Tag Archive | vazdušna embolija

Opasnosti tokom hemodijalize: VAZDUŠNA EMBOLIJA

Opasnosti tokom hemodijalize:  VAZDUŠNA EMBOLIJA

Hemodijalizni tretman je povezan sa brojnim rizicima i opasnostima. Komplikacije koje mogu nastati tokom svakog, rutinskog, HD tretmana, mogu biti tragične. Zato, osoblje dijalize i dijalizni pacijenti, moraju znati sve o tim opasnostima, a pre svega kako da ih izbegnu i kako da ih reše. Mehaničko ponavljanje uobičajenih radnji pri sprovođenju hemodijalize, stvara kod osoblja, pa i kod pacijenata, osećaj da je HD tretman jednostavna terapijska procedura, da je za 3-4 takve procedure dovoljna jedna medicinska sestra (ili m.tehničar), a da doktor tu više nije ni potreban. Upravo to omalovažavanje opasnosti koje vrebaju iz svakog HD tretmana, nanelo je najviše štete, i dijaliznim pacijentima (pre svega), i dijaliznim profesionalcima, njihovoj struci i ugledu. Svojevremeno je jedan načelnik hemodijalize izmislio pravilo da se za „komplikovanu hemodijalizu“ mora odvojiti (najmanje) jedna medicinska sestra, a za ostale „nekomplikovane“ tretmane može ostati odnos 4 : 1, tj. četiri takva tretmana će sprovoditi samo jedna sestra. Na prvi pogled, korektno je to procenjivanje (trijaža) i raspoređivanje kadra, ali, realno je – netačno. SVAKA JE HEMODIJALIZA KOMPLIKOVANA, DOK SE NE ZAVRŠI DRUGAČIJE! Drugim rečima, svakom tretmanu treba prići maksimalno odgovorno, a tek kad pacijent stigne kući, živ i zdrav, i bez tegoba, možemo reći da je dijaliza protekla bez komplikacija, da je bila „nekomplikovana“. To naravno, ne znači i da je bila jednostavna. Filozofi su do sada različito tumačili svet, ali radi se o tome da se on promeni – govorio je Marks, nalazeći zajednički imenitelj svim pravcima čovekovih promišljanja. Analagno tome, moglo bi se reći: nefrolozi su do sada različito sprovodili dijalizu, ali radi se o pokušajima da se ona učini asimptomatskom (neosetnom). Obzirom da su medicinska nauka i praksa još uvek daleko od toga da dijalizno lečenje učine potpuno asimptomatskim, bezopasnim, takoreći fiziološkim činom, moramo se iznova podsećati najvećih opasnosti koje sa sobom nosi svaki hemodijalizni tretman.

U vrhu liste tih opasnih komplikacija je: vazdušna embolija.

Šta je to vazdušna embolija?

Embolija je inače, reč kojom se označava rasejavanje, prenošenje cirkulacijom. Zavisno od materije koja se raznosi strujom krvi, embolus može biti u vidu krvnog ugruška, stranog tela, bakterije, tkiva, tumora, masti, pa i vazduha. Vazdušni čep se prenosi cirkulacijom kao i svaka druga materija, sve dok se negde ne zaglavi, u nekom uskom krvnom sudu i tu dovede do prekida snabdevanjem krvlju. Prekid cirkulacije u nekom delu tela, znači nedostatak ishrane, nedostatak kiseonika i prestanak funkcije tog dela tkiva, tj. dolazi do odumiranja, nekroze.

Vazdusna embolijaAko dakle, vazduh odnekud uđe u krvne sudove pacijenta, on će se prenositi arterijama do perifernih tkiva i organa, a ako uđe u venu prenosiće se do srca i do pluća. Kada vazduh prodre u venski krvni sud, krv se uspenuša i ti mehuri vazduha se lako prenose dalje sve do pluća gde izazovu refleksni grč i prestanak disanja. Dovoljno je da 20 ccm vazduha dospe u plućnu cirkulaciju pa da izazove smrt pacijenta. Smrt nastane usled naglog prestanka rada pluća, a onda i srca, jer zbog blokade u cirkulaciji srce ne može da ubaci krv u pluća, a istovremeno ostane i bez snabdevanja kiseonikom iz pluća. Ova dramatična komplikacija se odvija tako brzo, da su često sve terapijske mere nedovoljne i neuspešne, pa je sprečavanje vazdušne embolije praktično jedini način da se izbegnu sve njene štetne posledice. Po zakonima fizike vazdušni mehur uvek teži da izbije na površinu tečnosti, tako da kod sedećeg pacijenta vazduh može umesto u srce i pluća otići direktno u vene i kapilare glave, tamo izazvati oštećenje moždanog tkiva, neurološke poremećaje i čak smrt. Slično se dešava ako neki od sitnijih mehurića vazduha prođe plućne kapilare i preko levog srca završi u glavi pacijenta, izazivajući začepljenje moždanih kapilara i oštećenje funkcije mozga ili ako završi u srčanim arterijama, može izazvati akutni infarkt miokarda.

Istorijska pozadina:

Da bi potvrdio pretpostavku da ubrizgavanje vazduha u krvnu cirkulaciju izaziva smrt jedinke, Redi, italijanski naturalist, opisao je davne 1667. godine smrt životinja kojima je to učinio. Prva potvrda te opasnosti na ljudima, opisana je 1818. godine u jednom anesteziološkom izveštaju. U pionirskim danima dijalizne tehnologije, vazdušna embolija je bila najčešća fatalna dijalizna komplikacija, sve dok se nisu počeli instalirati senzori kao detektori vazduha na venskoj komori. Zahvaljujući tom uređaju, danas su fatalne vazdušne embolije znatno ređe, ali i dalje nisu 100%-no isključene, naročito ako dođe do oštećenja funkcije detektora ili pogrešnih manipulacija ispod njegovog nivoa. Objavljeni su radovi u kojima je pokazano da se Doppler ultrazvukom mogu registrovati brojni mikromehurići u venskoj cirkulaciji iznad nivoa AV fistule.

Kako na hemodijalizi dolazi do vazdušne embolije?

Spajanje krvne cirkulacije pacijenta sa vantelesnom (ekstrakorporalnom) cirkulacijom dijaliznog seta u jedinstveni cirkulacijski sistem, pruža brojne mogućnosti za prodor vazduha u taj sistem. Srčana i dijalizna krvna pumpa spojene u jedan prošireni cirkulatorni sistem omogućiće kretanje i vazduhu koji prodre u taj sistem. Kao uzroci prodora vazduha u dijalizni set navode se:

a)  neadekvatno određen protok krvi (ako je arterijska fistulna igla uska, a „krvna pumpa“ podešena na veliki broj obrtaja). O tome koji protok možemo podešavati za koji prečnik igala, smo već pisali – link1);

b)  tokom insercije ili propiranja arterijske igle može nastati i vazdušna embolija periferne arterije (ali je venska embolija ubedljivo češća i opasnija);

c)  uvrtanje arterijske krvne linije u prepumpnom delu;

d)  loše spajanje (konektovanje) krvnih linija pre krvne pumpe;

e)  mesto za injekcije i infuzije na arterijskoj liniji, lateks-injekcioni port, ne dihtuje kako treba;

f)  nizak nivo krvi u krvnim komorama;

g) neispunjavanje heparinskim rastvorom heparinske infuzione linije pre startovanja heparinske pumpe;

h) nedihtovanje klipa i tela brizgaljke (šprica) za heparin;

i)  neuklanjanje mehurića vazduha tokom pripreme dijalizatora;

j)  ostavljanje otvorene infuzione linije na arterijskom kraju, prilikom ispiranja dijalizatora;

k) neadekvatna deaeracija (uklanjanje vazduha) iz dijalizatne strane dijalizatora (naročito ako se koristi veliki negativni pritisak na dijalizatnoj strani, tj. ako je UF volumen veći);

l)  hladan fiziološki rastvor, ako se koristi za ispiranje dijalizatora, u dodiru sa toplijom dijaliznom tečnošću, može dovesti do kondenzacije na membranama i izazvati stvaranje mehurića vazduha;

m) korištenje vratne ili subklavične (podključne) venske kanile za hemodijalizu;

n) isključen ili oštećen detektor vazduha na venskoj krvnoj liniji;

o) popuštanje kleme na kraku centralnog venskog katetera dok sestra spaja krvnu liniju sa infuzijom za isključenje;

p) na isključenju, potiskivanje krvi pacijenta nedovoljnom količinom fiziološkog rastvora, posle kojeg nepažnjom nastavi da ulazi vazduh preko venske fistulnu igle;

Koji su znaci i simptomi vazdušne embolije?

Bez obzira na sve detektore i alarme, potrebno je da osoblje i pacijenti uvek prate tok krvi ka pacijentu. Ponekad se u krvnoj liniji može jasno uočiti mehur vazduha ili penušava krv koja se kreće ka pacijentu. Pravovremenim klemovanjem plastične cevčice na venskoj fistulnoj igli može se blagovremeno sprečiti ulazak tog mehura vazduha u krvotok pacijenta. U suprotnom, doći će do prodora tog vazdušnog embolusa sve do vitalnih organa, a simptomi i znaci vazdušne embolije su onda sledeći:

–  nagli bol i stezanje u grudima, praćen otežanim disanjem, kašljem i cijanozom (plavetnilom usana);

–  naglo nastali poremećaji vida, uključujući i pojavu dvoslika i slepila;

–  zbog prodora vazduha u srčane šupljine stetoskopom se nad srcem ponekad može čuti bućkanje ili klokotanje.

–  neurološki ispadi, uključujući dezorijentisanost, nemir, strah, mišićnu oduzetost, konvulzije i komu;

–  smrt.

Ishod vazdušne embolije zavisi ne samo od količine vazduha (i 5 ccm vazduha može biti fatalno, ako je sva količina dospela na fatalnu lokaciju, što se retko događa), nego i od brzine prodiranja vazduha. Mehurići vazduha se mnogo bolje tolerišu ako sporije ulaze u kapilarnu mrežu. Sporije doticanje mikromehurića povećava mogućnost njihovog rastvaranja i iščezavanja iz krvi.

Kakvo je lečenje, šta se može preduzeti kada nastane vazdušna embolija?

1)   odmah zaustaviti vantelesnu cirkulaciju, klemovati vensku liniju;

2)   postaviti pacijenta u kosi ležeći položaj sa glavom na dole i na LEVI bok;

3)   proveriti vitalne parametre (da li puls, pritisak i disanje prestaju);

4)   dati kiseonik;

5)   započeti reanimaciju: airway, endotrahealna intubacija, itd, ali bez masaže srca;

6)   transportovati pacijenta u ovom položaju do bolnice ili urgentnog odeljenja.

Zašto se pacijent postavlja na levu stranu i sa glavom na dole, u tzv. Trendelenburgov položaj?

Već je rečeno da mehur vazduha uvek teži da izbije na površinu tečnosti tj. na vrh krvnog prostora. Ako je pacijent u sedećem položaju mehurići vazduha mogu direktno ili indirektno (ako prođu plućne kapilare) završiti u glavi pacijenta, izazivajući začepljenje moždanih kapilara i oštećenje mozga. Zato se postavljanjem pacijenta sa glavom nadole, želi izbeći upravo to. Postavljanjem pacijenta na levi bok, tj. sa desnim ramenom na gore, nastoji se vazduh iz plućne cirkulacije skupiti u vrhu desne srčane pretkomore, gde će ostati zarobljen, kao u kupoli. U literaturi se opisuje i postupak perkutanog (spoljnjeg) aspiriranja tog vazdušnog čepa dugačkom kardijalnom iglom i velikim špricem, ali to se u našoj praksi ne viđa. Isto važi i za primenu kortikosteroidnih lekova (da bi se smanjio otok mozga) ili heparina (da bi se poboljšala mikrocirkulacija) ili hiperbarične oksigenacije. Kiseonik se daje (100%-ni) da bi se podstakla difuzija azota i izlazak istog iz vazdušnog mehura. Masaža srca se ne preporučuje dok se ne ukloni vazduh iz desne komore. I pored ovih (skromnih) terapijskih mera, vazdušna embolija može imati fatalan završetak, zato se akcenat mora staviti na mere prevencije vazdušne embolije.

Koje su mere prevencije (sprečavanja) nastanka vazdušne embolije?

Svi spojevi na dijaliznom setu moraju biti čvrsto utegnuti. Spoj između arterijske fistulne igle i arterijske linije. Spoj između heparinskog šprica i arterijske linije. Spoj između arterijske linije i dijalizatora, spoj između venske linije i dijalizatora, kao i spoj između venske linije i venske igle, te spojevi merača arterijskog i venskog pritiska sa odgovarajućim linijama. Svi navedeni spojevi moraju biti otkriveni i celo vreme nadgledani, a posebno treba proveravati da nema mehurića u venskoj komori ili ispod nivoa vazdušnog detektora. Detektor vazduha uvek mora biti očišćen i funkcionalan, a nivo krvi u venskoj komori mora zauzimati najmanje 3/4 njenog kapaciteta. Parcijalna tromboza u venskoj komori može ponekad zamaskirati postojanje mikromehurića vazduha i omogućiti njihovo dalje rasejavanje.

Sve intravenske infuzije u ekstrakorporalnu cirkulaciju se mogu puštati samo iz kolapsibilnih plastificiranih pakovanja (a ne iz flaša), obzirom da se tako izbegava ulazak vazduha iz njih. Izbegavati puštanje infuzija na arterijskom (prepumpnom) delu dijaliznog seta, gde krvna pumpa stvara negativan (sukcioni, tj. usisni) pritisak, a preferirati davanje infuzija preko nastavaka na vrhu venske komore. Nipošto ne vršiti „isključivanje pacijenta vazduhom“, tj. vraćanje krvi iz venske linije u pacijenta ne vršiti podizanjem linije i puštanjem da stub krvi slobodno pada do fistulne igle. Maksimalan oprez je potreban prilikom rukovanja sa privremenim centralnim venskim kateterima. Svaka manipulacija sa krakovima CVK, bilo da je u pitanju priključenje krvnih linija, isključenje cirkulacije, uzimanje uzoraka krvi za analize, propiranje ili konzervacija kanile – svaka od tih radnji nosi sa sobom mogućnost prodora vazduha u centralnu venu, odnosno nastanak vazdušne embolije.

Ko se čuva i Bog ga čuva, kaže narod.  U ovo veruju i ateisti.

.

DiaBloG – ST

Vazdusna embolija1

.

.     .     .

Picture1b.

.     .     .

Advertisements

Šta se zaista dogodilo u hrvatskoj hemodijalizi 2001. godine?

Prikaz uzroka najveće dijalizne katastrofe na ovim prostorima – šta je prava istina o tzv. hrvatskom scenariju?

Poštovani čitaoci:

Ne prođe skoro nijedna dijalizna diskusija, a da se neko od učesnika (diskutanata) ne pozove na događaje u Hrvatskoj i ne naglasi kako on lično čini sve da se ti događaji ne ponove kod nas. Tako je briga da se ne ponovi „hrvatski scenario“ postala opšte mesto, zakletva, dokaz ispravnosti, legitimacija poštenja, novo „Vjeruju“ i staro „Druže Tito mi ti se kunemo“, mantra svih dijaliznih (diskutabilnih) diskutanata.

Napadna zabrinutost da nam se ne ponovi hrvatski scenario poteže se u diskusiji o etilen-oksidu i vrstama sterilizacije, u diskusiji o kvalitetu švedskih i američkih dijalizatora, u diskusiji o neznanju domaće Komisije za izradu pravilnika o ispiranju domaćih dijalizatora, itd.itd.

Pri tome niko od zabrinutih ’da nam se ne ponovi hrvatski scenario’, nema pojma o čemu se tu zapravo radilo i šta se zaista dogodilo u dijaliznim centrima u Hrvatskoj 2001. godine, niti ga je to realno interesovalo. Njihov jedini cilj je profit njihove dijalizne firme i za taj su cilj spremni iskoristiti svako sredstvo, a posebno glasine, poluistine i neistine, koje su ostale na marginama hrvatske dijalizne tragedije. Zato smo zamolili naš DiaBloG-ST da nam u rubrici Stručni saveti, objasni šta se u stvari dešavalo u hrvatskoj dijalizi 2001. godine.

Evo kako je zaista bilo:

Tragedija je zapravo počela u Španiji, avgusta 2001. godine. Deset hroničnih hemodijaliznih pacijenata umire nekoliko časova posle HD, a jedanaesti tokom akutne hemodijalize. Pacijenti su imali različite simptome: stezanje u grudima, ubrzano i plitko disanje, opštu slabost, posle koje je sledio srčani zastoj i smrt. Važno je naglasiti da mere reanimacije nisu davale nikakav rezultat. Pacijenti su bili iz 3 odvojena dijalizna centra, a dijalizatori su im bili isti. Dijalizatori su povučeni, ispitani (od TUV agencije) i opet vraćeni, jer ništa sporno s njima u vezi nije nađeno.

Sredinom oktobra 2001. godine u Hrvatskoj umiru 23 hemodijalizna pacijenata, iz 6 HD centara, tokom 6 dana. Sve dok nisu zabranili primenu te serije dijalizatora.

A radilo se o dijalizatorima švedske firme Althane, koju je kupio američki Baxter, kao i zagrebačku Plivu, koja je te dijalizatore prodavala u hrvatskim centrima, kao svoje, domaće. Tačan naziv smrtonosnih dijalizatora je bio: Althin A-15, A-18 ili Plivadial P-15 i P-18, proizvedeni su u fabrici Miami Lakes Florida, a finalizirani su u fabrici u Ronneby-ju, u Švedskoj. U pitanju su dijalizatori za jednokratnu upotrebu, čije membrane kapilara su bile od celulozo-diacetata.

Dijalizatori su dakle proizvođeni u SAD, finalizirani u Švedskoj, a sterilisani u Nemačkoj. Nije u pitanju ni kineski, ni tajvanski proizvod, nego proizvod učinjen po zapadnim standardima, ali je ipak, bio smrtonosan.

Smrt pacijenata je uvek nastajala tokom ili unutar nekoliko časova od početka tegoba: stezanje u grudima, otežano disanje, kolaps cirkulacije. Bez laboratorijskih i drugih nalaza za infarkt ili druga doktorima poznata klinička stanja.

Neki pacijenti su čak umrli kod kuće, nekoliko časova posle dolaska sa hemodijalize, tako da je doktore ta činjenica odvukla (od sumnje na sam tretman ili dijalizator) u druge pravce.

U međuvremenu, širom sveta registruje se još dvadesetak smrti posle HD na istim Althane dijalizatorima. U SAD, Tajvanu, Italiji, Nemačkoj, Kolumbiji, (uz Hrvatsku i Španiju), preko 50 pacijenata je umrlo, na način da se njihova smrt mogla direktno povezati sa upotrebom Althane dijalizatora. Procene su da je još najmanje oko 30 000 pacijenata bilo izloženo takvim dijalizatorima, ali su preživeli ili su njihove smrti ostale neprepoznate odnosno nepovezane sa dijalizatorima i pripisane su drugim uzrocima.

Uzroke smrtnih ishoda u Hrvatskoj otkrilo je epidemiološko istraživanje i obdukcija umrlih pacijenata, učinjena odmah posle smrti.

Epidemiološki, za istraživanje uzroka ove tragedije formiran je jedan upitnik koji je popunjavan za sve umrle pacijente, a sadržavao je sve moguće detalje o načinu rada centara, o izvršenim dijalizama i stanju bolesnika. U upitnicima se nisu uočavale podudarnosti u pogledu uređaja za pripremu vode za dijalizu, dijaliznih aparata, procedura, niti lekova. Samo su dijalizatori bili isti u svim slučajevima smrtnih ishoda.  Osim dijalizatora, većini umrlih je bilo zajedničko i to da su umrli zapravo od prestanka disanja, koje se nije moglo uspostaviti ili povratiti ni reanimacijom, niti aparatima za veštačku ventilaciju pluća. Obdukcioni nalazi su otkrili sitne, penaste mehuriće, u kapilarima, malim krvnim sudovima pluća, srca ili mozga, i to je začepljavanje dovelo do odumiranja tkiva pluća, srca ili mozga. Lekovi za uspostavljanje rada srca, poput adrenalina ili dopamina, nisu bili delotvorni.

Dalja istraživanja (FDA) su otkrila u pojedinim dijalizatorima ostatke tečnosti (?!) zvane Perfluorokarbon ili PF5070.

Perfluorokarbon je tečnost koju su hemičari i tehnolozi koristili u različite industrijske svrhe, mada je bilo pokušaja da se proizvodi i kao bojni otrov (!?!). Čak je ispitivana mogućnost da se ta tečnost primenjuje kao nosač kiseonika kod plućnih povreda, jer nikada navodno nije uočena njena direktna toksičnost na ljude ili životinje. Navodno je davana i direktno u dušnik životinjama i nije dovodila do oštećenja pluća (da li je baš tako ?!?).

Svejedno, otkuda tečnost, koja je čak i bojni otrov, u dijalizatorima? Kako je ta tečnost dospela tamo? Odgovor:

U proizvodnji dijalizatora tečnost PF5070 se koristila za ispitivanje propuštanja kapilara dijalizatora.

Ono što se nije znalo, ili se zanemarilo, jeste činjenica da je ta hidrofobna, isparljiva (volatilna) tečnost, nerastvorljiva u vodi, ali rastvorljiva u krvi!

PF5070_resize

Na temperaturi ljudskog tela, i u uslovima smanjene koncentracije kiseonika, pretvarala se u gas! Odnosno, pretvarala se u gasne mehuriće, koji su zapušavali krvne sudove u plućima i dovodili do simptoma tipičnih za vazdušnu emboliju! O ovome su (naknadno) sprovedene studije na životinjama i uočeno je da je toksičnost dozno zavisna.

Sad je trebalo otkriti zašto ova tečnost nije odstranjena iz dijalizatora, pre njihovog puštanja u promet !!?!

Zašto je u fabrikama učinjen ovako krupan propust?

Dakle, ulaskom krvi u cevčice ovakvih, neočišćenih dijalizatora, došlo je do pretvaranja PF tečnosti u gasne mehuriće, mehurići su krvlju donošeni u pluća, srce ili mozak, gde su se zaglavljivali i izazivali gušenje, bol u grudima, srčani zastoj i smrt. Tipična „vazdušna“ embolija!  Ali, mehurići nisu bili od vazduha, nego od hidrofobne tečnosti, nerastvorljive u vodi, ali rastvorljive u krvi, koja je pri prelasku iz sobne temperature na temperaturu tela, postajala gas.

Obzirom da je perfluorokarbon hidrofobna tečnost, nikakvim fiziološkim rastvorom se nije mogla odstraniti, isprati iz dijalizatora, tokom standardne pripreme sa 2 litra fiziološkog rastvora.

Dva su krivca za tragediju bila nesporna:

  • proizvođač: fabrika nije imala adekvatnu kontrolu kvaliteta, i
  • agencija za standardizaciju koja je fabrici dala TUV sertifikat: nije uočila nedostatke testova kontrole ispravnosti.

Očigledno je bilo da dotadašnja baterija testova kontrole kvaliteta dijalizatora niti je bila dovoljna niti je bila pouzdana.

Kako se zapravo izvodio test propuštanja dijalizatora sa perfluorokarbonskom tečnošću?

Snopovi krvnih cevčica (kapilara) dijalizatora se zapuše sa jedne strane, a sa druge strane se u njih ubrizgava PF tečnost. Ako dijagram pritiska na ekranu kontrolnog manometra pokaže pad pritiska u, na primer, 5 snopova kapilara, onda se taj dijalizator baca, kao neispravan. Fabrička greška.

Daljim novinarskim istraživanjem, otkrije se da je ovakvih dijalizatora bilo oko 10% od celokupne proizvodnje.

Menadžment firme Baxter je odobrio da se ovih 10% dijalizatora ne baca (!!!), nego da se repariraju u njihovoj fabrici u Ronneby-ju u Švedskoj.

U čemu se sastojao proces repariranja, popravljanja, fabrički neispravnih dijalizatora?

Pa, sastojao se u zatapanju tih neispravnih (propuštajućih) kapilarnih vlakana sa obe strane, tako da se ona praktično isključe iz upotrebe.

(Činjenica je i da se ovim postupkom svesno i s umišljajem smanjivala površina dijalizatora, a time i sve njegove performanse, menadžmentu i kontrolorima nije predstavljala problem. Ionako, te podatke o deklarisanim performansama, to niko ni kod njih, ni kod nas, ne kontroliše!)

Kroz ulaz krvi u dijalizator puštana je tečnost PF5070, dijalizator je držan vertikalno, a donji kraj mu je bio uronjen takođe u tečnost PF5070. U odeljak dijalizatne tečnosti, upumpavan je vazduh preko konektora za ulaz dijalizne tečnosti u dijalizator, dakle odozdo prema gore.

Posmatranjem gornje polovine dijalizatora uočavalo se gde su zone propuštanja, odnosno, gde se stvaraju mehurići, i taj deo je odozgo zalivan poliuretanskim lepkom. Zatim se dijalizator okretao i ceo postupak se ponavljao za drugu polovinu dijalizatora.

Pošto se zatapanje oštećenih kapilara dijalizatora vršilo ručno, sa iglom i špricem, uvek je postojala velika verovatnoća da se zatopi više od 5 snopova kapilara. Sve je zavisilo od iskustva i veštine radnika koji je vršio otkrivanje i zatapanje oštećenih kapilara.

Kada se međutim, neki od ispravnih (’zdravih’) kapilara, zatopi sa jedne strane, a sa druge strane ga radnik ne potrefi lepkom, ili kada i zatopi oba kraja kapilara, onda će PF tečnost ostati u tim kapilarima, zarobljena.

U tom slučaju, ispiranje, priprema dijalizatora, pre samog tretmana, ni sa standardnih 2 litra fiziološkog rastvora, neće uspeti da ukloni ovu hidrofobnu tečnost, jer fiziološki rastvor neće ni dopreti do nje. Čak ni uključivanje ultrafiltracije neće dovesti do uklanjanja ove tečnosti, jer je ona nerastvorljiva u vodi.

Tako krajnji korisnik (med.sestra, pacijent, doktor, svejedno) nije nikako (!!!) mogao uticati ili biti odgovoran za katastrofu koja se desila!

Nije dakle u pitanju nepoštivanje procedura pripreme dijalizatora, natapanja, ispiranja i uklanjanja vazduha i opiljaka sa membrana, jer je hidrofobna tečnost PF 5070 bila zarobljena u zatopljenim kapilarima dijalizatora, a ne u onim prohodnim!

A duži kontakt krvi, posebno krvnih albumina, sa PF 5070, doveo je do pretvaranja PF tečnosti u gasne mehuriće i njihovog prelaska u krvni prostor, posebno iz onih kapilara čiji je samo jedan kraj bio zatopljen.

Proces se odvijao sporo, zato je veliki broj pacijenata imao tegobe tek po dolasku kući, a ne u toku HD tretmana, što je doktore odvlačilo na pogrešan trag.

I šta je zaključak, cele ove priče?

Šta je pobilo pacijente u Hrvatskoj?

Najjednostavniji i najtačniji odgovor bi bio:

Ubila ih je pohlepa.

Tipična prokleta ljudska pohlepa, profit, glad za zaradom, za sticanjem prokletih para na svaki mogući način, ne birajući sredstva i ne misleći o ubistvima koja će time biti počinjena.

Ovo istraživanje nije rezultiralo zabranom repariranja, popravljanja oštećenih dijalizatora i prodavanjem istih kao da su ispravni.

Ne, zabranjena je samo upotreba Perfluorokarbona 5070. Tek naknadno su proizvođači odustali od zamajavanja sa popravljanjem oštećenih dijalizatora (jer i to košta), i fabrika u Ronneby-ju je zatvorena. Novinari (Financial Timesa) su otkrili da je i drugi veliki proizvođač dijalizatora koristio PF5070, isto kao i Baxter, i to duže od 5 godina!

Mnogi aspekti ove afere, još uvek nisu potpuno razjašnjeni.

Baxter je npr. tvrdio da je njihov menadžment, blagovremeno, 13.09.2001. godine poslao rukovodstvu Plive pismo (email) u kojem je zahtevao da se povuče iz upotrebe ta serija dijalizatora, posle uočenih smrtnih ishoda u Španiji. Pliva to nije učinila.

I smrti su se ponovo desile.

Pismo Baxtera Plivi

Znaju se tačno i imena zaposlenih („menadžera“) u Plivi koji su primili pismo upozorenja od Baxtera. To su Biserka Furčić i Jasna Gošković. Ali se ne zna zašto one nisu ništa učinile. Niti su povukle sporne serije, niti su obavestile Ministarstvo zdravlja Hrvatske, kao što je trebalo.

Iako je Državni tužilac Hrvatske vodio slučaj tako da je svu krivicu svalio na Baxter, a Baxter je na kraju tu krivicu i prihvatio, i isplatio sve porodice umrlih, ostaje za nauk koliko je ranjiv lanac domaćeg proizvođača stranih dijalizatora (po licenci).

Pliva je bila samo formalno-pravno „proizvođač“ ovih dijalizatora u Hrvatskoj, ali nije imala nikakav dokaz, proizvođačku dokumentaciju o filterima koje je prodavala.

U stvarnosti Pliva je samo stavljala nalepnice preko već uvezenih, gotovih dijalizatora. Na nalepnicama je stajalo da je proizvođač tih dijalizatora Pliva. Proizvođač i distributer.

(Podseća li vas ova situacija na nekoga kod nas?

Trebamo li razmisliti ko bi mogle biti Biserka i Jasna, kod nas, u Srbiji?)

Uglavnom, Pliva nije imala podatke: gde je, kako i od čega, dijalizator proizveden, šta sadrži u sebi, kojim postupkom je proizveden, da li je i kako testiran?

Ništa!

Registrovali su uvezeni gotovi proizvod, kao repromaterijal, za domaći proizvod, da ne bi plaćali dažbine!

Sa pravnog aspekta, čak i po hrvatskim zakonima, Baxter uopšte nije mogao biti odgovoran! Njega nema nigde, ceo proizvod je Plivin. Isključivo. Proizveden od strane domaće industrije, Pliva Zagreb. Formalno-pravno hrvatski pacijenti su pobijeni „domaćim“ proizvodom, delom njihovog farmaceutskog giganta.

Epilog:

–  više od 50 mrtvih pacijenata u 7 zemalja, analitičari GP Morgan kompanije procenjuju da je broj mrtvih oko 200;

–  ostavka ministrice zdravlja Republike Hrvatske (Ane Stavljenić-Rukavina);

–  Baxter se vansudski nagodio sa porodicama preminulih u Hrvatskoj isplativši im oko 150 miliona dolara, u Španiji 280 miliona dolara;

–  PF 5070 je i dalje jedan od redovnih sastojaka takozvanih hemijskih tragova (hemtreils) kojim nas zaprašuju iz aviona;

–  dijalizatore, na koje nam odlazi teškom mukom stečeni novac i koje svojom krvlju natapamo, niko ni dan danas, ne proverava. Da li su ispravni, da li su bezbedni, da li su menjani, da li imaju sve što se navodi u deklaraciji – traže da im verujemo, na sertifikat, na parče papira, na nalepnicu. Reagovaće, valjda, samo ako stopa smrtnosti prekorači (određeni) cenzus.

opširnije na:

http://www.renalweb.com/letters/shaldon.htm

sudden deaths in chronic renal failure patients on hemodialysis in …

proof that baxter requested that pliva pull the dialyzers – Nacional

nationwide chemtrails – virulent bio-toxin soup

.

Picture1b