Tag Archive | svetski dan bubrega

Ko da mi otme, iz moje duše, Svetski dan bubrega?

Ko da mi otme, iz moje duše, Svetski dan bubrega?

.

Poštovani čitaoci,

mislili smo da ove godine neće smeti.

Da će shvatiti da je neprimereno.

Da će shvatiti da su provaljeni.

Da smo ih ismejali ko budale.

Da će shvatiti da to više nema smisla.

Ali …

Ali, prevarili smo se.

To kad uhvati ne popušta.

Iz godine u godinu,

svedoci smo da Srbi revnosno slave nove dane i svece,

po nekom kalendaru, koji ovde nikada nije postojao.

Ali, dolazi sa Zapada.

Dan bubrega.

Svetski.

Kada je Svet odlučio o tome da svi slavimo Dan bubrega, i zašto ćemo da ga slavimo, kako su izabrali datum za Dan bubrega, ko je sve bio prisutan u ime Sveta, kako su glasale pojedine zemlje i ko je predstavljao te zemlje?

Ne zna se.

Ko je odlučio u naše ime?

Ne zna se.

Ko finansira to proslavljanje „Dana bubrega“?

To se zna.

Na kraju uvek negde pišu imena „sponzora“.

Da se glupaci (posetioci) ne dosete, napisano je: partneri, ili sponzori, jer izraz „finansijeri“ bi čak i kod ludih Srba mogao da pobudi negativne primisli.

Ko su dakle finansijeri obeležavanja Svetskog i sada našeg, dana bubrega?

Zna se, to su: farmakoindustrija, nevladine i vladine organizacije.

Da, i vladine organizacije ako dotična vlada želi da se pridruži Zapadu.

E, sad, ide glavno pitanje.

Šta će tu Udruženja dijaliznih pacijenata?

To niko ne zna da objasni, ali i oni su tu.

Prva pomisao je da ih organizatori dovode da bi njima plašili druge ljude, govoreći okupljenima: „Evo kako ćete završiti, bićete kao i ovi, ako ne budete čuvali bubrege“.

Malo jeste drastično, ali viđali smo i doživeli svašta (npr. kampanje vakcinacije), pa verujemo da bi neki pristali i na ulogu strašila.

Međutim, preventiva bubrežnih oboljenja je bila tema samo jednom, a svake godine su druge parole.

Znači, nije to.

Da nisu doveli dijalizne pacijente samo da tašunaju?

„Danas nam je divan dan, divan dan,

Svetski bubregu rođendan, rođendan.“

Ne može, kažu, tašunanje.  Ima tačno određena tema i parole.

Ove godine tema je bilo zdravlje žena.

A ko uopšte određuje te teme i parole, ko određuje šta će se uzvikivati?

Niko od naših ne zna.

To im samo objave na sajtu.  I oni preuzmu.

Pa jel moramo svi da arlaučemo samo te teme i parole ili možemo i nešto naše, lokalno, što nas konkretno muči?

Ne. Do sada se niko nikada nije usudio da skrene sa zadate teme i parola.

Da li je to moguće?

U Srbiji, zemlji da prevrne, niko ne sme da okrene ploču?

Baš niko.

Ni u Srbiji, ni u Srpskoj, niti u jednoj okolnoj državi, a i šire, verovatno.

Svi ponavljaju jedno te isto, kao papagaji.

Nećete verovati, gledali smo svojim očima, na našoj glavnoj TV, na nacionalnom javnom servisu, dijalizne pacijente koje su naterali da nazdravljaju jedni drugima sa čašom vode, u sred dijalizne sale?

Da li je to moguće?

U sred sale dijalizni pacijenti piju vodurinu?

Da. Žalosno i sramno.

Ko do sada nije čuo, vreme je da mu se nešto objasni.

Ima u srpskom narodu jedna poslovica, koja kaže: „U kući obešenog nije pristojno govoriti o konopcu“.

U dijaliznom centru nije pristojno govoriti o preventivi. Ili piti vodurinu.

Ali, pare nemaju alternativu.

Za obeležavanje se dobijaju pare.   „Sredstva“.

Zamislite budalu kojoj je palo na pamet da natera dijaliznog pacijenta da se slika kako pije vodu i zatim pruža čašu vode drugoj osobi, pa tu sliku onda treba da „tvituje“ uz užasno blentavu, takoreći ogavnu, mantru, ceo praznoverni ritual: „Danas ja proslavljam  #worldkidneyday. Ja pijem i pružam #glassofwater zato što #isupportwkd”. Neophodno je napraviti sliku kako pijemo i pružamo čašu vode drugoj osobi, a zatim se slika  tvituje na @worldkidneyday. ???!!!!!?????

(Da je živ Sava Mrmak snimio bi dramu u dijaliznom centru sa onom čuvenom rečenicom: „Jozo, daj vode!“).

Kad treba uzeti pare, Srpski dijalizni aktivisti, a ima ih ko glista posle kiše, ne gade se ničega.

Slavljenje pijenja vode, u dijaliznom centru, a što ne bi moglo?

I to je ništa, u odnosu na ono što su uzvikivali koju godinu pre toga.

Te, neke 2013. Srbi su arlaukali: „Zaustavite napade bubrega!“

Zemlja još pod utiskom napada NATO bombardera, ne može da shvati kakvi nas sad to bubrezi napadaju.

Ali, dijalizni pacijenti u prvim redovima.

Stoje iza štandova.

Dele letke.

Što kaže naš Mitar, kvalitetan, mastan, kolor papir, pa ne može da se iskoristi u svrhe za koje bi ga jedino valjalo iskoristiti.

Može li se iko od budala opametiti, trgnuti, otrezniti?

Izgleda, ne može.

Šta se ovo sa nama dešava?

Da li je Srbin tek na kocu spreman da progovori istinu?

A na dijaliznom aparatu, ne sme?

Da li je Srbija samo pod bombama bila ona prava Srbija, iskrena.

Jer, pod bombama su Srbi polupali sve Mekdolnads restorane i nikome nije padalo na pamet da se zapadnjači.

Bio je otvoren lov na izdajnike koji ostavljaju lokatore za navođenje bombi i aviona.

Lokatori.    Obeleživači.

Danas Srbi sami obeležavaju sve što im Zapad predloži.

Utrkuju se.

Šta je to što pokrene jednog školovanog ortopeda da naprasno oseti potrebu da napiše naučni rad o infekcijama ženskih mokraćnih puteva, pa još i da sam slika to delo i objavi ga na sajtu dijaliznih pacijenata, i to pod emotivnim naslovom: „Ah ta grozna ešerihija“.   Ah,  ah.

Sve sa slikom (ilustracijom) žene koja se drži za međunožje.

Ključna poruka iz tog teksta glasi: žene trebaju posle mokrenja da obrišu polni organ od spreda prema pozadi, a ne obrnuto.

Eto, njima prosvetitelja.

Narodnog.

Saveznog.

Od nas izabranog.

Prigodnog.

Jer, ne zaboravite: Dan bubrega je ove godine bio na Osmi mart.

Umesto karanfila, dame dobiše savet, kako da se, da prostite, ubrišu.

Obeleži ga, majčin sine!

Ne moraš više, za ovoga veka.

Ona plače, on je nežno ljubi.

Samo Ti i Ja, i Ešerihija.

Čitajmo između redova.

Martovske ide, koje svi vide.

U čemu je paradoks?

Čovek je ortoped, sa ženskom mokraćom ima veze koliko i ginekolog sa protezama skočnog zgloba, ali kad treba postati „Obeleživač“, onda ti je, brajko moj, važnije medicinsko zvanje „dijalizni pacijent“, nego što si, da izvineš, ortoped.

Ah, ta nepodnošljiva lakoća ispunjavanja naloga.

Nije ovde u pitanju Dan bubrega.

Jebeš bubrege. Mi smo ionako na dijalizi.

Ono što zabrinjava, to je ta poslušnost.

(Pogledati film: The Experimenter).

Spremnost na bespogovorno izvršavanje tuđih naloga.

Ta revnost u podilaženju, u negiranju samog sebe.

Lako se da pretpostaviti da će oni koji pristaju da dele nesuvisle letke o bubrezima na Dan žena sutra lako pristati da predaju naše „viškove naoružanja“.

(Iako kod Srba i Crnogoraca ne postoji takav termin. Čist oksimoron).

Takvi će možda jednoga dana da se saglase da reprezentacija Srbije igra bez svojih obeležja, bez himne i bez zastave, u sred Kragujevca.

Kao da gledam domaće zapadnjake kako guseničarima prelaze preko naših pušaka i bajoneta.

Kako tope naše tenkove i režu naše protivavionske Strele 2M.

Ili se to možda već i desilo.

Naši su žandari dovodili Nemcima đake iz školskih klupa.

Naš je čovek isporučio srpskog Predsednika haškim zlotvorima. (Još je ponosan i knjigu objavio o tome).

Ta prokleta opravdanja o svom poslu, o naređenjima koja samo revnosno izvršavaju.

Ta lakoća učestvovanja u hajci.

O Mihajlo Laliću, o goro Lelejska, dođi da vidiš Srbe u martu.

Najtragičnijem srpskom mesecu.

Kažu, mi smo krivi što satovi u Evropi kasne.

Mi smo krivi što ne uviđamo da je u našem interesu da pustimo Kosovo.

Mi smo krivi što ne uviđamo da su nas bombardovali za naše dobro.

Ta bogata, civilizovana kulturna Evropa, koja je povela 19 svojih najjačih država u rat protiv jedne male i bespomoćne državice Srbije.  (Kao da čujem komande poput: „Include, Value, Empower!“).

Tražili su od pilota da ne gađaju Zoološki vrt, da ne pogode životinje, ali Srbe ni na Uskrs nisu prestajali ubijati.

Kako ne vidimo da to što u politici i u životu važi za Evropu i za Zapad, ne važi i za Srbe.

Kako ne shvatamo da je sasvim ispravno da su sve jugoslovenske republičke granice nepromenjive, osim srpskih. Pravo na otcepljenje od Srbije imaju svi, ali se Srbi ne smeju otcepiti ni od koga.

E, ali ako hoćemo neku formu jednakosti, da i mi ličimo na druge, da radimo što i svi drugi, onda dobijamo pravo na Paradu ponosa i treba da slavimo Dan bubrega.

Posebno mi, koji smo bez bubrega.

I posebno da ga obeleže oni koji primaju pare da kao brinu o nama koji nemamo bubrege.

U sred Srbije, u hotelu sa tipičnim srpskim imenom: „Frankenštajner“ okupiše se i večiti „brigaoci“ bubrežnih pobolnika. Ovdašnjih nefroloških feuda položajnici.

Podstaklo ih.

Odradiše.

Rutinski.

Balansa radi, u pauzi dadoše i malo etno.

Bila kompozicija: PUKNI ZORO.

Da, Pukni im Zoro, šamarčinu.

Zoro. Osvetnik.

Takoga gi nemamo. Još.

Ni među lekarima, ni među pacijentima.

Posle bio još jedan ceo Simpozijum, neobično iskrenog naslova: „Faktori dugoročnog bogaćenja kontinuiranih predavača u dijalizi i transplantaciji“.

Zaključak simpozijuma je jasan, faktor broj jedan, prvi uslov, su budale.

Posetioci.

Bez njih nema simpozijuma, obeležavanja, kongresa, tribina, igara, radionica, druženja, izleta, performansa, iventa i hepeninga.

Svaka ta ceremonija, a posebno ako je na njoj bilo dijaliznih pacijenata trebala je da počne sledećim obraćanjem:

„Tužni skupe,

mi bubrega nemamo, ali naterali su nas da Dan moramo da im slavimo,

oprosti nam Bože, što zapadna uputstva izvršavamo,

ali mala je ovo krivica, koliki smo mi bolesnici.“

To da nam je videti ili doživeti.

Kad na Dan bubrega,

ili bilo koji dan u godini,

bilo koji svetac, praznik ili radni dan,

da bude,

a neko, bilo ko,

od dijaliznih pacijenata,

da ustane i kaže:

„Ovom prilikom želim da zamolim nadležne da prestanu da nas truju toksičnim dijalizatorima, da nam obezbede HDF na svim aparatima koji su pravljeni za HDF, da nam obezbede hitne intervencije na AV fistulama, da nam obezbede ultra-čistu vodu za dijalizu, da nam obezbede prevoz dostojan čoveka, jedan ljudski pristojan odnos i propisanu zdravstvenu negu.“

Ništa više i ništa manje.

A sa flajerima i letcima, loše prevedenim sa jebenog engleskog,

mene zaobiđite.

Tako bi trebalo.

U martu 2018. Zapad međutim, brine samo o jednom čoveku.

Oni koji su inscenirali, Markale i Račak, sada kao tuguju, nad sudbinom nekog Škripalja.

Te je li gas Novičok ili Staričok, da li su ga ubili ruski ili britanski agenti?

Zabole nas.

Izdajnike su oduvek ubijali.  Svejedno ko.  (Svi).

Sinhronizovana zapadna medijska kampanja o tom događaju podseća na period kada su ti isti mediji našu državu optužili da koristi specijalni bojni otrov koji deluje samo na manjinsku nacionalnost, a ne i na većinski narod (pazi pameti) !?!  Oni koji su u to verovali i to širili, onda zaista mogu poverovati u svašta i širiti koješta.

 

Ono, što mi dijalizni pacijenti Zapadnog (?) Balkana znamo:

Nama su prvima puštali bojni otrov, PERFLUOROKARBON, u krv, preko dijalizatora (link), a mediji su ćutali.

Beše to Američka firma, koja na kraju priznade krivicu i isplati nesrećne porodice poginulih, bez suđenja.

Ali, ista ta firma i dalje dijalizira Srbe, jer skoro sve srpske dijalizne mašine su ili nemačke ili američke.

Nemci i Amerikanci su naši najveći prijatelji.

Ako treba oni će nas i opet bombardovati da nam to utuve u glavu.

Sa gasom su se već dokazali.

U dijalizi ne važi ono pravilo o ojačavanju, naprotiv:

Ono što te ne ubije danas, ubiće te kasnije.

Srpski pacijenti, nemačke i američke mašine, domaći nadri-doktori, rezimea u Frankenstajneru, …

Ko preživi – ćutaće.

Svetskog dana bubrega, datume slaviće.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.     .     .

.     .     .

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/1856825/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D0%B4%D0%B0%D0%BD+%D0%B1%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0+.html

.     .     .

http://www.kurir.rs/vesti/biznis/rfzo-kupio-otrovne-dijalizatore-clanak-1792763

.     .     .

.     .     .

.     .     .

.     .     .

Miro Stefanović, JEŽ br. 3112/3113/3114, januar/februar/mart 2018:

.     .     .

.     .     .

_______________________________________________

_____________________

_______________________________________________

.     .     .

Šta mislite: koji organ nikada neće imati svoj Svetski dan?

I bi dan:  Svetski  dan  bubrega.

Poštovani čitaoci,

Šta mislite: koji organ nikada neće imati svoj Svetski dan?

Ako ste pomislili na onaj organ, predmet ginekološkog ili urološkog izučavanja, varate se. Nije to.

Mozak, tačan odgovor je: mozak.

Mozak nikada neće imati svoj svetski dan.

Onima koji prave i određuju te svetske dane, ne odgovara da ljudi uključe mozak i da počnu da ga koriste. To bi moglo biti opasno za njihov naum, to bi moglo da im ugrozi biznis. Jer, i iza Svetskog dana bubrega stoji zarada belosvetskog ološa.

Pare, gospodo, pare.

Iza svake takve kampanje je najobičnija preraspodela ili otimanje para.

U početku smo mislili da je to najobičnija pokondirenost, kaćiperstvo. Ono kao: „videla žaba da se konji kuju, pa i ona …“ Slepo imitiranje ili prihvatanje svega što nam nameću sa Zapada, a što sa nama ili našim tradicijama nema nikakve veze. Imate hiljade sličnih primera okolo, a najnoviji je odluka o proslavi Dana svetog Patrika u Beogradu (mi kad se uvlačimo, ne ostavljamo ni cipele napolju). Tako i za taj nesretni dan bubrega, do pre neku godinu niko od nas nije ni znao ni čuo.

Pored toliko značajnih datuma iz naše nefrologije, pored toliko velikih nefroloških ličnosti (kakav je npr. bio Dr Vasilije Jovanović), mi smo potrčali da preuzmemo neutemeljeni, klizni datum, svake godine drugi četvrtak u martu. Tako nam odredilo!

Da li smo bili zastupljeni, da li smo učestvovali u radu tog tela koje nam je tako odredilo? Nismo.

Da li su druge države ili nacije učestvovale u određivanju datuma i ciljeva te kampanje. Nisu.

Ali smo izbombardovani i ubijeni u pojam, među prvima potrčali da „uzmemo učešća“, jer to je baš ono – svetski.

Svetski, a naše. (To nam je kažu najbolja marketinška rečenica, eto dokle smo došli).

Dakle, mislili smo da su srpske bolesničke Feme izmilele ponovo iz Sterijinih komendija, da su naši Jovani poželeli da budu Johani, da su i bolesnici i medicinari hteli da sakriju praziluk koji im iz dupeta viri, pa navukoše na sebe kartonske ploče sa belosvetskim natpisima o bubrezima. Znate ono, kad balkanske praznoglave starletutke nazdravljaju za mir u svetu …    A kojekakva medicinska spadala, kao onaj Dr Filguz, iskoriste priliku da se slikavaju …

Mislili smo, ali osećamo da nije samo to.

Pa smo pomislili: glup i naivan, priprost taj naš narod. Iz najbolje namere se uključio u nešto, zanesenjaci, idealisti jedni. Ono kao, socijalisti-utopisti. (Socijalisti koji su svoju brigu za narodna prava utapali u viskiju). Ovo podneblje je oduvek bilo pogodno za izrastanje svakojakih prosvetitelja, usrećitelja, ljudi sa misijom, sa vizijom, sa propagandama najgore vrste.

Pa tako privukoše i nas, na priču o značaju prevencije, na potrebu skretanja pažnje, na razmišljanje o problemu, takozvano: podizanje svesti ili preumljenje.

Da se Vlasi ne dosete.

U zemlji u kojoj se ništa ne podiže: ne podiže se porodica, ne podižu se fabrike, ne podiže se proizvodnja, promet, školstvo, nauka, ništa … ne podiže se buna, ne podiže se ni jedna jedina stvar, oni bi da podižu svest.

O značaju bubrega.

Jedan. Jedan jedini dan, u godini, će da razmišljaju o bubregu. Ili o oba bubrega.

I posle ništa.

Trista šezdeset četiri dana nerazmišljanja. Ni o čemu, a pogotovo ne o bubregu.

Pa već to je bilo dovoljno da razumnima pobudi sumnju, u dobronamernost „akcije“.

Kome drugi određuju kad i šta treba da misli, njemu mozak i ne treba. Treba samo da se pridruži armiji podražavalaca, imitatora, sledbenika Novog Svetskog Poretka. A njima je Veliki brat odredio šta svakog dana treba da promišljaju i izričito je zabranio da imaju ikoga drugoga božanstva sem njega jedinoga.

Zvuči Vam poznato, zar ne.

Tako dođosmo do pravog uzroka toj inicijativi.

Dakle: pare, gospodo, pare.

Iza svake takve aktivnosti vrti se neki novac među organizatorima, izvođačima, učesnicima, sponzorima, propagatorima i inim statistima. Pa se u to kolo obavezno uključe i kojekakvi masonci, drotarijanci, centri za demokratiju, slobodne izbore, žene u sivom (50 nijansi), itd., itd…

Da li ste ikada bili na sajtovima ili Fejsbuk grupama, takozvanih Udruženja za ovo ili ono.

Sve te takozvane nevladine organizacije. One koje isisavaju novac od naše vlade, a rade za druge vlade. Nažalost, mnoga Udruženja bolesnika su se pretvorila baš u to. Društva za namicanje para nekolicini ljudi, obično Predsedniku i njemu bliskima. Da samo vidite kako se uzbude pred deljenje para iz različitih Fondova i ministarstava. Da samo vidite tu smejuriju, kad polupismeni Predsednici krenu da prave „Projekte“ za koje traže „Podršku“. Tako se zove prelivanje para, naših para, para svih nas, u privatne džepove. Džepove domišljatih pojedinaca, koji su od svoje bolesti napravili biznis.

Iz naziva se već vidi da su se polupismeni Predsednici „udruženja“ najviše pomučili smišljajući nazive tih svojih Organizacija. Na primer: „Sve za osmeh, pare ni za šta“, „Inicijativa za normalnu diurezu“, „Sivo tržište bubrezima – pedest nijansi“, „Donor-heroj, a primalac-tajkun“, „Forum za unapređenje mežububrežne razmene“, „Dole dijaliza, gore profit!“, itd. itd.

Znate već onoga u Vojvodini, koji je formirao svoje privatno udruženje, štampa ilustrovani časopis šurujući sa farmakomafijom, pa u svakom broju objavi 50 svojih slika, sve sa velikim mikrofonom pred ustima, kao on drži predavanja, edukuje pastvu, a sa medicinom ima veze toliko što je dvaput ležao u bolnici i pročitao uputstva za dijalizne bolesnike iz Večernjih novosti. Ali, on celo članstvo voda na sportske igre i zajedničke ručkove („druženja“), sve sa muzičkim orkestrom i prigodnom muzikicom za bolesničke uši. Naravno, u pitanju je orkestar njegove kćerke pa pare uvek ostaju u porodici, a bolesnici ionako ništa ne kapiraju.

E za takve je Svetski dan bubrega – kao Bogojavljenje.

Tad ili nikad.

Pa oni se mesecima spremaju za „obeležavanje“ istog. Prijavili su Projekat, odobrena su im sredstva, iskukali su još nešto od opštine, od Sponzora, od apoteka, od privatnika, od humanitarnih organizacija, pa su našli nekoliko praznoglavih „volontera“, dobrovoljaca, naivnih i obmanutih „aktivista“ koji će deliti letke, štampati plakate, meriti pritiske ili šećere, nije ni bitno. Bitno je da se od tog „obeležavanja“ zadrži pooveliki deo „sredstava“, za sebe.

Eto zašta služi Svetski dan bubrega. U manipulacije sa boleštinama, sada su se pored medicinara, farmaceuta, političara i raznih drugih profesija, uključili i sami bolesnici. Pare su čudo. Ljudi su spremni obogaljiti sopstveno dete da bi prikupljali novac „za njegovo lečenje“.

Kad pogledate držanje tih „dvostrukih“ bolesnika, vidite da oni tu ne vide nikakav problem. Oni ne osećaju krivnju. Zaboga, oni rade isto što i medicinari, farmakomafija, političari i svi ostali koji žive od boleština. Pravih ili stvorenih.

Da zadržimo za sada, u fokusu, samo Dan bubrega, kao takav.

I da razjasnimo, ono što vas najviše interesuje: šta ćemo mi, dijalizni bolesnici u svemu tome?

Jer, iz dosadašnjih „obeležavanja“ videsmo da su dijalizni bolesnici bili ključni, ako ne i jedini učesnici tih morbidnih poklada.

To je ono što vređa zdrav razum.

Šta će dijalizni pacijenti na promociji sprečavanja bolesti bubrega?

Da izigravaju strašilo, da uplaše prolaznike dokazujući šta će im se desiti ako ne piju dovoljno tečnosti?

Da li ima išta otužnije na kugli zemaljskoj nego gledati kako dijalizni bolesnik priča u kameru kako treba unositi dovoljno tečnosti u organizam. To priča on koji je povazdan žedan, kojemu su odricanje od vode nametnuli kao glavnu terapiju. Tragedija, šta drugo reći.

Šta će dijaliznim pacijentima (ciljano za njih planirano) predavanje u Kolarcu: Kako sačuvati bubrege?

Zaista, kako da sačuvaju bubrege ljudi kojima su bubrezi već propali? Oni koji idu na dijalizu, doći će na predavanje da čuju kako da sačuvaju bubrege? Da nije malo kasno?

Da imamo svog domaćeg Riplija, da ovo beleži i prevodi svetskim agencijama, verujemo da bi nas ismejavali od Kejptauna do Vladivostoka. A i šire.

Ajde, da je tema kako da sačuvaju krvni pristup – to bi imalo smisla, itekako.  Ili: kako poboljšati kvalitet lečenja dijaliznih bolesnika. Ali, tih tema nema, i neće ih ni biti. Nije cilj nešto popraviti ili iskoreniti, rešiti problem. Ne. Cilj je zarađivati. Vrtiti priču i uzimati pare. Nisu bitni rezultati, nego marketinška predstava koju prodamo narodu. Jer, ako ostvarimo rezultate, prihodi će jednoga dana prestati. Da li stvarno mislite da je to na pameti onih koji godinama žive od tuđe ili svoje bolesti. Ne.

Pogledajte prethodne kampanje za prethodne Svetske dane bubrega. Nikakve rezultate nisu dale. Ono što se pričalo pre 5 ili deset godina i danas se može ponovo pustiti, opet bi bilo aktuelno.

Pare se daju za širenje straha. Ili kako režiseri ovih predstava kažu: Za podizanje svesti.

(Na primer, jedna kampanja je bila: Zaustavite napade bubrega. Naši srpski nesretnici, sveže izbombardovani, delili su na ulici letke sa bukvalnim prevodom engleskih parola, pa je na tim lecima pisalo Zaustavite napade bubrega. Niko u našoj medicini nije znao šta su to napadi bubrega, jer je bubreg jedan miran, povučen organ, i ne napada nikoga. Ako su mislili na bolove koje bubregu pravi kamenac, onda je to bol zbog kretanja bubrežnog kamenca, a bubreg je tu žrtva, a ne agresor. Takvih budalaština sa prevođenjem nametnutih im parola, ima svake godine).  Što bi rekao pokojni Predsednik, ne napada bubreg njih, nego oni napadaju bubreg, zbog para.

Ove godine im je naredilo da kampanju nazovu: Zdrav bubreg svima.

Jeste, zdrav bubreg svima, a osiromašeni uranijum samo nekima.

Milosrdni anđeli. Oni koji su zarobljenim Srbima naživo vadili organe verovatno su i tada nudili zdrav bubreg svima, ili bar onima koji imaju pare, da plate.

Zamislite budalu kojoj je palo na pamet da natera dijaliznog pacijenta da se slika kako pije vodu i zatim pruža čašu vode drugoj osobi, pa tu sliku onda treba da „tvituje“ uz užasno blentavu, takoreći ogavnu, mantru, ceo praznoverni ritual: „Danas ja proslavljam  #worldkidneyday. Ja pijem i pružam #glassofwater zato što #isupportwkd”. Neophodno je napraviti sliku kako pijemo i pružamo čašu vode drugoj osobi, a zatim se slika  tvituje na @worldkidneyday.

Da povratiš. Čim pročitaš.

Ovi ludaci na RTS otišli su u Centar za dijalizu u Leskovac da anketiraju ženu u sred dijaliznog tretmana, pa su još naglasili da je ta žena iz mesta (neobičnog naziva) Donje Brijanje, a onda im je ona ispričala sve najpohvalnije o svom lečenju. Prosto da budeš srećan što si dijalizni bolesnik. Sa čašom vode svako jutro, obavezno.

Ne znaju da: Za svaku čašu vode zdrav bubreg ti kaže hvala,

a dijalizni bubreg: neka hvala, ne smem.

Eto, šta nam donese Delivery Unit.

Na srpskom se Delivery unit prevodi kao junica koja se porađa.

Problem je samo što je sve to na državnim jaslama.

Tragedija.

Sve navedeno može nas samo učvrstiti u uverenju,

da za dijalizne pacijente, koji još koriste mozak,

Svetski Dan bubrega može biti samo

Dan žalosti.

 

DiaBloG – 2015

 

 

 

 

Literatura:

Partneri i sponzori


 

WKD na RTS-1http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/1856825/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D0%B4%D0%B0%D0%BD+%D0%B1%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0+.html

ili:

http://www.nshronika.rs/intervju-dana/budi-donor-postani-heroj-obelezen-svetski-dan-bubrega/

ili:

http://www.blic.rs/tag/12177/Svetski-dan-bubrega

ili:

Povodom Svetskog dana bubrega, juče je ispred restorana Ruski car u Knez Mihajlovoj ulici organizovana promotivna akcija gde su zainteresovani građani mogli da dobiju odgovore od stručnjaka o svim dilemama u vezi sa bolestima bubrega, transplantacijom organa i donorstvom. Organizatori akcije su udruženja bubrežnih bolesnika i invalida na kućnoj dijalizi Renalis, Nefrološka sekcija Srpskog lekarskog društva i Centar za demokratiju. – See more at:

(http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/novi_bubreg_na_odlozeno.55.html?news_id=185663&action=print)

Partneri i sponzori1



 

 

Neodržani govor povodom Svetskog dana bubrega

Neodržani govor našeg predstavnika povodom „World Kidney Day“, Svetskog dana bubrega.

Poštovani skupe,

Danas 14.03.2013. godine, slavimo dan nebrige o bubrežnim bolesnicima. Naime, već po tradiciji se svakog drugog četvrtka u mesecu martu podsećamo kako u proteklih 364 dana nismo učinili ništa u poboljšanju sprečavanja i lečenja bubrežnih oboljenja.

Ovaj datum nam je i ove godine prilika da se u svečanoj atmosferi obratimo sadašnjim i budućim bubrežnim bolesnicima, kao i celokupnoj javnosti, kako bi na više mesta i širom države evocirali uspomene na proteklih 364 dana i kako bi sa istim žarom najavili da ni u narednih 365 dana nećemo odstupati od te zacrtane politike.

Svakom dobronamernom aktivisti koji se danas uključio u obeležavanje svetskog dana bubrega je jasno da nam je ovaj dan posebno značajan, kao prilika da opravdamo finansiranje i postojanje naših udruženja i organizacija za brigu o bubrežnim bolesnicima, i da evo celokupnu javnost podsetimo na naš nemerljiv značaj i doprinos sistemu zdravstvene zaštite bubrežnih bolesnika. (Ovde otpiti malo vode date od sponzora).

Našim udruženjima: „Sve za normalno pišanje“ i „Inicijativa za obilnu diurezu“, danas se pridružio i pokret „Majke nerotkinje za zdravo potomstvo“, kao i „Pokret imobiliziranih“, na čemu im se srdačno zahvaljujemo. Na podrški.

Ovogodišnji svetski dan bubrega obeležavamo pod sloganom: Stop napadima bubrega! Taj slogan je verovatno izmislio onaj ko je imao: napad mozga! Pošteno govoreći mi smo to preveli sa američkih sajtova i shvatili smo to kao još jednu pretnju, tj. da će nas bombardovati bubrezima, koji su prethodno akutno oštećeni. Tehnologija je danas učinila mogućim da se oštećenim bubrezima, piše na tom sajtu, može opasno ugroziti zdravstveni sistem neke države, zbog čega je neophodno da se kod lekara i osoblja bolnica poveća svest o odbrani od napada bubrega, bez obzira iz kog pravca oni dolazili. A često su i samonavođeni.

Iako je većina vas ovde prisutnih došla iz raznih dijaliznih centara, mi posebno apelujemo na vas, da na vreme zaštitite svoje bubrege, koji istina ne rade, ali su i dalje podložni nama stranom napadu bubrega.

Zato poštovani hemodijalizni pacijenti (vidim da ste vi ovde u većini), uzmite ove letke na kojima su amblemi svih naših udruženja, dokazanih stručnjaka za zaštitu od napada bubrega, podelite to svim vozačima onih drndavih saniteta u kojima se vozite i upozorite ih da način na koji vas oni voze do kuće i dalje može značajno oštetiti vaše bubrege.

Stop napadima bubrega, za bolji prevoz pacijenata na hemodijalizu, hoćemo datum, a ne prazna obećanja.

Hvala vam.

[Iz nama nepoznatih razloga organizatori skupa povodom Svetskog dana bubrega odbili su da našeg predstavnika uvrste na listu govornika, tako da su prisutni ostali uskraćeni za ovaj biser besedništva, autodidaktike i spoznajnog procesa (spoznaj samoga sebe) i zaštićenom primerku iz svetske baštine govorništva i nepatvorene istine, koja izbija iz svake njegove rečenice. Ispravljajući ovu očiglednu nepravdu i zaveru svetskih razmera, DiaBloG koji se uvek zalagao za DialoG, posvetio je ono srednje slovo B, današnjem svetskom danu Bubrega].

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/beograd/glas-javnosti-14-03-2013/u-srbiji-se-obelezava-svetski-dan-bubrega

.

.

.     .     .     .

.

uzbudljivo-do-kraja

.

.

Picture1b