Tag Archive | supruga

Звонко Јелић: моја прича

Мало среће, мало туге, свих ових, 27 година.

Zvonko Jelic

Звонко Јелић

Ја сам Звонко Јелић, најстарији пацијент у Центру за дијализу Опште болнице “Стефан Високи” у Смедеревској Паланци. Нa дијализи сам већ 27 годинa. Ожењен сам, и имам ћерку и сина, који су се због мене и посветили медицини.

Моја прича, од рођења (пре 48 година), у селу Баничина, крај Смедеревске Паланке, до оног дана када сам отишао на регрутацију, није била ни по чему специфична: маштао сам да постанем добар војник, а суочио сам се са суровом стварношћу, да ће ми живот убудуће зависити од процедуре зване дијализа, која за мене оваквог (и тужног и срећног) траје већ 27 година.

Моја дијагноза је била гломерулска болест (гломерулонефрититис), хронично упално обољење бубрега.

Сасвим случајно, приликом регрутације, откривене су ми беланчевине и крв, у мокраћи. После тога сам прошао сва могућа уролошка испитивања и прву хемодијализу имао сам већ почетком 1989. године. Тог тренутка нисам ни знао шта ме још све чека, али сам осећао да ће бити тешко и да долазе разна искушења.

Наредне године урађена ми је трансплантација бубрега, а донор бубрега ми је био мој деда Живадин, који је тада имао 75 година.

Све је у почетку било у реду, па сам се оженио мојом девојком Биљаном, са којом сам се забављао већ неколико година. Убрзо смо добили кћерку Јелену.

На жалост, стигла ме је нова невоља. Мој организам је после две године одбацио дедин бубрег који је морао да буде извађен. Поново сам се вратио на дијализу, али сам доживео и нову срећу: добио сам сина Бранислава.

До 2005. године живео сам готово нормално. Чак сам радио веома тежак посао на једној стругари, јер сам хтео да докажем и себи и другима, да упркос болести могу све.

Али, почеле су да ме стижу и непријатне последице хроничне бубрежне слабости.

Оперисао сам паратиреоидну жлезду, а губитком калцијума и фосфора много су ми се проредиле кости. Тако се и догодило да паднем са бицикла, и задобијем озбиљан прелом колена и бутне кости.

Због ових повреда и сада ми је једна нога краћа седам и по центиметара, носим ортопедске ципеле и ходам на штакама. Али то ме не спречава да возим ауто, без икаквих помагала у колима. Већ десетак година, ја сам главни за превоз породице.

Моја супруга Биљана је права хероина, посветила се потпуно породици и супругу, тј. мени, и посебно брине да на време попијем све лекове. Док је радила у продавници, ја сам је увек пратио колима. И своју децу, кћерку Јелену која данас име 23 године, и сина Бранислава, коме је шеснаест година редовно сам возио и возим до школе. Обоје су се због мене и пацијената сличних мени, посветили медицини.

Тачније, мој син Бранислав је ученик другог разреда Средње медицинске школе у Паланци, а кћерка Јелена завршила је Медицинску школу у Паланци, где је била и ђак генерације. Сада студира на Медицинском факултету у Крагујевцу, пета је година, она је студент на буџету, јер даје редовно годину за годину.

Председник сам Међуопштинског удружења бубрежних болесника „Kidney“, са 108 чланова из Смедеревске Паланке и Велике Плане, који су на дијализи: хемодијализи, перитонеумској дијализи или су трансплантирани.

Удружење је веома активно. Обележавамо редовно Светски дан бубрега и Дан донације органа, који се сада под покровитељством Министарства здравља одржава уз слоган „Продужи живот“, док је наш слоган „Завештајте своје органе живима, на небу вам не требају“.

Често се дружимо, идемо на излете и предавања, славимо Свету Петку.

Организовали смо друге републичке спортске игре са 120 учесника из Србије, а на различитим спортским манифестацијама освојили смо бројне медаље у куглању, пливању, пикаду, фудбалу…

Све то сам постигао захваљујући томе што сам заиста посвећен свом лечењу. Скоро три деценије, сваки други дан редовно и на време долазим на дијализу.

Пре неколико зима пут од Баничине до Паланке био је завејан, непроходан за возила, а ја сам, наравно, морао на дијализу. Мештани из двадесет кућа одмах су притекли у помоћ. Брзо су направили носила и кренули да се пробијају кроз сметове. Једна група ишла је напред да прогази снег, а друга ме је носила, па су се мењали. Уз подршку и Дејана Шулкића, тадашњег председника општине Велика Плана, стигао сам, малтене у последњем тренутку, у Центар за дијализу, где ме је и после њиховог радног времена чекала комплетна медицинска екипа. Био је то подвиг, вредан сваког дивљења.

Дијализирање јесте напорно, али не смем да клонем, јер ме подржавају укућани и особље на дијализи. Посебно докторка Верица Ђорђевић и медицинске сестре које ми много помажу када је најтеже. Заједно се надамо да ћу дочекати нову трансплантацију бубрега. Обрађен сам и на листи сам чекања. Ваљда ћу бити и те среће да се нађе донор и да више не морам на дијализу.

.     .     .

На слици доле:

Звонко Јелић са породицом:

Zvonko Jelic sa porodicom.

Уз незнатне измене, преузето из вашег и нашег “ДИЈАЛИЗА“ часописа Савеза организација бубрежних инвалида Републике Србије – година I , број 2 – 2015.

________________

______________________________

__________________________________________________

Šuntavilo, Brisači, Limunada, Supruga i Duple cene – Hronologija dijaliznih tendera

Cirkus na dijaliznim tenderima – Jer, tako smo u mogućnosti! (Nadnaslov)

Šuntavilo, Brisači, Limunada, Supruga i Duple cene – dokaz da je RZZO izgubio sve kompase u zaštiti monopolista.  (Naslov)

Tehnomed održao lekciju nefrolozima i pravnicima Fonda, ostalo će Inspektori za organizovani kriminal. (Podnaslov)

Poštovani čitaoci,

Ako ste pomislili da smo zaboravili da vas izvestimo o događanjima na dijaliznim tenderima, varate se. Ništa što utiče na kvalitet dijaliznog lečenja neće nam promaći. Možda nećemo moći objaviti komentare isti dan ili mesec, ali, sve što je vezano za kvalitet dijaliznog lečenja naći će svoje mesto na ovom sajtu. A i gde bi drugde?

Ko još sme da kaže da je (dijalizni) car go, osim nas? A ne da je go, nego još i zaudara. Zaudara na trulež, moralnu i materijalnu, kao krpelj koji se nasisao naših para i naše krvi, i sad ne može da se pokrene, obamro od profita i ravnodušan na naše češanje.

Dakle, ključna novina u stalnoj RFZO igri: „Kako zaštiti naše monopoliste?“ lansirana je ovog leta. To je zaista bio hit leta, 2015. godine.

Od ranije vam je poznato da su uvođenjem kategorije „Materijal specifičan po tipu mašine“ (link) naši monopolisti dobili „pravnu“ osnovu da budu izuzeti od konkurencije, od nadmetanja, pa su taj materijal prodavali Fondu po ceni koju sami odrede. To vam je ono: „broj ponuđača po ovoj stavki: 1 (jedan)“, odluka: Komisija je kao ispravnu prihvatila dostavljenu ponudu, Rešenje: sklapa se Ugovor sa jedinim ponuđačem, po ceni koja je bila u ponudi i koja je prihvaćena“, itd, itd… sve na taj kalup.

U taj materijal po tipu aparata za dijalizu, realno spadaju samo mikrobiološki filteri. Sve ostalo proizvodi se od strane desetine drugih dijaliznih firmi i u svetu postoji jasna procedura koja ne štiti niti stvara monopoliste. U sred Nemačke postoje firme koje proizvode arterio-venske linije za sve vrste dijaliznih aparata, kao i firme koje proizvode dijalizatore i suve bikarbonate za sve vrste dijaliznih aparata.

Pa šta je onda u Srbiji sporno?

Sporno je to, što u Srbiji takve (ni nemačke!) firme ne mogu prodavati svoje AV linije niti suve bikarbonatne koncentrate, jer je u državi Srbiji RFZO komisija uvela obavezu da onaj ko to želi mora doneti potvrdu od proizvođača aparata da su te linije „kompatibilne“ tj. odgovarajuće tom aparatu.

Znači druga firma, koja takođe učestvuje na tenderu sa ponudom istog artikla, treba da odobri ostalim firmama da i one mogu učestvovati sa svojim ponudama za isti artikal.

Da li se ikada desilo da neka firma da takvu dozvolu konkurenciji?

Nikada, naravno.

Da li će se ikada desiti da neka firma da takvu dozvolu konkurenciji?

Neće, naravno.

Jedan monopolista je čak tvrdio da njegova firma ne može garantovati bezbednost pacijentu ako se ne koristi njihov originalni materijal?! Kakva laž. Da li je iko ikada video takve bezbednosne garancije?! Kamo sreće da je to dato pacijentima ili bolnicama, pa da na osnovu toga mogu tužiti dotične proizvođače dijaliznih mašina koje su ne jednom ugrozile, pa i uništile živote pacijenata. Nažalost, takvih garancija – nema. Nikada ih nisu dali niti će ih dati. Pa oni čak i servis naplaćuju, po tarifi koju sami odrede.

Sistem koji je napravio RFZO, definitivno je „legalizovao“ monopol kakav ne postoji nigde, ni u Evropi, ni u svetu.

Pri tome je to, taj isti RFZO i otvoreno priznao. U jednom svom ranijem dopisu otvoreno su priznali da postoje bipolisti, dve firme koje drže skoro sav dijalizni biznis u Srbiji. Čak se navodi i da su imali nemali uticaj na sastav i odluke tenderskih komisija!!!     (https://dijaliza.wordpress.com/2014/08/06/)

Ludilo.

I sad im opet ugađaju.

Novi (stari član) Predsednik tenderske komisije (nefrolog, načelnik, direktor, profesor, drd, mrd, prd), sada je čak javno ustvrdio da je domaći zastupnik firme Gambro dao sve svoje aparate samo na revers dijaliznim centrima, te da ih uvek može povući natrag, ako ne bude zadovoljan rezultatima tendera.

Šok.

Ostali članovi komisije su se samo zgledali, kada je takva jedna tvrdnja izneta, javno, u zvaničnom telu ove države. Ako ne bude zarada koliko mi tražimo, mi ćemo vam uzeti aparate, pa da vidimo šta ćete onda? A vlada se ovamo hvali kako državu niko ne može da ucenjuje.

Smejurija.

I šta se dalje dešava?

Odjednom, u materijal specifičan po tipu mašine ulazi sve više stavki. Ne samo bakteriološki ultrafilteri, nego i AV linije, suvi bikarbonatni koncentrat, pa čak i sredstva za čišćenje i dezinfekciju aparata.

Odjednom, svi ti artikli ulaze u jednu stavku: materijal koji zavisi od tipa mašine.

Tako da onaj ko bi hteo učestvovati na tenderu, a nema bakteriološki filter za dijalizni aparat, ne može ponuditi niti išta ostalo.

A bakteriološki filter nema niko, naravno, niko osim: zastupnika proizvođača mašine.

Na stranu to što neki od tih tipova mašina više uopšte nisu ni registrovani, odnosno istekla im je registracija u Agenciji za medicinska sredstva, ne postoji servis, niti rezervni delovi za njih, a negde su im čak i firme proizvođači propale, tj. ugašene su ili kupljene od drugih firmi.

To našim „stručnjacima“, nefrolozima iz „Stručne“ komisije nije ništa značilo, oni su sve takve sulude odluke i uslove aminovali.

Na kraju se jedan od (potencijalnih) učesnika tendera, uhvatio za glavu i glasno jauknuo:

Pa da li su ti nefrolozi šuntavi pa ne mogu sami da ocene da li je jedna krvna linija kompatibilna za određeni aparat nego im taj posao mora vršiti druga firma, koja takođe učestvuje na tenderu.

Pogledali smo u rečnik, šuntav, znači: blesav, smotan, onaj koji se kroz ceo život vuče držeći druge za rukav, spoticač o sopstvena stopala, kilav, nikakav.

Eto, dakle, kakvi su nam nefrolozi zapali. U komisije.

Predstavnik Tehnomeda, je čak predložio članovima komisije da se spuste samo 100 m ispred, u dijalizni centar Dragiša Mišović i da tamo na licu mesta namontiraju liniju i vide da li odgovara.

Ne, ne pada im na pamet, da mrdnu svoje guzice i sami nešto „utvrde“.

Onda im je dotični predstavnik Tehnomeda objašnjavao da kad čovek kupuje brisače za automobile nikada ne kupuje brisače po tipu automobila, nego one koje sam odabere. Naravno da će neki trajati kraće, a neki duže, ali osnovnu ulogu, brisanje stakla svi moraju da vrše, bez obzira na tip automobila.

Ne, ni to nije vredelo.

Komisija je odgovorila da ostaje pri svakoj tački svoje specifikacije.

Nije pomogao ni primer da limunska kiselina u slobodnoj prodaji košta 4 dinara, što je više od 100 X manje od traženih 426,00 dinara za limunsku kiselinu kojom će se čistiti „po tipu“ dijalizni aparat posle dijalize. Aparat za koga nema dokaza da se više igde proizvodi i da za njega uopšte postoje rezervni delovi i servis.

Zbog stenograma i dijalizne istorije, taj njegov dopis, vredi preneti u celini:

Апарат за дијализу је један технички систем. Изграђен је или произведен на бази знања из области машинства, електротехнике, електронике и медицине. Пошто се ради о техничком систему можемо успоставити аналогију са другим техничким системима. Најбољи пример за то је аутомобил, пошто већина људи има додира са аутомобилом. Када купите нови аутомобил произвођачи вам дају гаранцију. На пример пет година или 100.000 пређених километара. Услов за гаранцију је да редовно одржавате аутомобил у њиховом сервису. У то спада замена уља и филтера или можда и још неких делова. При томе таква услуга је обично скупља него у неком неовлашћеном сервису, али не значајно. Након истека гаранције ви ћете, као власник аутомобила, одлучити да ли ћете сервис обављати и даље у овлашћеном сервису и да ли ћете га уопште и обављати онако како је то произвођач прописао или ћете сервисни период мало „развући“ због кризе која је заштитни знак нашег времена. Ако доће до квара у гарантном року произвођач ће о свом трошку уградити оригинални део. Али када гарантни рок истекне да ли већина људи иде у овлашћени сервис ради уградње оригиналног дела или уграђује популарно названо „турске“ делове који се производе за све аутомобиле. Да ли се такви аутомобили и даље возе. Наравно, сваки дан.

Сада ћете рећи да је апарат за дијализу медицински уређај па се на њега не могу уградити „турски“ делови као на аутомобил. Да од апарата за дијализу зависи људски живот. Колико год то изгледало банално, ипак је аутомобил, са техничке стране, сложенији систем. Поред тога од његове исправности зависи више живота. Путника у аутомобилу и других учесника у саобраћају и људи у околини. Познат је пример грешке на једној марки аутомобила када је приликом сипања бензина долазило до варнице па су експлодирале читаве бензинске пумпе...

Mислимо да је време да се демистификује дијализа, материјал по типу апарата, заједнички материјал, правилници и цела регулатива која је имала један основни задатак, да од нечег ненормалног направи нешто нормално. То је увек тешко.

Пошто је предмет ове јавне набавке материјал „по типу апарата“ кренућемо редом по техничкој спецификацији. Требало би да „материјал по типу“ значи да је то материјал који одговара само за тај тип апарата и ни за један други. Зашто се ту подразумева да такав материјал мора да производи само једна компанија у целом свету. То није материјал „по типу“ компаније, него модела апарата. Сврставањем „материјала по типу“ у једну партију за један апарат ви управо подразумевате да само једна фирма, конкретно Bellco, Gambro или Hospal, који не постоје, и Fresenius, могу да произведу такав материјал. Нисте чули за Bain Medical, Yihua, Kavasumi, Nikiso, Etropal, Hydilena, Almed, Nipro, Serum Verk, Toray. Разумљиво је да ви нисте чули, али како доктори из стручне комисије нису видели штандове на бројним конгресима које су посећивали (о трошку монополиста).

Како смо навели, идемо редом. Крвне линије или АВ линије сте детаљно дефинисали и описали у једном одговору баш у овој јавној набавци…  Tакође је јако лепо написано да „димензије и детаљну спецификацију АВ комплета прописује произвођач одговарајуће машине“. Нормално је да захтевате да такво медицинско средство буде регистровано за употребу. И на крају имамо кључ. Понуђено добро мора у потпуности да буде компатибилно апарату. Шта то значи када су у питању АV линије. Да ли је читава стручна јавност шунтава па не зна да види да ли линија одговара поједином апарату. Овде говоримо само о регистрованим производима. У прилогу достављамо вам један узорак крвне линије произвођача Етропал из Бугарске која је намењена за апарат Fresenius 4008. У истом дворишту имате центар за дијализу Др Драгиша Мишовић, па упоредите са линијом коју је произвео Fresenius. Шта представља заштита произвођача апарата над монополом продаје пластичне крвне линије, коју производи десетак компанија широм света? Када на аутомобилу мењате метлице за брисаче ви можете да бирате оне од неколико хиљада динара, које лепо пријањају уз стакло и добро бришу и оне од неколико стотина динара, које су мало круте, стружу по стаклу, али када пада киша и оне бришу. Ту можете да бирате, али овде то није случај. Овде важи Закон о јавним набавкама, који налаже обезбеђење конкуренције и штедњу државних пара.

Следећи тужан пример менталне дискриминације су патрони са содом бикарбоном. …

Течни алкални концентрат за дијализу се углавном више не производи у свету јер је замењен са прашкастим бикарбонатом, а то је учињено управо из разлога (микробиолошке безбедности и) економичности. Свуда у свету је прашкасти букарбонат јефтинији од течног јер је мање паковање, није уложен рад за мешање са водом и много су мањи трошкови транспорта и складиштења. Наравно, тако је свуда у свету осим код нас. Ако се сећате канистер течног алкалног раствора је коштао 500 до 600 динара за 10 литара. Стварно је потребно 7,5 литара, па су у свету паковања била од 8 литара. То је око 500,00 динара по третману. …

Како сте сад дошли до цена прашкастог бикарбоната? 100.000 комада сувог букарбоната у одговарајућем паковању, 720 грама за 950 динара (!) по комаду за заштићеног понуђача без конкуренције. То је сан за целу Европу.

Посебан куриозитет ове техничке спецификације је три пута више лимунаде него прошле године. Ставка 9. У другој партији: Средство за стерилизацију машине на бази лимунске киселине, кертриџ, чак 37.400 комада по цени од 426,00 динара по комаду. Више од три пута него претходне године. Занимљиво је да је број дијализа на овим апаратима увећан за око 50% (!), а средство на бази лимунаде је увећано за више од 300% па смо дошли скоро до 16 милиона динара за ову ставку. Можда нисте чули да фирма Gambro која је производила апарате АК Ултра 200 не постоји већ трећу годину и да је престала да постоји управо због оваквог приступа: пуно малих скупих производа који дијализу треба да учине сасвим посебном. Вероватно нисте чули да је и Fresenius некада продавао средство на бази лимунске киселине које се звало Цитростерил, па га одавно више не продаје у Србији. Истина је да је стерилизација лимунском киселином добра за апарате за дијализу, али лимунску киселину можете наћи у свакој продавници. Дајемо вам један пример са приложеним фискалним рачуном.

Пре извесног времена у једном Вашем одговору сте навели да РФЗО мора да заштити два најважнија снабдевача дијализним материјалом. То је свакако био скандал, да се у току једне јавне набавке јавно одредите да некога штитите. Како су у Србији скандали сванодневна појава и то је прошло и брзо пало у заборав. Оно што овде упада у очи је да ипак не штитие та два добављача подједнако. Постоје мале симпатије према једном. Зато се овај други као нешто буни у дописима које вам је послао у овом поступку.

Једном понуђачу сте умањили цене за значајне износе, а другом су цене остале на лепом нивоу, а количине су повећане за више од 30%. Све то и не би било тако необично да је „миљеник“ продужио регистрацију апарата у Агенцији за лекове. Ви сте повећали број тетмана на апаратима који се одавно не производе и нису регистровани у Агенције за лекове, а на оним апаратима који су регистровани смањили сте цене и количине. То је занимљива стратегија.

Поновљамо вам захтев за измену конкурсне документације:

– Свака ставка из техничке спецификације треба да буде засебна партија.“

(http://www.javnenabavke.rfzo.rs/download/javne%20nabavke/centralne/404-1-110-15-45%20ODGOVOR%20NA%20DODATNO%20POJASNJENJE-26.06.pdf)

O čemu se radi?

Šta reći na kraju ovakve argumentacije?

Ništa.

Republička Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila je ove argumente i naložila da se predmetna javna nabavka PONIŠTI u celini!

http://www.kjn.gov.rs/sw4i/download/files/article/1800-2015odlukark.pdf?id=14871

Drugi skandal, vezan je za Fresenius, naravno, i taj je skandal mnogo opasniji. Opasniji po neke članove stručnih komisija, ali i sve birokrate iz RFZO-a koje su učestvovale u ranijim komisijama.

O čemu se radi?

Radi se o neodržavanju dijaliznih tendera već treću godinu zaredom.

Poslednji tender za dijalizatore je održan novembra 2013. godine i RFZO je odlučio da po njemu nastavi snabdevanje i narednih godina, jer je, kao, na tom tenderu postigao uštede od 30% u odnosu na cene dijaliznog materijala na prethodnim tenderima.

Na ovo snabdevanje mimo zakona, naravno da su se žalile firme koje očekuju raspisivanje novih tendera, jer u tome vide svoju šansu da i one nešto prodaju. А dа је Zakon kršen, u to nema nikakve sumnje!

Postupak je privukao pažnju, ili je dodeljen, Tužilaštvu za organizovani kriminal!

Ni manje ni više.

Ali, i RFZO je imao svoju (tanušnu) odbranu.

Oni su sve radili u interesu pacijenata! (Pazi sad to, kukala nam majka, ako nas ovi brane …)

Jer, kao, kad se raspiše regularan tender, onda se uvek neko žali, pa se dugo čeka na odluku, pa Republička komisija usvoji (!?!) žalbe, pa traže novi tender … a bolesnici ne mogu da čekaju, pa eto, oni zato nastave po starim kvotama i starim cenama, sami kupuju.

I tako su kažu, na tom tenderu iz 2013. postignute dobre cene, 30% manje.

Ali …

Uvek ima neko ali … što devojci sreću kvari.

U međuvremenu, održani su regularno tenderi za dijalizni materijal u vojnim dijaliznim centrima (VMA, Niš i Novi Sad).

Na tim tenderima u većini partija pobeđuje japanski Nipro, sa cenom još 30% manjom od one kojom su se hvalili predstavnici RFZO!

A što je najinteresantnije, Fresenius je na vojnom tenderu prihvatio tu trku u snižavanju cena i sam je oborio cene svojih materijala na istorijski minimum, pokušavajući da udavi Nipro i da im stavi katanac na sve aktivnosti u Srbiji. Fresenius je tada ponudio „domaće“ dijalizatore za 887 do 1078 dinara. Najveći Freseniusov dijalizator, HdF100S, 2,4m2 površine, tada je (konačno) bio samo 1078 dinara. (FMC cene: 1,3m2LF: 887   1,6m2LF: 897   1,3m2HF: 887   1,6m2HF: 969   1,8m2HF: 1029   2,4m2HF: 1078 RSD) – i opet su poraženi, nižim cenama, Japanaca.

Šta se dalje dešava?

Ove cene, sa vojnog tendera, dospeju, naravno i do Tužilaštva za organizovani kriminal, koje sada dobija i dokaz, crno na belo da RFZO nabavlja bez tendera i skuplje, a Vojska zakonito nabavlja, a mnogo jeftinije.

Cene za stotinjak vojnih pacijenata su očigledno za oko 30% (još) manje od onih koje država plaća za ostalih 4500 dijaliznih bolesnika u Srbiji već treću godinu zaredom.

Država je očigledno i svesno pokradena!

Tužilaštvo ne može ostati nemo.

Ključni dokaz, su cene sa vojnog tendera. Materijalni dokaz!

Zicer.

Dobitna situacija, koju nijedna država, nijedno Tužilaštvo, ne bi propustilo da realizuje.

Ali, nikada ne potcenjujte Freseniusove kapacitete i stepen korumpiranosti domaćih „državnih službenika“.

Fresenius je dakle platio najskuplje pravne mozgove, da mu naprave izlaz iz ovog ćorsokaka, u kojeg su zapali „emotivno reagujući“ na Nipro.

Zainteresovani za izlaznu strategiju, osim FMC menadžera, bili su naravno i domaći saučesnici iz RFZO-a, članovi Komisija, itd. itd.

I šta su smislili?

Pa, kao ne mogu se te cene upoređivati!?!.

Nisu kao, isto vojni pacijenti i civilni pacijenti!?! (I sve takve gluposti).

U pitanju su, kao, „različiti komercijalni uslovi“, jer vojni tender je tražio isporuku materijala u Beogradu, što je mnogo blizu i jednostavno, a ne kao civilni tender isporuke širom Srbije, na 51 adresu, pa kao, vojni fond plaća u roku od 30 dana, a civilni u roku od 90 dana, pa sve tako neke kapitalne razlike, koje se u suštini svode na: transport.

Da li je moguće da cena transporta čini 30% cene dijaliznog materijala?

Nema šanse. Toliko svi znamo.

Ali, ono što ne znamo, a ni iz priloženih papira nismo shvatili (http://www.kjn.gov.rs/sw4i/download/files/article/1800-2015odlukark.pdf?id=14871), zašto je Republička komisija uvažila ovu žalbu Freseniusa.

Pitali smo nekoliko nezavisnih komentatora, da ne kažemo „analitičara“ dijaliznih zbivanja.

Većina misli da je Republička komisija ovim usvajanjem žalbe dala alibi nekima da ne odu u zatvor.

Drugim rečima: onu potpuno dobijenu tužilačku poziciju, je učinila spornom, jer nije uvažila cene koje su postignute na vojnom tenderu. Dozvolila je duple standarde, različite cene, za isti proizvod, pri čemu su cene za stotinjak (vojnih) pacijenata bile značajno manje nego cene za 4500 pacijenata u celoj Srbiji!?! Ispade da se za malu porudžbinu daje popust, a za veliku ne.

Ko u tome nađe logiku treba mu dati Nobelovu nagradu.

Takvom odlukom mnoga dupeta su ostala spašena (verovatno), ali je i država ostala opljačkana (sigurno).

A onda je usledilo i otkriće koje je zapravo pravi i jedini dijalizno-tenderski hit leta 2015. godine.

Nije Fresenius imao pametne pravnike pa je Komisija usvojila njihovu žalbu. Ispostavilo se da supruga od predsednika Komisije radi u jednoj od zaštićenih firmi „po tipu“ aparata.

Otuda odjednom postaje jasnije zašto su neproporcionalno porasle potrošnje (300%) za aparate koji se više ne proizvode.

I postade i jasnije kako su i zašto su, „ljuti protivnici“, dugogodišnji monopolisti ili bipolisti, konačno dospeli pod kontrolu Komisije za zaštitu konkurencije (link).

Jer, javna je tajna da se oni o svemu dogovaraju, da su direktori tih firmi dugogodišnji saradnici i da se međusobno ispomažu, obično u korist Freseniusa, jer koga je moliti nije ga ljutiti…

Dakle, po zakonu, republička Komisija je bila dužna da po službenoj dužnosti pokrene postupak za poništenje protivzakonito sklopljenih ugovora sa tendera 2013. godine, ali ona to nije učinila jer je bila u sukobu interesa. Supruga predsednika Komisije radi kao šef pravne službe u firmi koja učestvuje u svim dijaliznim tenderima i prodaje „po tipu aparata“, tj. bez konkurencije.

Kad se to otkrilo, predsednik te Komisije brže bolje podnosi ostavku, da bi pobegao od odgovornosti, ali …

Ali, na odlukama te Komisije i dalje su njegovi potpisi, tj. i dalje je predsednik.

Nećemo vam ovde ni prepričavati, niti citirati, tekstove iz odluka republičke Komisije, jer je to jedna neubedljiva, terminološki zbrkana, misaono zapetljana, nemušta konstrukcija, u kojoj se ne mogu naći nikakvi argumenti.

Monopolistima i njihovim zaštitnicima bi bilo jednostavnije da su slobodno upotrebili onu čuvenu frazu od Šuntavila:

„Jer, tako smo u mogućnosti.“

(Just because we can)

Suntavilo

Na ove odluke nema žalbe.

.

DiaBloG – 2015

.

.     .     .


Jer, tako smo u mogućnosti

.     .     .

Nabavke-po-tipu-kompanije-01.     .     .

Nabavke-po-tipu-kompanije-02.     .     .

Nabavke-po-tipu-kompanije-03.     .     .

Pravnici RZZO protiv FMCa

https://dijaliza.wordpress.com/2013/10/18/pljacka-drzave-po-tipu-masine/

 .    .    .

Priznanje-citajte kako je napisano.     .     .

jer-tako-smo-u-mogucnosti-02 .     .     .

Branićemo monopoliste, jer tako smo u mogućnosti

.     .     .

Bolesnici brane našu dijalizu, jer tako smo u mogućnosti

.     .     .     .     .



Kako radi Frezenijus u Prijedoru: plati ili umri, pa idi negdje dalje od nas

Poštovani!

U vezi Vaših tekstova i Mučenik iz Banjaluke, mogu da kažem slijedeće:
Odnos prema dijaliznim pacijentima u banjalučkom dijaliznom centru je još i ”OK”, zahvaljujući “profesoru’ i Dr Beriću, ali u Prijedoru je KATASTROFA.

prijedor2

Na čelu Frezenijusa u Prijedoru su načelnik centra: Dr Lj.V. i glavna sestra Gorana (glavna sestra po svim pitanjima). A tamo je je prvo pitanje „MONEY“, odnosno pare, a za pacijenta ko ga „šljivi“ odnosno ko ga j***. Bitno je sve naplatiti i to unaprijed. A servis, to jest usluga, im je NULA (0,00).  A ako niste zadovoljni, pa idite negdje drugdje „nismo mi jedini“, pogotovo što niste „lak pacijent“, pa nek se drugi sa Vama zaje******.
To je lično iskustvo moje supruge i mene iz inostranstva!!!

Postovana gospodo!
Nema tu šta posebno da se priča. Ceo sistem im ne valja i nalazi se u rukama nekih privilegovanih doktora i sestara, koji su se ugurali u sistem i slijepo „poštuju“ norme onih koji su ih postavili na to mjesto, a o Hipokratovoj zakletvi nema ni pomena.
Po dolasku na dijalizu u Prijedoru odmah na vratima  smo dočekani sa pitanjem ko će to sve platiti (umjesto dobar dan, kako ste i sl), iako moja supruga ima BH državljanstvo.
Pošto nas je to emotivno pogodilo odmah smo rešili da sve platimo samo da otpočne dijaliza, jer se moja supruga loše osjećala.
Po pokušaju dijaliziranja došlo je do nemogućnosti priključivanja, jer je navodno jedna linija na trajnom kateteru zapušena. Reakcija dr V.Lj. je bila takva da je totalna neprimjerena ljekarskoj etici.

„Što si mi je doveo ovde da  mi umre, da sam znao ne bih vas nikako primio“ i to sve pred pacijentom koji je ionako bio uplašen. Na moje pitanje i šta sad, rekao mi je da je vodim gdje znam, da je on ne može priključiti.
U nemogućnosti da se vratim nazad našao sam se u vrlo neizjvesnoj situaciji, jer nisam znao šta da radim, a dalje odgađanje dijalize značilo bi smrt za moju suprugu. Nevjerovatno je da i sestra Gorana koja je cijelo vrijeme bila prisutna nije ništa pokušala, makar nekako da pomogne, u celoj toj situaciji. Ne, ona je ta ista osoba koja nas je  dočekala na vratima i pitala za novac.

i od goreg ima fresenius

Odmah nakon toga bez ikakve izvjesnosti krećemo za Klinički centar Banjaluka, i tamo poslije  mnogo muka i neizvjesnosti uspijevamo da upoznamo dr Berića koji uspjeva priključiti suprugu na dijalizu. Naravno i to je poslije plaćeno, ali je bitno da smo otklonili  smrtnu opasnost za suprugu.
Pošto i poslije toga supruga nije mogla imati uspješnu dijalizu u Prijedoru (iako je to najnoviji dijalizni centar u Republici Srpskoj), a osoblje vjeravatno nije ni želilo da se maltretira sa mojom suprugom, narednih mjesec dana bio sam prinuđen da je vozim za Banjaluku.

Odlazeći na dijalizu u Banja Luku upoznali smo svo osoblje i ono je uglavnom bilo OK. Posebno tu ističem “profesora“ kom sam zaboravio ime, i dr Berića, sa kojima sam često kontaktirao, kao i Sinišu koji je radio  u administraciji i odnosio se korektno prema nama. I ostalo osoblje puno je ljubaznije nego ono u Prijedoru izuzev nekoliko prepotentnih sestara.

Moj je dojam da u Prijedoru niko ništa ne radi osim ono što mora, a glavnu riječ vode dr Lj.V. sa sestrom Goranom, koji tamo vedre i oblače.

Prijedor1

Sa poštovanjem,

Baco K.!

(puna imena i prezimena, autora i lica pomenutih u tekstu, poznati redakciji sajta)

DiaBloG – 2015

 


.     .     .


.

dijaliza prijedor2

.     .     .

dijaliza prijedor

.     .     .