Letnji pregled Dijaliznih Dešavanja
uvod:
Poštovani čitaoci,
Jedini nezavisni dijalizni sajt, u ovom delu Evrope, a i šire, nastavlja da vam donosi najnovije vesti, analize i komentare Dijaliznih Dešavanja, na način koji nećete naći nigde više: pošteno i nepristrasno, a nadasve duhovito i beskompromisno.
Sve dok nas budete čitali, znaćete da u našem okupiranom Dijaliznom Društvu postoji iskra slobode koju još nije ućutkala velika dijalizna farmakomafija i njihovi (pot)plaćenici.
Big Farma koja kroji našu sudbinu, uljuljkala se dosadašnjim uspesima, smatra da je pokrila sve dijalizne segmente (pacijente, doktore, sestre, političare, ministre, sudije i tužioce), ali, mi ne bi bili mi, ako na neprijatelja ne bi udarili baš sada, kad je najjači i kad misli da je najsigurniji.
Samo nas pratite.
Iz dana u dan, iz godine u godinu, čitanost nam sve više raste, i ta čitanost nije samo dokaz poverenja, nego i obaveza, obaveza da nastavimo i budemo još oštriji u borbi za kvalitetnu dijalizu.
I evo nas opet, sa letnjim, aktuelnostima i dilemama.
Da li je Frezenijus dijalizni globalista ili monopolista? Da li je Medikon dijalizni Neokon? Ko su kod nas predstavnici Duboke Dijalize? Da li je motka usrana? Ko je mala Ptica? Hiljade pitanja lebdi bez Odgovora, a strah se uvlači u ljudska srca …
Ali, tu je DiaBloG, da vam sve to razjasni.
Stjuardese bi vam rekle, vežite se polećemo.
Mi, naprotiv, tvrdimo, da samo odvezani i slobodni, možemo ići u visine, pa … kud puklo da puklo …
Sad, rulamo …
.
Prelistavanje
Kako je propalo pesništvo u Srbiji? I zašto?
Zbog masovnosti.
Ostvarilo se proročanstvo B. Miljkovića da će poeziju pisati svi, pa i medicinske sestre.
I od 2-3 akorda, jer i ne umem više ja, pesma je nastala …
Zašto velike farmaceutsko-dijalizne kompanije stimulišu poeziju medicinskih sestara?
Plaćaju i štampanje, objavljivanje takvog s…a?
(smeća ili sranja, popunite po nahodjenju).
Neka logika sigurno postoji.
Znajući da Big Farma ništa ne radi bez interesa, verovatnoća da su i sami naprasno postali sanjari, romantičari, zanesenjaci i ljubitelji rima – ravna je nuli.
Kao što reče jedan naš saradnik, jedina rima koju oni poznaju je: „rimtu ti tuki“…
A opet daju pare za štampanje maloumnih pesmuljaka …
I vodaju medicinare na „naučne“ skupove po hotelima, na ručkove i krkanluke, po turističkim mestima …
Vode ih čak i u pozorišta.
Zašto, o zašto?
Zbog pacijenata?
Zbog stručnog usavršavanja? (Da je zbog toga, vodili bi ih u bolnice).
Zbog otkrivanja skrivenih talenata za umetnost?
Pa, medicinski stihoklepci ta pisanija i sami drže skriveno, u fijokama, kod kuće …
I kod njih je postojala doza opreza i sramote …
Ali, kad Big Farma (velika farmaceutska industrija) to plaća, onda je to ne samo priznanje, nego i poziv … na masovnost …
I onda je krenulo.
Kad su shvatili da je najvažnije napraviti sa rečima rime, za stihoklepce više nije bilo zime.
Poezija je samo navirala.
Nekada je za bavljenje umetnošću, muzikom, poezijom, trebalo imati talenta, pa biti otkriven, školovati se, usavršavati se, ići na dvoboje, pa tek onda nastupati ili biti objavljivan, štampan …
Danas je za objavljivanje poezije dovoljno raditi za Frezenijusovom mašinom …
(Pitali me oficiri, čija sam?)
Nefrološke klinike, bolnice i dijalizni centri, pretrpani su dijaliznim zbornicima i časopisima.
Više se niko i ne čudi petparačkom stihoklepaniju, koje je na nivou devojčica iz trećeg osnovne, a u zbornicima „naučnih“ i „stručnih“ radova medicinara. Nefrološke provenijencije.
Već smo vam objašnjavali ko i kako plaća sve što se u srpskoj dijalizi dešava.
Sve plaća narod, ali sve pare idu Big Farmi, a onda ih ona dalje raspoređuje po svom nahođenju. Tako se finansira i dijalizna štampa.
Bez obzira da li tekstove pišu doktori, sestre ili pacijenti, sve plaćaju dijalizne firme.
S tim u vezi, što bi rekao Ćoki, želimo da vas obavestimo o sledećem 🙂
U svetu još nije dokazano da postoji sloboda štampe.
Opšteprihvaćen je stav da onaj ko plaća ima pravo da štampa šta god hoće, a ako se kojim slučajem autori pozovu na slobodu govora ili pisanja, onda će im se ukinuti pare, pa će pisanje ili štampanje automatski prestati.
Samo za vas, prelistavali smo srpske dijalizne časopise: Nefro (link1,2), časopis iz Vojvodine, pa časopis Dijaliza (link3), pa časopis Nefrodijal …
Vidi se isti rukopis.
Prazan šareniš.
Mnogo fotografija, na svima samo jedu …
Ručkovi, krkanluci, stolovi, udruženja, druženja, izleti, skupovi, samo trpaj i žvaći …
Puno fotografija samozvanih „Precednika“, kojekakvih im glasanja, gde im neki likovi daju „podršku“ (a niko ne radi ništa), zatim neke igre sa pacijentima, pa red poezije …
Na primer, u sestrinskom dijaliznom časopisu „Nefrodijal“, u poslednjem broju , između dve Fresenius reklame, nalaze se i neki nazovi „stručni“ radovi i poezija sestara …
(Upozorenje: Program koji sledi nije predviđen za osobe sa niskim kalijumom u krvi. Već posle par strofa od ovakvih pesama čoveku se povraća, pa je moguće da je cilj ovih publikacija smanjenje visokog Kalijuma kod pacijenata koji su bili na besplatnim ručkovima).
U pesmi, koju ćemo ovde navesti, kao ilustraciju svih ostalih, reč je o jednoj Ptici.
Pesma govori o samo jednoj Ptici.
Maloj.
Ptica, to je verovatno Dijaliza.
Može biti i Sestra.
Ili, pacijent?
Ili, Fresenius?
Metafore su čudo.
Uglavnom, krila su joj SKRHANA!
Pazi sad to: skrhana?
Ko je i zašto toj ptici krila SKRHAO, to ne piše.
Pre nego što krene uzimanje anamneze od dotične ptice, treba reći da autor svesno izbegava da kaže da li je ptica muškog ili ženskog roda, nego mudro insinuira transrodno, ili LGBT opredeljenje dotične letačice (aluzija na sam politički vrh, šta li?), jer, precizira da joj je „perje duginih boja“!?
Modernosti nikad kraja.
U daljem tekstu susrećemo se sa vanvremenskim opisima, do sada neprimenjenim u našoj književnoj praksi, na primer:
Rosa je srebrna,
trava je zelena,
žito je zlatno,
a kapljica iz oka, je konjunktivitis, valjda,
pa sve završava u teškom misticizmu, vidi dolje:
„Treba mi malo tvoje volje,
eto, to su želje moje“.
Vrhunskim rimama, reči-leči, dolje-volje, šalje-dalje, itd, autorka je kako kaže: „istakla sestrinski trud, strepnju i pažnju“, pri probijanju fistula dijaliznim pacijentima, pretpostavljamo.
Fresenius ne laže kad kaže da ulaže.
Ulaže u nauku.
Ulaže u doktore.
Ulaže u sestre.
Ulaže u pacijente.
Ulaže u dijalizu.
Ako ovo nije Umetnost, onda šta jeste?
Umetnost Ulaganja.
Narod koji ima ovakvu poeziju za svoju budućnost ne treba da brine.
Dijaliza koja ima ovakve stručnjake, o bilo kakvim promenama ne treba da brine.
Šta reći, posle svega?
Kakva je verovatnoća da će neki nefrolog da se usudi, da se usprotivi interesima dijalizne Big Farme ili Big Firme?
Da se izmetne u disidenta, u hajduka, u zulumćara?
Zamislite tu epsku scenu između srpskog Nefrologa i Big Farme.
To bi bila Pesma nad pesmama:
„Ne diž na me ruku sine,
kod mene si hvat’o zjale,
majka sam ti jer prepoznah
bedž, torbu i kongresne materijale.“
.
(2x)
.
.
Revolucija u Čačku
Najveća tajna u srpskom zdravstvu je: ko i kako postavlja dijalizne aparate u srpske bolnice?
Do dana današnjeg nije razjašnjeno ko i kako odlučuje koji će se aparati za hemodijalizu postaviti u dijaliznim centrima države Srbije.
Mi smo eto, pod poetskim uticajima, odabrali izraz tajna.
Oni prozaičniji, bi rekli jednostavno: najveći kriminal.
Ko, kako i gde može postaviti kockarske aparate, to nije nikakva tajna, a još je i manji kriminal.
Ovde se kockaju u mnogo veće sume.
U igri su i naši životi.
Životi dijaliznih pacijenata.
Ipak, nikada nijedno udruženje dijaliznih pacijenata, nijedan pojedinac, niko, nikada, nije postavio pitanje nadležnima: ko i kako postavlja dijalizne aparate u srpskim bolnicama?
Otkuda tolika nezainteresovanost dijaliznog življa za ovako krupna pitanja?
Doći ćemo i do toga, mada verujemo da naši redovni čitaoci već pretpostavljaju u čemu je štos.
Da se vratimo na suštinu, na pitanje ko i kako … ?
Ono „Ko“ zapravo i nije tajna. Ili je javna tajna.
Svi znaju Ko.
Decenijama unazad, monopol na opremanje srpskih dijaliznih centara ima koncern Frezenijus, uz sasluženje firme Gambro, koja mu je sasluživala kao smokvin list, da pokrije tu sramotu.
Dakle, da ne okolišamo: to svi znaju!
Većina aparata u srpskim dijaliznim centrima su dakle Frezenijusovi.
Kakva je tu bila uloga Gambra zvanog Pera Medikon, to se nikada neće potpuno razjasniti, ali on očito nikada nije bio opasnost za poslove Frezenijusa i zato je i opstao. Čovek – Firma, koliko god da je dobio, njemu dosta, a ko hoće da se suprotstavi Frezenijusu, eto mu Evropa i Svet, pa nek se tamo tuče, u Srbiji: ne može. U Srbiji se zna ko kosi … A zna se i šta kosi.
Sasvim je svejedno kako su i pod kojim aranžmanom aparati ubacivani u dijalizne centre, da li kupovinom, donacijom, rabatom, lizingom, iznajmljivanjem, posuđivanjem, sasvim svejedno.
Bilo je bitno da budu Frezenijusovi.
To je bio prvi kriminal.
Praiskonski greh.
Rebro iz kojeg su izvajani ostali prestupi.
Jer, za dijaliznim aparatima idu uređaji za pripremu vode za dijalizu, dijalizni koncentrati, krvne linije, dijalizatori, i sve ostalo.
Sve, od igle do otpadnih kesa.
Plaćanje, vrlo jednostavno: koliko isporučilac kaže da to košta, toliko država plati.
Velike farmaceutske firme uvek nađu „svoje“ ljude u državnom aparatu, koji će da obezbede da biznis ide uspešno, na obostrano zadovoljstvo. Imaju čak i reklamu na svom sajtu, o tome kakav značaj pridaju „saradnji“ sa zdravstvenim vlastima. Šta privatna firma podrazumeva pod dobrom „saradnjom“ sa državnom kasom, to svi znaju. Napravljeno je čak i stručno ime za te kriminalne aktivnosti: one se danas zovu javno-privatno „partnerstvo“. Ugovori služe da partnerima garantuju ono što u Ugovorima ne piše doslovno: da niko neće ići u zatvor zbog unosne saradnje.
Posle političara, ministara, direktora Fondova i sličnih vlastodržaca, na red dođu i lekari, profesori, doktori, magistri, načelnici, primarijusi, sekundarijusi, docenti i asistenti, ma cela bulumenta kojekakvih uvaženih naučnika, zdravstvenih rukovodilaca, pa sve do običnih smenskih lekara.
Zatim u igru bivaju uvučeni i medicinski tehničari, sestre, bolničari, administratori, elektroničari, mehaničari i slične serviseronje, ma svi koji imaju bilo kakvu ulogu u postupku dijalize.
Poslednji, ali ne i najmanje važni su dijalizni pacijenti, „Precdtsednici“ udruženja, večiti i nesmenjivi „borci“ za prava pacijenata i poboljšanje njihovog statusa, koji malo-malo pa napadnu državu za svaku sitnicu, ali Frezenijus – nikada.
Svi dobiju svoje Kongrese, svoje Časopise, svoja Udruženja, svoje parče Kolača …
Svi pravni akti, propisi, standardi, pravilnici, uredbe, donošeni su tako da se to stanje održi, a da oni koji od tog stanja imaju najviše koristi, ne budu zakinuti.
Tako je, na primer, jedan Pravilnik ili Standard, odredio da i cene Fresenijus i Gambro dijalizatora budu znatno različite (pogađate, u korist koga), a za istu površinu, odnosno veličinu dijalizatora.
Tad je i budalama bilo jasno ko piše takve Pravilnike.
Ali, se niko nije pravio pametan.
Lažna je bila poslovica „Ko ima Zdravlje ima i Nadu“.
Zdravlje je propalo, ostao je naravno Frezenijus, i Nada, koja umire poslednja.
Pre 3 godine, na jednom nefrološkom simpozijumu, omače se nekome pitanje: zašto se jedinstvena procedura hemodijalize rastavlja na pojedinačne potrošne materijale (dvadesetak stavki) i svaka se stavka nabavlja posebno, umesto da se firme takmiče koja će dati najpovoljniju ponudu za ceo tretman?
Zašto se dakle, ne raspiše tender za celogodišnju količinu dijaliza u jednom centru, a da ponuđači obezbede sve: i aparate i servis i sav potrošni materijal?
Em je jednostavnije, em jeftinije, em se zaobilaze sitni proizvođači (Bugari, Turci, Kinezi i sl).
Pa ko pobedi, neka donese i postavlja sve, bolnica da obezbedi samo radnu snagu i pacijente.
To pitanje je bilo najglasnije ignorisano.
Prosto je bolela tišina koja je nastala posle njega.
Muk.
A zna se i zašto.
Pravilnici i Tenderski uslovi su svi sadržavali odrednice: „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“!!!
To je bio ključ.
Namešteno je tako, da tu nema konkurencije: čiji je aparat, od toga mora biti i materijal!
(A zna se čiji su aparati).
Eto, zarade.
Eto kriminala.
Legalizovanog.
Organizovanog.
Jer, ako i ne dobije neku sitnu partiju u tenderskom nadmetanju, onaj ko ima aparate sve to nadoknadi dižući cenu „materijalu specifičnom po tipu aparata“! Tu nema konkurencije i dobijaš koliko tražiš. Eldorado.
Onaj ko bi se drznuo da nabavi „tuđe“ krvne linije (na primer), ne bi dobio bakteriološke filtere za te aparate, jer bakteriološke filtere pravi jedino proizvođač aparata, te bi naručilac ucenjen, morao da podvije rep i da odustane od jeftinijih (često i boljih) linija. Zato sada kesa sode bikarbone košta hiljadu dinara. Jer je i ona navodno, po tipu aparata …
Ucena uspeva, jer drugih aparata, rezervnih – nema niko.
U Evropi i Svetu, to tako ne može, ali ovo je Srbija, zemlja da prevrne … pamet da stane.
Odjednom su se u prospektima za mnoge potrošne dijalizne materijale pojavila specijalna upozorenja:
„Upozorenje: Proizvođač ne prihvata nikakvu odgovornost niti obavezu u slučaju telesne povrede ili druge štete i isključuje bilo kakvu garanciju za oštećenje aparata koje nastane usled korišćenja neodobrenog ili neodgovarajućeg materijala i pribora.“
Iako se godinama, i decenijama, na aparatima monopolističkih firmi koristio samo originalni potrošni materijal: krvne linije, dijalizni koncentrati, dezinficijensi, čak i igle i dijalizatori (a na kućnoj hemodijalizi i sada!), ipak, koliko je nama poznato, niko nikada iz tih firmi nije prihvatio nikakvu odgovornost ni za kakvu štetu na aparatu niti za telesnu povredu pacijenta.
A pitaj Boga dragoga, koliko je toga bilo!
Prskanja krvnih linija, pucanja kapilara dijalizatora, neadekvatnog sadržaja elektrolita, nema čega nije bilo, ali – niko nikada iz firmi čiji je bio aparat i sav potrošni materijal, nije snosio NIKAKVU odgovornost.
Jednostavno, nije bilo osnova. Nije bilo pravnog akta, obavezujućeg propisa, potpisa, bilo čega.
Sve je bilo njihovo, samo su patnje bile naše.
Sad te firme plaše članove tenderskih Komisija da neće prihvatiti odgovornost, ako opet ne bude sve njihovo?!
A i dalje nema nikakve pravne osnove! Neće da potpišu nikakve „garancije“.
Neko je velikima uspeo valjda da štrpne koji procenat zarade, neko (mimo njih) dobije neku partiju dijalizatora, neke špriceve ili igle, pa veliki onda pokušavaju da zaplaše tenderske komisije!?!
I što je najčudnije: kako – tako, ali u tome uglavnom uspevaju.
Ali, „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“ ih spašava, uvek, i u svakom slučaju! Da nije toga, ne bi bilo monopola u srpskoj dijalizi.
A ubacivanje aparata u srpske dijalizne centre, je rekosmo: TAJNA!
Ili KRIMINAL.
Kako god hoćete.
I pitanje zašto nema tendera u kome bi se tražila celokupna usluga, i aparati i setovi, je 3 godine IGNORISANO.
A onda se desio Čačak.
Iz ovog mesta izgleda počinju revolucije u Srbiji, u 21. veku.
Ovaj put Čačani nisu krenuli bagerom, ali efekat njihove akcije neće biti nimalo manji.
Revolucija.
Čačani su odlučili da urade baš tako: raspisali su tender za celokupnu godišnju količinu dijaliznih tretmana koja im je potrebna.
Ali, da ponuđači ponude sve: i aparate i servis i potrošni materijal. Sve u paketu.
Pa neka se takmiče.
Ipak, kao i svaka, i ova je revolucija malo nameštena.
(Čačanska posla).
(Ili: srpska posla).
Bilo je „malo“ usmeravanja, upravljanja.
A koja to revolucija, nije bila usmeravana?
Elem, Čačani su raspisali tender čije su karakteristike tačno ispunjavali i Frezenijus i Gambro, ali sa Frezenijus karakteristikama se tražilo 7 aparata, a sa Gambro specifikacijom su tražili 2 aparata.
Sve to da radi naredne 3 godine.
Da li svesno ili namerno (ne znamo), ali u revolucijama se nikada ne može sve isplanirati, elem, tender je bio, a na tenderu, za aparate sa Frezenijus karakteristikama, pobedi firma NIPRO, sa svojim, vrlo sličnim, i još povoljnijim, karakteristikama. (?!)
Bog te maz’o!
Revolucija!
Šok u srpskoj dijalizi!
Nijedan medij, portal, blog, fejsbuk, twiter, nijedno udruženje, nijedan stručnjak, nefrolog, medicinar, tehničar, sestra, pacijent, niko ni reč da prozbori!
Opšti muk.
Pobedio Nipro.
Prećeno čačanskoj komisiji Budžetskom inspekcijom, kopano po papirima, ali … niko ne mogaše ništa.
Prvi put u Srbiji se instaliraju Nipro aparati: „Surdial-X“. I to u Čačku.
U svim drugim centrima su Niprovci ometani i sprečavani, na sve moguće načine, (u tome su učestvovali i Zvonalis, Miško i slični bolesnici), u VMA dve godine ne mogu da prođu ni kao donacija, besplatno, a sada pobediše, legalno, na tenderu. U Čačku.
I još, mnogo jeftiniji.
Kad pogledate cenu koju je dobio pobednik za aparate sa Gambro karakteristikama, a to je naravno Medikon, i uporedite tu cenu sa cenom za 3 puta veći broj Nipro dijaliza, digne vam se kosa na glavi.
Ovo je već bilo opasno.
Nipro direktori verovatno zagledaju ispod automobila, pre nego što sednu u iste, da li se čuje neki tika-taka, zvuk.
I kada idu na poslovne ručkove proveravaju da li u kafani iza vodokotlića konkurencija nije spremila „argumente“ za njih.
Čačani još nisu ni svesni šta su sve izazvali.
Briga njih.
Aparati se pokazali kao vrhunski, rade bez greške. Japanci.
Pacijenti zadovoljni.
Osoblje zadovoljno.
Ali, u vazduhu se oseća neka nevolja.
Neka opasnost.
Jer, šta će se desiti ako još neki centar uradi isto?
Hoćemo li to preživeti?
.
.
Sobirse, soberi se!
Svi smo svedoci u šta se izmetnu SOBIRS.
Savez organizacija bubrežnih invalida Republike Srbije.
Sve ono što smo zamerali Ljubinkovim prethodnicima, sada se odvija pred našim očima, u još ružnijem, karikaturalnom obliku.
Sećate li se, šta smo govorili?
Kako koji pacijent sazna nešto malo o dijalizi, tako mu prorade sujeta i ambicije, osnuje sopstveno udruženje, postane „Precednik“, napiše „knjigu“ o dijalizi, obeća borbu za poboljšanje dijalize u Srbiji i onda pobegne na kućnu hemodijafiltraciju.
Reši problem, sebi.
Ostale, i dalje zamajava.
Oseti čovek unosne strane „precednikovanja“ i više ne prepušta to mesto, nikome.
Dok je živ.
Nije bitno što nema rezultata.
Nije bitno što mu račune ne kontroliše niko.
Ali, „poziciju“ – ne da.
Pod firmom „aktivnosti“, koje su „razne“ ne dešava se konkretno, ništa.
Nema nikakvog poboljšanja kvaliteta dijalize u Srbiji.
Nema nikakvog poboljšanja statusa dijaliznih bolesnika u Srbiji.
A „projektne“ i „programske“ aktivnosti, skoro svakodnevno.
Kače se slike po Fejsbucima.
Pričaju se priče i stihoklepaju pesme.
U prostorijama „radionice“ šaraju se jaja i prave igračke od papira.
To se nazove „radna terapija“.
Slikaju se sa Poverenicom za rodnu ravnopravnost, ona im naravno da podršku.
(Kao da su dijalizni pacijenti loše dijalizirani zbog polne pripadnosti?)
Dovedu priučenu Plavušu radi slikanja sa nekim dijaliznim zombijima.
(Da bi se opravdale pare koje se državi uzmu kroz tu „psihoterapijsku podršku“).
Prave se „igre“ za bolesnike, da bi se zgrnulo i rasporedilo što više para od „sponzora“.
Većina fotografija pokazuje pacijente kako jedu, ručaju, krkaju, za nekim stolovima, po kafanama, hotelima, kolibama, turističkim izletištima …
Zatim se vide kao neka „predavanja“, „tribinjanja“, pa onda: podignute ruke.
To je kao dokaz da je sve bilo demokratski.
Da će isti i dalje biti, to što je i sada.
Što su bili i oni pre njega.
I što će biti i oni koji dođu posle njega.
Bože, ima li igde ovako glupog naroda?
Koji je slep kod očiju?
Koji ne vidi, ono što bi svi videli?
Ili, mi ne shvatamo?
Možda narod želi baš ovo?
Da svaki sebi ukrade koju mrvicu sa trpeze, pa neka svet propadne.
A šta bi drugo moglo biti?
Opšti sunovrat.
Mi smo, takođe, krivi.
Za razliku od „vođa“ udruženja, mi priznajemo krivicu.
Krivi smo, jer smo verovali.
Verovali smo da će Ljubinko, kao pacijent i doktor, da bude drugačiji.
Drugačiji, od šablona, kojeg smo opisali, u uvodu.
Da će se boriti.
Da će se boriti za pacijente u državnim bolnicama i dijaliznim centrima, a ne za sebe.
Da neće uzimati pare od Big Farme.
Kao i svi ostali, pre njega.
Ko je pristao na šurovanje sa dijaliznim firmama, taj ne može brinuti o dijaliznim pacijentima.
Đavo će da ti pomogne, to je sigurno, ali čitaste li vi šta o Faustu, o Volandu i Azazelu?
Verovali smo da neće duvati u istu tikvu sa profesorima i načelnicima, koji su Big Farmi sluge zemaljske.
Verovali smo da je on čovek Prava i Pravde.
Čovek Ideja i Ideala.
Da ne misli samo na svoje blagoutrobije.
Istina je bila surova.
Otrežnjenje bolno.
Pogledajte sada na šta liči Dijaliza časopis.
Evo ga još jedan „Dragi prijatelji“ – još jedan dijalizni Kolumbo, oseća potrebu, da nam se OBRATI.
Obretenije njegovo, niučemu se ne razlikovaše od Miškovog: „Dobro jutro, Srbijo“.
Kakav umišljaj.
Koji su to bolesnici …
Kakvo izdavaštvo …
„Skupština je protekla u vrlo prijatnoj atmosferi i skoro sve odluke su donete jednoglasno“.
Eto, to je ta prijatnost, koja je jedna od svrha postojanja udruženja.
Nepodnošljiva lakoća prijatnosti. To su ljudi koji misle da je Milan Kundera obućar.
Nema ostavki, nema rezultata, nema kritike, nema ni rasprave, čak.
Godišnji Izveštaj o radu, opširan, maksimalno proširen obuhvata 4 rečenice.
Osnovano ovo, osnovano ono, sve udruženje do udruženja.
Doslovce piše ovako:
„U toku je formiranje još dva udruženja. To je rezultat aktivnosti Saveza.“
To je Rezultat!?!
Ništa drugo nemate?
„To je rezultat aktivnosti Saveza“ – a Savez za osnivanja saznaje listanjem APR sajta!?!
Pa u nastavku, kaže:
„Ljudi vide aktivnosti saveza i pridružuju se“ (!??!)
Usta moja, hvalite me!
Hoćete da vam kažemo šta ljudi vide?
Hoćete li ISTINU?!
Evo vam, šta ljudi vide:
To su vaše aktivnosti, sunce vam kalajisano!
Nemate vi drugih rezultata, sem oparivanja.
A neprofiteri?, u naslovu? Kobajagi.
Pa neka vam je sretno.
Mi ćemo drugim putem.
Ispali smo naivni, priznajemo.
Pomagali smo, koliko smo znali i mogli, ali više nećemo.
Promovisali smo SOBIRS i „novog“ predsednika, preko svake mere, celu kolumnu smo dali tom „Udruženju“, razobličavali mu „konkurente“, kad ono: sve ista banda.
Jednog od naših stručnih konsultanata smo mu davali, na ispomoć, da mu uobliči malo one papazjanije od tekstova. Pogledajte razliku između udarnih tekstova u prva 3 broja Dijaliza časopisa i onih posle. K’o nebo i zemlja. (čika Velja dao bonu, ali više neće).
Vratili smo tu kolumnu, Gariju Petersonu, čoveku čiji je rad inspirisao nastanak ovog sajta.
Gari se u Americi bori protiv dijalizne farmakomafije (Big Farme).
Tamo pacijenti umiru k’o muve, važna je samo zarada. Big Farma kontroliše sve.
Nama se ovde uvodi taj, Zapadni model.
Mi to nećemo mirno posmatrati.
Nekako s jeseni, kreće Akcija!
Spremte se da nam se pridružite.
I mi izlazimo iz ilegale i nastavljamo borbu javno, u sred dijalizne arene, zajedno sa svima koji žele konkretna poboljšanja u srpskoj dijalizi. Moći ćete da nas vidite, i da nas čujete, i da nam se pridružite.
Do tada, ostajemo u vezi, preko ovog sokoćala na wordpressu, koje je jedino bilo slobodno, besplatno i spremno da nas pušta, bez da nam je tražilo bilo šta: pare, lične karte ili dupeljub, duboki.
A naći ćemo se na nekom Saboru. Ili, Skupštini.
Lako ćete nas poznati …
Pojaviće se već neko od nas da kaže sudbonosno:
„Eto Dijalize, eto Pacijenata! Rat farmakomafiji!“
Kojekude.
.
.
DiaBloG – 2017
.
.
.
.
Fotografije koje slede
su ilustracija za tekst o Čačku,
a dobijene su od ruskih hakera,
koji kontrolišu sve, uključujući i naše redakcijske izbore.
Вот, пожалуйста.
.
.
.
.
…
Napomena redakcije
Gornji tekstovi i oprema su redakcijski, pisani su „u tri ruke“, pod velikim temperaturama i malim dozama alkohola, pa se izvinjavamo čitaocima i saradnicima, na neodmerenostima i vulgarnijim izrazima, koji inače nisu karakteristika ovog sajta, ali pošto je i glavni korektor na odmoru, mi ostali smo dali sebi malo oduška, da mi to odradimo na svoj način. Posebno se izvinjavamo našem stručnjaku i kvalifikovanom izveštaču iz Čačka, koji je agent i NKVD, pod kodnim imenom Rodoljub Čolaković, što smo mu prepričali temu, pa uz izvinjenje objavljujemo evo, i njegov tekst u originalu, kako bismo podstakli i ostale čitaoce da nam pišu, makar i svoje doživljaje sa letovanja. Evo, Rođinog teksta, da se svi uverite, kako piše doktor nauka, docent sa univerziteta Slomonosov:
Čačanski Kopernikanski obrt
Da se, kojim slučajem, znameniti filozof Imanuel Kant nije bavio gnoseologijom, već problemima dijaliznih pacijenata u Srbiji, svejedno bi ovih dana skovao termin „Kopernikanski obrt“. Pa i sam Nikola Kopernik ostao bi zbunjen novom činjenicom da se po prvi put „u novijoj istoriji“ ove zemlje u jednoj domaćoj bolnici krvna pumpa ne okreće oko nemačke ili švedske, već – japanske dijalizne mašine!
Srpska dijalizna planeta odavno je dojčecentrična (i tek pomalo, da se Vlasi ne dosete, švedocentrična). U prevodu – životi dijaliziranih osoba vrte se oko mašina i kompanija koje su uspostavile faktički duopol, na radost mahom proizvođača i distributera tih mašina i potrošnog materijala za te mašine, ali i svih onih koji od tih kompanija dobijaju razne vrste… pa, hajde da kažemo, podrške.
Ono malo preostale savesne stručne javnosti, raspoređeno tu i tamo po pojedinim dijaliznim centrima, uglavnom je mudro ćutalo i ignorisalo da se u srpskoj djalizi sve radi u interesu krupnog kapitala, a ništa u interesu pacijenata i same struke koja bi trebalo da bude na strani onih koje leči. Oni manje savesni i dalje su tvrdili da se pacijentova krv najlepše okreće oko nemačke krvne pumpe, u nemačkim krvnim linijama i unutar „nemačkih“ dijalizatora („Made in Južni Banat“), a potvrdu o tome dobijali na kojekakvim raskošnim kongresima i simpozijumima na koje su putovali besplatno, usput se po štandovima opskrbljujući hemijskim olovkama, notesčićima i sličnim suvenirima. Uz plaćene devizne dnevnice, podrazumeva se. Sponzor tih putovanja bio je slučajno upravo nepomenuta nemačka kompanija.
Kreatori dojčecentrične srpske dijalize u svojoj plemenitoj misiji zgrtanja kapitala na račun pacijenata i fonda koji im plaća lečenje nisu imali granica – osim uzimanja para na mašinama i potrošnom materijalu, redovno su dijaliznim centrima ispostavljali masne fakture za svaku servisnu intervenciju, ma koliko trivijalna ona bila, uz napomenu da servisiranje njihovih mašina ne sme da obavlja niko do njihovih „ovlašćenih servisera“. Naravno, i svi tenderi bili su „prilagođeni“ ovim uslovima poslovanja.
Sve dok početkom godine nije raspisan tender kao javna nabavka potrošnog materijala za dijalizu sa zakupom aparata za potrebe Opšte bolnice Čačak. Ovo je bio PRVI tender ove vrste u Srbiji, tj. prva prilika da se mašine za hemodijalizu nabave u potpunosti transparentno. Praktično, u pitanju je bila javna nabavka potrošnog materijala za dijalizu koji zavisi od tipa dijalizne mašine.
Nabavka je formirana u dve partije, jedna partija za 7 aparata za hemodijalizu sa potrošnim materijalom, a druga za 2 aparata. Specifikacijom su zahtevane mašine koje mogu da ponude praktično sve poznate svetske kompanije koje proizvode dijalizne aparate. Fer šansa je, dakle, data svima.
Princip tendera bio je sledeći – tražio se potrošni materijal na period od 3 godine koji obuhvata: AV linije za HD (80%), AV linije za HDF (20%), bikarbonat kertridži, sredstvo za dezinfekciju mašine, endotoksinski ultrafilteri za mašine, kao i zakup mašina za isti vremenski period. U toku trajanja zakupa mašina, dobavljač je dužan da besplatno vrši održavanje i servis mašina.
Šta je ovde inovativno? Prvo, na ovaj način, bolnica dolazi do potpuno novih mašina za dijalizu koje ne mora posebno da papreno plati. U isto vreme, neće biti prinuđena da plaća astronomske cene servisa i održavanja. Upravo su otvoreno bezobrazne cene usluga servisiranja i bile povod da OB Čačak raspiše ovakav vid javne nabavke. Ostvarena je, dakle, višestruka korist: potrošni materijal nabavljen je po realnim, ekonomskim cenama; da bi prodao svoj materijal, ponuđač je morao da bez naknade iznajmi i isporuči svoje nove mašine, što je, s obzirom na starost dijaliznog „voznog parka“ u Srbiji preko potrebno; najzad, proizvođač je uslovima nabavke sprečen da „muze“ novac kroz fakture za servisiranje operativnih mašina.
Tokom tendera, ispostavilo se da japanske mašine troše upola manju količinu endotoksinskih filtera (svaki od njih košta nekoliko stotina evra). Ni to nije bilo sve, ispostavilo se da japanska mašina troši manje sredstva za dezinfekciju, vode, električne energije, što čak nisu ni bili kriterijumi za dodelu javne nabavke, ali su te činjenice izazvale dodatni bes konkurencije.
Kako se bes pretvorio u agresiju, došli smo do informacija da je osoblju bolnice angažovanom na pripremi ove javne nabavke ozbiljno prećeno kojekakvim „pravnim radnjama“ i to baš od onih „poštenjačina“ koje su 2014. i 2015. prodavali svoje dijalizatore svima u Srbiji bez sprovedenih postupaka javne nabavke, dakle apsolutno protivzakonito i to po duplo većoj ceni od one po kojoj ih sada prodaju!
Na osnovu ovog tendera, a tokom maja meseca, u Opštu bolnicu Čačak su stigle i prve japanske mašine za hemodijalizu u Republici Srbiji. Početkom juna, japanska kompanija-proizvođač je obavila obuku stručnog medicinskog osoblja bolnice za rukovanje ovim mašinama, tako da sada po prvi put u Srbiji imamo dijalizne aparate koji nisu ni nemački ni švedski.
Ponekad se Kopernikanski obrti dese na mestima gde ih najmanje očekujemo. Jednom probijena, šema pokvarenjaka osuđena je na propast. Prema informacijama koje imamo, iste japanske mašine uskoro treba da stignu u jedan veliki prestonički dijalizni centar. I pri tome, u krajnjoj liniji, uopšte nije bitno da li su mašine japanske, nemačke ili američke – bitno je da budu dobavljane na zakonit i transparentan način, uz minimalan utrošak novca poreskih obveznika, a uz obezbeđivanje najvišeg nivoa kvaliteta hemodijalize za pacijente.
Dijaliza treba da se okreće oko interesa pacijenata, a ne obrnuto. Možda na teži način, ali naučiće to i oni koji su se svih ovih godina, svim silama, trudili da bude suprotno.
Rodoljub Čolaković, mlađi.
.
.
.
.
Вот и все. Достаточно для умных.
Привет.
ДиаБлоГ – 2017
.
==================================================
========================
========
Dijaliza 