Tag Archive | volumen punjenja

Kako izabrati dobar dijalizator?

Kako izabrati dobar dijalizator?

Ovo izabrati, shvatite uslovno (kao i ovo „dobar“).

Obično vam se dijalizator odredi, odozgo, od nekog, Boga Pitaj Koga, pa onda taj krvni filter zateknete zataknut za dijalizni aparat od nekog šefa, tehničara, doktora, sestre, direktora, … ko to zna?

Ali, prvi savet: ne verujte ni u čije dobre namere, morate sami sve da proveravate.

Uvek zatražite uputstvo, koje se nalazi uz svako pakovanje dijalizatora, kao što uz svaki lek stoji uputstvo i TV reklama: o uputstvu, indikacijama, merama opreza i kontraindikacijama… konsultujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom…

(Kada je dijaliza u pitanju teško da ćete se o ovome moći konsultovati sa svojim lekarom ili farmaceutom, jer: nama se dijalizatori nabavljaju na tenderu, od strane „Komisije“, a jedini kriterijum je „najniža cena“. (?!?)

Toliko o medicini u nefrologiji i dijalizi.

I našim „stručnjacima“.

Ne zaboravite: dok je sadašnji „Pravilnik“ na snazi, dijalizni pacijenti ne mogu imati dobru dijalizu, a sadašnji „Pravilnik“ će biti živ dok je živa „Komisija“ koja ga je potpisala.  O tome ko ga je doneo, nećemo sada. Nada umire poslednja, a da bi se to ostvarilo, mi ćemo svi da pocrkamo.

Pacijenti, sestre, doktori, skoro svi već znaju ove osnovne uzroke srpske dijalizne kataklizme, ali Predtcsednici Udruženja vode pacijente na izlete i na ručkove, da im zabavama sakriju te neprijatne činjenice. Ostajemo vam znači mi, dijaliza.wordpress.com jedino ostrvo u ovom bespuću dijalizne zbiljnosti..).

Republička komisija za dijalizu je sebi dala za pravo da svim centrima odredi koliko smeju imati kvalitetnih dijaliza (hemodijafiltracija), koliko smeju potrošiti kojih veličina dijalizatora, a da nijedan centar nisu pitali koliko imaju aparata za hemodijafiltraciju i koliko imaju pacijenata po težini ili po godinama ili po polu. Urađen je razrez, odozgo, kao na seoskoj svadbi: „A od kume, hemodijafiltracija: 20% !!!“

Filteri, samo veličine do 1,7 m2, preko toga samo za onih 20% koji će imati hemodijafiltraciju.

Još su neki od tih „stručnjaka“ ubeđeni da su bili u pravu, da je to medicina.

E, zato ćemo vam mi sada otkriti kako da saznate da li je vaš dijalizator dobar, ili čak i da se izborite da izaberete sebi jedan takav, dobar ili najbolji, iz sveukupne trenutne ponude na domaćem tržištu. (Inače, mi smo o dijalizatorima detaljnije pisali u našoj Školi dijalize, pa koga interesuje može taj stručni tekst ponovo pogledati ako klikne na Дијализатор).

Pravilo broj dva: kao i pri izboru bračnog partnera, morate gledati više parametara odjednom.

Najveća glupost bi bila opredeliti se za jedan dijalizator samo po njegovom jednom kvalitetu.

Opredelite se tako i kajaćete se natenane.

Kad se govori o kvalitetu dijalizatora, kad proučavate podatke iz njihovog fabričkog listića, ili kad se raspitujete kod kolege, kod komšije, kod doktora (svejedno), morate se raspitati o sledećim parametrima:

1. Efikasnost. To su oni podaci, koji se na engleskom zovu klirensi. Pokazuju koliko koji dijalizator čisti (clean) materije iz krvi. Što veći klirensi, to bolji dijalizator. Nemojte se upecati na podatke o klirensu ureje ili kreatinina, to se najlakše uklanja i nije vredno pomena, čitajte odmah koliko uspešno taj dijalizator čisti beta-2-mikroglobulin, inulin, vit-B12, i slične, krupnije materije. Dobar dijalizator danas je onaj koji čisti što više beta2mikroglobulina iz krvi. Ili, ako ne daju taj podatak, onda barem što više vitamina B-12.

2. Volumen punjenja. Dobar dijalizator ima što manji volumen punjenja. Da pacijentu ne bi „pao mrak na oči“ čim se uključi (čim započne dijaliza).  Znači, i za ovu procenu morate pregledati podatke nekoliko dijalizatora, pa ih rangirati tako da u prvi izbor dolaze oni koji imaju što manji volumen punjenja. Dešava se i da pacijent manjeg rasta ili manje težine zaželi one velike ili najveće dijalizatore. Ali, to vam je kao i pri izboru cipela ili košulja, retko ko nosi cipele ili košulje 5 brojeva veće, ili, ako to i čini, vidi mu se na licu napor koji ulaže da bi to izveo. Tako je i sa dijalizatorima: morate probati nekoliko veličina, pa ćete onda sami osetiti pri kojoj se veličini osećate najkomfornije.

3. Kapacitet ultrafiltracije. Negde kažu i Koeficijent ultrafiltracije. Kao i za efikasnost, ovde važi pravilo što veći koeficijent, to bolje. Znači: taj lakše uklanja višak tečnosti, krvne vode, iz organizma pacijenta. (Ovo ne vredi samo za one pacijente koji tek počinju dijalizu ili se privremeno, akutno, dijaliziraju – njima trebaju manje efikasni i manje porozni dijalizatori, tzv. low-flux dijalizatori). Za sve ostale, dobar dijalizator je samo high-flux dijalizator i to onaj koji ima što veći KUF, koeficijent ultrafiltracije. Postoje i specijalni, ultrašuplji ili super-flux dijalizatori, ali naše Komisije nisu ni čule za njih, niti ih naš „Pravilnik“ pominje.

4. Netoksičnost. Dijalizatori treba da imaju sve komponente od što manje toksičnih materija: membrane, kućište, sterilizirajuće sredstvo, zatapajući materijal, sve mora sadržavati ili stvarati što manje hemikalija koje štete ljudskom organizmu. Te hemikalije imaju rogobatna hemijska imena ili skraćenice: BPA, DPHA, PVP, Ftalati, Etilen-Oksidi, MDA, itd, itd. U svim rubrikama se za svaku komponentu dijalizatora mora navesti njen hemijski sastav i sterilizirajuće sredstvo. Negde se umesto izraza neškodljivost za medicinska sredstva koristi i pojam biokompatibilnosti i korisnicima se dostavljaju podaci koliko je koji dijalizator bolji po tom pitanju. Dobar je onaj dijalizator koji ne samo da ne sadrži ništa od gore navedenih supstanci, niti dovodi do neke reakcije organizma, nego ima i izvesne osvežavajuće dodatke: npr. postoje dijalizatori sa vitaminom E (podmlađuju), dijalizatori sa membranom impregniranom heparinom (za bezheparinske dijalize), ultrašuplji dijalizatori za propuštanje viška belančivana pri nekim oboljenjima, itd..

5. Trombogenost. Neki dijalizatori zahtevaju više, a neki manje heparina. Znači, za dijalizu istog pacijenta, na različitim dijalizatorima, biće potrebne različite količine heparina, da bi se dijaliza uspešno izvršila do kraja. Naravno da su bolji oni dijalizatori koji traže manje heparina. (Sestre kažu: dijalizatori koji se bolje ispiraju). Nažalost, takav podatak se ne navodi ni u jednom prospektu, nigde, ni za jedan dijalizator. Lekarima i pacijentima preostaje samo jedan način da utvrde koji dijalizatori zahtevaju najmanje heparina: lično iskustvo. Trombogenost dijalizatora zavisi od vrste membrane, vrste i kvaliteta sterilizacije, brzine i toka krvi, itd.  U principu, oni dijalizatori koji imaju tanje, gušće i spiralno uvijene kapilare (šuplja vlakna), oni više tromboziraju (ali imaju bolje klirense). Od pre desetak godina prave se i dijalizatori čija se membrana fabrički impregnira heparinom. Oni zahtevaju najmanje količine heparina, ali kod nas ih niko nikada još nije nabavio, jer su mnogo skupi.

6. Veličina (površina membrane) dijalizatora. Nekada se smatrala najvažnijom karakteristikom. Danas čak i naši nefrolozi znaju (što ste mogli videti i na ovom predavanju: Link) da veličina površine nije uvek garancija da je taj dijalizator efikasniji od onog manje površine. Ipak, većina pacijenata, sestara, pa čak doktora, a o trgovcima i farmaceutima, i da ne govorimo, i dalje smatra da je površina najvažnija. Ako uzmemo da i po zlu čuveni „Nadin“ pravilnik podrazumeva raspodelu dijalizatora samo po površini i to svim centrima po unapred određenom razrezu (procentu), onda je sva ova priča o izboru dijalizatora, neostvariva. Ipak, ako već morate da se borite za svoju površinu, evo kako da odredite koja površina je vama odgovarajuća (autorsko delo našeg grafičkog urednika):

Kako koristiti navedeni grafikon?

Jednostavno, sa grafikona svoje težine povucite vertikalnu liniju na grafikon površine dijalizatora i dobićete podatak o veličini membrane dijalizatora koja vam sleduje, npr: pacijenta teškog 85 kg sleduje dijalizator 1,9 m2 površine.

Naravno, i sami proizvođači se ograđuju da površine koje su naveli u karakteristikama svojih dijalizatora nisu sasvim precizne, tj. tačne, nego su im odstupanja čak 0,1 do 0,2 m2 u odnosu na deklarisanu vrednost. To znači da i pacijent može prihvatiti +/- 0,1 do 0,2 m2 manju ili veću površinu dijalizatora, ako nema mogućnost za dijaliziranje onim koji mu je indikovan po grafikonima.

A na kraju, da vam otvoreno kažemo: ne postoji nijedna pregledna i kompletna uporedna tabela efikasnosti, volumena punjenja, neškodljivosti, KUF i sličnih parametara, dijalizatora sa domaćeg tržišta. Niti je to ikada, i na jednom tenderu rađeno.

Imate i brojne „časopise“ za pacijente, ali tabele i poređenja dijalizatora tamo nećete naći, jer im to „sponzori“ tj. firme proizvođači tih dijalizatora, neće dozvoliti.  Neće im dozvoliti objavljivanje sa konkurencijom, jer bi „Vlasi mogli da se dosete“. U kom grmu leži kvalitet.  I zato poređenja – nema.

Mi smo započeli pribavljanje tih podataka, i to izgleda, npr. ovako:

Prema našim saznanjima, u pogledu netoksičnosti trenutno su najbolji Nipro dijalizatori. Oni imaju najmanje gore nabrojanih toksičnih materijala. Ti dijalizatori su i najmanje trombogeni, troše najmanje heparina, tj. najbolje se ispiraju. Jedna druga japanska firma (Asahi Kasei) je jedina koja na našem tržištu nudi dijalizatore sa vitaminom E na membranama (ViE serija), a Gambro je jedini koji ima dijalizatore sa membranama obloženim heparinom. O cenama, nećemo ovom prilikom jer se one menjaju od tendera do tendera. (Mada, možda ćemo i to jednom da uporedimo). Opšti je trend opadanja cena dijalizatora, jer je tu tržište otvoreno, ali zato rastu cene linija i kesa koje se nabavljaju „po tipu aparata“, dakle tu nema tržišta ni konkurencije: ko ima HD aparate u Srbiji, taj određuje i cenu tog potrošnog materijala.  A država ćuti i plati kako joj kažu.  Ludilo.

Dijalizatori su nam dakle, razrezani, odozgo: „Pravilnikom“.  Doktorima u vašem dijaliznom centru ostaje da vaše veličine i potrebe uklapaju u količine koje su im razrezane. To verovatno, nema nigde u svetu. Za takvu naopaku regulativu ne vredi kriviti vlast, političare, ekonomiste, pravnike, administracije ili ministarstva. Krivi su, pre svega, nefrolozi.

Oni su to potpisali.

Oni, odnosno njihovi predstavnici.

I, njima to ne smeta.

Da je sreće, i da imaju bar malo samopoštovanja, oni bi se borili za struku, za pacijente, za sebe. Pa bi se onda izborili da svi dijalizatori, bez obzira na veličinu površine imaju istu cenu. Kao što i cipele ili košulje, različitih brojeva, sve koštaju isto. Posle toga bi se lako izborili i da sve dijalizne procedure (HD,HF,HDF) takođe imaju jedinstvenu, istu cenu, a da lekar izabere koju će metodu primeniti u lečenju pacijenta. Ali, ima li takvih nefrologa koji će to podržati? Videste li im programe koje su ponudili kandidati za mesto Predsednika udruženja građana, zvanih nefrolozi? Nigde nijednom reči ne pomenuše pacijente. A oni nas treba da leče?!

Pod izgovorom „ušteda“, oni zapravo štite interese farmakomafije, a ne Fonda RFZO ili domaćih budžeta. Pod izgovorom „sponzorisanja“, kongresiranja, edukacija ili publikacija, Big Farma ih potplaćuje i drži pokorne. Te priče da oni vode računa da uštede pare budžetu bolnice ili republike, to su priče za malu decu. Nisu se oni školovali za ekonomiju i cene, nema tog predmeta na medicinskom fakultetu. A da im je cilj ušteda sredstava oni bi raspisivali tender za celokupnu uslugu (npr. HDF svima) pa bi se na tenderu postigla cena niža od sadašnjih nabavki „po tipu aparata“.  Ovako ispade: zatvoren sistem, a autori sistema su na slobodi.

Sad, da se opet vratimo na izbor dijalizatora. Ono glavno ćemo vam još jednom ponoviti: morate sami proveravati podatke o svom dijalizatoru i početi praviti svoje tabele, rang liste i svoje i tuđe utiske. Naravno, vodite računa i da „svaki Ciga svoga konja hvali“, odnosno da svi proizvođači lažu, u svoju korist. Kažu da je u zapadnim društvima to zakonski dozvoljeno. Samo tako se može desiti da se podaci iz tabela i podaci iz realnog života razlikuju i za 30%.  Toliko su naime, u stvarnosti manji, lošiji ili gori po pacijenta. Otvoreno se priča da mnogi „dostavljači dijalizatora“ unutra stavljaju manje kapilara nego što bi trebalo. Time se smanjuje površina dijalizatora, a onda i efikasnost. Ali, njima to povećava profit. (Čak su se i vlade zemalja Istočne Evrope javno pobunile što isti proizvodi imaju dokazano lošiji kvalitet od onih koji se prodaju u Zapadnoj Evropi).

A laboratoriju u kojoj bi mogli da proveravamo specifikacije i performanse dijalizatora, nema nijedna država bivše Jugoslavije.

Još gore, čak i kad bi imali takvu laboratoriju: nijedna naša bolnica, nijedan nefrolog, nijedna agencija za lekove, niko živi se ne bi usudio da testira dijalizatore – jer su dijalizne firme složne u odluci da to ne dozvole.  (Inače bi ta laboratorija davno bila nabavljena). Ovako, imate ponudu koju ne možete da proverite, imate pravilnik o raspodeli, koji ne vodi računa o karakteristikama pacijenata, imate predstavnike (udruženja pacijenata, udruženja sestara, udruženja lekara) koji ne vode računa o interesima pacijenata – tako da ste na kraju prepušteni sami sebi.

Funkcioneri u Udruženjima pacijenata su, naravno, sebi obezbedili maksimalno kvalitetna sredstva za dijalizu i oni imaju najkvalitetniju vrstu dijalize: hemodijafiltraciju.

A svi ostali neka se sami snalaze i bore za svoje lečenje…

Ili, da i mi sve batalimo i prijavimo se za neki izlet …

Šta da se radi…

Na kraju, pustili smo Momčila Bajagića da među pacijentima sprovede anketu o ovom problemu. I evo šta nam je rekao:

Ja ih pitam, ljudi, zar vam je do zezanja?

A oni kažu:  Jeste.

Bez oklevanja.

.

.

.

DiaBloG – 2017

.

______________________________________

_________________________

______________________________________

.

.

.

A od mene: 20 % !!!

Ne, ipak: 10 % !!!

 

______________________________________

_________________________

______________________________________

Advertisements

Koliko je zaista hemodijafiltracija skuplja od obične hemodijalize?

Koliko je realno hemodijafiltracija (HDF) skuplja od obične (high-flux) hemodijalize?

Poštovani čitaoci,

pitanje iz naslova je jedno od najčešće postavljanih pitanja na ovom sajtu, pa smo odlučili da odgovoru na ovo pitanje posvetimo ceo jedan post. Naglasak je, kao što pretpostavljate, na reči REALNO – jer kod nas, u Srbiji, i Republici Srpskoj, sve je naravno: NEREALNO skuplje, pa i HDF.

Dakle, u našim ranijim tekstovima, dokazali smo vam da je danas obična hemodijaliza samo ona takozvana high-flux dijaliza, tj. dijaliza sa dijalizatorima visoko-protočnih (high-flux) membrana. Iste membrane i dijalizatori su i za HDF.

Nisko-protočne (low-flux) membrane je dozvoljeno koristiti samo onda kada za pacijenta nije poželjno da dijaliza bude kvalitetna. Bili smo prvi u državi, kada smo na ovom sajtu ismevali „stručnost“ komisije koja je „pravilnikom“ tražila da ovih dijaliza bude 50% od svih HD (1)! Danas o tome govore svi, čak i pravnici iz RZZO to znaju, da je dijalizatora sa nisko-protočnim membranama potrebno manje od 10% od svih dijalizatora, a i tada se isti mogu koristiti samo u centrima gde ima mnogo prvih ili početnih hemodijaliza, odnosno kada HD ne treba da bude mnogo efikasna.

Površina membrane, odnosno veličina dijalizatora, za odrasle pacijente treba biti određena u rasponu od 1,3 do 2,5 m2 zavisno od veličine pacijenta, odnosno od njegovog indeksa telesne mase (body mass index, BMI). Kada se odredi potrebna površina membrane dijalizatora, onda treba znati da za pacijente sa anemijom, srčanim ili drugim intradijaliznim tegobama, treba izabrati dijalizator čiji je volumen punjenja što manji, pri toj istoj površini, kako se navedene tegobe ne bi pogoršale odvlačenjem veće količine krvi u dijalizator.

Kad smo dakle, naučili pravnike, ekonomiste i ugledne nefrologe, šta je suština kvalitetne hemodijalize, onda nam je ostao lakši deo posla, da ih naučimo šta je najkvalitetnija hemodijalizna procedura.

Ako je dakle, standardna ili obična hemodijaliza, ona koja se izvodi dijalizatorima sa high-flux membranom, onda zamislite da ste u tom dijalizatoru uradili jedno dodatno propiranje krvi sa još 30 ili 60 litara dijalizne tečnosti, i to je to: hemodijafiltracija, najkvalitetnija dijalizna procedura.

Kad se već troši, ne malih: 120 litara dijalizne tečnosti (toliko se standardno troši pri običnoj HD, 500 ml/min) nek se potroši i dodatnih 30-60 litara te tečnosti, ali će smrtnost pacijenata, odjednom biti 30% manja!

Naravno, aparat za HDF mora imati dodatnu pumpu za ovu dodatnu (supstitucijsku) tečnost i mora imati dodatne bakteriološke filtere, jer se ova tečnost ubacuje direktno u krv. To je sad svima jasno.

Ostaje nejasno, zašto je uvažena „stručna“ nefrološka Komisija u Pravilniku dozvolila samo 20% HDF od svih učinjenih HD!?!

Posebno je dozvolila čisti greh, a to je da se i na aparatu za HDF radi samo obična HD, jer tako nalaže Pravilnik!

Jedino logično obrazloženje je da su „visokostručni“ nefrološki muljatori uradili taj Pravilnik po želji dijaliznih farmakomafijaša (Hrvatčević & company), kako bi što više pacijenata tražilo da pređe u privatne dijalizne centre, koji svima daju 100% HDF, po istoj ceni kao i za standardnu HD. Ili da svi pređu na kućnu hemodijalizu, gde takođe svi (100%) mogu dobijati HDF, i sav originalni materijal, bez tendera, a o trošku istog RFZO Beograd.

Obrazloženje da naša država nema para da bi dala veći procenat HDF-a (kao Slovenija, npr. koja daje 65% HDF), je potpuno netačno, jer kao što je to pokazano na prošlogodišnjem decembarskom nefrološkom simpozijumu time se ne ostvaruju NIKAKVE uštede (2). Naprotiv, neracionalno se primenjuju već nabavljena skupa sredstva (aparati i filteri za HDF), pa bi neko i za to mogao snositi odgovornost! Cena za skupe HDF aparate je već plaćena, oni će svakako trošiti 2 bakteriološka filtera (i za običnu HD), svakako će trošiti isti high-flux dijalizator (i za običnu HD), samo, u inat pacijentima i medicinskoj etici: neće raditi HDF, nego običnu HD, što se moglo postići i za 26000 dinara manje-koliko košta 1 bakteriološki filter!

I, pri tome će se svi pozivati na Pravilnik.

Kao da je tih nekoliko napabirčenih stranica: Sveto pismo.

Od prvih izdanja tog „Pravilnika“, mi smo ga ismejavali, kritikovali i uspevali da nateramo „mnogouvažene“ „visokostručne“ srpske nefrologe, da priznaju svoje budalaštine i da ih promene, i to nam je nekoliko puta uspevalo: pisali su i brisali, ponovo, menjali ili bili menjani, ali nešto se ipak … popravljalo.

(Nije lako „visokomudrenim“ „preposvećenim“ nefrolozima srpskim priznati da su ispadali budale i neznalice, ali … izmene i dopune istog Pravilnika, to potvrđuju).

Jedino od čega neće da odustanu jeste: maksimalno 20% HDF !?!?!?!

To ne daju.

Spremni su izgleda, za tu restrikciju, da pruže odsudni otpor (ono kao na Ljubinom grobu).

A mogli bi bar da uvaže činjenicu da naša država ima najgoru ili najslabije organizovanu transplantaciju u Evropi, pa kad već nemamo nikakvu transplantaciju red je da nam bar omogući kvalitetnu on-line hemodijafiltraciju, svima! Ili bar, da dozvoli primenu HDF na svim aparatima koji su aparati za HDF!!! Ljudi, neko će i zbog ovoga da odgovara, kad-tad.

Pisali su pacijenti svima nadležnima, žalili se u tabloidima i u dnevnoj štampi, Politikina rubrika „Među nama“ bila je puna protesta dijaliznih pacijenata, ali ništa … Svugde muk i ignorancija. Zabole nadležne za HDF!

Protesti pacijenata3

Primetno je takođe da se žalbama protiv ograničenja HDF nisu pridružili Zvonalis i Švaba Miškolc.

Čuveni dijalizni plaćenik Zvonalis, koji se ne skida sa tastature, piše svima i protestvuje za bilo koga, i ko jeste „njegov“, tj. na kućnoj hemodijafiltraciji, i ko nije, ali za HDF – NE, nikada, ni reči!

Štaviše, razvodnjava proteste zbog nedostatka HDF: kao, pitanje je da li bi to uopšte trebalo dati u državnim centrima, pa ko zna kakva im je voda tamo, pa to i mora biti skuplje jer su FMC i Gambro davali aparate godinama… i sve tako, baš onako kako odgovara Freseniusu i Gambru. Sam Zvonko bi urliknuo do nebesa da mu samo jedan HDF tretman smanje na običnu HD, a baš bismo voleli da znamo ko je njima na kućnim hemodijafiltracijama proverio (kada, gde i kako) da li im kvalitet vode ispunjava uslove za HDF? Reći ćemo vam odmah: nije niko. A i da neko hoće, nema gde. Spašava ih samo redovno menjanje bakterioloških i endotoksinskih filtera na dijaliznim aparatima (to Fond plaća), inače što se struke ili propisa tiče: sve se to može zatvoriti sutra! Bez ikakvih problema. Sa jedinom idejom da se zaštite ljudi i ispoštuju važeći stručni propisi. (Posebno što krvavi dijalizni otpad odlažu u obične komunalne kontejnere, krišom u komšiluku, zamotaju i bace kad ih niko ne gleda).

E, baš, zbog te potencijalne opasnosti, da bi i njihove HDF mogle doći pod udar „preispitivanja“ udruženje pacijenata na kućnoj hemodijafiltraciji ćuti i neće da podrži proteste pacijenata iz državnih centara, pa makar tamo svi imali dijalize sa nisko-protočnim low-flux dijalizatorima i makar svi imali 35% veću smrtnost i makar svi pocrkali!

Švaba Miškolc i njegovo „vojvođansko“ udruženje pacijenata, koje Fresenius direktno finansijski podmazuje, nikada nisu u „svom“ časopisu pokrenuli temu nedovoljnog procenta HDF za pacijente u državnim centrima. Ali, zato u svakom broju „Predsednik“ klikće: „Dobro jutro, Srbijo“. Piše čovek uvodnike i prenosi situaciju sa gradilišta Fresenius fabrike AV linija. To je inače kontejner gde će srpske radnice za najbedniju nadoknadu pod nemačkim korbačem udisati otrovni lepak spajajući PVC creva nabavljena na dalekom istoku. Naravno, sve je to subvencionisano iz naših džepova, da bi stranci odneli što veći profit. (Za domaće preduzetnike, subvencije nisu predviđene, njima samo sleduju kritike za nedostatak preduzetničkog duha?!).

Toliko o solidarnosti među pacijentima. O humanizmu onih koji su se dočepali bolje dijalizne metode. Pitajte ih, slobodno, da li bi iko od tih pacijenata ikada ustupio bar jedan svoj HDF tretman nekome drugome. Nekome ko je isto tako mlad, željan života i zaplašen komplikacijama. To je pravo lice naše solidarnosti. Sutra će taj što je na HDF-u da apeluje na javnost da mu se skupe pare za transplantaciju inače će umreti na toj hemodijafiltraciji, jer to je isto dijaliza, a dijaliza je, zna se, u javnosti nešto najgore što čoveka može snaći.

I naivni će mu poverovati. O temi lažne ugroženosti, licemernim apelima na solidarnost i prevarama koje vrše bolesnici, njihove porodice, i mnogi zdravstveni muljatori (svi navedeni su od toga napravili poseban biznis) – o tome ćemo u nekom narednom postu, jer je to značajna tema i zaslužuje poseban osvrt.

Da se vratimo na pitanje cene HDF-a.

Već smo vam govorili da je jedina razlika u potrošnom materijalu između HD i HDF ono famozno PVC crevo, za infuziju HDF tečnosti, za koje je FMC procenio da košta 1700 dinara.

Iako su sami proizveli aparat 5008 za kojeg su tvrdili da je univerzalan, tj. da istim potrošnim materijalom, istim setom, može da radi bilo koju dijaliznu proceduru: HD, HF ili HDF (dovoljno je da korisnik samo pritisne odgovarajući taster), odjednom su (2009) u Srbiji napustili tu priču, i sami sebe demantovali, stvarajući posebne PVC linije za običnu HD, a poskupljujući one univerzalne (za HD i HDF) na celih 1700 dinara.

U Republici Srpskoj, još gore: tražili su i dobili 20 evra više po tretmanu, za svaku HDF. Iako je i tamo bio isti potrošni materijal, na istom njihovom F5008 aparatu.

Zašto dakle tolika razlika u ceni?

Ko puni džepove na nesreći dijaliznih pacijenata?

Da li je to samo Freseniusova farmakomafija, ili tu ima i domaćih saučesnika?

To pitanje će izgleda, sačekati neka bolja vremena za rešavanje.

Da sada vidimo kolika je zaista razlika u ceni svega potrošenog za standardnu HD i za HDF?

Pročitali smo sve svetske nefrološke stručnjake i njihove stručne članke na ovu temu.

Na primer ove:

Mazairac i saradnici, 2013. godine, kažu:

HDF je oko 3,6% skuplja od one (najlošije) low-flux HD! Samo 3,6%!!

(Mazairac et al. The cost–utility of haemodiafiltration versus haemodialysis in the CONTRAST Study. NDT 2013;28:1865-1873.)

Lebourg i saradnici, 2013. godine kažu:

Dodatni trošak po jednom HDF tretmanu varira od (minus) -1,29 do (plus) +4,58 evra u odnosu na HD. Znači u proseku je HDF tretman skuplji za oko 3,29 evra.

(Lebourg et al. Online hemodiafiltration: is it really more expensive? Nephrol Ther 2013; 9:209-214)

Japanski stručnjak, Takura i saradnici, 2013. godine, objavljuje da se sa HDF ostvaruju čak i uštede, u odnosu na standardnu HD!

(Takura et al. Cost-effectiveness analysis of on-line hemodiafiltration in Japan. Blood Purif 2013; 35 suppl 1:85-89.)

Oates i saradnici, 2012. godine, kažu:

HDF je skuplja za oko £1.16 po tretmanu, od high-flux HD. HDF je čak jeftinija od high-flux HD, kada se nabavlja univerzalni AV set sa infuzionom linijom.

(Oates et al. Cost comparison of online haemodiafiltration with high-flux haemodialysis. J nephrol 2012; 25:192-197.)

Eto, to kaže struka! Objektivna, svetska nefrološka nauka:

HDF je skuplja oko 3 evra od standardne HD!

Tri evra, druže! (Htedoh da zaurlam …)

Znači za samo 3 evra smrtnost dijaliznih pacijenata bi mogla biti 33% manja.

Kako god da su stručnjaci računali, razlika zaista nije vredna pomena.

Jedni su računali veće troškove posebnih aparata za HDF, zatim dodatnih bakterioloških i endotoksinskih filtera, pa cena utrošene vode, plus cene laboratorijskih analiza vode, cena bolničkih lečenja, cena duže radne sposobnosti, cene potrošenih lekova, npr. preparata eritropoetina ili vezivača fosfata …

Daćemo Vam i gotov, konkretan, primer, dokaz, poređenje strukture cene, tj. potrošnog materijala za HD i HDF.

Uzećemo, namerno, državu Englesku, gde su i standard, i cene i primanja, mnogo veća nego kod nas, pa ćemo tamo naći da u dijaliznom centru koji pripada Kraljevskoj Univerzitetskoj Nefrološkoj Klinici, klinici Medicinskog fakulteta u Londonu, ovako izgledaju cene za HD i cene za HDF, a naravno sve na Fresenius aparatima i sa najskupljim Fresenius dijalizatorima:

Struktura cene HD vs HDF

(Cene su sa uračunatim 20%-nim PDV-om, izražene su u britanskim funtama, za konverziju u evre pomnožiti sa 1,14)

Tako je u Engleskoj, gde je prosečna dužina čekanja na transplantirani bubreg do 2 godine. U takvim zemljama zaista nije bitno koliko je procenata pacijenata na HDF, ali tamo gde je transplantirani bubreg misaona imenica, tamo je jako bitno imati što kvalitetniju hemodijafiltraciju.

Znači, svetska nefrološka nauka, svim mogućim poređenjima i analizama, je našla maksimalnu razliku u ceni tretmana između HD i HDF od oko 3 evra.

Dakle, nijedan od tih evropskih i svetskih autoriteta nije našao da je razlika u ceni tolika kao u Srbiji ili u Republici Srpskoj.

Zašto?

Zato što ovo stanje kod nas nije pitanje za nauku, nego za policiju.

Samo od kriminalističke policije ćemo dobiti odgovor zašto je nešto što košta 3 evra više, Srbima prodavano za 20 evra više.

Dočekaćemo i taj dan.

Akobogda.

I sve dok se to ne desi,

pozdravljaćemo vas sve sa:

Dogodine na HDF-u!

.

.

.

DiaBloG – 2015

 .

.

.

Još sličnih tekstova:

Reče i Kosta da je dosta!

Tražimo HDF za SVE!

Francisco Maduell: Prednosti hemodijafiltracije su naučno dokazane!

Napravilo pravilnik, opet

Popravljalo Pravilnik, Ponovo

Da li će sve ovo ostati Među nama?

http://www.sobirs.org/2014/12/Problemi%20u%20HD%202014%20predavanje.pdf

Zašto udruženja dijaliznih bolesnika u Srbiji ne smeju nikada nijednu reč da kažu protiv firme Fresenijus?

Težak položaj dijaliznih pacijenata u Republici Srpskoj

.     .     .

.     .     .     .     .     .

F5008 predn.2.     .     .

HDF-G

.     .     .

.     .     .     .     .     .


Школа дијализе (IV део) – Дијализатор

ДИЈАЛИЗАТОР

Још од почетка XX века чињени су покушаји да се направи један технички уређај који ће моћи заменити екскреторне бубрежне функције, тј. уклањати штетне материје и вишак течности из крви.

Први модеран вештачки бубрег, за једнократну употребу, конструисан је средином шездесетих година прошлог века.

Данас се углавном користи реч дијализатор, уместо израза „вештачки бубрег“. У суштини, дијализатор је уређај кроз који протичу крв и дијализна течност, одвојени семипермеабилном мембраном.

Ту је наравно, и одређени потпорни материјал, као и спољно кућиште.

Савремени дијализатор је тако мален, да се са лакоћом може држати на длану руке.

Данас је у употреби углавном капиларни дијализатор, а некада су се користили и плочасти дијализатори.

Најважнија одлика сваког дијализатора су његове перформансе, тј. ефикасност којом чисти крв. Следећа важна особина дијализатора јесте његова подношљивост (компатибилност), тј. својство да контакт између крви и (страног) материјала дијализатора не изазове никакву клинички значајну нежељену реакцију.

У циљу постизања одређених својстава дијализатора, неколико ствари се има у виду. Основна компонента дијализатора је мембрана, а њена најважнија својства су пермеабилност (пропустљивост) и подношљивост (компатибилност).

На квалитет дијализатора осим мембране утиче и дизајн дијализатора. Дизајн дијализатора се бира тако да оптимализује процесе размене између крви и дијализне течности, али и да обезбеди и адекватну површине мембране. Унутрашњи волумен течности, отпор протоку, као и величина и тежина дијализатора, треба да буду што мањи.

На крају, завршни продукт који излази из процеса производње не сме садржавати никакве штетне честице и заостале материје, нпр. средства стерилизације.

Перформансе сваког појединачног дијализатора морају се на репродуцибилан (проверљив) начин, слагати са подацима у спецификацијском листићу.

Обзиром да се дијализни болесник дијализира око 150 пута годишње, укупна цена дијализатора је такође битна, мада генерално, она представља мање од 10% укупних трошкова третмана.

ДИЗАЈН   ДИЈАЛИЗАТОРА

У циљу побољшања перформанси, годинама су испитивани и тестирани дијализатори различитог дизајна.

Данас су само два типа дијализатора у употреби: капиларни дијализатор и плочасти дијализатор. При томе се 98% потрошње односи на капиларне дијализаторе.

Сви дијализатори имају нека иста основна својства. Имају 4 спољна отвора, два за улаз и излаз крви, а два за улаз и излаз дијализне течности. Крв и дијализна течност теку у различитим каналима, одвојеним мембраном. Геометрија ових путања течности се мора дизајнирати тако да крв и дијализна течност буду у контакту на што већој површини мембране. Веома је важно да отпор протоку на обема странама мембране буде што мањи.

Нормално, крв и дијализна течност теку у супротним правцима, чинећи тзв. против-струјни ток у дијализатору. На тај начин крв се увек среће са мање „прљавим“ дијализатом. Тако се целом дужином дијализатора одржава концентрацијски градијент који је неопходан за дифузијски транспорт супстанци.

Унутрашња запремина, посебно крвног одељка, мора бити мала, с обзиром да количина крви изван организма треба бити што мања. Количина крви која је потребна да се попуни крвни одељак, назива се волумен пуњења („прајминг волумен“). Волумен пуњења дијализатора просечне величине, износи 75-100 мл.

Резидуална (заостала) запремина крви је количина крви у дијализатору, која заостане после третмана и пратећег испирања физиолошким раствором. Ова запремина крви је код савремених дијализатора занемарљива (мања од 1 мл).

У капиларном, или како се још назива, дијализатору са шупљим влакнима, дијализна мембрана је у облику снопа од неколико хиљада финих (капиларних) влакана, чији је унутрашњи пречник око 0,2 мм.  Крв унутар капилара тече ламинарно, а око капилара је дијализна течност.

Обзиром да имају чврсти зид, влакна су непромењивог облика, тј. њихова унутрашња запремина је дефинитивна и не зависи од притиска. Сноп влакана је учвршћен на оба краја за кућиште дијализатора, одвајајући тако крв од дијализне течности. У ту сврху се користи једна врста лепка или затапајућег материјала, обично је то полиуретан (ПУР).

Плочасти дијализатор, је сложенијег дизајна него капиларни дијализатор, иако су сличне величине и тежине. Код плочастог дијализатора су парови листова мембранске плоче (40-70 двослојних мембранских плоча) наслагани у штек, а између њих су потпорне плоче. Крв се распоређује у простор између два листа сваке мембранске плоче, а около је дијализна течност.

Све мембранске плоче су на крајевима спојене унутар кућишта, са мало или нимало затапања.

Потпорне плоче имају избраздану површину и тако специфично каналишу кретање и дијализне течности и крви у мембранама. Овакав неламинарни ток крви изазива „унутрашње мешање“, што побољшава транспортне процесе у дијализатору. Даље, плочасти дијализатор је комплијантан (прилагодљив), тј. његова унутрашња запремина се прилагођава величини притиска. Клиничка искуства такође, потврђују да је у плочастим дијализаторима мање изражена појава тромбозирања крви.

ВРСТЕ  МЕМБРАНА  ЗА  ХЕМОДИЈАЛИЗУ  

По дефиницији, мембрана је танки филм од природног или синтетског материјала који је семипермеабилан (полупропусан), тј. неке супстанце пропушта, а друге не.

Пример у природи за полупропусну мембрану јесте гломерулска базална мембрана у нефрону.

Да би се произвела идеална мембрана за хемодијализу, пермеабилност одабраног материјала мора да буде што сличнија пермеабилности природног бубрега за супстанце и течност. Штетне отпадне супстанце различите молекулске тежине треба лако да пролазе кроз такву мембрану, а есенцијални протеини плазме, као што су албумини, не смеју из крви да прођу кроз мембрану.

Идеална мембрана не би требала да изазове било какве реакције крви. Површина мембране не сме да адсорбује или активира било који протеин, нити да веже или активира крвне ћелије. Таква мембрана не сме да садржи материје или адитиве заостале из процеса производње, нити  било какве штетне супстанце. Да би се избегла пуцања мембране, она мора имати и велику механичку чврстину.

Правилним избором основног материјала и под одређеним производним условима, данас се може произвести мембрана за хемодијализу која је врло близу испуњавања наведених критеријума за идеалну мембрану.

Све дијализне мембране се састоје од полимера. У хемијском смислу полимер је материја у чијој се структури понавља један или више малих молекула (тзв.мономера), као што мноштво карика чини ланац.

Многи се полимери могу пронаћи у природи, нпр. целулоза је материјал биљног порекла од којег се прави папир, фабрички памук или целофан. Мономерне јединице које се понављају у структури целулозе су молекули глукозе, повезани у ланце.

Синтетски полимери су оно што обично називамо: „пластика“. То је широки спектар различитих хемијских структура са различитим својствима.

Зависно од основног полимера, мембране за хемодијализу се често деле на две основне врсте:

–  целулозне мембране, за које је сировина памук.  Cuprophan®,  раније широко примењивана дијализна мембрана, је добро познати пример. Код неких целулозних мембрана (целулозна) основа је хемијски модификована да би се добила нова површина или другачија пропусност, такве су нпр. целулоза-триацетат и Hemophan® -ска мембрана.

–  синтетске мембране представљају веома различити хемијски састави. Неке врсте, тзв. ко-полимери, немају једну, него две основне молекулске јединице. Ове јединице се бирају да би се комбиновала два својства од два појединачна материјала у једној мембрани. Такве су нпр. полисулфонска и полиамидна мембрана.

ПРОПУСНОСТ  МЕМБРАНА

Пропусна својства мембрана зависе од дебљине мембране, те од величине и броја пора на мембрани. Уопштено се може рећи да тања мембрана, а веће и бројније поре, значе већу пропусну моћ мембране.

Да би се пропусност (пермеабилност) могла мерити, потребно је дефинисати одређене параметре.

Дифузијска пермеабилност означава степен дифузије супстанци кроз мембрану, у складу са градијентом (разликом) у концентрацијама те супстанце са једне и друге стране мембране. Што је супстанца већа и што је мембрана компактнија, дифузија је спорија. Значајан параметар је и дебљина мембране: што је већа раздаљина коју супстанца мора проћи кроз материјал мембране, то ће и брзина проласка бити спорија.

Хидраулична пермеабилност означава пропусност за воду, тј. брзину ултрафилтрације (УФ) кроз мембрану, у односу на градијент (разлику) притисака са једне и друге стране мембране (трансмембрански притисак, ТМП).

У клинички примењиваним величинама УФ, постоји углавном директна линеарна повезаност УФ и ТМП.

Обзиром да се она може једноставно означити математичким изразом: коефицијент, – коефицијент ултрафилтрације (КУФ) онда има основну јединицу: ml/h/mmHg/m2.

Већина мембрана се на основу КУФ може сврстати у једну од две групе:

–  low-flux мембране, са слабијом пропусношћу за воду. КУФ им је 2 – 10 ml/h/mmHg/m2.

–  high-flux мембране имају много већу пропустљивост за воду. КУФ им је 20 – 50 ml/h/mmHg/m2. Мембране из ове групе су нпр. полисулфон, полиамид, АN69, итд.

Обе врсте мембрана, и low-flux и high-flux мембране, које су различитих својстава, могу бити израђене од истог материјала. Такви материјали су нпр. полисулфон и PMMA.

Пропусност за супстанце, енгл. „sieving„, коефицијент мембране означава пропусност мембране за честице током ултрафилтрације, тј. током конвективног транспорта супстанци. Честице које су мање од пора на мембрани, пролазе кроз мембрану без проблема.

Разделна тачка, „cut-off„, мембране се дефинише као молекулска тежина где само 10% честица те тежине пролази кроз мембрану. Та вредност нам предочава приближну горњу границу пропусности мембране за супстанце.

К Л И Р Е Н С

За уклањање мањих честица из крви, нпр. уреје и креатинина, дифузија је убедљиво најефикаснија врста транспорта. Ипак, са повећањем величине молекула, смањује се брзина њиховог кретања, а тиме и транспорт дифузијом.

За супстанце са молекулском масом од неколико хиљада далтона, конвективни транспорт је важнији него дифузијски.

Када се уклањање супстанце одређује као клиренс, у њему су обухваћени и дифузијски и конвективни транспорт заједно.

Да би се описале карактеристике дијализатора у погледу уклањања супстанци, користе се углавном доле наведене супстанце и мери њихов клиренс при различитим протоцима крви и константном протоку дијализне течности, обично 500 ml/min. Подаци о клиренсима дати у произвођачком листићу су обично добијени употребом воденог раствора за тестирање у крвним линијама.

У клиничким ситуацијама, са крвљу у дијализатору, клиренси су нешто нижи.

–  Уреа (МТ 60), један од крајњих продуката метаболизма протеина, и креатинин (МТ 113), распадни продукт метаболизма мишића, су мале молекуле које лако дифундују кроз мембрану. Према томе, њихов клиренс је висок. Њихово уклањање је значајно зависно од протока, тј. уклањање се значајно повећава са повећавањем протока крви кроз дијализатор.

–  Фосфат (МТ 96-97) је значајна супстанца у људском организму, али у уремији он се нагомилава и тај вишак треба уклонити. Фосфат је мала честица, али у дијализи она има понашање великих молекула. То је због тога што фосфат вуче воду и везује се за протеине, формира велике накупине и не може лако проћи кроз мембрану. Због тога је клиренс фосфата нешто нижи него што би се очекивало, обзиром на молекулску тежину саме супстанце.

–  Витамин Б12 (МТ 1355) није уремијски токсин и реално, није га потребно уклањати дијализом. Он се заправо користи као маркер тзв. „средњих молекула“, групе честица средње молекулске тежине, за коју се претпоставља да обухвата бројне уремијске токсине.

Уклањање молекула који су величине витамина Б12 је процес који зависи пре свега од својстава мембране, а повећање протока крви веома мало утиче на уклањање витамина Б12.

–  Инулин (МТ 5000) је синтетски угљени хидрат, који се понекад користи као маркер-молекула за крупније супстанце.

Супстанца од посебног значаја у терапији замене бубрежних функција, јесте протеин назван β2-mikroglobulin ili β2m (MT 11800). У бубрежној инсуфицијенцији он се накупља у организму, што може довести до тзв. дијализом изазване амилоидозе.

Код већине low-flux дијализатора, пропусност за β2m је практично нула, тако да се ова супстанца уопште не уклања.

High-flux мембране су већином значајно пропустљивије за крупније честице, па тако и за β2m. За овако велике супстанце транспорт кроз мембану је углавном конвективан. Количина уклоњене супстанце зависи од мембранског коефицијента пропусности за супстанце (енгл.sieving) и од величине ултрафилтрације. Код неких мембрана и адсорпција је такође, значајан механизам уклањања β2m.

У Л Т Р А Ф И Л Т Р А Ц И Ј А

Током хемодијализе течност се из крви уклања процесом ултрафилтрације, покренутим градијентом (разликом) хидростатских притисака, тј. ТМП-ом (трансмембранским притиском) на дијализној мембрани.

Ако нам је коефицијент УФ дате мембране познат, ТМП потребан за уклањање одређене количине течности можемо лако израчунати. Ипак, не смемо заборавити онкотски притисак, тј. осмотски притисак протеина плазме. Онкотски притисак износи 20-30 mmHg и делује тако да задржава течност у крви, тј. делује супротно ТМП-у који постижемо апаратом за ХД. Зато овај притисак мора бити надјачан, да би уопште могла да почне ултрафилтрација. Ефективни градијент притиска који одређује ултрафилтрацију је: ТМП машине за дијализу, минус, онкотски притисак протеина плазме.

Пример, први: Који ТМП (на екрану дијализног апарата) је неопходан да би се постигло уклањање  500 ml/h течности са дијализатором који има коефицијент УФ од 5 ml/h/mmHg?

Прво израчунамо неопходни ефективни ТМП: 500 ml/h : 5,0 ml/h/mmHg = 100 mmHg, затим додамо вредност онкотског притиска (25 mmHg), који мора бити надјачан: 100 + 25 = 125 mmHg.

Коефицијент УФ наведен у произвођачком листићу дијализатора, обично се односи на цео дијализатор, подразумевајући специфичну величину површине тог дијализатора.

У супротном, када се КУФ наводи као својство саме мембране, онда се односи на површину од 1 m2. Веома је важно схватити ову разлику.

Пример, други: Узмимо да нека мембрана има КУФ од 6 ml/h/mmHg/m2. Који КУФ има дијализатор са том мембраном, ако је површина мембране дијализатора 1,2 m2 ?  1,2 m2 x 6 ml/h/mmHg/m2 = 7,2 ml/h/mmHg.

При истом TMP-у, high-flux дијализатори ће уклонити значајно више течности него low-flux дијализатори, обзиром на већи КУФ high-flux дијализатора.

То значи да чак и мали помак од тачно прорачунатог ТМП, може изазвати обилно уклањање течности. То опет, може довести до интрадијализних компликација типа хиповолемије и хипотензије.

Зато, кад год се користе high-flux дијализатори, то мора бити искључиво на модерним дијализним машинама које имају прецизну волуметријску (запреминску) контролу ултрафилтрације.

Пример, трећи: Ако се израчунатим ТМП-ом врши ултрафилтрација (ТМП-контролисана УФ) са дијализатором чији је КУФ 30 ml/h/mmHg, грешка у прорачуну од 50 mmHg, довести ће до грешке у величини ултрафилтрације за 1500 ml/h!!!

П О В Р А Т Н А    Ф И Л Т Р А Ц И Ј А

Један од процеса који се могу појавити у току дијализе, а који у последње време привлачи доста пажње, јесте процес повратне филтрације (енгл. backfiltration). Овај израз се односи на ситуацију када у делу дијализатора постоји прелазак дијализне течности у крв, што је појава супротна процесу ултрафилтрације. То је појава о којој се мора  водити рачуна када се за хемодијализу користи капиларни high-flux дијализатор. Дијализна течност обично није стерилна, нити се то за потребе хемодијализе захтева. Због тога, постоји велики ризик да са дијализном течношћу, повратном филтрацијом, у крв доспеју и продукти бактерија.

Да би се разумело зашто и када настаје повратна филтрација, и како се иста може избећи, треба погледати вредности притисака у различитим деловима дијализатора у току хемодијализе.

Када крв улази у дијализатор сусреће се са великим отпором, обзиром да се расипа у хиљаде уских капилара. Ово доводи до постепеног пада притиска током кретања крви кроз дијализатор.

Слично томе, али мање изражено, притисак на страни дијализне течности опада током њеног пролажења кроз дијализатор. Тако су за обе течности, и за крв и за дијализну течност, притисци на излазима из дијализатора увек мањи него при улазу у дијализатор.

Већина апарата за дијализу мери притиске само на излазу, а вредности пада притисака унутар дијализатора нису познате. У low-flux дијализаторима, са умереним протоцима крви, падови притисака у путањама крви и дијализне течности су у већини случајева умерени.

Ако ипак пад притиска у крвним капиларима постане израженији, то у случају ТМП-контролисане хемодијализе може довести до веће ултрафилтрације него што је планирано.

Када се low-flux дијализатори користе на апаратима са волуметријском контролом ултрафилтрације, утицај смањења притисака дуж дијализатора, обично се може занемарити.

Када се користе high-flux дијализатори увек се мора применити и волуметријска контрола уклањања течности. Чак и мали отклон од подешеног ТМП-а, какав може настати због не мерења смањења притисака дуж дијализатора, може изазвати велике промене у величини ултрафилтрације, услед високог КУФ-а дијализатора.

Волуметријска контрола обезбеђује да одабрана стопа ултрафилтрације буде достигнута подешавањем притиска на страни дијализата. Профил притиска на страни дијализне течности се „помера на горе“ све док не буде постигнут ТМП који даје задату величину ултрафилтрације. Када је улазни притисак дијализне течности  једнак излазном притиску у крвним капиларима дијализатора, онда је постигнута гранична вредност ултрафилтрације. То је минимална ултрафилтрација при којој још увек не долази до појаве повратне филтрације.

Ако је задата ултрафилтрација мања од граничне стопе ултрафилтрације, онда се профил притиска помера још више на горе. Сада је улазни притисак дијализне течности већи од притиска на излазу крви из дијализатора и повратна филтрација се појављује на венском крају дијализатора. Нето ултрафилтрација је једнака ултрафилтрацији на артеријском крају дијализатора минус повратна филтрација у венском делу дијализатора. Наравно да се на екрану дијализног апарата, са волуметријском контролом ултрафилтрације, може видети само нето вредност ултрафилтрације и само ту вредност можемо подешавати и контролисати.

У већини дијализних третмана са high-flux дијализаторима бекфилтрација се дешава неприметно. Могућа позитивна страна бекфилтрације јесте повећање конвективног транспорта и тиме клиренса већих супстанци. Али постоји велики ризик контаминације крви нестерилном дијализном течношћу.

М Е Т О Д Е     С Т Е Р И Л И З А Ц И Ј Е

Унутрашњи делови дијализатора су у директном контакту са крвљу. Веома је важно да дијализатор буде стерилан, тј. да не садржи живе микроорганизме.

У процесу производње стерилне опреме мора да постоји хигијена у поступку производње, да би се смањио укупан број микроорганизама, након чега следи стерилизација, односно, ефективно уништавање свих преосталих живих микроорганизама.

Данас најчешћи начин стерилисања потрошног дијализног материјала јесте употребом бактерицидног гаса етилен оксида ЕтО. У дугогодишњој пракси овај метод се показао безбедним и економичним. Проблем заштите животне средине од ЕтО, решен је кориштењем смесе од 10% ЕтО у угљен-диоксиду, а ова смеса се после трансформише у нешкодљиве састојке у процесу чишћења.

ЕтО гас лако продире у сва подручја дијализатора, чак и ако је овај запакован пре стерилисања. После тога, производ мора да одлежи у карантину одређено време, обично 1-2 недеље, за које време се врши тзв. деаерација (дегасификација).

Показало се да, упркос деаерацији, одређене количине заосталог ЕтО могу преостати у дијализатору дуго времена, углавном у затапајућем материјалу (полиуретану, ПУР) капиларних дијализатора. У преосетљивих пацијената, мала количина ЕтО која током третмана може из дијализатора доспети у крв, довољна је да изазове алергијску реакцију.

Код плочастих дијализатора је значајно мањи ризик за настанак овакве етилен-оксидом изазване хиперсензитивности, обзиром да они не садрже затапајући материјал и мање задржавају ЕтО.

Реакције преосетљивости на Ето су веома ретке ако се испирање сета за хемодијализу изврши према упутствима произвођача, а пре прикључења пацијента на крвне линије и дијализатор.

Новијее методе стерилизације, алтернативе стерилизацији етилен-оксидом, данас су доминантне. Таква је нпр. стерилизација гама-зрацима. Лако се изводи, чак и за већ упаковане дијализаторе. Омогућава брзу испоруку и примену производа. У неким часописима објављени су радови у којима се наводи да велика енергија зрачења изазива стварање реактивних хемијских једињења или изазива оштећења полимера мембране. Да би се ови ефекти смањили, дијализатор се може напунити водом, пре стерилизације гама зрачењем.

Стерилизација воденом паром (аутоклавом) се врши под високом температуром (>121оC) и под високим притиском. Обзиром да се не примењују никакве хемикалије, овај поступак је нетоксичан и омогућава брзу испоруку и употребу производа. Ова метода стерилизације је сложенија и скупља од ЕтО стерилизације. Међутим, ни ова метода није савршена, јер многе мембране и дијализни материјали нису отпорни на високе температуре, па их водена пара мења, оштећује или им промени својства, перформансе. А и код овог метода се стварају одређене количине потенцијално канцерогеног МДА (метилен-диамина), због излагања мембране високој топлоти.

Х Е М О К О М П А Т И Б И Л Н О С Т

Током хемодијализе крв се извлачи из свог природног окружења, из кардиоваскуларног система, и циркулише кроз крвне линије и дијализатор, где је изложена различитим материјама које нису хуманог порекла. Организам има екстензивне одбрамбене системе против нападача, а неки од ових система се покрећу при контакту крви са страном површином.

Хемокомпатибилност је израз који се користи да се опише да ли крв толерише неки материјал или уређај; реч биокомпатибилност треба користити једино да се опише укупни одговор целог организма на неки материјал или уређај. Ипак, и поред свега ова два израза се често користе као синоними. Концепт хемокомпатибилности привлачи велику пажњу научника, клиничара и произвођача дијализних сетова.

Када испитујемо хемокомпатибилност мембране ми проучавамо дешавања у крви на ћелијском и молекуларном нивоу, која настају као реакција на контакт крви са страним материјалом. Најчешће кориштени параметри хемокомпатибилности су следећи:

●  активација комплемента. Систем комплемента представља групу протеина плазме, тзв. факторе комплемента. У случају потребе за одбраном организма они дејствују каскадно, у секвенцама: нпр. један фактор активира наредни фактор, који опет активира следећег, итд.

Активација комплемента се може испитивати одређивањем различитих фактора, нпр. мерењем нивоа „C3a“ или „TCC“ (укупне активности комплемента). Обично се плазматска концентрација ових протеина повећава до максиманог нивоа око 15.-ог минута од иницијалног контакта са мембраном. После достизања максималног нивоа, концентрација ових протеина има тенденцију опадања ка нормалним вредностима.

●  активација леукоцита. Леукоцити, тј. бела крвна зрнца, имају бројне и различите функције. Неке од њих, како је запажено, бивају активиране, а неке ослабљене током пролажења крви кроз дијализатор. Њихова спољна површина може бити оштећена, што им повећава склоност ка стварању агрегата (накупина) леукоцита. Резултат ове појаве јесте привремени и нагли пад броја циркулишућих леукоцита (леукопенија). Леукоцити могу такође ослободити факторе који подстичу опште упалне реакције.

Неки од ових ефеката, као што је пад броја леукоцита, су последица формирања активних фактора комплемента, а за друге се верује да су резултат директног контакта између ћелије и мембране дијализатора.

Независно од тога о којем се испитивању хемокомпатилности ради, синтетске мембране генерално мање активирају ћелије него целулозне мембране.

●  активација коагулације. Систем коагулације, који обухвата плазматске факторе и тромбоците, лако се активира при контакту крви са страним површинама. Зато је тромбоза у вантелесној дијализној циркулацији значајан клинички проблем. Да се то спречи, антикоагуланси, као што је нпр. хепарин, уобичајено се дају одмах по започињању хемодијализе. Склоност тромбозирању и количина неопходног хепарина, не зависе само од дизајна дијализатора и карактеристика мембране, него и од одређених фактора који се односе на самог пацијента. Што се тиче мембрана, синтетске мембране могу захтевати мање или више хепаринизирања у односу на целулозне мембране, зависно од својстава њихових површина.

КАКО ИЗАБРАТИ  ПРАВИ  ДИЈАЛИЗАТОР

У данашње време доступан нам је широк асортиман дијализатора различитог дизајна и материјала мембране. Потребне су темељите анализе да би се могао успешно изабрати адекватан дијализатор за сваког пацијента појединачно.

Шта заправо желимо одстрањивати?

Многи лекари (погрешно) подразумевају да је велико одстрањивање уреје најважнији критеријум добре хемодијализе. Обзиром да данашњи low-flux дијализатори имају одличне клиренсе малих супстанци, каква је и уреа, ови дијализатори су још увек честа опција за стандардни дијализни третман.

Други (едукованији) лекари истичу значај уклањања већих супстанци, као што је нпр. β2-mikroglobulin, и сходно томе, они индикују пермеабилније мембране. Ако дијализни центар располаже апаратима који имају волуметријску контролу ултрафилтрације, онда се може примењивати high-flux дијализатор за све третмане.

У којој мери је значајна хемокомпатибилност дијализног сета?

Описани су и документовани бројни процеси везани за крвне протеине и ћелије, а који настају приликом контакта крви и дијализне мембране. Ипак, до дана данашњег, не постоји консензус о дугорочном клиничком значају инкомпатибилних својстава дијализатора.

Ретке су тешке реакције преосетљивости при третману хемодијализом. Али, када се ипак догоде, главни „узрочници“ тих реакција су материјал мембране и/или средство стерилизације. У настанку других интрадијализних компликација, као што је нпр. артеријска хипотензија, опште је мишљење да мембраном-покренута активација комплемента и леукоцита, ипак, нема главну улогу.

Када у болесника постоји велики ризик од крварења, нпр. после одређених хируршких операција, хепаринизација се мора смањити што је више могуће. Тада нам је потребан дијализатор који најмање подстиче коагулацију или који има мембране импрегниране хепарином.

Дијализатор, којих перформанси?

Све врсте дијализатора имају различите величине, а перформансе им се обично повећавају са повећањем величине. Веома је важно изабрати адекватну величину дијализатора у односу на физиолошке карактеристике пацијента. Да ли је у питању мушкарац или жена? Да ли је пацијент крупније или ситније остео-мускуларне грађе? Трајање дијализног третмана, стање крвног приступа, хемодинамска стабилност? Сви ти подаци морају бити размотрени при избору величине дијализатора.

Крупнијим особама треба већи дијализатор него особама ситније грађе, да би се постигла иста доза дијализе, ако имају исту дужину третмана.

Када се користе велики дијализатори треба подесити и већу брзину крвне пумпе, да би се у потпуности искористили сви потенцијали тог дијализатора. Мора се међутим, пазити да перформансе дијализатора не буду превише ефикасне за конкретног пацијента. Претерано одстрањивање супстанци може довести до неравнотеже, дизеквилибријума, између одељака телесних течности, што за пацијента може бити врло непријатно, чак опасно.

Укратко, перформансе и компатибилност дијализатора су у тесној вези са материјалом и структуром мембране, дизајном дијализатора и методом стерилизације. Они даље зависе и од стања пацијента и од параметара третмана: брзине протока крви, састава и температуре дијализне течности, начина испирања дијализатора и хепаринизације екстракорпоралног система.

Због свега тога, бирање и кориштење дијализатора мора бити вршено са максималном пажњом и опрезношћу, за сваког пацијента посебно, а понекад и за сваки третман посебно.

.

dialysis_graphic

.

DiaBloG – ST

.

Preporučujemo i ostale lekcije iz naše mini-Škole dijalize:

Школа дијализе (I део) – Функције бубрега

Школа дијализе (II део) – Транспортни принципи

Школа дијализе (III део) – Принципи дијализе

Школа дијализе (V део) – Апарат за хемодијализу

Школа дијализе (VI) део – Дијализни третман

.     .    .