Tag Archive | zaveštanje

Pedeset godina transplantacije bubrega

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije i druge priče …

Poštovani čitaoci,

Više puta smo do sada pisali o transplantaciji bubrega. Kao i sve ostale terapijske opcije nadoknađivanja bubrežnih funkcija, tako smo i transplantaciju nastojali predstaviti u što realnijem svetlu.

Doktori, koji s vremenom i sa iskustvom, postaju stručniji i pretvaraju se zapravo u fah-idiote, uskostručne specijaliste, najčešće hvale do beskraja terapiju za koju su se usavršili. Tako su neki ubeđeni u prednosti hemodijalize, neki u prednosti peritonealne dijalize, a transplantacijski nefrolozi su posebno preterivali hvaleći transplantaciju preko svake mere i terajući ljude na zaveštanje organa, potpisivanje donorskih kartica i slične „aktivnosti“.

Znajući da se i iza toga krije „samo biznis“ (Rajko, ništa lično!), na ovom sajtu smo radili obrnuto: namerno smo isticali da nijedna od terapijskih opcija nije dobra i da svaka ima masu nedostataka i problema koje treba rešavati.

Tako smo za transplantaciju nejednom naveli sve njene nedostatke i opasnosti. Od toga da pacijent (najčešće je to neki glupavi pacijent) samo iz razloga većeg „komfora“, jer ne želi da dolazi u bolnicu 3 puta sedmično, zalegne u hiruršku salu pod nož, i time sebi možda iskomplikuje život, a nekada i zaista tragično završi. Naglašavali smo te hirurške komplikacije transplantacije, kao što su tromboza novopresađenog bubrega (link), krvarenja, infekcije, sepse, zapušenje (na bešici) ušivenih mokraćnih kanala, otok i prskanje transplantiranog bubrega, pojavu fistula, urinoma, te brojnih drugih neposrednih ili posrednih komplikacija transplantacije. O odbacivanju transplantiranog bubrega, koje može nastati već za par minuta, na operacionom stolu (kao i bilo kada kasnije), da i ne govorimo.

Pominjali smo i transplantacionu farmakomafiju, brojne proizvođače lekova, čiji se preparati moraju svakodnevno i redovno gutati, počev od pre-transplantacijskog perioda, pa do kraja trajanja transplantacijskog bubrega. (Iako niko pacijentima nije govorio koliki je prosečni vek trajanja transplantiranog bubrega, mi smo otkrili da je to kod nas 8, i slovima: osam godina). Imunosupresivna mafija je u međuvremenu postala ista, ako ne i jača od dijalizne farmakomafije, gledajući po njenom prometu, profitu i uticaju na političare, države i doktore, koji se nama i našim bolestima bave.

Navodili smo činjenice da lekovi koji se moraju uzimati posle transplantacije namerno slabe imunitet pacijenta, te su takvi pacijenti lako podložni infekcijama, i bakterijskim i virusnim infekcijama (herpes, varičela, citomegalovirus, mononukleoza, hepatitis), dobijaju šećernu bolest, bolesti kostiju (osteoporozu i osteonekrozu), tumore i karcinome (posebno tumore kože, limfnih žlezda i genitalija), dobijaju povišen krvni pritisak, gastritis ili ulkuse, grčeve ili konvulzije, bolove u stomaku, dijareje (i slična sranja), povišenje masnoća (holesterola) u krvi, glava im se zaokrugljuje, gingiva im se uvećava, rastu im dlake i akne po licu, dobijaju kataraktu, dobijaju na težini, dobijaju srčanu slabost, srčane ili moždane udare, infarkte ili šlogove, itd, itd.

Samo praćenje funkcije nakalemljenog bubrega i stalni stresovi pri učestalim laboratorijskim kontrolama nivoa imunosupresiva, nivoa kreatinina, elektrolita, i svih drugih analiza, ultrazvukova, snimaka, skenera, biopsija, itd., – sve to itekako pokvari kvalitet života, te transplantirani pacijent suviše često ‘umire od straha’ da će mu se vratiti osnovna bolest, ili da će mu kreatinin nastaviti rasti, da će opet morati nazad u dijalizni centar, kao povratnik ili neuspeli begunac, kao da je njegova krivica što je bežao, i što beg nije uspeo. Stalni psihički pritisci, obaveze i napetosti koje te obaveze stvaraju, neretko završe razvojem afektivnih reagovanja, depresija, neuroza, glavobolja, nesanica i drugih psihičkih poremećaja u transplantiranih bolesnika.

Sve smo to pominjali, manje ili više, i sve je to tačno, ali danas nećemo o tome.

Jer, i nije sve baš uvek tako.

Danas hoćemo da pokažemo da nismo samo „dva vrana gavrana“, crne ili žalosne sove, ptice zloslutnice, koje sa virtuelnih grana ispuštaju komentare na nevine prolaznike.

Danas hoćemo da govorimo o pozitivnim stranama transplantacije.

Znamo da toga imate na svakom ćošku, stalno ide (debelo) plaćena kampanja „produži život – ostavi nama organe“, kao da je život ona stvar, te nikad nisu zadovoljni dužinom. Svake nedelje državna televizija u drugom dnevniku emituje glupave priloge u kojima narcisoidni doktori i privedeni pacijenti pričaju o tome kako počinje jedan novi život, kako su pre toga čak morali da idu i na dijalizu … i tako to.

Nećemo takve budalaštine. Tako se transplantacija u narodu neće zapatiti.

U nedostatku naših, lepih transplantacijskih priča, našli smo vam nešto iz uvoza. Nešto što je bilo u internetskoj ponudi, ali je trebalo duboko i široko kopati, pa je većini naših virtuelnih predsednika i predstavnika pacijenata to promaklo.

Da vam pokažemo svetlu stranu transplantacije prikazaćemo vam sledeće priče:

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije

Priča počinje davne 1967. godine, pacijentkinja Denis Lombard je tada imala 13 godina.

I u bogatom i razvijenom Los Anđelesu, transplantacija bubrega je u to doba bila eksperiment. Ukratko, kockanje sa životom. Šezdesetih godina prošlog veka transplantacija se radila samo u naučnim medicinskim ustanovama, a čak ni tamo se nije radila kod dece.

Procenat preživljavanja transplantiranih bubrega u prvoj godini nije bio ni 50 posto, ni pola ih nije dočekalo drugu godinu.

A tek dijaliza. Šta da vam kažemo osim da dijalize tada nije bilo za svakoga. Samo za odrasle muškarce, i to ako su radno aktivni, ako su glava porodice i ako će se dijalizom moći vratiti na posao. Za decu, nema.

Strašno doba.

Ipak, roditelji male pacijentkinje, majka Ana i otac Ted Lombard, nijednog trenutka se nisu predavali.

Majka Ana kaže: „Nema vrata na koja nisam zakucala, nema bolnice kojoj se nisam obratila.“

Otac Ted je bio više nego odlučan. Izašao je pred doktore sa sledećim rečima: „Jednu kćerku sam izgubio, ovu drugu ne dam!“

Naime, Denis i njena sestra Dijana su rođene 1954. godine sa genetski urođenim oboljenjem bubrega i njena sestra je zbog toga i umrla, kada je Denis imala 7 godina.

Narednih 6 godina, otac Ted i majka Ana su započeli tešku borbu za život preostale kćerke.

Shvatili su da je transplantacija jedina šansa, ali trebalo je ubediti i doktore.

Dr Albin Gritsch, losanđeleski hirurg, je prihvatio izazov.

Sada, o tome kaže: „Bila je to hrabra odluka. Transplantacija je tada bila pionirski poduhvat, a povrh svega pacijentkinja je imala samo 13 godina“.

Otac Ted je dao svoj bubreg kćerki Denis i taj bubreg i danas funkcioniše.

Danas, Denis sa roditeljima slavi pedesetogodišnjicu te transplantacije.

Otac Ted, koji sada ima 88 godina, 50 godina živi samo sa jednim bubregom i nema nikakvih zdravstvenih tegoba!

Dok su se porodično fotografisali na ovom slavlju, Denis koja sada ima 62 godine, kaže da je beskrajno zahvalna svome ocu, jer joj je on dva puta poklonio život, i to ne običan, nego pun, srećan i zdrav život.

Denis Lombard, njena majka Ana i otac Ted Lombard

Posle te pionirske operacije, losanđeleska univerzitetska klinika je razvila jedan od najvećih i najuspešnijih transplant programa u svetu.

Danas je transplantacija bubrega rutinska operacija u skoro svim zemljama.

Dr Gabriel Danovitch, šef losanđeleskog transplant programa u kojem je samo prošle godine učinjeno 357 transplantacija bubrega, kaže: „Nekada je operacija uzimanja i presađivanja bubrega bila velika, ekstenzivna operacija na otvorenom trbuhu, a oporavak pacijenta je trajao po nekoliko meseci. Danas, ta se operacija radi laparoskopski, sa dva mala reza za uzimanje bubrega, a davalac se vraća na posao za svoj radni sto, već za par nedelja. Od te 1967. godine, mi smo prešli dug put, ali smo dužni zahvaliti se i porodici Lombard, koji su bili deo tih naših početaka.“

Doktori, sestre, pacijenti i svo osoblje bolnice pridružilo se čestitkama i slavlju Lombardovih.

„Želim da ohrabrim i druge, da slobodno budu davaoci organa“, kaže sa bolničke govornice Denis Lombard. „Moj otac je pre 50 godina iskoristio šansu da spasi jedan život i evo, i sada je vrlo aktivan, izvanrednog je zdravlja, iako ima 88 godina, koliko ima i moj bubreg.“

I to je to. To je prava pozitivna priča.

Šta reći, posle ovoga.

Najbolje, ništa.

U potrazi za nečim sličnim sa našeg govornog područja, naiđosmo na još jednu interesantnu ispovest:

Moj bubreg je star čak 103 godine!

Osječanin Ivan Leko (66) oboleo je od hronične upale bubrega još 1986. godine.

Imao je tad 35 godina, suprugu, decu i veoma veliku šansu da ostane bez bubrega, čiju je funkciju uništavala bolest koja je brzo napredovala.

Upravo mu se to i dogodilo 1991., kad je krenuo na dijalizu, a bio je i jedan od čak 1100 ljudi koji su tad bili na listi za transplantaciju.

Šanse za donirani bubreg bile su male, jer se tad u Hrvatskoj obavljalo 50-ak transplantacija godišnje (kao u Srbiji danas).

Ivan kaže: „Moj lekar dr. Marko Jakić, predložio je da članovi moje porodice odu na tipizaciju tkiva kako bismo videli ko je od njih mogući donor bubrega. Dve sestre i tata su odgovarali i, na moje iznenađenje, doktor Jakić odabrao je oca za prihvatljivijeg donora – priseća se Ivan, čiji je otac Ante tad imao 77 godina!

Prema tadašnjim pravilima, donor organa nije mogao biti čovek stariji od 60 godina, no dr. Jakić, tvrdi Ivan, smatrao je da je bubreg njegovog oca u izuzetno dobrom stanju.

„Moj otac imao je bubrege mladića iako je bio najstariji donor organa u zemlji“ – kaže Ivan, kojeg su lekari u KBC-u Zagreb na Rebru operisali novembra 1991. godine. Dvoumili su se hoće li taj bubreg biti dobar izbor za transplantaciju, no dr. Jakić je bio uveren u uspeh. Preliminarni nalazi koje je otac Ante napravio bili su izvrsni, što je razuverilo zagrebački tim lekara, koji su Ivanu potom zakazali termin operacije.

„Sve je prošlo bez problema i za mene i za oca. Ja sad zapravo imam tri bubrega, jer moje nikad nisu izvadili“ – dodaje Ivan. Otac Ante je nakon toga poživio još 17 godina. Umro je u 94. godini, od starosti. Nikakvih zdravstvenih problema nije imao uprkos samo jednom bubregu, koji mu je i dalje savršeno dobro radio.

„Moj bubreg danas realno ima 103 godine i nadživeo je sve predviđene medicinske granice, jer se veruje da organi stare kao i čovek. Ne prođe ni dan da ne pomislim na oca, zahvaljući kojem danas imam troje dece i sedmoro unučadi“ – govori Ivan, koji se oseća dobro i zdravo, iako nalazi kažu da kreatinin u presađenom bubregu raste, pa on polako gubi funkciju.

Ivan je nakon transplantacije umnogome promenio način života kako bi se presađeni bubreg održao.

„Nastavio sam normalno sa životom, ali sam izbegavao dizati teške terete, promenio sam način ishrane i pridržavao se svih pravila za ljude s transplantiranim organom“ – kaže Ivan prisećajući se oca Ante, koji nikad u životu nije popio tabletu, a celi je svoj radni vek proveo radeći teške građevinske poslove.

„Stanje organizma je uslovljeno našim načinom života, time šta jedemo i kako živimo, no otac je i genetski imao izuzetno dobre predispozicije da dugo i zdravo živi“ – kaže Ivan, koji je već 15 godina predsednik osječkog Udruženja transplantiranih i dijaliznih bubrežnih bolesnika, koje ima 180 članova, uglavnom srednje dobi. Za razliku od prije 25 godina, u Hrvatskoj se danas na listi čekanja za transplantaciju bubrega nalazi 30-ak ljudi, a sama dijaliza dostigla je veliki napredak pa nije toliko neugodna i mučna.

„Na sreću, i svest o doniranju organa danas je mnogo razvijenija pa se relativno brzo dolazi do organa koji su bolesnima potrebni“ – zaključio je Ivan.

Eto, ove dve neobične priče, nismo mogli a da ne prenesemo.

Koja je poenta, svega ovoga, šta je naravoučenije?

Pa, ništa. Nema ga.

Želimo samo da svima onima koji su zaduženi za brigu o bubrežnim bolesnicima

čestitamo „Praznik rada“.

 

.

.

DiaBloG – 2017

Najbolja transplantacija na svetu

Čiji je model transplantacije najbolji na svetu?

Poštovani čitaoci,

Već nekoliko meseci imamo zahtev da napišemo nešto aktuelno i o transplantaciji bubrega. Naravno, da smo već pisali o transplantaciji, imali smo nekoliko analitičkih tekstova o toj temi (,), a prenosili smo i direktna iskustva nekih od Vas, na primer u postu: .  Ali, hajde da ipak poslušamo glas čitateljstva (Vox populi – Vox dei) – pomislismo, koliko baš juče. Zašto juče?

Pa, juče bio neki dan, Dan nečega …

Nismo ni sigurni čega. Valjda nekih donora. Donatora. Davalaca. Ispravno je valjda: davalaca organa.

Ako tako nešto u Srbiji uopšte postoji.

Ali, proslave postoje. I to proslava Evropskog dana davalaca.

Čim se ukaže neka prilika, godišnjica, važan datum, slava, Dan ovoga, Dan onoga, eto ti naših “aktivista” (izgmižu odnekuda kao gliste posle kiše), namakla se sredstva, izašlo se u narod, “u mase” i krenule “aktivnosti”. Postave se mikrofoni, čojani stolovi, šareni baloni, dele se kartice, obrate nam se “nadležni”, uključe se “poznati”, aktivnosti, takoreći: “vrhune” .

I pre, i u toku, i posle tih aktivnosti – situacija ostaje ista.

Transplantacija nam je najgora u Evropi.

Najslabiji rezultati.

Najmanje izvršenih kadaveričnih transplantacija, najmanje davalaca.

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/2066728/Srbija+na+dnu+evropske+lestvice+po+broju+donora+organa.html

RTS-o-obelezavanju-dana-davalaca

http://www.palo.rs/srbija-drustvo/srbija-na-pretposlednjem-mestu-po-broju-donora/1375874/

A sve smo planirane “aktivnosti” uredno sproveli: kampanje na televiziji, na bilbordima, obilazili firme, kasarne, domove zdravlja, bolnice, vršili smo edukacije, objašnjavanja i da izvinete, “obeležavanja” svoje velike misije.

I opet, rezultat: jedno veliko ništa.

Tolike pare podeljene “aktivistima”, za teške “napore”, ali rezultati – nikakvi.

Svi su začuđeni, a neki čak iznenađeni i uvređeni (kao Šojić).

Zašto logika i matematika ne funkcionišu?

Kako je moguće da: 15 proslava + 17 obeležavanja + 6 edukacija + 3 promocije + 19 kampanja ≠ nije jednako: bar 2 transplantacije više.

Svi zdravstveni analitičari (a ima i takvih) su na korak od trenutno vladajuće mantre: naš narod je naopak, glup, lenj, ružan, zatucan, ne vredi sa takvim narodom razvijati evropske vrednosti.

Prosto je neverovatno kako je tako zatucan narod uopšte imao sreću da dobije tako pametne rukovodioce i aktiviste.

Eto, tako bi ukratko mogli sumirati sve dosadašnje rezultate kampanja zaveštanja organa, podizanja svesti, preumljenja našeg naroda, sve aktivnosti vezane za transplantaciju.

Zašto je to tako, već smo Vam objašnjavali u postu: .

Loši ljudi, loše metode, loše vreme, pa ni rezultati ne mogu biti drugačiji nego: loši.

A ko bi od nadležnih bio u stanju priznati da je to tako i prepustiti svoju poziciju nekom drugom? Kod nas? Niko, naravno. Najlakše je optužiti narod.

Da li se bar iko setio da kaže: Ako nam je transplantacija tako loša, ajde bar da napravimo dijalizu boljom, dajmo svima hemodijafiltraciju!

E, to se ne može desiti, jer bi to pomenutima, izmaklo kamen temeljac svih njihovih kampanja. Sva njihova propaganda je i sagrađena na ideji da je dijaliza nešto najgore na svetu i da nam samo učlanjenje u Eurotransplant predstavlja svetlu budućnost. Drugi razlog zašto ne treba talasati oko tih nesretnih dijaliza, jeste što bi se time zamerili moćnoj dijaliznoj industriji, a od koga ćemo onda namaći sredstva za propagandne aktivnosti? (Sami proizvođači imunosupresiva, nisu dovoljni).

I tako, eto, već godinama gledamo iste glumce, istu scenografiju, isti šablon, obrazac, matriks, pominju nam se svi uspešni “katolički” modeli: španski ili hrvatski, na primer. Nameće nam se, po ko zna koji put, osećaj krivice, osećaj manje vrednosti, a šta posle toga sledi, takođe znamo …

Ono što nikada, ali nikada, nećete čuti od tih vajnih stručnjaka i propagandista jeste jedan drugi slučaj, jedan drugi primer uspešnog rešavanja nedovoljnog broja davalaca.

Ali, zato je tu vaš najbolji dijalizni sajt, da vam i to saopšti.

Verujete li da na svetu postoji jedna država, jedna jedina država na svetu, gde se uopšte ne čeka na bubreg – nemaju nikavih listi čekanja, još od 2000. godine?

Štaviše, u toj državi donori bubrega čekaju na primaoca?

Paradoksalno, medijski najsatanizovanija država sveta (pored Severne Koreje, Rusije i Srbije) ima sistem lečenja uremičnih bolesnika na kojem joj zavidi i Amerika.

Nema transplant turizma.

Nema crnog tržišta organa.

Nema čekanja na listama za transplantaciju.

Nema enormnog trošenja para za dijalize.

Nema mučenja sa pristupima za dijalizu i dijaliznim komplikacijama.

Nema laži, nema prevare: sistem funkcioniše.

Reč je o državi: Iran.

Iranski-teolog-gostovao-u-SANU

Prva transplantacija bubrega je u Iranu izvršena 1967. godine. Od te 1967. godine do 1985. godine učinili su ukupno oko 100 transplantacija. Očajno malo.

Tragali su za rešenjem i našli su rešenje.

Godine 1988. država je odlučila da plaća svakom davaocu. Prema Vikipediji to je iznos jednak sumi od 3000 – 6000 dolara. U ugovoru se ne pominje da je plaćanje za bubreg, nego za troškove koje će davalac imati tokom operacije kojom spašava jedan život. Ono što je bitno, jeste da je država ta koja isplaćuje davaoca, a on pre toga nikada nije ni poznavao primaoca. Nijedan doktor ni članovi medicinske ekipe ne mogu biti uključeni u plaćanje, niti smeju posredovati između davaoca i primaoca. Osim plaćenog iznosa, davalac bubrega dobija i još neke pogodnosti, u vidu besplatnog osiguranja, odnosno lečenja, a često dobije i dodatni novčani poklon od porodice primaoca, kada se napokon upoznaju, posle transplantacije. Davaoci su zdravi i mladi ljudi 25-35 godina, i moraju imati saglasnost bračnog druga ili roditelja za davalaštvo.

Da bi se sprečio transplant-turizam (dolazak bogatih zapadnjaka i kupovina iranskih organa) zakon je naložio da se organ može dati samo pripadniku iste nacije! Na primer, izbeglica iz Avganistana može u Iranu dobiti transplantirani bubreg, ali samo ako je davalac Avganistanac.

Tako je Iran postao prva zemlja na svetu koja već 15 godina nema liste čekanja za transplantaciju bubrega. Vreme od utvrđivanja potpune bubrežne slabosti do transplantacije je 2-3 meseca, koliko je neophodno za razna snimanja i ispitivanja, i to je sve. Sada se godišnje u Iranu učini oko 2000 transplantacija. U nekim bolnicama postoje čak i Liste čekanja za davaoce.

Godisnji-rast-broja-transpl-u-Iranu

Nema kartica, nema zaveštavanja, nema slikavanja i propagandnih spotova estradnih zvezda i lekara.

Ipak, dan-danas, svi naši transplantacioni stručnjaci će vam laprdati o katoličkim modelima transplantacije (španskom, hrvatskom..) a o ovom koji funkcioniše (decenijama), niko vam neće reći ni reči!

Zašto je to tako?

Pitajte vašeg koordinatora za transplantaciju! Oni sve znaju, oni sve koordiniraju, oni se non-stop slikavaju za medije, oni su ti koji su umislili da su jedini altruisti u ovoj državi i u ovom narodu, pa im to daje za pravo da “nagovaraju” sve ostale “da pođu njihovim stopama”.

Neki od tih “humanista” nisu spremni platiti taksi davaocu organa da dođe do njihove bolnice, ali ladno traže od drugih da daju svoj deo tela drugome.

U zemlji koja ima najmanja primanja u Evropi, najgoru socijalnu situaciju, zemlji koja je i svoje praunuke zadužila uzimajući svakodnevno neke kredite, zemlji gde najbolje rezultate postižu samo „prinudni izvršitelji“ – neko je odlučio da apeluje na davanje bubrega posle smrti.

U zemlji gde su im te organe vadili naživo štićenici tih istih Evropljana, koji nam obećavaju pristup otvaranju poglavlja.

Nema brale, od toga ništa.

Da se ne lažemo.

Nije narod lud.

Narod sve oseća.

Možda i ne ume jasno da “artikuliše” svoj stav, ali – oseća.

Oseća da to tako ne može da ide.

U eri gde se javno propagira protestantska etika, pragmatizam, tržišne vrednosti, sveopšta privatizacija i otimačina – ti od nekog tražiš da poklanja svoj deo tela.

Dečko, daj još dve edukacije, pa da idemo …

 

.

.

DiaBloG – 2015

.

.

Reference:

 

Paying kidney donors: time for following Iran, MJM, 2008.pdf

Iranski model plaćanja i regulisanja živih nesrodnih donacija bubrega, 2006.pdf

Iranski model donacije organa kao odgovor na aktuelnu krizu nedostatka organa, IJKD, 2015.pdf

 

.     .     .

.     .     .     .     .     .

Zaveštanje ludom radovanje

Najmanje deset i više godina pratim akcije i aktivnosti oko zaveštanja organa u svrhu transplantacije.  Jer sam i lično zainteresovan, naravno.

Nemam živog davaoca koji bi mi dao svoj bubreg, nemam ni pare da idem po bubreg u Rusiju, a u Indiju, iskreno rečeno, i ne smem. (Toliko smo loših priča čuli o transplantacijama u Indiji, da zaista ne bih da rizikujem, bez obzira na nisku cenu).

Nakon dakle, višegodišnjeg praćenja situacije u ovoj oblasti, mogu da kažem i svoje mišljenje o ovom problemu. U štampi su se ovih dana ponovo pojavili tekstovi o zaveštanju i donacijama organa, ali su ti tekstovi jednostrani i netačni.

Iz izvora neposredno bliskih osobi koja lično unosi u kompjuter evidenciju o građanima koji potpišu donorske kartice, znam da cifra o 80 000 građana koji su potpisali donorske kartice, nije ni približno tačna, nego je dva ili tri puta uvećana.  Zašto te cifre mediji, doktori ili političari naduvavaju, ne znam, ali pretpostavljam da je u pitanju želja za omasovljenjem akcije, ili je u pitanju prikupljanje političkih poena, finansijskih sredstava, ili čisto reklamiranje pojedinaca.  A čak i da je cifra o 80 000 kartica tačna, čuo sam na jednom predavanju, da tek broj od milion potpisanih kartica nam daje neku realniju verovatnoću da će program dati konkretne rezultate.  Dakle, istina je da smo daleko od bilo kakvog pomaka u ovoj oblasti.

Mnogo je pogrešnih stvari učinjeno u kampanji za zaveštavanje organa, a mnogo je i drugih otežavajućih okolnosti, zbog kojih smo na dnu evropske liste po broju učinjenih kadaveričnih transplantacija.

Pre svega, nije bio dobar način kako je akcija uopšte počela, odnosno: pogrešno je mesto odakle je počela.  Nekako mi nije izgledalo prilično da vojska pokreće akciju zaveštanja organa i potpisivanja donorskih kartica.  Iako je to bila vojna bolnica (koju oni nazivaju akademijom), ipak, pomisao da tamo neki oficir odlazi u kasarnu i propagira regrutima potrebu da potpišu karticu o davanju organa, izgledala mi je degutantno.  Mogu misliti kako su se osećali roditelji nekog od tih mladih vojnika, kad im je sin telefonom javio da ih starešine ubeđuju da potpišu donorske kartice, a prekosutra idu na bojevo gađanje, ili u bazu na jug Srbije, na primer.   Elem, neprilično.

Dalje, kada su se u akciju uključile i druge bolnice, kao nosioci kampanje pojavili su se, ne najbolji, nego najgori i najkorumpiraniji doktori.  Prosto su se tukli za parče medijske pažnje, ali ne zbog nas pacijenata, nego isključivo zarad sopstvenog reklamiranja, građenja karijere, tj. sticanja dodatnih funkcija, para i uticaja.  Kojekakve Vidže, Zodže, Midže, Bidže, prevejani humanisti, poznati po enormnom bogaćenju od „ispitivanja lekova“, od „ugrađivanja u nabavke“, od naplaćivanja dijaliznog mesta, ili bolničkog kreveta (jer „nema mesta“) i posebno po prikupljanju para za razne „zadužbine“, tipa sirotišta, crkava, manastira i slično.  Pretpostavljam da su svi oni koji poznaju te vajne propagatore ljudske solidarnosti, škrgutali zubima, znajući koliko isti imaju stanova, kuća, džipova i deviznih računa. Treba li reći da su jednog od promotera akcije zaveštanja, u novinama (dakle javno) nazivali doktor Mengele, imajući u vidu bogatstvo koje je stekao ispitivanjem lekova na bolesnicima.  Onaj drugi (ili prvi), bivši sekretar komiteta, sada vara vernike i uzima im priloge (kao) za izgradnju crkava i manastira, a javno se hvali i da je u nekoj tajnoj masonskoj loži, protarijanac, pripadnik svih mogućih društava, stranaka i konfesija, „samo neka lova kaplje“.

Čak tri domaća transplantologa su iskoristili prvu priliku da (i otvoreno) pređu na šefovska mesta u poznatu dijaliznu kompaniju, gde su im primanja veća nego u (stranih) ambasadora.  Takvi nam zaista nisu mogli omasoviti kampanju zaveštanja.

Treći razlog neuspeha ove akcije jeste mentalitet našeg naroda, tj. naš odnos prema mrtvima. Pa naš narod još uvek nije prihvatio ni obdukciju umrlih (niti kremaciju, čak), a kamoli seciranje i vađenje organa onome čije srce još radi, a mozak mu je u komi. Skoro svaka naša porodica želi da svog umrlog sahrani „integralno“ (kao žitaricu), sa svim njegovim organima i vrlinama.  Isturiti tada, pred porodice umrlih (ili komatoznih), našminkanu, mladu i zgodnu doktorku, u kratkoj beloj suknji, da im zatraži dozvolu za uzimanje organa od njihovog najdražeg, znači sprdati se sa njihovim bolom.  Čak i kada je umrli za života potpisao donorsku karticu, hirurzi se ne usuđuju ući u operaciju vađenja organa ako svi prisutni članovi porodice to i pismeno ne potvrde.  Bez obzira na sve zakone i kartice, naši ljudi su skloni tužbama i zahtevima za odštetu, jer iz iskustva znaju da je sve oko njih prevara, trampa i kriminal, pa ne žele da ih neko pravi budalama.  O sujeverju da se i ne govori.  Mnogi naši sunarodnici veruju da će potpisivanjem kartica o zaveštanju izbaksuzirati sebi neku nesreću.  To su oni koji stalno gledaju u svoju i u tuđe šolje, i viču: pu, pu, pomakni se s mesta.  I slične gluposti. Ali, nažalost, takvi smo.

Četvrti razlog lošeg uspeha ove akcije jeste sumnja u istinitost priče o pouzdanosti utvrđivanja smrti mozga. Naime, novine su pune tekstova o ljudima koji su godinama bili na aparatima, proglašeni su klinički mrtvim, a onda se desilo čudo i oni su ustali i progovorili.  Neki su čak progovorili i strani jezik koji nikad ranije nisu ni znali ni učili.  Ukratko, ništa se tu kao, još ne zna. Pa ko će posle takvih tekstova da dadne saglasnost da mu se u slučaju moždane smrti pokupe svi organi?

Peti razlog su tekstovi o trgovini organima.  I tu imamo dve vrste tekstova.  Jedni su iz naših klinika, i pišu ih i izmišljaju bolesni i paranoični pojedinci, podržavaju ih neki strani plaćenici iz kojekakvih nevladinih organizacija, a cilj im je da se medijski poništi ona druga trgovina organima, trgovina organima zarobljenih Srba na Kosovu, koja je nepobitno dokazana, ali je Zapad ignoriše i opstruira svako pisanje o tome.  Ipak, danas znamo da su se „ugledne“ nemačke klinike, našle povezane u ovim zločinačkim aktivnostima sa šiptarskim teroristima, Turskim i Izraelskim menadžerima smrti. Pa kad se danas u novinama pojavi vest kako će naša zemlja učlanjenjem u Eurotransplant lakše doći do neophodnih organa za transplantaciju, većina građana osnovano misli da će promet organa biti zapravo obrnut, od srpskih davaoca ka evropskim primaocima.

Šesti razlog, jeste naša poslovična dezorganizovanost. Liste čekanja za transplantaciju su neažurne, većina nas pacijenata, koji smo na tim listama, nema kompletirana sva neophodna ispitivanja, sistem pozivanja pacijenata je haotičan, a previše je i dokaza da je za dobijanje bubrega potrebno imati vezu kod doktora koji o tome odlučuje.  Javna je tajna da su falsifikovane i podudarnosti, i dokazi o srodnosti, i da su izmišljani „medicinski“ razlozi da se neki pacijenti odbiju, ali je sve to jako teško dokazati.  Zna se kao sigurno, na primer da pokrajinsko zdravstvo ima svoju listu čekanja i oni zovu samo svoje pacijente sa te liste, a republička lista je zajednička i beogradski centri uredno pozivaju i pacijente iz pokrajine, ako se pojavi neki davalac bubrega.  Čemu ta neravnopravnost, niko ne sme ni da pita.

Eto, najmanje šest zadataka za svakodnevni angažman novog ministra zdravlja. Za početak, potrebno je na ključna mesta u organizaciji transplantacije postaviti iskrene humaniste, čestite i skromne lekare, nepartijske i neprofiterske ličnosti (ako takvih još ima), a u centar medijske pažnje staviti samo izjave i priče porodica koje su dale saglasnost za uzimanje organa i iskaze naših koji su te organe primili.  Što manje doktora, političara i estradnih zvezda.

Da li će posle onog obducenta, možda više uspeha u sređivanju ove situacije imati gospođa psihijatar, možemo samo nagađati. Naši psihijatri su se dokazali kao politički lideri, ali u vezi organizovanja sistema transplantacije, ne znamo da li će išta znati, moći i hteti.

A dok se u to ne uverimo, tj. dok ne dočekamo bilo kakav značajniji pomak u oblasti transplantacije bubrega, red je da nam se omogući barem pristojna dijaliza.  Tačnije, hemodijafiltracija.  Svima.

S. Ž.

.

Picture1b