Bezheparinska hemodijaliza – večiti cilj nefrologije i tehnologije.
(Ne mislimo pri tome na retko izvođenje pojedinačnih bezheparinskih dijaliza tzv-im „ispiranjem“).
.
Poštovani čitaoci,
.
Evo nas ponovo na našim redovnim zadacima, a neki od tih zadataka su, kao što već znate, i edukacija, prosvećivanje, praćenje inovacija i pritisak na nadležne za poboljšanje kvaliteta dijalize u Srbiji, a i šire.
Svakom iole upućenom pacijentu danas je jasno da su bezheparinske dijalize moguće, ali zahtevaju posebne pripreme, ekstremno brzi protok krvi, često (na 15-ak minuta) ispiranje celog vantelesnog cirkulacijskog toka sa 200 ml fiziološkog rastvora, neophodno prisustvo najmanje 2-3 medicinske sestre, uračunavanje datog rastvora u ukupnu ultrafiltraciju, pažljiv monitoring znakova koagulacije u sistemu, češće laboratorijske analize, a neretko i skraćivanje tretmana, zbog preteće tromboze ili već nastale tromboze i gubitka dragocene krvi.
Iz svega navedenog jasno vam je zašto su bezheparinske dijalize retke, komplikovane, i za pacijente i za osoblje, pa se uglavnom izbegavaju, u skoro svim našim, ali i stranim centrima.
Tako je heparin ostao, kao nužno i neophodno zlo, do dana današnjeg, u svim hemodijaliznim tretmanima, kao prvi i najpogodniji antikoagulans.
Ostali, alternativni, antikoagulansi, su imali duže (nepotrebno) antikoagulantno dejstvo i sopstvena ograničenja i nuspojave, ništa manje opasne od heparinskih, a uz sve to su i skuplji.
Činjenica je dakle, da imuni sistem čoveka tretira sve strane materijale kao neprijatelja: npr. igle, katetere, dijalizatore, krvne linije, komore, pejsmejkere, proteze, stentove, graftove, … itd.,itd.
Od svih tih reakcija (bio-in-kompatibilnosti) sada ćemo pažnju posvetiti najjače izraženoj: trombozi.
I problemima koje nam stvara ili nam može stvoriti antikoagulans, tj. heparin, kao i dalje nezaobilazni činilac hemodijalize.
Zbog sklonosti tromboziranju svih delova ekstrakorporalne cirkulacije, heparin, standardni, tzv. nefrakcionisani, heparin, je o(p)stao kao primarni antikoagulans u hemodijalizi, do dana današnjeg. (Uskoro će biti 100 godina kako se koristi u hemodijalizi. Prvi put je upotrebljen davne, 1928. godine).
Počeli smo da se navikavamo da će to tako i ostati, da je heparin za dijalizu nešto „sine qua non“.
A ne bi trebalo da je tako.
Ko je ikada pogledao listu neželjenih dejstava heparina, sigurno će i kod sebe prepoznati nešto od simptoma i znakova za koje je uvek moguće optužiti: heparin. Posebno su u riziku oni pacijenti koji već uzimaju antikoagulantne lekove poput aspirina, Sintroma, Farina, Pradaxe, Eliquisa, Xarelta i drugih antikoagulanasa, kao deo kardiološke, neurološke, pulmološke, reumatološke i druge terapije.
Evo šta kažu oni koji vrište da se o indikacijama, merama opreza i nuspojavama konsultujete sa svojim lekarom ili farmaceutom.
Nuspojave heparina su brojne:
to su pre svega Thrombocytopenia (pad broja trombocita), česta ali ne i posebno opasna komplikacija za razliku od imunološki posredovane HIT (Heparinom Indukovana Trombocitopenija) sa brzim i progresivnim opadanjem broja Tr i tromboembolijskim komplikacijama u vidu nekroze kože, embolije pluća, gangrena ekstremiteta, moždanog ili srčanog udara. Nuspojave i komplikacije heparina su moguće na svim organima i sistemima organa.
Kardiovaskularne komplikacije su: vazospazam, anginozni bol, šok, tromboza.
Centralne nervne komplikacije su: groznica, jeza, glavobolja.
Ostale komplikacije: lokalni bol, eritem, hematom, ulceracija. Alergijske reakcije, anafilaktoidne reakcije, hipersenzitivnost, heparinska rezistencija. Treba znati i da količina heparina u ampulama nije strogo ona koja je i navedena: dozvoljena odstupanja su +/- 10%, o čemu takođe treba voditi računa. Zbog načina proizvodnje, u samom pakovanju heparina dešavala se i kontaminacija, zbog čega su, opet, najviše stradali dijalizni pacijenti.
.
Eto, ovoliki uvod nam je bio potreban, da bismo vam sada predočili i neke lepše stvari.
Nije da nije bilo pokušaja od strane tehnologa da se doza heparina smanji ili izostavi u ekstrakorporalnoj dijaliznoj cirkulaciji, ali do nas još nisu stigli oni najbolji anti-trombni dijalizatori.
Da li će, i kada će stići, ne zna se, ali bi već sada trebali da znamo rang listu najboljih dijalizatora za bezheparinske dijalize.
Evo, samo za naše čitaoce, rang liste dijalizatora, kojima treba najmanje heparina.
1. „SOLACEA” dijalizator; Nipro, Osaka, Japan.
Asimetrične triacetatne (ATA) membrane („Solacea” dialyzer; Nipro, Osaka, Japan) su se pokazale do sada najbolje za bezheparinske dijalize. To je potvrđeno u studijama Aoyagija (2017), Roncija (2018), Vanommeslaegheove (2018, 2019, 2020, 2021), Vandenboschove (2021). Čak i u najzahtevnijim dijaliznim procedurama, kao što je postdilucijska hemodijafiltracija (za koju se, po protokolu, zahteva 30% veća doza heparina u odnosu na HD), sa Solacea dijalizatorima ta je HDF moguća sa Ø jedinica heparina.
2. „FILTRYZERNF” dijalizator; TorayIndustries, Inc, Tokyo, Japan.
Zasnovana na polymethylmethacrylatu (PMMA) nova forma (PMMA-NF) ove mebrane je pokazala zavidno malu adheziju proteina i aktivaciju trombocita. To je potvrđeno studijama Oshihare (2017), Masakane 2017), Uchiumija (2018).
3. „TORAYLIGHT NV” dijalizator; Toray, Japan.
Primarno klasičnoj polisulfonskoj membrani (koja je hidrofobna) dodat je hidrofilni polimer (Hydrolink NV) i tako je pojačao efikasnost i biokompatibilnost membrane. To je potvrđeno studijama Yamake (2014), Hidake (2015), Koge (2018, 2019), Roncoa (2017) i Tsuchide (2017) i dr.
4. „OPTIFLUX ENEXA” dijalizator; Fresenius MC, Waltham, MA, USA.
Tehnologija „Endexo“ koju je razvio dr Paul Santerre u kompaniji IBI (Interface Biologics Inc.“) na Toronto univerzitetu u Kanadi i koja se pokazala uspešnom u smanjenju trombogenosti katetera i kanila (sada u firmi AngioDynamics: BioFlo PICC i BioFlo Port) pokušano je i tretiranje unutrašnje površine kapilara dijalizatora (SMMs- SurfaceModifying Molecules) fluoro-polimerima, a u cilju smanjenja trombogenosti poliuretana. Studije Fišerove (2021) i Meyerove (2021) su pokazale manje zahteve za heparinom, ali primenjenim protokolom se to ipak nije moglo potvrditi.
5. „EVODIAL” dijalizator, Baxter, Deerfield, IL, USA.
U ovom dijalizatoru je dobro poznata AN69 ST membrana, sada sa kapilarima fabrički obloženim heparinom (the HeprAN membrane, heparin-grafted AN69 ST). I pored smanjenja potreba za heparinom (French studija 2016, Vanommeslaeghe 2021) u kontrolisanim ispitivanjima nije se uspelo dokazati da se ovakvi dijalizatori mogu ciljano koristiti za potpuno bezheparinske dijalize.
6. vitaminom E obložene membrane:
„Excebrane” dijalizator; Terumo Corporation, Tokyo, Japan, na celuloznoj membrani, i
“VitabranE” dijalizator; Asahi Kasei Kuraray Medical, Tokyo, Japan, na polisulfonskoj membrani –
nisu se pokazali korisnim u smanjenju doze heparina koliko u smanjenju metabolita oksidoreduktivnog stresa (ROS).
Eto, to bi bila ta svetska rang – lista dijalizatora koji su najbolji za dijalize bez heparina.
Sami izvedite neophodne zaključke.
Na kraju, u očekivanju boljih tendera, boljih dijalizatora, boljih nefrologa i boljih udruženja pacijenata, da mi damo i pouku o „pravnom“ leku, što bi rekli oni koji pišu „u dispozitivu“.
Dakle, ako posumnjate ili imate vidljive znake predoziranja heparina, trebate znati da postoji antidot, sredstvo kojim se poništava dejstvo heparina. Antidot se zove: Protamin sulfat.
Predoziranja su moguća, jer neki dijalizni (inostrani, posebno) centri šablonski daju visoke doze heparina dijaliznim pacijentima radi komfornijeg rada osoblja, tj. sestara, kojih ni kod njih nema dovoljno. Predoziranja su moguća i greškom, jer se mogu zameniti ampule sa koncentrovanim heparinom i ampule sa nekoncentrovanim heparinom, isto kao što smo pominjali pri konzervaciji dijaliznih katetera.
Osim kliničkih znakova predoziranja heparina, postoje i brzi lab. testovi za kontrolu eventualnog predoziranja heparinom. Najbolji laboratorijski pokazatelj delovanja heparina je aPTT (aktivirano parcijalno protrombinsko vreme), koje treba (u terapijske i dijalizne svrhe) da bude 60 – 85 sekundi.
Ukoliko je više, krv će slabo da koaguliše i postoje mogućnosti raznih krvarenja i drugih nuspojava heparina.
U principu se daje 1 mg Protamina na svakih datih 100 jedinica heparina. Protamin se daje i.v. sporo, najmanje 10-ak minuta, ali je pri njegovom doziranju jako važno znati koliko je vremena prošlo od davanja heparina. Pošto je poluvreme eliminacije heparina oko 60 minuta, što je više vremena proteklo od davanja heparina, doza protamina će biti manja.
Po sledećoj šemi:
Vreme proteklo od i.v. davanja heparina
Doza Protamina (u mg), potrebna za neutralizaciju svakih 100 jedinica i.v. datog Heparina
1 min
1-1.5
30-60 min
0.5-0.75
>2 h
0.25-0.375
Ampule sa Protaminom su obično od 10 mg/ml, tj. imaju ukupno u 5 ml = 50 mg Protamina, i to bi trebalo biti dovoljno za neutralizaciju 5000 IJ heparina neposredno po davanju.
To je sve, što smo ovom prilikom željeli istaći.
Svako dobro.
.
.
.
===============================
===================
========
.
.
.
.
DiaBloG – 2023
.
Preporučena literatura za dalje informisanje i pregled činjenica:
Svaki dijalizni početnik koji je imalo spoznao hemodijalizu, naučio je čuvenu floskulu o AV fistuli, da je to „Ahilova peta“ hemodijalize. Sledeći veliki nauk, a zahvaljujući i ovom sajtu, postala je istina i o hemodijafiltraciji. Da je to metoda koja optimalno kombinuje difuziju i filtraciju, i predstavlja najbolji modalitet hemodijalize. Treće i poslednje veliko saznanje, jeste da je tretman 4 puta nedeljno bolji od tretmana 3 puta nedeljno, i ta 3 velika saznanja postaju dovoljna da pametni pacijenti što pre izaberu kućnu hemodijafiltraciju i počnu da pišu knjige i drže predavanja, ravnopravno sa školovanim nefrolozima.
Sad, ako bi krenuli od ove 3 osnovne postavke, da razmišljamo kako dalje unaprediti kvalitet dijaliznog lečenja, i pacijenti i stručnjaci bi se razišli u tumačenjima.
Mi smo ovaj put krenuli redom. Ako je AV fistula i dalje najbolji krvni pristup („zlatni standard“), šta sve možemo učiniti da je što duže koristimo i učinimo funkcionalnijom?
Kad se takva pitanja pokrenu, neizostavno se dođe do poglavlja: „Single needle dialysis“ iliti „Dijaliza jednom iglom“. Skoro svaki dijalizni udžbenik i bez sumnje svaki dijalizni aparat, ima to poglavlje.
Ako je to tako, a jeste, postavlja se pitanje: Zašto u srpskoj dijaliznoj praksi ne postoji ta opcija, uopšte? Baš niko, niko i nigde u srpskim dijaliznim centrima ne radi „single needle dialysis“.
Opravdanje ili objašnjenje, je jednostavno: nema setova, nema linija, nema „Y“-konektora, a nema ni volje za jednoiglene dijalize.
Zašto? Zar nije i previše mnogo dijaliznih pacijenata sa lošim krvnim sudovima i lošim AV fistulama, kojima bi smanjenje uboda za 50% (!!?!!) itekako bilo korisno za uspešnost i dugotrajnost njihovog dijaliznog pristupa. (Linije života?)
Opravdanje ili objašnjenje, dato opet od dijalizne farmakoindustrije, jeste da dijaliza sa jednom iglom nije efikasna, nije dobra. Velika je recirkulacija, a klirensi, sledstveno, loši.
Neki su, istine radi treba i to reći, pokušali HD „jednom iglom“ i uverili se: komplikovano je i ni blizu efikasno kao standardna HD sa dve igle.
Upravo to nam je bio cilj ovoga posta. Zakopali smo malo po internetu, da saznamo zašto i da li je baš tako? Još uvek?
Da li je baš potpuno neisplativa, nesprovodiva i napuštena hemodijaliza jednom iglom?
Nećete nam verovati: NIJE.
Radi se, itekako.
Dve velike dijalizne kompanije, čije aparate i materijale imamo i na srpskom tržištu, još uvek imaju u ponudi setove za hemodijalizu jednom iglom.
Radi se o firmama: „BBraun“ i „Fresenius“.
Stručnjaci su ispitivali i poredili kvalitet (efikasnost) tretmana „jednom iglom“ na ova dva aparata i zaključili da je BBraun metoda trenutno najbolja od svih mogućih dijaliza jednom iglom na standardnim HD mašinama.
(„Fresenius“-ovo predstavništvo u Srbiji nema uopšte ni nameru da ovu metodu aktivira).
Na slici dole je šematski prikaz BBraun i Fresenius koncepta jednoiglene hemodijalize:
.
No, kao što i pretpostavljate, nije to sve.
Pravi razlog nastanka ovog posta jeste činjenica da se danas može raditi i HDF (hemodijafiltracija) jednom iglom! I da pri tom zadrži dobru efikasnost tretmana.
Da bismo shvatili ovaj koncept bilo je potrebno vratiti se istoriji hemodijalize. Prvi hemodijalizni tretmani radili su se naime tako da se pacijentu izvlačila određena količina krvi u jednu sterilnu flašu, zatim se ta krv mešala sa antikoagulansom od pijavica (hirudin) i ubacivala u celofanska creva (koja se inače koriste za kobasice) namotana na valjak koji je bio potopljen u kadu sa dijaliznom tečnošću. Posle difuzije štetnih materija iz krvi u dijaliznu tečnost, ta prečišćena krv se skupljala u drugu bocu i vraćala natrag u pacijenta. Ta procedura („izvlačenje-čišćenje-vraćanje“ krvi) se ponavljala više puta, sve dok nije bila postignuta zadovoljavajuća efikasnost tretmana.
Povratak na ovaj originalni dijalizni postupak, uz moderne pumpe, linije, komore, vage i filtere, doveo je do nastanka SLAMB-HDF („Single Lumen Alternating Micro-Batch“) – „Jednovolumna alternirajuća mikro-komorska“ hemodijafiltracija.
U pitanju je minimalno invazivna, a najkvalitetnija hemodijalizna procedura!
U prevodu: najbolje se podnosi, i ima najefikasnije uklanjanje otrovnih materija!
Sledi opis tehnike (šematski prikaz je na slici ispod ovog pasusa):
Od pacijenta se povuče 20 – 300 ml krvi (zavisno od telesne mase pacijenta) u jednu krvnu komoru, koja će služiti kao „rezervoar“ krvi. Ako pacijent od ranije nije na antikoagulantnoj terapiji, u taj rezervoar krvi se prethodno ubacuje antikoagulans (heparin, citrat, i sl) a zatim se on napuni sa 20-300 ml krvi. Kada je rezervoar sa krvlju napunjen, krv se iz njega pumpa u dijalizator velikom brzinom, na hemodijafiltraciju, tokom 1-3 minuta, toliko puta koliko je potrebno da se svi toksini iz te krvi eliminišu preko dijalizatora. Znači, krv iz rezervoara recirkuliše kroz dijalizator velikom brzinom, uz veliki protok dijalizne tečnosti, omogućavajući visoke klirense i željenu ultrafiltraciju. Na kraju prečišćavanja se u rezervoar ubacuje inhibitor antikoagulansa (protamin za heparin ili kalcijum za citrat), a zatim se tako prečišćena krv vraća iz rezervoara natrag, u pacijenta. Jedan ovakav ciklus traje 4-7 minuta, a za 1 sat se izvrši 8 – 15 ciklusa čišćenja. Postupak traje dok se ne postignu željeni klirensi i ultrafiltracija.
.
Ovakav tretman se pokazao efikasan, jeftin, pogodan za pacijente sa jednovolumenskom (terapijskom, od 5 Fr) kanilom ili jednom iglom, koji imaju male protoke kroz krvni pristup (100 – 400 ml/min), dakle i za hemodinamski nestabilne pacijente.
Ovaj sistem eliminiše najveću negativnost klasične HDF, da vam je za efikasan HDF tretman potreban dobar krvni pristup i veliki protoci krvi (krvna pumpa).
Na istom principu se može raditi ne samo hemodijafiltracija, nego i plazmafereza, hemofiltracija, hemodijaliza, hemoperfuzija i sve druge ekstrakorporalne metode prečišćavanja krvi.
S obzirom da se mala količina krvi uzima u rezervoar („micro-batch“), onda nema potrebe ni za dijalizatorom velike površine, odnosno velikog volumena, jer se sva efikasnost postiže brzinom i brojem ciklusa prečišćavanja.
Mali rezervoar i mali dijalizator, dalje omogućavaju smanjenje veličine aparata, smanjenje njegove težine, povećavaju njegovu mobilnost i dobitak na prostoru.
Tokom SLAMB HDF može se pacijentu davati intravenska terapija (infuzije, antibiotici) kao i kod klasične HDF. Obzirom da se SLAMB HDF sastoji od 3 faze: 1. povlačenje krvi; 2. procesiranje krvi; i 3. vraćanje krvi; onda se tokom faza 2. i 3. mogu drugom pumpom pacijentu davati lekovi i/ili infuzije preko istog krvnog pristupa.
Ovo je posebno pogodno kod pacijenata u urgentnim jedinicama koji imaju samo jednu i to terapijsku kanilu i nemaju drugu vensku liniju. Ili za pacijente koji krvare, kojima se ne sme davati antikoagulans, npr. heparin „sistemski“ (u ceo organizam), jer se pri SLAMB procedurama antikoagulans daje samo u ekstrakorporalnoj cirkulaciji, a poništava mu se dejstvo pre nego što se prečišćena krv vrati u organizam pacijenta.
Obzirom da se veličina „rezervoara“ tj. volumena punjenja krvne komore, može podešavati, ne samo prema veličini pacijenta, nego i prema stanju njegovog kardiovaskularnog sistema, jasno je zašto je SLAMB tehnika pogodnija za dijaliziranje hipotenzivnih, anemičnih, operisanih i pacijenata sa srčanom slabošću.
Zahvaljujući micro-batchu, malom dijalizatoru i pumpama, sistem može da radi i na baterije, tako da ukupna cena uređaja bude manja od 1000 evra, što je oko 15X manje od cene standardnog dijaliznog aparata.
SLAMB HD/HF/HDF je kao jeftina i jednostavna tehnika već isprobana u urgentnim jedinicama, za akutne dijalize, u lečenju rabdomioliza, ali i „pod šatorima“, na terenu, posle zemljotresa, itd.
Stepen odstranjenja ureje pri jednom prolazu kroz dijalizator (Single-pass urea klirens) je 85% – 90% i posle 2-3 minuta ureja je iz tog rezervoara krvi uklonjena 95%. Ako se koristi terapijski intravenski kateter (kanila) od 5 Frenča, povlačenje krvi u rezervoar traje oko 1 minut, procesuiranje 2-3 minuta, a vraćanje krvi natrag oko 1 minut, onda se tokom 1 sata obavi 12-15 ciklusa.
Potrebno je samo iskustvo stručnjaka (dijaliznog nefrologa) u vezi količine antikoagulansa za određeni volumen krvi u rezervoaru, jer takav vodič još uvek nigde ne postoji. Ali, kao što je već poznato, i pri standardnoj HD se doza antikoagulansa uglavnom određuje empirijski, tj. na osnovu iskustva i ličnog uvida operatora u koagulabilnost ekstrakorporalne cirkulacije svakog pacijenta ponaosob.
Eto, toliko vam o SLAMB hemodijafiltraciji možemo reći, za sada.
Kako se danas stvara nauka, ko to kontroliše, ko plaća, ko citira, ima li ta nauka težinu koju je nekada imala? Da li je i medicina nauka? Može li se današnjim „naučnicima“ verovati? Domaćim ili stranim, ili tu nema razlike? Da li objavljeno u „naučnom“ časopisu automatski predstavlja dokaz, „naučne dokazanosti“ nečega? Postoji li „poplava“ naučnih radova i „naučnika“ u Srbiji, državi koja nema materijalno-tehnička sredstva za eksperimente, za institute i nauku, kao razvijene zemlje? Kako objasniti činjenicu da se do većine velikih naučnih otkrića došlo – slučajno? Da li bi danas, u eri dostupnosti komunikacijskih sredstava, neko naučno delo bilo priznato ako bi ga autor objavio na fejsbuku ili na svom blogu? Da li je tržište prepoznalo moralni ugled i značaj „naučnika“ i počelo štancovati titule i naučna zvanja svima koji imaju novac da to i plate? Zašto su političari, kao najkorumpiranija profesija, i kod nas i u Evropi, počeli da se kite lažnim ili plagiranim „naučnim“ delima? Da li je to pokušaj da se prikažu poštenijim i moralnijim od drugih, pokušaj da se spreči osporavanje njihove politike, a ne stvarna opredeljenost i za naučni rad? Ako postoji obaveza demokratske ili civilne kontrole vojske ili bezbednosnog aparata, da li takva kontrola postoji i za pripadnike naučnih krugova ili su oni po difoltu autonomni i „nezavisni“? Zašto akademik saobraćajne struke misli da je kvalifikovan i za rukovođenje opozicijom? Da li je pojam naučnik sinonim za poštenje, čast, ličnu hrabrost, doslednost, sumnjičavost, za sposobnost da se prizna i ispravi greška, za altruizam, za odgovornost u ličnom i javnom delovanju, za samokritičnost, maštu, dalekovidost, svestranost i širinu duha? Ko su kreatori sveta koji nam danas kao glavnu nameću „potrebu da se bude u pravu“, zanemarujući sve druge potrebe: istinu, slobodu, pravdu, poštenje …
.
.
Razmatrajući sva ta pitanja, naišli smo na interesantan tekst, za kojeg verujemo da će vam pomoći da za većinu takvih ili sličnih pitanja, nađete prave odgovore. Duboko, u sebi.
„Верујем у науку“.
Да ли је оправдано овако рећи, или реченица сама по себи представља контрадикцију? Таутологију, оксиморон? Апотеоза науке у супротности је са самим њеним принципима. Света Scientia представља се као нека врста праведног и мудрог божанства, а научници као њени првосвештеници и жреци, обдарени моралном и интелектуалном супериорношћу.
Наука је људска делатност, па тиме обележена и истим слабостима и недоследностима као и човек сам. Током векова владавине позитивизма и научног мишљења развила се и критика науке, па се стално настоји да се наука саобрази принципима који би је учинили објективнијом, а њене резултате веродостојнијим. Ипак, то је могуће само у извесној мери. Наука није аутономна и свевидећа сила, већ је зависна од личних и друштвених околности у великој мери.
1. Финансирање
Научна истраживања не могу да се спроводе без логистике, о којој год науци да је реч. Средства се обезбеђују путем грантова који стижу од државе, вандржавних или наддржавних институција (нпр. Европске уније) или компанија (нажалост). Постоји податак да у западном свету око 60% истраживања финансирају компаније које у њима виде комерцијални интерес. Стога, постоји опасност да ће научник, или група научника, саобразити своје резултате очекивањима компаније, јер од тога зависи и њихова егзистенција и научна каријера. Не мора то бити масна превара, довољно је не узети довољно у обзир податке који не говоре у прилог од компаније фаворизованом закључку (нпр. дејствима или нуспојавама неког лека), довољно је да постоји некаква методолошка недоследност (нпр. нерепрезентативна контролна група или занемаривање зависних варијабли). Чак и пре овога, избор научниковог непосредног поља истраживања зависи од тога да ли ће уопште моћи да га спроведе. Услед економске или друштвене климе његово потенцијално важно истраживање уопште се неће ни узети у обзир. Слично ствари стоје и са истраживањима које финансирају државне институције или пак нека независна, добротворна или слична друштва. Извођење истраживања зависи од тога шта се дефинише као потребно, корисно, релевантно.
Непосредна одлука о додели новца може да зависи, рецимо, од неколицине људи која седи у канцеларији, прегледа пријаве и документацију и „сече“ поверени јој колач по принципу: „ове може и неко други да финансира – одбијамо, овај има доста радова – одбијамо, ово није политички коректно – одбијамо“.
2. Научна и академска заједница
У великој мери, рад научника везан је за универзитете и институте који имају одређену репутацију засновану на традицији, изворе финансирања, своја периодична и друга издања. Претпостављамо да су у питању тврђаве рационалности, морала и научног поштења. Ове институције су, међутим, високо компетитивне, нису лишене сујете, суревњивости, егоизма, међусобица, и нису независне од политичких, економских и друштвених утицаја. Нема сумње да су професори запослени, рецимо, на неком државном факултету већином часни људи који не доносе судове ван својих компетенција, али чак и они центрипеталном бирократском машинеријом могу бити усисани у дискутабилне поступке, или бити њихове жртве.
3. Квантификација научног доприноса
Покушај да се научни допринос учини мерљивим и репрезентативним имао је, свакако, за циљ и да се ова врста суревњивости умањи а разлози напредовања у академској заједници представе објективним. Међутим, квантификација може да буде веома опасна и далеко је од стварне објективности. О чему се ту ради? Професор (или доцент, или научни сарадник) обавезан је да за реизбор у исто или избор у више звање има одређени учинак: јасно одређени број радова у јасно кодификованим часописима. То га, међутим, по више основа ограничава: он не може тек да се бави оним што жели и што сматра својим позвањем, већ најпре мора да води рачуна о томе где ће и у ком року то моћи да објави. Уколико се бави неком локалном или историјски скученом тематиком, имаће далеко мање могућности да објављује у међународним часописима. Уколико се бави темом за коју је тешко наћи изворе (нпр. о њој нема много или нема уопште писаних извора, или су тешко доступни, или је неопходно претраживати архиве, или обезбедити превод са мање познатих језика) биће му потребно далеко више времена него научнику који се бави актуелном, модерном темом. Апропо, и у науци постоји „мода“ и „демоде“ област, али се ово елитистички назива релевантношћу. Коначно, ако се намерио да пише капитално дело, тешко да ће се то моћи у квантификаторској трци за поенима.
Његов педагошки учинак такође може бити (зло)употребљен. Премда студенти имају право да оцењују рад својих професора, учинак њиховог оцењивања опет је у спрези са дневном политиком. Омиљени професори могу остати без посла – мишљење њихових студената неће се узети у обзир ако и само није „релевантно“. Политички и идеолошки ставови могу такође бити разлог за сечу глава – професори се налазе на мети студентских акција, па некад и повлаче са посла, ако, рецимо, одбијају да се обраћају свом трансродном студенту заменицом коју је он/она одабрао/ла, или га зову именом које му пише у индексу уместо одабраним. Или уколико тврде да је пол стварна, постојећа категорија, а не друштвени конструкт (рецимо, случај Кејтлин Сток/Kathleen Stock, који није усамљен, а за сада је без епилога). У случају професора Милоша Ковића, применом бирократских зачкољица и недоследности спроводи се политички прогон. Професор Ковић има „срећу у несрећи“ да га јавност препознаје, па је добила прилику да сазна монструозне бирократске техникалије тог прогона, а није први пут да се овај систем примењује. Разлози за примену бирократске дробилице, међутим, могу да буду и лични анимозитет надлежних у комисијама за избор професора, па и углед и подршка коју неки научник ужива у јавности. Довољно је да се неко од надлежних позива на техничку непотпуност поднетих доказа о научном доприносу („фали ти један папир“), да се изгуби време и професор пробије рок. Онда се изабере с намером доведени противкандидат, рецимо, османиста који у својим радовима доследно пише „аксер“ уместо „аскер“ за припадника турске војске ( реч „asker“ и у персијском, па и у модерном турском језику значи – војник).
4. Peer review и цитираност
„Пир ривју“ је независна рецензија научног рада од стране другог/других научника. Она може бити услов за штампање рада у часопису (у угледнијим часописима је обавезна) и за добијање гранта. Требало би да се таквом рецензијом потврди релевантност неког научног рада, јер га оцењују стручњаци који се баве истом или блиском облашћу. Она, међутим, успорава процес објављивања радова. Можда нећете моћи да је добијете ако су ваше колеге заузете неким другим задацима, или уколико је мало стручњака за вашу област. Премда је рецензија најчешће анонимна – може да постоји сукоб интереса: на пример, ваш колега се, својим сопственим радом, кандидује за исти грант или часопис па му не иде у прилог ваша позитивна рецензија. Како је крајња одлука на уредништву или уреднику часописа, а пуно је радова са добрим рецензијама, на крају се мора направити некакав избор, а мало ко би се усудио да каже да су одбачени радови – лоши; о њиховој „publish or perish“ судбини одлучује готово – случај. Некадашњи уредник Лансета (Lancet), Роби Фокс (Robbie Fox), питао се да ли би ико приметио када би заменио хрпу папира на којој пише „за штампу“ оном на којој пише „одбијено“. У шали је говорио да се у Лансету примљени радови баце са врха степеништа – па који падну на приземље – њих објаве. Методолошке недоследности могле би се отклонити, неки сматрају, када би читав поступак од постављања хипотезе до закључка извело неко независно тело – а колико би то успорило представљање научног рада јавности, потпуно је јасно. Сведоци смо, међутим, да се ова тежња за објективношћу занемарује на рачун брзине (а мишљење о томе јесу ли разлози томе трговачки, или спасавање светске популације, узрок је вакцинационе шизме).
Цитираност такође зависи од области којом се научних бави, доступности његовог рада, а и ту се подаци „фризирају“ по систему ја теби – ти мени, нарочито у мањим научним заједницама. Примера ради, уместо да цитирате, рецимо, Стојана Новаковића, цитирате колегу који га цитира; нема везе што је део текста који сте цитирали оригинално Новаковићев. Њему и тако није потребна цитираност, а вашем колеги јесте, баш као што ће сутра бити потребна вама.
5. Демократизација и елитизам
Разуме се да данас научник има могућност да свој рад напросто објави на интернету, ван свих утабаних путева и препусти га општој и лаичкој критици. Једини мотив за то могла би бити жеља да се рад учини доступним, да поступак ширења достигнућа демократизује; али ту ће се сусрести са научним елитизмом: остаће, у основи, невидљив. Без благослова научне заједнице, без реликвијара (списка радова у релевантним публикацијама), стропоштаће се у тамни вилајет теоретичара завере, непроверених извора, сумњивих кредибилитета.
6. Свеприсуство и ексклузивност
Научници су у незавидној позицији: с једне стране, од њих се очекује да се баве искључиво својом струком. С друге, пошто се и јавно и самоделегирају као елита једног друштва, од њих се очекује да се баве и различитим актуелним темама, које су можда и ван оквира њихове компетенције. Тешко је у томе наћи меру, јер научник је – то јест, требало би да буде – целовита личност, а због природе свог статуса не би ни смео да остане незаинтересован за питања од општег интереса. Но и несклоност друштвеним питањима и присуство у јавности могли би му се једнако обити у главу.
7. Немерљиве категорије
У покушају да се научна делатност учини егзактном и упоредивом, губе се из вида чињенице које су изузетно важне, а нажалост (или, можда, на срећу) – измичу квантификацији. Ту спадају поштење, част, лична храброст, доследност, скепса, способност да се призна и исправи грешка, алтруизам, одговорност у личном и јавном деловању, самокритика, па и машта, далековидост, свестраност, ширина духа. Како каже Небојша Катић, неопходно је у јавни простор вратити осећај стида – поражавајуће одсутан и у науци, тако да изгледа да је рационалност коначно појела моралност, па сада прешла и на храњење собом самом.
Коначно, религиозни однос према науци је парадокс рационалности. Морамо бити свесни њених ограничења ако желимо да објективно проценимо њене доприносе. Наука не би требало да стрепи од лаичког суда нити да се подсмева глупим питањима „крезубог“ света – најпре јер је то противно њеној суштини (по природи ствари у корену науке је запитаност), а онда јер ни сама није ослобођена људских слабости. Паушално позивање на науку (као некакву далеку, неразумљиву, али апсолутно свезнајућу и апсолутно непогрешиву силу) зато је једнако опасно као и потпуна сумња у њу.
Dijalizna Srbija ponovo, po ko zna koji put, preskočena.
Poštovani čitaoci,
da biste lakše pratili dalji tekst, preporučujemo vam da prvo pročitate naš post o endovaskularnoj metodi stvaranja A-V fistule, metodi o kojoj smo pisali pre 3 godine, prvi i jedini na ovim prostorima:
Nažalost, ni posle našeg detaljnog prikazivanja pomenute metode, ni lekari, ni pacijenti, nisu ništa učinili da se više zainteresuju za tu novost, i da podstaknu naše zdravstvene autoritete na poboljšanje brige za stvaranje i očuvanje krvnih pristupa za hemodijalizu.
Podsetimo ovde da smo već prenosili inicijative (sa jednog simpozijuma u VMA 2014. godine) o potrebi stvaranja 24/7 dežurnog vaskularnog centra za hemodijalizne pacijente, a posebno smo razrađivali sve detalje oko revizija, korištenja i nege dijaliznih fistula.
Obzirom da su endovaskularnu metodu nekako najbrže razvili i širili lekari iz nama bratske Grčke, za očekivati je bilo da će srpski doktori lako i brzo stupiti u kontakt s njima, i početi sticati sopstvena iskustva.
Nažalost, srpski nefrolozi, vaskularci, radiolozi, i ostali, na pomen Grčke i Grka, imaju pre svega turističke asocijacije: Prvi Prst, Srednji Prst, Zakintos, Tasos (i sva druga mesta gde ima Lidl), Kefaloniju da i ne pominjemo …
Ništa bolje nije ni sa pacijentskim udruženjima. Oni uglavnom insistiraju na bez-u(mnim) druženjima. Tako im je valjda najlakše razdeliti novac koji im daju državna ministarstva i farmaceutski sponzori. Samo tako se moglo desiti da i posle Miškolca, Zvonalisa, Ljubinka, i dalje imamo: sportske igre, pikado, psihološko-podrškna predavanja, ilustrovane slikovnice i fejsbukanje do besvesti i besmisla. Nijedno udruženje dijaliznih pacijenata nije pokrenulo nikakvu aktivnost za promenu pravilnika koji im ograničava kvalitetnije dijalize i veće dijalizatore na samo 20%, jer iz svih grla dolazi samo ono: tra-la-la-tra-spla-tacija! (Da, i zbog manjka pismenosti, uvek fale ona 2 slova n).
No, tako nam je kako nam je: svako ima nefrologiju kakvu zaslužuje.
Da se vratimo na endovaskularno formiranje AV fistule, metodu koju smo radi lakšeg pamćenja skratili u metodu za Grčke fistule. (Zbog prof. Dr Alexandrosa Malliosa koji je najviše zaslužan za promociju metode endo-AVF).
Iako smo dakle među nama balkancima, mi Srbi mnogo bliži Grcima, i kulturno-istorijski i geografski, desilo se ipak, da se Grčka fistula pojavila na krajnjem zapadu Balkana, u Zagrebu, Splitu i Rijeci. Srbija je opet, po ko zna koji put preskočena.
Naime, kako su neki već i primetili, u medijima se pojavila sitna agencijska vest da je doktor Panagiotis M. Kitrou, intervetni radiolog iz grčke Sparte (Patras), prvo u Zagrebu (20.09.2022), a zatim u Rijeci, te na kraju i u Splitu, demonstrirao i nadgledao praktično izvođenje endovaskularnog stvaranja A-V fistule.
.
U Zagrebu je to bilo 20.09.2022. u Vinogradskoj, u KBC-u Sestre milosrdnice, a pod rukovodstvom profesora Panagiotisa zahvat je izvodio Dr Luka Novosel, subspecijalista interventne radiologije; u Rijeci je 21.09.2022. dr Panagiotis nadgledao rad dr. Lovre Tkalčića iz Zavoda za radiologiju KBC-a Rijeka; a u Splitu 22.09.2022. zahvat je izvodila dr. Ivana Štula takođe subspecijalista interventne radiologije iz Zavoda za radiologiju KBC-a Split.
.
Daljim traganjem po različitim izvorima, može se saznati i sledeće:
Uz profesora Panagiotisa svo troje hrvatskih doktora su prisustvovali svim operacijama u navedena 3 Kliničko-bolnička centra. Svugde su učinjena po dva zahvata, svim pacijentima je kreirana AV fistula za pristup hemodijalizi metodom WavelinQ, (Beckton Dickinson, Franklin Lakes, New Jersey, USA) a zahvat je izveden nakon prethodne pripreme i edukacije hrvatskih interventnih radiologa, uz multidisciplinarni tim koji čine instrumentarke, radiološki tehničar, anesteziolog i anesteziološki tehničar.
.
Sam zahvat se odvija metodom koja se naziva Seldingerova tehnika, a bolesnici su selektovani nakon kliničkog pregleda nefrologa i vaskularnog hirurga uz obavezno Doppler sonografsko mapiranje izvedeno od strane radiologa. Uslov za endo-AVF je postojanje dubokih perforantnih (komunikacijskih) vena, koje povezuju venske slivove cefalične i bazilične vene.
.
Agencije dalje kažu: „Za potrebe hemodijalize pacijenata sa zatajenjem bubrega inače se radi kirurško spajanje arterije i vene na ruci. To se zove A-V fistula i služi za provođenje dijalize. Endovaskularno znači da je taj postupak umjesto kirurškim putem (otvorenim rezom) izveden kroz krvnu žilu, bez otvorene operacije i spolja vidljivih ožiljaka”, objasnili su iz KBC-a.
.
I dalje: „Iz KBC-a poručuju da je to ohrabrujuća vijest za sve pacijente sa zatajenjem bubrega i zamjena je za klasični kirurški zahvat. Prema dosadašnjim medicinskim saznanjima, nakon toga zahvata očekuje se duže funkcioniranje fistule bez potrebe za reoperacijama koje su inače česte kod takvih pacijenata. Pacijenti nakon zahvata već sljedeći dan mogu biti otpušteni iz bolnice.”
.
Obe metode endo-AVF (Ellipsys i WavelinQ) koriste duboke perforantne (komunikacijske) vene koje spajaju površnu i duboku vensku mrežu podlaktice sa proksimalnim radijalnim i ulnarnim arterijama i venama. Razlika je u aparatima i tehnici: Ellipsys koristi termalnu energiju i ultrazvučno navođenje, dok WavelinQ koristi radiofrekventnu energiju i fluoroskopsko navođenje. U Ellipsys metodi koristi se samo 1 kateter, dok se WavelinQ metodom ubacuju i poravnavaju 2 katetera, jedan u arteriji, drugi u veni.
.
Pošto smo u našem prvom postu o Endo-AVF naglasak stavili na Ellipsys metodu i praksu prof. Dr Alexandros Malliosa sada se kao neminovno postavlja i sledeće pitanje:
Koja metoda stvaranja endo-AVF je bolja:Ellipsys ili WavelinQ-4F ?
Odgovor na pitanje iz naslova daje sledeći rad:
„Poređenje uspešnosti perkutanih A-V fistula stvorenih Ellipsys i WavelinQ uređajima“
„Comparison of Outcomes of Percutaneous Arteriovenous Fistulae Creation by Ellipsys
Cilj rada bio je poređenje kliničkih ishoda perkutanih AV fistula učinjenih Ellipsys i WavelinQ uređajem. Retrospektivno je pregledano 100 slučajeva učinjenih AVF (65 Ellipsys i 35 WavelinQ) u periodu od decembra 2017. do decembra 2019. godine. Prosečna starost pacijenata je bila 64,1 godinu (od 28 do 86), a prosečan indeks telesne mase 27,2 (15-45) kg/m2.
.
Rezultati su pokazali 100% uspešnost Ellipsys tehnike u odnosu na 97% uspešnost WavelinQ metode. Prosečno vreme trajanja zahvata je bilo 14 minuta za Ellipsys i 63 minuta za WavelinQ metodu. Zrelost (maturacija) AVF nakon 4 sedmice je registrovana u 68,3% Ellipsys zahvata, i u 54,3% WavelinQ zahvata. Uspešno provođenje dijaliza preko tako učinjenih AVF je bilo u 31 od 39 pacijenata (79,5%) sa Ellipsys zahvatom i u 14 od od 24 pacijenata (58%) sa WavelinQ zahvatom. Neželjenih događaja vezanih za fistulu je bilo 4 (1 Ellipsys i 3 WavelinQ). Intervencija na AVF je bilo u 27,7% naspram 26,5% slučajeva (u 33 Ellipsys i 15 WavelinQ zahvata).
.
Afunkcija AVF je registrovana u 15,4% Ellipsys i 37,1% WavelinQ zahvata. Nakon intervencija, sekundarna prohodnost AVF (nakon 12 meseci) je bila značajno veća u pacijenata sa Ellipsys zahvatom (82%) naspram onih sa WavelinQ zahvatom (60%).
.
Dakle, zaključak ove retrospektivne analize je da je Ellipsys metoda bolja, ali istine radi treba reći i to da WavelinQ metoda počinje od krvnih sudova bliže šaci, tako da ako ona i ne uspe ostaje dovoljno prostora iznad za Ellipsys tehniku, ili klasičnu hiruršku tehniku.
Za one koji žele više pojedinosti, evo linkova za literaturu i detalje:
Koliko, u zatvorskim jedinicama, vredi jedan bubreg?
Poštovani čitaoci,
dosta smo na ovom sajtu pisali o medicinarima, o tome kako se odlučivanje o životu i smrti ljudi može ponekad vršiti olako, da ne upotrebimo neku težu reč.
Ali ni kod pravnika situacija nije ništa drugačija.
Priznajte, pravnici su ti koji možda i češće od lekara, odlučuju o životu i zdravlju ljudi, više nego bilo koja druga profesija. A da je to tako, belodano će vam potvrditi vest koja je nekako na dijaliznim sajtovima prošla neopaženo. Sudije su (ne znamo kako, po nekom paragrafu, ili ‘po slobodnom sudijskom uvjerenju’) odlučile koliko košta novi bubreg?
Nijedan dijalizni pacijent, nijedno udruženje, sestre, lekari, bolničari – niko od silnih fejsbukača nije postavio link ka ovom tekstu, niko od silnih zagovornika poboljšanja broja transplantacija i spašavanja sa dijalize nije našao za shodno da prokomentariše ovaj za nas neobični događaj.
Naravno, zato je DiaBloG tu, a evo i teksta:
Humani osuđenik iz Podgorice donirao bubreg doktorki:
„Rizikovao je svoj život da bi spasio tuđi“
piše: Komnen Radević
Humani gest osuđenogM. B.da donira bubreg lekarki, bio je vredan pažnje i cenjen, pa su se Viši sud u Podgorici, Vrhovno državno tužilaštvo i konačno Vrhovni sud saglasili da uvaže zahtev da mu se ublaži izrečena zatvorska kazna.
Vrhovni sud Crne Gore usvojio je, dakle, zahtev za vanredno ublažavanje pravosnažno izrečene zatvorske kazne osuđenog zbog krivičnog dela – razbojništvo i osudio ga na dve godine zatvora, pišu Vijesti.
– Usvojen je zahtev za vanredno ublažavanje kazne branioca osuđenog M. B. i pravosnažna presuda Višeg suda u Podgorici se preinačava u delu odluke o kazni. Tako što se osuđeni M. B., zbog krivičnog dela razbojništvo, osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od dve godine – navodi se u presudi Vrhovnog suda.
Objašnjava se da je pravosnažnom presudom Višeg suda u Podgorici, M. B. proglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine.
Foto: Shutterstock
– Branilac okrivljenog, advokatica, je Višem sudu u Podgorici podnela zahtjev za vanredno ublažavanje kazne izrečene pravosnažnom presudom. U navedenom zahtevu se ističe da su ispunjeni uslovi Zakonika o krivičnom postupku za vanredno ublažavanje kazne, jer je nakon pravosnažnosti presude došlo do novih dokaza koji neminovno doprinose ublažavanju kazne. U zahtevu je navedeno da je osuđeni M.B., kao donor bubrega, spasio život lekarkiJ. M. Branilac osuđenog je u zahtevu istakla da je osuđeni ovim nesebičnim delom učinio nešto što se ne može nazvati uobičajenom pojavom, nego izuzetno retkim i časnim gestom, rizikujući svoj život da bi spasio tuđi, dajući jedan vitalan organ. Predložila je da Vrhovni sud Crne Gore usvoji zahtev na način što će preinačiti pravosnažnu presudu Višeg suda u Podgorici u delu odluke o kazni – pojašnjava se u odluci suda.
Dodaju da je na osnovu svih činjenica, Viši sud u Podgorici, u predlogu od 2. marta 2022. godine, predložio da se usvoji zahtev za vanredno ublažavanje kazne, dok je Vrhovno državno tužilaštvo, u aktu od 11. marta iste godine, takođe konstatovalo da treba uvažiti zahtev.
– I po nalaženju Vrhovnog suda, navedena činjenica predstavlja novu okolnost koja je nastala nakon donošenja presude, a ista je takvog značaja da očigledno opravdava blažu osudu od izrečene, pa je stoga valjalo usvojiti zahtev za vanredno ublažavanje kazne i preinačiti presudu u delu odluke o kazni, na način što će se izrečena kazna ublažiti za godinu dana. U konkretnom slučaju radi se o novoj specifičnoj okolnosti, koja je veoma retka u medicinskoj praksi, a koja se odnosi na ličnost osuđenog. Očigledno je da je osuđeni učinio izuzetno humano delo, dobrovoljno je donirao organ drugom nepoznatom primaocu i izvršio neciljanu donaciju organa iz potpuno nesebičnih razloga (ne radi se o licu koje je doniralo svoj organ u korist sebi bliske osobe – srodnika ili prijatelja), i na taj način drugome produžio život. Ovim činom osuđeni je učinio dobro bez ikakvog interesa, pokazujući dobru volju da pomogne drugome i da na taj način doprinese promociji ljudske dobrobiti, odnosno da podstakne i druge na dobrotvorne akcije, sve sa željom da doprinese blagostanju osobe kojoj je donirao svoj vitalni organ. Ovo je svojevrsni primer naglašene filantropije koja zavređuje posebno poštovanje. Vrhovni sud nalazi da je navedena okolnost naročito olakšavajuća, izuzetnog karaktera, zbog čega je opravdano okrivljenom ublažiti propisanu kaznu – navodi se između ostalog u obrazloženju presude.
U javnosti je ovaj tekst i sam gest izazvao lavinu komentara.
Osim najvećeg broja komentara podrške davaocu i doktorki, bilo je i nekoliko vrlo kritičnih ili neobičnih komentara, u što se možete i sami uveriti klikom na:
Zapisi neobjektivnog posmatrača – potpuno nepristrasni pristup istinitim činjenicama, ovoga puta na redu je epizoda: „A što ćemo specijalnu operaciju kriti?“ (prethodne epizode možete pogledati ako kliknete na sledeće linkove: 0/, 1/, 2/, 3/, 4/, 5/, 6/, 7/, 8/, 9/, 10/.)
Poštovani čitaoci,
U nastavku naše serije Letopisa (hartije) koji su od početka rada ovog sajta trebali da budu neka vrsta slobodne forme, short cuts proza, crtice, literarni fleševi, zapisi nastali na marginama vaše i naše svakodnevice (a pogledajte u šta se To izmetnulo), donosimo vam nove priloge, sa temama iz brojnih oblasti: volja, obuhvat, svrha, akcija, korektnost, poanta, šaronjari, Neruda, buljardi, gastro, biciklisti, slikarstvo, spontanost, nastavci, sindrom, krojači, Denveri, vaučeri, šut, obožavaoci, promene, potvrđivanje, stope, familije, komunizam, prepoznavanje, alarmi, barjaci, kolači, non-paper, svojina, polemičar, letenje, naslovi, vodoinstalateri, dozvole, izjašnjavanje, analitičari, kerečenje, trošarina, urbanizam, vozovi, diferencijacija, turizam, komplement, prozor, reciklomat, pravo, pesme, filmovi i prikaz.
Što bi rekao onaj stand-up voditelj: Sjajne priloge imamo i ovaj put, ima ih dovoljno za svakoga, pravi švedski sto, a mesta nisu rezervisana, mada je sadržina priloga „brojčano numerisana“.
Praćenje ovih tekstova se ne preporučuje vlasnicima udruženja bolesnika, kao i osobama mlađim od 30 godina.
Za ostale važi nepisano pravilo:
Uživajte, koliko možete.
= = = = = = = = = = = = = =
.
.
0)
Cele noći lampa gori,
sa tekstom se duša bori.
Pitaju me sve komšije,
da bolestan neko nije …
.
.
1)
Znam da će vas ovi zapisi uznemiriti,
da će vam krvni pritisak skočiti preko dozvoljenih 130/90 mmHg,
ali,
to danas nije problem.
(Niti su moji zapisi problem).
Savremena medicina ima rešenja za sve.
Za povišen pritisak postoje dva odlična leka: Bivolol i Nebivolol.
Već iz naziva se vidi da se puno pažnje posvetilo volji potrošača.
Korisnika. Kupca. Konzumenta.
Koji god lek da izaberete, voleli ga ili ne voleli,
pare idu istom gazdi.
On je taj koji stvara tenziju.
.
.
2)
Kampanja za podsticanje vakcinacije je bila odvratna, jer se nije distancirala od farmakomafije i njenog profita koji se povećavao prodajom skupih vakcina.
Ipak, najružnija reč u toj kampanji je bila reč: Obuhvat.
Nepojamno odvratan medicinski žargon.
Tačno osećate koju reč su njome želeli da nam ukinu.
Zagrljaj.
.
.
3)
Postalo je moderno (ili obavezno) staviti na početku disklajmer, iliti nekakvo odricanje od odgovornosti, pa ćemo, evo, i mi to da uradimo.
Dakle, svrha ovih tekstova nije vređanje, omalovažavanje, niti kritika, bilo koga.
Nema svrhe.
.
.
4)
Svaka TV stanica ima emisiju o izgradnji kuće nekoj nesretnoj porodici.
Ništa tužnije nisu mogli smisliti.
Za male pare, kupuju zahvalnost unesrećenih.
Ne zna se ko je nesrećniji:
oni koje su upropastili pa sad od njih traže zahvalnost,
firma koja kao daje besplatno, a u stvari radi reklame i zarade,
TV stanica koja manipuliše nesrećom radi gledanosti i zarade,
ili mi, koji sve to gledamo (i plaćamo),
iz nama već sagrađenih kuća.
.
.
5)
Oni koji su nam ga uveli, nametnuli i istrajavaju na tom izrazu,
a radi se o izrazu: „politička korektnost“,
sami ga uopšte ne poštuju.
Putin je sada (kao i ranije Sloba, Sadam, Moamer, itd) postao: koljač, kasapin, ubica, Hitler, i ko zna koliko još najpogrdnijih kvalifikativa, a bez ijedne pravne i slične rasprave ili presude.
Odjednom, nestade politička korektnost? Nema više zabrane „govora mržnje“?
Poštovanje institucija?
Ono kao presumpcija nevinosti, dok se ne dokaže drugačije.
Nema više Audiatur et altera pars.
Nego samo:
Ko drukčije kaže, kleveće i laže …
Druže Bajden, bela lica, kad ćeš doći do Užica …
Kome je do principa, on mora da ima Gavrila.
.
.
6)
Jedan od (mojih mnogih) šefova nefrologije, je bio polupismen.
Teško da je ijednu knjigu, van stručnih, pročitao.
Ali, kako to obično biva, znao je za jadac i intuitivno je odlučio da to prikrije poštapalicom iz književnosti.
Zato mu je omiljena uzrečica bila: „Znate u čemu je poenta?“
Dalje bi samo nastavio svoje izlaganje, nikada ne iznoseći u čemu je ta „poenta“.
Ponekad bi, jer mu je to izgledalo savremenije i učevnije, govorio i „poanta“.
Mi smo se čudili čemu takvo najavljivanje ničega, a onda smo i sami oguglali, iako u to doba nije bilo Gugla.
Vi se sad takođe, pitate čemu ovo iznošenje priče o poenti ili poanti – jer takođe, ne vidite ni poentu ni poantu?
Stvar je u moralu.
Na engleskom se i bukvalno tako kaže: „Moral of the story“.
U pitanju je glagolski oblik. Poenta mora biti pluskvamperfekat, davno prošlo vreme.
Poenta se može izneti samo kad ti šef postane bivši.
U tome je poanta.
Ja sam to nažalost, shvatio na onaj teži način.
Iskomplikovao sam život sebi.
Bolje da nisam,
patio ne bi.
.
.
7)
Pojačavaju nam „Open mind“ naturanje.
Morate biti otvorenog mišljenja, otvoreno društvo, otvorene glave …
Traže od nas globalisti.
To li im je novina?
Otvorena glava, lobotomija?
Pa to su srpski šaronjari radili pre 300 godina,
kad niko od zapadnih mediseronja
nije ni znao šta je gama-viljuška.
.
.
8)
U socijalizmu si kao pesnik, mogao pristojno da živiš.
I da budeš cenjen, poštovan.
Bile pesničke večeri, neka lova se uvek dobijala.
Danas, u „slobodi“, pesnici nemaju ni za leba.
Ja evo pišem neke parole demonstrantima
koji protestvuju protiv iskopavanja litijuma u našoj zemlji.
Mangupi, slabo plaćaju.
Zovu me Neruda.
.
.
9)
Da je kod nas teško stanje,
najbolji dokaz je mnoštvo reklama za probiotike.
Gde god da pogledaš, puštaju ih neprekidno i sa svih strana.
Sve je stalo, samo bulja radi.
Bulja radi za Buljardi.
.
.
10)
A gastroenterolozi ćute.
Struka.
Imaju stav.
Kad je neko karakterno govno, to njima nije problem,
ako je formirano.
.
.
11)
Osuđen Rus za ratni zločin.
Pravosnažno i definitivno.
Ubio biciklistu.
Zaista su nebrojene te veze između nas i Rusa.
Politika piše da u Srbiji godišnje pogine 56 biciklista.
Skoro 5 mesečno, a 1 sedmično.
Svi su civili, polovina od njih su stariji od 65 godina.
Ne znam zašto, ali kad god čujem konstataciju da je Ustav najviši pravni akt,
pomislim,
da li bi se s tim složio i Sava Šumanović?
On je bio, da tako kažem, u materiji.
.
.
13)
Osećam potrebu da vam i ovo kažem.
Novine pišu svašta.
Kao, advokati se žalili da je priznanje okrivljenih bilo iznuđeno.
Koja glupost. Tautologija.
A koje to priznanje danas nije iznuđeno.
Zar uopšte postoji neko priznanje koje dođe samo tako, spontano.
Ne postoji, naravno.
Priznajte.
.
.
14)
Rat je nastavak politike drugim sredstvima.
Diplomatija je to isto.
Sport je to isto.
Evrovizija, takođe.
Kultura u celini.
Medicina, takođe.
Drugim rečima, u pozadini svega stoje druga sredstva.
Jer su prva nedovoljna.
.
.
15)
Jadni dijalizni pacijenti, malo, malo, pa na svojim fejsbudžacima, reklamiraju nekog doktora.
Neki njegov rad, tekst, predavanje, život, šta li?
Nekako je sporna masovnost te pojave.
Zar zaista imamo toliko mnogo vrhunskih humanista, a dijalize nam tako loše.
(Samo 20% pacijenata može imati veći dijalizator i bolju dijalizu).
Možda je u pitanju neki drugi fenomen.
U sred Beograda štokholmski sindrom?
Za sve one koji kod žrtava žele izazvati štokholmski sindrom,
Srbija im dođe kao švedski sto.
Još samo da na početku i na kraju svakog dijaliznog javljanja, kažemo ONO.
Slava nefrologiji.
.
.
16)
(epska narodna, sa pluskvamperfektom)
Sedela sam za mašinom, šila sam.
Onda su došli oficiri i pitali me čija sam.
Kažem da samo šijem uniforme,
politika me ne interesuje.
Ni za kakve zločine nisam znala.
Uputili su me u Zavod za izvršenje krivičnih sankcija.
Sad šijem za njih.
Uniforme, naravno.
Ja volim svoj posao.
Samo, ne pitajte oficiri čija sam.
Vaša sam.
.
.
17)
Moraćemo ponovo da razočaramo
sve naše zapadnjake, evropejce i globaliste,
jednim nespornim primerom.
Naime, na kultno pitanje iz naslova:
„Šta sve možeš u Denveru kad si mrtav?“,
jedini tačan odgovor je:
Isto što i u Beogradu.
.
.
18)
Malo relaksacije.
Naša, srpska, posla.
Spojili vaskršnje sa prvomajskim blagodetima.
Lepota.
Spojilo Zlatibor i Zlatar.
Između Ledenog vrha i vrha zvanog Molitva.
Osmeh od Uvca do Uvca.
Vidiš orlušine,
a osećaš leptiriće u stomaku.
Pa onda juli, na moru.
Vita brevis, Costa brava.
Bio neki ekstra popust.
Što da se ne iskoristi, dok se još i može nešto.
Jer, za jesen, kažu, Krizni će štab opet odlučivati.
Pominje se samo jedan aranžman.
Limenarija.
.
.
19)
Ako je šut nekog fudbalera bio strašno neprecizan,
naši komentatori su uobičajeno (živopisno) naglašavali
da je bio daleko od gola, „nebu pod oblake“.
Tako su ismevali nesposobne, loše (a reprezentativne) fudbalere, i njihove poteze.
Danas, u 21. veku, obični ljudi, sami, dakle oni isti dragi gledaoci, slušaoci i čitaoci,
masovno, sa svojih „pametnih“ telefona, šalju svoje slike i tekstove, „daleko pod oblake“ ….
Samo se to sada zove „klaud“.
Pa misle da je u pravom smeru.
.
.
20)
Literatura i stvarnost su puni poučnih primera.
Talenti i obožavaoci.
Stvarnost prevazilazi maštu stvaralaca slave.
Ljudi čeznu da vide, da upoznaju, da razgovaraju, sa velikanima u oblasti koju vole.
Ipak, možda je dobro što se takvi susreti ne dešavaju često.
Jer, ako bi neki obični čovek zaista upoznao istinsku veličinu, njegova osećanja bi se brzo promenila.
Umesto obožavanja, nastupilo bi – nipodaštavanje.
Omalovažavanje. Otrežnjenje.
Jer, to je prirodna, instinktivna reakcija normalnog čoveka.
On bi se osetio ugroženim.
Čitav njegov život, rad i postojanje, učinili bi mu se bezvrednim. Sitnim. Žalosnim. Nepotrebnim.
Zato on podsvesno, traži dokaze da velikan uopšte nije tako veliki kakvim se pravi.
Koji je on k…c od književnika, kad ne zna prepoznati ni mladi krompir na pijaci.
Ma, znam mu ja i oca i mater, znam mu pustikolinu iz koje je potekao, iz tog kraja (države, naroda) dobro ne može postati.
Tek kada zacrnimo zvezde, kada im smanjimo sjaj, možemo ih gledati bez ikakve štete po nas.
Mi smo velikanima potrebniji, nego oni nama.
.
.
21)
Još 1871. pesnik je rekao: Stalna na tom svijetu
samo mjena jest.
I onda, 150 godina posle toga
neka politička budaletina
osnuje Savez za promjene.
.
.
22)
Srbima je Srbin dobar samo kad umre.
Sahrane kod nas, postaju mesta masovnog okupljanja.
Jer, one su prilika za oproštenje grehova. Za indulgenciju.
Neka vrsta pokajanja i pritajenog trijumfalizma.
Pokajanja, jer nismo dovoljno pažnje posvetili tom čoveku.
Ako je bio uspešan, baš zbog toga, nismo ga priznavali.
Zavideli smo mu, ometali i/ili ignorisali ga.
Ako je bio neuspešan, nismo ga dovoljno žalili, niti smo mu pomagali, računali smo da mu je naša bezosećajnost najbolji podsticaj da se sam (iz)bori za svoje mesto u društvu.
To što se dotični sada upokojio, malo nam nagriza deo koji se zove savest.
Ali, s druge strane,
to što se upokojio dotični, a ne mi, to što mi ispraćamo njega, a ne on nas,
to pokazuje da smo mi ipak bili u pravu, zar ne?
Toj vrsti samopotvrđivanja, teško je odoleti.
Krivi jesmo, ali smo bili u pravu.
.
.
23)
Ne zna se koja je budala u gradskoj ili republičkoj vlasti ili u nekakvom kriznom štabu, odlučila da se na svim autobuskim stajalištima crvenom farbom označe stope na kojima će putnici stajati i mirno čekati da uđu u gradsko prometalo.
Stope su raspoređene na tačno izmerenom odstojanju.
Naravno, da se niko u Srbiji nije pridržavao tih crvenom bojom ofarbanih stopa.
Srbin na autobuskoj stanici digne glavu da ošacuje kod kojih vrata je manja gužva u dolazećem busu, ili daj Bože, ako vidi i neko mesto slobodno, on refleksno i instinktivno udari najkraćim putem baš na ta vrata.
Stope su smejurija.
Žali Bože para, farbe i vremena, bačenih (i bukvalno bačenih) na asfalt.
Zamislite tu koreografiju, slet, kako Srbi prelaze iz stope u stopu, kao na pozornici …
To je možda i moglo funkcionisati u Nemačkoj, Engleskoj ili u Japanu, ali među Srbljem, idi begaj …
Nije trebala neka velika pamet da se to moglo i pretpostaviti.
Zato sam razmišljao, šta li je moglo motivisati nekog gradskog „desižn mejkera“ da troši farbu na crvene stope po stajalištima?
Da su recimo, odustali od te ideje i sve pare namenjene tom projektu poklonili nekom nesretniku sa velikom porodicom, a malim prihodima, to mi je izgledalo kao mnogo bolja ideja.
Jest, ali onda bi se dobitnik tih para napio u kafani, u povratku bi prebio ženu i decu, završio bi u sigurnoj kući, sa zabranom pristupa, i o njemu bi napravili DNK emisiju u kojoj bi naučno dokazali da on nije ni bio otac toj deci.
Ja mislim da je gradska vlast imala u vidu baš takav scenario
i odlučila se da farba stope.
To je moje stajalište.
.
.
24)
Kult izdaje je u Srba uvek bio jak.
Sa izrazito negativnom konotacijom.
Vremenom se ta negativnost nekako izvitoperila, nejasna je.
Recimo vatreni Srbi (posebno Crnogorci), gorljivi su patrioti, sa indignacijom govore o konvertitstvu, preveravanju, turčenju, katoličenju, prodavanju vere za večeru, izdaji za šaku srebrenjaka …
Svi.
U svim profesijama.
I u medicini.
Tako je, ali samo na rečima.
Doktori uopšte ne osećaju, niti žele da priznaju, ni sebi, ni drugima – da su i oni preverili.
Prodali su veru za večeru, ako ne za večeru, onda za radni doručak. Ili ručak.
Za putovanje na Kongres.
Za besplatni USB disk, privesak za ključeve i kišobran sa nazivom leka.
Za nekoliko hemijskih olovaka i šoljica za kafu.
Izdaja se nastoji prikazati kao uspeh.
Na Kongrese putuju kao jedna (uspešna) familija.
Ne samo da su promenili veru, nego i jezik, govor, čak i prezimena.
Naše najpoznatije velike medicinske familije su sada postali: Amdženovići, Baksterovići (devojačko Gambrovići), Fajzerovići, Bajerovići, Frezenijusovići, Niprovići, Nikisovići (rodom iz Niša), Braunovići, Astrazenekovići, Sandozići, Cilagovići, i drugi novoverci.
Ima tu da izvinete i poligamije, svingeraja, jeresi svake vrste.
Ali, oni za nas tvrde, da smo mi bolesni.
Jer nismo kao oni.
.
.
25)
Zašto komunizam nigde nije uspeo?
Zašto nigde i nikada neće postojati jednakost i ravnopravnost?
Ne znam.
Ali, neću o tome ni da razmišljam, sve dok u narodu kojem pripadam,
postoji stih:
Jedno si ti, drugo sam ja.
Takva je sudbina.
.
.
26)
Obožavam izraze tipa „prepoznali su svoju šansu …“ i tome slične.
Ispade da svi nešto prepoznaju.
Narod ovog kraja prepoznao je istinske zaštitnike svojih interesa.
Preduzeće je prepoznalo priliku za svoj dalji razvoj.
Čovek je prepoznao priliku koja mu se ukazuje jednom u sto godina.
Političari nas smoriše time.
Prepoznavanje je toliko uzelo maha da postoje i gotovi programi za prepoznavanje lica pojedinaca koje snime javne kamere razasute po celom gradu.
To je toliko uzelo maha da sada i državni organi, žandarmerija, specijalne vojne i policijske jedinice, kada krenu u akciju hapšenja provalnika navlače fantomke na lice, da ni njih ne biste mogli prepoznati.
Predmete njihove obrade, naravno, ni rođene majke ne mogu prepoznati.
Obavezno nošenje maski je uvedeno, sa idejom da vas virus neće prepoznati (kao potencijalnog domaćina), svako drugo objašnjenje je idiotsko.
I tako, stalno neko nekog prepoznaje, a često je u pitanju čisti umišljaj.
Jer, prepoznavanje je, da se ne lažemo: utisak.
Prepoznavanje je (kao i lepota) u oku posmatrača, dakle virtuelno.
Metodu raspoznavanja je inače, uvela policija.
Na liniju raspoznavanja poreda deset policijskih službenika i jednog kriminalca (osumnjičenog), a svedoci treba da pogađaju ko je kriminalac.
Istraživanja pokazuju da svedoci u većini slučajeva pokažu na policajce.
Do dana današnjeg, niko od njih nije odgovarao.
Ni zbog te metode, ni zbog toga što su radili u policiji, a prepoznati su kao kriminalci.
Nije odgovaralo ni lice koje ih je prepoznalo.
Lažno svedočenje je, i zvanično, krivično delo.
Elem, izgleda da sam ja jedini koji u prepoznavanju nisam prepoznao ništa što bi bilo vredno prepoznati i upoznati se s njime.
Ali, ja sam siguran da će čitaoci znati prepoznati u meni talenat koji ovim tekstom i nije potpuno izronio na svetlost dana, jer u vreme kad je ovo pisano bio je mrkli mrak.
Prepoznajete simboliku, zar ne?
.
.
27)
Kultura straha se nameće punom parom.
Neko ciljano od Srba pravi mekušce.
Ranije smo u našem narodu imali neku ignorantsku ili indolentsku uzrečicu, tipa:
Svako vreme ima svoje breme.
To kako su nekada patili robijaši, bolesnici ili pesnici,
to je mačji kašalj, smatraju današnje režiseronje vremenskih prognoza.
Oni nas sve tretiraju kao meteoropate.
Čim na evropskom putu padnu 2-3 kapi kiše, oni nas već plaše „olujnim nevremenom“.
Čovek prosto mora da se zapita kako li su to naši preci preživeli na ovim vrletnim prostorima,
u doba kada nisu imali nikoga da ih upozori na „Narandžasti meteo-alarm“?
Ne znam za vas, ali ja smatram da onaj ko najavljuje buđenje ranog proleća,
mora da oseti i blagi bol u grudima.
A da što drugo?
Neće valjda verovati medijima?
.
.
28)
Mediji se kao, zgražavaju …
Ne samo u vezi izjava Mimi Oro, nego i nad učinjenim zločinima, ratnim kasapljenjima …
Kao, kako je moguće da su ljudi, pa bogami i celi narodi, tako krvoločni, nemilosrdni, grabežljivi …
I sam sam o tome često razmišljao, sve dok nisam uočio malobrojnost zemalja koje na svojim državnim obeležjima imaju golubove, u odnosu na one koje imaju: orlušine.
Isti mediji koji su stvorili Mimi Oro, stvoriće i bojni poklič, da nam ga viknu.
A novonastale države će na grbove i zastave valjda početi stavljati dronove.
Na primer, Barjaktara.
Da ne vređamo životinje.
.
.
29)
Više nema voditelja kojem nisu stavili slušalicu u uho.
Više nema pojedinca koji u džepu ne nosi prijemno-odašiljački uređaj, zvani smart fone.
Ne samo da nas prate gde idemo, šta radimo, s kim se sastajemo, s kim pričamo, šta kupujemo, za čim žudimo, nego nam i naređuju šta da kažemo i kako da postupimo.
A sve se to dešava jer smo sami pristali na to. Sa zakonske tačke, sve je ispravno.
Sami smo prihvatili, kako ih ono beše nazvaše, kolačiće.
Cookies.
Stvarno, slatko.
🙂
Sami ste mesili?
.
.
30)
Pre ove specijalne operacije, bilo mi je nejasno
zašto se za diplomatiju kaže da je to hleb sa sedam kora.
Šta to ima tamo da je tako teško, pitali su se mnogi.
Čak je i jedan Basara bio u toj branši.
Pisac klozetskih metafora.
Sad mi je već malo jasnije.
Teško je verovatno, ako neko napravi neko sranje,
a zatekne non-pejper.
.
.
31)
Gospodine sudija, ’ajde da budemo logični:
Kako budala može da te tuži za intelektualnu svojinu?
.
.
32)
Samokritičnost i objektivnost, su neprijatelji napredovanja.
Naš najbolji, najvrsniji polemičar, je postao najbolji baš zato što nije imao tih problema.
On ni iz jedne rasprave nije izašao poražen.
Ključni argument mu je uvek:
„Ti će mi kažeš?!“
Svako normalan tu odustaje.
.
.
33)
Našoj čaršiji nikad ugoditi.
Sad im smeta što je Supermen postao biseksualan.
To što leti, nije im čudno.
.
.
34)
Opet se jedno izgubilo dete,
i neki je čovek pretukao ženu …
Požutele strane, novina naših,
kad stalno pišu, o koječemu,
uvek je isto, kao da sam juče
uleteo u trafiku njenu.
.
.
35)
U medijsko-informativnom ratu,
kojeg naravno vode sve obaveštajne službe sveta,
sada se uočavaju neki novi trendovi.
Naime, stvara se utisak da u te službe sada zapošljavaju vodoinstalatere.
Jer, kako drugačije objasniti učestalost podataka da su neke fotografije isplivale, ili da su neki podaci procureli …
Kao da neko te gurtne, gumice i kudelju, namerno olabavi …
.
.
36)
Novine donose čak i vesti.
Svetska banka i MMF su svojim komitentima ponudili specijalna prava vučenja.
I ja sam iskoristio tu priliku i objavio Svetskoj banci i MMF-u da sam spreman za pravičan dogovor sa istim uzajamnim obavezama:
Mogu da me povuku samo za ono za šta im dam specijalnu dozvolu.
.
.
37)
Ceo život nas uče kako smo navodno, grešili.
Kao narod.
Donosili smo neke sudbinski važne odluke, koje su bile pogrešne.
Prošlost nam je puna grešaka.
A kao sada, u sadašnjosti, mi smo pametniji i znamo gde smo sve i kada pogrešili.
Naši najbolji istoričari su čak objavili knjigu pod nazivom: Šta bi bilo kad bi bilo …
ili tako nekog naziva, u kojoj su potvrdili kad i zašto smo odlučili pogrešno.
Kao pogrešna je sama politika koja je uopšte dopustila da dođemo u tu situaciju, da se uopšte izjašnjavamo, na primer 27. marta, pa na Vidovdan, na Rambuje, na stotine sličnih izjašnjavanja … da li smo za carstvije nebesko ili za carstvije ovozemaljsko?
Da li je zaista činjenica da smo mi sada, samim tim što smo naknadni, što imamo smart fonove, što smo došli posle, istovremeno postali i etalon pameti, da smo živi i kao takvi smo živi dokaz i da smo pametniji od onih od nas koji nisu živi, od onih koji su prošlost?
Ko to može da zna?
I kao u filmu, život evo i nama udeli priliku, da pokažemo koliko smo pametni.
Mislili smo da se ovaj put ne mešamo, da sačuvamo narod i teritoriju, od nesreće, od tragedija …
Na početku, ličilo je da ćemo uspeti, da će nas III svetski rat zaobići.
Jer, ovaj put Ferdinanda su ubili Rusi.
Rat je počeo, kako i doliči, na istočnom frontu.
Ali, ne lezi vraže, mi opet dobismo Ultimatum.
Ne može se kažu, biti neopredeljen, ne može ni tamo ni vamo, ne može na dve stolice, ili si sa nama ili si protiv nas …
To govore oni koji su nas decenijama učili da je neophodan pluralizam mišljenja, da se uvek mora dozvoliti i drugačije mišljenje, da je politika kao bašta u kojoj mora cvetati hiljadu cvetova, da, da … samo zato što je njima tada tako odgovaralo.
To govore oni koji su sada Ferdinandovi i koji su i nas okružili sa svih strana.
Zaključak je dakle, da nije tačno da smo mi sada pametni i da znamo ili shvatamo nešto što oni naši, raniji, nisu znali.
Sve je to uvek isto.
Svaki od nas, pre ili kasnije, izjašnjava se o tim stvarima.
Ili ćeš čuvati interes i srebrenjake ili ćeš reći istinu i postradati.
To je ta pamet.
.
.
38)
Ko god je prvi put čuo Konstraktu, pomislio je
ovo je opet neko sviranje Konu.
Ali, nije.
Ovo je ipak nešto drugačije. Inteligentnije.
Ili je bar pokušaj, navođenja na razmišljanje.
U pravoj poplavi mentalnog zatupljivanja i raznoraznih budalaština,
njeni nastupi su, u najmanju ruku, poziv na razmišljanje.
To je sva tajna njenog uspeha.
(Ne zaboravimo, i pacijenti treba da budu zdravi).
A svet se, u suštini, deli na 2 vrste:
one koji ne žele da razmišljaju nego da uživaju, da đuskaju u ritmu muzike za ples,
i na one koji znaju da je to idiotizam i da ljudsko biće teži ka višem, ka filozofiji, ka spoznaji.
Konstrakta je, pametno, odlučila da igra na ovu drugu grupu.
Njena ključna filozofska misao, bila je vrhunska pitalica, i nema novina niti novinara, koji je nije, oduševljen, ponavljao i stavljao na kraju nekog svog (pametnog?) izveštaja: I šta ćemo sad?!
Posle Lenjinovog. „Šta da se radi?“ ovo je bilo najjače isticanje pitanja suštine, bitka, svega postojećeg.
Svako normalan, nema jednostavan odgovor na to pitanje.
Pitanje, u najmanju ruku, zahteva pauzu, i razmišljanje.
Kod svakog, normalnog.
Ali, ima budala, kojima ne treba pauza.
Oni sve znaju. O svemu.
Zovu ih srpski analitičari.
Eno ih, samo prelaze sa kanala na kanal, sa televizije na televiziju.
Gledaoci, takođe budale, vole da ih gledaju.
Jer, umesto da koriste sopstveni mozak, oni preferiraju da im to neko drugi odradi.
I to je tajna uspeha srpskih analitičara.
Oni, ortodoksne budale i samoreklameri, sve gledaocima objašnjavaju,
na njima razumljiv način.
Ne potcenjuju nikoga, oni bi samo da sviraju (Sebastijanu),
da se pojavljuju i to je sve.
I šta ćemo sad?
.
.
39)
Bili su gradski izbori, no nešto se nisam potres’o.
Da sam ja neka vlast,
ja bih za gradonačelnika Beograda postavio
Cacija Mihajlovića.
Bolji program od njegovog ja nisam čuo ni video.
Kakav metro, gondole, fontane, linijski parkovi i slične budalaštine.
Već 20 godina Caci nam dovikuje:
Okrečite Beograd! Okrečite Beograd!!!
Malo kreča, belog ili u boji, ne može da košta mnogo.
Barem da možemo pogledati u lice, ulice.
.
.
40)
Kad smo već kod kreča …
Da li to može biti slučajnost,
da se na jednom beogradskom ćošku, na periferiji,
u neposrednoj blizini nađu i Lidl, i Maxi, i Dis, i Univerexport, i Idea, i pijaca, …
Prošetam tim krajem i gurnem ruke duboko u džepove.
Mesto se inače oduvek zove tako: Trošarina.
Ali, kreča više nema.
Sada nas farbaju trgovci.
.
.
41)
Urednik mi je zabranio
da o gradskom urbanizmu pišem i govorim
kao da je reč o pozorištu.
Eventualno, kaže, možeš da pomeneš Savski amfiteatar.
.
.
42)
Zaista, na savskom trgu, sve je čisto i uredno.
Posetioci se slikaju sa Stefanom Nemanjom.
Većina odmara na novim i čistim klupama.
Ključne zgrade, koje se izdvajaju po lepoti arhitekture,
su železnička stanica i bolnica Sveti Sava.
Ne znam zašto, u ušima mi odzvanja melodija poznatog šlagera:
Čekaju voz što doći neće …
.
.
43)
Feministkinje zatražile da se zabrani izraz „šalteruše“.
Realno, izraz je stvarno: grozan.
Ali, ko je (samo) jednom bio grđen, vraćan, vređan, maltretiran, ignorisan, psovan, ponižavan, itd, itd.
taj zna da bolji i precizniji izraz u srpskom jeziku – ne postoji.
Istina, verovatno nisu sve baš takve.
Ali, one same trebaju sprovesti, kako se to nekada zvalo: „diferencijaciju u svojim redovima“.
Tako da, što se nas, „stranki“, tiče, feministkinje nisu u pravu.
Na pogrešan šalter se obraćaju.
.
.
44)
Neko sve radi da Srbima ogadi turizam.
Ubijaju želju što se javi.
Realno, ako svaki dan budem slušao izraze tipa:
Briselski sporazum, Bonska ovlašćenja, Bolonjski sistem, Pariski sporazum, Londonski ugovor, Rimski klub, Davoski skup, Minhenski govor, Normandijski format, …
Pa, gde da idem, gde da putujem …
Pun mi je kufer toga.
Šantića, daj.
Davaj, davaj!
.
.
45)
Naučnik u zdravstvu.
Mlad i prionuo na rad.
Tema, zaista interesantna.
Hoće da dokaže
da oni koji imaju malu platu,
više troše komplement.
To mi svi znamo, samo oko dokazivanja je zapelo.
I kad mi uzmemo toliku krv,
ko će da plati Laboratoriju?
.
.
46)
U Bosni opet neko sranje.
A mi iz Podlugova smo joj lepo govorili:
Putuj Selma, i ne naginji se kroz prozor!
Ali, Selma, ne Hajek?!
.
.
47)
Floskule o održivom razvoju
postaju neizdržive.
Iz obnovljivih izvora se saznaje
da se još uvek nisu dogovorili
da li je čaša do pola puna ili je do pola prazna,
ali mora biti reciklirana.
A kad si ispred reciklomata,
onda si u redu.
.
.
48)
Šta čovek da misli o našem pravnom sistemu,
kada uhapšeni general policije,
izjavi da nije mogao pošteno raditi,
jer su mu zakonom vezane ruke.
.
.
49)
U vezi odgovora na retoričko pitanje, iz jednog od prethodnih zapisa:
Čemu uopšte pesme?
Odgovor na to pitanje je zapravo već dao, genijalni, Živko Nikolić.
U verovatno najboljem domaćem filmu svih vremena, filmu “U ime naroda”, postoji insert, pevanje pesme na dati znak, na komandu, u hodniku.
nije (doduše, pred kraj karijere) došao do onog čuvenog ključnog zaključka,
kako i zašto mi uvek najebemo.
Mada, mi taj film još nismo odgledali do kraja.
Raduje jedino vest, da je konačno i snimljen.
Zove se, jednostavno:
„Ne igraj na Engleze!“
.
.
51)
Jedan prikaz.
Knjiga priča „Nećete mi verovati“ pripada onom žanru pripovedne proze koji je kod nas dobro utemeljen i nastavak je literarnog klasicizma dvadesetog veka.
Verujemo da nikoga neće ostaviti ravnodušnim, ali u kojoj meri će obeležiti ceo jedan period koji uobičajeno i ne baš inventivno nazivamo „devedesete“, ostaje da se vidi.
Pošteno govoreći, knjiga je teška i za čitanje, a kamoli za identifikovanje i/ili uživljavanje u misaone tokove ljudi, za koje je teško ostvarivo da uvek ostanu upravo to – ljudi.
Ne može se reći da autor nema razumevanja za svoje junake, ali neka doza fatalizma lebdi od početka do kraja, u svim pričama i nemoguće je oteti se utisku da je knjiga puna autobiografskih elemenata. Dakle, doživljenog. U principu, to može da smeta, ali pravim majstorima pisane reči, a dotični se već dokazao kao takav, nije prepreka da nađu načina da se to u samom tekstu, u delu, i ne oseti.
Precizna analiza stvarnih događaja, kao na večno inspirativnom „Času anatomije“, nemilosrdno i do bola zaseca i u neke teme i događaje koje bismo najradije da zaboravimo. U tom smislu bilo bi tačnije govoriti o svojevrsnom „Času patoanatomije“ naše ne tako davne prošlosti, čiji je i sam autor bio svedok i učesnik.
Da li je zbog toga tzv. kritička distanca, postala manje uverljiva, stvar je individualne procene, jer autor hrabro dozvoljava svakome da sam formira svoj stav o rečenom i opisanom.
Knjiga priča „Nećete mi verovati“ nije delo koje će lako naći put do najšire čitalačke publike, ali autoru to, kao ni u njegovim ranijim delima, nije bilo od presudne važnosti.
Oko jedne stvari ćemo se zasigurno svi složiti. Našoj literaturi, kao i samom autoru, bila je potrebna jedna ovakva knjiga.
U tom smislu najviše začuđuje činjenica da ona još uvek nije objavljena. I to je njena najveća mana. Štaviše, ona čak nije ni napisana. Autoru se upravo to, može najviše, zameriti.
Naravno, to ni u jednom trenutku ne može osporiti postojanje prikaza samog dela, jer u suštini prava kritika i mora biti upravo takva.
Dobrodošli u kapitalizam. Vladavina prava. Slobodno tržište. Pretpostavljena saglasnost. Pristupni fond. Ocena podobnosti.
.
ЗАГРЕБ – Инспекција хрватског Министарства здравља привремено је забранила пресађивања бубрега живих донора који нису у сродству са оболелом особом, због сумње да се ради о трговини органима, а као примери наводе се један Панчевац и један становник тзв. Косова.
Решење о привременој забрани донето је након што су откривене повреде Кодекса медицинске етике и деонтологије у обради два трансплантацијска пара у КБЦ-у Загреб из 2019. године, а предмет је прослеђен Хрватској лекарској комори и Државном тужилаштву. Жупанијско државно тужилаштво у Загребу је прошле седмице потврдило да од 2021. спроводи истрагу о два пара трансплантација бубрега с несродних живих донора. Инспекција хрватског Министарства здравља привремено је забранила пресађивања бубрега живих донора који нису у сродству са оболелом особом, због сумње да се ради о трговини органима, а као примери наводе се један Панчевац и један становник тзв. Косова.
Извори блиски Министарству за телевизију Уна тврде да је Хрватска лекарска комора одмах реаговала на налаз Министарства и оценила да је трансплантацијски тим Завода одговоран за етичке пропусте у оба случаја. Тај је налаз ХЛК наводно болници послао у фебруару ове године, али из Коморе то не желе да потврде, већ само штуро кажу да „на основу законских прописа и општих аката, Хрватска лекарска комора поступа по свим примљеним пријавама да сарађује са осталим надлежним институцијама, у складу са овлашћењима”, пренео је Танјуг.
Обе трансплантације обављене су у Заводу за нефрологију, артеријску хипертензију, дијализу и трансплантацију највеће хрватске болнице, чији је начелник академик др. Бојан Јелаковић.
Ово је први пут да се Хрватској сумња у трговину органима у сврху лечења. Из документације која је у поседу ТВ Уна видљиво је да је први пар претходно одбијен у КБ Меркур, о чему је Министарство здравства на време обавестило трансплантацијски тим у КБЦ-у Загреб. Прималац органа је млади мушкарац из Хрватске, али његов социјални статус није наведен, нити је евалуиран однос с донатором који је млађи мушкарац из Панчева, возач камиона, дакле особа ниског социјалног статуса.
То је, додаје се, за овај случај релевантно с обзиром на законску процедуру која је састављена тако да се смањи ризик од трговине органима и злоупотребе давалаца који су социјално угрожени.
У психолошком налазу донора записано је тек да је способан да схвати поступак и да даје пристанак.
У другом случају ради се о особама с Косова, при чему је прималац органа наводно држављанин Хрватске. Сведоци тврде да је хрватска адреса примаоца остала неуписана, као и подаци о социоекономском статусу. Пацијент је у КБЦ Загреб примљен преко хитне службе, али је одмах изазвао пажњу, рекавши да је трансплантација договорена за седам дана.
Његов донор је, међутим, неквалификовани радник с Косова, пекар са шесторо деце, и који врло слабо говори хрватски језик, па је при прегледима користио помоћ преводиоца, примаоца бубрега. Психијатар је у обради био потпуно фокусиран на психомоторне способности пацијента те је на крају записао да је реч о особи чије су интелектуалне способности на граници слабијег просека. Након површног прегледа закључује да нема контраиндикација да пацијент буде донор органа.
(Foto: Shutterstock)
U Hrvatskoj je moguće presađivanje organa živih donora koji nisu u srodstvu. Kontrole su stroge i podrazumevaju da nesrodni donori moraju da prođu specifično psihološko testiranje, odobrenje stručnog tima transplantacionog centra, kao i etičkog odbora zdravstvene ustanove u kojoj se vrši samo presađivanje, navodi HRT.
„Zakonodavac najstrožom kaznom do 10 godina sankcioniše transplantaciju organa posedovanjem ili posredovanjem ukoliko se zna da je osoba bila žrtva trgovine ljudima“, rekla je za HRT pravnica Nevena Aljinović sa Odeljenja za forenziku u Splitu.
Na vest o zahvatu sa donorom iz inostranstva, odmah su reagovala tri udruženja transplantovanih bubrežnih bolesnika, čiji su predstavnici Jozo Lončar i Stanko Anić sa podacima o prvom paru već 2019. godine otišli direktoru KBC-a i sve prijavili.
„Pokojni Jozo i ja smo bili u šoku i odmah smo trčali Ćorušiću s kompletnom dokumentacijom. Nama je celi taj postupak bio potpuno neveroatan, od početka do kraja, pa smo Ćorušiću rekli da smesta reaguje, kaže danas Stanko Anić.
Direktor KBC-a dr Ante Ćorušić (HDZ) nije odgovorio ništa.
Kontaktirali smo ravnatelja bolnice Antu Ćorušića, no na poziv, ali i na poruku nije odgovarao. Također, kontaktirali smo KBC Rebro i Merkur, ali i neke liječnike, kao i društva koja se bave ovom tematikom, no za komentar nitko nije bio raspoložen. I ministar zdravstva Vili Beroš za Index je rekao kako ne može komentirati ono što je na DORH-u.
Ipak, došli smo do komentara Jasne Karačić, predsjednice Hrvatske udruge za promicanje prava pacijenata. Pitamo je zbog čega nju ovo podsjeća na trgovanje organima.
„S obzirom da je par za transplantaciju prethodno odbilo Etičko povjerenstvo KB-a Merkur, kojemu je cijela priča bila sumnjiva, tim više što je darivatelj organa lošeg imovinskog stanja, pobudio je sumnju da se radi o mogućoj trgovini organima.
Uzimanje organa od živog darivatelja dozvoljeno je samo ako je darivatelj za taj zahvat dao informirani pristanak u pisanom obliku, no iako on postoji, iz nalaza psihijatra upitno je da li je zbog svojih intelektualnih sposobnosti davalac to mogao i razumjeti.
Ova situacija je vrlo ozbiljna i možda najteža povijesna zdravstvena kriza. Iako smo mislili da smo sigurna zemlja po tom pitanju, sada zaista možemo reći da sve nad čime smo se zgražali gledajući strane medije imamo u našem okruženju“, rekla je.
„O uzimanju organa od živog darivatelja u svrhu presađivanja primatelju odlučuje stručni tim transplantacijskog centra i etičko povjerenstvo transplantacijskog centra u kojem će se izvršiti presađivanje.
Transplantacije sa živih donora su vrlo specifične i zahtijevaju detaljnu psihološku obradu te moraju proći medicinsko i etičko povjerenstvo.
„Interesantno je da za ovakav čin na Rebru niko nije imao prigovor savjesti“
Prije svega se moraju ispitati motivi darivatelja. Ako osoba nije član obitelji, odnosno srodnik, uvijek treba detaljno istražiti pozadinu poznanstva kao i sve životne uvjete koji bi potencijalno doveli u pitanje trgovinu organima“, dodaje.
„Procedura pri transplantacijama u RH bi se trebala voditi u svakoj ustanovi jednako po Zakonu o presađivanju ljudskih organa u svrhu liječenja te je izuzetno važno praćenje zdravstvenog stanja pacijenta, kako primaoca, tako i davaoca, što ovdje nije bio slučaj“, kazala je.
Dodaje da bi KBC Zagreb, kao najveća ustanova u Hrvatskoj, morao biti primjer drugima u svom ponašanju, djelovanju i procedurama.
„A po svom djelovanju, a posebice za prava pacijenata, je među najgorima u RH. Kako je moguće da prihvate ovakvu proceduru koja je pod navedenim razlozima odbijena u drugoj ustanovi? Zakon je isti za sve. Nažalost, nismo zaštićeni ni od financijske moći pojedinca, da osim kupovine ‘liječnika’ i korupcije, svjedočimo i vjerojatnoj kupovini organa.
Ako na ovo nema reakcija i sankcija unatoč reakcijama i Liječničke komore i Ministarstva zdravstva, što je rijetkost u hrvatskom zdravstvu, što onda može očekivati pacijent kojem su prekršena ‘samo’ prava? Interesantno je da za ovakav čin na Rebru nitko nije imao priziv savjesti iako stalno žele dokazati svoj etički i moralni pristup“, rekla je.
Na pitanje je li je tačno da je donor bio smanjenih intelektualnih sposobnosti pa nije shvatao kakav pristanak daje, ministar kaže da se sve dogodio pre njegovog mandata pa, kako kaže, nije htio da ulazi u detalje.
O prednostima lečenja hemodijafiltracijom pisali smo u većini tekstova na ovom sajtu (link 1, link 2, link 4, link 5, link 6), pa sada nećemo o tome.
O „stručnjacima“, visokim strukovnim nefrolozima, koji su potpisali Pravilnik da samo 20 % pacijenata može imati taj kvalitetniji tretman, takođe smo pisali (link 3).
O licemernim pacijentima koji su na visokim pozicijama u raznim udruženjima pacijenata, a koji su takođe bili protiv da se u državnim dijaliznim centrima ukine ograničenje za HDF (a sami se leče na kućnoj HDF svaki II dan), takođe smo govorili (pročitati ponovo post: Čujte, dijalizni pacijenti: Upoznajte svoga Neprijatelja!).
O tome kako nema nikakve finansijske razlike u koštanju HDF i HD (naprotiv, HDF je isplativija), takođe smo pisali, a pacijenti u Republici Srpskoj su to i dokazali. Oni svi imaju HDF, 100% (link 7).
E, sad, kako lekari, visoki strukovni nefrolozi, odlučuju kojih će 20% pacijenata dobiti HDF, a kojih 80% neće, to je pitanje za milion dolara. To je misterija.
Ako se već mora poštovati taj nesrećni Pravilnik, najlogičnije je i najpravednije dati svima jednaku količinu kvalitetnijeg (HDF) tretmana. Tako to i rade u nekim našim centrima, svima se daje HDF podjednako, znači svaki peti tretman im bude HDF i to je to.
Većina, nažalost, ne radi tako. Oni prave selekciju. Selekcija se pravi tako da neki pacijenti imaju sve, ili većinu tretmana u vidu HDF, a neki nemaju nikada, nijedan HDF tretman.
Tako, kažemo, radi većina dijaliznih centara u Srbiji.
Ne ulazeći sad u probleme i motive takvog biranja, interesantno će biti (nama a nadamo se i vama) kakve su razlike između tih pacijenata, koje su možda uticale na odlučivanje lekara o HD/HDF.
To je jedan interesantan aspekt, o kome se do sada nije govorilo (znate i zašto) na strukovnim nefrološkim skupovima.
Drugi aspekt te selekcije jeste: da li su pacijenti koji imaju HDF svesni tog svog preimućstva u lečenju i koliko su tim lečenjem zadovoljniji.
Na XIX Kongresu medicinskih sestara-tehničara Srbije, održanom u Vrnjačkoj banji od 11. do 15. maja 2022. godine, prikazan je rad po sledećim nazivom:
„Ispitivanje zadovoljstva hroničnih bubrežnih bolesnika uslugama lečenja hemodijalizom i hemodijafiltracijom“.
Zadovoljstvo nam je da vam prikažemo slajdove sa rezultatima i zaključcima te ankete.
(Sami procenite koliko ste vi zadovoljni izloženim podacima ili iznesite sopstvene komentare).
Zadovoljstvo prikazanim radom na Kongresu je bilo – obostrano, o čemu svedoči i …
.
Za one koji ne znaju suštinu razlike između HD i HDF, objašnjenje je dao pacijent K.V.
Dijaliza 