Tag Archive | udruženja pacijenata

Novogodišnja čestitka, pretprazničko obraćanje i redakcijski rezime 2016/17

Za početak, ovo je naša, tradicionalna čestitka:

cestitka-redakcije-sajta-2017.     .     .

A ovo je i naš tradicionalni komentar, praznično obraćanje i sumiranje utisaka iz odlazeće, dvehiljade i šesnaeste:

Nove godine, stalno dolaze  . . .

Ne može se izbeći taj stari refren, jer novog ili boljeg, još uvek nema.

Svi problemi, koje smo taksativno naveli u prednovogodišnjem obraćanju prethodne (2016), ostali su isti – nerešeni, do dana današnjeg.

Sa velikim izgledima da se ništa neće promeniti ni u 2017.

Pesimizam?

Možda. Ali, rezultati i činjenice, ako se do njih uopšte može doći, pokazuju da nema razloga za optimizam.

Jesmo li u našoj državi (ili „Regionu“) dobili više netoksičnih dijalizatora (bez bisfenola, ftalata, etilen oksida)? – nismo.    Jesmo li dobili aparate za dijalizu u nekoj Banji? – nismo.    Jesmo li dobili veći procenat hemodijafiltracija? – nismo.   Jesmo li smanjili broj hemodijaliza preko katetera? – nismo.    Jesmo li dobili veći kvalitet lečenja u dijaliznim centrima? – nismo.    Jesmo li dobili novije vrste lekova vezivača fosfata, vezivača kalijuma, natrijum-tiosulfata, bolje katetere, antikoagulanse i trombolitike? – nismo.

Jesmo li se izborili za ispravnu kontrolu vode za hemodijalizu, onako kako se to radi u evropskim dijaliznim centrima, po evropskim preporukama? – nismo.

Da ne bi bili optuženi za kritizerstvo i pesimizam, reći ćemo sve otvoreno i do kraja …

Jesmo li zadovoljni sopstvenim učinkom, da li je redakcija ovog sajta zadovoljna sopstvenim radom i rezultatima svoga rada?

Da vam pravo kažemo: nije.

Od one akcije kada smo agitovali za kupovinu kuće transplantiranoj devojci iz Svrljiga, ne možemo dokumentovati nijedan uspeh, a da smo i sami tome doprineli.

Analizirali smo i kritikovali, hvalili ili osporavali, edukovali i apelovali, ali dijaliza i kod nas i u svetu, nema značajnijih poboljšanja.

I sami smo smanjili broj objavljenih tekstova, jer smo procenili da već sada imamo i poprilično mnogo dobrih postova, priča, komentara i stručnog materijala, za višemesečno iščitavanje.

Kako reče neko od naših saradnika, polako se pretvaramo u Diapediju ili Wikipediju o dijalizi.

U toj 2016-oj, kako to obično biva, neki čitaoci i saradnici su nas napustili, a došli su neki novi klinci. Veliko osveženje u našim redovima predstavljao je dolazak Rođe (HDF), Ratka, Saše, Ivana i mnogih drugih, manje ili više aktivnih.

Najpotresnije svedočenje o svom dijaliznom postradanju ostavio nam je Aleksandar Davidović, a možda je i još uzbudljivije bilo svedočenje majke dijaliznog bolesnika Miloša Đoševskog, koje smo objavili ovog leta. Ekscentrični i perfekcionistički Ratko (alias Valter) vodio nas je skoro svakodnevno kroz svoje nalaze i detaljno nam opisivao rizik kojem se izlagao odlažući dijalizu, za koju je znao da je ne može izbeći, ako hoće da živi.  Na kraju je ipak, poslušao sve nas i srećom započeo hemodijalizno lečenje, reklo bi se: u poslednji čas. Naši stariji i iskusniji saradnici: Jelena, Partizan, Svetlana, i mnogi drugi, da im sada ne navodimo imena i pseudonime, bili su nam verni i dragoceni saputnici i/ili komentatori, i u odlazećoj 2016-oj godini. Dobro se dobrim vraća, pa želimo da verujemo da smo svi mi, u našim nastojanjima da pomognemo drugima, bili bar onoliko uspešni koliko su se i drugi trudili da pomognu nama.

broj-posetilaca-sajta-do-2017e

Hvala i našim doktorima i sestrama, našim malobrojnim stručnim saradnicima, koji su nam krišom pomagali, rizikujući progon i odmazdu okoline, pa čak i njihovih strukovnih udruženja, koja su uglavnom pod direktnom kontrolom farmakomafije, za koju tvrdimo da je osnovni uzrok svih naših nevolja.

Prijatno nas je iznenadilo pismo ili reakcija mlade studentkinje medicine, koju je potresla naša borba, koja nije imala pojma koliko se kriminalizovala ta nekada časna profesija, za koju se i ona sprema. Obećala je da se ona neće pokvariti, pa joj želimo snagu i sreću da ostane verna svojim idealima, onim Hipokratovim idealima, zbog kojih su se nekada isključivo časni ljudi opredeljivali za lekarski poziv.

O predstavnicima, odnosno predsednicima raznoraznih udruženja pacijenata, i dalje nažalost ne možemo reći ni jednu pohvalnu reč. Verovali smo i pisali o jednom od njih (da ne kažemo: agitovali za njega), verujući da će kao doktor i pacijent moći i želeti da učini nešto konkretno za pacijente u državnim dijaliznim centrima, ali nažalost, krajem 2016. i tu nas je sačekalo (definitivno) razočarenje. Umesto da se izbori za 5000 dijaliznih pacijenata, on se izborio za sebe: otišao je na kućnu hemodijalizu, kao i mnogi drugi predsednici i dijalizni „aktivisti“. Tipičan put koji smo već videli kod Grubera, kod Zvonalisa, Snežane, a sada vidimo i kod predsednika Saveznog udruženja pacijenata, doktora Lj.T.

Od ranije smo uočili da većina takvih, „predstavnika“ pacijenata, u početku propagira borbu za prava pacijenata, pa onda ide samopromocija, (samo)edukacija, štampanje sopstvenih „Knjiga o dijalizi“, držanje predavanja i na kraju: saradnja sa Big Farmom i jurenje sopstvenih interesa. Žalosno.

Celu jednu rubriku našeg sajta-bloga bili smo ostavili za krovnu organizaciju Saveza udruženja dijaliznih bolesnika, i za njihove aktivnosti, a sada ćemo naravno, sve to izbrisati i prenameniti za druge svrhe. Jer, ne može biti da će neko ko je na kućnoj hemodijafiltraciji hteti i umeti da razume i zastupa one od kojih je pobegao, ne želeći da deli njihovu sudbinu.  (Još ćemo razmisliti oko buduće namene te rubrike, a molimo i sve čitaoce, ako imaju neki predlog, neka se osećaju slobodnim da nam te ideje što pre proslede).

Neki su nam zamerili što se u postovima sve češće čuju i politički komentari, kritike društvenih zbivanja i stavovi koji su ponekad oštrijih od opozicionih. Tačno je, ne pripadamo nijednoj političkoj partiji, pojedincu ili grupaciji, ali jako nas pogađa sve ovo što se dešava u našim državama i od čega ni mi, kao pacijenti i kao građani, nismo pošteđeni.

Sav taj liberalizam, globalizam, neokonstvo, veberizam, menjanje svesti, promovisanje nastranosti, razbijanje porodice i svih tradicionalnih institucija (škole, vojske, akademije, crkve, ..) mi jednostavno ne možemo i nećemo mirno prihvatiti. Ubija se vrlina, ubijaju se ideali, a veliča se pohlepa, nastranosti, izopačenosti, najcrnje i najluđe amoralnosti. Otuda je na našim stranicama bilo moguće videti slike Kusturice, Putina, a sada i Trampa. Verujemo da ti ljudi žele i mogu učiniti ponešto da pomognu svima nama, kako se to sada ružno kaže: u „Regionu“.

U Srbiji je oduvek bilo bogatih ljudi, dobrih domaćina, da ne kažemo „kapitalista“, ali su ti ljudi ostavljali nešto i svom narodu i svojoj državi (kroz zadužbinarstvo), a nisu samo otimali i zadovoljavali svoje primitivne nagone (u se, na se, i poda se), kao ovi „biznismeni“ danas.  I ranije su neki ljudi išli u bankrot, ali nisu zbog dugovanja terani na ulicu ili u smrt, uvek im se ostavljalo bar za goli život, još od doba Kneza Miloša.

Bilo je i primedbi ili komentara, kako je ovo što mi radimo zaludan posao, jer eto: koliko ima ljudi koji ove naše tekstove mogu da razumeju? Ne znamo. Moguće je da nema mnogo. Moguće je i da nam je stil i pristup temama previše intelektualistički, ali drugoga ili drugačijih, trenutno nemamo. Ko misli da može obraditi neki problem jednostavnije i prijemčivije za sve društvene slojeve, neka nam se javi. Da pomogne. Do tada ćemo, s kim i kako znamo i možemo, da se snalazimo.

Želimo posebno da se zahvalimo i redakciji satiričnog časopisa „Jež“, redakciji koja je u našim postovima prepoznala kvalitet vredan prenošenja u tom uglednom i jedinom časopisu književne satire, na šta smo i mi džentlmenski uzvratili i preneli nekoliko njihovih originalnih tekstova.

Ovaj blog-sajt, kao dijalizna gerila, i dalje beleži zavidan rast popularnosti. Mi ne plaćamo botove, niti angažujemo pratioce i slične lažne dokaze čitanosti ili uticaja. (Videti gore, grafički prikaz godišnjeg broja posetioca našeg sajta, originalni statistički izveštaj koji nam sačinjavaju serveri wordpressa).

Mi smo najuticajniji sajt o dijalizi u celom „Regionu“. Mi pratimo sve i svi prate nas. Hteli to priznati ili ne. Osim u Srbiji, imamo ogroman broj čitalaca u Bosni, u Hrvatskoj, u Makedoniji, u Crnoj Gori, a da i ne govorimo o dijaliznoj populaciji Republike Srpske, gde naš sajt ima kultni status. Upravo je to razlog što je ovde posebno izdvojena samo njihova čestitka:

cestitka-udtihbbrs

Za kraj, umesto one uobičajene muzičke numere, ovaj put daćemo vam jedan monolog. To su reči iz jednog malo poznatog filma (jer globalisti naravno onemogućavaju takve autore), njegov junak nije dijalizni, nego srčani bolesnik, ali reči koje izgovara u svom sukobu sa zdravstvenom birokratijom, su reči svih nas.

Te reči su napisane kao tekst pismene žalbe, protesta, kojeg je mislio uložiti (podneti) zdravstvenoj birokratiji, ali nije nesretnik stigao da to učini. Smrt je bila brža.

Još jedan, od miliona, ljudi, koje je država oterala u preranu smrt. Evo tog monologa:

„Gospodo,

ja vam nisam klijent, ja vam nisam mušterija, niti sam vaš ’korisnik usluga’.

Ja sam …. (ime i prezime).

Ja nisam zabušant, vrdalama, prosjak, niti sam lopov.

Ja nisam nikakav broj, nisam ni LBO, ni JMBG, nisam ni oznaka na ekranu.

Ja sam uredno plaćao sve svoje obaveze, nikada ni za dinar nisam zakinuo nikoga, i ponosim se time.

Ne klanjam se nikome, svakoga mogu da pogledam u oči, a pomažem i drugima, onoliko koliko mogu.

Ne prihvatam i ne tražim milostinju.

Moje ime je … (ime i prezime),

ja sam čovek, nisam pas.

Zato zahtevam svoja prava.

Tražim da se prema meni ophodite sa poštovanjem.

Ja sam ravnopravni građanin ove države,

ništa manje i ništa više od toga.

Hvala vam.“

.

.     .

.     .     .     .

________________

__________________________

.

http://www.dijaliza.wordpress.com

Advertisements

Da se ne lažemo

Da se ne lažemo

(Ili: Zašto sve što jest – jest)

Hronika naše stvarnosti

1.

Ulazimo u poslednji kvartal tekuće godine, pa je red da se osvrnemo i na ovo dijalizno leto.

Centralizovane nabavke dijaliznog materijala koje je vršio Fond zdravstva slavljene su kao velika ušteda, a onda se vlast brže bolje ratosiljala te „uštede“ i prebacila sve nabavke lokalnim (od ranije dokazanim) manipulatorima. Zašto? Tvrdi se da su krađe države na tim centralnim tenderima bile u rangu cifara od oko 200 miliona evra, kada se u principu mora uključiti u istragu i Tužilaštvo za organizovani kriminal.  I uključilo se.  Fond je tada prebacio taj vrući krompir, nazad lokalnim dijaliznim centrima. Sada kada su nabavke dijaliznog materijala rascepkane na 60 tendera i ustanova, sume su naravno manje, ali se država potkrada i više. Neki se centri nisu ustručavali da tačno opišu uslove koje ispunjava samo jedan (njihov partnerski) ponuđač sa kojim imaju privatnu saradnju. Pošto je to sada „kraduckanje“ kako je to svojevremeno propagirao jedan ministar, onda je to sasvim prihvatljivo. Više manjih krađa će javnost uvek lakše svariti nego jednu, ogromnu, da ne kažemo: centralizovanu.

2.

Danas govoriti istinu, znači rizikovati progon, zatvor ili ludnicu.

I nije to samo danas, i nije to samo kod nas. Ipak, izbegavanje suočavanja sa činjenicama dovodi nas u neverovatne situacije.

Zamislite ženu psihijatra, koja svake sedmice na internetu objavljuje svoje i slike svojih pacijenata. U našem slučaju, dijaliznih pacijenata. Da li je to normalno? Da li je to pošteno, prema pacijentima, prema struci, prema Hipokratu? I to se objavljuje na sajtu udruženja pacijenata. Da li je to reklama dotične psihoterapeutkinje ili dokaz njene poremećenosti? I sve je to finansirano parama naše države, znači svih nas. Da li je to još jedan primer kako opštenarodne pare postanu vlasništvo „uspešnog“ privatnika. U zdravstvu.

I niko ni reči, o tome, da kaže. Bukvalno, iz nedelje u nedelju, vidimo izmučena lica nekih novih dijalizanata kako sede viza vi dotične isceliteljke. I pored naših upozorenja, psihoterapija sa fotografisanjem se nastavlja. I grupno i individualno.

3.

Zamislite da u jednom malom gradiću u Srbiji, koji i u samom svom imenu ima odrednicu „palanka“ neko formira udruženje pacijenata pod imenom „Kidney“. Posle svih ismejavanja pokondirenosti, pomodarstva i skorojevićstva, kojima su nas već u osnovnoj školi pelcovali Nušić, Sterija, Zmaj i ostali velikani naše kulture, neka je grupa idiota u toj palanci osetila potrebu da svom udruženju da englesko ime „Kidney“. Valjda im „Bubreg“ ne zvuči dovoljno otmeno. Ni moderno. Ali, nije samo bubreg ono što njima nedostaje, očigledno je da oni nemaju ni funkciju jednog važnijeg organa.

Tužno je bilo ponovo gledati fotografije nesretnih dijaliznih pacijenata iz „The Kidney“ udruženja, kako se zamajavaju gađanjem strelicama u metu, pikadiranjem, kod toliko njihovih (staleških) problema, u palanci, a i šire.

Ali, neko je to osmislio, neko je to odobrio, a bogami neko ima i koristi od toga. Nije tu slučajno izabrana engleska reč „kidney“.

Nećemo više o palanačkom duhu, o neukosti i kaćiperstvu skorojevića, kojima praziluk viri iz auspuha, ali im preporučujemo knjigu „Duh samoporicanja“, posle će im se sve samo kazti.

4.

Ali, sve to je još i ništa u odnosu na naziv dijaliznog udruženja u jednoj bosanskoj palanci. Oni su svom udruženju sukob-misljenjadali ime (nećete verovati): „Fresenius“. To je toliki idiotizam, da je teško naći razmeru za opisivanje istog, čak i u grupi psihičkih poremećaja poznatih kao štokholmski sindrom. Kao kad bi ovce iz Pančeva osnovale udruženje „Vukovi sa Ontarija“, ili kad bi poljoprivrednici iz Doboja odlučili da svoju pijacu nazovu imenom „Monsanto“. Ali, pomenuto udruženje dijaliznih bolesnika postoji već desetak i više godina, i ne odustaje od svoga imena, mada im je čak i navedena firma tražila da to ne rade. Kažu da je Stevan Sremac autor čuvene rečenice: „Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvata mišljenje svojih neprijatelja“ (link).

5.

Švaba Miškolc i vojvođansko udruženje dijaliznih pacijenata, koje smo već prozivali na ovom sajtu, a zbog  Casopis za naukuneskrivenog uzimanja para od pomenute dijalizne firme (FMC), sada su valjda, da bi to demantovali, najnoviji broj svog Nefro časopisa posvetili reklami drugog privatnika, američkog „Bakstera“. Naravno, ime ove od ranije (po trovanju dijaliznih pacijenata u Hrvatskoj) poznate firme se ne pominje, nego je tu ime njene domaće ispostavne firme. Da se Vlasi, tj. Srbi, ne dosete. I opet su naravno, nastavili da bezočno kradu naše tekstove, ne navodeći ni gde, ni kada, ni sa kog sajta su ih skinuli. A osim tog našeg teksta o gvožđu, svi ostali tekstovi su im isprazni skriberaj i čiste reklame, bez ijedne reči kritike postojećeg sistema.

6.

Po zastupanju interesa dijalizne farmakomafije najpoznatiji pacijent, čuveni Zvonalis, iz čijeg se svakog retka lako može otkriti „Za kim zvona zvone“, rešio je da umesto dosadnih „sportskih igara“ organizuje Kongres „dijaliziranih“ pacijenata. Nesretnik ne zna da izraz „dijalizirani“ znači prošlo vreme, pa ispade da su pozvani samo oni koji su registracija-ucesnika-kongresadijalizirani i više se ne dijaliziraju. Ako u našem jeziku postoje dijalizni doktori, dijalizne sestre, onda valjda postoje i dijalizni pacijenti. Ili je možda mislio pozvati samo one kojima funkcioniše transplantirani bubreg, jer samo su oni zaista dijalizirani. Na stranu nepismenost glavnog „naučnika“ ovog jedinstvenog Kongresa, za očekivati je da će prikazani „naučni“ radovi štititi isključivo interese domaće farmakomafije i pacijenata na kućnoj dijalizi, prevashodno samog Zvonalisa, kao večitog predsednika, i njegovog zamenika, koji je isto na kućnoj dijalizi, a inače je i bratanac imenovanog. Drugi bitan cilj mu je obezvrediti ulogu i značaj Predsednika saveza svih udruženja dijaliznih pacijenata, gospodina Todorovića, kojeg namerava prikazati kao nesposobnog i neborbenog, kad već nije uspeo legalnim putem da ga smeni. Kako je Zvonalis namakao tolike pare i koliko će on tu „biti dobar“ to ne zna niko, pa treba zaista biti glup i naivan pa poverovati da će se sa Zvonalisovim kongresom poboljšati situacija u srpskoj dijalizi.

7.

Ludilo kongresiranja je potpuno. Svi imaju kongrese. Imamo kongres dijaliznih pacijenata, zatim kongres dijaliznih sestara, pa na kraju i kongres dijaliznih lekara, nefrologa.

Učesnici već sada imaju spremne svoje RADOVE  iliti  IZLAGANJA.

Važno je, za trenutak barem, pobeći iz svoje otužne dijalizne stvarnosti, i izigravati nešto. Toliko glumatanje i foliranje odavno nije viđeno u ovoj napaćenoj zemlji.

Sme li iko da pita za rezultate te dijalizne pregaoce?

Da li je išta učinjeno da se poboljša status bubrežnih bolesnika?

Da li se problemi sa vaskularnim pristupima brže rešavaju?

Da li je ijedan centar nabavio onu lampu za lakše punktiranje fistula?

Da li je poboljšana predijalizna nega?

Da li je poboljšan repertoar nefrološke i dijalizne terapije?

Da li je povećan procenat lečenih kvalitetnijim dijalizama?

Da li se smanjilo enormno veliko umiranje dijaliznih pacijenata?

Da li se povećao procenat transplantiranih pacijenata?

Da li su dijalizni pacijenti dobili mogućnost odlaska u neku banju u Srbiji?

Da li je izmenjen Pravilnik, bar one njegove odredbe koje su „van pameti“?

Nažalost, ništa od navedenog nije promenjeno. Rezultat rada je svugde: nula.

Imaju li se naši vajni „učesnici kongresa“ i za šta konkretno uhvatiti? Dobrodosli

Uhvatiće se međusobno.

U kolo. Svugde je predviđeno, druženje, zabava, ples i kolce, naravno.

Dijaliza gori a babci se češljaju.

8.

Da je postojeće stanje u dijalizi očajno, to svi jako dobro znamo.

Ono što nikako ne možemo da razaznamo jeste:

ko bi mogli biti krivci za katastrofalno stanje u oblasti lečenja bubrežnih bolesnika?

Da li iko poznaje te ljude?

Imamo li njihova imena?

Funkcije? Zaduženja?

Naravno da znamo. Znamo ih svi.

Mogli bismo sada ovde nabrojati imena ljudi koji su na čelu svih nefroloških i dijaliznih (pacijentskih, sestrinskih i doktorskih) organizacija.

Znamo i ko su, kakvi su, kako su i zašto su, došli na te pozicije.

Ali, imena nisu bitna.

Ista bi nam situacija bila i da su umesto dotičnih, neka druga imena.

Jer, nije tajna, ima prilično mnogo i pacijenata i doktora koji štošta zameraju sadašnjim čelnicima.

Veliki deo tih zamerki su skoro identične (samovolja, neaktivnost, nedostatak konkretnih rezultata, zloupotreba položaja, i slično).

Ali, pastva ne kritikuje (i to u kuloarima, uglavnom) svoje čelnike da bi promenili sistem i da bi doveli do boljeg lečenja obolelih od bubrežnih oboljenja.

Ne, oni ih kritikuju samo u želji da ih smene, pa da oni budu kalifi umesto kalifa. A da sistem („apanaža“ od farmakomafije) ostane njima.

U takvoj situaciji iluzorno je očekivati da će izborom nekog novog pacijenta, doktora ili profesora, na čelo tih udruženja, doći do bilo kakvih poboljšanja za dijalizne pacijente.

Govorimo o Udruženjima dijaliznih bolesnika, o njihovom Savezu, o Udruženju nefrologa, Nefrološkoj sekciji SLD, Udruženju transplantologa, i svim inim „udruženjima građana“ formalno zainteresovanim za poboljšanje lečenja bubrežnih bolesnika.

Niko od njih nije zainteresovan za opšte dobro, nego samo za ličnu korist. Ne bi oni ni dospeli do kandidata za najviše pozicije da nisu već pokazali svoj karakter i „sposobnosti“ koje garantuju da neće popravljati sistem, nego samo svoje imovno stanje.

Suština zapadnog sistema vrednosti je pragmatičnost.

Oni polaze od činjenice da je čovek po svojoj prirodi pokvaren, sebičan, gramziv, i da to samo treba iskoristiti tako da to kreatorima sistema donosi korist.

Ideje u kojima su nekada rasle cele generacije ljudi, a to su ideje ravnopravnosti, jednakosti, humanizma, opšteg blagostanja, prioriteta kolektivnog nad individualnim, izgleda da su definitivno poražene.

Zato danas, ništa ne treba da nas čudi. Ni kada roditelji podvode svoju decu po rijalitijima, ni kada lekari trguju organima pacijenata, ni kada pacijenti štampaju novine u kojima se veliča farmakoindustrija koja ih ubija.

Svako želi neki bolji status za sebe, tuđe muke i smrt ih ne interesuju. U sred logora za istrebljenje zatvorenici su se otimali za poziciju onih koji odvode druge na uništenje. Do poslednjeg daha su se ulizivali gospodarima, verujući da će time njihova sudbina biti bolja, a život bar malo duži. Zna se i koji su žandarmi izvodili đake iz škola na streljanje. A ispod obešenih rodoljuba na Terazijama (ima slika), drugi njihovi sugrađani su mirno pili svoju kafu. Danas bi to bio kafućino. Ili neki „šejk“, Bože prosti. Videli ste i slike udavljenih na Adi ciganliji. Ostali posetioci nastavljaju da se kupaju, brčkaju i sunčaju pored leša udavljenika. Nema tog terorističkog akta, masakra ili revolucije, koji će naš narod naterati da odustane od odlaska na uplaćeno letovanje. Logika je: Ja ću da se provedem, a svi ostali mogu da pocrkaju, ne interesuje me.  I vani je isto.  Svugde je isto.  Najbolji primer je ona Engleskinja Lusi, koja je rekla da je besna jer je ubistvo 84 osobe „pokvarilo“ njen šoping u Nici (link). Ni manje, ni više.

Skoro svi mediji i skoro sve institucije u našoj državi podržavaju taj i takav Zapadni sistem. Sve su nam novine okićene slikama golih devojaka, a odmah pored tih slika su tekstovi u kojima se novinari iščuđavaju zbog porasta nasilja prema ženama.

A najsmešnije je ono lažno moralisanje i prenemaganje. Kad se vodeći tabloidi na naslovnim stranicama kao zgražavaju tolikim zločinima u porodicama, tolikim nasiljem na ulicama, na tribinama, u fabrikama, u bolnicama, svugde…

Kao ne razumeju šta se dešava, a u stvari: uživaju. Znaju da im baš to podiže tiraž i donosi zaradu. Od ljudi su napravili životinje i sad znaju da će životinje uživati da vide što više krvi, stradanja i smrti drugih, jer im se tako stvara privid sreće, sreće da se to isto nije desilo njima.

Hiljade pobijenih od jedne bombe, postavljene u nekom metrou, ne izazove toliko besa koliko jedna ogrebotina na sopstvenom automobilu.

Zato dijalizne bolesnike niko i ne želi da razume.

Na sam pomen dijalize svi nedijalizni osete samo sreću što se to nije desilo njima, i ništa ih više oko toga ne interesuje.

A onda se taj sistem rezonovanja ustalio i kod samih pacijenata. Sada i dijalizni pacijenti, kad čuju da zbog loše dijalize umire previše ljudi, prvo što pomisle je: srećom ja nisam među njima.

Sistem je tako podešen da se ne može ni popraviti, a kamoli promeniti.

Zahvaljujući nama.

Svima.

Da se ne lažemo.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

beda-ne-gledaj

.     .     .     .     .     .

__________________________________________

.

Još sličnih tekstova:

Ko je nefrolog koji uzima najviše para od farmaceutske industrije?

Ko je nefrolog koji dobija najviše para od farmaceutskih firmi?

Poštovani čitaoci,

uz vidljivu jezičku dilemu, da li naši nefrolozi dobijaju ili uzimaju pare od farmaceutske industrije, drugo nam ništa ne izgleda sporno …

Uzimaju ili dobijaju, sigurno.

Ko, kako i koliko, to se ne zna.

To svi kriju kao zmija noge.

Kakve su zakonske posledice takvih radnji, o tome ne bismo ovom prilikom.

Kakve su posledice za nas pacijente, od tih prilično koruptivnih radnji, o tome bismo da pričamo.

Da li onaj ko nas leči treba da bude toliko povezan sa farmaceutskom industrijom?

Da ga oni redovno plaćaju za svaki propisani njihov lek ili za svaki doprinos njihovom profitu?

Da li će onda takav doktor da vodi računa o najboljem lečenju pacijenta ili o tome kako on najbolje da zaradi?

Pošto nam se nameću Veber, Luter, Mirandola, protestantska etika, profiterski i pljačkaški zapadni kapitalizam, nemamo nikakve sumnje kakav će biti i izbor naših lekara.

I oni će se naravno opredeliti za sopstveni „uspeh“,  za:  bogaćenje!

Zar to nije tako ljudski?

Zar vi ne biste da ste na njihovom mestu?

(Da sad ostavimo ta moralna pitanja po strani 🙂 ).

Da li su baš svi takvi?

Da li ćemo možda da se ogrešimo o nekolicinu poštenih i nekorumpiranih, istrajavajući na ovoj temi i gurajući ih sve (nenamerno) u isti koš?

Možda.

A da li su oni sami (medicinari) učinili nešto da odvoje žito od kukolja? Da li su oni sami napravili neke kriterijume, kontrolna tela, asocijacije, onih koji su dokazano ispravni?

Koliko mi znamo: nisu.

E, upravo zbog toga, mi ćemo da udarimo po svima, a Bog će već poznati svoje (bezgrešne).

Dakle, poštovani čitaoci, za današnju temu smo izabrali davanje para lekarima (nefrolozima) od strane farmaceutske industrije.

Možda je tome doprineo nedavni evropski Kongres nefrologa u Beču, možda i ovaj srpski Kongres u Beogradu, koji će se održati u novembru ove godine, a možda i naš svakodnevni uvid u stvarnost i dokaze da veze između lekara i farmaceutske industrije cvetaju.

Šta država čini da bi pravno regulisala ovo stanje: ništa!

Pitanje je i da li ima snage i volje da se učini išta.

Povremeno se uhapsi neki nesretni medicinar radi koverte od 200 evra koju je primio od nekog (poturenog) policijskog pacijenta, ali i to se dešava tek kada zatreba unapređenje ili medijska promocija nekome inspektoru.

Redovne kontrole ili sprečavanja – nema. Pravna ili zakonska regulativa u ovoj oblasti je očajna.

Farmaceutska industrija je toliko moćna da kontroliše ne samo pojedina ministarstva, pojedine vlade, nego i pojedine međunarodne institucije i tela koja se bave „zaštitom stanovništva“. (Kao što reče Laki Topalović: Smrt je najsigurniji biznis).

Bubrežni bolesnici su idealna prilika za većinu farmako-medicinskih profitera.

Stvorena je fama da su to najteži bolesnici koji mogu postojati u ljudskom rodu, da je kod njih smrt normalna pojava (smrtni „ishod“), pa da samim tim nijedna firma, nijedna ustanova, nijedan lekar, nemaju razloga osećati se krivim ako se takvo šta i desi.

Iz istog razloga, „pošto se radi o teškim bolesnicima“ na njima se može isprobati svaka moguća terapija, jer realno: šta imaju da izgube – ništa.

Dalje, ta terapija obavezno mora da bude skupa. Jer, zaboga, to su teški bolesnici, kompleksni, pa i terapija mora da bude složena, tj. skupa.

E, zato jedan dijalizni tretman u Srbiji ili u Republici Srpskoj košta 110 evra, iako se sav potrošni materijal za taj tretman može na (nenameštenim) tenderima kupiti za 20 evra.

Kuda ide onih preostalih 90 evra, to je misterija.

Ispravnije bi bilo reći:  Kome ide preostalih 90 evra, je misterija.

Znamo da zvanične plate sestara, tehničara i nefrologa nisu velike. Štaviše, za znanje i odgovornost koja se od njih traži, verujemo i da su vrlo male.

Sistem je tako napravljen, da ih Država gura u korupciju.

Čak i oni malobrojni, koji nisu korumpirani, koji ne traže niti uzimaju pare, bivaju ismevani kao nesposobni, „ne znaju da se snađu“, „pregazilo ih vreme“, neaktivni su, „zastarelih shvatanja“, još „pate za socijalizmom i samoupravljanjem“, itd, itd.

Tako se sada uspostavljaju novi kriterijumi morala i podobnosti, a da bi se umirila savest (ako je išta preostalo od tog pojma) i da bi se opravdao grabež.

Jer, nije problem pogledati imovinsku kartu ili imovno stanje svih direktora vodećih nefroloških institucija u državi.

Da li među njima ima siromašnih, skromnih, građana srednjeg sloja?

Nema, naravno.

Nije nikakav problem proveriti im pasoše i poreske prijave: gde su i o čijem trošku putovali, koliko su i na koji način zaradili?

A to je samo onaj vidljivi vrh ledenog brega, koji je prijavljen, koji je MORAO biti prijavljen.

A gde je onaj drugi, NAJVEĆI deo, koji je ostao nevidljiv, neprijavljen?

Da li to iko u našim državama kontroliše, prati, sankcioniše?

Niko.

Državni policijski i inspekcijski organi su osmislili svašta, i zaštićene svedoke i ubačene agente, i prislušne uređaje i obeležene novčanice, ali raskrinkavanje veze između farmaceutske mafije i lekara im nikako ne polazi za rukom.

A sve im se dešava ispred njihovih očiju.

Niko više i ne piše o tome.

Mafija kontroliše i medije i udruženja pacijenata (proverite samo ko su sponzori „Udruženja pacijenata“ i njihovih „aktivnosti“ pa će vam sve biti jasno: zašto je dijaliza skupa, a očajnog kvaliteta, i zašto niko ništa ne menja).

Mi smo jedan od retkih sajtova (medija) koji neće da napusti ovu tematiku.

Jer znamo koliko je ovo bitno za ozdravljenje pacijenata.

Za ozdravljenje pacijenata prvo se moraju uspostaviti zdravi odnosi u samom zdravstvu.

Tamo sada, nažalost, caruju korupcija i kriminal.

U svetu nije ništa bolje.

Taj zapadni model se raširio kao kancer po celom svetu.

Ipak, za razliku od nas, tamo mediji nisu potpuno ućutkani.

Tako dođosmo konačno i do povoda za ovoliki uvod.

Postoje jedne novine, samo jedne novine na svetu, koje su odlučile da pišu istinu o dijalizi!

Istraživačko novinarstvo, u iskonskom smislu reči, moralo je dati prave rezultate. Tekstovi koji su objavljeni u tom časopisu razbucali su slatkorečive propagande Freseniusa i drugih najvećih profiterskih multinacionalnih dijaliznih korporacija na kugli zemaljskoj.

Iz tih tekstova provejava samo užas, smrt, nebriga i nemar prema pacijentima koji su im povereni, a neumoljiva pohlepa i trka za profitom, po svaku cenu.

Za one koji se još nisu dosetili o kojem časopisu se radi, sada ćemo navesti i njegovo ime.

Radi se o američkim novinama: ProPublica. To su njujorške neprofitne novine sastavljene od timova za istraživačko novinarstvo sa visokim moralnim vrednosnim kriterijumima. Do sada su dobili već nekoliko Pulitzerovih nagrada za svoja istraživanja.

Ovde ćemo vam postaviti linkove za njihove ranije tekstove o stanju u dijalizi (iz 2010-12. godine).

https://www.propublica.org/article/in-dialysis-life-saving-care-at-great-risk-and-cost

https://www.propublica.org/article/new-study-shows-higher-mortality-risk-at-in-for-profit-dialysis-chains

https://www.propublica.org/article/when-needles-dislodge-dialysis-can-turn-deadly

https://www.propublica.org/article/federal-grand-jury-probes-major-dialysis-provider

https://www.propublica.org/article/editors-note-how-we-got-the-governments-secret-dialysis-data

https://www.propublica.org/article/dialysis-the-story-so-far

Ali, mi ćemo se sada posvetiti temi koju su novinari ovog časopisa obradili ove godine: koliko koji lekar uzima (ili dobija) od farmaceutskih firmi.

Naših takvih novina, ili takvih podataka nema, naravno, pa smo morali da vam prezentujemo ono što smo jedino i našli.

Svi znamo da se i dan-danas ova pojava (plaćanje lekara od strane farmaceutske industrije) negira.

Svi tvrde da su to samo priče, bez jasnih dokaza. Mit.

E, takvi će sada biti iznenađeni (i uvredjeni, što reče Šojić).

Jer, sada je dato sve!

Sve cifre, konkretno!

Sva imena konkretno!

Na Zapadu važi jedno pravilo: samo pratite trag novca i sve će vam biti jasno!

Svi datumi, kad je ko uzeo, koliko je uzeo, i zašto je to dobio.

Listali smo sa uživanjem ogromnu listu, ogroman dokazni materijal ovog izvanrednog časopisa.

Dolari za doktore“, takav je bio naslov ove istrage.

Tražili smo oblast: nefrologija.

Nas interesuju samo nefrološki i dijalizni bolesnici.

I nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

Nefrolog i jeste specifičan!

Najčešće je uzimao!

I još nešto nećete verovati?!?

Ili, hoćete.

To je naše gore list.

I nije On,  nego: Ona!

Žensko.

Nefrološkinja koja je najviše para uzela ili dobila

od farmaceutskih kompanija,

je:

Ana Stanković!

Nikad čuo, reći će većina od vas čitalaca.

Ni mi, da budemo iskreni, nikad za dotičnu nismo čuli.

Ali, eto, tako se potrefilo.

ProPublica je baš nju apostrofirala kao nefrologa koji u USA najviše uzima ili dobija novca od farmaceutskih firmi.

Novinari ProPublica su analizom ustanovili da doktori koji primaju pare ili poklone od farmaceutskih firmi mnogo više propisuju lekova od tih firmi nego oni koji ne primaju ili primaju manje od istih firmi. Dakle, dokazan je direktni robno-novčani odnos.

Evo i detalja objavljenih članaka.

   ProPublica-printscreen01       ProPublica-printscreen0a

ProPublica-printscreen00aProPublica-printscreen01cProPublica-printscreen01aProPublica-printscreen02aProPublica-printscreen03aProPublica-printscreen04aProPublica-printscreen05aProPublica-printscreen06aProPublica-printscreen07aProPublica-printscreen08aProPublica-printscreen09aProPublica-printscreen10aProPublica-printscreen11aProPublica-printscreen12aI tako dalje, i tako dalje …

Ana Stanković je dakle dobila skoro 820 000 dolara iz 1719 donacija od avgusta 2013. do decembra 2014. godine. Pare je dobijala od 30 farmaceutskih kompanija, što ukazuje na podatak da nije imala svoje favorite, nego je svima davala šansu „za saradnju“.

Najviše para je potrošila na klopu, zatim na putovanja i smeštaj, a najmanje za edukaciju (nažalost).

Pri tome, moramo biti pošteni i reći: nefrolozi uopšte nisu najgori, po tom pitanju, štaviše, oni su još i skromni.

Najviše para uzimaju oftalmolozi, porodični lekari, zatim pedijatri, kardiolozi i ortopedi, pa neurolozi.

Eto, to bi bilo sve što smo uspeli da pronađemo na ovu temu.

I da se razumemo, nemamo mi ništa protiv Dr Ane.

Nekima od nas možda i imponuje što se „naša Ana“ tako dobro snašla vani, u inostranstvu.

Nešto drugo nas više brine.

Kad je ona, za nas praktično anonimna, toliko uzimala ili dobijala, ostaje nam samo da se pitamo ili da nagađamo, koliko dobijaju ovi naši ovde, poznati i „ugledni“ nefrolozi.

Tu već moramo da stanemo.

Boli glava.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

za one koji žele da vide originalne tekstove na engleskom:

https://www.propublica.org/article/doctors-who-take-company-cash-tend-to-prescribe-more-brand-name-drugs

https://www.propublica.org/series/dollars-for-docs

Ko koga i kako pljačka u dijalizi?

Sedmi padež, KORUPTIV: kome i koliko?

Kada se pomenu korupcija i pljačka, javnost se obično zgražava i osuđuje takve pojave.

Uvreženo je mišljenje: korupcija i pljačka, to su drugi. Ja, ili mi, ne, taman posla.

Ili: moji, moja porodica, ne oni ne, oni nikada ne bi učinili takvo nešto ili učestvovali u tome. Taman posla, moj otac, majka, braća, sestre, ne mi nismo takvi. U lancu korupcije i pljačke učestvuju neki drugi ljudi. Pa, da vidimo, koji su to likovi?

Ipak, već na početku, jedna napomena: stvari nisu tako crno-bele, kakvim se nastoje predstaviti.

Govoriću vam iz svog iskustva i na osnovu ličnih saznanja. Zaposlen sam, nije bitno gde, i pacijent sam, nije bitno od čega. Za ovu priču, to zaista nije bitno.

Bitno je da sam promišljajući na temu, koju ste vi načeli u svom (karikaturalnom) postu: Zašto je HD materijal skup?, odlučio da i sam napišem svoje viđenje tog problema.

Činjenica je da su cene dijaliznog materijala uvećane za jedno 3-4 puta. Zašto?

Zato što jedan deo tog novca ide na podmićivanje političara i organa vlasti. Znači, prva grupa u lancu korupcije su političari. Bez njih nema ni registracije firme, zastupništva, predstavništva, „fabrike“, distributivnog centra, ili čega već. Osim svih mogućih dozvola, birokratskih peripetija, kontrola, inspekcija i agencija, najvažnije je imati „svog (jakog) čoveka“ ili svoju stranku, a najbolje je finansirati, tj. davati „dobrovoljne“ priloge i poziciji i opoziciji, da ne bi bilo problema pri promenama vlasti.

Drugi deo u lancu korupcije su oni koji primenjuju dotična medicinska sredstva ili lekove, a to su medicinari, tj. doktori. Jedan deo cene hd materijala se odvaja za njih. Doktori su oni koji naručuju, specificiraju neophodni im materijal i dijalizne setove, ili učestvuju u propisivanju uslova tendera, pa nije svejedno kojoj firmi i čijem materijalu će biti naklonjeniji ti uslovi. Medicinarima, doktorima (pa u manjem obimu i sestrama, čak) se lova odvaja pod izgovorom sponzorstava tj. finansiranja njihovih kongresa, stručnih skupova, udruženja, usavršavanja u zemlji i (naročito u) inostranstvu itd.itd.  Država, tj. klinike, bolnice i fakulteti, obično nemaju fondove za finasiranje ovakvih (uglavnom potrebnih) aktivnosti, pa se prećutno pušta da to rade farmaceutske firme i to opet državnim tj. našim novcem, koji se uzima kroz (nerealno uvećane) cene materijala i lekova. Kroz raznorazne studije ili klinička ispitivanja (koja uvek dokažu odličnu efikasnost) farmaceutskih proizvoda, velike svote novca se daju institucijama (klinikama, bolnicama, centrima), ali i osoblju, medicinarima koji regrutuju „dobrovoljce“. Svi ti troškovi ulaze u cenu gotovog leka ili dijaliznog proizvoda.

PODMAZIVANJE-KORUPCIJE

Treći deo novca iz cene materijala i dijaliznih setova ide „Udruženjima pacijenata“, a to su oni koji se kao bore za bolje uslove lečenja i ostvarivanje svojih prava, naročito ako se to poklapa sa interesima i potrošnjom materijala od firme koja ih sponzoriše. To su udruženja koja izdaju svoje „časopise“ (koji su prepunjeni reklamama određenih dijaliznih i farmaceutskih firmi), koja imaju svoje sajtove i fejsbuk grupe, a njihov uticaj na Fond ili na medije, nije za zanemariti kad treba pogurati neki od projekata, npr. projekat Privatne bolnice za hemodijalizu, projekat novih lekova za retke bolesti i slične. Za svoje „sledbenike“ predsednici tih udruženja povremeno organizuju takmičenje u pikadu, u stonom tenisu i slične „manifestacije“ koje im služe kao opravdanje da iskamče finansiranje i opstanak (i bukvalno) svojih udruženja. Kad jednom postanu predsednici udruženja pacijenata, više nijedan predsednik ne dozvoljava izbore, smenu, rotaciju, bilo kakvo sklanjanje sa (očigledno) korisne pozicije. Jedan je čak napisao i objavio svoju knjigu (kao pacijent i predsednik), bez ikakvih stručnih kvalifikacija za oblast o kojoj piše. I distribuira je po svim dijaliznim centrima. Ne treba ni pominjati ko je sve omogućio izdavanje te knjige.

Četvrti deo novca od cene hd materijala ide na finansiranje „elitnih“ stručnjaka. To su obično akademici, šefovi „referentnih“ ustanova, klinika, fakulteta i drugih domaćih i međunarodnih institucija, koji sede u Komisijama koje izrađuju „Pravilnike“, „Nacionalne“ ili „Evropske vodiče i smernice“, koji odlučuju i sastavljaju „Pozitivne liste“ za bilo šta. E, ti uzimaju i traže najviše, jer oni su elita i moraju im i primanja biti elitna. Pošto im se rad u tim Komisijama uglavnom slabo ili nikako ne plaća, od strane onog ko bi trebao da im plaća taj rad (a to je država), onda oni dobijaju (i ne odbijaju) ono što im daju zainteresovane firme. Zainteresovane da njihovi lekovi i materijali uđu na „Pozitivne liste“, u „Pravilnike“ „Vodiče“ itd. itd., jer bez tih odobrenja neće moći ni oni koji bi koristili te materijale da ih naručuju. Zato među „elitom“ vlada prava tuča ko će dospeti na rukovodeću (inače slabo plaćenu) funkciju i žrtvovati svoje slobodno vreme za dodatni rad na poboljšanju našeg zdravstvenog sistema.

Ostali (najveći) deo novca od cene hd materijala ostaje domaćoj firmi i njenim kooperantima. Njeni kooperanti su npr. turističke agencije preko kojih razvoze lekare i organizuju kongrese, to su prevoznici, marketinški stručnjaci, snabdevači svim i svačim, ali uvek uz samo jedan obavezan uslov: da se deo novca vrati onome ko ih plaća i snabdeva poslom. Kad vrate sve proizvođačke i manipulativne troškove, ostaje im itekako dovoljno, čak mnogo više nego u bilo kojoj grani trgovine ili proizvodnje. Zato je hd materijal kod nas, kao i u većini drugih zemalja: vrlo skup.

Koliko HD aparata se ukrade

Ono što sve nas treba da zabrinjava jeste činjenica da se tako uvećane cene lekova, dijaliznih aparata i potrošnog materijala plaćaju iz državne (RZZO) kase, koja se puni od (prisilno uzetog) dela zarade svih nas. Tako smo svi postali saučesnici u ovom lancu. Teret korupcije i pljačke se na kraju raspodeli na široke narodne mase, da bi se valjda lakše prihvatilo njegovo postojanje.

Iako to negde, u podsvesti svi znamo, niko neće ništa da učini da se to izmeni. Kada bi cene hd materijala bile realne (proizvođačke cene plus manipulativni troškovi), onda bi država morala sama da finansira usavršavanje lekara, delatnosti udruženja pacijenata i opremanje i proširivanje postojećih dijaliznih centara. A za tako nešto država očigledno, nije sposobna. A i ličilo bi suviše na socijalizam ili državno regulisanje privrede i usluga.

Ovako, sve vam je to u ceni hd materijala, i sve funkcioniše, jer je to tržište, kapitalizam.

Tržište sve reguliše. Ako su plate lekara male, on zato uzme ili dobija sa druge strane: od farmaceutskih firmi ili od pacijenata.

Tržište je vrlo brzo reagovalo, prepoznalo problem i rešilo ga.

Neće ni menadžeri niti farmaceuti, pa ni pacijenti, davati mito onome lekaru koji nije sposoban, koji nema rezultate ili položaj da nešto završi. Pokojni Brana Crnčević je jednom napisao (parafraziram po sećanju): „Svako od nas želi da njegovu jetru lekar pogleda malo bolje nego inače (druge jetre), jer zaboga ipak je to moja jetra. Ako Vi niste takvi, onda Vama svaka čast. Vi ste junak“- govorio je Brana Crnčević.

Povremene kampanje kojima se država kao obračunava sa mitom i korupcijom, su reklamne kampanje pojedinih političara ili stranaka. Organi gonjenja znaju sve krupnije zverke i sve prate, ali reaguje se samo kada se dobije mig odozgo, iz politike, iz vlasti. Najčešće je to pred izbore ili s vremena na vreme, da se podigne rejting pojedinih političara ili stranaka. Pri tome se u moru korupcije odaberu oni koji već nekome važnome smetaju ili su se nekome lično isprečili u njegovim interesima. Jer, problem se i ne može rešiti hapšenjem svih u lancu. Pa ko bi onda ostao i ko bi nas lečio?

Tako dobijemo aferu sa propisivanjem skupih lekova ili aferu sa onim čuvenim neurohirurgom koji je uzeo 300 evra nekom (podmetnutom) nesretniku.

Eto rezultata! To su ti, pojedinci, koji su korumpirani i podli pljačkaši.

I svi smo zaprepašćeni, konsternirani, uvredjeni i iznenadjeni (kao Šojić).

A svi smo znali (ako hoćemo da budemo iskreni) sve ovo i učestvovali smo u svemu ovome, stalno ili povremeno, manje ili više, aktivno ili pasivno, kako kad.

Ali, da bi mogli ujutro pogledati sebe u ogledalu, da bi mogli zadržati o sebi iole pozitivno mišljenje, ne želimo da pričamo, niti da mislimo na ovakav način.

Zbilja, kad smo već kod ove teme, zna li neko nekoga u RZZO komisijama koje odlučuju o razmeštanju pacijenata za hemodijalizu. Otac mi živi u centru Beograda, a dobio je raspored za HD u Lazarevcu, iako kažu da ima mesta i u „Dragiši Mišoviću“ i u privatnim bolnicama (koje daju HDF, svima).

Da, častiću, naravno.

A. P.

(stariji adolescent)

.     .     .

.     .     .     .     .     .



eh, da nam je ona sada tu



.     .     .

.

Picture1b