Životna priča Sanje Bojić

Životna priča Sanje Bojić:

Ja sam Sanja Bojić iz Beograda, imam 46 godina, bubrežni sam bolesnik od svoje 17. godine.

 

Iako imam urođeni poremećaj, tek mi je u mojoj 10. godini ustanovljeno da je to obostrani refluks (pri naprezanju bešike mokraća se vraća nazad u bubrege), zbog čega sam imala česte urinarne infekcije prouzrokovane bakterijom ešerihijom koli.

Lekari su me operisali kad sam imala 12 godina. Bubrezi su mi već tada bili oštećeni. Predviđali su mi da ću krenuti na dijalizu u 14. godini života, ali ja sam uspela da prolongiram taj period do moje 17. godine.

Prvu dijalizu imala sam 1. aprila 1987. godine.

Sećam se kao da je juče bilo, pozlilo mi je na času engleskog jezika, bilo mi je muka i strašno me bolela glava. Otišla sam u Dom zdravlja i doktorka mi je izmerila krvni pritisak koji je tada bio 170/120. Odmah sam sa mamom otišla u Tiršovu.

Nisam imala nikakvu psihološku pripremu za predstojeću dijalizu, već je moja mama bila ta koja me je blagovremeno pripremila na težak period koji me je čekao. Već tada sam uključena i na listu za transplantaciju.

Posle samo mesec dana dijalize, pozvana sam oko tri ujutru na Urološku kliniku u Birčaninovoj ulici u Beogradu. Bilo je pozvano nas sedmoro, ja sam bila najmlađa, uplašena, i iskreno, nisam ni slutila da ću biti jedan od primalaca.

Ušla sam u lekarsku sobu i tada sam prvi put ugledala tim lekara koji su vodili čitavu pripremu i organizaciju za transplantaciju. Taj nesebičan i krajnje posvećen tim činili su dr Radmila Blagojević Lazić, dr Petronić, doktor Milutinović… Sećam se tada osmeha i reči doktorke Blagojević, koje su mi ulile veliki osećaj sigurnosti, i nade.

Operisana sam, ali nažalost, posle 22. operativnog dana, organizam je odbacio bubreg usled tromboze krvnih sudova.

Ponovo dijaliza. Teško sam podnosila dijalizne tretmane, uz stalno dobijanje transfuzija, nastupanja kolapsa i svih teških okolnosti što donosi dijaliza.

Zahvaljujući velikoj podršci dr Oštrića i doktorke Đukanović, a s obzirom da sam ponovo bila potencijalni kandidat za transplantaciju, prebačena sam tada na bikarbonatnu dijalizu.

U tom periodu, tačnije 1988. godine, primala sam mnogo transfuzija i nažalost nakon dobijanja jedne transfuzije upala sam u teško septično stanje.

Borba za moj život trajala je oko mesec i po dana, da bi uz velike napore moj organizam prebrodio to teško stanje. Bila sam kao u nekom začaranom krugu iz kojeg mi se činilo da ne mogu da izađem.

Ipak verovala sam da ću uspeti da dođem do svog ponovnog životnog cilja, a to je transplantacija. Mama je prošla sve analize i trebalo je da bude odličan donor. Međutim, tokom njenog ispitivanja otkrili su joj karcinom, te stoga nije mogla više da bude podoban davalac. Ali, bar je tada na vreme bila operisana.

Ovo je bio posebno težak period za mene, ali i za moju porodicu.

Majka me najpre vodila na dijalizu pa je onda išla na zračenje i ponovo se vraćala kod mene na dijalizu. Sećam se njenog umornog lica, ali nisam bila svesna njene snage i izdržljivosti. Tada sam bila samo jedna uplašena devojčica nesvesna da i drugi oko mene imaju teške probleme sa kojima se bore i suočavaju skoro svaki dan.

Srećom, moja baka je bila podoban donor i obe smo operisane 22. marta 1990. godine.

Život bez dijalize narednih nepunih deset godina za mene je bio mnogo kvalitetniji, potpuniji, slobodniji, bez strepnji i strahova, a iznad svega pružao je mogućnosti za putovanja.

Moram da naglasim da bubrežna insuficijencija ostavlja velike i stravične posledice na organe i što duže čekamo, samim tim imamo mnogo manje šanse za uspešnu transplantaciju.

Život na lošoj dijalizi pored toga što znatno smanjuje kvalitet života, negativno utiče na celokupnu psihu i sve potrebe čoveka.

To je život sa mnogo ograničenja i odricanja, a pogotovo kada si mlad i pun entuzijazma i elana, a toliko toga ti je uskraćeno. Ta stalna zavisnost od „mašine“, koja nam otežava mogućnost putovanja, je najteža.

S druge strane, život kada si transplantiran je znatno olakšan, potpuniji, a samim tim je kvalitet života duži. Bez strepnji i strahova. Nema ograničenja kad piješ vodu, jer ti je ona nažalost značajno uskraćena na dijalizi.

Bombardovanje i kriza 1999. doneli su mnogo problema kako onim pacijentima koji su transplantirani tako i onima koji su bili na dijalizi.

Te iste 1999. godine moja baka umire od karcinoma, što ostavlja neizbrisivi i bolan trag u mom daljem životu.

Period bez dijalize uspeva da mi se prolongira, ali uz stalno praćenje, hospitalizacije, odnosno davanje kortikosteroida u bolničkim uslovima.

Tada, prilikom primanja transfuzija, usled pogoršanja rada bubrega, doživljavam burnu alergijsku reakciju na transfuziju u dnevnoj bolnici nefrologije.

Zahvaljujući stručnosti doktorke Jovičić, uspela sam da to uspešno prebrodim. To znači da ubuduće mogu samo da primam transfuzije uz prethodnu premedikaciju (pripremu).

Nažalost 2001. godina donosi niz problema i saznanje da moram da idem na svoju prvu dijalizu posle deset godina.

Nikad ne možeš da budeš spreman na takav preokret, ali nažalost, to je jedna surova realnost za nas transplantirane.

Mnogo snage treba da se ponovo suočiš sa nečim sa čim si već bio uveliko upoznat, ali si se nadao da će se taj trenutak što je moguće duže odložiti.

Moj otac je tada doživeo moždani udar i upao u tešku komu.

Ja sam tada bila takođe u bolnici i pripremala se za ponovnu dijalizu.

Moja starija sestra Maja je tada takođe bila u bolnici na održavanju blizanačke trudnoće. Jedna veoma tužna porodična situacija, gde su moja mama i mlađa sestra najviše morale da se žrtvuju s obzirom da smo svi bili u bolnici.

Srećom, tata je uspeo da prevaziđe taj težak period samo zahvaljujući svojoj jakoj konstituciji. Ja sam postala ponovo tetka, gde sam ovog puta dobila sestričinu i sestrića, Minu i Ognjena. Moj starija sestra Maja takođe ima i starijeg sina Nemanju.

Te iste godine dijaliziram se na urgentnoj dijalizi, gde mi nakon šest meseci staje fistula, krvni pristup za hemodijalizu.

Problemi sa krvnim sudovima mi otežavaju da mi se napravi nova fistula, stoga odlazim u gradsku bolnicu kod doktora Donfrida. On smatra da može da mi se napravi fistula na desnoj ruci, jer već imam četiri prethodne fistule koje su u međuvremenu prestale da rade.

Nažalost, zbog visoke doze heparina neophodnog za intervenciju, dolazi do prekomernog krvarenja nove fistule, zbog čega sam bila u teškom opštem stanju.

Morala sam da primim dve doze krvi, ali na sreću doktor Donfrid je uspeo da i pored svih problema sačuva fistulu. Naravno, sve se to dešavalo u bolničkim uslovima jer sam se tada pripremala za dijalizu.

U tom periodu dolazim do novog saznanja vezano za moju dalju organizaciju života. A to je kućna hemodijaliza.

Za nas bubrežne bolesnike postoji samo jedan životni ciklus. To je jedna visoko kvalitetna dijaliza i kvalitetna transplantacija. Trećeg rešenja, nažalost, NEMA.

Od septembra 2001. godine sam na kućnoj hemodijalizi.

Godinu dana kasnije učlanjujem se u Udruženje dijaliznih bolesnika, gde upoznajem mnoge ljude koji su već duže ili kraće vreme na kućnoj dijalizi.

Veliko je olakšanje kad nisi sam u situaciji u kojoj se nalaziš, jer svaka nova informacija i kontakt su za nas od životnog značaja. Imala sam priliku da upoznam Nikolu Grubera, Aleksandra Tubića, Vladimira Đurđevića i ostale.

Svi su oni uglavnom već bili na dijalizi više od 20 godina. Ja sam tek bila na početku.

Potom upoznajem i mnoge druge koji su tada bili na hemodijalizi 30 godina. To su Snežana Vukotić, Zvonko Petrović …

I dalje sam na dijalizi. Trudim se da živim relativno normalno i trudim se da mi svaki dan bez dijalize protekne što korisnije i pozitivnije.

Ali, nažalost, vreme i godine prolaze, bubrežna bolest ostavlja velike posledice na organe, jer vreme za nas koji čekamo bubreg je od krucijalnog značaja.

Što duže čekamo, manje su nam šanse za uspešnu i kvalitetnu transplantaciju.

Pre dve godine mama mi se ponovo razbolela, ali nažalost ovog puta nije dobila bitku.

Moram da nastavim dalje.

Moja mama mi je bila veliki životni oslonac i zahvaljujući njenoj snazi, požrtvovanosti i velikoj nesebičnoj ljubavi, ja sam uspela da prebrodim mnoge prepreke i teškoće.

Želela bih da pomenem moje sestre, koje su mi takođe velika podrška. Takođe imam i petoro sestrića, tako da sam stalno u obavezama oko njihovog odrastanja, vaspitanja i usmeravanja i suočavanja sa svime što ih čeka. Oni mi daju snagu i želju da se borim stalno i kad mi je najteže, znaju uvek da mi izmame osmeh na licu i ne dozvoljavaju da pokleknem.

I to nije sve.

Znam za mnogo dobrih i humanih ljudi oko sebe.

Nažalost – nalazimo se na najnižoj lestvici po pitanju zaveštanja organa u čitavoj Evropi. Mislim da Zakon o transplantaciji predstavlja pravo i jedino rešenje za pacijente koji se dugo nalaze na listi čekanja, te će se samim tim broj donora u Srbiji znatno povećati.

Ja se i dalje nadam, ovog puta trećoj transplantaciji, i verujem da će se to desiti uskoro.

.

(tekst i fotografije preneti su iz dnevnog lista Danas, od 20.07.2017.godine, oprema teksta je redakcijska)

.

DiaBloG – 2017

.

.

__________________________________________

__________________________________________________________

__________________________________________

Advertisements

Revolucija u Čačku, Podela plena ili Ptico mala sad si najebala …

Letnji pregled Dijaliznih Dešavanja

uvod:

Poštovani čitaoci,

Jedini nezavisni dijalizni sajt, u ovom delu Evrope, a i šire, nastavlja da vam donosi najnovije vesti, analize i komentare Dijaliznih Dešavanja, na način koji nećete naći nigde više: pošteno i nepristrasno, a nadasve duhovito i beskompromisno.

Sve dok nas budete čitali, znaćete da u našem okupiranom Dijaliznom Društvu postoji iskra slobode koju još nije ućutkala velika dijalizna farmakomafija i njihovi (pot)plaćenici.

Big Farma koja kroji našu sudbinu, uljuljkala se dosadašnjim uspesima, smatra da je pokrila sve dijalizne segmente (pacijente, doktore, sestre, političare, ministre, sudije i tužioce), ali, mi ne bi bili mi, ako na neprijatelja ne bi udarili baš sada, kad je najjači i kad misli da je najsigurniji.

Samo nas pratite.

Iz dana u dan, iz godine u godinu, čitanost nam sve više raste, i ta čitanost nije samo dokaz poverenja, nego i obaveza, obaveza da nastavimo i budemo još oštriji u borbi za kvalitetnu dijalizu.

I evo nas opet, sa letnjim, aktuelnostima i dilemama.

Da li je Frezenijus dijalizni globalista ili monopolista? Da li je Medikon dijalizni Neokon? Ko su kod nas predstavnici Duboke Dijalize? Da li je motka usrana? Ko je mala Ptica? Hiljade pitanja lebdi bez Odgovora, a strah se uvlači u ljudska srca …

Ali, tu je DiaBloG, da vam sve to razjasni.

Stjuardese bi vam rekle, vežite se polećemo.

Mi, naprotiv, tvrdimo, da samo odvezani i slobodni, možemo ići u visine, pa … kud puklo da puklo …

Sad, rulamo …

.

Prelistavanje

Kako je propalo pesništvo u Srbiji?  I zašto?

Zbog masovnosti.

Ostvarilo se proročanstvo B. Miljkovića da će poeziju pisati svi, pa i medicinske sestre.

I od 2-3 akorda, jer i ne umem više ja, pesma je nastala …

Zašto velike farmaceutsko-dijalizne kompanije stimulišu poeziju medicinskih sestara?

Plaćaju i štampanje, objavljivanje takvog s…a?

(smeća ili sranja, popunite po nahodjenju).

Neka logika sigurno postoji.

Znajući da Big Farma ništa ne radi bez interesa, verovatnoća da su i sami naprasno postali sanjari, romantičari, zanesenjaci i ljubitelji rima – ravna je nuli.

Kao što reče jedan naš saradnik, jedina rima koju oni poznaju je: „rimtu ti tuki“…

A opet daju pare za štampanje maloumnih pesmuljaka …

I vodaju medicinare na „naučne“ skupove po hotelima, na ručkove i krkanluke, po turističkim mestima …

Vode ih čak i u pozorišta.

Zašto, o zašto?

Zbog pacijenata?

Zbog stručnog usavršavanja?   (Da je zbog toga, vodili bi ih u bolnice).

Zbog otkrivanja skrivenih talenata za umetnost?

Pa, medicinski stihoklepci ta pisanija i sami drže skriveno, u fijokama, kod kuće …

I kod njih je postojala doza opreza i sramote …

Ali, kad Big Farma (velika farmaceutska industrija) to plaća, onda je to ne samo priznanje, nego i poziv … na masovnost …

I onda je krenulo.

Kad su shvatili da je najvažnije napraviti sa rečima rime, za stihoklepce više nije bilo zime.

Poezija je samo navirala.

Nekada je za bavljenje umetnošću, muzikom, poezijom, trebalo imati talenta, pa biti otkriven, školovati se, usavršavati se, ići na dvoboje, pa tek onda nastupati ili biti objavljivan, štampan …

Danas je za objavljivanje poezije dovoljno raditi za Frezenijusovom mašinom …

(Pitali me oficiri, čija sam?)

Nefrološke klinike, bolnice i dijalizni centri, pretrpani su dijaliznim zbornicima i časopisima.

Više se niko i ne čudi petparačkom stihoklepaniju, koje je na nivou devojčica iz trećeg osnovne, a u zbornicima „naučnih“ i „stručnih“ radova medicinara.  Nefrološke provenijencije.

Već smo vam objašnjavali ko i kako plaća sve što se u srpskoj dijalizi dešava.

Sve plaća narod, ali sve pare idu Big Farmi, a onda ih ona dalje raspoređuje po svom nahođenju. Tako se finansira i dijalizna štampa.

Bez obzira da li tekstove pišu doktori, sestre ili pacijenti, sve plaćaju dijalizne firme.

S tim u vezi, što bi rekao Ćoki, želimo da vas obavestimo o sledećem   🙂

U svetu još nije dokazano da postoji sloboda štampe.

Opšteprihvaćen je stav da onaj ko plaća ima pravo da štampa šta god hoće, a ako se kojim slučajem autori pozovu na slobodu govora ili pisanja, onda će im se ukinuti pare, pa će pisanje ili štampanje automatski prestati.

Samo za vas, prelistavali smo srpske dijalizne časopise: Nefro (link1,2), časopis iz Vojvodine, pa časopis Dijaliza (link3), pa časopis Nefrodijal

Vidi se isti rukopis.

Prazan šareniš.

Mnogo fotografija, na svima samo jedu …

Ručkovi, krkanluci, stolovi, udruženja, druženja, izleti, skupovi, samo trpaj i žvaći …

Puno fotografija samozvanih „Precednika“, kojekakvih im glasanja, gde im neki likovi daju „podršku“ (a niko ne radi ništa), zatim neke igre sa pacijentima, pa red poezije …

Na primer, u sestrinskom dijaliznom časopisu „Nefrodijal“, u poslednjem broju , između dve Fresenius reklame, nalaze se i neki nazovi „stručni“ radovi i poezija sestara …

(Upozorenje: Program koji sledi nije predviđen za osobe sa niskim kalijumom u krvi. Već posle par strofa od ovakvih pesama čoveku se povraća, pa je moguće da je cilj ovih publikacija smanjenje visokog Kalijuma kod pacijenata koji su bili na besplatnim ručkovima).

U pesmi, koju ćemo ovde navesti, kao ilustraciju svih ostalih, reč je o jednoj Ptici.

Pesma govori o samo jednoj Ptici.

Maloj.

Ptica, to je verovatno Dijaliza.

Može biti i Sestra.

Ili, pacijent?

Ili, Fresenius?

Metafore su čudo.

Uglavnom, krila su joj SKRHANA!

Pazi sad to: skrhana?

Ko je i zašto toj ptici krila SKRHAO, to ne piše.

Pre nego što krene uzimanje anamneze od dotične ptice, treba reći da autor svesno izbegava da kaže da li je ptica muškog ili ženskog roda, nego mudro insinuira transrodno, ili LGBT opredeljenje dotične letačice (aluzija na sam politički vrh, šta li?),  jer,  precizira da joj je „perje duginih boja“!?

Modernosti nikad kraja.

U daljem tekstu susrećemo se sa vanvremenskim opisima, do sada neprimenjenim u našoj književnoj praksi, na primer:

Rosa je srebrna,

trava je zelena,

žito je zlatno,

a kapljica iz oka, je konjunktivitis, valjda,

pa sve završava u teškom misticizmu, vidi dolje:

Treba mi malo tvoje volje,

eto, to su želje moje“.

Vrhunskim rimama, reči-leči, dolje-volje, šalje-dalje, itd, autorka je kako kaže: „istakla sestrinski trud, strepnju i pažnju“, pri probijanju fistula dijaliznim pacijentima, pretpostavljamo.

Fresenius ne laže kad kaže da ulaže.

Ulaže u nauku.

Ulaže u doktore.

Ulaže u sestre.

Ulaže u pacijente.

Ulaže u dijalizu.

Ako ovo nije Umetnost, onda šta jeste?

Umetnost  Ulaganja.

Narod koji ima ovakvu poeziju za svoju budućnost ne treba da brine.

Dijaliza koja ima ovakve stručnjake, o bilo kakvim promenama ne treba da brine.

Šta reći, posle svega?

Kakva je verovatnoća da će neki nefrolog da se usudi, da se usprotivi interesima dijalizne Big Farme ili Big Firme?

Da se izmetne u disidenta, u hajduka, u zulumćara?

Zamislite tu epsku scenu između srpskog Nefrologa i Big Farme.

To bi bila Pesma nad pesmama:

Ne diž na me ruku sine,

kod mene si hvat’o zjale,

majka sam ti jer prepoznah

bedž, torbu i kongresne materijale.“

.

(2x)

.

.

Revolucija u Čačku

Najveća tajna u srpskom zdravstvu je:  ko i kako postavlja dijalizne aparate u srpske bolnice?

Do dana današnjeg nije razjašnjeno ko i kako odlučuje koji će se aparati za hemodijalizu postaviti u dijaliznim centrima države Srbije.

Mi smo eto, pod poetskim uticajima, odabrali izraz tajna.

Oni prozaičniji, bi rekli jednostavno: najveći kriminal.

Ko, kako i gde može postaviti kockarske aparate, to nije nikakva tajna, a još je i manji kriminal.

Ovde se kockaju u mnogo veće sume.

U igri su i naši životi.

Životi dijaliznih pacijenata.

Ipak, nikada nijedno udruženje dijaliznih pacijenata, nijedan pojedinac, niko, nikada, nije postavio pitanje nadležnima: ko i kako postavlja dijalizne aparate u srpskim bolnicama?

Otkuda tolika nezainteresovanost dijaliznog življa za ovako krupna pitanja?

Doći ćemo i do toga, mada verujemo da naši redovni čitaoci već pretpostavljaju u čemu je štos.

Da se vratimo na suštinu, na pitanje ko i kako … ?

Ono „Ko“ zapravo i nije tajna. Ili je javna tajna.

Svi znaju Ko.

Decenijama unazad, monopol na opremanje srpskih dijaliznih centara ima koncern Frezenijus, uz sasluženje firme Gambro, koja mu je sasluživala kao smokvin list, da pokrije tu sramotu.

Dakle, da ne okolišamo: to svi znaju!

Većina aparata u srpskim dijaliznim centrima su dakle Frezenijusovi.

Kakva je tu bila uloga Gambra zvanog Pera Medikon, to se nikada neće potpuno razjasniti, ali on očito nikada nije bio opasnost za poslove Frezenijusa i zato je i opstao.  Čovek – Firma, koliko god da je dobio, njemu dosta, a ko hoće da se suprotstavi Frezenijusu, eto mu Evropa i Svet, pa nek se tamo tuče, u Srbiji: ne može.  U Srbiji se zna ko kosi …    A zna se i šta kosi.

Sasvim je svejedno kako su i pod kojim aranžmanom aparati ubacivani u dijalizne centre, da li kupovinom, donacijom, rabatom, lizingom, iznajmljivanjem, posuđivanjem, sasvim svejedno.

Bilo je bitno da budu Frezenijusovi.

To je bio prvi kriminal.

Praiskonski greh.

Rebro iz kojeg su izvajani ostali prestupi.

Jer, za dijaliznim aparatima idu uređaji za pripremu vode za dijalizu, dijalizni koncentrati, krvne linije, dijalizatori, i sve ostalo.

Sve, od igle do otpadnih kesa.

Plaćanje, vrlo jednostavno: koliko isporučilac kaže da to košta, toliko država plati.

Velike farmaceutske firme uvek nađu „svoje“ ljude u državnom aparatu, koji će da obezbede da biznis ide uspešno, na obostrano zadovoljstvo.  Imaju čak i reklamu na svom sajtu, o tome kakav značaj pridaju „saradnji“ sa zdravstvenim vlastima.  Šta privatna firma podrazumeva pod dobrom „saradnjom“ sa državnom kasom, to svi znaju.  Napravljeno je čak i stručno ime za te kriminalne aktivnosti: one se danas zovu javno-privatno „partnerstvo“.  Ugovori služe da partnerima garantuju ono što u Ugovorima ne piše doslovno: da niko neće ići u zatvor zbog unosne saradnje.

Posle političara, ministara, direktora Fondova i sličnih vlastodržaca, na red dođu i lekari, profesori, doktori, magistri, načelnici, primarijusi, sekundarijusi, docenti i asistenti, ma cela bulumenta kojekakvih uvaženih naučnika, zdravstvenih rukovodilaca, pa sve do običnih smenskih lekara.

Zatim u igru bivaju uvučeni i medicinski tehničari, sestre, bolničari, administratori, elektroničari, mehaničari i slične serviseronje, ma svi koji imaju bilo kakvu ulogu u postupku dijalize.

Poslednji, ali ne i najmanje važni su dijalizni pacijenti, „Precdtsednici“ udruženja, večiti i nesmenjivi „borci“ za prava pacijenata i poboljšanje njihovog statusa, koji malo-malo pa napadnu državu za svaku sitnicu, ali Frezenijus – nikada.

Svi dobiju svoje Kongrese, svoje Časopise, svoja Udruženja, svoje parče Kolača …

Svi pravni akti, propisi, standardi, pravilnici, uredbe, donošeni su tako da se to stanje održi, a da oni koji od tog stanja imaju najviše koristi, ne budu zakinuti.

Tako je, na primer, jedan Pravilnik ili Standard, odredio da i cene Fresenijus i Gambro dijalizatora budu znatno različite (pogađate, u korist koga), a za istu površinu, odnosno veličinu dijalizatora.

Tad je i budalama bilo jasno ko piše takve Pravilnike.

Ali, se niko nije pravio pametan.

Lažna je bila poslovica „Ko ima Zdravlje ima i Nadu“.

Zdravlje je propalo, ostao je naravno Frezenijus, i Nada, koja umire poslednja.

Pre 3 godine, na jednom nefrološkom simpozijumu, omače se nekome pitanje: zašto se jedinstvena procedura hemodijalize rastavlja na pojedinačne potrošne materijale (dvadesetak stavki) i svaka se stavka nabavlja posebno, umesto da se firme takmiče koja će dati najpovoljniju ponudu za ceo tretman?

Zašto se dakle, ne raspiše tender za celogodišnju količinu dijaliza u jednom centru, a da ponuđači obezbede sve: i aparate i servis i sav potrošni materijal?

Em je jednostavnije, em jeftinije, em se zaobilaze sitni proizvođači (Bugari, Turci, Kinezi i sl).

Pa ko pobedi, neka donese i postavlja sve, bolnica da obezbedi samo radnu snagu i pacijente.

To pitanje je bilo najglasnije ignorisano.

Prosto je bolela tišina koja je nastala posle njega.

Muk.

A zna se i zašto.

Pravilnici i Tenderski uslovi su svi sadržavali odrednice: „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“!!!

To je bio ključ.

Namešteno je tako, da tu nema konkurencije: čiji je aparat, od toga mora biti i materijal!

(A zna se čiji su aparati).

Eto, zarade.

Eto kriminala.

Legalizovanog.

Organizovanog.

Jer, ako i ne dobije neku sitnu partiju u tenderskom nadmetanju, onaj ko ima aparate sve to nadoknadi dižući cenu „materijalu specifičnom po tipu aparata“! Tu nema konkurencije i dobijaš koliko tražiš.  Eldorado.

Onaj ko bi se drznuo da nabavi „tuđe“ krvne linije (na primer), ne bi dobio bakteriološke filtere za te aparate, jer bakteriološke filtere pravi jedino proizvođač aparata, te bi naručilac ucenjen, morao da podvije rep i da odustane od jeftinijih (često i boljih) linija. Zato sada kesa sode bikarbone košta hiljadu dinara. Jer je i ona navodno, po tipu aparata …

Ucena uspeva, jer drugih aparata, rezervnih – nema niko.

U Evropi i Svetu, to tako ne može, ali ovo je Srbija, zemlja da prevrne … pamet da stane.

Odjednom su se u prospektima za mnoge potrošne dijalizne materijale pojavila specijalna upozorenja:

Upozorenje: Proizvođač ne prihvata nikakvu odgovornost niti obavezu u slučaju telesne povrede ili druge štete i isključuje bilo kakvu garanciju za oštećenje aparata koje nastane usled korišćenja neodobrenog ili neodgovarajućeg materijala i pribora.

Iako se godinama, i decenijama, na aparatima monopolističkih firmi koristio samo originalni potrošni materijal: krvne linije, dijalizni koncentrati, dezinficijensi, čak i igle i dijalizatori (a na kućnoj hemodijalizi i sada!), ipak, koliko je nama poznato, niko nikada iz tih firmi nije prihvatio nikakvu odgovornost ni za kakvu štetu na aparatu niti za telesnu povredu pacijenta.

A pitaj Boga dragoga, koliko je toga bilo!

Prskanja krvnih linija, pucanja kapilara dijalizatora, neadekvatnog sadržaja elektrolita, nema čega nije bilo, ali – niko nikada iz firmi čiji je bio aparat i sav potrošni materijal, nije snosio NIKAKVU odgovornost.

Jednostavno, nije bilo osnova.  Nije bilo pravnog akta, obavezujućeg propisa, potpisa, bilo čega.

Sve je bilo njihovo, samo su patnje bile naše.

Sad te firme plaše članove tenderskih Komisija da neće prihvatiti odgovornost, ako opet ne bude sve njihovo?!

A i dalje nema nikakve pravne osnove!  Neće da potpišu nikakve „garancije“.

Neko je velikima uspeo valjda da štrpne koji procenat zarade, neko (mimo njih) dobije neku partiju dijalizatora, neke špriceve ili igle, pa veliki onda pokušavaju da zaplaše tenderske komisije!?!

I što je najčudnije: kako – tako, ali u tome uglavnom uspevaju.

Ali, „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“ ih spašava, uvek, i u svakom slučaju!  Da nije toga, ne bi bilo monopola u srpskoj dijalizi.

A ubacivanje aparata u srpske dijalizne centre, je rekosmo: TAJNA!

Ili KRIMINAL.

Kako god hoćete.

I pitanje zašto nema tendera u kome bi se tražila celokupna usluga, i aparati i setovi, je 3 godine IGNORISANO.

A onda se desio Čačak.

Iz ovog mesta izgleda počinju revolucije u Srbiji, u 21. veku.

Ovaj put Čačani nisu krenuli bagerom, ali efekat njihove akcije neće biti nimalo manji.

Revolucija.

Čačani su odlučili da urade baš tako: raspisali su tender za celokupnu godišnju količinu dijaliznih tretmana koja im je potrebna.

Ali, da ponuđači ponude sve: i aparate i servis i potrošni materijal. Sve u paketu.

Pa neka se takmiče.

Ipak, kao i svaka, i ova je revolucija malo nameštena.

(Čačanska posla).

(Ili: srpska posla).

Bilo je „malo“ usmeravanja, upravljanja.

A koja to revolucija, nije bila usmeravana?

Elem, Čačani su raspisali tender čije su karakteristike tačno ispunjavali i Frezenijus i Gambro, ali sa Frezenijus karakteristikama se tražilo 7 aparata, a sa Gambro specifikacijom su tražili 2 aparata.

Sve to da radi naredne 3 godine.

Da li svesno ili namerno (ne znamo), ali u revolucijama se nikada ne može sve isplanirati, elem, tender je bio, a na tenderu, za aparate sa Frezenijus karakteristikama, pobedi firma NIPRO, sa svojim, vrlo sličnim, i još povoljnijim, karakteristikama. (?!)

Bog te maz’o!

Revolucija!

Šok u srpskoj dijalizi!

Nijedan medij, portal, blog, fejsbuk, twiter, nijedno udruženje, nijedan stručnjak, nefrolog, medicinar, tehničar, sestra, pacijent, niko ni reč da prozbori!

Opšti muk.

Pobedio Nipro.

Prećeno čačanskoj komisiji Budžetskom inspekcijom, kopano po papirima, ali … niko ne mogaše ništa.

Prvi put u Srbiji se instaliraju Nipro aparati: „Surdial-X“.   I to u Čačku.

U svim drugim centrima su Niprovci ometani i sprečavani, na sve moguće načine, (u tome su učestvovali i Zvonalis, Miško i slični bolesnici), u VMA dve godine ne mogu da prođu ni kao donacija, besplatno, a sada pobediše, legalno, na tenderu. U Čačku.

I još, mnogo jeftiniji.

Kad pogledate cenu koju je dobio pobednik za aparate sa Gambro karakteristikama, a to je naravno Medikon, i uporedite tu cenu sa cenom za 3 puta veći broj Nipro dijaliza, digne vam se kosa na glavi.

Ovo je već bilo opasno.

Nipro direktori verovatno zagledaju ispod automobila, pre nego što sednu u iste, da li se čuje neki tika-taka, zvuk.

I kada idu na poslovne ručkove proveravaju da li u kafani iza vodokotlića konkurencija nije spremila „argumente“ za njih.

Čačani još nisu ni svesni šta su sve izazvali.

Briga njih.

Aparati se pokazali kao vrhunski, rade bez greške. Japanci.

Pacijenti zadovoljni.

Osoblje zadovoljno.

Ali, u vazduhu se oseća neka nevolja.

Neka opasnost.

Jer, šta će se desiti ako još neki centar uradi isto?

Hoćemo li to preživeti?

.

.

Sobirse, soberi se!

Svi smo svedoci u šta se izmetnu SOBIRS.

Savez organizacija bubrežnih invalida Republike Srbije.

Sve ono što smo zamerali Ljubinkovim prethodnicima, sada se odvija pred našim očima, u još ružnijem, karikaturalnom obliku.

Sećate li se, šta smo govorili?

Kako koji pacijent sazna nešto malo o dijalizi, tako mu prorade sujeta i ambicije, osnuje sopstveno udruženje, postane „Precednik“, napiše „knjigu“ o dijalizi, obeća borbu za poboljšanje dijalize u Srbiji i onda pobegne na kućnu hemodijafiltraciju.

Reši problem, sebi.

Ostale, i dalje zamajava.

Oseti čovek unosne strane „precednikovanja“ i više ne prepušta to mesto, nikome.

Dok je živ.

Nije bitno što nema rezultata.

Nije bitno što mu račune ne kontroliše niko.

Ali, „poziciju“ – ne da.

Pod firmom „aktivnosti“, koje su „razne“ ne dešava se konkretno, ništa.

Nema nikakvog poboljšanja kvaliteta dijalize u Srbiji.

Nema nikakvog poboljšanja statusa dijaliznih bolesnika u Srbiji.

A „projektne“ i „programske“ aktivnosti, skoro svakodnevno.

Kače se slike po Fejsbucima.

Pričaju se priče i stihoklepaju pesme.

U prostorijama „radionice“ šaraju se jaja i prave igračke od papira.

To se nazove „radna terapija“.

Slikaju se sa Poverenicom za rodnu ravnopravnost, ona im naravno da podršku.

(Kao da su dijalizni pacijenti loše dijalizirani zbog polne pripadnosti?)

Dovedu priučenu Plavušu radi slikanja sa nekim dijaliznim zombijima.

(Da bi se opravdale pare koje se državi uzmu kroz tu „psihoterapijsku podršku“).

Prave se „igre“ za bolesnike, da bi se zgrnulo i rasporedilo što više para od „sponzora“.

Većina fotografija pokazuje pacijente kako jedu, ručaju, krkaju, za nekim stolovima, po kafanama, hotelima, kolibama, turističkim izletištima …

Zatim se vide kao neka „predavanja“, „tribinjanja“, pa onda: podignute ruke.

To je kao dokaz da je sve bilo demokratski.

Da će isti i dalje biti, to što je i sada.

Što su bili i oni pre njega.

I što će biti i oni koji dođu posle njega.

Bože, ima li igde ovako glupog naroda?

Koji je slep kod očiju?

Koji ne vidi, ono što bi svi videli?

Ili, mi ne shvatamo?

Možda narod želi baš ovo?

Da svaki sebi ukrade koju mrvicu sa trpeze, pa neka svet propadne.

A šta bi drugo moglo biti?

Opšti sunovrat.

Mi smo, takođe, krivi.

Za razliku od „vođa“ udruženja, mi priznajemo krivicu.

Krivi smo, jer smo verovali.

Verovali smo da će Ljubinko, kao pacijent i doktor, da bude drugačiji.

Drugačiji, od šablona, kojeg smo opisali, u uvodu.

Da će se boriti.

Da će se boriti za pacijente u državnim bolnicama i dijaliznim centrima, a ne za sebe.

Da neće uzimati pare od Big Farme.

Kao i svi ostali, pre njega.

Ko je pristao na šurovanje sa dijaliznim firmama, taj ne može brinuti o dijaliznim pacijentima.

Đavo će da ti pomogne, to je sigurno, ali čitaste li vi šta o Faustu, o Volandu i Azazelu?

Verovali smo da neće duvati u istu tikvu sa profesorima i načelnicima, koji su Big Farmi sluge zemaljske.

Verovali smo da je on čovek Prava i Pravde.

Čovek Ideja i Ideala.

Da ne misli samo na svoje blagoutrobije.

Istina je bila surova.

Otrežnjenje bolno.

Pogledajte sada na šta liči Dijaliza časopis.

Evo ga još jedan „Dragi prijatelji“ – još jedan dijalizni Kolumbo, oseća potrebu, da nam se OBRATI.

Obretenije njegovo, niučemu se ne razlikovaše od Miškovog: „Dobro jutro, Srbijo“.

Kakav umišljaj.

Koji su to bolesnici …

Kakvo izdavaštvo …

„Skupština je protekla u vrlo prijatnoj atmosferi i skoro sve odluke su donete jednoglasno“.

Eto, to je ta prijatnost, koja je jedna od svrha postojanja udruženja.

Nepodnošljiva lakoća prijatnosti. To su ljudi koji misle da je Milan Kundera obućar.

Nema ostavki, nema rezultata, nema kritike, nema ni rasprave, čak.

Godišnji Izveštaj o radu, opširan, maksimalno proširen obuhvata 4 rečenice.

Osnovano ovo, osnovano ono, sve udruženje do udruženja.

Doslovce piše ovako:

„U toku je formiranje još dva udruženja. To je rezultat aktivnosti Saveza.“

To je Rezultat!?!

Ništa drugo nemate?

„To je rezultat aktivnosti Saveza“ – a Savez za osnivanja saznaje listanjem APR sajta!?!

Pa u nastavku, kaže:

„Ljudi vide aktivnosti saveza i pridružuju se“ (!??!)

Usta moja, hvalite me!

Hoćete da vam kažemo šta ljudi vide?

Hoćete li ISTINU?!

Evo vam, šta ljudi vide:

To su vaše aktivnosti, sunce vam kalajisano!

Nemate vi drugih rezultata, sem oparivanja.

A neprofiteri?,  u naslovu?  Kobajagi.

Pa neka vam je sretno.

Mi ćemo drugim putem.

Ispali smo naivni, priznajemo.

Pomagali smo, koliko smo znali i mogli, ali više nećemo.

Promovisali smo SOBIRS i „novog“ predsednika, preko svake mere, celu kolumnu smo dali tom „Udruženju“, razobličavali mu „konkurente“, kad ono: sve ista banda.

Jednog od naših stručnih konsultanata smo mu davali, na ispomoć, da mu uobliči malo one papazjanije od tekstova. Pogledajte razliku između udarnih tekstova u prva 3 broja Dijaliza časopisa i onih posle. K’o nebo i zemlja.   (čika Velja dao bonu, ali više neće).

Vratili smo tu kolumnu, Gariju Petersonu, čoveku čiji je rad inspirisao nastanak ovog sajta.

Gari se u Americi bori protiv dijalizne farmakomafije (Big Farme).

Tamo pacijenti umiru k’o muve, važna je samo zarada. Big Farma kontroliše sve.

Nama se ovde uvodi taj, Zapadni model.

Mi to nećemo mirno posmatrati.

Nekako s jeseni, kreće Akcija!

Spremte se da nam se pridružite.

I mi izlazimo iz ilegale i nastavljamo borbu javno, u sred dijalizne arene, zajedno sa svima koji žele konkretna poboljšanja u srpskoj dijalizi. Moći ćete da nas vidite, i da nas čujete, i da nam se pridružite.

Do tada, ostajemo u vezi, preko ovog sokoćala na wordpressu, koje je jedino bilo slobodno, besplatno i spremno da nas pušta, bez da nam je tražilo bilo šta: pare, lične karte ili dupeljub, duboki.

A naći ćemo se na nekom Saboru.  Ili, Skupštini.

Lako ćete nas poznati …

Pojaviće se već neko od nas da kaže sudbonosno:

„Eto Dijalize, eto Pacijenata!  Rat farmakomafiji!“

Kojekude.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

.

.

Fotografije koje slede

su ilustracija za tekst o Čačku,

a dobijene su od ruskih hakera,

koji kontrolišu sve, uključujući i naše redakcijske izbore.

Вот, пожалуйста.

.

.

.

.

Napomena redakcije

Gornji tekstovi i oprema su redakcijski, pisani su „u tri ruke“, pod velikim temperaturama i malim dozama alkohola, pa se izvinjavamo čitaocima i saradnicima, na neodmerenostima i vulgarnijim izrazima, koji inače nisu karakteristika ovog sajta, ali pošto je i glavni korektor na odmoru, mi ostali smo dali sebi malo oduška, da mi to odradimo na svoj način.  Posebno se izvinjavamo našem stručnjaku i kvalifikovanom izveštaču iz Čačka, koji je agent i NKVD, pod kodnim imenom Rodoljub Čolaković, što smo mu prepričali temu, pa uz izvinjenje objavljujemo evo, i njegov tekst u originalu, kako bismo podstakli i ostale čitaoce da nam pišu, makar i svoje doživljaje sa letovanja. Evo, Rođinog teksta, da se svi uverite, kako piše doktor nauka, docent sa univerziteta Slomonosov:

Čačanski Kopernikanski obrt

Da se, kojim slučajem, znameniti filozof Imanuel Kant nije bavio gnoseologijom, već problemima dijaliznih pacijenata u Srbiji, svejedno bi ovih dana skovao termin „Kopernikanski obrt“. Pa i sam Nikola Kopernik ostao bi zbunjen novom činjenicom da se po prvi put „u novijoj istoriji“ ove zemlje u jednoj domaćoj bolnici krvna pumpa ne okreće oko nemačke ili švedske, već – japanske dijalizne mašine!

Srpska dijalizna planeta odavno je dojčecentrična (i tek pomalo, da se Vlasi ne dosete, švedocentrična). U prevodu – životi dijaliziranih osoba vrte se oko mašina i kompanija koje su uspostavile faktički duopol, na radost mahom proizvođača i distributera tih mašina i potrošnog materijala za te mašine, ali i svih onih koji od tih kompanija dobijaju razne vrste… pa, hajde da kažemo, podrške.

Ono malo preostale savesne stručne javnosti, raspoređeno tu i tamo po pojedinim dijaliznim centrima, uglavnom je mudro ćutalo i ignorisalo da se u srpskoj djalizi sve radi u interesu krupnog kapitala, a ništa u interesu pacijenata i same struke koja bi trebalo da bude na strani onih koje leči. Oni manje savesni i dalje su tvrdili da se pacijentova krv najlepše okreće oko nemačke krvne pumpe, u nemačkim krvnim linijama i unutar „nemačkih“ dijalizatora („Made in Južni Banat“), a potvrdu o tome dobijali na kojekakvim raskošnim kongresima i simpozijumima na koje su putovali besplatno, usput se po štandovima opskrbljujući hemijskim olovkama, notesčićima i sličnim suvenirima. Uz plaćene devizne dnevnice, podrazumeva se. Sponzor tih putovanja bio je slučajno upravo nepomenuta nemačka kompanija.

Kreatori dojčecentrične srpske dijalize u svojoj plemenitoj misiji zgrtanja kapitala na račun pacijenata i fonda koji im plaća lečenje nisu imali granica – osim uzimanja para na mašinama i potrošnom materijalu, redovno su dijaliznim centrima ispostavljali masne fakture za svaku servisnu intervenciju, ma koliko trivijalna ona bila, uz napomenu da servisiranje njihovih mašina ne sme da obavlja niko do njihovih „ovlašćenih servisera“. Naravno, i svi tenderi bili su „prilagođeni“ ovim uslovima poslovanja.

Sve dok početkom godine nije raspisan tender kao javna nabavka potrošnog materijala za dijalizu sa zakupom aparata za potrebe Opšte bolnice Čačak. Ovo je bio PRVI tender ove vrste u Srbiji, tj. prva prilika da se mašine za hemodijalizu nabave u potpunosti transparentno. Praktično, u pitanju je bila javna nabavka potrošnog materijala za dijalizu koji zavisi od tipa dijalizne mašine.

Nabavka je formirana u dve partije, jedna partija za 7 aparata za hemodijalizu sa potrošnim materijalom, a druga za 2 aparata. Specifikacijom su zahtevane mašine koje mogu da ponude praktično sve poznate svetske kompanije koje proizvode dijalizne aparate. Fer šansa je, dakle, data svima.

Princip tendera bio je sledeći – tražio se potrošni materijal na period od 3 godine koji obuhvata: AV linije za HD (80%), AV linije za HDF (20%), bikarbonat kertridži, sredstvo za dezinfekciju mašine, endotoksinski ultrafilteri za mašine, kao i zakup mašina za isti vremenski period. U toku trajanja zakupa mašina, dobavljač je dužan da besplatno vrši održavanje i servis mašina.

Šta je ovde inovativno? Prvo, na ovaj način, bolnica dolazi do potpuno novih mašina za dijalizu koje ne mora posebno da papreno plati. U isto vreme, neće biti prinuđena da plaća astronomske cene servisa i održavanja. Upravo su otvoreno bezobrazne cene usluga servisiranja i bile povod da OB Čačak raspiše ovakav vid javne nabavke. Ostvarena je, dakle, višestruka korist: potrošni materijal nabavljen je po realnim, ekonomskim cenama; da bi prodao svoj materijal, ponuđač je morao da bez naknade iznajmi i isporuči svoje nove mašine, što je, s obzirom na starost dijaliznog „voznog parka“ u Srbiji preko potrebno; najzad, proizvođač je uslovima nabavke sprečen da „muze“ novac kroz fakture za servisiranje operativnih mašina.

Tokom tendera, ispostavilo se da japanske mašine troše upola manju količinu endotoksinskih filtera (svaki od njih košta nekoliko stotina evra). Ni to nije bilo sve, ispostavilo se da japanska mašina troši manje sredstva za dezinfekciju, vode, električne energije, što čak nisu ni bili kriterijumi za dodelu javne nabavke, ali su te činjenice izazvale dodatni bes konkurencije.

Kako se bes pretvorio u agresiju, došli smo do informacija da je osoblju bolnice angažovanom na pripremi ove javne nabavke ozbiljno prećeno kojekakvim „pravnim radnjama“ i to baš od onih „poštenjačina“ koje su 2014. i 2015. prodavali svoje dijalizatore svima u Srbiji bez sprovedenih postupaka javne nabavke, dakle apsolutno protivzakonito i to po duplo većoj ceni od one po kojoj ih sada prodaju!

Na osnovu ovog tendera, a tokom maja meseca, u Opštu bolnicu Čačak su stigle i prve japanske mašine za hemodijalizu u Republici Srbiji. Početkom juna, japanska kompanija-proizvođač je obavila obuku stručnog medicinskog osoblja bolnice za rukovanje ovim mašinama, tako da sada po prvi put u Srbiji imamo dijalizne aparate koji nisu ni nemački ni švedski.

Ponekad se Kopernikanski obrti dese na mestima gde ih najmanje očekujemo. Jednom probijena, šema pokvarenjaka osuđena je na propast. Prema informacijama koje imamo, iste japanske mašine uskoro treba da stignu u jedan veliki prestonički dijalizni centar. I pri tome, u krajnjoj liniji, uopšte nije bitno da li su mašine japanske, nemačke ili američke – bitno je da budu dobavljane na zakonit i transparentan način, uz minimalan utrošak novca poreskih obveznika, a uz obezbeđivanje najvišeg nivoa kvaliteta hemodijalize za pacijente.

Dijaliza treba da se okreće oko interesa pacijenata, a ne obrnuto. Možda na teži način, ali naučiće to i oni koji su se svih ovih godina, svim silama, trudili da bude suprotno.

Rodoljub Čolaković, mlađi.

.

.

.

.

Вот и все.  Достаточно для умных.

Привет.

ДиаБлоГ – 2017

.

==================================================

========================

========

Jezik nefrologa – uvredljiv za struku ili za pacijente?

Jezik nefrologa – uvredljiv za struku ili za pacijente?

Ja sam celo vreme bio u fazonu

da govorim srpskim književnim jezikom.“

N.N.

Reči.  Jezik.  Govor.

Ima li išta važnije?

Jezik je sve.

Reči mogu da poseku gore od mača.

Zbog reči se gube glave, vode ratovi, sklapaju brakovi …

Sa rečima živimo, radimo, volimo i umiremo, bez reči smo samo karikature.

Jezik pokazuje kako i šta mislimo, a onda i kako i šta radimo.

Jezik uvek govori više nego što to žele oni koji se njime služe.

Tako je i sa medicinarima.

Jezik ih odaje.

Ko je ikada analizirao jezik naših nefrologa mogao se uveriti, ne samo u nepismenost ili polupismenost najvažnijih predstavnika ove struke, nego i u njihov odnos prema pacijentima, prema ljudima čije zdravlje bi trebalo da štite.

Kol’ko donosite?“ – pita dijalizni lekar pacijenta, a ovaj, jadničak, ne shvata šta je on to trebao da donosi i kome? Zar je „podmićavanje“ u ovom centru tako redovno i masovno?

Proći će dani i sedmice, dok nesretnik ne shvati da medicinari i sestre pod tim „donosom“ ne podrazumevaju porast težine od poslednje dijalize.

Kol’ka ti je pumpa?“, to je pitanje dijalizne sestre pre svakog započinjanja tretmana. U boljem slučaju ide varijacija: „Kol’ko da ti stavim pumpu?“

Naravno, pacijent će na kraju shvatiti da se radi o podešavanju protoka krvi na aparatu za dijalizu.

Na koju kantu ideš?“ draće vam se neka bolničarka sa pola sale, da bi znala koji dijalizni koncentrat da vam donese. A koncentrati uopšte nisu u kantama nego u kanisterima. (Razlika je drastična: kanisteri imaju čep, na navoj). Sestre ipak, više vole da kažu da su im to kante.

U jednom dijaliznom centru u Bosni, posetilac može čuti zaista originalno pitanje za volumen ultrafiltracije: „Kol’ko navijaš?

Ipak, većina sestara za istu informaciju koristi pitanje: „Kol’ko da skidam?“ – što pacijentima koji vole dvosmislice posebno prija. „Sve“ – kažu oni.

Negde ih pitaju i koliki žele da im bude gubitak, kao da nisu dovoljno izgubili u životu …

Dijalizne sestre neće u svom izveštaju navesti da su vam probile iglom fistulu, nego napišu da vam je „propustila vena“, a kako i šta to vena (valjda namerno) propušta (sram da bude tu venu), to neće navesti.

Isto tako omiljeni sestrinski izveštaj: „pacijent je isključen 60 minuta ranije zbog preteće tromboze“. Zašto su tromboze „preteće“ i imaju li neke druge tromboze koje ne prete, nikada niko nije objasnio pacijentima.

Posle svega, gledali smo vajkanje jednog od tih istaknutih nefrologa, na predavanju u Novom Sadu (link). Kukumavči kako su nefrolozi sami sebe degradirali. Preskripciju su uništili tenderima, dijalizator i dijaliza su im najneomiljenije reči, nemaju ni standarde ni principe, a ne kaže da je i sam godinama bio direktor kod ozloglašenog dijaliznog monopoliste i da je dobijao tri soma evra mesečno da ćuti i da bude kooperativan u održavanju tog nakaradnog sistema.

U celoj državi više ne možete naći nijednog medicinara koji će vam propisati lek.

Svi prepisuju.

Od silne učestalosti takvog nakaradnog izražavanja čak su i lektori poverovali da se pravilno kaže: prepisati lek, i više ih i ne ispravljaju. „Ljudi, ja sam samo profesor srpskog jezika, valjda ti doktori znaju šta im je tačno“ – kaže jedan od prozvanih „leksikografa“.

I to je zaista istina, „sarkazam“, ali istinit: doktori nam uistinu prepisuju lekove. Da su imali adekvatno medicinsko obrazovanje znali bi da se lek propisuje, a prepisivanje je bilo i ostalo mehanička radnja ponovnog ispisivanja nečijeg teksta. BigFarma ih tera da samo prepisuju.

Šta tek reći za fistule?

Već je u stručne časopise ušlo da se fistule „kreiraju“. Nakaradno preuzimanje engleskog izraza, kojeg nema, niti će ga ikada biti u latinskim dijagnozama, sada se i zvanično ukucava u naša Otpusna pisma: „Creatio AV fistulae“. Napišu tako, sa najnevinijim izrazom na licu, ubeđeni u svoju stručnost i poznavanje termina. A na latinskom, „napraviti“ se kaže „facere“, a fistula, ako je „napravljena“ (operativno formirana) je „facta“, to su fakta.

Kažu da su stari hirurzi čupali kosu i vrištali na početnike koji bi se usudili da pomenu taj izraz (kreirana) u njihovom prisustvu. „Ja nisam krojač, ni modni ’kreator’, gospodo, ja sam hirurg!“- galamio bi jedan uvaženi Načelnik, i obavezno dodavao: „Nisam ni zidar, i ništa ne ’ugrađujem’, ja sam hirurg, a vi sami odlučite šta ćete biti i da li ćete koristiti latinski ili engleski!“

U međunarodnoj klasifikaciji bolesti (link), na latinskom jeziku, zaista se ne može naći izraz „kreacio“, ali uvek se nađe neki „krelacio“ koji će vam to uvesti u aparat za govor.

Opsednuti nakaradnom terminologijom sportskih komentatora, naši nefrolozi danas, u sred vizite, javno referišu da je bubrežna slabost „nastala na terenu …“, pa onda navode uzrok insuficijencije. Valjda bi sami sebi delovali skromno ako bi, ispravno, rekli da je bubrežna slabost nastala „usled“ … toga i toga. Taj izraz, teren, otkriva da i oni žele da uđu u neku utakmicu sa vašom bolešću, i da za njihove intervencije na vašem telu neko navija, i da im se divi.  Sve Đoković do Đokovića, ljubi ih Pepe.

Dijagnoze srpskih lekara, kao da imaju padavicu. I pacijenti danas, svi odreda govore da im je dijagnoza „postavljena“. Taj i taj doktor mi je „postaviodijagnozu – to pacijent može reći samo ako je dijagnoza: „nepismenost“.

Sujetni kakvi jesu, lekari ne daju reći da im je neka dijagnoza „pala“, ali ih redovno „postavljaju“. Gde je nestala ispravna srpska reč: dijagnostikovati, ili pasiv dijagnostikovana, niko ne može ni da pretpostavi, jer to ne može da se „postavi“.

Osim dijagnoza, neki doktori „postavljaju indikacije“, što je takođe, indikativno.

Kod nefrologa i urologa pacijenti se upućuju i na „razbijanje kamena“, kao da su zatvorenici. Iako bi svi trebalo da znaju da se radi o mrvljenju kamenca u bubregu.

Jedna sestra je do penzije, dakle ceo radni vek, govorila „pacijent daje podatak …“, iako joj je savetovano da je ispravno „pacijent kaže“. Nažalost, ono rigidno iz nje, ta želja da isleđuje i evidentira, bila je jača od normalnog razgovora, odnosno anamneze.

Doktori nisu lideri, a sestre nisu turistički vodiči, pa ipak svi govore (i pišu) da „vode“ toliko i toliko pacijenata (bolesnika). Gde ili kuda „vode bolesnike“, ne kažu, ali se iz konteksta može zaključiti da su nam ti medicinari preopterećeni, fizički i mentalno. Osim bolesnika, mogu da vode i sobe, ali samo ako stanuju u „pametnim zgradama“.

Nikada nijedan pacijent nije pao u bolnici, nego je samo „skliznuo“ sa kreveta ili stolice.  Posle takvog incidenta, osoblje će sigurno vezati pacijenta za krevet, ali će, za svaki slučaj, u izveštajima napisati da je pacijent „fiksiran“.

Vojna nefrologija je verovatno kriva što se i u ostalim klinikama zapatilo pogrešno izražavanje tipa: „pacijent ima bubrežnu insuficijenciju ranga kreatinina … 250“. Pretpostavljamo da se htelo reći da pacijent ima „bubrežnu insuficijenciju sa vrednostima serumskog kreatinina od oko 250 mikromola“, ali ono „ranga kreatinina“ jednostavno neodoljivo privlači one koji su opsednuti činovima, rangovima i rangiranjima.  Makar da su obrnuli redosled, bilo bi mnogo smislenije: „sa kreatininom ranga …“, ali, ko da ispravlja starijeg po rangu?

Na delu je sveopšta macuracija.

Srpsko zdravstvo je macuriralo.

Promovišu se isprazni, podobni, laskavci i beskičmenjaci, stručnjaci za presipanje iz šupljeg u prazno.  Oblačite se slojevito, unosite dosta tečnosti i priznajte da je Kosovo izgubljeno.  To nam pričaju medicinski eksperti.  Uvaženi dr. mr. prof., sav značajan, dao je sledeću izjavu o stanju novoprimljenog pacijenta: „On je kandidat za ozbiljno lečenje.“ Pa šta to znači? Da su ostali za neozbiljno lečenje? I zašto je samo kandidat? Šta treba da učini da bi prošao na konkursu? Zar je moguće da niko od prisutnih lekara ne nađe za shodno da upozori umišljenog „davaoca lečenja“ da se tako ne sme govoriti?

Umesto „po mom mišljenju …“, taj pedagog uvek počinje sa: „Po meni …“.    To bi mu bilo ispravno, ako je po leđima.  Ili njegovom donjem delu leđa.

Isti nazovi-stručnjak koristi pridev „perspektivno“, kao prilošku odredbu za vreme. Te „perspektivno treba uraditi ovo“ te „perspektivno će se uraditi nešto drugo“ …    Može se pretpostaviti da je mučenik hteo reći: „U perspektivi, mi ćemo uraditi … nešto“, ali reč perspektivno je pridev, srednji rod.

Nažalost, nezajažljivi apetiti i podsvest karijeriste progovara iz njega, jer učestalim ponavljanjem tog prideva, makar i nepravilno, on se nudi da i za njega neko ustvrdi da je perspektivan (kadar), izraz koji je tačan, ali nažalost za njega neprimeren.

I kako takav pametnjaković uopšte može postati „profesor“, zapitaćete se vi? Kome on može biti mentor, kad sam ne zaslužuje prelaznu ocenu iz srednjoškolskog obrazovanja.

Naša javnost i štampa se zamlaćuju sa 2 prepisana doktorata političara iz vlasti, a ne pitaju se kako je nastala bulumenta ostalih visokoobrazovanih dr. mr. prof. prim. i ostalih sci. kvazinaučnika. Sutra da ih sve pošaljete na biro, naša nauka to ne bi ni osetila, jer sa njima takvima, mi nauku nismo ni imali i nećemo je ni imati.

Pa, ti ljudi su nepismeni.

Oni ne znaju ni pravilno govoriti, a kamoli pisati i logično razmišljati.

U Knjizi sažetaka naučnih i stručnih radova objavljenih sa prošlogodišnjeg Kongresa nefrologa, nalaze se i radovi iz čijih se samih naslova vidi da su nepismeni i autori i recenzenti i selektori takvih radova, pa i sam „naučni“ odbor tog Kongresa. Jer, kako neko može završiti srednju školu, fakultet, specijalizaciju, subspecijalizaciju, magistarske i doktorske studije, a ne saznati da se reč „intenzivna“, ispisana na vratima mnogih bolničkih odeljenja u Srbiji, kao i reč „transplantirani“, pišu sa 3 slova „n“.  Ne, naši nazovi-stručnjaci i dalje pišu: „intezivna nega“ i „transplatirani“. I to im se štampa u „naučnim“ radovima?!

Da nefrolozi imaju osnovno znanje o stranim rečima, nikada ne bi u izveštaju napisali da se radi o pacijentu sa „brojnim pridruženim komorbiditetima“. Jer je to čist oksimoron. Komorbiditet su na engleskom, pridružena oboljenja, pa je „pridruženi komorbiditet“ notorna glupost, ali naši nefrolozi vole taj osećaj za filing.

Da li ste ikada slušali predavanje nekog istaknutog nefrologa? Svaka druga rečenica mu je: „ono što je jako bitno“.

Nesretnik.

U želji da ga se shvati ozbiljno i da bude doživljen kao veliki stručnjak, on direktno „utuvljava“ slušaocu da je svaka njegova rečenica „ono što je jako bitno“, a ne shvata nesretnik da ne može sve „biti jako bitno“, jer onda ništa nije bitno.

I to je zaista tako: ništa u njegovom predavanju nije bilo bitno i slušaoci su ga zaboravili čim su izašli iz sale.

Najbolji dokaz da imaju oskudan vokabular i da u životu nisu ni školsku lektiru savladali kako treba, jesu nefrološke poštapalice. U tome se posebno ističu paranefrolozi. Pošto njihov mozak najviše resursa troši na razmišljanje kako da još para izvuku od pojedinca ili firme, ta aktivnost im onda ometa ispravno formulisanje rečenica. Da bi dobili u vremenu, tokom tih formulisanja, oni ubacuju poštapalice tipa: „i to je da kažem“, pa „da kažem“ ovo, pa „da kažem“ ono, i svaki drugi izraz im je „da kažem“ isti.

Dubinu praznine upotpunjavaju i sa izrazom „naprosto“ i „na vraga“, jer ih to „naprosto“ čini učevnijim i „na vraga“ deluje pomalo zapadnjački, da ne kažemo otmenije.  A čovek je iz nekog sela pored Malog Crnića.

I nikad mu ranije niko iz tog sela, niti iz vascele porodice nije bio „profesor“, pa se on celo vreme upinje da i sebi i njima pokaže da on jeste: „naprosto“ jeste, i to profesor „navraga“.

O sebi čak govori u trećem licu: „Doći će profesor“, javlja pacijentima, ne studentima.

Šta da vam kažemo, „kandidat za ozbiljno lečenje“.

Ni farmaceuti nisu nevini u ovoj priči.

Kakav je to odnos prema pacijentima ako jedna firma da ime svom leku „Bivolol“, a druga „Nebivolol“? Ili „Primigadol“?  S kim se oni sprdaju?

Zašto farmaceuti na receptima za magistralne pripravke dopisuju „Ad anum medici“?

Kako lek može da se nazove „Seretide“?

Ljudi se više ne usuđuju da u apoteci javno kažu naziv leka po koji su došli, nego pružaju ceduljče sa spiskom. Sramota ih i da izgovore te nebuloze od imena.

Bila neka inicijativa, Zoran Đinđić pokrenuo. Sve ministre iz svoje vlade naterao na sistematske preglede, od glave do pete. To što je neko izabran za nešto, za „ministra“, za „profesora“, za „funkcionera“, ne znači i da je normalan, da je mentalno i telesno zdrav i sposoban za dužnost koja mu je poverena.

Ako pomenuti Zoran the „reformator“ nije nastradao zbog neposlušnosti Zapadu, onda je i ta „novotarija“ bila dovoljan podsticaj, mnogima.

Čita li iko Steriju, Nušića, Domanovića … Nikad nisu bili aktuelniji.  Matija Bećković je čitavu poemu napisao o značaju Potpisa (link), ali je propustio da primeti egoističko ludilo lekara koji u svoj potpis ugrade i titulu (Dr).  Vlada Bulatović Vib je autor čuvenog aforizma: „Pomirisa ruža svoj koren, pa reče: ’fuj, ala smrdi!’“ (link)

Sujete lekara su neizmerne. Od bolnica su napravili hramove i očekuju neizmerno divljenje, a pozorište vizita je svaka. I vodvilji svakojaki.

Da, da, i u vašem dijaliznom centru …

Prosečno obrazovani pacijent ne može da se ne zapita: da li je ova „bela banda“ ikada pročitala Šekspirove savete glumcima (link). Ako već hoće da budu nosioci glavnih uloga, dramaturzi i režiseronje, onda evo im tih saveta i u originalu: link.

Nadamo se da posle čitanja ovog teksta neće pisati da su nečiji otoci „diskretni“, a sluznice „prebojene“. Tako oni farbaju, i struku i pacijente.

Zamislite tu vrstu nepismenosti i bezobrazluka, lekarskog, javno reći, u toku vizite, da pacijent „nije odgovorio“ na terapiju?

Šta reći?

„Zovi, samo zovi, …“  imate sad svugde neke pakete, sa „jako puno“ „besplatnih minuta“.

A VIP, druga priča?

Interno, na svojim sastancima, kad govore o toku bolesti, lekari koriste još primitivnije izraze.

Kažu, pacijent se „očitavio“, a neki precizniji navedu i da je „za jednu nijansu bolji“. Na to mu se obično „nadoveže“ neki optimističniji kolega: „ja mislim da je čak i za dve nijanse bolji“.

Stari Načelnik klinike je posmatrao to referisanje, pa se naglas zapitao: „a kako vi merite te nijanse?“

Ako je tok bolesti bio fatalan, onda se za pacijenta kaže da se on jednostavno „ugasio“.

Posle toga niko ne postavlja pitanje ko je bio vatrogasac.

Ni pacijenti nisu nevini u ovoj priči.

Isuviše često se od (nepismenih) pacijenata može čuti da idu na „dijalizu bubrega“.

A ne dijaliziraju se bubrezi, nego krv.

Ipak, njima ono „dijaliza bubrega“ zvuči kompleksnije, stručnije, jer, sadrži i organ koji ne funkcioniše i tretman kojim se taj organ zamenjuje.

Pacijenti takođe, obožavaju da „preskačudijalizu. Čak i kad im se objasni da se dijalizni tretman nekada može izostaviti, opet, verovatno iz podsvesnih razloga, svi vole da kažu da su ga „preskočili“.

Donorstvo je veoma važno, jer se na taj način smanjuje broj pacijenata koji „primaju dijalizu“ – kaže pacijent u II Dnevniku RTS-a.  Po izrazu njegovog lica vidi se da je to primanje pogrešno, za razliku od primanja infuzije, koje je potpuno ispravno.

Provajderi, oni kojima je profesija da se ovajde (derući kožu drugima), trgovci dakle medicinskim sredstvima, uslugama i uređajima, spremno su prihvatili nakaradne izraze, čak su uneli i svoje inovacije. Kao visokoškolovani ljudi sa završenim „biznis akademijama“ i kupljenim megamaster diplomama, prodali su u nekoliko srpskih bolnica i aparate za „dijalizu jetre“. Primenjuju se kao bridžing terapija, do transplantacije, kaže visokomudreno onaj isti „profesor“ koji je još kao dete bridžingovao između Litl Zvornika i Big Zvornika.

Neopevana glupost.

A i ne radi.

I sami znate navesti, još poneki primer.

Svako od nas verovatno ima lično doživljene slučajeve vaskolike jezičke nekorektnosti u našem zdravstvu.

I naši konsultanti, naravno.

Nismo, kao što pretpostavljate, ni ovu temu započeli bez konsultacija sa mladim nefrolozima, koji pomažu nama i ovom sajtu. Ne da su se složili da je sve ovako kako smo vam opisali, nego su nam i sami dali argumente iz rasprave koja se povela i u njihovim stručnim krugovima.

Doduše, samo u inostranstvu. Kod nas, verovatno, neće nikada.

O čemu se radi?

Radi se o tome da kontrolna tela (a i medicinari moraju biti pod kontrolom), zabranjuju doktorima da u komunikaciji sa pacijentima koriste reči ili fraze koje imaju osuđujući prizvuk!

Reči kojima se pacijenti postavljaju u podređen položaj su zabranjene!

Izrazi koji za pacijenta mogu biti obeshrabrujući su zabranjeni!

Navedeni su i konkretni primeri nepodobnih izraza.

Doktori više ne smeju govoriti ili pisati: „nekontrolisana hipertenzija“ i „loše kontrolisani dijabetes“!  „Neregulisan“!?!

Doktori više ne smeju govoriti ili pisati da se pacijent „ne pridržava“ dijete ili nekih drugih saveta.

U izveštajima o pregledu pacijenta ne smeju više da se koriste izrazi koji su imali stigmatizacijski ili osuđujući prizvuk: „dijabetičar“, „hipertoničar“, „paraplegičar“, „opstruktivac“, „depresivac“, „potator“ i slično.

Takvi izrazi pokazuju nepoštovanje ličnosti pacijenta. Takvi izrazi podstiču pacijente da se osećaju beznadežno i napušteno.

Ne smeju se koristiti izrazi tipa „dobra“, „loša“ ili „slaba“ glikoregulacija, na primer (ili, kontrola krvnog pritiska, diureza i slično).

Pacijentima treba objasniti koji nivo glikemije (diureze ili krvnog pritiska) je bezbedan, a koji nije, a ne presuđivati im. Pacijentima treba reći koje su ciljne vrednosti predložene terapije, treba im reći činjenice i brojke, a ne koristiti reči i izraze koji će omalavažavati njihov karakter ili činiti da se kao ličnosti osećaju manje vrednim.

Psiholozi koji su kontrolisali ponašanje doktora utvrdili su da oni doktori koji, samo na osnovu laboratorijskih analiza, za pacijenta misle da je „nekomplijantan“ (nesaradljiv) i pre nego što su ga videli, ne mogu kasnije da sakriju svoj (odbojan) stav prema pacijentu, čak i ako mu ne kažu ništa direktno o „nekomplijantnosti“.

Pacijent se ne sme plašiti ciframa, ili pričama, kao npr. o povećanju broja obolelih od dijabetesa, od hronične bubrežne slabosti, od povišenog krvnog pritiska, jer se time implicira da je i sam kriv što je upao u te grupe pacijenata, a realno ti podaci sa njegovim stanjem i lečenjem nemaju nikakve direktne veze.

Lekari time postižu kontraproduktivne efekte.

Ako se pacijentima stalno ukazuje na njihove propuste to je isto kao da im govorite da nisu dovoljno inteligentni, kažu psiholozi.

Izraz „nekomplijantni“ asocira na slajd Bate Stojkovića: „To su neki čobani, budale“ (link).

Ako lekari zauzmu stav da je pacijent „nesaradljiv“, oni sebe već opravdavaju što nisu ništa preduzeli, jer misle: „šta me briga, ionako to pacijent ne bi ’ispoštovao’“.  (Pošta nam je takva da svi pokušavaju da nekog ispoštuju – kaže jedan satiričar).

Medicinari koji pokušavaju da unapred svu krivicu za loše lečenje natovare na leđa pacijenta, ne mogu biti dobri terapeuti.

Spisak „insenzitivnih“ (grubih, bezosećajnih) medicinskih izraza je svakim danom sve veći.

Pacijentima se govori da su svojim ponašanjem, sedanternim poslom, manjkom fizičkih aktivnosti, lošom ishranom, neunošenjem dovoljno tečnosti, sami krivi za bolest koja ih je „snašla“.

Medicinari samo što vam ne kažu: „Kako te nije sramota što si uopšte došao ovde da nas gnjaviš?“

A činjenice govore drugačije. Bolesti (posebno bubrežne) se pojavljuju i u ljudi koji su se ceo život pridržavali svih mogućih saveta o zdravom životu.

Toliko o bezobrazluku.

I ovde bismo se zaustavili.

Nadamo se, poštovani čitaoci, da smo vam u ovom opširnom postu prikazali sav značaj reči, jezika, govora, u medicinskoj komunikaciji.

Da li će se posle ovog našeg posta nešto popraviti kod nas na ovom planu?

Hoće, sigurno.

I vi se sad pitate, odakle nama optimizam za takvu tvrdnju?

Pitate se, kako znamo?

Znamo, jer imamo državu

u kojoj su na javnom TV servisu

već puštali film sa ovakvim prevodom dijaloga:

– Šališ me?

– Šalim te.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

.

.

.

         

.

         

.

.

.

        

.

    

.

        

.

        

.

    

.

  

.   

.

.

.

.

.

.

 

.

.

.

.

 

_____________________________________________

___________________________

__________

.

Igre na tribinama

Ili: Mogu li nas voditi oni koji ne znaju Kako do bolje dijalize?

Poštovani čitaoci,

U nedelju, 28.05.2017. održana je “tribina” pod naslovom “Kako do bolje dijalize”.

O ovoj temi je “tribinjalo” četvoro mlađih lekara i Ljubinko, publicista iz Bora.

Već iz samog naslova vam je jasna nelogičnost navedenog poduhvata.

Ako dotični lekari znaju Kako do bolje dijalize, zašto je sami ne primenjuju u centrima u kojima rade?   Zašto?

Ili su došli da kažu kako oni znaju Kako do bolje dijalize, ali im njihovi zločesti šefovi ne daju da to primene?   Da se pravdaju pred “publikom” ili da “podbunjuju” pacijente na proteste?   A sa “odgovornima” piju kafu svaki dan i čekaju da zauzmu njihovo mesto, pa da i njih sponzor ogreje. (Malo bolje ogreje, nego do sada).

Drugi utisak sa ove tribine je: narodu je dozlogrdilo! Nešto se izgleda, zakuvava.

O tome svedoči i broj pristiglih pacijenata. Pokazalo se da dijalizna populacija postaje zainteresovana za svoje lečenje. Došlo je prilično mnogo pacijenata, a za dijalizne skupove, prema dosadašnjim iskustvima, sve preko 15 gledalaca je vrlo posećena aktivnost.

Možda mi sa ovog sajta sebi neopravdano laskamo, ali mislimo da smo i mi (nezavisnim i tačnim informacijama te stalnim prozivkama odgovornih) i sami doprineli da se dijalizni pacijenti zainteresuju za svoje bolje lečenje.

Ali, mi smo i davno ukazali na krivca, koji u Srbiji (a i u celom svetu) ne dozvoljava bolje dijalize.

Krivac se utvrđuje vrlo jednostavno.

Kao i u svemu ostalom, potrebno je samo pratiti trag novca.

Novac (državni, naš) završava u rukama dijalizne farmakomafije.

Big Farma onda tim novcem potplaćuje sve ostale, uključujući i one koji brinu o tome “Kako do bolje dijalize”.

Zbog svega toga je nekoliko naših saradnika, izveštača sa ovog skupa, bilo spremno da odmah na početku grune tortu u lice organizatoru i učesnicima, sa našim starim i dobro proverenim lakmus pitanjem:

Ima li među vama ikoga ko nije bio sponzorisan od farmaceutskih kompanija?

Odgovor, naravno, svi znamo.

I znamo da je to i odgovor zašto nam ne uspeva borba za bolje dijalize.

Ali, ne lezi vraže.

Ni krivci nisu naivni.

Ljubinko, pacijent sa kućne dijalize, koji se predstavlja da je Predsednik i pacijentima iz državnih centara, kao da je naslutio na šta će “publika” reagovati, odmah je na početku priznao krivicu i pokušao da “preskoči” tu temu:

“Eto, odmah da vam kažem, pare smo dobili samo od Freseniusa” – požalio se publicista.

Tražili smo i od ostalih, uključujući i od firme Gambro, čiji je predstavnik ovde u prvom redu, ali niko nam nije hteo dati još malo para”.

Predstavnik Gambra je u stvari bio serviser, Pavel, čovek koji sa davanjem para pacijentima nema nikakve veze (naprotiv), pa je mirno otćutao ovaj javni „nalog za uplatu“.

Salu je inače, obezbedila jedna pacijentkinja sa Zvezdare.

Kud su i kako su raspoređene te pare koje je “pacijentima” dao Fresenius (80% dijaliznih mašina u Srbiji), to ne reče rečeni “Predsednik”.

To se zaboravilo. Ali, šta da radite sa starcima kad dođu u Dom omladine?!?

I onda kreće Predstava.

Scena: mala sala Doma omladine u Beogradu.

Glume: dr Tamara Jemcov (KBC Zemun), dr Voin Brković (KC Srbije), dr Rodoljub Marković (KBC Zemun), dr Petar Đurić (KBC Zvezdara).

Naturščik: dr Ljubinko Todorović, u dvostrukoj ulozi: pacijenta i doktora, predstavnika kućne i državne dijalize.

Sa druge strane četvrtastog stola, mi, publika, u raznim nijansama sivo-žuto-mrke boje.

Ne morate nikoga pitati kakva je dijaliza u njihovom centru, odokativna metoda sve govori.

Tribinjanje je inače, bilo zamišljeno tako da se prvo pozvani doktori izjasne “o nedovoljnim kapacitetima svojih centara, problemu prevoza pacijenata, vaskularnim problemima, problemima sa Pravilnikom, problemima sa vodom za HD, itd.”, pa će onda pacijenti da postavljaju Pitanja.

Pacijenata je rekosmo, bilo dosta, ali naravno, najmanje iz beogradskih dijaliznih centara. Bili su prisutni pacijenti iz Sremske Mitrovice, Loznice, Šapca, Prijepolja, Užica, Jagodine, Kragujevca… Iz Vojvođanskih udruženja niko nije bio jer bojkotuju rad SOBIRS-a, a doneli su i odluku da se iščlane iz istog. (Dijalizna Vojvodina je već Republika. Njihovi kandidati za transplantaciju se vode na 2 liste, pa gde ih prvo pozovu. Oni naravno, pozivaju samo svoje, ali ne i kandidate iz ostatka Srbije, napomena redakcije).

Početak tribine je bio zakazan za 14h, i svi su došli 15 minuta ranije, osim jedine veće zverke, koja je bila najavljena i zbog koga su se mnogi naoštrili na diskusiju, ali ovaj dokazani paranefrolog je izgleda naslutio da će u ovako mladoj konkurenciji on ispasti jedini krivac za stanje u srpskoj dijalizi, pa je mudro izbegao da dođe. Problem je međutim u tome, što taj (inače vajni) paranefrolog nije zvanično otkazao svoj dolazak, pa se Ljubinko našao u nebranom grožđu. Čekao je pola sata, pa kad je svima postalo jasno da on nema muda da otvori skup, publika je počela da mu viče da nema ni Đoke.

I onda čovek, nekako, započe.

Mlako, nesuvislo, palamuđenje, u svom stilu. Mjehur ubica.

Jedino što smo svi zapamtili jeste kukumavčenje kako mu je samo veliki Fresenius dao nešto para, a drugi eto, ne daju (lele, za takva priznanja se nekada išlo u zatvor).

Štafetu (mikrofon, koji je konstantno prelazio od totalne nečujnosti do zvuka padanja bombe) preuze doktorka Jemcov i tu poče 15-20 minuta priče o problemu nedovoljnog broja dijaliznih mesta u opštinama Novi Beograd i Zemun, o problemu prevoza do Lazarevca, o Ibarskoj magistrali, itd.

Iako to jesu problemi, sve je to ličilo na bacanje prašine u oči, jer niti je to bilo mesto niti su tu bili ljudi koji mogu da išta urade tim povodom. Već tu je bolno očigledna bila jedna činjenica – na Ljubinkovoj “tribini” nije bilo nikoga ko se išta pitao u srpskoj dijalizi.

Priču je nastavio dr Voin “sve je relativno” Brković, sa neverovatnom pričom kako HDF “i nije toliko dobar koliko se priča”, i to ustvrdi ispred nekoliko pacijenata koji samo zahvaljujući HDF-u već uveliko gaze četvrtu deceniju dijalize.

Čovek je dakle, Snežani i Zvonalisu pričao da njihov HDF (svaki drugi dan) “i nije toliko dobar koliko se priča”, iako ovo dvoje jako dobro znaju da su njihovi dijalizni vršnjaci davno pomrli u centrima, čekajući da Voinu slični shvate “Kako do bolje dijalize”.

Zatim čovek reče kako u svim dijaliznim centrima treba uvesti 3 smene, pa ko koliko skrpi da se izdijalizira – 3 i po sata puna kapa, uz neizbežnu Ibarsku magistralu i evociranje ličnih uspomena sa ozloglašenog putnog pravca (!?!).

Nakon njega dođe red na dr Rođu, koji se od početka ponašao kao da je svratio tu na putu do pijace, a ne da učestvuje u nekoj priči, osim možda o ceni trešanja. Takav je bio, u licu.

Očekivano, on reče kako su njegove kolege već rekle manje-više sve i da on nema puno da doda, promrsi par rečenica i preda mikrofon dr Peri.

Mali Pera, pulen Nade Ajkule, medicinski fenomen (sin i zet dvojice načelnika nefrologije), je oduševljavao svojom neupućenošću u manje-više sve vezano za dijalizu, uz stil objašnjavanja kao da je sa druge strane tezge i objašnjava dr Rođi zašto trešnje koštaju 250 dinara.

Ostaće upamćena njegova konstatacija “Ja prosto nisam mogao da verujem koliko je loša kontrola vode na dijalizi!” i odgovor na pitanje zašto on to nije znao: “Pa mislio sam da se to kontroliše!”.

(Ko da ti radi tvoj posao crni Pero!?!).

Nakon sat vremena zamajavanja, iznošenja nebuloza, zaprepašćenosti i neverice o situacijama u dijaliznim centrima u kojima oni rade dugi niz godina, došla su na red pitanja “Publike”.

         

Lupao je koga je šta svrbelo.

Od toga da neki centri nemaju čak ni doktora stalno prisutnog u sali, pa do revizije vaskularnih pristupa, dobijanja Beviplex ampula nakon svake HD, rađenja biohemijskih analiza nakon HD na mesečnom nivou, novčanih nadoknada za HD u inostranstvu, odlazak obučenog dijaliznog kadra u inostranstvo… (u poslednje vreme medicinski tehničari odlaze u inostranstvo, novi dolaze i posle 10 do 15 dana obuke rade samostalno!!?)

Sneža i Zvonalis su iskusno zauzeli udarne pozicije u prvom redu, i Snežana je prva počela da preslišava doktore. Govorila je o temama koje su na ovom sajtu stalno pominjane – od kvaliteta vode, zastupljenosti HDF-a, o raznim glupostima Pravilnika o dijalizi, dužini trajanja dijalize u dijaliznim centrima, i mnogim sitnijim pojedinostima koje dijaliznim pacijentima život znače, a na koje je većina ljudi u Sali, uključujući i doktore, samo začuđeno gledala.

Zvonalis se osvrnuo na manje-više iste teme, a potom krenuo da drži predavanje o dijalizi koje se nikad ne bi završilo da Ljubinko nije uradio jedinu korisnu stvar tog dana i prekinuo ga (doduše, tek iz trećeg pokušaja).

Iako je Zvonalis rekao i par korisnih stvari neupućenima, tu ipak nije bilo ni vreme ni mesto da se nekome drži čas. (Pucajte, samo njemu nedajte da drži čas).

Nakon njega na red dolazi Jelena iz Šapca čisto da nas osvesti kakva je tek situacija u unutrašnjosti, sa pitanjem “Da li je obavezno uzimanje nalaza krvi posle dijalize?”, jer se u Šapcu eto, ne uzimaju.

Pa kako se onda ocenjuje kvalitet dijalize?

Izgleda isto onako kako smo ga i mi međusobno ocenjivali, odokativno…

Ovi tamniji u licu imaju lošiju dijalizu, a ovi bleđi su anemični …

Profesor Koprivica koji se leči u KCS kaže da su pacijenti primorani da toliko znaju o dijalizi da su već postali polu-stručnjaci, a trebalo bi oni koji su se školovali za to da vode računa o svemu. On se posebno osvrnuo i na dobro poznato stanje objekta KCS koji se polako ali sigurno urušava i na činjenicu da pacijenti često ostaju prepušteni sebi i Bogu, na šta je dr “sve je relativno” Brković dobacio da se slaže, ali da to nije toliko strašno (?!).

        

Luka sa VMA je pitao prisutne doktore koja je procedura pri prijemu pacijenata u njihove dijalizne centre, da li se pacijenti upućuju na dijalizu “kao ovce na klanje” ili se prvo edukuju, vakcinišu, objasne im se procedure, obaveze, dijeta, formiraju pristupi, itd., na šta je dr Jemcov odgovorila da “postoji pravilnik o ponašanju pacijenata”(???) dok su ostali doktori samo klimali glavom bez komentara (!?!).

Miroslav u plavoj majici, je izrazio svoje razočarenje čitavim “okruglim stolom” i činjenicom da se priča o prevozu, drži nam se mala škola dijalize itd. umesto da se raspravlja o pravim problemima i pravim krivcima za lošu dijalizu. Dodao je i pitanje šta se radi po pitanju zamene aparata za dijalizu pošto oni imaju garantni rok od 7 godina ili 30.000 radnih časova koji je svuda istekao, na šta se dr Jemcov samo nasmejala (!?).

Diskusija je završena pitanjem jednog momka iz Šapca (ne čusmo mu ime) da li ima pravo na ampulu Beviplexa posle svake dijalize, jer oni isti dobijaju samo petkom (cirkus).

Kada su mu svi prisutni odgovorili potvrdno on je samo gledao u neverici postajući svestan gde živi i da se za svaku sitnicu koju bi mu država trebala obezbediti mora boriti.

Elem, oko pola pet, bi vreme za razlaz.

Kako do bolje dijalize?

Sa ovima, nikako.

Opšti utisak: ženidba Sibinjanin Janka je pesma, a predstava Tribinjanin Ljubinka je tragedija.

Pacijenti, sa čime su došli, sa time su i otišli.

A to je valjda i bio cilj.

Aktivnost je održana.

Sredstva su opravdana.

.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

____________________________________

_______________________

___________

Dragi prijatelji!

Jedan predlog menja sve

Razmišljajući dugo o problemima nas dijaliznih bolesnika, a vezano i za ukupnu društveno-političku situaciju u zemlji, došao sam do interesantne ideje koju želim da podelim sa vama.

Naime, mnogo je ovde (a i drugde) pisano o psihičkim problemima dijaliznih bolesnika (1,2,3).

Maltene, svi smo mi skrenuli sa pravoga puta, a ko nije, hoće, akobogda.

Imamo kojekakve, depresije, neuroze, psihoze, psihoneuroze, i ko zna šta sve ne, barem sudeći prema akciji našeg Predsednika Ljubinka (dok ga članstvo ne raskrinka), koji se sa svojom psihoterapeutkinjom Slobodankom, namlati para od Ministarstva, “podržavajući” “projekte” psihoterapijske podrške pacijentima na dijalizi. Svaki Božiji vikend ova plavuša, po programu koji je utanačila sa Ljubinkom, za izvesnu sumu naših para, slika se i mantra nešto naivnim i zabludelim dijalizantima, koji nikad nisu pročitali (ovde) nijedan pravi tekst o stvarnom stanju u dijalizi.

A sa druge strane imamo prave probleme koje niko ne rešava. Najveći je problem sa nemilosrdnim Pravilnikom (6) koji samo jednoj petini pacijenata daje pravo na kvalitetniju hemodijalizu, to jest: hemodijafiltraciju (HDF). Ljubinka i ostale predsednike to ne interesuje, oni su pobegli na kućnu hemodijalizu i tamo naravno, svi imaju HDF.

Pojedini pacijenti su sami protestvovali protiv tog Pravilnika, Kosta i Slobodan su pisali u Politikinoj rubrici “Među nama” (4,5), raspravljalo se o tome čak i na par nefroloških skupova (od onih koji su imali petlju da kažu istinu), ali stvar, tj. Pravilnik se nije promenio. Doktorka Nada Dimcura i njena (slojevita) komisija, suzama ne veruju. Boga se ne boje, invalida se ne stide.

Prevođenjem pacijenata na HDF godišnje se može spasiti 33% ljudskih života više (7). To nije malo (ako je još nekome u ovoj državi stalo uopšte do očuvanja ljudskih života).

Zbog tog Pravilnika o dijalizi i lekari imaju probleme. Svakodnevno smo u prilici da ih posmatramo kako se muče da broj onih koji žele da imaju HDF uklope u već zadatih 20%.

Jedni stavljaju na HDF samo mlade pacijente, drugi samo zaposlene, treći one koji su kandidati za transplantaciju, četvrti one koji ih podmite, tj. spuste im nešto u džep (da se namaknu kriterijumi, i „medicinske“ indikacije), peti čekaju da neko važan interveniše za svakog pacijenta, da bi posle tražili protivuslugu, i tako dalje, i tome slično. Neki direktori dijaliznih centara rotiraju na HDF sve pacijente, podjednako, i mlade i stare i zaposlene i nezaposlene, po principu svima po malo. To isto izaziva nezadovoljstvo, jer su im neki pacijenti nezadovoljni zašto se ne primenjuju kriterijumi kao i u drugim centrima, i to oni koji njima idu u prilog, pa da HDF imaju stalno.

I na kraju, kao treću stranu imamo društvo, tj. javnost, koju zabole ona stvar za muke dijaliznih pacijenata, za njihove probleme i Pravilnike.

Narod gleda rijaliti programe, takmičenja, pesme, kvizove, i druge vrste zabave. Okupirani smo emisijama: Ja imam talenat, X-faktor, Plesom do snova, Zvezde Rio-Granda, Potera. Trenutak istine. Nikad nije kasno. 24 časa, sa Kesićem ili na njemu. Ovo je Srbija, Kursadžije.

Kad sam sve ove činjenice sastavio u svojoj glavi, odjednom sam shvatio kako jednostavno možemo rešiti naše dijalizne probleme.

Učinimo ih zabavnim!

Obezbedimo u svim dijaliznim centrima kamere i televizore, kao u Freseniusu, što imaju pacijenti. Zatim ćemo sve dijalize prenositi uživo, a dijalizni pacijenti će imati priliku da tokom ta 4 sata pokažu šta znaju. Svako će da spremi ono što najbolje zna. Nema toga od nas ko nije ubeđen da je zvezda, samo eto, nije imao priliku da se pokaže. Sada će imati. Pesma, recitacija, imitacija, gluma, ples, tverkovanje, bilo šta.

(Dobro de, tverkovanje neka ostane samo za sestre. One se i oblače tako kao da su baš za tu vrstu nastupa).

Nagrada će naravno biti Hemodijafiltracija, za onih 20% koji dobiju najviše bodova. A pobedniku Finalne emisije organizatori mogu uplatiti i transplantaciju u inostranstvu. Organizatori su, naravno, Fond, Ministarstvo zdravlja, Televizije sa nacionalno-sramotnom frekvencom, Udruženje nefrologa Srbije i Nefrološka i Transplantacijska sekcija SLD.

U žiriju, naravno, obavezno mora biti Predsednica komisije za dijalizu, Predsednica Udruženja nefrologa, Predsednica nefrološke sekcije SLD, direktori najvećih nefroloških klinika i dijaliznih centara u Srbiji, RFZO direktor za dijalizu i Republički koordinator za dijalizu i transplantaciju.

To je baš onako evropski. Obezbeđena je ravnopravnost, i nacionalna i verska i polna, a gejeva i lezbejki će biti i više od obaveznog minimuma.

Kožne stolice, koje idu gore-dole. To obavezno. Čudo tehnike. Bez toga se blejači ne mogu impresionirati. (Tu bi doduše moglo biti i problema, pošto doktori i funkcioneri hrle samo na stolice za gore, a nikako za nadole, te im u tom smislu objasniti, da je sve to samo šou).

Gledaoce prikupiti sa obećanjem o sendviču i par stotina dinara dnevnice, ali samo za one koji su pismeni da pročitaju kad im se upali reč “Aplauz”, da tada treba da udaraju dlanom o dlan i da arlauču.

Za voditelja treba pronaći nekog polupismenog blentu, obavezno žvalavog, koji će se non-stop kreveljiti, nadvikivati sa svima, i stalno mora ponavljati: “Dragi prijatelji”, “Dragi prijatelji”. Izgleda da narod baš to najviše voli.

Pa da vidiš, majčin sine, kako izgleda kad pacijent zapeva. Pacijenti su i do sada redovno zapevali, ali na to niko nije obraćao pažnju.

Sad, kad čujete “Zajdi, zajdi ..” a to je inače tonalitet kojim pacijenti dozivaju sestre u salu kad ih uhvati grč u potkolenicama …

Ostaćete bez glasa, kao i svi mi koji ultrafiltracijom skidamo više od 4 litra.

A dole na kaironu ide tekst: Ako hoćete da HDF dobije bolesnik Vladimir Perić, pritisnite taster 4, ako želite da ispadne takmičar Saša Davidović, pritisnite taster 9.

Dobro veče, Beograde. Evo kako je glasao žiri iz Stare Pazove: Dva poena takmičaru na dijaliznom mestu broj sedam, iz Tutina.” Pa onda idu ostali. Već shvatate šemu. Evo kako je glasao žiri iz KBC Zemun: Za kompoziciju pod rednim brojem 8, “Ti si mene Šejkil, Šejkil, O-Nil” 12 poena! I tako dalje, i tako redom..

Mislim da je ovo najpošteniji mogući izbor i najdemokratskiji odabir pacijenata. Jer, sada osim doktora (stručni žiri), učestvuje i publika u studiju, publika kraj malih ekrana (TV prijemnika), kao i šira javnost, svi oni koji imaju mobilne ili fiksne telefone. Dakle, došlo je do podruštvljavanja u odlučivanju, a demokratija je zagarantovana samim tim što na tim istim televizijama gostuju i najviši predstavnici države, vlade i parlamenta. I pozicija i opozicija. I oni prolaze kroz isti sistem.

A i red je da bolju dijalizu, ili transplantaciju, dobiju oni koji nešto vrede, koji imaju neki talenat, koji nešto znaju …   (Krajnje je vreme da se raskrsti sa Andersenom i njegovim favorizovanjem mrava, ovo je vreme za andrićevsku Asku).

Svaki drugi kriterijum je neadekvatan, a narod najbolje ume da proceni ko koliko vredi.

U epizodi Potera, Tragač da bude Zvonalis, Sneška, ili Ljubinko, pošto oni misle da sve znaju o dijalizi i da uvek mogu da isteraju svoje. (Ili možda ipak, Miško. On ima najveće stado, i zna kako se ono tera i bez kera).

Novine, i web-portali uobičajeno će da se utrkuju sa naslovima: “Pacijent Ratko pokidao na gitari”, “Dule iz KCS šokirao publiku”, “Žiri zanemeo posle nastupa Rijane sa VMA”, “Serviser podigao celu salu na noge” (pustio im koncentrat sa malo kalcijuma?), “Freseniusove zvezde imaju najbolji rep”, “Medikonova Slađa pokazala dekolte”, “Mile iz KC Niš vadio budalu”, “Najbolja salsa ikada, Merima oduvala KBC Zvezdara”, “Zoki i Stana pokazali nove fistule”, “Gorica iz Zemuna podigla suvu težinu, fanovi zabrinuti”, “Milena iz KC Kragujevac priznala da je u detinjstvu bila na peritoneumskoj dijalizi”, “Aca iz Subotice promenio sestru koja ga je godinama punktirala”, “Ljubinko iz Bora prešao na kućnu HD, Zvonalis oduševljen”, “Kad je video šta stavljamo na fistule, žiri odlepio”, “Joci iz Aranđelovca trombozirao set, on nastavio kao da se ništa nije dogodilo”, “Jelena iz Šapca bila na infuziji”, “Milan iz Stare Pazove dobio uput za gastroenterologa”, “Ratko optužio dijalizator za lošu formu”, “Istražujemo: Kakve pacijente sestre zapravo žele?”, “Saznajte koji ste dijalizni tip pacijenta”.

Eto, dragi prijatelji, to su samo neki od naslova koji će nas sigurno zapljusnuti posle jedne ovako neminovne promene koncepcije i uređivačke politike u našim mejn-šiš (engl.main-stream) medijima.

Između nastupa ima da budu reklame. Naročito one subliminalne poruke tipa: svinjski but 199,99. To ne može da omane. Milijardu puta narodu da pustiš tu foru sa koma 99, on će opet nasesti i neće mu biti čudno zašto su sad svi naši proizvodi i sve njihove cene: koma 99. Da se onesvestiš.

Osim reklama, stalno treba da idu i najave ostalih zabavnih emisija. Ja, na primer, obožavam one emisije kad otvaraju garaže, da vidimo ko je šta dobio. Ili kako majstori od krntija naprave dobar automobil i još zarade dosta para, pri tome. Ili, ko će napraviti bolju tortu. Izbor venčanice, na primer, ili američko rvanje, to su neprevaziđena uzbuđenja. A tek zalagaonice za procenu vrednosti ili ono kad rastavljaju aparate u delove, to je bre edukacija, a ne ono što su nama nametali kroz zastareli obrazovni sistem.

Dakle, da se vratim na naše dijalizne muke, ovakvim konceptom bi bili rešeni svi naši dijalizni problemi: prestale bi psihičke promene u dijaliznih pacijenata, doktori ne bi morali da lupaju glavu kome da daju kvalitetniju dijalizu, pacijenti bi se aktivno uključili u savremene društvene tokove, mi sami bi glasanjem odlučivali o tome ko će ići dalje u život, a ko će čekati priliku u novom ciklusu, i naravno, do tada će morati, vredno vežbati.

Na ovom mestu bih stao.

Idem i ja da se pripremam.

Da vežbam.

Donje lage.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

================================================

           

.

            

.

           

           

.

           

.

.

.

.

           

.

     

.

      

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

            

.

     

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

    

.

          

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

          

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

           

.

     

.

          

.

      .

====================================================

 

Pedeset godina transplantacije bubrega

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije i druge priče …

Poštovani čitaoci,

Više puta smo do sada pisali o transplantaciji bubrega. Kao i sve ostale terapijske opcije nadoknađivanja bubrežnih funkcija, tako smo i transplantaciju nastojali predstaviti u što realnijem svetlu.

Doktori, koji s vremenom i sa iskustvom, postaju stručniji i pretvaraju se zapravo u fah-idiote, uskostručne specijaliste, najčešće hvale do beskraja terapiju za koju su se usavršili. Tako su neki ubeđeni u prednosti hemodijalize, neki u prednosti peritonealne dijalize, a transplantacijski nefrolozi su posebno preterivali hvaleći transplantaciju preko svake mere i terajući ljude na zaveštanje organa, potpisivanje donorskih kartica i slične „aktivnosti“.

Znajući da se i iza toga krije „samo biznis“ (Rajko, ništa lično!), na ovom sajtu smo radili obrnuto: namerno smo isticali da nijedna od terapijskih opcija nije dobra i da svaka ima masu nedostataka i problema koje treba rešavati.

Tako smo za transplantaciju nejednom naveli sve njene nedostatke i opasnosti. Od toga da pacijent (najčešće je to neki glupavi pacijent) samo iz razloga većeg „komfora“, jer ne želi da dolazi u bolnicu 3 puta sedmično, zalegne u hiruršku salu pod nož, i time sebi možda iskomplikuje život, a nekada i zaista tragično završi. Naglašavali smo te hirurške komplikacije transplantacije, kao što su tromboza novopresađenog bubrega (link), krvarenja, infekcije, sepse, zapušenje (na bešici) ušivenih mokraćnih kanala, otok i prskanje transplantiranog bubrega, pojavu fistula, urinoma, te brojnih drugih neposrednih ili posrednih komplikacija transplantacije. O odbacivanju transplantiranog bubrega, koje može nastati već za par minuta, na operacionom stolu (kao i bilo kada kasnije), da i ne govorimo.

Pominjali smo i transplantacionu farmakomafiju, brojne proizvođače lekova, čiji se preparati moraju svakodnevno i redovno gutati, počev od pre-transplantacijskog perioda, pa do kraja trajanja transplantacijskog bubrega. (Iako niko pacijentima nije govorio koliki je prosečni vek trajanja transplantiranog bubrega, mi smo otkrili da je to kod nas 8, i slovima: osam godina). Imunosupresivna mafija je u međuvremenu postala ista, ako ne i jača od dijalizne farmakomafije, gledajući po njenom prometu, profitu i uticaju na političare, države i doktore, koji se nama i našim bolestima bave.

Navodili smo činjenice da lekovi koji se moraju uzimati posle transplantacije namerno slabe imunitet pacijenta, te su takvi pacijenti lako podložni infekcijama, i bakterijskim i virusnim infekcijama (herpes, varičela, citomegalovirus, mononukleoza, hepatitis), dobijaju šećernu bolest, bolesti kostiju (osteoporozu i osteonekrozu), tumore i karcinome (posebno tumore kože, limfnih žlezda i genitalija), dobijaju povišen krvni pritisak, gastritis ili ulkuse, grčeve ili konvulzije, bolove u stomaku, dijareje (i slična sranja), povišenje masnoća (holesterola) u krvi, glava im se zaokrugljuje, gingiva im se uvećava, rastu im dlake i akne po licu, dobijaju kataraktu, dobijaju na težini, dobijaju srčanu slabost, srčane ili moždane udare, infarkte ili šlogove, itd, itd.

Samo praćenje funkcije nakalemljenog bubrega i stalni stresovi pri učestalim laboratorijskim kontrolama nivoa imunosupresiva, nivoa kreatinina, elektrolita, i svih drugih analiza, ultrazvukova, snimaka, skenera, biopsija, itd., – sve to itekako pokvari kvalitet života, te transplantirani pacijent suviše često ‘umire od straha’ da će mu se vratiti osnovna bolest, ili da će mu kreatinin nastaviti rasti, da će opet morati nazad u dijalizni centar, kao povratnik ili neuspeli begunac, kao da je njegova krivica što je bežao, i što beg nije uspeo. Stalni psihički pritisci, obaveze i napetosti koje te obaveze stvaraju, neretko završe razvojem afektivnih reagovanja, depresija, neuroza, glavobolja, nesanica i drugih psihičkih poremećaja u transplantiranih bolesnika.

Sve smo to pominjali, manje ili više, i sve je to tačno, ali danas nećemo o tome.

Jer, i nije sve baš uvek tako.

Danas hoćemo da pokažemo da nismo samo „dva vrana gavrana“, crne ili žalosne sove, ptice zloslutnice, koje sa virtuelnih grana ispuštaju komentare na nevine prolaznike.

Danas hoćemo da govorimo o pozitivnim stranama transplantacije.

Znamo da toga imate na svakom ćošku, stalno ide (debelo) plaćena kampanja „produži život – ostavi nama organe“, kao da je život ona stvar, te nikad nisu zadovoljni dužinom. Svake nedelje državna televizija u drugom dnevniku emituje glupave priloge u kojima narcisoidni doktori i privedeni pacijenti pričaju o tome kako počinje jedan novi život, kako su pre toga čak morali da idu i na dijalizu … i tako to.

Nećemo takve budalaštine. Tako se transplantacija u narodu neće zapatiti.

U nedostatku naših, lepih transplantacijskih priča, našli smo vam nešto iz uvoza. Nešto što je bilo u internetskoj ponudi, ali je trebalo duboko i široko kopati, pa je većini naših virtuelnih predsednika i predstavnika pacijenata to promaklo.

Da vam pokažemo svetlu stranu transplantacije prikazaćemo vam sledeće priče:

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije

Priča počinje davne 1967. godine, pacijentkinja Denis Lombard je tada imala 13 godina.

I u bogatom i razvijenom Los Anđelesu, transplantacija bubrega je u to doba bila eksperiment. Ukratko, kockanje sa životom. Šezdesetih godina prošlog veka transplantacija se radila samo u naučnim medicinskim ustanovama, a čak ni tamo se nije radila kod dece.

Procenat preživljavanja transplantiranih bubrega u prvoj godini nije bio ni 50 posto, ni pola ih nije dočekalo drugu godinu.

A tek dijaliza. Šta da vam kažemo osim da dijalize tada nije bilo za svakoga. Samo za odrasle muškarce, i to ako su radno aktivni, ako su glava porodice i ako će se dijalizom moći vratiti na posao. Za decu, nema.

Strašno doba.

Ipak, roditelji male pacijentkinje, majka Ana i otac Ted Lombard, nijednog trenutka se nisu predavali.

Majka Ana kaže: „Nema vrata na koja nisam zakucala, nema bolnice kojoj se nisam obratila.“

Otac Ted je bio više nego odlučan. Izašao je pred doktore sa sledećim rečima: „Jednu kćerku sam izgubio, ovu drugu ne dam!“

Naime, Denis i njena sestra Dijana su rođene 1954. godine sa genetski urođenim oboljenjem bubrega i njena sestra je zbog toga i umrla, kada je Denis imala 7 godina.

Narednih 6 godina, otac Ted i majka Ana su započeli tešku borbu za život preostale kćerke.

Shvatili su da je transplantacija jedina šansa, ali trebalo je ubediti i doktore.

Dr Albin Gritsch, losanđeleski hirurg, je prihvatio izazov.

Sada, o tome kaže: „Bila je to hrabra odluka. Transplantacija je tada bila pionirski poduhvat, a povrh svega pacijentkinja je imala samo 13 godina“.

Otac Ted je dao svoj bubreg kćerki Denis i taj bubreg i danas funkcioniše.

Danas, Denis sa roditeljima slavi pedesetogodišnjicu te transplantacije.

Otac Ted, koji sada ima 88 godina, 50 godina živi samo sa jednim bubregom i nema nikakvih zdravstvenih tegoba!

Dok su se porodično fotografisali na ovom slavlju, Denis koja sada ima 62 godine, kaže da je beskrajno zahvalna svome ocu, jer joj je on dva puta poklonio život, i to ne običan, nego pun, srećan i zdrav život.

Denis Lombard, njena majka Ana i otac Ted Lombard

Posle te pionirske operacije, losanđeleska univerzitetska klinika je razvila jedan od najvećih i najuspešnijih transplant programa u svetu.

Danas je transplantacija bubrega rutinska operacija u skoro svim zemljama.

Dr Gabriel Danovitch, šef losanđeleskog transplant programa u kojem je samo prošle godine učinjeno 357 transplantacija bubrega, kaže: „Nekada je operacija uzimanja i presađivanja bubrega bila velika, ekstenzivna operacija na otvorenom trbuhu, a oporavak pacijenta je trajao po nekoliko meseci. Danas, ta se operacija radi laparoskopski, sa dva mala reza za uzimanje bubrega, a davalac se vraća na posao za svoj radni sto, već za par nedelja. Od te 1967. godine, mi smo prešli dug put, ali smo dužni zahvaliti se i porodici Lombard, koji su bili deo tih naših početaka.“

Doktori, sestre, pacijenti i svo osoblje bolnice pridružilo se čestitkama i slavlju Lombardovih.

„Želim da ohrabrim i druge, da slobodno budu davaoci organa“, kaže sa bolničke govornice Denis Lombard. „Moj otac je pre 50 godina iskoristio šansu da spasi jedan život i evo, i sada je vrlo aktivan, izvanrednog je zdravlja, iako ima 88 godina, koliko ima i moj bubreg.“

I to je to. To je prava pozitivna priča.

Šta reći, posle ovoga.

Najbolje, ništa.

U potrazi za nečim sličnim sa našeg govornog područja, naiđosmo na još jednu interesantnu ispovest:

Moj bubreg je star čak 103 godine!

Osječanin Ivan Leko (66) oboleo je od hronične upale bubrega još 1986. godine.

Imao je tad 35 godina, suprugu, decu i veoma veliku šansu da ostane bez bubrega, čiju je funkciju uništavala bolest koja je brzo napredovala.

Upravo mu se to i dogodilo 1991., kad je krenuo na dijalizu, a bio je i jedan od čak 1100 ljudi koji su tad bili na listi za transplantaciju.

Šanse za donirani bubreg bile su male, jer se tad u Hrvatskoj obavljalo 50-ak transplantacija godišnje (kao u Srbiji danas).

Ivan kaže: „Moj lekar dr. Marko Jakić, predložio je da članovi moje porodice odu na tipizaciju tkiva kako bismo videli ko je od njih mogući donor bubrega. Dve sestre i tata su odgovarali i, na moje iznenađenje, doktor Jakić odabrao je oca za prihvatljivijeg donora – priseća se Ivan, čiji je otac Ante tad imao 77 godina!

Prema tadašnjim pravilima, donor organa nije mogao biti čovek stariji od 60 godina, no dr. Jakić, tvrdi Ivan, smatrao je da je bubreg njegovog oca u izuzetno dobrom stanju.

„Moj otac imao je bubrege mladića iako je bio najstariji donor organa u zemlji“ – kaže Ivan, kojeg su lekari u KBC-u Zagreb na Rebru operisali novembra 1991. godine. Dvoumili su se hoće li taj bubreg biti dobar izbor za transplantaciju, no dr. Jakić je bio uveren u uspeh. Preliminarni nalazi koje je otac Ante napravio bili su izvrsni, što je razuverilo zagrebački tim lekara, koji su Ivanu potom zakazali termin operacije.

„Sve je prošlo bez problema i za mene i za oca. Ja sad zapravo imam tri bubrega, jer moje nikad nisu izvadili“ – dodaje Ivan. Otac Ante je nakon toga poživio još 17 godina. Umro je u 94. godini, od starosti. Nikakvih zdravstvenih problema nije imao uprkos samo jednom bubregu, koji mu je i dalje savršeno dobro radio.

„Moj bubreg danas realno ima 103 godine i nadživeo je sve predviđene medicinske granice, jer se veruje da organi stare kao i čovek. Ne prođe ni dan da ne pomislim na oca, zahvaljući kojem danas imam troje dece i sedmoro unučadi“ – govori Ivan, koji se oseća dobro i zdravo, iako nalazi kažu da kreatinin u presađenom bubregu raste, pa on polako gubi funkciju.

Ivan je nakon transplantacije umnogome promenio način života kako bi se presađeni bubreg održao.

„Nastavio sam normalno sa životom, ali sam izbegavao dizati teške terete, promenio sam način ishrane i pridržavao se svih pravila za ljude s transplantiranim organom“ – kaže Ivan prisećajući se oca Ante, koji nikad u životu nije popio tabletu, a celi je svoj radni vek proveo radeći teške građevinske poslove.

„Stanje organizma je uslovljeno našim načinom života, time šta jedemo i kako živimo, no otac je i genetski imao izuzetno dobre predispozicije da dugo i zdravo živi“ – kaže Ivan, koji je već 15 godina predsednik osječkog Udruženja transplantiranih i dijaliznih bubrežnih bolesnika, koje ima 180 članova, uglavnom srednje dobi. Za razliku od prije 25 godina, u Hrvatskoj se danas na listi čekanja za transplantaciju bubrega nalazi 30-ak ljudi, a sama dijaliza dostigla je veliki napredak pa nije toliko neugodna i mučna.

„Na sreću, i svest o doniranju organa danas je mnogo razvijenija pa se relativno brzo dolazi do organa koji su bolesnima potrebni“ – zaključio je Ivan.

Eto, ove dve neobične priče, nismo mogli a da ne prenesemo.

Koja je poenta, svega ovoga, šta je naravoučenije?

Pa, ništa. Nema ga.

Želimo samo da svima onima koji su zaduženi za brigu o bubrežnim bolesnicima

čestitamo „Praznik rada“.

 

.

.

DiaBloG – 2017

Današnja Hipokratova zakletva

Hipokratova zakletva danas

Kunem se Medlajnom, Medskejpom, UpToDate-om, NEJM-om i Lancetom, i svim drugim medicinskim sajtovima i portalima, pozivajući ih da mi budu svedoci, da ću sprovoditi, u skladu s mojim sposobnostima i procenama, ovu zakletvu i sve njene delove.

Da ću se u svojim veštinama uvek držati kompjuterskog miša, i to podjednako čineći i levi i desni klik, dok pretražujem koji je lek odobren za propisivanje na aktuelnoj listi lekova RFZO; da ću zdravstvene inspektore i kolege iz redovnog i vanrednog stručnog nadzora tretirati kao svoju sopstvenu braću, i da ću odgovarati na sva njihova pitanja i primedbe, ne mareći koliko ona bila budalasta i neostvariva; da ću sve o mojim pacijentima unositi redovno u elektronske zdravstvene kartone, da ću šifrirati, izveštavati i poštovati akcione planove, slediti ustanovljene postupke i procedure, i sve ostale virtuelne instrukcije donete od moje braće i mojih učitelja, koji sami izbegoše ovaj zdravstveni sistem.

Koristiću oba tastera, i točkić na mišu, da pomognem svim mojim pacijentima, u skladu sa sopstvenim sposobnostima, znanjem i procenom, ali nikada neću poverovati da je moja procena bolja ili tačnija od onoga što nam propisaše Vodiči najbolje prakse, Pravilnici i Standardi doneti od nametnutih nam autoriteta. Niti ću ikada pacijentima svojim dati toksičan ili štetan lek, osim ako to u samom uputstvu za primenu tog leka nije navedeno i ako taj lek ili dijagnostičko sredstvo nije odobreno od strane ALIMS-a.

Nikada neću uzimati novac, u plavim ili bilo kako obojenim kovertama, osim ako mi redovna plata ne omogućava život na visokoj nozi i ako to nije sa bezbednosne strane provereno i osigurano. Neću nikada uzimati novac od farmaceutskih kompanija i drugih firmi, osim ako se kongresi, edukacije i stručna predavanja ne održavaju u turistički interesantnim ambijentima i ako ne sprovedemo sve neophodne formalnosti da to dobije privid legalnosti.

Neću nikada vršiti abortuse tj. ubistva malih ljudskih bića, osim ako mi se za to plati, i osim ako to odobri neki konzilijum, kolegijum, uprava zdravstvene ustanove, ili barem pacijentkinja lično. Ali i tada, u tim spornim trenucima, zadržaću svoj dignitet i štitiću čast svoje profesije kao i kada činim najhumanije delo. Eutanaziju ili premeštanje organa neću vršiti, osim ako se o tome pozitivno ne izjasni skupštinska većina ili bar ministar naš zdravstveni.

Neću se prihvatati skalpela sve dok ne skupim sve potrebne bodove koje mi propisuje moja lekarska komora, a radi održavanja i produžavanja licenciranja mojega. I ako čujem ili vidim negde da je neki kolega moj postigao neki svetski važan uspeh ili dostignuće, ja ću to najvećma ignorisati, prećutati ili opovrgavati, ne libeći se da u tom cilju napregnem sve svoje umne i fizičke kapacitete.

Ako uspem da održim ovu moju zakletvu i ničim je ne prekršim, dozvolite mi da stupim i ostanem u redovima ove časne profesije, da klikćem, skrolujem, štrikliram, izveštavam i prezentiram, ali ako se ponesem drugačije i ne ispunim očekivanja učitelja i šefova mojih, kaznite me upućivanjem u neku neevropsku zemlju, gde nema kompjuterskih sistema i elektronskih kartona i gde ću morati direktno da pomažem povređenima i obolelima, u skladu sa svojim znanjem i veštinama.

.

Paul D. Simmons, family physichian     (prevod i adaptacija: A.P.)

.

DiaBloG – 2017

.

__________________________________

_______________________

________