze od 12 mg intramuskularno, u razmaku od 24 časa. Maksimalni efekat se postiže 48h od primene prve doze. Primena kortikosteroida smanjuje rizik nastanka respiratornog distres sindroma kod novorođenčeta, moždanih krvarenja, nekrotizirajućeg enterokolitisa i smanjuje ukupnu smrtnost novorođenčadi.

  • Da li se porođaj kod hemodijaliznih trudnica vrši isključivo carskim rezom?

  • Ne, ne mora uvek carskim rezom, ali u većini slučajeva jeste tako. Tek oko 30% porođaja se završi vaginalnim putem u dijaliznih trudnica.

  • Kolika je prosečna starost ploda pri porođaju dijaliznih trudnica?
  • Prosečno trajanje trudnoće u dijaliznih trudnica je oko 32 nedelje.

  • Da li su veće opasnosti za plod na početku ili na kraju dijalizne trudnoće?

  • Od neuspešnih dijaliznih trudnoća, 40% su abortusi u prvom trimestru trudnoće, 20% su spontani pobačaji u drugom tromesečju, 10% je mrtvorođenčadi, a oko 20% umre u neonatalnom periodu, usled nezrelosti i nerazvijenosti, odnosno perinatalnih komplikacija.

  • Da li postoji razlika u uspešnosti trudnoća na HD u odnosu na one koje su na PD?

  • Da. U pogledu začeća, poznato je da peritonealna tečnost ometa preživljavanje ili transfer jajne ćelije do materice. I uspešnost trudnoće je za oko 50% manja na PD.

  • Da li trudnicama koje su na peritonealnoj dijalizi peritonealni kateter predstavlja mehaničku opasnost za razvoj ploda?

  • Da, u nekim slučajevima to se može desiti. Zato je neophodno češće proveravati hemoglobin u peritonealnom efluentu.

  • Kakvi su brojčani pokazatelji uspešnosti trudnoća u trudnica na HD u odnosu na one koje su na PD?

  • Prema literaturi, kada su u pitanju živorođene bebe, na HD : PD = 1,65 : 0.66 %. Slični podaci su i za incidencu začeća: na HD 2,54 : 1,06 na PD, kao i za nisku gestacijsku zrelost ploda: 31% na HD : 66% na PD.

  • Da li se desilo da dijalizne trudnice rađaju više puta?

  • Da. Opisane su i uspešno završene ponavljane trudnoće, tj. i do 4 trudnoće u iste bolesnice na dijalizi. Ima više slučajeva sa 2 ili 3 trudnoće u iste dijalizne bolesnice, kao i uspešno završenih blizanačkih trudnoća, posebno u slučajevima veštačke oplodnje (IVF, IUI).

  • Da li se u analizama krvi novorođenčeta čija je majka dijalizna bolesnica nalaze povišene vrednosti ureje i kreatinina?

  • Da, istovetne nalazima u krvi majke. U par dana posle porođaja te uremijske materije izazivaju pojačano mokrenje kod bebe (i gubitak tečnosti i elektrolita), pa je potreban intenzivan neonatološki nadzor dok se nalazi u krvi ne normalizuju.

  • Da li porodilje koje su na dijalizi smeju da doje?

  • Iako u mleku porodilja koje su na dijalizi ima ureje, kreatinina i mokraćne kiseline, kao i u njihovoj krvi, danas lekari ne zabranjuju dojenje dijaliznim bolesnicama. Posebno je to bezbedno posle dijaliznih tretmana. Već krajem interdijaliznih perioda, odnosno pred dijalizu, se preporučuje izmuzavanje i odbacivanje tog mleka. Naravno, treba voditi računa i da majka ne uzima lekove koji preko mleka mogu uticati na organizam bebe.

  • Koliko u našoj državi ima uspešno završenih trudnoća na hemodijalizi?

  • Nažalost, ne mnogo. U narednom periodu pokušaćemo da saznamo tačnije podatke i da vam prikažemo do sada poznate slučajeve koji su se uspešno završili.

  • Da li postoje specifičnosti postporođajnih hemodijaliza?

  • Bez obzira da li je porođaj izvršen carskim rezom ili prirodnim putem, krvarenje je najčešći postporođajni problem, pa je neophodno sprovoditi HD tretmane bez heparina ili sa regionalnom heparinizacijom i neutralisanjem heparina protaminom.

.

.

_____________________________________________

__________________________________________________________________

_____________________________________________

.

Arhiva – 1

Specijalno za ovu priliku donosimo vam ekskluzivne fotografije uspešno završenih trudnoća u pacijentkinja na hemodijalizi. Prva takva trudnoća bila je 1988. godine i prikazaćemo Vam originalni izveštaj lekara sa konferencije za štampu koji je tim povodom organizovan. Naravno, sva lična imena učesnika smo prekrili, ali to nimalo ne umanjuje značaj ovih istorijskih dokumenata.

trudnoca-na_hd_diablog_01dtrudnoca-na-hd-diablog-01btrudnoca-na-hd-diablog-02btrudnoca-na-hd-diablog-03btrudnoca-na-hd-diablog-04btrudnoca-na-hd-diablog-05btrudnoca_na_hd_diablog_02d

.

Arhiva – 2

.

trudnoca_i_hemodijaliza_diablog_911


trudnoca_i_hemodijaliza_diablog_912


.

Arhiva – 3

.

trudnoca_i_hemodijaliza_diablog_941


trudnoca_i_hemodijaliza_diablog_942


trudnoca_i_hemodijaliza_diablog_943(Tekst i fotografije preuzeti iz časopisa „Doživeti stotu“, broj 25, iz februara 2017. godine).

.

.

http://www.dijaliza.wordpress.com

.     .     .

.     .     .     .     .      .

_____________________________________________

__________________________________________________________________

_____________________________________________

Novogodišnja čestitka, pretprazničko obraćanje i redakcijski rezime 2016/17

Za početak, ovo je naša, tradicionalna čestitka:

cestitka-redakcije-sajta-2017.     .     .

A ovo je i naš tradicionalni komentar, praznično obraćanje i sumiranje utisaka iz odlazeće, dvehiljade i šesnaeste:

Nove godine, stalno dolaze  . . .

Ne može se izbeći taj stari refren, jer novog ili boljeg, još uvek nema.

Svi problemi, koje smo taksativno naveli u prednovogodišnjem obraćanju prethodne (2016), ostali su isti – nerešeni, do dana današnjeg.

Sa velikim izgledima da se ništa neće promeniti ni u 2017.

Pesimizam?

Možda. Ali, rezultati i činjenice, ako se do njih uopšte može doći, pokazuju da nema razloga za optimizam.

Jesmo li u našoj državi (ili „Regionu“) dobili više netoksičnih dijalizatora (bez bisfenola, ftalata, etilen oksida)? – nismo.    Jesmo li dobili aparate za dijalizu u nekoj Banji? – nismo.    Jesmo li dobili veći procenat hemodijafiltracija? – nismo.   Jesmo li smanjili broj hemodijaliza preko katetera? – nismo.    Jesmo li dobili veći kvalitet lečenja u dijaliznim centrima? – nismo.    Jesmo li dobili novije vrste lekova vezivača fosfata, vezivača kalijuma, natrijum-tiosulfata, bolje katetere, antikoagulanse i trombolitike? – nismo.

Jesmo li se izborili za ispravnu kontrolu vode za hemodijalizu, onako kako se to radi u evropskim dijaliznim centrima, po evropskim preporukama? – nismo.

Da ne bi bili optuženi za kritizerstvo i pesimizam, reći ćemo sve otvoreno i do kraja …

Jesmo li zadovoljni sopstvenim učinkom, da li je redakcija ovog sajta zadovoljna sopstvenim radom i rezultatima svoga rada?

Da vam pravo kažemo: nije.

Od one akcije kada smo agitovali za kupovinu kuće transplantiranoj devojci iz Svrljiga, ne možemo dokumentovati nijedan uspeh, a da smo i sami tome doprineli.

Analizirali smo i kritikovali, hvalili ili osporavali, edukovali i apelovali, ali dijaliza i kod nas i u svetu, nema značajnijih poboljšanja.

I sami smo smanjili broj objavljenih tekstova, jer smo procenili da već sada imamo i poprilično mnogo dobrih postova, priča, komentara i stručnog materijala, za višemesečno iščitavanje.

Kako reče neko od naših saradnika, polako se pretvaramo u Diapediju ili Wikipediju o dijalizi.

U toj 2016-oj, kako to obično biva, neki čitaoci i saradnici su nas napustili, a došli su neki novi klinci. Veliko osveženje u našim redovima predstavljao je dolazak Rođe (HDF), Ratka, Saše, Ivana i mnogih drugih, manje ili više aktivnih.

Najpotresnije svedočenje o svom dijaliznom postradanju ostavio nam je Aleksandar Davidović, a možda je i još uzbudljivije bilo svedočenje majke dijaliznog bolesnika Miloša Đoševskog, koje smo objavili ovog leta. Ekscentrični i perfekcionistički Ratko (alias Valter) vodio nas je skoro svakodnevno kroz svoje nalaze i detaljno nam opisivao rizik kojem se izlagao odlažući dijalizu, za koju je znao da je ne može izbeći, ako hoće da živi.  Na kraju je ipak, poslušao sve nas i srećom započeo hemodijalizno lečenje, reklo bi se: u poslednji čas. Naši stariji i iskusniji saradnici: Jelena, Partizan, Svetlana, i mnogi drugi, da im sada ne navodimo imena i pseudonime, bili su nam verni i dragoceni saputnici i/ili komentatori, i u odlazećoj 2016-oj godini. Dobro se dobrim vraća, pa želimo da verujemo da smo svi mi, u našim nastojanjima da pomognemo drugima, bili bar onoliko uspešni koliko su se i drugi trudili da pomognu nama.

broj-posetilaca-sajta-do-2017e

Hvala i našim doktorima i sestrama, našim malobrojnim stručnim saradnicima, koji su nam krišom pomagali, rizikujući progon i odmazdu okoline, pa čak i njihovih strukovnih udruženja, koja su uglavnom pod direktnom kontrolom farmakomafije, za koju tvrdimo da je osnovni uzrok svih naših nevolja.

Prijatno nas je iznenadilo pismo ili reakcija mlade studentkinje medicine, koju je potresla naša borba, koja nije imala pojma koliko se kriminalizovala ta nekada časna profesija, za koju se i ona sprema. Obećala je da se ona neće pokvariti, pa joj želimo snagu i sreću da ostane verna svojim idealima, onim Hipokratovim idealima, zbog kojih su se nekada isključivo časni ljudi opredeljivali za lekarski poziv.

O predstavnicima, odnosno predsednicima raznoraznih udruženja pacijenata, i dalje nažalost ne možemo reći ni jednu pohvalnu reč. Verovali smo i pisali o jednom od njih (da ne kažemo: agitovali za njega), verujući da će kao doktor i pacijent moći i želeti da učini nešto konkretno za pacijente u državnim dijaliznim centrima, ali nažalost, krajem 2016. i tu nas je sačekalo (definitivno) razočarenje. Umesto da se izbori za 5000 dijaliznih pacijenata, on se izborio za sebe: otišao je na kućnu hemodijalizu, kao i mnogi drugi predsednici i dijalizni „aktivisti“. Tipičan put koji smo već videli kod Grubera, kod Zvonalisa, Snežane, a sada vidimo i kod predsednika Saveznog udruženja pacijenata, doktora Lj.T.

Od ranije smo uočili da većina takvih, „predstavnika“ pacijenata, u početku propagira borbu za prava pacijenata, pa onda ide samopromocija, (samo)edukacija, štampanje sopstvenih „Knjiga o dijalizi“, držanje predavanja i na kraju: saradnja sa Big Farmom i jurenje sopstvenih interesa. Žalosno.

Celu jednu rubriku našeg sajta-bloga bili smo ostavili za krovnu organizaciju Saveza udruženja dijaliznih bolesnika, i za njihove aktivnosti, a sada ćemo naravno, sve to izbrisati i prenameniti za druge svrhe. Jer, ne može biti da će neko ko je na kućnoj hemodijafiltraciji hteti i umeti da razume i zastupa one od kojih je pobegao, ne želeći da deli njihovu sudbinu.  (Još ćemo razmisliti oko buduće namene te rubrike, a molimo i sve čitaoce, ako imaju neki predlog, neka se osećaju slobodnim da nam te ideje što pre proslede).

Neki su nam zamerili što se u postovima sve češće čuju i politički komentari, kritike društvenih zbivanja i stavovi koji su ponekad oštrijih od opozicionih. Tačno je, ne pripadamo nijednoj političkoj partiji, pojedincu ili grupaciji, ali jako nas pogađa sve ovo što se dešava u našim državama i od čega ni mi, kao pacijenti i kao građani, nismo pošteđeni.

Sav taj liberalizam, globalizam, neokonstvo, veberizam, menjanje svesti, promovisanje nastranosti, razbijanje porodice i svih tradicionalnih institucija (škole, vojske, akademije, crkve, ..) mi jednostavno ne možemo i nećemo mirno prihvatiti. Ubija se vrlina, ubijaju se ideali, a veliča se pohlepa, nastranosti, izopačenosti, najcrnje i najluđe amoralnosti. Otuda je na našim stranicama bilo moguće videti slike Kusturice, Putina, a sada i Trampa. Verujemo da ti ljudi žele i mogu učiniti ponešto da pomognu svima nama, kako se to sada ružno kaže: u „Regionu“.

U Srbiji je oduvek bilo bogatih ljudi, dobrih domaćina, da ne kažemo „kapitalista“, ali su ti ljudi ostavljali nešto i svom narodu i svojoj državi (kroz zadužbinarstvo), a nisu samo otimali i zadovoljavali svoje primitivne nagone (u se, na se, i poda se), kao ovi „biznismeni“ danas.  I ranije su neki ljudi išli u bankrot, ali nisu zbog dugovanja terani na ulicu ili u smrt, uvek im se ostavljalo bar za goli život, još od doba Kneza Miloša.

Bilo je i primedbi ili komentara, kako je ovo što mi radimo zaludan posao, jer eto: koliko ima ljudi koji ove naše tekstove mogu da razumeju? Ne znamo. Moguće je da nema mnogo. Moguće je i da nam je stil i pristup temama previše intelektualistički, ali drugoga ili drugačijih, trenutno nemamo. Ko misli da može obraditi neki problem jednostavnije i prijemčivije za sve društvene slojeve, neka nam se javi. Da pomogne. Do tada ćemo, s kim i kako znamo i možemo, da se snalazimo.

Želimo posebno da se zahvalimo i redakciji satiričnog časopisa „Jež“, redakciji koja je u našim postovima prepoznala kvalitet vredan prenošenja u tom uglednom i jedinom časopisu književne satire, na šta smo i mi džentlmenski uzvratili i preneli nekoliko njihovih originalnih tekstova.

Ovaj blog-sajt, kao dijalizna gerila, i dalje beleži zavidan rast popularnosti. Mi ne plaćamo botove, niti angažujemo pratioce i slične lažne dokaze čitanosti ili uticaja. (Videti gore, grafički prikaz godišnjeg broja posetioca našeg sajta, originalni statistički izveštaj koji nam sačinjavaju serveri wordpressa).

Mi smo najuticajniji sajt o dijalizi u celom „Regionu“. Mi pratimo sve i svi prate nas. Hteli to priznati ili ne. Osim u Srbiji, imamo ogroman broj čitalaca u Bosni, u Hrvatskoj, u Makedoniji, u Crnoj Gori, a da i ne govorimo o dijaliznoj populaciji Republike Srpske, gde naš sajt ima kultni status. Upravo je to razlog što je ovde posebno izdvojena samo njihova čestitka:

cestitka-udtihbbrs

Za kraj, umesto one uobičajene muzičke numere, ovaj put daćemo vam jedan monolog. To su reči iz jednog malo poznatog filma (jer globalisti naravno onemogućavaju takve autore), njegov junak nije dijalizni, nego srčani bolesnik, ali reči koje izgovara u svom sukobu sa zdravstvenom birokratijom, su reči svih nas.

Te reči su napisane kao tekst pismene žalbe, protesta, kojeg je mislio uložiti (podneti) zdravstvenoj birokratiji, ali nije nesretnik stigao da to učini. Smrt je bila brža.

Još jedan, od miliona, ljudi, koje je država oterala u preranu smrt. Evo tog monologa:

„Gospodo,

ja vam nisam klijent, ja vam nisam mušterija, niti sam vaš ’korisnik usluga’.

Ja sam …. (ime i prezime).

Ja nisam zabušant, vrdalama, prosjak, niti sam lopov.

Ja nisam nikakav broj, nisam ni LBO, ni JMBG, nisam ni oznaka na ekranu.

Ja sam uredno plaćao sve svoje obaveze, nikada ni za dinar nisam zakinuo nikoga, i ponosim se time.

Ne klanjam se nikome, svakoga mogu da pogledam u oči, a pomažem i drugima, onoliko koliko mogu.

Ne prihvatam i ne tražim milostinju.

Moje ime je … (ime i prezime),

ja sam čovek, nisam pas.

Zato zahtevam svoja prava.

Tražim da se prema meni ophodite sa poštovanjem.

Ja sam ravnopravni građanin ove države,

ništa manje i ništa više od toga.

Hvala vam.“

.

.     .

.     .     .     .

________________

__________________________

.

http://www.dijaliza.wordpress.com