Tag Archive | uvređivači

Kamen gori, val se pjeni, i šta preostaje meni?

Zapisi dokonog šetača – potpuno neobjektivni pristup istinitim činjenicama

Poštovani čitaoci,

Došao je na red vaš omiljeni deo naše ponude, ovogodišnji takozvani Letopisi Hartije, slobodna forma, short cuts proza, crtice, cookies, literarni fleševi, zapisi nastali na marginama vaše i naše svakodnevice. Tako nešto.

Što bi rekao onaj stand-up voditelj: Sjajne priloge imamo i ovaj put, ima ih dovoljno za svakoga, pravi švedski sto, a mesta nisu rezervisana, mada je sadržina priloga „brojčano numerisana“.

Njihovi naslovi su sledeći: „Leto i mere“, „Nije ni tehničar“, „Domen est omen“, „Podbačaj“, „Ulagati u pojam“, „Rika i retorika“, „Istraga ometanja“, „S ponistre se vidi Šolta“, „De gustibus climavi“, „Očitavanje“, „Perspektiva“, „Nenasilna terminologija“, „Svemirske muke“, „Tragači“, „Dešifranti“, „Metanije“, „Poruke sa ekrana“, „Žuto lišće“, „Testimonijum“, „Bosanski lonac“, „Bagra i kamagra“, „Urtačenje“, „Otkrića idola“, „Izgubljeno u prevodu“, „Plemenita bića“, „Terezija huskvarna“, „Sigurna luka“, „Bilbord mi poje“, „Verodostojni“, „Sred kupusa i pamfleta“, „Emtel tini“, „Pneumatici“, „Licenca“, „Holivudski negativci“, „Najcrnji humor“, „Gosti u studiju“, „Objektivni osećaj“, „Kultura za cancel“, „Uznemirenost“, „Konfliktne situacije“, „Cirkus korona“, „Spiroman“, „Neumitnost“.

Sa radošću vam prepuštamo zadovoljstvo da sami izaberete svoj prilog i povežete ga sa naslovom iz gore datog menija.

Šta god da uradite – nećete pogrešiti.

Odvežite se, polećemo.

.

.

1)

Kažu, jedan od prvih znakova infekcije korona virusom je nedostatak ukusa.

Iz čega zaključujem da je korona kod nas prisutna najmanje 20 i više godina.

Toliko vremena je naime, prošlo, od kad sam poslednji put jeo ukusan paradajz.

Ovo sad smeće, iz plastenika, može da posluži za gađanje političara, ali za jelo nije.

Na ovom sajtu smo dovoljno analizirali farmakomafiju, ali ni prehrambena mafija nije ništa manje opasna i oni nas truju već decenijama.

Sve je spolja gladac, unutra jadac. Bitno je da se kupac primami, zajebe i da mu se uzmu pare, jer to je demokratija: možeš da biraš radnju u kojoj će da te zajebu.

Ali, plastenik je isti. Plastični paradajz, plastične jagode, šljive teget (boja pogođena), veličine ko testisi, grožđe crno ili belo, ali sa zrnima veličine oraha, i nije ni za vino, ni za jelo.

Gotova jela, u restoranima, kao i supermarketima, ista su kao i ona iz konzervi za ratne rezerve. Puna hemije, kojekakvih emulgatora, stabilizatora, konzervanasa i naravno: pojačivača ukusa.

Sva su ta jela toliko neprirodna da ih niko normalan ne bi ni okusio da ih nisu napunili sa glutamatima, pojačivačima ukusa, sa kojima i grumen zemlje da jedeš, posle bi se oblizivao i tražio još. Posude, flaše, kanisteri i činije, u koje se ta hrana stavlja i pakuje, su takođe puni hemije, Bisfenola A i sličnih otrova koje sadrže i naši dijalizatori i sve krvne linije.

I sad, kad nas tako hemijski poremećene (kastrirane) i izmenjene zadesi korona, naši pametni i hrabri medicinski naučnici otkriše da je jedan od znakova infekcije i: gubitak ukusa.

E, to nam je baš pouzdan simptom.

Dobri poznavaoci istine i ljudskih mogućnosti kažu i da su poslednji realni sportski rezultati postignuti pre sto godina, a da sve posle toga treba pripisati uticaju hemikalija.

Prave mere i ukusa, nema više nigde.

Na televiziji rijalitiji, nasilje, droga, perverzije svake vrste, u novinama neukusno veličanje svog političkog gazde i još neukusnije satiranje njegovih protivnika, to pas s maslom ne bi pojeo.

U crnim hronikama nije više vest kada pacijent pretuče lekara, nego kada lekar ugrize pacijenta.

Ne znam da li ste primetili, promene su prvo, kao i uvek, nastupile u govoru, a tek zatim su sprovedene u stvarnom životu.

Rulja, masa, narod, polupismeni, nekritički povodljivi, preko noći, očas posla, prime sve što im se poturi, kao: moderno, savremeno, kul, in.

Od pre 5-6 godina, u našem Novogovoru se tako pojavio i pleonazam: BAŠ-BAŠ.

Tipičan pojačivač ukusa.

Kao da nije bilo dovoljno jednom istaći da je nešto BAŠ, nego su kreteni, da bi svome iskazu dali na značaju skovali to: baš-baš. A najjači čovek, Baš-Čelik, je imao samo jedno Baš.

Čaršija, ona sarajevska, glavna, ima i dan-danas samo jedno Baš. Ali ljudima bez ukusa to nije bilo dovoljno.

„Često puta“ naiđemo i na neke slične primere.

Ispod slika nekih kuca i maca, komentari na sajtovima sada glase ovako: preslatko!

Laici, ne znaju da kad je nešto preslatko, nije za pohvalu, nego za upozorenje: izaziva bolest, dijabetes, posle dijabetesa dolazi dijaliza!

Ne vredi, odjednom su udarili sa svih strana: presmešno, …

Nekad to nije bilo tako.

Emocije su bile prave.

Ljudi su crvenih očiju izlazili iz bioskopa u kojem se prikazivala „Mama Huanita“.

Preplakali.

A to što više nema takvih filmova, kao što je Mama Huanita, to je, brate,

prežalosno.

.

.

2)

Situacija sa koronom ima neku spontanost koja me podseća na onu dodelu EMI nagrada, kada na proglašenju pobednici ispadne sisa!? Spontano, sama ispade. I slučajno (?), na bradavici joj zalepljena zvezdica (?!?).

I onda ceo svet priča o tome. To bude viralno. Pandemija? Prejako.

Pretenciozno.

Ja nisam medicinar, nisam završio njihov fakultet, po struci sam više pacijent.

Ali, sam toliko dobro ovladao rečnikom im, da me često komšije, porodica ili prijatelji, zamole da im protumačim neki rezultat, nalaz ili izveštaj lekara.

Zato sam, kada mi je šefica poturila neke svoje rezultate da joj pogledam, navukao onu ozbiljnu i kao zabrinutu facu, napravio značajnu pauzu, i dao svoje stručno mišljenje.

Za rezultate koji su, inače bili sasvim u redu, rekao sam da bi ih trebalo ponoviti, i to potcrtao sledećim stručnim stavom:

„Mislim da između ovih rezultata i tvoje kliničke slike postoji jedna diskrepanca.“

Ona me gleda sa divljenjem.

Posle značajne pauze, dodam:

A možda je i krepanca.

.

.

3)

Zapad insistira da se suočimo sa svojom ružnom prošlošću, kao da će nam time sadašnjost i budućnost biti lepša.

Interesantno, što god smo (po njihovom receptu) više demokratični, slobode je sve manje. Što god imamo više zakona i udruženja protiv korupcije – tenderi se lakše nameštaju.

Insistiraju da naučimo kako kategorisati nasilje (i smeće), valjda da bi se ono moglo reciklirati, šta li?

Tako uvedoše u naš život izraze vršnjačko nasilje, ulično nasilje, govor mržnje, sigurna kuća, porodično nasilje, a kada je u pitanju ono seksualno, tu imate čitavu skalu, od uznemiravanja, zapostavljanja do zlostavljanja, škole glume da i ne pominjemo.

Ko danas za sebe može reći da ne trpi nasilje?

(Nema takve ni države, ni pojedinca).

Ali, insistira se samo na prijavljivanju određenih vrsta nasilja i određenih vrsta počinilaca.

To često izazove nesporazume, da ne kažemo otežava pretresne procedure u predmetnim postupcima.

Tako je, na primer, jedna oštećena izjavila postupajućem sudiji:

„Jeste gospodine sudija, okrivljeni je po meni postupio više puta.“

Sudija se našao u neprijatnom položaju, pa je zatražio da se sasluša i okrivljeni, muž naravno.

Ali, život, komedijant, je i tu umešao svoje prste.

„Jeste, druže sudija“, okrivljeni je pokušavao iznaći za sebe nekakvu olakotnu okolnost.

– Tačno je, tukao sam je,

ali samo u udarnom terminu.

.

.

4)

Gde pišati u svemiru?

Pre će o toj temi raspravljati Ljubinkov savez dijaliznih zgubidana, nego o stvarnim aktivnostima na povećanju broja hemodijafiltracija i veličine površine dijalizatora.

Naša krovna organizacija se ponaša kao da su svi problemi u podrumu.

Pare koje dobija od države udruženje koristi za podršku dijaliznim pacijentima koji psihički posrću pod teretom marifetluka njihovog rukovodstva.

Umesto borbe za kvalitetnije dijalizno lečenje razmatra se novi red izleta, ručkova, časopisa, pamfleta, obeležavanja, sportskih susreta, obilazaka (oko vruće kaše), a kad će već jednom zamena rukovodstva – ne zna se.

Rukovodioci, ispostavlja se, žive duže od običnih pacijenata.

Smena je za njih, zlokobni predznak sudnjeg dana, kakva crna demokratija.

Elem, ne mora čovek biti stručnjak za on line kupovinu, Mendelove zakone ili za crnogorsku muzičku retoriku, da bi postavio logično pitanje:

Po kome im to dolazi?

.

.

5)

U gradu u kojem su tokom NATO bombardovanja mnogi skakali na sred most(ov)a i (namerno) nosili iscrtanu metu na grudnom košu, tzv. pokret „Target“, sada je došlo do („kopernikanskog“?) obrta.

Sada svi jedni druge optužuju da im ona druga strana „crta metu na čelu“ (?!).

Valjda su istraživanja pokazala da je to optužba koja nosi najveći broj (opredeljivanja) glasova i glasila.

Mada, objektivno, mnogo je glupo optuživati nekog da ti crta metu na čelu,

jer, čak i najslabiji, vezani i imobilisani, pojedinac, može malo da mrdne glavu, i upropastiće crtaču posao. 

Mrdnite samo glavom.

Jer, ne zaboravite, krugovi moraju biti pravilni.

Koncentrični.

Zar vam to nije upalo u oči?

.

.

6)

Budale tvrde kako će Jutro promeniti sve.

Čista utopija.

Šta mogu, dva svedoka samo, ispod Đoke kojeg više nema …

Gledam mog šefa i njegovog zamenika, na jutarnjem sastanku. Nešto palamude. Te bi, ali i ne bi, može biti nezgodno, nek’ to još malo odstoji, da razmislimo…

Mislio sam da je Kokoška bio slikar.

Sad vidim da ih ima u svim profesijama.

Teško orlu, ove zime.

Još ako je i dvoglavi …

.

.

7)

Peške se najbolje upozna neko mesto.

Samo dok hodaš možeš i moraš gledati i izvan ekrana telefona, TV-a, PC-a, Garmina …

Jer, ako ne gledaš slamku u tuđem oku, videćeš banderu u svom.

A sve naše bandere i stubovi su oblepljeni oglasima za vijagru i kamagru.

Ako do sada i nije bilo, sada je svima jasno, da ni erekcija više nije nezavisna i spontana.

A kamoli novinarstvo, sudstvo, stranke i drugi kurci.

Postoji samo pesnička sloboda i nikakva druga.

A pesnik je lepo rekao:

Otadžbino, ti si kao zdravlje.

.

.

8)

Grad, Beograd.

Godina 2021, mesec januar.

Kalendar srpski, Milankovićev.

Ulica, (ime) i broj, poznati unutrašnjim organima … trotoar, kapija.

Na jednoj od kapija stoji: ULAZ – ENTRANCE.

Ono entrance je za strance.

Tu povratim.

.

.

9)

Vest za nesvest.

Konji zakrčili saobraćaj. Ližu so koju su putari posipali po ulicama.

Kakva metafora.

Toliko slobodnih umetnika, a niko da obradi tu temu.

Tone, simbolizma, na našim ulicama, i ništa.

Za umetnike, manje-više, meni žao konja.

Pesnici i slični kripto-književnici, prepali se korone, drže distancu.

Za razliku od onih u čitankama, ovi neće da umru rano i još neshvaćeni.

U potaji, ne piju rujno vino.

Piju ivermektin.

Lek za konje.

.

.

10)

Beograd je kažu strane novine, postao najprestižnija turistička destinacija.

Sa Brankovog mosta gledam ispod sebe (eh, Branko, i bez tik-toka, prihvatio izazov) …

Dole, beogradska luka. Pristanište. Nekada Savamala. Danas lanac kafančina, Beton-hala …

Pored spomenika lučkom radniku koji trga okove, sede ljudi koji sad sami preuzimaju („besplatne“) aplikacije.

Kod nas se iskrcavaju kruzeri, da vide kako izgledaju luzeri.

Stranci zastanu ispred spomenika i pitaju: Jeste li i vi imali Indijance?

.

.

11)

Na raskrsnici ispred Autokomande iskrsava ogroman bilbord.

Na njemu piše: PODRŠKA DOJENJU!

Opet neka od onih glupih kampanja. (Stop nasilju u porodici, zalepljeno u tramvaju, i Zaustavite trgovinu ljudima, zalepljeno u hodniku tržnog centra?!).

Zašto sada i podrška dojenju? Na autokomandi?

A sise nema ni na slici. Što je neobjašnjivo. Sisa govori više od hiljadu reči.

Mitar se osvrće.

Počinje da shvata.

Najveća zgrada u Beogradu imaće oblik vesla.

Zaključak se sam nameće.

Nismo ni mi veslo sisali.

.

.

12)

Opet plakat.

Osnovalo novu stranku, neki pokret.

Dostojni Srbije.

Ne znaš da l’ se hvali, il’ je objektivan.

.

.

13)

Stariji čovek, sedi za kartonskom kutijom, na tramvajskoj stanici i seče glavicu kupusa.

Prodaje nešto što su nazvali Sjecko.

Masa ljudi prolazi, na starca niko i ne obraća pažnju. Iza njega stoje četiri migranta, u kožnim jaknama. Namršteni. U njihovim džepovima sigurno nije Sjecko, pomisli Mitar.

Oni kupus ne jedu, to je hrana za nas, domoroce.

Od Klinike za infektivne i tropske bolesti dopire lavež pasa.

Veliki zeleni tramvaj uplovljava u stanicu, kao u filmovima braće Limijer.

Umesto „Za domovinu s Titom naprijed“ na vrhu piše: „Švajcarska i grad Bazel pozdravljaju Beograd“.

Ljudi prolaze ćutke, a neki se i krste.

.

.

14)

Influenserka, objašnjava mi čika-Velja, termin koji smo videli na TV-u,

u skladu sa rečnikom latinskih termina, to ti je „Ženska koja serucka o gripu“.

Na TV-u, ponovo, dr Nestorović.

Objašnjava zašto ga nije bilo dva dana.

Posle ide film: Umri muški.

(Slučajna asocijativnost ili asocijativna slučajnost?)

Pokreni za radost, otvori za sreću.

Mister Proper, Koka-kola, Marlboro, Omorika, besplatni minuti …

I svi viču: ponovo radi bioskop!

Ko o čemu, menadžeri o pretplati.

A m:tel nas direktno provocira:

Imate prijatelje?!

Dođe mi da objavim plaćeni oglas:

Samo za marketinške stručnjake.

Uspešno prekidam svaku vezu.

Nazovite odmah.

.

.

15)

Umro je 007. Na svim kanalima se smenjuje nasmešeni profil Sean-a Konery-ja.

Deluje kao fensi tuga.

Žal za mladost.

Jer, kad danas čujete „Licenca za ubijanje“, na šta prvo pomislite?

A?

Možda predugo vremena provodite na ovom sajtu?

.

.

16)

O lažnim vestima, spinovanju, hibridnim medijskim klipovima i sajber ratovanju, najbolji su svedoci naši glavni komunikolozi: Istok Pavlović i Zapad Todorović.

(Mi sami smo ono: Istok Zapada – Zapad Istoka).

Na osnovu iznetog radnja je jasna.

Svetskoj i našoj javnosti nema izlečenja dok joj se ne izvrši medijska histerektomija.

Stručno rečeno.

Sve drugo predstavljaće

čist pobačaj.

.

.

17)

Dnevna (a i više-godišnja) politika je đubre.

To čitati i pratiti je smor, neviđen.

Ipak, i tamo se nađe stvari koje neočekivano, zalepršaju svetom logike i estetike.

Samo ih treba naći i pravilno poredati. Biseri.

Takva je recimo teza:

NATO nas je bombardovao osiromašenim uranijumom da bi sprečio maligni uticaj Rusije na nas.

Tri karte za Holivud, uživo.

Svaki dan.

Ko nas je kleo, nije dangubio.

.

.

18)

I sad nam je taj isti Zapad (nakon uranijuma) poslao i Tablu, na kojoj trebamo dopisati „Before I die  …

Sami, svojom slobodnom voljom, da igramo u nastavku njihovog izopačenog igrokaza?

To postavilo na najprometnijem mestu u Glavnom nam gradu.

I narod, budale, pišu. 

Dopisuju.

Uzmem i ja kredu i napišem:

„Da jebem majku onome ko je ovo postavio“.

Moj, kredo.

I ništa.

Ada Ciganlija.

Srpsko more.

More, malo morgen.

.

.

19)

Između plaža Crne Gore i Albanije, Srbi biraju Grčku.

I to je ono, što me, što bi rekao Kadri, veselji.

Granice su anticivilizacijske i antidemokratske prepreke kojim se ljudima ograničavaju slobode kretanja i zaražavanja.

Lane Gutović je rekao da svako ima pravo da se kreće i da bude kreten.

I moja neznatnost.

Prošle godine sam bio na merama, ove godine idem na Krit.

Nema rominga, nema cigančenja, samo (na)rodna ravnopravnost.

Mogu da me Kisamos,

u dupe.

.

.

20)

Između medicine i bolesti, postoji neka neraskidiva veza.

Kurativa.

Šta reći o pokretu Mi-Tu u našoj zemlji, kad je ta vrsta patologije kod nas opevana i pretvorena u narodnu umetnost, kulturnu baštinu.

Ključno zlo se uvek događa u „posebnoj prostoriji“, van pogleda ostalih. (Čak ni reditelji ne vole da to izvode javno). I ta opasnost nije dovoljno potcrtana, posebno ako je neko sklon da dupetom otvara ili zatvara vrata.

Primera ima bezbroj, sada ćemo razmotriti samo jedan, onaj klasični.

Znate već da je Fata tražila Muju bazerdžana, ne bi li joj on dao oku zlata. Onda se Mujo branio da nema tu, jer su mu tereziju nosili jarani, pa se ista kao nešto kvari, nego da uđe Fata u magazu sama, pa da uzme koliko joj drago … Te onda uđe (pohlepna?, naivna?, proračunata?) Fata, u magazu sama (dobrovoljno) …

R: za njom uđe Mujo zamandali vrata …    (refren: 2 x)

Ostalo znate.

Sevdah.

Pesmu je inače, izvodio, jedan lekar.

Ali, nije kompletna ličnost, nego psihijatar.

Tačnije, jedan njegov deo je bio pevač, a drugi njegov deo je bio medicinski radnik.

Polovina.

.

.

21)

Sve naše NVO i slične Ministarke za rodnu ravnopravnost polova, ili kako se to već zove, obično podrazumevaju muškarce, kao napasnike i prekršitelje njihovih zakona.

Ali, bogami, ima nepoželjnih “postupanja”, uvredljivih i omaložavajućih izjava i od strane nežnijeg i lepšeg pola.

I to se u narodu primilo kao normalno, niko ne reaguje.

To se i dalje emituje. To li je kultura kojoj težimo? Bez poligrafa, IQ-testova, procene kriznog štaba i stava struke?

Dakle, izvesna Stana sa Juga Srbije, javno se žali, ismeva i izvrgava ruglu telesne i mentalne nedostatke svoga partnera, sledećim rečima:

“Aj, što je malečko, aj što je budala!” (pazi rečnika, jebote), a onda pohotnica navodi i razlog: Čim legne da spava “zabole ga glava”!

Sramota.

Pod hitno treba spašavati čoveka.

Smestiti ga u sigurnu kuću i zabraniti pristup Milici Milisavljević istom.

.

.

22)

Ismevaju se sa obrazovanjem TV voditelja. Te kako su izgovorili njegova svetlost, protivjevrej, stanfordfor, termofor, proterijer, …

Što bi rekao vladika Fotije: to ti je što ti je.

Znamo svi da na televiziji uglavnom zapošljavaju nalickane budale.

Kažu da je to najsigurniji put do veće gledanosti, jer se svaki gledalac oduševljava kad vidi da ima glupljih od njega, koji su eto, visoko dogurali i postali popularni.

Koj’ voli da gleda pametnijeg od sebe, da mu ovaj večito nešto „truni“?

Ali, …

Nije ni crkva bez mane.

Gledao sam jednog episkopa koji se toliko razgalamio u studiju, da sam pomislio kako je on sigurno

vikarni episkop.

.

.

23)

Otkud tolika ravnodušnost?

Apatija?

A skoro svi smo na državnim jaslama i na društvenim mrežama.

Oni koji su se u socijalizmu najviše zalagali za opšte dobro, za jednakost, za ravnopravnost u odlučivanju, sada sa istom lakoćom izgovaraju: Nije moje da o tome brinem ….

Propast.

Napolju je bilo plus dvadeset, ali je subjektivni osećaj bio kao da je sve otišlo u 3 pizde materine.

Neću leka, ni lekare,

zovite mi novinare.

Krajnje je vreme da saznamo Ko je ubio pevačicu, Gde je zaista sahranjen Draža, Kome je Kristijan opsovao majku i Ima li života na Marsu?

.

.

24)

Kad bi ljudi samo znali, govoriti precizno.

O svemu, pa i o dijalizi.

Po ko zna koji put slušamo o prednostima transplantacije, i o nedostacima dijalize, a niko da kaže ključnu stvar.

A to je da na dijalizi umireš hiljadu puta.

(Sve do jednom).

Tako da Život i Smrt, na dijalizi, doživljavaju inflaciju, devalviraju …

Eh, kad bi neko, to, bar jednom rekao.

Da li ću i to dočekati?

Živ nisam.

.

.

25)

Volim da čitam eksperte. Ono: kako struka kaže.

Jedan od njih (V.D.), nedavno, pregledno, objasnio, ovako:

„Ako se malo prisetimo, osamdesetih godina, pre razbiraspada SFRJ – Srbi su bili „problem“ jer su „sprečavali“ višestranačje i demokratiju. Pa i kad je uvedena „demokratija“ – opet su Srbi bili „problem“ jer su „prisiljavali“ druge narode da ostanu u SFRJ. Pa i kad se raspala SFRJ – opet su Srbi bili „agresori“ u novostvorenim državama jer su živeli na svojim vekovnim ognjištima. Pa i posle pada Republike Srpske Krajine i egzodusa našeg naroda – Srbi su ostali „problem“. I naša Republika Srpska je „problem“ samim svojim postojanjem. Slobodan Milošević je bio „problem“, ali i posle prevrata u oktobru 2000. godine – Srbi su ostali „problem“. I Karadžić i Mladić i Kosovo i još stotine i hiljade „problema“ su markirali sve Srbe kao „problem“ u ovih 30 godina. I valjda je danas već svakome potpuno jasno da ne postoji neki određeni „problem“ za Zapad – mi, Srbi, jednostavno smo za njih problem koji će oni „rešavati“ dokle nas ili njih bude pod kapom nebeskom. Nažalost, to je tako i od toga ne možemo pobeći.” (link)

Valjda zbog toga, i Crnogorci se distanciraju od nas.

Tamo se opet otišlo u drugu krajnost. (Dokaz više da je to isti narod).

Na brojnim njihovim bilbordima piše da najveći njihov, domaći, supermarket u Crnoj Gori,

ima sajt imperativno znakovitog naziva:

voli.me

.

.

26)

Sa interesovanjem sam odgledao seriju emisija o srpskim tajnim službama.

Čak i serijski gledano, stvari nisu baš jednostavne.

Tačno je da „u svetu tajni, mi nismo sami“ i da drugi, jači i nemilosrdniji, nama malima kroje kapu.

Jedan od zaključaka nakon te serije mogao bi da bude i to kako mi kao narod imamo nedostatak obaveštajne kulture.

Znam da je to tačno, i sam mogu navesti sijaset primera u prilog pomenute teze, ali opet se nešto mislim: jebeš narode koji su od toga napravili kulturu.

.

.

27)

Moraš gledati širu sliku, kaže mi prijatelj.

On je inače, ginekolog.

.

.

28)

Opet ću o ograničenju da 80% pacijenata ne sme imati dijalizator veći od 1,8 m2.

Polovinu moguće veličine.

Više puta sam pokušavao ukazati kolegama (kretenima) na idiotluk tog ograničenja.

Ništa nije pomagalo.

Razmišljam da autore te odredbe prijavim za polno uznemiravanje.

To je moderno, možda me svi ozbiljnije shvate.

Pacijenti, kolege, nadležni …

A obrazloženje te činjenice?

Ide mi na kurac.

.

.

29)

Skoro je bilo priče o Idolima, o Vladi Divljanu, naravno, …  ne o Nebojši Krstiću.

NK kao tipični predstavnik uspešnih medicinara, je bio negativno Vladino otkriće, to svi znamo.

Međutim, ono što niko ne zna, jeste: ko je bio pozitivno, najveće, Vladino otkriće.

Mnogi će biti iznenađeni kad čuju da je Vlada Divljan, ljubitelj maljčika i devojčica, bio ghost writer, pisac iz senke, jednom kolosalnom interpretatoru, boljem od njega samog.

Mnogi i danas ne znaju da je Vlada uopšte stvarao neku tako klasičnu i/ili futurističku muziku. Kolosalnu.

Dakle, najveće otkriće Idola je bio izvesni Jahija Gračanlić.

Uostalom, poslušajte te stihove koje mu je Vlada Divljan napisao:

Ja je zovem, preklinjem i molim ...” – Link

Može li se tu uopšte nešto dodati ili oduzeti?

Savršenstvo.

Ovaj stih može shvatiti samo neko ko je godinama na hemodijalizi i kome život zavisi od prisustva te žene.

Žene te.

.

.

30)

Nijedna sprava nije impresionirala naš narod i našu vlast, kao poligraf.

Što je i prirodno.

Prirodno je želeti posedovanje istine.

Međutim, nije ta sprava podesna samo u kriminalističke i/ili političke svrhe.

Ja bih je recimo iskoristio da saslušam sve motivacione govornike.

Da čujem, šta njih motiviše.

.

.

31)

Između nas pacijenata, takozvanih „teoretičara zavere“, i Big Pharme, postoji nešto što bi se moglo okarakterisati kao „zamrznuti konflikt“.

Imam i dokaze koji idu u prilog pomenutoj tezi.

Priznajte, zar nije to malo čudno,

što nam se sve vakcine serviraju iz frižidera.

.

.

32)

Biti političar, nekada je značilo mnogo.

Reči: politika ili političar, imale su veliku težinu, značaj.

Podrazumevalo se da političar mora biti izuzetno obrazovan, inteligentan, dobar organizator, strateg, taktičar, ugledna i snažna ličnost,

Prve asocijacije na reč političar uvek su bile: Čerčil, Staljin, Džordž Vašington, De Gol …

I podrazumevajuće osobine: lukav, cinik, pronicljiv, lucidan, hrabar, itd, itd.

Ali, toga više nema.

Sada, neki drugi ljudi i neke druge osobine, dolaze na prvo mesto.

Vlast, kažu, nad 99% planete Zemlje, ima 1% njenih stanovnika.

Sada je taj udeo i manji, negde oko 0,8 ili 0,7%.

Oni određuju sve, oni postavljaju i predsednika najjače države sveta, o sitnijim i da se ne govori.

Ono što je posebno zaintrigiralo javnost, jeste jedna čudna pomama: pojava humorista i zabavljača, na najodgovornijim mestima u državi i/ili politici.

Ko je odlučio da dvorske lude postanu kraljevi?

Da li je narod odlučio da paradokse ogoli do kraja, da ismeje one koji sve kreiraju, ili mu je i ova perfidna igra, podmetnuta?

(Zapad je majstor u tome da i nezadovoljstvo, satiru, instrumentalizuje za svoje ciljeve. Poučan je slučaj Džordža Orvela, Zorana Kesića ili Mise  magaraca, na primer.)

Pažnju javnosti je prvo privukla činjenica neočekivane popularnosti, npr. u Italiji, pokreta „Pet zvezdica“ i njenog lidera Bepe Grila.

Bepe je, kažu njegove kolege, klovn.

U najmanju ruku je TV-voditelj i komičar.

Posle mase karijernih političara, industrijalaca, pisaca i drugih intelektualaca, narod je odlučio da glasa za: klo(v)nove.

Grilo je 2007. izveo dva miliona simpatizera na ulice da protestvuju na „V-Dan“, pri čemu je „V“ u semantičkom miksu značilo „vittoria“ (pobeda), vendetta (osveta) i „vaffanculo“ (odjebi).

I u novoj, demokratskoj, suverenoj i antiruskoj Ukrajini, na vlast je izabran komičar: Vladimir Zelenski.

Komičar, koji je na televiziji igrao u seriji u kojoj jedan kabaretista postaje predsednik Ukrajine, i postao je predsednik Ukrajine!

Stvarnost (i njeni scenaristi) nadmašuje maštu TV scenarista.

Godine 2015. je komičar Džimi Morales postao predsednik Gvatemale sa 67,4 odsto glasova. Pet godina pre njega je klovn pod scenskim imenom „Tiririka“ postao poslanik sa pojedinačno najvećim procentom glasova na izborima za brazilski parlament. Glavni izborni slogan „Tiririke“ je bio: „Sa mnom vam ne može biti gore“.

Boris Džonson u Velikoj Britaniji, je sve činio ne bi li ispao veća budala od konkurenata.

Ovako je Boris Džonson vrbovao za Torijevce na poslednjim izborima: „Ako glasaš za nas, žena će ti imati veće sise, a ti ćeš dobiti BMV tip M3“ (citat, Prese).

U Bugarskoj, najveći konkurent Bojku Borisovu je pevač i TV-voditelj Slavijo Trifonov, i njegova novoosnovana partija „Ima takav narod“(?!)

I kod nas, glumci ispadoše glavni politički lideri: Branislav Lečić, pa braća Trifunovići (2 brata, 2 partije, oba lideri),  Seka Sablić nastupala protiv Skupštine, Svetlana Bojković isto nešto, palamudila …

O Bjeli i bjelašima, da i ne govorimo.

Cenimo da, ipak, nije popularnost, ono što je uticalo na ovoliki broj zabavljača u politici.

Nego jedna njihova profesionalna sposobnost.

Ovi ljudi su, naime, školovani da nauče i dobro izgovore, tuđi tekst.

Ne kaže se džaba i za lekare da su glumci u belom.

Život je, dakle, žanrovski: tragikomedija.

.

.

33)

Citratna dijalizna tečnost. Po svim pokazateljima, bolja od acetatne.

Originalno pakovanje, nasuto u neku kesu, košta 110 dinara po litru, kesa od preciznih 4,7 litara (zovu je: pametna). Jedva da može izdržati jedan tretman.

Nasuprot tome, postoji pakovanje od 10 litara, od lokalnog ponuđača, košta 57 dinara po litru i može komotno biti za dva tretmana (tj. za 2 smene) na istom aparatu.

I naravno, na velikom, centralnom, republičkom tenderu nameste uslove („specifikaciju“) da može proći samo skuplje i manje pakovanje.

Za celu dijaliznu Srbiju, sve bolnice i sve centre.

Industrija i doktori, vlast, pa i pacijenti, svi udruženi u pljačkanju sopstvene države.

Samo je jedan vojni dijalizni centar sproveo poštenu nabavku i tamo je pobedio pošteniji i povoljniji ponuđač.

Ostvarene uštede, s obzirom da se radi o samo jednom od 60 dijaliznih centara, nisu velike.

Za svaki slučaj, mesto načelnika, tom nefrologu, više nije sigurno.

Počeli su da mu ga drmaju.

.

.

34)

Propali student ekonomije, nesuđeni pesnik, opija se, u radno vreme, u kafani „Tri šešira“.

Pokušava da otkrije misteriju stiha Baneta Krstića iz Garavog Sokaka.

Egzistencijalistička zavrzlama.

Planetarni uspeh, ceo svet to recituje, svi lumpuju i seku vene, a on, eto, ne kapira.

Nema logike u tome.

Kako stih može da bude: „Ko te ima, taj te nema“ ?!?!?!?

Mesecima i godinama Mitar razbija glavu time, dokonava šta je pesnik hteo da kaže, da li je u pitanju ordinarna glupost (tautologija?), ili neka viša, njemu nepoznata (transcendentalna) teorija o svojinskim odnosima …

A onda se dogodilo čudo …

Sad skoro, početkom meseca, u kafani, u po bela dana …  odjednom …

Sve je shvatio.

Eureka, vikao je i tresao Peru konobara. Otkrio sam – vikao je, sav izbezumljen.

– Šta ste pronašli? Konobaru ništa nije bilo jasno.

– To je plata.  Naša, državna plata, urlao je Mitar.

Odjednom mu se sve uklopilo.

Tresao je konobara i citirao argumente, u prilog plate:

Ko te ima, taj te nema,

Ko te nema, taj te sanja,

a ti o tom, pojma nemaš!

Pera konobar gleda u mene i mimikom Zorana Radmilovića (iz filma „Majstori, majstori“) ukazuje mi na problem: „Vidiš šta škola učini od čoveka!“

.

.

35)

Razglabamo o politici, čika-Velja i ja.

Počeli smo od Abazovića (za nas novi lik), a završili, kako i dolikuje, generalizacijama.

Ne, URA – kaže on – zajedničko ime za poziciju i opoziciju treba da bude: URTA.

A prednje slovo, K ili M, treba da im se dodeljuje na osnovu rezultata izbora, koje mi konji nameštamo, jer nismo shvatili da nas obojica jašu!

– Misliš na ovu dvojicu sada?

– Da, na NJIHA.

.

.

.

36)

Gust crni dim pao je na Beograd.

Možda je i kancerogen, možda je i toksičan, ali nesumnjivo: smrdi.

Preporuka je, kažu, da ne treba otvarati vrata ni prozore.

Ni medijske prozore.

Natpisi o ovom događaju su takođe, vrlo neprijatni.

Zamišljam, kako li je sada biti

Vesna da Vinča.

.

.

37)

Navodno je to već napisana, neka indijska poslovica.

Onome koji ima sve odgovore, nisu još postavljena sva pitanja.

Jok, ti će ga intervjuišeš.

Pa, ne ide takav u kvizove, majke ti ga nabijem.

Sve mi je to jasno, ali ipak …

čekam Poteru.

.

.

38)

U Bosni opet neka frtutma.

Suština svega tamo je jedno veliko nerazumevanje.

Jbga, ne možeš biti i Zijo i Valentino.

.

.

39)

Banalnost hijerarhijskog napredovanja najbolje je opisana u stihu:

Sve je više konja, konja koji jure …

Retka sociološka činjenica.

A u stvari nikuda, ne žure …

Jer, na kraju će svi stići tamo gde su naumili.

Kraj. Smrt. Ende. Fin. Konac. The end.

Čak i oni.

Goniči.

.

.

40)

Ima neka narodna priča, preterivanje verovatno, iz vremena kad su muškarci bili muškarci i kad su žene bile žene, te su ove druge ispraćale u vojsku one prve.

Niko živ se više ne seća detalja te priče, ali jedna slika je svima ostala, u memoriji pamćenja.

Radi se naime o sledećem prikazu:

„Voz polazi, voz polazi, ne može da krene, ne može da krene, za točkove, za točkove, pohvatale žene …“

Naravno, danas je železnica uništena i svi putuju avionom.

Valjda zato, sada mi pred očima stalno iskrsava novi, ali jedan te isti film:

Veliki transportni C-17 pokušava da odleti iz Surčina, a Kandićke, Milićke, Biserke i ostale žene u crnom, vise ispod krila i hvataju ga za točkove …

A ja stojim sa strane, miran, nehajno osmehnut.

Mašem.

.

.

41)

Daljinski mi se sam zaustavio na jednom od kanala, TV kanalizacije.

Neka grčka serija.

Drama, valjda. Neki dijalog, ne znam, nisam zainteresovan …

Grčki je nezgodan, ne možeš po intonaciji da pogodiš radnju, dok čistiš ribu, na primer.

U dnu ekrana, ide crni kaiš sa prevodom.

Zašto sam baš tada podigao pogled, nikad neću saznati.  Ali …

Ono što sam tada, u sekundi, pročitao …

Više ne mogu da zaboravim.

Nikada.

Pisalo je:

„Hristose, šta pokušavaš da mi kažeš?“

.

.

42)

“Pesnici su čuđenje u svetu. Ne bi me čudilo da je neki od njih ovo već napisao.”

Tako glasi aforizam našeg, ovde najcitiranijeg satiričara.

I, kao i obično, to je živa istina.

Dosadilo bre, svi govore o nekom narativu, (a niko da pozove na pivu),

a danas čak i medicinske sestre znaju da je stihoklepanje suština, bitak, svega.

Ko peva zlo ne misli, a ko misli nije mu do pesme, tvrdio je Milovan Vitezović.

Da li je dotični bio dovoljno Milovan, pa je rekao ovako nešto?

Jer, kad malo razmislite, zašto uopšte ljudi pišu pesme?

Zašto uopšte pišu?

Čemu uopšte umetnost i umetnička dela?

Zar ne bi za društvo bilo korisnije da svako radi neki konkretan posao, u proizvodnji ili u uslužnim delatnostima?

Zašto ljudi uopšte stvaraju nešto nematerijalno?

Da li je sujeta, to što ih pokreće na takva pregnuća?

Samoljublje?

Ili, nešto još gore, nedostatak ljubavi?

Neki kompleks? Poremećaj iz detinjstva? Pokušaj nadoknade iliti nadomještanja ljubavi, publike, priznanja?

Ili je to ipak, ono što se nama pričinjava da jeste.

Strah od smrti.

Beg od prolaznosti, od efemernosti i svakidašnjih jadikovki.

Nama, dijalizantima, je to tako blisko.

Pitali smo našeg literarnog urednika: Ko je danas najveći (jugoslovenski?), pesnik „Regiona“?

On odgovori, ne trepnuvši: Danijel Dragojević.

Tajac.

Pošteno rečeno, niko od nas nije ni čuo za Danijela Dragojevića.

Zaseli smo za mašine i uključili sve pretraživače …

I sada, nakon iščitavanja svega što se o njemu moglo pronaći, stvari stoje potpuno drugačije.

Sada nam se čini da znamo još manje …

Ali, u jedno smo sigurni.

Neke osobine D.D. su nas prosto opčinile.

Nismo mogli verovati da još uvek ima takvih ljudi.

Čovek, i još pesnik, a ne želi popularnost!

Čovek, i još pesnik, a želi da ostane anoniman!

Čovek, i još umetnik, a ne daje intervjue.

Čovek, i još umetnik, a nigde na internetu ne možete naći njegovu sliku.

(Nema instagrama, fejsbuka, tvitera, linkedina i sličnih bensedina sa njegovim likom).

Čovek, i još pesnik, književnik, a ne želi nikakve nagrade.

Čovek, i još umetnik, a ne želi nigde da nastupa.

Čovek, pesnik, a odbio višestruke tiraže i prevode velikih američkih izdavača.

Čovek, kome su nudili katedru i Akademiju, šansu da podučava, da bude profesor (nešto za što bi nefrolozi zaklali rođenog mentora), a on je sve to ladno odbio.

Čovek, “naš” čovek, iz Vele Luke, Danijel Dragojević.

Nismo se nešto baš-baš intimizirali s poezijom DD („neka struka odluči“), ali njegove ljudske, karakterne osobine, su nam impresivne. (link)

Ako vama sve navedeno nije bilo dovoljno da se i vi oduševite istim, daćemo vam i krunski argument.

Kada ga prodavci, policajci i slični očitavači ličnih karata i osobnih iskaznica, upitaju šta mu je Oliver, njegov zemljak i široko popularniji Dragojević, isto iz Vele Luke, Danijel odgovara kratko i precizno:

“Oliver mi je sranje.”

.

.

43)

Čitanje je precenjeno.

Ko još ima vremena za to.

Dovoljno je pogledati naslove.

Prelistavanje je sine, postalo qua non.

Radi povećanja lajkova, gledanosti, zarade i/ili uticaja, ne biraju se sredstva.

Svakoga dana, s’ jutra il’ s’ večeri, „gosti u studiju“, prelistavaju nam dnevnu štampu.

Životi pišu romane, a novinari im brišu dupe. I prave žutu štampu.

Nijedan (makoliko) nadahnuti književnik ne može smisliti takvu satiru, kakvi su nehotični aforizmi u naslovima glupih urednika.

Ako ne verujete, znači da se nikada niste zatekli među listovima u radnji zvanoj prelistavanje.

Evo živih primera:

„Potonuo najnoviji ratni brod. Isplivali prvi snimci“, „Pevačica preživljava dramu“, „Pretukli dete sa posebnim potrebama“, „Glumica otpuštena sa VMA, sada je van životne opasnosti“, „Škola za biseksualce, dualno obrazovanje u pravom smislu reči“, „Trudnu Sandru ubili, njenu kćerku živu zakopali, izašli su pred sud, a onda se desilo nešto neočekivano“(link).

Što bi rekao čika Velja: 

Kakva ti je anamneza, takav ti je život.

.

.

.

.

DiaBloG – 2021

.

.

.

.

.

.

.

.

.