Počeo sa radom Evrotransplant za Zapadni Balkan?!

Dobrodošli u kapitalizam. Vladavina prava. Slobodno tržište. Pretpostavljena saglasnost. Pristupni fond. Ocena podobnosti.

.

ЗАГРЕБ – Инспекција хрватског Министарства здравља привремено је забранила пресађивања бубрега живих донора који нису у сродству са оболелом особом, због сумње да се ради о трговини органима, а као примери наводе се један Панчевац и један становник тзв. Косова.

Решење о привременој забрани донето је након што су откривене повреде Кодекса медицинске етике и деонтологије у обради два трансплантацијска пара у КБЦ-у Загреб из 2019. године, а предмет је прослеђен Хрватској лекарској комори и Државном тужилаштву. Жупанијско државно тужилаштво у Загребу је прошле седмице потврдило да од 2021. спроводи истрагу о два пара трансплантација бубрега с несродних живих донора. Инспекција хрватског Министарства здравља привремено је забранила пресађивања бубрега живих донора који нису у сродству са оболелом особом, због сумње да се ради о трговини органима, а као примери наводе се један Панчевац и један становник тзв. Косова.

Извори блиски Министарству за телевизију Уна тврде да је Хрватска лекарска комора одмах реаговала на налаз Министарства и оценила да је трансплантацијски тим Завода одговоран за етичке пропусте у оба случаја. Тај је налаз ХЛК наводно болници послао у фебруару ове године, али из Коморе то не желе да потврде, већ само штуро кажу да „на основу законских прописа и општих аката, Хрватска лекарска комора поступа по свим примљеним пријавама да сарађује са осталим надлежним институцијама, у складу са овлашћењима”, пренео је Танјуг.

Обе трансплантације обављене су у Заводу за нефрологију, артеријску хипертензију, дијализу и трансплантацију највеће хрватске болнице, чији је начелник академик др. Бојан Јелаковић.

Ово је први пут да се Хрватској сумња у трговину органима у сврху лечења. Из документације која је у поседу ТВ Уна видљиво је да је први пар претходно одбијен у КБ Меркур, о чему је Министарство здравства на време обавестило трансплантацијски тим у КБЦ-у Загреб. Прималац органа је млади мушкарац из Хрватске, али његов социјални статус није наведен, нити је евалуиран однос с донатором који је млађи мушкарац из Панчева, возач камиона, дакле особа ниског социјалног статуса.

То је, додаје се, за овај случај релевантно с обзиром на законску процедуру која је састављена тако да се смањи ризик од трговине органима и злоупотребе давалаца који су социјално угрожени.

У психолошком налазу донора записано је тек да је способан да схвати поступак и да даје пристанак.

У другом случају ради се о особама с Косова, при чему је прималац органа наводно држављанин Хрватске. Сведоци тврде да је хрватска адреса примаоца остала неуписана, као и подаци о социоекономском статусу. Пацијент је у КБЦ Загреб примљен преко хитне службе, али је одмах изазвао пажњу, рекавши да је трансплантација договорена за седам дана.

Његов донор је, међутим, неквалификовани радник с Косова, пекар са шесторо деце, и који врло слабо говори хрватски језик, па је при прегледима користио помоћ преводиоца, примаоца бубрега. Психијатар је у обради био потпуно фокусиран на психомоторне способности пацијента те је на крају записао да је реч о особи чије су интелектуалне способности на граници слабијег просека. Након површног прегледа закључује да нема контраиндикација да пацијент буде донор органа.

(Foto: Shutterstock)

U Hrvatskoj je moguće presađivanje organa živih donora koji nisu u srodstvu. Kontrole su stroge i podrazumevaju da nesrodni donori moraju da prođu specifično psihološko testiranje, odobrenje stručnog tima transplantacionog centra, kao i etičkog odbora zdravstvene ustanove u kojoj se vrši samo presađivanje, navodi HRT.

„Zakonodavac najstrožom kaznom do 10 godina sankcioniše transplantaciju organa posedovanjem ili posredovanjem ukoliko se zna da je osoba bila žrtva trgovine ljudima“, rekla je za HRT pravnica Nevena Aljinović sa Odeljenja za forenziku u Splitu.

Na vest o zahvatu sa donorom iz inostranstva, odmah su reagovala tri udruženja transplantovanih bubrežnih bolesnika, čiji su predstavnici Jozo Lončar i Stanko Anić sa podacima o prvom paru već 2019. godine otišli direktoru KBC-a i sve prijavili.

„Pokojni Jozo i ja smo bili u šoku i odmah smo trčali Ćorušiću s kompletnom dokumentacijom. Nama je celi taj postupak bio potpuno neveroatan, od početka do kraja, pa smo Ćorušiću rekli da smesta reaguje, kaže danas Stanko Anić.

Direktor KBC-a dr Ante Ćorušić (HDZ) nije odgovorio ništa.

Kontaktirali smo ravnatelja bolnice Antu Ćorušića, no na poziv, ali i na poruku nije odgovarao. Također, kontaktirali smo KBC Rebro i Merkur, ali i neke liječnike, kao i društva koja se bave ovom tematikom, no za komentar nitko nije bio raspoložen. I ministar zdravstva Vili Beroš za Index je rekao kako ne može komentirati ono što je na DORH-u.

Ipak, došli smo do komentara Jasne Karačić, predsjednice Hrvatske udruge za promicanje prava pacijenata. Pitamo je zbog čega nju ovo podsjeća na trgovanje organima.

„S obzirom da je par za transplantaciju prethodno odbilo Etičko povjerenstvo KB-a Merkur, kojemu je cijela priča bila sumnjiva, tim više što je darivatelj organa lošeg imovinskog stanja, pobudio je sumnju da se radi o mogućoj trgovini organima.

Uzimanje organa od živog darivatelja dozvoljeno je samo ako je darivatelj za taj zahvat dao informirani pristanak u pisanom obliku, no iako on postoji, iz nalaza psihijatra upitno je da li je zbog svojih intelektualnih sposobnosti davalac to mogao i razumjeti. 

Ova situacija je vrlo ozbiljna i možda najteža povijesna zdravstvena kriza. Iako smo mislili da smo sigurna zemlja po tom pitanju, sada zaista možemo reći da sve nad čime smo se zgražali gledajući strane medije imamo u našem okruženju“, rekla je.

„O uzimanju organa od živog darivatelja u svrhu presađivanja primatelju odlučuje stručni tim transplantacijskog centra i etičko povjerenstvo transplantacijskog centra u kojem će se izvršiti presađivanje. 

Transplantacije sa živih donora su vrlo specifične i zahtijevaju detaljnu psihološku obradu te moraju proći medicinsko i etičko povjerenstvo.

„Interesantno je da za ovakav čin na Rebru niko nije imao prigovor savjesti“

Prije svega se moraju ispitati motivi darivatelja. Ako osoba nije član obitelji, odnosno srodnik, uvijek treba detaljno istražiti pozadinu poznanstva kao i sve životne uvjete koji bi potencijalno doveli u pitanje trgovinu organima“, dodaje.

„Procedura pri transplantacijama u RH bi se trebala voditi u svakoj ustanovi jednako po Zakonu o presađivanju ljudskih organa u svrhu liječenja te je izuzetno važno praćenje zdravstvenog stanja pacijenta, kako primaoca, tako i davaoca, što ovdje nije bio slučaj“, kazala je.

Dodaje da bi KBC Zagreb, kao najveća ustanova u Hrvatskoj, morao biti primjer drugima u svom ponašanju, djelovanju i procedurama.  

„A po svom djelovanju, a posebice za prava pacijenata, je među najgorima u RH. Kako je moguće da prihvate ovakvu proceduru koja je pod navedenim razlozima odbijena u drugoj ustanovi? Zakon je isti za sve. Nažalost, nismo zaštićeni ni od financijske moći pojedinca, da osim kupovine ‘liječnika’ i korupcije, svjedočimo i vjerojatnoj kupovini organa. 

Ako na ovo nema reakcija i sankcija unatoč reakcijama i Liječničke komore i Ministarstva zdravstva, što je rijetkost u hrvatskom zdravstvu, što onda može očekivati pacijent kojem su prekršena ‘samo’ prava? Interesantno je da za ovakav čin na Rebru nitko nije imao priziv savjesti iako stalno žele dokazati svoj etički i moralni pristup“, rekla je.

Na pitanje je li je tačno da je donor bio smanjenih intelektualnih sposobnosti pa nije shvatao kakav pristanak daje, ministar kaže da se sve dogodio pre njegovog mandata pa, kako kaže, nije htio da ulazi u detalje.

.

.

Izvor: novine i agencije

.

https://www.politika.rs/Zabrana-presadivanja-bubrega-sumnjivi-donori-iz-Srbije

transplantacije-organa-u-hrvatskoj-putokaz-drugima

una-otkriva-sumnjive-transplantacije-organa-u-hrvatskoj-sa-srpskim-donorima/

https://www.atvbl.rs/vijesti/region/hrvatski-ministar-se-oglasio-o-sumnjivim-transplantacijama-donori-bili-vozac-pancevac-i-pekar-s-kosmeta-8-6-2022

Sumnja se da se u Ćorušićevom KBC-u trgovalo organima. Imamo zaključak inspekcije

.

===============================

===================

========

.

.

.

.

DiaBloG – 2022

.

.

.

HD i HDF, da li su pacijenti svesni razlike ili im je svejedno?

Poštovani čitaoci,

O prednostima lečenja hemodijafiltracijom pisali smo u većini tekstova na ovom sajtu (link 1, link 2, link 4, link 5, link 6), pa sada nećemo o tome.

O „stručnjacima“, visokim strukovnim nefrolozima, koji su potpisali Pravilnik da samo 20 % pacijenata može imati taj kvalitetniji tretman, takođe smo pisali (link 3).

O licemernim pacijentima koji su na visokim pozicijama u raznim udruženjima pacijenata, a koji su takođe bili protiv da se u državnim dijaliznim centrima ukine ograničenje za HDF (a sami se leče na kućnoj HDF svaki II dan), takođe smo govorili (pročitati ponovo post: Čujte, dijalizni pacijenti: Upoznajte svoga Neprijatelja!).

O tome kako nema nikakve finansijske razlike u koštanju HDF i HD (naprotiv, HDF je isplativija), takođe smo pisali, a pacijenti u Republici Srpskoj su to i dokazali. Oni svi imaju HDF, 100% (link 7).

E, sad, kako lekari, visoki strukovni nefrolozi, odlučuju kojih će 20% pacijenata dobiti HDF, a kojih 80% neće, to je pitanje za milion dolara. To je misterija.

Ako se već mora poštovati taj nesrećni Pravilnik, najlogičnije je i najpravednije dati svima jednaku količinu kvalitetnijeg (HDF) tretmana. Tako to i rade u nekim našim centrima, svima se daje HDF podjednako, znači svaki peti tretman im bude HDF i to je to.

Većina, nažalost, ne radi tako. Oni prave selekciju. Selekcija se pravi tako da neki pacijenti imaju sve, ili većinu tretmana u vidu HDF, a neki nemaju nikada, nijedan HDF tretman.

Tako, kažemo, radi većina dijaliznih centara u Srbiji.

Ne ulazeći sad u probleme i motive takvog biranja, interesantno će biti (nama a nadamo se i vama) kakve su razlike između tih pacijenata, koje su možda uticale na odlučivanje lekara o HD/HDF.

To je jedan interesantan aspekt, o kome se do sada nije govorilo (znate i zašto) na strukovnim nefrološkim skupovima.

Drugi aspekt te selekcije jeste: da li su pacijenti koji imaju HDF svesni tog svog preimućstva u lečenju i koliko su tim lečenjem zadovoljniji.

Na XIX Kongresu medicinskih sestara-tehničara Srbije, održanom u Vrnjačkoj banji od 11. do 15. maja 2022. godine, prikazan je rad po sledećim nazivom:

Ispitivanje zadovoljstva hroničnih bubrežnih bolesnika uslugama lečenja hemodijalizom i hemodijafiltracijom“.

Zadovoljstvo nam je da vam prikažemo slajdove sa rezultatima i zaključcima te ankete.

(Sami procenite koliko ste vi zadovoljni izloženim podacima ili iznesite sopstvene komentare).

Zadovoljstvo prikazanim radom na Kongresu je bilo – obostrano, o čemu svedoči i …

.

Za one koji ne znaju suštinu razlike između HD i HDF, objašnjenje je dao pacijent K.V.

.

.

.

.

DiaBloG – 2022

.

.

.

Dok ne učinimo velika, pokušajmo sa malim poboljšanjima

Poštovani čitaoci,

Shvatili smo već da je za dijalizne lekare i pacijente u Srbiji nemoguć zadatak da ukinu ograničenja za hemodijafiltraciju (dozvoljeno samo do 20%).

Shvatili smo da ni pacijenti ni lekari neće promeniti glupu odrednicu da samo 20% pacijenata može imati dijalizator veći od prosečnog (1,8 m2).

Shvatili smo već da će i Nefrološka sekcija postati isto što i Udruženje nefrologa, marketinško odeljenje za promociju preparata koje nam je namenila Big Farma, sa honorarima za „autore“, a ručkovima, kongresima i „bodovima“ za (ne)educibilne „slušaoce“.

I posle uklanjanja (što penzionisanjem, što hapšenjem) ključnih srpskih nefrologa iz FBI istrage najvećeg dijaliznog provajdera, na scenu su došli drugi, mlađi – i nastavili istim stopama.

Shvatili smo i da nikada niko neće smeniti niti zameniti ni korumpirane predsednike „Udruženja“ pacijenata, koji vode, pre svega, račune o svojoj guzici, a ne o interesima pacijenata.

Zdravstvenim „pregaocima“, ali i pacijentima, izgleda da sve to sasvim odgovara.

Neko će možda, jednoga dana, napisati i naučni rad o tome u kojoj su meri društvene mreže i javna glasila pogoršala kvalitet lečenja dijaliznih pacijenata.

Jer, dijalizni pacijenti su zapravo veoma aktivni.

Eno ih, fejsbuče, uživaju u sopstvenoj važnosti, pametuju, prebrojavaju pratioce i lajkove, skidaju i šalju stikere,  reklamiraju preparate svojih sponzora (kao da su lekari), sanjaju o transplantaciji, koja bi ih rešila svih muka …

(Čovek prosto mora da se zapita da li su oni ikada videli ijednog transplantiranog bolesnika kako umire od karcinoma kojeg je dobio zbog uzimanja imunosupresivnih lekova?). Makar malo da smanje glorifikaciju metode, koja itekako ima svojih nedostataka.

A dijalizu, ono na čemu sada žive, da poboljšaju, to im nije interesantno.

Ili nije izvodljivo.

Ajde, znamo da je farmakomafijaški dijalizni lobi zaista jak, ali bar ona sitna poboljšanja, sitna, ali kontinuirana (?!?), ona koja bi svakodnevni dijalizni život učinila, ako ne lakšim, a ono bar manje komplikovanim?

I za te opcije mi smo nudili predloge za poboljšanja.

Pre svega, u oblasti koja je, kako svi vole (inteligentno) da naglase,  „Ahilova peta“ hemodijalize: u oblasti krvnog pristupa.

Već smo naglašavali značaj redovnog rada konsultativnog vaskularnog hirurga u svim dijaliznim centrima, formiranje dežurnog Centra za dijalizne pristupe, nabavke uređaja za olakšano pronalaženje punkturnih mesta (ultrazvuk ili infrared lampa), nabavku ampula za otpušavanje dijaliznih katetera, nabavku fleksibilnih fistulnih igala, …

Kad smo već kod ovih nabrajanja, moramo pomenuti jedno ime …

Samo jedno, hvale vredno, ime velikog čitaoca i poštovaoca našeg sajta, Dragana R. (nismo ga pitali za dozvolu pominjanja, pa makar prezime da mu ne ističemo, iako svi već znate o kome je reč), koji nam je otvoreno dao najveći kompliment do sada:

„Ja sve što sam naučio i saznao o dijalizi bilo je sa sajta www.dijaliza.wordpress.com“.

Malo li je?

Da ništa više, ni od koga nismo dobili, i ovo bi nam bilo dosta.

(Neki sajtovi umru, ugase se, a nikada ne dožive bar jedno ovakvo priznanje).

I kao da mu to nije bilo dosta, nego je dotični Dragan, lično krenuo u praktično ostvarenje naših predloga za poboljšanje.

Lično je jurio Lampe za olakšano punktiranje krvnih sudova, pisao firmama, belosvetskim farmakoprofiterima, da nam makar prezentiraju rad tih Lampi.

I uspeo je Dragan, dobio i doneo Lampu, doktori (nevoljno!) i sestre (još nevoljnije) probali – i nažalost, zaključili da im to ne treba. Navodno, ne pomaže im to, ništa?!? (link)

Šta da se radi, Dragan vratio Lampe, izvinjavao se prekookeanskim ajkulama, ali rekao im da „naše tržište“ još nije spremno za ovolike inovacije.

Zatim Dragan tražio način da uveze one mekane, savitljive, japanske fistulne igle, o kojima smo detaljno pisali u postu: https://dijaliza.wordpress.com/2016/05/16/zasto-je-japanska-dijaliza-najbolja-na-svetu/.

Igle sa kojima biste zaista mogli da spavate na dijalizi. Bez brige da će vam igla probiti fistulu, ako se ruka ili igla, pomeri.

Prevrnuo je Dragan hiljade papira, posetio stotine sajtova, pisao Japancima, Kinezima, Irancima, ali na kraju nam tužno saopštio: „Igle ne mogu da nabavim. Za Srbiju, nema šanse, da dobije takve igle“.

Mi, šta ćemo, kažemo Hvala ti čoveče i na pokušajima, porazi su sastavni deo života, idemo dalje, dijaliza je to …

I tako, pokopasmo i mi, i zaboravismo i mi, i sopstvene, I-nicijative.

Kad, ne lezi vraže.

(Kao da neko to odozgo, gleda sve, što rek’o onaj iz ulice Jovana Cvijića, što je video Tita maršala, legendu tu).

Lutajući po bespućima internetske zbilje (iliti stvarnosti), posebno po onim nepreglednim nefrološkim pašnjacima, naletismo ponovo na ono pitanje fistulnih igala.

Zamislite samo,

to što smo mi (i Dragan) tražili da dođe i u našu zemlju, a preko Zemlje izlazećeg sunca, ili preko bilo čega, ali samo da već jednom dođe …

Ono došlo!

To jest, ono ima.

Tačnije, kod nas već postoji predstavništvo jedne (evropske) dijalizne firme koja već pravi takve igle!!!

I to nije neka mala i/ili skromna firma, naprotiv, itekako su probojni, što bi se reklo, i već imaju na stotine aparata u Srbiji, a neki od HD centara su i kompletno njihovi …

Zašto nam to predstavništvo nije reklo i za igle ili zašto njima njihovi nisu rekli da nam i to kažu, ne znamo.

(U principu dijalizne firme kod nas, a verovatno i u svetu, rade vodeći se samo o dva principa:  pod jedan, da uzmu pare, i pod dva, da zajebu konkurenciju. Treća sreća je samo kombinacija prva dva zgoditka).

O pacijentima, o „potrošačima“, misle samo kroz prizmu ta dva neskrivena cilja.

E sad, kad smo i to otkrili, kad imamo i dokaze, i link, i sajt, i video prikaz tih mekanih fistulnih igala, kakav je dalji plan?

Pa, dalje bi trebalo da se oni koji sebe nazivaju „nefrolozima“ malo zainteresuju i/ili raspitaju o tim iglama kod svojih „sponzora“. Bar između dva predstavljanja receptora za „Farsabin“, između jedne te iste Sekcije i Udruženja, ako se takvi više uopšte mogu „nefrolozima“ zvati, jer nije jasno zakleše li se Hipokratu i/ili Hipokritu?!?

Zatim, da se i nefrološke sestre takođe malo raspitaju za stvar iz svog domena rada, makar u pauzi između dva sestrinska kongresa u hotelu Lepenski mir, kada su inače vrlo nemirne (link).

Da se i famozna udruženja dijaliznih pacijenata, umesto stalnog „tribinjanja“, „izletovanja“, slavljenja „Dana bubrega“, „dijaliznih sportskih igara“ „fejsbučenja“ i „psiholoških poderški posustalim“ (a u 3 P!!!), zainteresuju i za neko malo, sitno, ali konkretno, poboljšanje, sebi u korist. Dok ne dođe već ta spasonosna transplantacija …

I da se nadamo da im (iglama) cena neće biti takva da „uši otpadaju“, jer svi monopolisti obično ne mogu da odole iskonskom izazovu (opisano gore, kao ciljevi farmakoprofiterskih kompanija).

.

A nas, ako se sete za 13. maj, dobro i jest, ako ne … mi smo samo radili svoj posao. Najveće zadovoljstvo biće nam misao da smo bar jednu fistulu spasili probijanja.

Igle se zovu: Diacan® Flex.

Evo linkovi:

https://www.products-and-solutions/therapies/extracorporeal-blood-treatment-therapies/diacan-flex-av-fistula-catheter.html?cid=SEA:GA:INT-RC-PS-Diacan-Flex-Launch-Search:hemodialysis:b#

.

.

.

DiaBloG – 2022

Čudi me što sam još uvijek živ

.

Piše: Nikola Morača

Kroz ovakvo „liječenje“ prošao je Banjalučanin Branislav Knežević, koji je ni kriv, ni dužan, umjesto tri mjeseca u Internacionalnom centru za hemodijalizu u Banjaluci liječen duže od dvije godine?!

Inače, prema svjedočenjima pacijenata, hemodijaliza je život u zatvoru, posebno za one koji su u obavezi da na dijalizu odlaze tri puta sedmično, i to po četiri časa dnevno.

Umjesto tri mjeseca, liječili ga dvije godine

U ispovijesti Banjalučanina, koja se može poistovjetiti sa horor scenarijima, Knežević se prisjetio da je sve počelo u martu 2013. godine kada mu je utvrđena bubrežna slabost u vidu metaboličke acidoze s visokim vrijednostima azotnih materija u krvi. Tada je zaključeno da se radi o hroničnoj bubrežnoj slabosti koju je prouzrokovao povišen krvni pritisak i njime izazvana skleroza krvnih sudova bubrega.

U aprilu 2013. godine Knežević je imao i prvu dijalizu. Uz terapiju za povišen krvni pritisak i hroničnu bubrežnu slabost pacijent je upućen u „Fresenius“, privatni dijalizni centar u Banjaluci, na dalje liječenje hemodijalizama.

U naredna tri mjeseca Kneževiću su se, kako su to konstatovali na Vojnomedicinskoj akademiji, Klinici za nefrologiju u Beogradu, postepeno smanjivale vrijednosti azotnih materija. Umjesto da nakon tri mjeseca prekinu s hemodijalizom, ljekari se nisu puno osvrtali na dobre nalaze pacijenta, pa se nesrećni Banjalučanin „liječio“ još dvije godine uz komentare ordinirajućeg ljekara: „Lezi kada ti je bog dao“!

Knežević je, dakle, više od dvije godine liječen u Internacionalnom centru za hemodijalizu u Banjaluci, iako je imao uredne medicinske nalaze, a zbog čega je došlo od ozbiljnih posljedica po zdravlje ovog Banjalučanina. Posljedice su bile takve da je Knežević sada osuđen na doživotnu hemodijalizu zbog trajnog oštećenja bubrega.

Iako je već nakon tri mjeseca imao uredne medicinske nalaze, oni nisu bili prepozanti od strane nadležnih ljekara.

– To vam je život, kao u zatvoru. Ne možete nigdje otići, jer ste vezani za Centar za dijalizu i odlaske, gdje provodite tri dana u sedmici po četiri časa, a onda izmrcvareni odlazite kući na oporavak. Invalid ste, jer ruku kroz koju primate dijalizu više ne možete koristiti – prisjetio se Knežević.

Čudi se ovaj Banjalučanin da je uopšte živ, posebno nakon što mu je jedne prilike bio izmjeren i krvni pritisak od 250/170 mmHg.

Lekari VMA šokirani

Branislav Knežević se u ispovijesti za Srpskainfo prisjetio da je nakon više od dvije godine „liječenja“ svoje nalaze zahvaljujući Aleksandru Radunu, predsjedniku Udruženja dijaliziranih pacijenata, odnio na jedan nefrološki simpozijum, u Teslić, na ruke načelniku Odjeljenja za hemodijalizu Klinike za nefrologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu, doktoru Ljubiši Veljančiću.

Gostujući predavač, dr Veljančić, šokiran onim što vidi u nalazima, konstatuje da Knežević tri mjeseca nakon tretmana hemodijalizom više nije imao medicinske indikacije za daljim liječenjem.

Nevjerovatno je da je Veljančić, a ne ordinirajući ljekar, u medicinskoj dokumentaciji “vidio” smanjivanje azotnih materija, ali i shvatio uzroke velikih tegoba koje je Knežević imao prilikom hemodijaliza, od grčeva, padova krvnog pritiska, kolapsnih stanja, posebno pred kraj tretmana?!

– Svi navedeni nalazi ukazivali su da je pacijent u martu 2013. godine imao naglo i privremeno pogoršanje hronične bubrežne slabosti i tada je zbog tog pogoršanja bilo indikovano započeti hemodijalizno liječenje, ali je isto to liječenje već sredinom juna 2013. godine trebalo biti obustavljeno, jer je kod pacijenta došlo do oporavka i on od tada nije imao medicinske indikacije za tretmane hemodijalizom – navodi se u naknadnom pisanom izvještaju dr Veljančića.

Dodaje se kako Knežević ima hroničnu bubrežnu slabost, ali ne potpunu i trajnu koja je zahtijevala liječenje hemodijalizom.

– Nažalost, to tada nije prepoznato i pacijentu je nastavljeno redovno sprovođenje hemodijaliza tri puta nedjeljno. Naredne dvije godine! – zaključuje se i u izveštaju Načelnika Klinike za nefrologiju VMA, profesora dr Dragana Jovanovića.

U izveštajima sa VMA se konstatuje i da je Knežević priključivan na aparate za hemodijalizu i sa vrijednostima urea 10,5 i kreatinin 329, uz potpuno normalnu diurezu.

Nakon toga Knežević se obratio svom ljekaru u KC Banja Luka, koji mu je indikovao hemodijalizu, koji takođe potvrđuje sve navedeno u izveštajima sa VMA!?

Sa nalazima dr Veljančića ubrzo su se složili i ljekari iz Centra za dijalizu!

Oštećeno preostalo bubrežno tkivo

Knežević je nepotrebno dijaliziran najmanje dvije godine, tri puta sedmično u trajanju od po četiri sata.

– Ultrafiltracije i vantjelesno prečišćavanje krvi kojima je bio podvrgnut, Kneževiću su, od momenta kada je oporavio funkcije bubrega, samo štetili njegovom preostalom funkcionalnom bubrežnom tkivu i cirkulaciji u bubrezima. Primjena lijekova koji su bili predviđeni za potpunu i definitivnu bubrežnu slabost ili za hemodijalizno liječenje (heparin, ferlecit, recormon i slični) takođe je imala štetne  efekte na organizam u cjelini, kao i postojeća arterio-venska fistula na lijevoj ruci, koja je dokazano opterećenje za rad srca i direktan uzrok umanjene radne sposobnosti, jer tu ruku pacijent nije smio koristiti ni za kakav napor. S obzirom na sadašnji stepen oštećenja bubrega i ireverzibilnost procesa, u pacijenta će vremenom nastupiti prava, potpuna i definitivna bubrežna slabost, kada će mu i zaista trebati redovno i trajno liječenje hemodijalizama – naveo je u svom nalazu dr Veljančić.

– Sigurno je samo da će sada, zbog dvogodišnjeg nepotrebnog hemodijaliziranja, taj period do potpune bubrežne slabosti biti kraći, nego da je pacijent liječen konzervativno, prema principima liječenja hronične bubrežne slabosti, koja ne zahtijeva liječenje dijalizama (stadijum I do IV) – zaključio je načelnik Klinike za nefrologiju VMA, prof. dr Jovanović.

Tužba protiv privatne „Frezenius“ dijalize

Branislav Knežević je nakon golgote kroz koju je prošao zbog bespotrebne hemodijalize tužio Internacionalni centar za dijalizu „Frezenius“ tražeći novčanu nadoknadu.

Prema tužbenom zahtjevu, na ime naknade materijalne štete zbog posljedica pogrešnog liječenja Branislava Kneževića traži se 100.000 maraka, a za pretrpljene duševne bolove iznos od 10.000 maraka, sve sa zakonskom kamatom od dana donošenja presude do konačne isplate.

U tužbi protiv „Frezeniusa“ navedeno je, između ostalog, da je Knežević bespotrebno liječen najmanje dvije godine, a što su potvrdili prvo ljekari VMA u Beogradu, a kasnije i ordinirajući ljekar, koji je prvi indikovao hemodijalizu Kneževiću.

– Osim činjenice da je pacijent nepotrebno dijaliziran najmanje dvije godine, tri puta sedmično, po četiri sata, terapija koju je primao je samo štetila njegovom preostalom funkcionalnom bubrežnom tkivu i cirkulaciji u bubrezima, a terapija lijekovima je takođe imala štetne efekte na organizam u cjelini, kao i fistula na ruci koja je proizvod nepotrebne dijalize, a koja opterećuje rad srca i direktan je uzrok smanjenja radne sposobnosti pacijenta, jer tu ruku pacijent ne može više da koristi ni za kakav napor – navedeno je u tužbi.

S obzirom na sadašnji stepen oštećenja bubrega i ireverzibilnost procesa, a sve kao posljedica neadekvatne, odnosno nepotrebne primjene terapije, kod pacijenta je vremenom nastupila prava, potpuna i definitivna bubrežna slabost, te mu sada zaista treba liječenje hemodijalizom.

Tužena firma je pokušala da izdejstvuje da veštačenje izvrši Nefrološki stručnjak KBC Zvezdara (sa kojim firma ima dugogodišnju uspešnu saradnju), sa čime se nikako nije složio advokat oštećenog, te je sud donio odluku da se vještačenje povjeri stručnjacima Instututa za sudsku medicinu Beograd.

U opširnim nalazima vještaka Instituta za sudsku medicinu, u čijem radu je učestvovao i predstavnik Klinike za nefrologiju Kliničkog centra Srbije (Dr Vojin Brković) potvrđeno je mišljenje lekara VMA – da je Branislav Knežević nepotrebno dijaliziran u navedenom periodu.

Na saslušanjima pred sudom, lekari KC Banja Luka i lekari u radnom odnosu u Fresenius dijaliznim centrima, nisu se direktno izjasnili u korist oštećenog, nego su pokušavali da relativizuju dokaze i stavove kolega sa VMA i KC Srbije.

Odluka suda na kraju dugogodišnjeg postupka

Sud je za pretrpljene duševne boli, zbog umanjenja životne aktivnosti izazvanih nepotrebnim liječenjem, Kneževiću dodijelio iznos od 50.000 maraka, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 20.000 maraka, te preživljenog straha 10.000 maraka.

Obrazloženje

Osnovni sud Banjaluka je u obrazloženju presude naveo da je tim vještaka utvrdio da hemodijaliza u slučaju pacijenta Branislava Kneževića, koja je trajala od jula 2013. do avgusta 2015. godine, nije vršena u skladu s medicinskim indikacijama.

– Postupak prema pacijentu Branislavu Kneževiću nije urađen u skladu s pravilima medicinske struke i odstupilo se od standarda – naveo je osnovni sud.

Tim vještaka je zaključio i da je Knežević u kritičnom periodu dobijao lijekove koji su mogli imati ozbiljna neželjena dejstva i komplikacije, ali nema preciznih podataka o tome da li su ih i u kojoj mjeri ove terapije kod Kneževića izazvale.

– Nepotrebna hemodijaliza je štetno djelovala na bubrege, prije svega negativnim uticajem na bubrežnu cirkulaciju, naročito prilikom epizoda pada krvnog pritiska koji prati primjenu ove terapije, što dovodi do ubrzanja propadanja bubrežne funkcije i skraćuje vrijeme do ponovnog povratka na hemodijalizu – konstatuje sud u presudi.

Smanjena radna sposobnost

Pored nepotrebne izloženosti hemodijalizi i ultrafiltraciji krvi od jula 2013. do avgusta 2015 godine, Kneževiću je bila ugrađena i arteriovenska fistula, koja je dovela do dodatnog opterećenja srca i direktan je uzrok smanjenja radne sposobnosti kod Kneževića, jer tu ruku nije mogao koristiti za napor.

Sud je zaključio da svi saslušani svjedoci tužene strane, odnosno ZU Bolnica „Internacionalni dijaliza centar“ Banjaluka, nemaju neposrednih saznanja o liječenju Kneževića, niti konkretne informacije o razlozima produženja hemodijalize Kneževiću(?!?).

Zanemareni nalazi

Knežević je, dakle, više od dvije godine “liječen” u Internacionalnom centru za hemodijalizu u Banjaluci iako je imao uredne medicinske nalaze, zbog čega je došlo od ozbiljnih posljedica po zdravlje ovog Banjalučanina. Posljedice su bile takve da je Knežević sada osuđen na doživotnu hemodijalizu zbog trajnog oštećenja bubrega.

Iako je već nakon tri mjeseca imao uredne medicinske nalaze, oni, dakle, nisu bili prepoznati od strane nadležnih ljekara.

Predsjednik Udruženja dijaliznih, transplantiranih i hroničnih bubrežnih bolesnika Republike Srpske, Aleksandar Radun, dao je ovim povodom dvije izjave, koje je takođe preneo medijski servis Srpska info.

Originalni tekstovi su na sledećim linkovima:

https://srpskainfo.com/cudi-me-sto-sam-jos-uvijek-ziv-banjalucaninu-bespotrebna-hemodijaliza-unistila-zivot/

https://srpskainfo.com/banjalucaninu-moraju-isplatiti-80-000-maraka-presudjeno-da-postupak-dijalize-nije-bio-u-skladu-s-pravilima-struke/

.

.

.

.

.

.

.

.



DiaBloG – 2022.

Ono što vam „vaš“ lekar neće reći: o kalcimimeticima.

Danas se smatra normalnim da vlasnici farmaceutskih firmi nekome nude lekove protiv „sindroma gladnih kostiju“.

Poštovani čitaoci,

Velika farmaceutska industrija (Big Pharma) nas sa svih strana bombarduje reklamama svojih „čudotvornih“ proizvoda, ali na kraju svake reklame obavezno stave i zbrzaju onu čuvenu klauzulu o odricanju od odgovornosti, tj. da se „o indikacijama, kontraindikacijama, merama opreza i neželjenim dejstvima, konsultujete sa svojim lekarom ili farmaceutom“.

Pravo pitanje je naravno, čiji je Vaš lekar?

Vaš ili Njihov?

Ako mu sve informacije o tom proizvodu doturaju isti oni koji su i sponzori tim lekarima, sponzori stručnim časopisima, sponzori naučnim istraživanjima i sponzori Pravilnicima za primenu tih lekova, kakve su onda (realno) šanse da vam „Vaš“ lekar kaže bilo šta što ne ide u prilog prodaji tog leka?

Evo jednog benignog primera (snimak ekrana) o tome kako nastaju i kako se implementiraju pravilnici o našem lečenju:

print screen

Dakle, do „krajnjeg korisnika“ dolaze samo one informacije za koje je „Vaš“ lekar prethodno instruisan da vam ih kaže.

A pošteno bi bilo da čujete i ono što „trgovcima“, „menadžerima“ i sličnim mešetarima, ne ide u prilog.

E, zato smo mi tu.

Danas ćemo da ukažemo na neke manje poznate vam činjenice o Kalcimimeticima.

Kalcimimetici su lekovi koji se koriste u lečenju povišenog parathormona (PTH) u bolesnika na dijalizi.

Više o tim poremećajima, govorili smo u tekstovima o renalnoj osteodistrofiji, hiperparatireoidizmu i regulaciji minerala u hroničnoj bubrežnoj slabosti (ovde, ovde, ovde, ovde i ovde).

Kao što im i samo ime kaže, kalcimimetici „imitiraju kalcijum“.

Deluju na kalcijumske receptore na površini ćelija paratireoidnih žlezda (kao i kalcijum) i tako smanjuju lučenje parathormona.

Kad smo kod delovanja, tu ćemo istaći prvu činjenicu koju o kalcimimeticima niste znali.

.

1)  Kalcimimetici deluju kratko!

Maksimalno dejstvo kalcimimetika nastupa već posle 2-3 sata od uzimanja leka i odmah posle toga počinje da prestaje. Zbog ove kratkoće u delovanju, već posle 2-3 sata od uzimanja leka parathormon ponovo raste.

Zbog cene ovih lekova, naš narod kad uspe da nabavi jedno pakovanje od 30 mg, odmah potrči kod doktora, sav srećan, da započne dugo čekanu „spasonosnu“ terapiju, da kao proba da izbegne operaciju PT žlezda (?!).

Znajući sve to, naši lekari prosto nemaju srca da „svojim“ pacijentima kažu kako se doza mora „titrirati“ od 30 do 180 mg dnevno, a to znači i do 6 tableta samo za 1 dan !!!

O stvarnom učinku i/ili nuspojavama da sad i ne govorimo, zadržaćemo se samo na potrošnji i cenama.

Cene kalcimimetika su oko 40 puta (!) veće od cene vitamina D.

Možda i zbog toga, naš narod, sve te kalcimimetike tj. sinekalcete, naziva samo njihovim fabričkim imenima, pa ih tako i lakše pamte kao: „SENSINAPARE“ i „MAMIPARE“.

O neželjenim efektima (svih) kalcimimetika, reći ćemo samo kratko, naše utiske: niko ih kod nas nije uzimao previše dugo, ne samo zbog cene.

Reći ćemo vam (brzo i taksativno), glavni neželjeni efekti kalcimimetika su: mučnina, gađenje, povraćanje, dijareja, dispepsija, anoreksija, hipokalcemija, grčevi, EKG-promene (skraćenje QT-intervala), utrnulost, parestezije, mialgije i urtikarije.

O svakoj nuspojavi treba da se konsultujete, ali pre nego što kupite lek …

.

2)   Zaključci ADVANCE studije su bili negativni po kalcimimetike.

To kliničko ispitivanje je bilo vrlo jednostavno: jedna grupa pacijenata je primala kalcimimetike i svu dosadašnju terapiju (vitamin D, itd), a druga grupa samo dosadašnju terapiju, bez kalcimimetika.  Reklame su naime tvrdile da kalcimimetici smanjuju kalcijum-fosfor proizvod i smanjuju kalcifikacije srca i krvnih sudova, ali ovom studijom, po pitanju ključne hipoteze nije nađena statistički značajna razlika među onima koji su primali kalcimimetike i onih koji nisu. („ … results from ADVANCE study do not demonstrate conclusively, that cinacalcet may attenuate vascular and cardiac valve calcification in patients on hemodialysis with moderate to severe sHPT”). https://academic.oup.com/ndt/article/26/4/1327/1882917?login=false

.

3)   Zaključci EVOLVE studije su bili negativni po kalcimimetike.

Kao što rekosmo, udarne reklame za kalcimimetike su tvrdile da oni smanjuju ne samo PTH, nego smanjuju i kalcifikacije, a time i kardiovaskularne poremećaje (infarkte, stenokardije, srčanu slabost, periferne vaskularne komplikacije) i smrtnost u dijaliznih pacijenata. Ukratko, produžavaju život. Sprovođenjem EVOLVE studije (na 3883 pacijenata) to je opovrgnuto.

(„…in the EVOLVE randomized trial, cinacalcet did not decrease the risk of death or major cardiovascular events among hemodialysis patients). https://www.nejm.org/doi/full/10.1056/nejmoa1205624

Na kraju, ali ne i najmanje važno, došao je i zvaničan stav udruženja nefrologa našeg kontinenta.

.

4) Kakvo je stanovište ERA-EDTA o primeni Kalcimimetika?

Posle svih mogućih hvalospeva i kritika, svi svetski nefrološki stručnjaci su se složili da predijaliznim pacijentima ne treba propisivati kalcimimetike.

Ali, za dijalizne pacijente, farmakoindustrija je nastavila agitaciju.

Međutim, rezultati nekoliko (korektno dizajniranih kliničkih ispitivanja) nisu se mogli prenebregnuti, i pored različitih pokušaja relativizacije, naknadnih tumačenja, meta-analiza i pro-propagandnih stavova.

Na kraju je najveće stručno nefrološko udruženje na našem kontinentu iznelo ovo pitanje kao problem o kome struka konačno mora reći svoj stav i oni su ga i izrekli.

Evropsko udruženje nefrologa dijalize i transplantacije je naime, direktno formulisalo ovaj problem kao sledeće pitanje:

Treba li pacijentima sa HBI u 5D stadijumu sa biohemijski dokazanim Sekundarnim hipeparatireoidizmom propisivati kalcimimetike?

Radna grupa vodećih stručnjaka za CKD-MBD je dala nedvosmislene odgovore: „nema takvih dokaza“ i „ne možemo preporučiti“. Evo dokumenta:

https://academic.oup.com/ndt/article/30/5/698/2332868?login=false

5) Da li biste na kraju hemodijalize primali kalcimimetike?

Ako ste dobro pratili naše prethodne pasuse, mogli ste se uveriti da su osim probavnih (mučnina i povraćanje) najčešći i najveći problemi kojeg ovi lekovi prave: grčevi!

Znači, nisu samo cena i kratkoća delovanja problem, to su navodno ispravili kod kalcimimetika zvanog Farsabin, nego baš grčevi, kod svih.

E sad, sledi nagradno pitanje, kao u naslovu ovog odeljka: kada se primakne završetak HD tretmana i kada je verovatnoća nastupanja grčeva najveća, da li biste tada primili intravenski preparat kalcimimetika, čija su (osim mučnine i povraćanja) glavna nuspojava, takođe: grčevi.

To ćete naravno, kao edukovani pacijenti, odlučiti sami, jer ako se konsultujete sa svojim lekarom ili farmaceutom videćete da su oni već odlučili.

Naime, iako se novi kalcimimetik tek pojavio, tek je registrovan u Srbiji, i nijedan dijalizni centar niti nefrolog u Srbiji nemaju nikakva iskustva s njim, oni su već krenuli sa reklamama da je to spasonosna terapija. To je „više od leka“, i nije pitanje da li nam treba, već šta se čeka sa njegovom primenom?

Osećate li već, na neki način, krivicu i zaostalost u razvoju?

Evo kako izgleda „edukacija needukovanih“ u srpskoj nefrologiji (printscreen):

Eto, mi smo samo hteli da i naši čitaoci to znaju.

Ništa više, i ništa manje.

A reklama ionako imate dovoljno, i vi ih plaćate, verovali ili ne.

6) Koja je, na kraju, naša preporuka u vezi hiper-PTH?

Nakon što smo vam samo ukazali na neke nepobitne činjenice, ostavićemo vam da sami donesete odluku. Ali, nećemo naravno, da ne iznesemo i svoj stav, da ne bi ispalo da samo kritikujemo, a nemamo nikakvo rešenje, nikakav predlog.

Naše mišljenje je identično mišljenju većine pacijenata koji su probali sve, i tako postali iskusni, na onaj teži način.

Koja bi, znači, na kraju, bila naša preporuka?

To bi ukratko, bilo sledeće: držite dijetu i nastojte da vam nivoi kalcijuma, fosfora i vitamina D budu u normalnim granicama. Ako i pored toga vaš parathormon bude povišen više od 12 puta, a PTŽ na ultrazvuku preko 10 mm, nađite dobrog hirurga i operišite PTŽ. Sva ostala terapija je samo kupovanje vremena do operacije. Na kraju krajeva, i operacija (subtotalna paratireoidektomija) je takođe kupovina vremena, jer će komadić ostavljene žlezde verovatno opet da poraste i zahtevaće novo operativno smanjivanje. Sve dok postoji bubrežna slabost postojaće i opasnost od hiperparatireoidizma. Jedino pravo rešenje bi bila transplantacija bubrega i povratak svih bubrežnih funkcija. Naravno, pod uslovom da se učini na vreme, pre nego što se hiperparatireoidizam ne razvije.

Toliko o tome.

A sad, natrag u zavodljivi svet reklama, sponzorstava, marketinga i promocija.

Da, i na društvenim mrežama, posebno.

.

.

.

.

.

.

.

.



DiaBloG – 22.02.2022.

Dovoljno je to, što smo zajedno.

27.01.2022.

.

.

Poštovani čitaoci,

danas je tačno 9 godina od početka rada ovog sajta.

Sve što bi vam reći hteli, verovatno i sami znate (ako ste nas redovno pratili), a prave prigodne reči, ostavićemo za sledeću godišnjicu, tj. za jubilarnu prvu deceniju. Zato ćemo se sada zadržati samo na zaključku iz naslova ovog posta.

Kao što reče Snežana, prvih 40 godina na dijalizi je najteže, posle je sve nekako lakše i jasnije.

Dogodine, vidimo se, bilo gde, akobogda.

.

Ž I V E L I !!!

.

.

.

DiaBloG – 2022

.

.

.

.

.



Najbolja definicija: 4 časa za 4 dana života

Dijaliza: svakog drugog dana 4h za 4 dana života!

Poštovani čitaoci, prenosimo vam tekst objavljen 19.11.2021. u novinama: Glavne.com

piše: Radivoje Dobanovački

Krizni i ostali štabovi širom sveta su povodom pandemije koronavirusa od početka isticali određene kategorije stanovništva kao podložne značajno uvećanom riziku od teških kliničkih slika i loših ishoda virusne infekcije. Javnost, već navikla na termine poput kardiovaskularnih oboljenja, gojaznosti, dijabetesa ili autoimunih bolesti imala je po prvi put priliku da češće čuje da su posebno ugroženi pacijenti na hroničnom programu dijalize.

Lično iskustvo nam govori da je dobar deo ljudi negde već čuo za dijalizu, ali da retko ko ima predstavu o čemu je tačno reč i zbog čega su ljudi na dijalizi u toliko velikoj meri ugroženi. Priča o dijalizi je zapravo uranjanje u jedan paralelni svet ljudske nesreće, iskorišćavanju te nesreće, nebrizi društva, kao i o sumnji u bilokakvu nadu da će ova ranjiva grupa ljudi ikada moći da živi dostojanstvenim životom. 

Malo edukacije:

Dijaliza predstavlja vid hroničnog (najčešće trajnog, doživotnog) lečenja ljudi kojima su bubrezi u potpunosti otkazali kojim se jednim delom zamenjuje njihova izgubljena funkcija. Postoje dve osnovne vrste dijalize – peritonealna i hemodijaliza. Kod peritonealne dijalize (PD), struktura trbušne maramice služi kao “zamena” za tkivo bubrega, dok se kod hemodijalize (HD) krv pacijenta izvlači iz njegovog tela, pomoću dijalizne mašine sprovodi do specijalnog filtera (dijalizatora, “veštačkog bubrega”) i tako prečišćena potom vraća u krvotok, pri čemu mašina istovremeno obavlja i niz drugih funkcija kojima se “simulira” rad bubrega.

Zašto kažemo dijaliza a mislimo na hemo-dijalizu?

(Peritonealna dijaliza – medicinska procedura ili institucionalizovano mučenje?)

Osnovni princip na kome se zasniva PD je da pacijent sam sebi ubacuje četiri puta dnevno zašećerenu vodu u stomačnu duplju (peritoneum), pusti je da odstoji u trbuhu 3-4 sata i zatim izbaci. Zahvaljujući fizičkim procesima osmoze i difuzije, štetne materije iz organizma koje bi pod normalnim okolnostima bubrezi sami prečistili, nakupljaju se u tečnosti za PD i zajedno sa njom izbacuju iz tela preko ugrađenog katetera.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9F%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B5%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0

Proces čišćenja organizma od nakupljenih toksina i viška vode se, dakle, do u nedogled ponavlja radnjama oko peritoneumskog katetera (koji služi kao “slavina” za unos čistog rastvora pri ulazu i zaprljanog pri izlazu iz trbuha): ulivanje, izlivanje, spajanje, razdvajanje.

A sve to mora se obavljati u besprekorno čistoj prostoriji, sa savršeno čistim rukama i rukavicama, sprejevima, kremama, dezinficijensima, antisepticima, sa gazama i maskama na licu, sa mazanjem antibiotskih masti oko izlaznog mesta i u nozdrve pacijenta.

Kada se rastvor nakon 3-4h muljanja po trbušnoj duplji zasiti otrovnim produktima metabolizma, izliva se i baca, a ceo postupak se ponavlja. I tako nekoliko puta na dan. Čak i tokom cele noći, pacijent se povezuje na poseban aparat koji sam vrši izmenu tečnosti, što podrazumeva ležanje pod posebnim uglom i često buđenje kad se oglasi alarm aparata da nešto treba namestiti.

Da teško bude još teže, ovaj intenzivni trud sobom nosi teške nuspojave i zdravstvene rizike, uz minimalnu efikasnost. Kao metoda daleko inferiorna u odnosu na hemodijalizu, peritonealna dijaliza osobu ostavlja nikada do kraja očišćenu od otrova koji joj se nakupljaju u telu, a plasiranje glukoze (šećera) u stomačno okruženje gde se, između ostalog, formira stolica, dovodi bez izuzetka pre ili kasnije do teške bakterijske infekcije – peritonitisa, koji predstavlja opasno i stanje koje se teško sanira posebnim lečenjem.

Ako se zna da je PD toliko gora od HD, i da je prosečno vreme preživljavanja pacijenta na PD svega oko 20 meseci, postavlja se legitimno pitanje: Zbog čega se ova procedura za koju je prvi srpski nefrolog – član SANU rekao: “Ovo nije lečenje već mučenje ljudi” (proteravši je sa svoje klinike) uopšte koristi?

Nužno zlo, ali unosno

PD je nužno zlo u prostorno razuđenim, siromašnim zemljama koje nemaju razvijene dijalizne centre i gde pacijenti ne mogu da putuju stotinama kilometara svakog drugog dana na HD, već tretman moraju da vrše sami (ili uz pomoć članova domaćinstva). Sem toga, ova metoda se primenjuje kod osoba sa izuzetno lošim krvnim sudovima i srcem kao i kod onih za koje se osnovano pretpostavlja da ne mogu da dostignu duži životni vek.

Da dodamo i sledeće činjenice vezane za svet, Srbiju i PD: u svetu je cena PD 1,5 do 2,5 puta manja od cene hemodijalize jer u nju ulazi samo potrošni materijal (proceduru pacijent obavlja sam, kod kuće), dok u cenu hemodijalize ulaze: cena usluga zdravstvene ustanove, rad osoblja, troškovi prevoza, pa tek onda i cena samog materijala. Paradoksalno (ili odlično smišljeno), napominjemo da je cena PD u Srbiji naštelovana na nivo cene hemodijalize.

Da li je to razlog zbog kojeg mnogi nefrolozi propisuju PD ne možemo da dokažemo, ali su takvi lekari najredovniji gosti i govornici na kongresima posvećenim ovoj metodi, a koji se po pravilu održavaju na egzotičnim destinacijama širom planete. Pacijent, uplašen, zbunjen i sluđen se tu ništa ne pita. Njegovo je da bez pitanja ugradi kateter, kupi za svoj novac što više “PD aksesoara” koje mu “spontano” ponude i posle 20-tak meseci mučenja ustupi svoj statistički broj sledećoj žrtvi. 

Hemodijaliza – kako za 4h obaviti posao od 48-72h

Dok se u svetu svega oko 11% ljudi nalazi na peritonealnoj dijalizi, njih 89% se leči hemodijalizom. Ne ulazeći u tehničke detalje, recimo da se hemodijalizom (HD) krv pacijenta kojem bubrezi više ne rade izvodi iz tela, provodi kroz dijalizator (flter) i prečišćena vraća u organizam, uz eliminaciju viška vode i uspostavljanje elektrolitskog balansa.

Osoba na HD ima tokom sedmice tipično 3 dijalizna i 4 nedijalizna dana. U proseku, svaka HD traje oko 4h i za to vreme, pacijent je putem krvnih linija i bukvalno uključen (povezan) na dijaliznu mašinu koja reguliše parametre dijalize i održava ga u životu.

Hemodijaliza je izuzetno agresivna metoda lečenja s obzirom da je za 12 časova hemodijalize nedeljno potrebno ostvariti ono što bubrezi zdrave osobe redovno obavljaju tokom 168 sati. U ta 4 sata jedne hemodijalize, pacijentu se uklanja višak vode koju je uneo između dva tretmana (2, 3, 4 ili 5 litara, imajući na umu da po pravilu više ne mokri), regulišu elektroliti (natrijum, hloridi, bikarbonati, kalijum, kalcijum, fosfor) i eliminišu otrovi koji se prirodno stvaraju metabolizmom.

Stanja koja prethode otpočinjanju HD, kao i sama hemodijaliza, su toliko teški po pacijente da lekari specijalisti u prvih 90 dana od početka lečenja uopšte ne uzimaju u obzir umrle u tom periodu pri izradi svoje statistike jer bi onda i sebi i drugima teško mogli da objasne da se radi o lečenju – ona ide i do 9% za 90 dana, odnosno 25% za period od godinu dana, što je daleko više čak i od kancera!

“Overa” života na svaka 2 dana

Ako bismo morali da maksimalno pojednostavimo definiciju hemodijalize, ona bi mogla da glasi da je hemodijaliza u suštini produženje trajanja života na svaka 2 – 3 dana. Iako se teoretski može preskočiti jedan ili čak i dva tretmana, osoba već posle nekih nedelju dana izostanka dijalize upada postepeno u tzv. uremijsku komu, da se više nikad iz nje ne bi probudila.

Otpočinjanje dijalize je jedan od najtežih šokova po pacijenta, po težini nalik saznanju postojanja kancera. Činjenica da čoveku život od tog momenta pa do samog kraja zavisi od mašine i dijaliznog centra (bolnice) deluje pogubno i razorno, deluje na sve, a naročito na decu i mlade kojima se na ovaj način brutalno okončavaju mladost, bezbrižnost, mobilnost, a u ogromnoj meri i bilo kakva ozbiljnija perspektiva za građenje karijere ili zasnivanje porodice. Hemodijaliza je stoga daleko više preživljavanje nego život.

Društveni aspekti dijalize su ozbiljni, na mnogo nivoa. Broj ljudi na programu hronične dijalize u Srbiji je poslednji put javno objavljen 2017, kada je rečeno da ima oko 4500 takvih pacijenata. Ono što se zna jeste da su tokom 2019. od bolesti bubrega umrle 2173 osobe sa (2,1% od ukupnog broja umrlih), a da je dijaliza moguć ishod za oko 0,5% stanovništva koliko ima registrovanih osoba sa hroničnom slabošću bubrega.

Bubrežne bolesti su inače u neverovatnom porastu i procenjuje se da 1 od 9 osoba ima nekih problema sa bubrezima. Visok krvni pritisak, autoimune bolesti, infekcije i naročito dijabetes, glavni su uzročnici otkazivanje rada oba bubrega.

Iako ih je svega oko 5000, dijalizni bolesnici državu Srbiju koštaju neverovatno mnogo. Iako do tačne cene pojedinačne dijalize koju RFZO plaća djaliznim centrima nije lako doći, poznato je da Fond refundira iznos od oko 90 evra za svaku HD urađenu van zemlje. Prostom matematikom, a znajući da svaki pacijent ima oko 150 tretmana godišnje, dolazimo do iznosa od preko 8 mlijardi dinara koliko državni fond plaća ovaj vid lečenja, ne računajući indirektne troškove poput vanrednih hospitalizacija, medikamenata, rehabilitacije i troškova podrške invaliditetu (invalidska penzija, naknada za negu i pomoć drugog lica).

Štaviše, dijaliza je toliko skupa procedura da čak i u SAD mora da je finansira država putem svog MediCare programa, trošeći godišnje oko 114 milijardi dolara, tj. oko 1% državnog budžeta za tu namenu. Ironično, dijaliza u SAD se smatra ubedljivo najgorom u razvijenom svetu jer tamošnje dijalizne kompanije (uredno prisutne i kod nas i otprilike isto toliko etične) nastoje da od državnog MediCare fonda izvuku svaki dolar, direktno nauštrb dobrobiti pacijenata kojima se tretman neopravdano skraćuje ili obavlja neadekvatnim materijalima.

Sa druge strane, svetla strana hemodijalize dolazi nam iz Japana. Njihovi proizvođači mašina za dijalizu i krvnih filtera dokazali su da se očuvanje zdravlja pacijenta može uspešno uklopiti sa profitabilnošću. Upravo iz ove zemlje stigli su i u Srbiju prvi dijalizatori koji u sebi ne sadrže zloglasnu hemikaliju Bisfenol-A koja se koristi za izradu plastičnih komponenti i to samo zarad smanjivanja operativnih troškova proizvodnje plastike, bez ikakvog obzira što to direktno šteti dijaliznom pacijentu, prelazeći mu direktno u krvotok.

Na žalost, zbog visoke stope umiranja, na osobe na dijalizi se često gleda kao na “žive mrtvace” za koje se ne treba posebno truditi da im se pomogne. Koliko je to daleko od (moguće) istine svedoči upravo primer Japana, gde je prosečan životni vek dijaliznog pacijenta gotovo izjednačen sa vekom osobe kojoj rade bubrezi.

Umesto da budu ponižavani time što se leče u nehumanim uslovima i bez prava na inovativne dijalizne tehnike koje podižu kvalitet života, osobe na dijalizi traže fer tretman i mogućnost da budu viđene kao ravnopravni i produktivni deo društva. Na kraju, ispostavlja se da je to problem koji se tiče mnogih – skoro 5% ljudi danas u Srbiji ima neku dijagnozu vezanu za bubrežne bolesti. Ravnodušnost dok su (naizgled) zdravi može se kao bumerang vratiti ljudima bez empatije, od kojih su mnogi, na žalost, lekari – nefrolozi.

Svojim smo očima imali prilike da vidimo uglednog nefrologa – načelnika koji je “za svog vakta” ukinuo sve što se može ukinuti, a da je u vezi sa dijalizom, da bi pod stare dane i sam završio na njoj, preklinjujući mlađeg kolegu da mu pomogne. Završio je izuzetno brzo baš tamo gde je sam svrstavao ljude na dijalizi – u statistiku. Onima koji se opiru da ne bi završili pre vremena u toj istoj statistici mediji ponekad objave lična svedočenja koja običnim jezikom približavaju publici težinu životarenja na dijalizi.

Dijaliza i COVID-19 pandemija

Iako broj ljudi na dijalizi koji su u Srbiji preminuli od posledica infekcije koronavirusom nije javno dostupan (iako je svima u sistemu jasno da je ogroman), u Evropi se stopa smrtnosti kreće na nivou od oko 25%. Stoga treba izuzetno ozbiljno shvatiti apele da se dializni pacijenti što pre i u potpunosti imunizuju jer je bilo kakav eventualni rizik od vakcine marginalan u odnosu na rizik od smrtnih ishoda u slučaju infekcije COVIDOM-19, koji nije manji od 1 na svaka 4 pacijenta.

.

preuzeto sa sajta:

https://www.glavne.com/dijaliza-svakog-drugog-dana-4-sata-za-do-4-dana-zivota/

(naslov i oprema teksta redakcijski)

Početak kraja hemodijalize?!

.

POČETAK KRAJA HEMODIJALIZE?!

.

Poštovani čitaoci,

.

Ako ste pomno pratili nefrološka dešavanja ovoga meseca, verovatno ste se zapitali: Da li je kraj hemodijalize na pomolu?

Nazire li se zaista prestanak dijalize, onakve kakvom smo je do sada poznavali?

Da li je na pomolu revolucija u načinu nadoknade bubrežnih funkcija?

Hiljade bolesnika u Srbiji, a milioni u svetu, sa nestrpljenjem očekuju odgovor na to pitanje.

Da ne dužimo, odmah ćemo vam reći i odgovor.

Odgovor je: najverovatnije, DA!

Jedan događaj, jedan eksperiment, objavljen 20. oktobra 2021. godine nagovestio je (konačno) početak kraja hemodijalize.

Kažemo hemo-dijalize, jer je ona glavna ili pretežna, a ona druga je sekundarna, manje zastupljena: peritonealna, ali se kraj, naravno, odnosi na OBE.

Na tu vest, jedini naš komentar bi mogao biti: Neka bude tako!

Ili: Daj, Bože!

Treba li uopšte obrazlagati zašto se dijaliza smučila svima (i pacijentima, i sestrama, i lekarima), svima osim dijalizne farmakomafije.

Od 1960-e kada je uvedena u redovnu kliničku praksu, vrlo brzo je prepoznata kao unosan izvor zarade za dijaliznu farmakoindustriju.

U toj trci za zaradom, više se nisu birala sredstva, pogubljeni su svi ljudski, stručni i etički korektivi, važan je postao samo profit.

Industrija je vrlo brzo preuzela sve: naučna istraživanja, stručne časopise, stručnjake (opinion lidere), izvršioce (lekare, sestre), pa na kraju i pacijente (udruženja pacijenata).

Favorizovalo se i sponzorisalo samo ono što je za industriju donosilo profit. Ako je negde i nekada i bilo nekog revolucionarnog (predloga) poboljšanja, a u korist pacijenata, što bi automatski značilo smanjenje postojeće redovne zarade, ta su se otkrića otkupljivala i sklanjala, da ne kažemo sahranjivala, ali se nisu razvijala.

Samo tako se moglo desiti da čak i pacijenti primete da nikakvih velikih pomaka u HD lečenju ne videše u poslednjih 30 godina.

(Za to vreme, televizori su, na primer, od rogobatnih kutija 1 m debljine, prešli na debljinu od 1 cm, zvučnici su praktično postali nevidljivi, a tariguz-papir možete poručiti da bude dronovima dostavljen u vaše smart toalete, samo je aparat za hemodijalizu ostao isti za one koji su imali potrebu za zamenjivanjem bubrežnih funkcija).

Pacijent MD je to lepo iskazao sledećom karikaturom:

O odnosu prema dijaliznim pacijentima (u klimi koju je formirala industrija) javno su progovorili i neki iskusni i časni nefrolozi (doduše pred kraj karijere), o čemu se možete uveriti čitanjem nekih naših ranijih postova (Carl Kjellstrand, Zbylut Twardowski, kao i mnogi, mnogi, mnogi, drugi), ali ti su tonovi prigušeni, ta potresna svedočenja su skrajnuta iz nefrološkog mejnstrima, i ništa se nije promenilo.

O odnosu samih pacijenata prema dijalizi malo je iskrenih i otvorenih kritika, jer su pacijenti ipak najslabija karika u tom lancu profita, uvek podložni strahu za očuvanje golog života i kakvog takvog lečenja.

O tome se možete upoznati u našim prethodnim postovima (link/, link/, link), kao i na sajtovima tipa https://www.ihatedialysis.com/ , koji direktno kažu: „Do not let the ‘ihatedialysis’ site name fool you, we are not about being negative, we just hate dialysis“.

Činjenica je da je smrtnost od nekih karcinoma postala manja od procentualne smrtnosti na dijalizi, koja (terapijom) između ostalog podstiče i pojavu karcinoma.

Sad, nakon ovako detaljnog uvoda, da kažemo nešto i o događaju zbog kojeg se da naslutiti da predstavlja početak kraja hemodijalize.

Mala digresija:  ona, dijaliza, nikad neće biti potpuno ukinuta, ali konačno će biti svedena na neku mnogo manju (tj. adekvatnu) meru (ako uopšte postoji neka takva mera), za koju bismo rekli da je prihvatljiva.

Ključni događaj, koji najavljuje kraj hemodijalize, kako su stručni saradnici ovog sajta bili najavili još u postovima iz 2013.godine (https://dijaliza.wordpress.com/2013/05/10/sta-je-prava-istina-o-razvoju-i-perspektivama-minijaturnog-i-nosivog-vestackog-bubrega/), nije vezan za kojekakve lažne projekte, tehnička poboljšanja aparature, radove na minijaturizaciji i mobilnosti opreme, NE!

Jedina bolja metoda od hemodijalize je bila i ostala transplantacija, i sada je na tom polju konačno došlo do ključnog pomaka koji predstavlja onu svetlost na kraju tunela.

Surovo, ali istinito, ovaj napredak se desio, iz jednog jedinog razloga:

ZATO ŠTO SMO NAJSLIČNIJI SVINJAMA!!!

Za one koji to nisu do sada znali, ponovićemo: tkiva ljudskih organa, pa i bubrega, nisu najsličnija tkivu majmuna (i dr. čovekolikih životinja) – nego tkivu svinje.

(Cinici bi rekli da sličnost nije samo na nivou tkiva).

Ta činjenica je bila poznata odavno, ali pokušaji transplantacije svinjskog bubrega u organizam čoveka (ksenotransplantacija) nisu bili uspešni, jer podudarnost tkiva ipak nije bila dovoljna da ga ljudski organizam ne bi odbacio.

I do odbacivanja je dolazilo, najčešće odmah, ili pre ili kasnije od toga, ali uvek.

Sve dok nismo otvorili vesti od 20.10.2021. godine.

Tog dana je naime, sva svetska štampa brujala samo o jednom događaju.

datum:

Eksperiment je izveden 25. septembra 2021. godine, a njegovi rezultati su saopšteni na konferenciji za štampu održanoj 19.10.2021. godine i sutradan preneti u celom svetu.

mesto:

Operacija je izvršena u njujorškoj univerzitetskoj bolnici „Langon“, Kimmel Pavilion (424 East 34th Street New York, NY 10016).

autori i izvođači:

Glavni hirurg je bio Robert Montgomery, MD,  koji je ujedno i direktor bolnice NYU Langone Transplant Institute. Ono što je posebno interesantno, taj čovek je ceo ovaj eksperiment uradio noseći u svojim grudima srce nepoznatog donora, jer je i sam imao sreću da bude primalac transplantiranog organa. Neverovatno.

.

Zajednička fotografija celog tima:

priprema davaoca i organa:

Ksenotransplantacija, ili proces presađivanja organa i tkiva između vrsta, tj. sa životinja na ljude, u prošlosti je uglavnom bio neuspešna procedura (u pitanju su bile šimpanze i svinje), međutim, mnogi medicinski stručnjaci su tehnologiju uzgoja genetski modifikovanih životinja videli kao ključ za buduće uspešne transplantacije.

Montgomerijev tim je smatrao da bi izbacivanje svinjskog gena za ugljeni hidrat koji izaziva odbacivanje, a to je molekul šećera ili glikan, nazvan alfagal, moglo da spreči ovaj problem.

Genetski izmenjenu svinju, nazvanu GalSafe svinja, razvila je jedinica Revivicor kompanije United Therapeutics Corp. Upotrebu takve svinje odobrila je američka Uprava za hranu i lekove u decembru 2020. i to kao hranu za osobe koje imaju alergiju na meso i kao potencijalni izvor medicinskih terapija.

pacijent primalac:

Primalac je bila pacijentkinja kod koje je već nastupila moždana smrt i čiji bubrezi nisu funkcionisali, ali je bila na respiratoru i sa još uvek očuvanim radom srca.

Porodica pacijentkinje je potpisala saglasnost za doniranje celog tela, a u cilju sprovođenja medicinskog eksperimenta, obzirom da je već bilo planirano da bude skinuta sa aparata za održavanje života.

Ceo postupak je bio pod kontinuiranim nadzorom pravnika i Etičkog komiteta bolnice.

način izvršenja:

Bubreg genetski izmenjene svinje spojen je sa krvnim sudovima pacijentkinje u predelu natkolenice, te nije (kako se inače radi) postavljen unutra u ilijačnoj regiji, a isključivo radi boljeg neposrednog praćenja. Zajedno sa bubregom lekari su transplantirali i timus svinje, a to je žlezda koja je inače odgovorna za edukaciju imunog sistema, te je ostavljena da spreči nove imunološke reakcije na bubreg svinje.

Bubreg i timus su zaštićeni odgovarajućim spoljnim pokrovom i tokom narednih 54 sata neposredno je kontrolisana njegova funkcija.

rezultat:

Stvaranje mokraće i normalizacija nivoa kreatinina – ključni parametri praćenja – bili su normalni i ekvivalentni uspešnom funkcionisanju presađenog čovečjeg bubrega.

Nije bilo nikakvih simptoma reakcije odbacivanja kakav je do sada bio slučaj sa nemodifikovanim svinjskim bubrezima kada se presade u telo primata.

Abnormalni nivo kreatinina, koji je jedan od glavnih indikatora lošeg funkcionisanja bubrega, vratio se u normalne okvire posle transplantacije, naveo je Montgomeri.

zaključak:

Prvi put u medicinskoj praksi presađen je svinjski bubreg u čoveka, a da nije izazvao trenutnu reakciju imunog sistema i odbacivanje, što je potencijalno veliki napredak koji bi mogao da smanji problem sa manjkom ljudskih organa za transplantaciju.

Ovaj istorijski momenat će verovatno da pokrene i niz pitanja koja se odnose na ​​etiku uzgoja svinja sa svrhom vađenja njihovih organa.

Međutim, mnogi naglašavaju da se i bez toga samo u SAD godišnje zakolje, otprilike, 100 miliona svinja i to samo zbog prehrambene industrije.

komentari:

„Sve se završilo bolje nego što sam uopšte mogao da očekujem. Bubrezi umrlih ljudi koje presađujemo ne rade odmah, treba im nekoliko dana ili čak nedelja da sve profunkcioniše, ali zahvat je odmah uspeo kod ovog pacijenta. Operacija je izgledala kao i svaka transplantacija koju sam ikad napravio od živog davaoca organa“, rekao je dr Robert Montgomeri, direktor Instituta za transplantaciju bolnice „NYU Langone“.

Ovaj medicinski i istorijski uspeh komentarisao je i dr Dori Segev, profesor transplantacijske hirurgije na Medicinskom fakultetu „Johns Hopkins“.

„Ovo je veliki napredak, velika stvar za medicinu. Međutim, potrebno je još istraživanja kako bi se potvrdila delotvornost postupka. Moramo da znamo više o dugovečnosti organa“, rekao je on.

„I dalje smo zabrinuti zbog činjenice da bi pacijentovo telo na kraju moglo da odbije novi bubreg, jer dugotrajno odbacivanje organa može da se desi čak i s dobro usklađenim donorskim organima ljudskog porekla“, izjavio je dr David Klasen, odgovorni doktor organizacije „United Network for Organ Sharing“.

Čitaoci, naši, ali i američki (kao uostalom i posetioci ovog sajta) su očekivano, bili vickasti u svojim komentarima tipa:

– A jel to sa Halal sertifikatom ?  (Rascia, 21. oktobar 2021 21:22)

– Meni su ugradili baš takav bubreg, i nemam nikakvih kontraindikacija, lepo mi je uživam po ceo dan na suncu i valjam se po blatu. (Electron, 21. oktobar 2021 21:08)

– Oduzeli su i ono malo nade ovom narodu koji je kao poslednju opciju imao da proda bubreg. (idiot, 21. oktobar 2021 20:35)

– Svinje su životinje koje, pored primata, imaju najsličnije organe ljudskim, imaju i ponašanje slično ljudskom – lako ih je pripitomiti ali lako i podivljaju, bore se za teritoriju, uništavaju svoja staništa, znaju da ubijaju pripadnike svoje vrste i svaštojedi su. (Berliner, 21. oktobar 2021 20:41)

– I prvi insulin je dobijen iz pankreasa svinje. Biohemijski najsličniji čovekovom. U samo jednoj aminokiselini se razlikuje. (gejak, 21. oktobar 2021 21:49)

.

.

.

Da li to beše u vezi zaključavanja ili zaključivanja, ali moramo vas još jednom podsetiti na čuvenu rečenicu Drkona:

Sledeće dve godine su ključne.

.

.

.

.

Redakcija sajta

www.dijaliza.wordpress.com

.

Literatura:

https://twitter.com/Reuters/status/1450617833956823042/photo/1

https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/34236770/

https://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/491/zdravlje/4559137/svinjski-bubreg-transplantacija-covek-uspeh.html

=========================================

=============================

==================

=========

===

=

More i dijaliza u doba korone

Dijaliza i odmor u Grčkoj – letovanje 2021. godine

.

Poštovani čitaoci,

Na predlog članova redakcije sajta, a uz saglasnost i podršku mog doktora, prihvatio sam se ovog posla, da vam opišem moje ovogodišnje letovanje, u Grčkoj, što bi se reklo: u sred korone.

(Sad kad sam sve to završio, vidim da i nije bilo tako teško, pa eto i moje preporuke drugima, da slobodno napišu svoja ili slična dijalizna iskustva. U životu, kao i u svemu, lakše će nam biti ako shvatimo da nismo jedini koji su imali određene probleme i dileme, pa će nam tuđe iskustvo biti dragoceno svedočanstvo, a možda i putokaz za sopstvene akcije).

Pre svega, dozvolite mi da se predstavim. Zovem se Uroš. Iz Beograda sam. Na hemodijalizi sam 3-4 godine. U suštini, dijalizom sam relativno zadovoljan (koliko se to uopšte može reći), nekih većih problema i komplikacija nisam imao.

O masi ograničenja i obaveza za dijalizne bolesnike neću da vam govorim, jer o tome imate dosta u brojnim prethodnim postovima na ovom sajtu. Dijaliza, kao dijaliza, kad je sve u redu onda ide rutinski, ali dovoljna je neka sitnica da iskoči i da onda sve, ili svašta nešto, može da se iskomplikuje. Kao što svi vrlo brzo shvatimo, dve stvari su posebno teške, a neminovne: vezanost za aparat i vezanost za ustanovu.

Od početka sam u jednom istom dijaliznom centru i mogućnost odmora ili putovanja, o kojoj sam, samo kao o mogućnosti, čitao na ovom sajtu (link, link, link, link) ili slušao od nekih drugih pacijenata, nije mi izgledala lako prihvatljiva.

Taman se čovek nekako adaptira, uđe u tu sedmičnu rutinu, organizuje prevoz, upozna centar, prostorije, aparate, sestre, bolničare, lekare i drugo osoblje, navikne se na njihove karaktere, način rada i ponašanja, a svi znamo koliko tu ima velikih pojedinačnih razlika, prihvatiš to sve kao neku neminovnost, i sad bi trebao rizikovati i otići u neki daleki, tebi nepoznati centar, sa ko zna kakvim uslovima i osobljem, i dozvoliti im da ti oni sprovode životno važno lečenje. A sve zarad malo promene, malo odmora i uživanja?! Plus muke oko samog putovanja, traženja destinacije, prevoza, aranžmana, medicinski, finansijski, virusološki i razni drugi problemi, šalterske prepreke i administrativno-birokratske procedure, kako god okreneš, sve deluje obeshrabrujuće …

A ja lično, volim da putujem. Pre dijalize sam video i prošao, što se ono kaže, dosta sveta. Grčka mi je oduvek bila omiljena letnja destinacija i sa porodicom sam, godinama, pre nego što sam krenuo na dijalizu, skoro svako leto bio u Grčkoj. Obišao sam Rodos, Krit, Kos, Kefaloniju, Halkidiki, Skijatos itd., neka mesta i više puta. Grčka je uvek bila moj prvi izbor, jer pored prijateljski nastrojenih Grka, dobre klime i hrane, Grčka ima prelepe velike peščane plaže, sa dugačkim plićacima, bez ježeva i trave, i predivne talase. Nikad nisam bio ljubitelj stenovitih strmih obala, sem ako se gledaju sa broda i ležanje na peškiru na vrućoj steni nikad nije bio moj izbor za letovanje. Kažu ljudi koji su obišli ceo svet da, ako volite peščane plaže, divnu boju mora i talase, ne mora se ići dalje od Grčke. A onda se desio taj takozvani stečaj okolnosti …

KAKO JE SVE POČELO

Pre svega, dužan sam vam jednu malu ispravku. Istina je da nikad nisam svojevoljno bio u nekom drugom dijaliznom centru, ali silom prilika – jesam. Preležao sam Covid-19, a za to vreme bio sam u karantinu i 2 nedelje na hemodijalizi u bolnici Dr Dragiša Mišović.

Da li je i to uticalo na moju odluku u vezi putovanja? – ne znam. Biće da je u pitanju taj takozvani, stečaj okolnosti.

Drugo što moram da vam kažem, jeste da su nam naši kućni prijatelji ponudili smeštaj, u njihovom stanu, u Solunu, kojeg i tako ne izdaju nikome, sada je prazan, a nema ni nekih gužvi – zbog korone sve je neizvesno, barijere su razne, a uslovi se menjaju, maltene na sedmičnom nivou. A u blizini tog stana, videli su, kažu nam prijatelji, i dijalizni centar …

Treća, a možda i najvažnija napomena, ja imam i porodicu: ženu i dvoje dece. Najmlađe dete ima nepune dve godine. Biti sa njima i deliti njihovu radost u toplom moru i igrama u pesku, sama ta pomisao tera čoveka pred pitanje: Šta može biti važnije od toga? Koji problem, koja komplikacija?

Tako dođosmo do IT oblasti i specijalnosti u kojoj sam, neskromno je reći i ja nekakav stručnjak.

Bacio sam se na pretraživanje interneta i otkrio nešto, što će verujem, interesovati sve čitaoce ovog sajta, a to je: Kako rezervisati tretman u nekom holiday dijaliznom centru – bez velike muke.

Naravno, ovako važno pitanje zaslužuje posebno poglavlje.

INTERNET SAJT

Internet sajt za rezervaciju holiday HD je jedna od najvažnijih stvari u ovoj priči. Zapamtite ga ili zapišite, a možete i samo kliknuti na ovaj link: https://www.booknowmed.com/ .

Ovaj sajt je nešto poput onog običnog turističkog booking.com, ali za dijalizu. Znači, sajt booknowmed.com je buking servis preko kojeg možete zakazati dijalizu u celom svetu. Sajt je čak i partner booking.com, a dodatni legitimitet mu daje to što je pod pokroviteljstvom EU. Ovaj portal ima network (mrežu) od 403 klinike u 52 zemlje, imaju saradnju sa 20 nacionalnih asocijacija bubrežnih bolesnika i, do sada skoro 30.000 zakazanih terapija i tretmana.

Proces rezervacije funkcioniše tako što izaberete vrstu dijalize (HD ili HDF), zatim lokaciju i na kraju datum za check-in/out na klinici, tj. datum prve i poslednje dijalize. Booknowmed će vam izlistati sve klinike na osnovu unetih podataka. Dalje, imate izbor da suzite kriterijum i da pretražite klinike na osnovu dostupnih dijaliza u posebnim danima u nedelji, dobu dana, ceni, podršci za državljane EU, vlasnike evropske kartice zdravstvene zaštite, i što je jako bitno oceni klinike. Da, pacijenti mogu ostavljati ocene i komentare, tj. review-e klinika, što može takođe puno da znači pri izboru. (Priznajmo, svi čitamo mišljenja korisnika).

Bitno je naglasiti da se plaćanje ne vrši preko sajta, nego direktno u klinici, iz mog iskustva, po svakom završenom tretmanu.

Po potvrdi rezervacije od strane klinike, dobićete listu potrebne dokumentacije, koju treba da pošaljete najkasnije dve nedelje pre dolaska na kliniku, a koja obično izgleda ovako:

• Trenutno, u doba Covid-19, neophodno je da imate negativan test ili potvrdu o vakcinaciji

• Poslednji izveštaj nefrologa (preveden na engleski)

• Analize krvi i test na hepatitis i HIV

PUT U GRČKU

Za ulazak u Grčku neophodno je da pre polaska popunite PFL formular online. Putnici u ovom formularu daju informacije, kao što su adresa na kojoj će boraviti u Grčkoj i granični prelaz preko kog će ući u Grčku. Potom, na dan  putovanja i prelaska granice stići će vam lični dokument sa QR kodom, koji zatim pokazujete na prelasku granice. U slučaju porodice, moguće je prijaviti više osoba na jedan formular. Tek sa tim dokumentom možete krenuti na put.

Spakovali smo dva kofera u gepek, dvoje dece na sedišta i uputili smo se – pravac Solun. Sam put je prošao bez komplikacija. Autoput u avgustu nije bio opterećen, prolazak kroz Grdeličku klisuru je pesma, otkad je urađen novi put i nije bilo nikakvih zastoja. Iz Beograda smo krenuli rano ujutru, kako bi izbegli gužvu na granici. U povratku smo iz Soluna krenuli oko podneva, što nas je koštalo nekih sat vremena više čekanja na graničnom prelazu. Ovde postoji izgleda pravilo da će uvek biti zastoj bar na jednom od prelaza, čak i kad nema mnogo vozila, kao da granične službe imaju neki dogovor između sebe. Ako je gužva na srpsko-makedonskoj granici, neće biti na makedonsko-grčkoj i obrnuto. U svakom slučaju, ako putujete iz Beograda u Solun, računajte na nekih 8h, ili više ako je veća gužva u špicu sezone. Ne zaboravite zeleni karton za auto koji umeju da traže na makedonskoj granici.

GRČKA U DOBA KORONE

Grčka kao zemlja čiji godišnji BDP u velikoj meri zavisi od turizma, jako ozbiljno shvata mere u doba pandemije. Ako planirate put, pratite obaveštenja vezano za propise oko ulaska u Grčku, vodite računa o dokumentaciji i pripremite uverenje o vakcinaciji ili negativan test. Maske su trenutno obavezne u svim zatvorenim prostorima, a boravak u zatvorenom u restoranima i kafićima je dozvoljen samo uz potvrdu o vakcinaciji. Na primer, u restoranu brze hrane iz lanca Goody’s mogu boraviti samo dve mušterije, a kada napravite porudžbinu i platite, čekate ispred lokala da vam preko signala na malom, mobilnom uređaju jave da uđete da preuzmete vašu porudžbinu. Naravno u prodavnice i samoposluge se ne ulazi bez maske, ali na plažama i otvorenom su ljudi ipak opušteniji i ne primenjuju se nikakve posebne mere.

SOLUN I OKOLINA

Kao što rekoh, ovog leta smo se odlučili za Solun iz prostog razloga što smo imali na raspolaganju stan u centru Soluna, besplatno. Zato smo rešili da idemo kolima i da svaki dan odemo na neku drugu plažu. Sam Solun je zanimljiv i veoma živ i otvoren grad. Svako veče smo šetali centrom grada, koji obiluje dobrim prodavnicama, velikim brojem kafića i restorana. Ruta nam je obično bila – šetnja po ulicama centra, zatim bismo seli i nešto večerali, i na kraju bi išli šetalištem na samoj obali ka „našem“ stanu. Solunjani vole, kao i mi, noćni život, i ulice su noću pune ljudi. U kafićima je sve puno i nekad je teško u špicu sezone naći mesto. Rekoh već, na moru smo sa dvoje dece, od kojih mlađe ima godinu i po dana, pa nismo mogli da provedemo previše vremena napolju uveče. Moram da primetim, iako sam bio već u Solunu, mada davno, Solun nije vizuelno previše nalik Beogradu. I pored toga što ima jako lepe delove i ulice, urbanizam više podseća na neke mediteranske gradove severa Afrike. Mnoge ulice su često skučene, sa niskim malim terasama, kablovima za struju koji vise sa svih strana, uskim prolazima i ulicama. Ako očekujete estetiku nekih srednjeevropskih gradova, tipa Beč, Prag, Budimpešta, to nije to.

Vreme sredinom avgusta ove godine je bilo izuzetno toplo. Boravak u kolima ili stanu bez uključene klime nije bio zamisliv. Međutim, zahvaljujući tome, temperatura mora je bila čak 30 stepeni. Što se kaže: banja. Znam da neki ljudi preferiraju hladniju vodu da bi se rashladili, ali ova viša temperatura mi je omogućila da po ceo dan provedem sa decom u vodi, maltene bez izlaska. Da ne govorim o ekspresnom ulasku u vodu, bez potrebe za aklimatizacijom i postepenim ulaženjem.

Ono što je bitno svakome ko planira letovanje je to da je Solun bukvalno okružen predivnim plažama. Već na dvadesetak kilometara od centra Soluna, ka jugu, tik posle aerodroma, počinje zaliv sa divnim plažama i letovalištima koja se ređaju jedno za drugim. Najbliža lokacija je Peraia, na samo 17 km od centra Soluna, zatim se nastavljaju Neoi Epivates i Agia Triada. Ova mesta se smatraju predgrađem Soluna, ali su i letovališta u klasičnom smislu reči. Poseduju dugačke peščane plaže i čistu plavu vodu. Dugačka šetališta tik uz plažu su popunjena restoranima i kafićima, koji se uveče bude i ume da bude veoma živo. Posebno interesantno mesto može biti Neoi Epivates, zato što se tu nalazi klinika za hemo-dijalizu Nefrologiki Tesalonikis, koja je locirana samo dve ulice iznad plaže. Ovo može biti jako interesantno, jer ljudi mogu da planiraju svoje letovanje i boravak, tako da ne moraju na dijalizu ni da idu kolima.

Malo dalje na jug, u blizini mesta Epanomi, na nekih 45 minuta od centra Soluna, nalazi se moja omiljena lokacija – plaža Potamos koja se nastavlja u peščani sprud Fanari ili Faros kako ga još zovu. Fanari je divlja oblast, do samog vrha spruda nema puta i preporuka je da se do tamo uputite terenskim vozilom ili peške. Kada stignete, možete uživati u plivanju i ronjenju oko potopljenog broda, atrakcije ove lokacije. Put ipak dolazi do same plaže Potamos, koja se nalazi odmah pored. Ovo je divna široka i dugačka plaža, koja jednim delom nije urbanizovana, tj. u nekim delovima nema kafića i organizovanih ležaljki, ali ima i delova sa impresivno velikim plažnim barovima sa glasnijom muzikom. Plaža je zaista velika, tako da nikad nema gužve, odvojena je od civilizacije, more je čisto, sa dugačkim plićakom, i idealno je za uživanje i zabavu u vodi ceo dan. Preporuka kada idete kolima u Potamos ili Fanari da obavezno imate navigaciju, jer put nije magistralni, prolazi kroz više malih mesta i ima česta skretanja.

Takođe, opšte poznato, nedaleko od Soluna se nalazi i Halkidiki sa svim svojim poznatim letovalištima na Kasandri i Sitoniji. Moja preporuka je Afitos na Kasandri, koji je na samo sat vremena vožnje od Soluna. Malo i prelepo mesto na strmom terenu iznad mora, sa predivnom plažom sa belim peskom i tirkiznom vodom u podnožju grada. Da napomenem, da su ovde na plaži malo jače cene nego u nekim drugim delovima Kasandre. Ako planirate jednodnevni izlet u Afitos, da znate da ovde sunce dosta ranije zalazi iza stena koje se nadvijaju iznad plaže, koja tako kasnije poslepodne ostaje u senci i bez direktnog sunca.

Još jedna opcija je da se uputite na istok, na drugu stranu samog prilaska Halkidikiju, u mesto Asprovalta, na sat vremena vožnje od Soluna, koje obiluje kilometarskim plažama i zelenilom i idealan je izbor za porodice.

Ko voli akva parkove sa bazenima i vodenim atrakcijama, a ja sam jedan od tih, na samo pola sata od centra Soluna, u blizini aerodroma nalazi se veliki akva park Waterland. Okružen je zelenilom i podseća na veliki park sa zelenim površinama koje su ispresecane bazenima i toboganima. Ulaznice su 16€ za sve iznad 12 godina, 12€ za decu ispod 12 godina. Velika atrakcija ovog akva parka je džinovski levak tobogan gde se spuštaju četiri osobe u isto vreme.

DIJALIZNI CENTAR – KLINIKA NA MORU

Klinika u kojoj sam se ja dijalizirao se zove Nefrologiki Thessalonikis, nalazi se u letovalištu – predgrađu Soluna: Neoi Epivates, u blizini poznate plaže Peraia, i rado bih je preporučio. Odabrao sam tri HDF tretmana, i to u ranim jutarnjim časovima, od 7.00h.

Ja se, lično, posle dijalize ne osećam previše loše, a navikao sam i da idem na posao posle dijalize, tako da mi je ovo bilo odlično vreme, kako bih pravo posle, sa porodicom, išao na plažu. Cena svakog HDF tretmana je iznosila 210 evra, i plaćalo se nakon dijalize.

Klinika je nova, u modernoj zgradi, dve ulice od mora, aparati su Gambro, trajanje dijalize je 5 sati (pošteno), ali na zahtev može i da se skrati. Osoblje je profesionalno i jako ljubazno, doktorka mi je čak dala i svoj lični broj mobilnog da je pozovem ukoliko mi nešto treba. Po dolasku, uradjena mi je i kompletna analiza krvi. O ovoj klinici možete naći više informacija na https://www.nefrologiki.gr/, a možete im i pisati na reception@nefrologiki.gr

ZAKLJUČAK

Dakle, što se tiče mog ličnog iskustva, ono je jako pozitivno, ako izuzmemo opštu situaciju u doba korone koja zahteva dodatne analize, dokumentaciju, itd.

Dodatne informacije o dijalizi na letovanju, kao i adrese nekih klinika za dijalizu u Grčkoj možete naći i na sajtu https://nikana.gr/sr/blog/4608/hemodijaliza-tokom-letovanja-u-grckoj.

RFZO pokriva deo troškova dijalize u inostranstvu do iznosa cene odgovarajuće dijalize u Srbiji, što obično iznosi oko 90 evra po tretmanu. Da bi ste ostvarili refundaciju, neophodno je da podnesete potvrdu da u tom periodu nećete imati dijalizu u svojoj klinici u Srbiji. Ovu potvrdu morate predati najkasnije 30 dana pre puta. Za sve detaljne informacije najbolje je da se obratite službenicima u Fondu zdravstvenog osiguranja. Moje iskustvo u Beogradu, u Nemanjinoj 30, soba 105, je jako pozitivno i službenici su jako ljubazni i spremni da pomognu i objasne sve. Nakon puta, potrebno je da dokumentaciju, prevedenu od strane sudskog tumača, koju čine izveštaj lekara, računi, analize, kao i sken kartice sa brojem ličnog računa, dostavite na istu adresu, nakon čega će u roku od mesec-dva biti izvršena refundacija.

Celo ovo iskustvo letovanja uz hemodijalizu koje sam ovde opisao, tj. ceo proces, postupak, nije ni previše naporan, niti previše komplikovan, otvara mi sada nov dijapazon mogućnosti za putovanja i letovanja sledećih godina. Već planiram da možda na proleće, ako situacija sa koronom dozvoli, odem na nekih 4-5 dana sa porodicom u Barselonu, moj omiljeni grad, sa jednom dijalizom tamo. Naravno, sledeće leto takođe, a za destinaciju … još ćemo da vidimo.

Ne menjajte ovaj sajt, sve ostalo možete ili možemo promeniti.

.

.

.

DiaBloG – 2021

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.