Tag Archive | strah

Lina Ven: Da li je i Vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije?

Izborite se za Vaše pravo da znate ko sve plaća onog ko Vas leči!

Kako ćete proceniti kada Vas iskreno leči, a kada prodaje proizvod firme koja ga sponzoriše?

Dr Leana Wen1Lina Ven (Leana Wen) je lekar i zagovornik javnosti u radu lekara. Putuje svetom i sluša šta pacijenti pričaju. Rođena je u Šangaju, studirala u Oksfordu, bila je reporter Njujork Tajmsa i specijalizant Svetske zdravstvene organizacije, pre nego što je postavljena na svoju sadašnju dužnost, dužnost direktora Instituta za lečenje i negu pacijenata, u Odeljenju urgentne medicine na Univerzitetu Džordž Vašington.

Inspirisana patnjama svoje majke, tokom njene dugogodišnje bolesti, napisala je knjigu: „Šta se događa kada doktori ne slušaju“, knjigu o ohrabrivanju pacijenata da izbegnu pogrešne dijagnoze i nepotrebna ispitivanja.

Kao otvoreni lider novih generacija lekara, radi i kao Predsednik američke unije studenata medicine, i predsedavajuća je Međunarodne komisije mladih stručnjaka. Njena poslednja knjiga: „Ko je moj lekar“ je o kampanji za radikalnu transparentnost u medicini.

Poštovani čitaoci,

Na zahtev lepšeg dela naše redakcije, a povodom aktuelnog praznika, izabrali smo vam, kao prigodnu, ovu vrlo interesantnu priču.

Zar ne biste želeli da znate da li je vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije? I da li je iskreno saglasan sa tretmanom koji vam predlaže, ili samo prodaje proizvode farmaceutske firme koja ga „sponzoriše“. Trenutno, ni u SAD-u, lekar jednostavno ne mora da vam kaže ništa o tome. A kada je Lina Ven, koja je takođe lekar, pitala svoje kolege lekare: kako bi bilo da to otkriju – reakcija koju je dobila je bila … šokantna.

Rekli su mi da sam izdajica sopstvene profesije, da treba da budem otpuštena, da mi se oduzme dozvola za rad, da treba da se vratim u svoju zemlju. Hakovali su mi imejl. U forumu za diskusije za lekare, neko se pohvalio da je „tviter-bombardovao“ moj nalog. Tada nisam znala da li je to dobra ili loša stvar, ali je onda stigao odgovor: „Šteta što to nije bila prava bomba“.

Nikada nisam pomislila da ću uraditi nešto što će isprovocirati taj nivo besa među drugim lekarima. Moj san je bio da postanem lekar. Odrasla sam u Kini, i moja najranija sećanja su kako sam bila hitno odvedena u bolnicu jer sam imala toliko tešku astmu da sam tamo bila gotovo svake nedelje. Imala sam jednog lekara, dr Sem, koja se uvek brinula o meni. Ona je bila sličnih godina kao moja majka, imala je divlju, kovrdžavu kosu, i uvek je nosila te jarko žute cvetne haljine. Ona je bila jedan od onih lekara koji, ukoliko ste pali i slomili ruku, ona bi vas pitala zašto se ne smejete jer je u pitanju humor (humerus tj. nadlaktična kost). Shvatate? Vidite, vi biste jecali, ali bi ona uvek učinila da se osećate bolje nakon što ste je videli. Pa, svi imamo tog heroja iz detinjstva poput kojih bismo želeli da budemo kad porastemo, zar ne? Pa, ja sam želela da budem baš kao dr Sem. Kada sam imala osam godina, preselila sam se sa roditeljima u SAD, i naša priča je postala tipično imigrantska. Moji roditelji su čistili hotelske sobe i prali sudove i točili gorivo kako bih ja mogla da sledim svoj san. Pa, naposletku sam dovoljno dobro naučila engleski i moji roditelji su bili toliko srećni onoga dana kada sam krenula na medicinski fakultet i podnela zakletvu lečenja i službe.

Dr Leana Wen

Ali tada, jednog dana se sve promenilo. Majka me je pozvala da mi kaže da se ne oseća dobro, da ima kašalj koji nikako da prođe, da joj nedostaje vazduh i da je umorna. Znala sam da je moja majka neko ko se nikada ni na šta ne žali. Kad mi je ona rekla kako nešto nije u redu, znala sam da je nešto moralo biti zaista loše. I bilo je: otkrili smo da je imala IV fazu raka dojke, raka koji se do tada proširio na njena pluća, kosti i mozak.

Međutim, moja majka je bila hrabra i imala je nadu. Prošla je kroz operaciju i zračenje, i bila je na trećoj turi hemoterapije kada je izgubila adresar. Pokušala je da pronađe broj telefona svog onkologa na internetu, i pronašla ga je, ali je pronašla još nešto. Na nekoliko sajtova su ga navodili kao visoko plaćenog predavača farmaceutske firme, i zapravo je često govorio u interesu one iste hemoterapije koju joj je propisao. Pozvala me je u panici, a ja nisam znala u šta da verujem. Možda je to za nju bila dobra hemoterapija, ali, možda i nije. Ovo ju je uplašilo i navelo da posumnja. Kada se radi o medicini, imati poverenje je neophodno, a kada to poverenje nestane, sve što ostaje je strah.

Postoji i druga strana ovog straha. Kao student medicine, brinula sam se o jednom 19-godišnjaku koji se biciklom vraćao u studentsku sobu kada ga je zbacio, udario i pregazio džip. Imao je sedam polomljenih rebara, razmrskane karlične kosti, i krvario je unutar stomaka i mozga. Dakle, zamislite da ste njegovi roditelji koji su doleteli iz Sijetla, udaljenog preko 3000 km kako bi zatekli svog sina u komi. Mislim, želeli biste da saznate šta se sa njim događa, zar ne? Oni su tražili da prisustvuju našim vizitama tokom kojih smo razgovarali o njegovom stanju i planu, što sam smatrala prilično razumnim zahtevom, i što bi nam takođe pružilo mogućnost da im pokažemo koliko smo se trudili i koliko nam je bilo stalo. Međutim, glavni lekar je rekao NE. Pružio je najraznovrsnije razloge. Možda će smetati medicinskoj sestri. Možda će onemogućiti studente da postavljaju pitanja. Čak je rekao: „Šta ako vide greške i tuže nas?“ Ono što sam videla iza svakog izgovora je bio dubok strah, i saznala sam kako, da bismo postali lekari, moramo da obučemo bele mantile, podignemo zid, i sakrijemo se iza njega.

Dr Leana Wen2U medicini postoji skrivena epidemija. Naravno, pacijenti se boje kada dođu da vide lekara. Zar ne? Zamislite da se probudite sa tim strašnim bolom u stomaku, odete u bolnicu, ležite u tom stranom mestu, vi ste na bolničkom krevetu, nosite tu tanku spavaćicu, stranci dolaze da vas pipkaju i bodu. Ne znate šta će se dogoditi. Čak ne znate ni da li ćete dobiti to ćebe koje ste tražili pre 30 minuta. Ali nisu samo pacijenti uplašeni, i doktori su uplašeni. Mi se bojimo da će pacijenti otkriti ko smo i šta je to medicina. I šta onda radimo? Obučemo naše bele mantile i iza njih se sakrijemo. Naravno, što se više krijemo, to više ljudi želi da zna šta mi to krijemo. Još više straha tada vrtoglavo raste u nepoverenje i lošu medicinsku negu. Mi se ne bojimo samo bolesti, mi bolujemo od straha.

Da li možemo da prevaziđemo ovu razdvojenost između onoga što je pacijentima potrebno i šta doktori rade? Da li možemo da prevaziđemo ovu bolest straha? Pa, hajde da vas pitam drugačije: ukoliko sakrivanje nije odgovor, šta ukoliko učinimo suprotno? Šta kada bi lekari postali potpuno otvoreni sa svojim pacijentima?

Prošle jeseni sam sprovela istraživačku studiju kako bismo saznali šta to ljudi žele da znaju o njihovoj medicinskoj nezi. Nisam želela da samo ispitujemo pacijente u bolnici već svakodnevne ljude. Tako su moje dve studentkinje medicine, Suhavi Taker i Lora Džons, doslovno iznele svoje istraživanje na ulice. Otišle su u banke, kafiće, klubove penzionera, kineske restorane i železničke stanice. Šta su ustanovile? Pa, kada su pitale ljude: „Šta želite da znate o svojoj zdravstvenoj zaštiti?“ ljudi su govorili o tome šta žele da znaju o svojim lekarima, jer ljudi shvataju zdravstvenu zaštitu kao ličnu interakciju između njih i njihovih lekara. Kada smo ljude pitali: „Šta želite da znate o svojim lekarima?“ davali su tri različita odgovora. Neki su želeli da znaju da li je njihov lekar stručan i ovlašćen da se bavi medicinom. Neki žele da budu sigurni da je njiihov lekar nepristrasan i da odluke donosi na osnovu indikacija i nauke, ne na osnovu toga ko ih plaća. Za nas iznenađujuće, mnogi ljudi žele da znaju nešto drugo o svojim lekarima. Serena, 32-godišnji računovođa, kaže da je za nju važno da njen lekar deli njene vrednosti kada se radi o reproduktivnom izboru i pravima žena. Frank, 59-godišnji vlasnik gvožđare čak ni ne voli da ide kod lekara i želi da pronađe nekoga ko pre svega veruje u prevenciju, ali ko prihvata alternativne terapije. Jedan za drugim, naši ispitanici su nam govorili da je odnos lekar-pacijent vrlo intiman, da bi pokazali lekarima svoja tela i rekli im svoje najdublje tajne, oni prvo žele da razumeju vrednosni sistem svojih lekara. Samo zato što lekari moraju da prime svakog pacijenta ne znači da pacijenti moraju da idu kod svakog lekara. Ljudi žele da prvo saznaju o svojim lekarima kako bi mogli da donesu informisani izbor.

Posledica ovoga je bila to da sam započela kampanju „Ko je moj lekar?“ koja poziva na potpunu javnost u medicini. Lekari koji učestvuju dobrovoljno izlažu na javnom vebsajtu ne samo informacije o našem medicinskom školovanju i specijalizaciji, već i o našim sukobima interesa. Mi idemo dalje od Akta o javnom radu Vlade o vezama sa farmaceutskim kompanijama, i govorimo o tome kako smo plaćeni. Stimulacija je važna. Ukoliko posetite lekara zbog bola u leđima, možda ćete želeti da znate da je plaćen 5.000 dolara kada operiše kičmu, naspram 25 dolara kada vas uputi na fizikalnu terapiju, ili da li je plaćen isti iznos bez obzira šta preporuči. Tada, idemo još jedan korak dalje. Mi dodajemo naše vrednosti kada se radi o zdravlju žena, alternativnoj medicini, zdravstvenoj prevenciji i odlukama vezanim za kraj života. Mi se zaklinjemo našim pacijentima da smo ovde da bi vama služili, tako da vi imate pravo da znate ko smo. Mi verujemo da otvorenost može biti lek protiv straha.

Dr-Leana-Wen3

Pa, mislila sam da će neki lekari da učestvuju, a da neki neće, ali nisam imala predstavu o ogromnoj negativnoj reakciji koja je usledila. U toku jedne nedelje od početka akcije „Ko je moj lekar?“ Medskejpov javni forum i nekoliko lekarskih onlajn zajednica je imalo hiljade postavki na ovu temu. Evo ih nekoliko.

Od gastroenterologa u Portlandu: „Posvetio sam 12 godina svog života teškom robovanju. Imam kredite i hipoteke, da bih služio pacijente neophodni su mi ručkovi farmaceutskih kompanija “ Pa, vremena su možda svima teška, ali pokušajte da kažete svom pacijentu koji godišnje zarađuje 35.000 dolara za četvoročlanu porodicu da je vama potreban besplatan ručak, a njemu nije.

Od hirurga ortopeda u Šarlotu: „Za mene je otkrivanje izvora mojih prihoda narušavanje privatnosti. Moji pacijenti ne iznose svoje prihode meni.“ Ali izvor prihoda vaših pacijenata ne utiče na vaše zdravlje.

Od psihijatra u Njujorku: „Uskoro ćemo morati da iznesemo da li više volimo mačke ili pse, koji model automobila vozimo i koji toalet papir koristimo.“ Pa, vaše mišljenje o Tojoti ili Kotonelu neće uticati na zdravlje vaših pacijenata, ali vaši pogledi na prava žena na izbor, na preventivnu medicinu i odluke na kraju života mogu. I moj omiljeni, od kardiologa iz Kanzas Sitija: „Još više sranja na koja nas država već obavezuje? Ta dr Ven treba da se vrati u svoju zemlju.“ Pa, evo dve dobre vesti. Kao prvo, ovo je predviđeno da bude dobrovoljno, a ne obavezno, i kao drugo, ja sam Amerikanka i već sam ovde, u svojoj zemlji. (Smeh) (Aplauz)

Dr Leana Wen4U roku od mesec dana, moji poslodavci su primali pozive u kojima je traženo da me otpuste. Na moju kućnu adresu koja nije bila javno dostupna primila sam poštu sa pretanjama da će zvati Lekarsku komoru kako bi mi se oduzela licenca. Moji prijatelji i porodica su me ubeđivali da odustanem od ove kampanje. Posle pretnje bombom, bila sam gotova. Ali tada su mi se javili pacijenti. Preko društvenih mreža, tvit-četa (do tada sam naučila šta je to), videla sam 4,3 miliona lajkova, i hiljade ljudi koji su pisali kako bi me ohrabrili da nastavim. Pisali su nešto kao: „Ukoliko lekari rade nešto čega se toliko stide, onda ne treba to da rade.“ „Zvaničnici treba da iznesu priloge koje su dobili za svoje kampanje. Advokati treba da iznesu konflikte interesa. Zašto to ne bi trebali i lekari?“ I konačno, mnogo ljudi je pisalo i reklo: „Pustite nas pacijente da odlučimo šta je važno kada biramo lekara.“ U našem inicijalnom pokušaju, preko 300 lekara je dalo saglasnost za potpunu otvorenost. Kakva luda nova ideja, zar ne? Ali zapravo, ovo uopšte nije tako nov koncept. Setite se dr Sem, moje lekarke u Kini, sa šašavim šalama i divljom kosom? Pa, ona je bila moj lekar, ali i naša komšinica koja je živela u zgradi preko puta ulice. Išla sam u istu školu kao i njena ćerka. Moji roditelji su joj verovali jer smo znali ko je ona i za šta se zalagala, i ona nije imala potrebu da se od nas krije. Pre samo jedne generacije, ovo je bilo pravilo i u SAD. Znali ste da je vaš porodični lekar otac dva tinejdžera, da je prestao da puši pre nekoliko godina, da kaže da redovno odlazi u crkvu, ali ga vidite dva puta godišnje: jednom za Uskrs i jednom kada mu je tašta u gradu. Znali ste kakav je, i on nije imao potrebu da se od vas krije. Ali sada je zavladala bolest straha i pacijenti su ti koji snose posledice.

Ovo znam iz prve ruke. Moja majka se borila sa rakom osam godina. Bila je osoba koja planira i puno je razmišljala o tome kako je želela da živi i kako je želela da umre. Ne samo da je potpisala dokumenta o nezi na kraju života, napisala je i dokument na 12 strana o tome kako je dovoljno patila, kako je došlo vreme da ode. Jednog dana, kada sam bila lekar specijalizant, primila sam poziv kojim mi je saopšteno da se ona nalazi na odeljenju intenzivne nege. Dok sam tamo stigla, pripremali su da je intubiraju i priključe na mašinu za veštačko disanje. „Ali to nije ono što ona hoće,“ rekla sam „i mi imamo sva dokumenta.“ Lekar sa intenzivne nege me je pogledao u oči, pokazao u pravcu moje tada 16-godišnje sestre, i rekao: „Da li se sećate kada ste vi bili tih godina? Da li biste vi voleli da odrastate bez majke?“ Njen onkolog je takođe bio tamo i rekao je: „Ovo je vaša majka. Da li ćete zaista do kraja života moći sebe da pogledate u oči ukoliko za nju ne učinite sve?“ Ja sam moju majku znala tako dobro. Tako sam dobro razumela značenje njenih uputstava, ali ja sam bila lekar. To je bila daleko najteža odluka koju sam ikada načinila, da je pustim da umre u miru, i nosim u sebi reči tih lekara svakog dana.

Dr Leana Wen5Mi možemo da prevaziđemo prazninu između onoga što lekari rade i šta je potrebno pacijentima. To možemo da postignemo jer smo to već ranije imali i znamo da nam otvorenost daje to poverenje. Istraživanja su nam pokazala da otvorenost pomaže i lekarima, da to što imate otvoren medicinski izveštaj, spremnost da se govori o medicinskim greškama, povećava poverenje pacijenata, poboljšava zdravstvene rezultate i smanjuje zloupotrebe. Ta otvorenost, to poverenje, će samo postajati značajniji kako se krećemo od infektivnog ka bihejviorističkom modelu bolesti. Bakterijama možda nije mnogo stalo do poverenja i bliskosti. Ali da bi se ljudi latili teških izbora vezanih za stil života, da bi uzeli u razmatranje sporna pitanja poput smanjenja pušenja, održavanja krvnog pritiska i kontrolisanja dijabetesa, pa, to zahteva da uspostavimo poverenje.

Evo šta su drugi otvoreni lekari imali da kažu.

Brandon Kombs, internista u Denveru: „Ovo me je približilo mojim pacijentima. Vrsta odnosa koji sam razvio – to je ono zbog čega se bavim medicinom.“ Eron Stapl, internista u Denveru: „Ja govorim mojim pacijentima da sam sa njima potpuno otvoren. Ništa od njih ne krijem. To sam ja. Sada mi recite o sebi. Mi smo u ovome zajedno.“

Mej Njuen, porodični lekar u Hjustonu: „Moje kolege su zapanjene onim što radim. Pitaju me kako mogu biti toliko hrabra. Ja im kažem da nisam hrabra, to je moj posao.“

Ostavljam vas danas sa završnom mišlju. Biti potpuno otvoren je strašno. Osećate se obnaženo, eksponirano i ranjivo, ali ta ranjivost, ta poniznost može biti izuzetno korisna za praktikovanje medicine. Kada su lekari spremni da siđu sa našeg pijedestala, da skinu bele mantile, i pokažu pacijentima ko smo, i šta je to medicina, tada počinjemo da prevazilazimo bolest straha. Tada ustanovljavamo poverenje. Tada menjamo paradigmu medicine od tajnovitosti i skrivanja ka jednoj koja je potpuno otvorena i angažovana za naše pacijente.

Hvala.

(Aplauz)

Preneto sa: TED Talks

(Srećan Osmi mart svim našim čitateljkama, saradnicama, komentatorkama, pacijentkinjama i njihovim najbližim – želi redakcija sajta http://www.dijaliza.wordpress.com)

 



.     .     .

 

Dr-Leana-Wen7       Dr Leana Wen8

.     .     .

Dr Wen sa roditeljima i sestrom

 .     .     .

When-Doctors-Dont-Listen .     .     .      .     .     .



Advertisements

Kako nam se nabavljaju dijalizatori

Kako nam se nabavljaju dijalizatori

Poštovani čitaoci,

da li ste se ikada do sada zapitali ko nam i kako nabavlja za nas najvažnije medicinsko sredstvo? Verovatno jeste, ali niko nije znao da vam da pouzdane odgovore. Mi smo do sada samo pomenuli ovu temu prenoseći sa sajta Transparensi Srbija tekst o tome kako RFZO uvek favorizuje kod nas monopolističku firmu Fresenius (link1,link2,link3), a sve se izgovarajući da to čini zbog nas, zbog pacijenata. Da li mi išta znamo uopšte o tome, ili se u naše ime kradu pare, od države, i prelivaju u džepove privatnika, a pod izgovorom da se to tako mora, jer je hitno (?!?!).

E pa, sada vam donosimo sve detalje i činjenice o nabavkama dijalizatora, sve na jednom mestu, ono što ste hteli da pitate, ali niste imali koga.

dijalizator shemaDijalizator je filter za krv koji se postavlja na aparat za hemodijalizu (link). Dijalizator je zapravo „veštački bubreg“ u pravom smislu reči.  U dijalizatoru se vrši ispiranje i čišćenje krvi, izvlačenje štetnih supstanci i viška tečnosti, te njihovo uklanjanje u odvodne cevovode. Aparat za hemodijalizu je samo kutija sa mnogo monitora, kazaljki, skala, i pumpi, gde se sve to priprema, dovodi i odvodi, ali sam proces se dešava u dijalizatoru, filteru, koji se baca posle svake upotrebe. Pošto je to najvažniji dijalizni artikal, podrazumeva se da je to i najskuplji deo neophodan za jednu dijalizu.

Otkrićemo vam i ono što svi proizvođači dijalizatora kriju: proizvođačka cena jednog dijalizatora je danas 3-5 evra. A po kojim cenama ga nabavljaju naše bolnice? Zapravo, bolnice su sada isključene iz tog procesa: imamo centralizovanu javnu nabavku.

Ko, kako i gde nam nabavlja dijalizatore?

Uredbom Vlade Srbije o planiranju i vrsti roba i usluga za koje se sprovode javne nabavke, a koja je objavljena u Službenom Glasniku RS br. 29/13, aprila meseca 2013. godine, Članom 12, Stav 1, Tačka 3, Paragraf 3, definisano je da će se na ovaj način nabavljati i materijal za dijalizu. Na osnovu te uredbe Republički fond za zdravstveno osiguranje (u daljem tekstu: RFZO) pravi svoj plan nabavki, a na osnovu potreba dostavljenih od strane zdravstvenih ustanova iz “Plana mreže”. Kada se govori o “Planu mreže” misli se na mrežu zdravstvenih ustanova za čije potrebe i u čije ime RFZO vrši nabavke neophodnog materijala (Zašto za mrežu kažu Plan mreže, ne znamo). Ovakav plan nabavki ide na odobrenje, tj. na proveru da li su obezbeđena sredstva iz budžeta za tu vrstu dobara. Po tom odobrenju, RFZO izdaje prethodno obaveštenje za svaku planiranu javnu nabavku. Ovo prethodno obaveštenje, obično se objavljuje u poslednjem kvartalu tekuće godine, za sledeću godinu. Potom bi trebalo da javna nabavka bude raspisana.

Ovakve centralizovane javne nabavke materijala za dijalizu se u Srbiji vrše od 2011. godine, a pre toga su vršene nekada Dialysercentralizovano, a nekada su i zdravstvene ustanove raspisivale ovakve tendere za svoje potrebe. Republika Srbija je sa punim poverenjem poverila RFZO-u nabavku mnogih lekova i medicinskih sredstava (imamo i spisak). Ipak, iako je ovakva ideja bila dobra, i do nje se došlo sa ciljem da se centralizacijom postupaka javnih nabavki zatvore mnogi ventili potencijalno otvoreni za odliv novca iz Budžeta Republike Srbije, ipak se sa RZZO nije otklonio problem, naprotiv. Bilo je vrlo je razumno i logično zaključiti da će se mnogo lakše kontrolisati samo jedan naručilac materijala za dijalizu, nego njih 50-tak, ali i pored razumne logike ovakvog stava, RFZO je uspeo da pokaže i dokaže kako sve može uprskati. Slobodno se može reći da je neopravdano pa čak i zloupotrebljeno poverenje koje je RFZO-u dato na ovaj način, barem kada se radi o javnim nabavkama materijala za dijalizu. (O detaljima, kasnije, u petom poglavlju.)

Mesto radnje:

Javne nabavke materijala za dijalizu održavaju se u novoj zgradi Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koja se nalazi odmah pored komplaksa KBC Dr Dragiša Mišović, na Dedinju, u ulici Jovana Marinovića br. 2, Beograd. Upravo ovo velelepno zdanje je poprište svih tenderskih borbi, natezanja, zatezanja, nameštanja i koruptivnih radnji. Kada dođe vreme za tendere, sastanci na kojima se vodi otvaranje tenderskih ponuda obavljaju se u suterenu, u sali 1, 2 ili 3. Nekada i ne bude dovoljno mesta za sedenje za sve zainteresovane strane, pa su ljuti protivnici, konkurenti primorani da sede jedni pored drugih, rame uz rame, pa sada da li kao brat do brata, ili kao rogovi u vreći, zavisi ko je s kim i koliko dogovarao.

rzzo1

Ostaje nejasno kako je tako siromašni Fond koji uvek kuburi sa sredstvima za lekove ili za lečenje ljudi, smogao finansijske snage da priušti sebi ovoliku zgradu, na onako skupoj lokaciji u gradu. Ali nema veze, da taj aspekt priče, na trenutak zanemarimo. Ipak je to sve naše, to smo sve platili mi, zdravstveni osiguranici, od našeg novca. I to ne dobrovoljno, nego nam se to obavezno zdravstveno osiguranje otima od plate svakog meseca. Zato nas najviše i interesuje kod koga završava to što se nama otelo. A zgrada, ne da je lepa spolja, nego i iznutra. I da znate kad vas put nanese, a nužda pritera, u WC-u uvek ima toalet papira i tečnog sapuna. Za razliku od bolnica u Srbiji, gde toga nema ni u centrima za transplantaciju (link). Kad čovek pogleda u taj athitektonski biser, ne može da se ne seti pesme grupe Ekatarina Velika – “Velika, čista, poslovna zgrada – novac u rukama”. I to je baš tako, sve je na svom mestu: i velika čista poslovna zgrada, a Boga mi i novac u rukama, i to skoro dve milijarde evra godišnje! Videćemo kome je dat u ruke toliki novac i da li neko uopšte kontroliše šta se sa tim novcem čini.

Akteri:

Kada se radi o tenderskim komisijama u javnim nabavkama materijala za dijalizu, njihov sastav je dvojak. Sa jedne strane tu je službeni deo komisije sačinjen od zaposlenih u RFZO, a sa druge strane tu je stručni deo komisije, po pravilu sačinjen od doktora, profesora, eminentnih imena srpske nefrologije i dijalize. (Na žalost nas pacijenata, uglavnom iz nefrologije, a ne iz dijalize). Predsednik komisije za javnu nabavku uvek bude neko od stručnog dela komisije. Da li ste to znali? Ipak su doktori za sve krivi! Ili su ih tako namestili.

Tokom proteklih nekoliko godina menjalo se članstvo ovih komisija pa ćemo se zadržati samo na najistaknutijim članovima odnosno na onima koji su se održali, te i dalje odlučuju o sudbini srpskih dijaliznih pacijenata.

Službeni deo komisije za javnu nabavku, sačinjen od zaposlenih u RFZO, uvek je bio ukrašen dvema mladim i lepim osobama, oboje u otprilike ranim tridesetim godinama.

  • Nikola Pandrc – zamenik direktora sektora za javne nabavke RFZO, lepo vaspitan, pristojan i ljubazan momak, očigledno čovek od karijere; jako mlad, sa iskustvom koje se realno može sporiti za tako odgovornu funkciju. Sa glasom devojčice, ali stasom Silvester Stalonea, odlučno i nepristrasno vodi postupke tenderskog otvaranja ponuda. Prilikom sprovođenja tendera, tj. prilikom otvaranja ponuda on obično kontroliše dokumentaciju firmi koje učestvuju na tenderu kao ponuđači, i vodi pravni deo ovih događaja.
  • Ana Mladenović – službenik u sektoru za javne nabavke, fina i pristojna mlada dama, dubokih i nežnih plavih očiju; njena funkcija prilikom otvaranja ponuda je da zajedno sa Nikolom Pandrcem kontroliše dokumentaciju firmi koje učestvuju na tenderu kao ponuđači.

Pored njih dvoje, sporadično su od strane RFZO tenderima prisustvovale i druge osobe prilikom otvaranja ponuda. Nekada je to bila Marija Mitić – izvršni direktor RFZO za poslove javnih nabavki, Dušanka Lončarević – bivša direktorka sektora za javne nabavke RFZO, Katarina Dumnić – službenik RFZO, Marija Atanasijević – službenik RFZO, Ljiljana Marković – pravnik u pravnoj službi RFZO, a bilo je tu i drugih osoba iz RFZO.

Što se tiče stručnog dela tenderske komisije, redovni učesnici su bila poznata imena nefrološke profesije u našoj državi.

Komisija

  • Dr Nada Dimković – stalno zaposlena u Kliničko-bolničkom centru “Zvezdara”, gospođa u godinama, ali, mnogi bi rekli, i dalje lepa, odmerena, prava dama. Do januara 2013. godine redovan, a potom sporadičan član, obično i Predsednik tenderskih komisija u javnim nabavkama materijala za dijalizu koje raspisuje RFZO. Na tenderima deklarativno nepristrasna, a u realnosti daleko od toga. Nekoliko godina bila predsednik Udruženja nefrologa Srbije. Po pravilu član Republičke komisije za nefrologiju i dijalizu, i član komisija RFZO za formiranje standarda za dijalizni materijal. Celoj dijaliznoj zajednici Republike Srbije dobro poznata kao najjači i najžešći borac za interese firme “Fresenius Medical Care Srbija”, što je išlo čak dotle da su za nju korišćeni i neki pogrdni nazivi zbog neskrivenih veza sa Fresenius-om. Ova firma bi trebalo da joj podigne spomenik i kaže jedno veliko HVALA, ali od kada su Feničani izmislili novac, reč “hvala” je pomalo izgubila na značaju, a zahvalnost kao kategorija je dobila ekvivalentnu materijalnu podlogu.
  • Dr Radomir Naumović – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Srbije, perspektivan lekar u srednjim godinama, bonvivanskog imidža, narcisoidno šarmantan, egoistički nasmejan, slatkorečiv, ljubazan, jednom rečju divan sagovornik. Otvoreni simpatizer i član “žutih” koji su ga i doveli na položaj. Posle Prof. Dr Nade Dimković redovan predsednik tenderskih komisija u javnim nabavkama materijala za dijalizu koje raspisuje RFZO. Na tenderima deklarativno nepristrasan, a u realnosti daleko od toga. Nije bio obeležen kao Freseniusov zaštitnik i promoter (štaviše tvrdilo se da naginje ka Mediconu), ali je sam stvorio takav imidž ponašanjem na tenderima. Na tenderima za svega 7-8 minuta sa odobravanjem pregleda ponudu firme “Fresenius Medical Care Srbija”, a sve ponude Freseniusovih konkurenata pregleda detaljno, i po 20-tak minuta, a nekad su mu potrebne čak nedelje, ne bi li u ovim ponudama našao grešku koja će mu pomoći da ove ponude odbije, a da za uzvrat Freseniusu namakne još para. Već mu je bio postao manir da na tenderima mlatara uzorcima fiziološkog rastvora i infuzionim linijama dostavljenim od strane firmi koje su konkurencija FMC proizvodima, a pri tome glasno komentarišući svojim kolegama iz komisije kako ti proizvodi nisu dobri. (Koliko on i Nada znaju o tome, videli smo po Pravilniku kojeg su doneli, pa su ga na kraju ipak morali promeniti: jer sa 1 litar fiziološkog rastvora mogu samo sebi da isperu sistem, ali nama pacijentima treba najmanje 2 litra.) Ne zna čovek da to nije ni po zakonu, ali on zapeo protiv Freseniusove konkurencije, pa da im nađe bilo šta. Smišljao, mozgao, tražio od firmi dokumenta koja nije imao prava da traži, pa i pored toga “nije stigao” da na vreme donese odluke o dodeli ugovora firmama koje su ih dobile, već je to umeo samo za “Fresenius Medical Care Srbija”.
  • Dr Svetislav Kostić – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Niš, a u međuvremenu već i penzionisan. Stariji fini gospodin, uvek umeren, tih, i naravno deklarativno isto nepristrasan. Gospodin poznat po stavu “pa neka sednu svi ovi što hoće da prodaju dijalizatore i neka se svi dogovore, a ne nas da maltretiraju ovim tenderima i da nas pritiskaju”. Bilo bi lepo da ga je neko tada upitao: ko ga to pritiska i maltretira. Jer sa svima je dobar, osim sa svojim prethodnikom Vidojkom. Na tenderima uvek neeksponiran, i bez glasnog iznošenja mišljenja i stavova. U dijaliznom svetu ovaj gospodin profesor je poznat kao prilagodljiv, i za, i protiv, ponekad protiv za, ali uglavnom za protiv ili obrnuto, ali istovremeno. Neki su proneli glasine da je on bio ključni igrač za slamanje uslova zvanog “vodena para”, a samo da bi smanjio prihode Vidojku i FMC-u, jer je zbog njih celu karijeru proveo kao sporedan igrač. Na kraju su ga zbog toga navodno i ekspresno penzionisali.
  • Dr Igor Mitić – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Vojvodine. Napadno nonšalantan, sa umišljajem da je duhovit, (polu)otvoreni autonomaš, dijalizni agnostik, naravno deklarativno nepristrasan. Na tenderima je uvek odavao utisak nekog ko želi svima da poruči “ma šta ste me zvali ovde da se preganjam sa vama probisvetima, imam ja pametnija posla”. Ali činjenica, da je imao pametnija posla ne bi bio tu nego tamo. Vrlo su interesantne i vredne citiranja, neke njegove rečenice. “Ma ja sam lekar, mene zanima samo lečenje pacijenata, boli me xxxxx i koji će materijal da se koristi i po kojim cenama, ali da znate nemoguće je da cene dijalizatora budu niže nego što su sada, to je neodrživo” (to izgovara u trenutku kada dijalizatori većih površina koštaju preko 3.000 dinara)”. Apsolutno, pristalica Freseniusa. To je u N.Sadu tradicija koju mu je ostavio njegov prethodnik S.Čurić, koji je i lično (zajedno sa sinom, kardiologom) direktno zaposlen u Freseniusu. Šta ćemo, takva nam je nefrologija, ili kako neko reče: paranefrologija.
  • Dr Dejan Petrović – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Kragujevac, neupadljiv i nenapadan čovek, naravno deklarativno nepristrasan. Reklo bi se da tenderi za dijalizni materijal ne bi mnogo drugačije izgledali i da on nije tu. Svestan da je mlad i nov, na velikoj funkciji, ali i svestan da i on u raspodeli tenderskog kolača treba da zauzme svoje mesto. Postoje podaci da nije preterano zadovoljan svojim tretmanom kod Freseniusa, ali isto priča i Freseniusu kada je u pitanju Gambro. Kada su u pitanju ostali ponuđači, smatra da je pametnije da se ne suprotstavlja većinskim FMC jurišnicima, pa onda i on otvoreno podrži osvedočenog monopolistu ili bipoliste, ali se ne bi reklo da je ta podrška iskrena.

Nekada je u tim redovima sedeo i Prof. Dr Steva Plješa, ali čovek je sada u penziji, star, bolestan, pa ga nećemo ni objašnjavati (inače, identična mu je politika kao i kod Svete Kostića, mada mnogo visprenija i efektnija). Pored ovih istaknutih članova stručnog dela tenderskih komisija, bilo je tu i onih manje istaknutih kao što su Prim. Dr Gordana Petković-Peruničić, Prim. Dr Jovan Popović, Dr Rodoljub Marković, Dr Tanja Lazarević, Dr Snežana Gajić, i drugi, ali teško je steći utisak da je njihovo prisustvo na pojedinim tenderima imalo bilo kakav uticaj na tok i ishod tendera, a što se tiče simpatija, svi su uglavnom na strani monopolista ili bipolista.

Koje dijalizne firme učestvuju u tenderima za nabavku dijaliznog materijala u Srbiji:

Što se tiče firmi koje su učestvovale na ovim tenderima materijala za dijalizu, pokušavajući da prodaju svoje dijalizatore tokom 2013. i 2014. godine, bilo ih je nekoliko:

  • Fresenius Medical Care Srbija – eminentni domaći proizvođač dijalizatora iz Vršca, u 100% stranom vlasništvu, već decenijama etabliran kao monopolista srpskog tržišta za dijalizu, čijih je otprilike malo manje od 90% dijaliznih mašina u Srbiji, pa sledstveno okupira i oko 90% tržišta dijaliznog materijala koji zavisi od tipa dijalizne mašine (videti naš post: Pljačka države po tipu mašine). Funkcioniše u sastavu nemačke firme “Fresenius Medical Care AG”, najvećeg svetskog proizvođača dijalizne opreme. Takođe godinama unazad ova firma je bila i gospodar 90% tržišta dijalizatora u Srbiji, iako dijalizatori ne zavise od tipa dijalizne mašine! Ali eto, treba pružiti šansu ovim dijalizatorima iako se prave po licencama starim skoro dve decenije, i pokazuju znatno lošije rezultate lečenja u odnosu na modernije dijalizatore drugih proizvođača. I vodite računa, onaj ko se protiv toga buni mora da zna, ipak je to jedan FRESENIUS. Ako „naš“ Fresenius za nešto kaže da je dobro, RFZO to bespogovorno prihvata. Tokom godina unazad Fresenius Medical Care Srbija je neprikosnovena sila srpskog dijaliznog tržišta, koja je svoj položaj samoodržavala zahvaljujući finansijskoj moći omogućenoj od strane RFZO, ali i od strane političkih lokalnih moćnika bliskih ovim ili onim vlastima. Naravno, uvek je tu bila (a sada ponajviše) i spoljnopolitička podrška koju ova firma neskriveno uživa. Naravno, nisu oni samo uzimali pare, ma davali su i šakom i kapom, bili velike mecene dijaliznih kongresa, finansirali usavršavanje za buljuk dijaliznih doktora, delili i kome su stigli i kome nisu stigli – ali sve je to dolazilo na naplatu. Kome su dali dinar, taj im je morao omogućiti da „zarade“ 100 dinara, i to na račun Srbije. Kao proizvođač koji svoje dijalizatore steriliše vodenom parom, grčevitu su borbu vodili da na srpsko tržište dijalizatora ne dođu neki tamo ovi, oni… uglavnom Japanci koji zračenjem sterilišu svoje dijalizatore. I u toj borbi su koristili razna oruđa i oružja – pucali su iz RFZO, bacali eksplozivne naprave u vidu Pravilnika i standarda, gađali ljude profesorima i vrhunskim nefrološkim stručnjacima, koristili vodenu paru umesto bojnih otrova. Vi bi možda pomislili da preterujemo, ali oni (Fresenijusovci) su se sami hvalili da je to tako. Znate, ima tamo kod njih jedan kabadahija koji voli da priča po selu kako je on lično pisao RFZO Pravilnike sa uslovima u vidu sterilizacije vodenom parom.
  • Medicon – eminentni domaći proizvođač dijalizatora iz Deča… Pardon samo je imao potvrdu da je domaći proizvođač dijalizatora, ali je u stvari samo zastupao svetski uglednu švedsku firmu “Gambro” i prodavao njihove dijalizatore. Gambro je sada deo Bakster korporacije. Godinama unazad Medicon je bio pokriće firmi “Fresenius Medical Care Srbija” i RFZO-u, kao izgovor da monopol ne postoji, jer Bože moj, Srbija ima i drugog ponuđača u tenderima za dijalizni materijal: a to je naš Pera. Ova firma je tokom prethodne decenije bila iznenadno obradovana donacijom italijanske Vlade u vidu dijaliznih mašina firme “Hospal” (firma koja u Italiji posluje pod okriljem kompanije “Gambro”). Tako je ni kriv ni dužan “Medicon” trebao da dobije oko 20% tržišta dijaliznog materijala koji zavisi od tipa dijalizne mašine. Međutim, Frezenisovci su tako uspešno blokirali tu akciju italijanske vlade, da se sada niko više ne usuđuje da donira nešto protiv interesa Freseniusa i od njega plaćenih doktora. Medicon je ipak, uz te Hospalove mašine, uspeo ponegde da ustoliči i svoju poziciju prodavca dijalizatora. Za njih i njihovo poslovanje često su se mogli čuti izrazi: „čovek-firma“, koliko god da zaradi, njemu i njegovima je dosta, a i Fresenius će znati da to ceni. Uglavnom, firma poznata kao Frezeniujusov alibi da mogu nastaviti držati i 90% tržišta, jer eto postoji i druga firma i njoj to ne smeta. Čak su na tenderima za bolnice nastupali zajedno, kao Konzorcijum. To što su se posle dobijenog tendera pacijenti iz RFZO raspoređivali po sistemu 100 ih ide Rajku, a jedan Peri, nikog nije previše uzbuđivalo, čak ni Peru. Pa on je lično kupio ultrazvučni aparat za Rajkovu privatnu polikliniku, jer zna čovek s kim se nije kačiti.
  • Tehnomed Medicina – trećeplasirani, ali zanemarljivo trećeplasirani borac u bitkama za pridobijanje dela srpskog dijaliznog tržišta. Zastupaju i prodaju dijalizatore i drugu dijaliznu opremu proizvođača “Bellco” iz Italije. Uvek su pokušavali da budu u kolu iz koga ih krupni igrači kola iznogetaju. Ova firma je redovno bila noćna mora firmi “Medicon” jer su na način na koji su raspitivani tenderi za dijalizatore, bili jedini direktni konkurenti Mediconu. Ova firma nikada nije uživala neki značajan pozitivan stav među osobljem dijaliznih centara u Srbiji, pa sad da li je uzrok tome odnos ove firme prema dijaliznom tržištu, kvalitet njihovih dijalizatora, ili pak činjenica da se ne zovu “Fresenius” ili “Medicon” teško je utvrditi.
  • Diamed – donekle iznenađenje na srpskom tržištu dijalizatora tokom 2013. godine. Ova firma je predstavnik japanske firme “Nipro” i u Srbiji prodaje upravo dijalizatore ovog uglednog japanskog proizvođača, poznate po tome što su vrhunske efikasnosti, ali su sterilisani gama zracima. Konkurencija je odmah pokušala proturiti priču da to “ozračuje pacijente”. (Ne zrače mobilni, televizori ni laptopovi, nego pazi sad: dijalizatori. Glupost, koju su japanski rezultati demantovali: imaju najbolju dijalizu na svetu). Uglavnom, firma je godinama pokušavala da samo priđe tržištu dijalizatora, ali bezuspešno, sve do 2013. godine. Niko nije znao ko su i šta su, i na njih se gledalo kao na vrlo neozbiljne sve dok nisu krenule glasine da je upravo ova firma izvojevala bitku da se ukine obaveza nabavki dijalizatora sterilisanih isključivo vodenom parom. Tokom 2013. godine uspeli su da prodaju solidnu količinu dijalizatora, i pomrse račune firmi “Fresenius Medical Care Srbija”, a po nesreći i firmi “Medicon”. Jedni su ih hvalili što su smanjili cenu dijalizatora na istorijski minimum u Srbiji, drugi su ih kudili iz istog razloga, treći su im zamerali što su potpuno razbili dijalizni kartel, a istina je verovatno negde između. Uporno se busaju kvalitetom svojih dijalizatora, koji je, poznavajući japanski perfekcionizam, sigurno nesporan, ali veoma mali deo dijalizne zajednice u Srbiji ih shvata ozbiljno. Ova firma još uvek nije prošla test vremena, i tek treba da se dokaže i pokaže dostojnom kvaliteta dijaliznog materijala koji prodaju.
  • Omni-med (i njen distributer: R&B Medical Company) – firma koja prodaje dijalizatore drugog uglednog japanskog proizvođača: “Asahi”. Firma se iznebuha pojavila na srpskom tržištu dijalizatora baš onog trenutka kada je “pao” standardni uslov sterilizacije dijalizatora vodenom parom. Na dobrom delu tendera tokom 2013. godine uspeli su da prodaju izvesnu količinu „Asahi“dijalizatora. Njihovi dijalizatori, kao i dijalizatori firme “Nipro” zaista slove za kvalitetne, ali i oni su sterilisani zračenjem (nije gama nego elektronsko, ali opet je zračenje) pa je konkurencija (Fresenius) pokušavala da i njih satanizuje, maltene pobiće dijalizne pacijente u Srbiji. Naravno da je to bila marketinška patka, ali jedina bolnica u Srbiji koja je odmah prešla na japanske dijalizatore bila je VMA. (Tako su vojni centri opet postigli vrhunski kvalitet dijalize, a uz najmanje troškove nabavke). Uglavnom, zastupnici „Asahija“ pokušavaju da ubede dijaliznu javnost da žele postati ozbiljan faktor u srpskoj dijalizi. Rukovodstvo ove firme je iskusno i dugo godina radi na tržištu lekova i medicinskih sredstava, ali čarke između tih jedinih dvaju predstavništava japanskih firmi (i optuživanje ko od njih šuruje sa Freseniusom) im apsolutno nisu trebale, ako su već obe išle kod japanskog ambasadora da traže podršku za ukidanje Freseniusovog monopola. Japan je inače, zemlja koja je Srbiji dala najviše donacija u zdravstvu, ali Srbija čini sve da japanskim kompanijama onemogući poslovanje na dijaliznom tržištu. Takvi smo, nažalost.
  • Beohem 3 – firma koja je poznati zastupnik i distributer mnogih proizvođača medicinskih sredstava. Na tržištu dijalizatora ova firma se takođe iznenada pojavila kada je “ukinut” standardni uslov da dijalizatori moraju biti sterilisani vodenom parom. Oni prodaju dijalizatore manje poznatog japanskog proizvođača “Kawasumi”, koji su sterilisani takođe gama zracima. (U Japanu se svi dijalizatori sterilišu zracima, jer oni smatraju da otkuvavanje dijalizatora na 100 oC oštećuje membrane i kapilare dijalizatora, pa posle toga više tromboziraju i smanjuje im se efikasnost). Uglavnom, Beohem je učestvovao na jednom ili dva tendera, ali nisu uspeli da prodaju neku značajniju količinu dijalizatora, pa kako su se pojavili, tako su iznenada i nestali sa tržišta dijalzatora, iz potpuno nepoznatih razloga. (Mnogi i tu vide Freseniusove prste).
  • Techno-Farm – firma do sada nepoznata na srpskom tržištu dijalizatora, učestvovala samo na poslednjem protivzakonito realizovanom tenderu za dijalizatore novembra-decembra 2013. Nisu uspeli da uđu u krug onih koji prodaju dijalizatore, ali izgleda da su se ozbiljno nameračili. U svojoj ponudi imaju dijalizatore turskog proizvođača “Safil Tibbi Ürünler Uluslar Arasi Nak. San. Tic. A.Ş.”. Ne šalim se, to je zaista ime firme. Isto kao što je firma “Techno-Farm” nepoznata na srpskom dijaliznom tržištu, tako je i ovaj proizvođač potpuno nepoznat na svetskom dijaliznom tržištu, a čak i da je neko čuo za ovo ime, verovatno ga ne bi zapamtio. Zbog nepopularnosti kakvu kod nas imaju turski proizvodi, uz konotaciju nekvaliteta, ova firma verovatno neće imati šansi da prodre na naše tržište, za čim izgleda da niko neće ni zažaliti.

Eto ovo bi bio neki ovlaš pregled trenutnih učesnika na tenderima za dijalizatore koje organizuje RFZO.

dijalizno trziste

A kako je bio nekad – pa bila je mnogo čistija situacija. Sve se znalo unapred. Lepo su tenderi raspisivani tako da samo “Fresenius Medical Care Srbija” može ponuditi 90% od ukupnog broja traženih dijalizatora, a “Medicon” 10%, i to ne otprilike nego tačno u brojku, u komad, zamislite. Odbijanje ostalih potencijalnih takmaca (kažem potencijalnih, jer stvarnih nije bilo) se postizalo kombinacijom dva zvanična parametra – jedan je bio obavezna sterilizacija dijalizatora vodenom parom, a drugi je bio način raspisivanja partija efektivnim površinama dijalizatora. Tako kada spojite recimo parametre da dijalizator mora biti recimo visoko-propustljiv, efektivne površine 1,3 kvm, sterilisan vodenom parom, sasvim slučajno dobijemo situaciju, da samo “Fresenius Medical Care Srbija” može ponuditi takav dijalizator. Treći, ali nezvaničan parametar, odrednica tržišta materijala za dijalizu koji je odbijao ostale potencijalne takmace bio je: STRAH. Strah od moći Freseniusa, finansijske i političke, strah svakoga ko se suprotstavi tom sistemu da će biti zgažen kao bubašvaba, pa čak i u fizičkom smislu, strah od osvete koja bi zasigurno usledila čak i samo za smeli pokušaj da se uđe u Freseniusovo carstvo. Jedino ko je sporadično kvario ovu idilu u kojoj su dijalizatori nabavljani tenderima RFZO, po cenama od više desetina eura, je bila firma “Tehnomed Medicina”, koja je ponekad i znala da štipne po koji deo kolača, ali nikako od neprikosnovenih 90% koji pripadaju Fresenius-u, već od onih 10% namenjenih Medicon-u. (Što kažu, kome je suđeno da bude …. njemu sami procenti padaju).

A kako izgledaju sami tenderi, tj. otvaranje tenderskih ponuda? Pa, jednom rečju – interesantno.

Atmosfera je teška, gusta, reklo bi se da se tenzija koja visi u vazduhu može seći nožem. Ima tu i lepih momenata (diplomatskih), RFZO je dobar domaćin, svi gosti budu ponuđeni i dobiju sok, kiselu vodu, običnu vodu, ili kafu. Tenderska komisija po pravilu pokušava biti dostojanstvena, a vidi se da elementarno dostojanstvo tu nedostaje i da su došli da daju Freseniusu sve što se može dati. Predstavnici firme “Fresenius Medical Care Srbija” se bahato i osorno obraćaju tenderskoj komisiji sugerišući šta i kako treba da se radi, a komisija dostojanstveno dozvoljava takvo obraćanje i bahato ponašanje. Predstavnici firme “Medicon” po pravilu nisu tako agresivni, već tiho i smirenim tonom govore sve što imaju da kažu, a uglavnom imaju da kažu nešto protiv firmi “Tehnomed Medicina” ili “Diamed”. Predstavnici firme “Tehnomed Medicina” su puni duhovitih opaski, ali stalno nešto buntuju i iskazuju otvoreno nezadovoljstvo. Predstavnici firme “Diamed” na tendere redovno dolaze sa raznim advokatima, mašu papirima i isteruju pravdu. Na pauzama nasmejani, ali sa vidnom nervozom na licima. Predstavnici firme “R&B Medical Company” skoro u glas sa predstavnicima firme “Fresenius Medical Care Srbija” graknu protiv firme “Diamed” zahtevajući da se detaljno i još detaljnije pregleda ponuda ove firme, jer tamo sigurno ima neka greška, koja će pomoći da se ova ponuda odbije. Službenici RFZO prevrću očima, hvataju se za glavu i pitaju se šta li im sve to treba u životu, a neki od njih verovatno i tačno znaju za šta im to treba u životu.

Svi ostali koji ne dolaze baš redovno na ove tendere ostanu pomalo zatečeni i zbunjeni ovakvom situacijom, pa reklo bi se i količinom neskrivene mržnje koja iskri iz svakog momenta ovih sastanaka. Velike su pare, pa velika i mržnja.

Pacijente, kao što vidite, niko i ne pominje. Od četiri stuba našeg zdravstva (doktori, pacijenti, fond, trgovci), na kraju se sve slomi na štetu pacijenata. Zato naše zdravstvo mora da hramlje, jer mu je ta četvrta noga prebijena, usahla, a neki kažu da je treba i amputirati. A s druge strane, svi znamo da ni uključivanje takozvanih udruženja pacijenata u taj proces – nije rešenje. Jer, zna se: sva ta udruženja finansira i sponzoriše farmakomafija i udruženja će navijati za te firme srčanije i bezobzirnije nego iko drugi. U svakom ratu prvo nastrada istina, a bolesnici i ranjenici prvi pomisle da se neprijatelju treba predati ili preći potpuno na njegovu stranu. To ih naravno, nikada nije spasilo.

Primeri najvećih tenderskih mahinacija sa dijalizatorima

Kao tipičan primer mahinacija i zloupotreba u nabavkama dijalizatora mogu nam poslužiti svi tenderi koje je RFZO organizovao, odnosno pokušao da organizuje radi nabavke materijala za dijalizu, a koji ne zavisi od tipa dijalizne mašine, u poslednje 2 godine. Na primer: dana 26.09.2013. RFZO izražava ozbiljnu nameru da sprovede tender za dijalizni materijal i objavljuje tzv. prethodno obaveštenje (imamo ceo tekst, ako je neko zainteresovan). Tender se dešavao u periodu novembar – decembar 2013., i bio je planiran za podmirenje 4-mesečnih potreba za dijalizne centre u Srbiji. Da sada ne ulazimo u detaljniju analizu svih nezakonitosti ovog tendera, dovoljno je reći da je pre donošenja Odluke o dodeli ugovora na ovom tenderu Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila zahteve za zaštitu prava firmi “Tehnomed Medicina” i “Diamed” i zbog protivzakonitog postupanja RFZO u potpunosti poništila postupak javne nabavke. I pored toga što je tender poništen od strane višeg državnog organa, RFZO u međuvremenu donosi Odluku o dodeli ugovora firmama koje su mu „najsimpatičnije“: “Fresenius Medical Care Srbija” i “Medicon”. (Radi se o firmama kojima je po ustaljenoj kriminalnoj praksi i ranije omogućavano protivpravno sticanje materijalne koristi). Naravno ponuda firme “Fresenius Medical Care Srbija” je u ovom tenderu bila neispravna, kao i u mnogim tenderima pre toga, ali za RFZO ni to ne predstavlja problem, niti razlog da se ovakva ponuda odbije. Ako to nije od značaja za RFZO, nećemo se ni mi ovde previše zadržavati na tome, ipak je RFZO državna institucija. Možda imaju na umu neke interese više od pravnih, ne moramo se uvek držati zakona, kao pijan plota. Istog dana kada je dobijeno Rešenje Republičke komisije za zaštitu prava, RFZO je svim učesnicima javne nabavke poslao obaveštenje da je javna nabavka prekinuta i poništena u potpunosti Rešenjem Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki (imamo original tekst). I pored toga – mimo svakog zakona i propisa RFZO sama poziva predstavnike tri firme da potpišu ugovore po ovoj poništenoj javnoj nabavci.

12.12.2013. – RFZO prima Rešenje Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki kojim se poništava ovaj tender u potpunosti.   16.12.2013. – RFZO organizuje potpisivanje ugovora po ovom poništenom tenderu, sa odabranim firmama “Fresenius Medical Care Srbija” (oko 80% materijala), “Medicon” (oko 15% materijala) i “R&B Medical Company” (oko 5% materijala), o čemu i uredno objavljuje obaveštenje na svojoj internet stranici (link).

Pored četvoromesečne nabavke materijala za dijalizu po ovako nezakonitim ugovorima, pred sam vremenski istek ovakvih ugovora RFZO iz svog Pravilnika o cenama materijala za dijalize koje se finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja briše članove koji ograničavaju cenu ove vrste medicinskih sredstava, što je objavljeno i u Službenom Glasniku RS br 36/14 (link.pdf) – Član 2, briše se, Član 3, briše se, a eto baš u tim članovima su bile ograničene cene dijaliznog materijala. Od 16. aprila 2014. pa do današnjeg dana, materijal za dijalizu svim dijaliznim centrima u Srbiji isporučuju samo ove tri odabrane firme, bez ikakvog pravnog osnova i bez ikakvog ograničenja cene u vidu ugovora ili Pravilnika. Na ovaj način je RFZO dodatno omogućio nekontrolisano odlivanje novca obveznika zdravstvenog osiguranja, tj. iz Budžeta Republike Srbije.

Vapaji oko nas

Prethodno obaveštenje, i svoju nameru da sprovede sledeći tender za dijalizni materijal RFZO je objavio dana 20.03.2014. godine (link). Očigledno je da su strukture RFZO dugo, dugo razmišljale (od 12.12.2013. su znali da im je tender poništen) kako da „sprovedu” nabavku materijala za dijalizu. Kada je pala odluka da se tender sprovede, onda su iste te strukture dugo, dugo, razmišljale kada i kako da „organizuju” ovaj tender (raspisan 09.05.2014); (Digresija: U samom dokumentu postoji greška u datiranju, dokument je objavljen 09.05.2014, a u dokumentu piše 09.04.2014., ali je iz teksta nedvosmisleno jasno o kom se datumu radi, obzirom da je kao datum otvaranja ponuda navedeno – 30 dana od dana objavljivanja poziva, tj. 09.06.2014.).

Sve u svemu eto nama zaključka – bez obzira na saznanje da je prethodni tender nelegalan, RFZO celih 5 meseci nije ni pokušao da organizuje drugu, legalnu nabavku dijaliznog materijala, a i zašto bi kada bez ikakvog važećeg tendera svoju robu prodaje upravo dobro poznati privilegovani snabdevač RFZO, a to je opet – Fresenius, naravno. Pa sve i da je postojala mogućnost da taj tender (objavljen 09.05.2014) bude realizovan kako treba, ugovori o snabdevanju dijalizatorima ne bi mogli biti sklopljeni barem još 45 dana posle toga. To znači da je RFZO dozvolio da se nabavke materijala za dijalizu odvijaju nezakonito preko 6 meseci.

Pa čak ni tu nije kraj. Dana 30.05.2014. godine RFZO objavljuje obaveštenje da je firma “Fresenius Medical Care Srbija” podnela zahtev za zaštitu prava u ovom tenderu (link.pdf), kojim se obustavlja tender do donošenja rešenja po ovom zahtevu. Time je firma “Fresenius Medical Care Srbija” obezbedila sebi i dalju nezakonitu prodaju, dok se tender ne realizuje. Dana 11.07.2014. godine RFZO objavljuje obaveštenje o obustavi postupka ove javne nabavke, jer je Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila zahtev podnet od strane firme “Fresenius Medical Care Srbija”, te je tender poništen u potpunosti (link.pdf).

Po svemu sudeći, nabavka materijala za dijalizu u Srbiji se nastavlja u potpunosti protivzakonito do daljnjeg. U trenutku pisanja ovog članka RFZO još uvek nije raspisao novu javnu nabavku materijala za dijalizu, te kada bi i bila raspisana do kraja tekuće sedmice, ugovori za snabdevanje dijaliznim materijalom ne bi mogli biti sklopljeni minimum sledećih 50 dana (pod uslovom da nema novih žalbi i zaustavljanja tendera). To znači da RFZO nije u stanju, ili ne želi da sada već 9 meseci da dovede nabavku materijala za dijalizu u legalne okvire.

povrsina ne znaci i efikasnost

Sve javne nabavke materijala za dijalizu koje je RFZO organizovao tokom 2013. godine, bile su poništene od strane Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Drugim rečima, ni jednu javnu nabavku materijala za dijalizu RFZO nije raspisao u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. A da li je zbog toga stala dijaliza u Srbiji – nije. Pa kako je onda nabavljan materijal za dijalizu, logično je zapitati se. To se tokom 2013. godine obavljalo na dva načina: Prvi – putem javnih nabavki koje nisu u skladu sa zakonom; Drugi – mimo bilo kakvih javnih nabavki. Oba načina, naravno, potpuno protivzakonita.

Hajde da se malo posvetimo ovom prvom načinu, i javnim nabavkama koje su u suprotnosti sa zakonom. RFZO je do sada sprovodio tendere za dijalizni materijal u vidu dve različite vrste javnih nabavki. Prvi od njih je tzv. “otvoreni postupak”. To je oblik jednog redovnog postupka javne nabavke gde su pravila dobro poznata, jasna i saglediva. Druga vrsta su takozvani hitni postupci javnih nabavki koje je RFZO raspisivao na osnovu odredbi Zakona o javnim nabavkama koje tvrde da naručilac ima pravo da sprovede hitni postupak nabavke kada je nastupilo stanje hitnosti zbog nepredviđenih okolnosti koje ne zavise od naručioca. RFZO je tokom 2013. godine 2 puta “pokušao” da sprovede javnu nabavku materijala za dijalizu u otvorenom postupku. Oba puta tenderska dokumentacija je sadržala takve nedostatke, da je prosto “zvala” da bude oborena. Oba ova puta su ponuđači, firme potencijalni učesnici na tenderu ulagali zahteve za zaštitu prava, za koja su smatrali da su im ugrožena. Ovakvi uloženi zahtevi za zaštitu prava, prema Zakonu o javnim nabavkama zaustavljaju tender do donošenja rešenja po uloženom zahtevu. I oba puta je Republička komisija za zaštitu prava jasno uočavala nezakonitosti ovih tendera i svojim rešenjima i odlukama u potpunosti poništavala ove postupke. Kada se to dogodi, RFZO je to koristio da bi optužio ponuđače da opstruiraju tendere, a sa druge strane to je korišćeno da se umesto otvorenim postupcima, materijal nabavlja putem hitnih postupaka. Sada dolazimo do suštine ovakvog postupanja – u skladu sa paragrafima Zakona o javnim nabavkama, hitnim postupcima se izbegavaju mnoge odredbe zakona o javnim nabavkama, koje važe za otvorene tenderske postupke. Najbitnija od njih je upravo ta da se zahtevom za zaštitu prava ovde ne odlaže izvršenje tendera, već se tender ne zaustavlja, tj. normalno se nastavlja do donošenja rešenja po uloženom zahtevu. To u konkretnim slučajevima znači da kakvu god nezakonitost potencijalni učesnici na tenderu uoče u samoj tenderskoj proceduri, tender se nastavlja tj. RFZO tera kako je smislio – makar i protiv zakona, samo da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.

Priznanje-citajte kako je napisano

Ovi hitni tenderski postupci su obično bili organizovani radi nabavke tromesečnih potreba za dijaliznim materijalom. Često je Republičkoj komisiji za zaštitu prava bilo potrebno vremena znatno više od toga da donese svoje rešenje kojim se takav tender poništava. To je u realnosti značilo da je tender već sproveden na nezakonit način, nezakoniti ugovori već sklopljeni, i dijalizni materijal već nezakonito nabavljen kada stigne rešenje Republičke komisije da se tender poništava. Pa čak ni kada je rešenje republičke komisije o poništenju tendera stiglo blagovremeno, tj. u gore opisanom tenderu realizovanom novembra – decembra 2013. RFZO ipak nije hteo da postupi po tom rešenju Komisije već je nastavio besprizorno nezakonitu nabavku, ali samo iz jednog razloga – da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.

A zašto su svi ti hitni tenderski postupci poništeni? Pa zato što RFZO nije imao zakonsko pravo da ih sprovede. Kao što smo već pomenuli, RFZO kao naručilac ima pravo da sprovede hitan postupak nabavke kada je nastupilo stanje hitnosti zbog nepredviđenih okolnosti koje ne zavise od naručioca. Ovde je RFZO tumačio da je hitnost u snabdevanju dijaliznih centara neophodnim materijalom nastala zato što su potencijalni učesnici tendera “opstruirali” vršenje otvorenih tenderskih postupaka podnetim zahtevima za zaštitu prava, i tako doveli do situacije da životi pacijenata budu ugroženi. Pri tome se potpuno zanemaruje činjenica da su ovi tenderski postupci poništeni, tj. oboreni rešenjima Republičke komisije za zaštitu prava, zbog jasno pepoznatih nezakonitosti koje je RFZO načinio u tim tenderima. Iz ovoga se vidi da se ne može reći da je hitnost nastala zbog okolnosti koje ne zavise od naručioca, već zbog nezakonitog postupanja samog RFZO, te u tom smislu RFZO nema pravo na hitne postupke. Da to nije samo argument protivnika Fresenijusa dokazuje i činjenica da je ovakav stav potvrđen i od strane Uprave za javne nabavke, koja nije dala legitimitet ovakvom raspisivanju hitnih tenderskih postupaka od strane RFZO (videti donju sliku).

Zakon protiv RFZO

Eto ostaje da ponovimo da cele 2013. godine tj. još od kraja 2011. pa kroz 2012. godinu RFZO nije relizovao ni jednu legalnu nabavku materijala za dijalizu (a i te pređašnje nisu bile mnogo legalnije), a u toku 2014. RFZO uopšte nije realizovao nabavku materijala za dijalizu. Da li je neko od zvaničnika RFZO odgovarao za ovakvo stanje – NE. Ali sve je to verovatno potpuno opravdano, jer Vi to već sigurno znate, ali nije zgoreg ponoviti da RFZO sve to čini iz samo jednog razloga – da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.

No, dosta smo pričali o javnim nabavkama materijala za dijalizu, došlo je vreme da spomenemo i drugi način snabdevanja zdravstvenih ustanova dijaliznim materijalom. To je nabavljanje materijala mimo bilo kakvih javnih nabavki, direktnim porudžbinom zdravstvene ustanove dobavljaču materijala (uglavnom od odabranih dobavljača). Kako sve to izgleda – evo ovako.

U svim javnim nabavkama kojima se nabavljao dijalizni materijal tokom 2013. godine, ukupna tražena količina dijalizatora je bila 452.311 komada. Prosečan dijalizni pacijent tokom godine mora imati oko 156 dijaliznih tretmana (recimo 13 mesečno, tokom svih 12 meseci). Prema zvaničnim podacima Instituta za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut” početkom 2013. godine u državnim zdravstvenim ustanovama je dijaliznim tretmanima lečeno ukupno 4.292 pacijenta (imamo njihov izveštaj). Obzirom na činjenicu da Vojnozdravstvene ustanove (nisu u sistemu nabavki RFZO) zbrinjavaju dijaliznim tretmanima oko 160 pacijenata, ostaje nam brojka od 4.132 pacijenta koji su se tokom 2013. godine dijalizirali u zdravstvenim ustanovama Republike Srbije. Svaki dijalizni tretman zahteva korišćenje jednog dijalizatora, a na 4.132 pacijenta je moralo biti urađeno 4.132 x 156 = 644.592 tretmana tokom cele godine. Tek sada je jasno da je RFZO svojim tenderima planirao nabavku 452.311 dijalizatora umesto neophodnih 644.592 dijalizatora, tj. za celih 192.281 komada manje od realnih potreba. A da li su pacijenti ostali bez dijalizatora – nisu, jer pacijenti bez dijalizatora i dijaliznih tretmana zasigurno umiru, a RFZO to nikako ne bi dozvolio, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima. To u prevodu znači da se tokom 2013. godine 29.83% dijalizatora, tek nešto manje od trećine ukupne količine u Republici Srbiji, nabavilo bez bilo kakve javne nabavke, bez bilo kakve kontrole, od ko zna kojih dobavljača, po ko zna kojim cenama. RFZO zna i od kojih dobavljača, i po kojim cenama, samo neće da kaže jer to nije bitno, već je bitno samo da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima. RFZO očigledno ne može da funkcioniše lako u ovoj situaciji. Kada već imaju svoj Sektor za javne nabavke, koji nije u stanju da organizuje legalne javne nabavke, pa kako tek ti jadni ljudi da rukovode još i ovim skrivenim nabavkama, kada je takvih skoro 30%. Ne želeći da budemo nepristojni i da sugerišemo drugačiju organizacionu strukturu u RFZO, mislimo da bi imajući u vidu obim ovih skrivenih, tajnih nabavki, bilo osnovano predložiti RFZO-u osnivanje i Sektora skrivenih nabavki. To bi u mnogome pomoglo da se na organizovaniji način upriliči odlivanje novca obveznika zdravstvenog osiguranja, daleko od bilo kakve javnosti, a kamoli javnih nabavki.

Kako to nabavljanje bez tendera izgleda u praksi – evo ovako. Završi se isporuka dijaliznog materijala po jednom tenderu, po pravilu protivzakonitom, ali hajde sad, kakav je takav je, bolji nemamo. Naravno, sasvim slučajno RFZO sledeći tender ne raspisuje blagovremeno, odmah, nego čeka još neko vreme, iako vrlo dobro zna kada se završavaju isporuke materijala po prethodnom tenderu. Sada su zdravstvene ustanove prinuđene da se same pobrinu da dobiju neophodan dijalizni materijal. Oko 10% dijaliznih centara pri zdravstvenim ustanovama u Republici Srbiji nastave da po inerciji naručuju od ugovarača sa kojima su imali ugovore po poslednjem tenderu. Ljudi verovatno biraju to kao fer opciju, što verovatno zaista i jeste. Drugih 10% posto dijaliznih centara budu zbunjeni i neodlučni, ali njih lokalne filijale RFZO vrlo brzo i lako ubede da materijal treba naručivati samo od firme “Fresenius Medical Care”. Objasne im te lokalne filijale da, Bože moj, ipak su oni eminentni domaći proizvođač u stranom vlasništvu i bolje je da oni “drpaju” šta mogu i koliko mogu bez ikakve kontrole, nego da se kvalitetniji materijal po nižoj ceni naručuje od nekih tamo bezveznjaka, koji nikoga ne vode na kongrese. Ostalih 80% dijaliznih centara pri zdravstvenim ustanovama odlučno i bez razmišljanja automatski počinje da naručuje materijal isključivo od firmi “Fresenius Medical Care” (oko 85% materijala) i “Medicon” (oko 15% materijala), pri tom se ne obazirući ni na kakve zakone, ni na kakve obaveze organizovanja nabavki male vrednosti, ni na kakve principe i pravila. Pa na osnovu čega onda naručuju baš od ove dve firme? Na osnovu stimulacije. Znate doktori, načelnici odseka, odeljenja za dijalizu pri našim zdravstvenim ustanovama mnogo vole da putuju po inostranstvu. I na ta usavršavanja idu pod finansijskim patronatom upravo ovih dveju firmi. “Fresenius Medical Care” i “Medicon” im plaćaju usavršavanje, kongrese, skupe večere, skupe poklone, pa tutnu i zavidnu kovertu u džep, za dnevnice, da se nađe za trošak i poklone deci. A ko vodi računa o dijalizi i pacijentima kada svi načelnici i resorni doktori odu u isto vreme da se usavrše? Pa naravno sestre na odeljenjima dijalize, i zaista svaka im čast na tome. Svi ovi načelnici se sa usavršavanja vrate potpuno usavršeni, i to barem po kilo-dva. I za ovo na žalost imamo i priloge (svedočenja), ali i fotografije, za desert. To je u stvari više fiziologija nego nefrologija: Pavlovljev refleks. Naručiocima dijalizatora se prvo stvori refleks da im samo Fresenius daje zalogaje, posle toga oni sami sline čim vide Freseniusovu ponudu, bez obzira da li u njoj ima zalogaj za njih ili ne. To je nauka dokazala, ali istraga još tapka u mestu.

Da li je RFZO ucenjen od firme Fresenius?

Sada već daleke 2012. godine, tačnije dana 11.09.2012. u Službenom Glasniku RS br. 88/2012. objavljena je “revolucionarna” izmena Pravilnika kojom je ukinuta sterilizacija vodenom parom kao uslov za nabavku dijalizatora u Srbiji (link). Posle toga malo je smanjen monopol Freseniusa, ali su se „Freseniusovi doktori” brzo presabrali i počeli postavljati nove barijere japanskim i drugim proizvođačima. Jedna od tih barijera je bila i količina rastvora za ispiranje dijaliznog seta. To je bila tolika besmislica (pacijenti na ovom sajtu su to prvi ismejali, link) da su na kraju u RFZO-u odustali i od toga. Sada je aktuelno pitanje aparata za dijalizu. Izgleda da je Fresenius zapretio RFZO-u da oni neće isporučiti ostali materijal za dijalizu (koncentrate, linije i drugi materijal, koji samo oni proizvode), pa neka RFZO onda vidi na šta će da okači te vrhunske japanske dijalizatore. A mašine su u Srbiji, rekosmo u preko 80% slučajeva: Freseniusove.

I, ucena uspeva! U poslednjoj centralizovanoj javnoj nabavci dijalizatora, koju je RFZO raspisao 09.05.2014. odjednom RFZO pravi kvote i odlučuje da metode sterilizacije ipak nisu ravnopravne i traži da 70% dijalizatora bude ipak sterilisano vodenom parom!?! Za ostalih 30% dijalizatora predviđeno je da mogu da budu sterilisani gama ili elektronskim zračenjem (svejedno). Da se ovako nešto dešava možemo zaključiti iz samog RFZO obrazloženja ovakve odluke:

Наручилац тренутно не располаже са финансијским средствима да уђе у процес занављања фонда дијализних машина, нити му је интерес да уђе у потенцијални проблем у вези плаћања услуге одржавања тих машина, што врло лако може да се догоди уколико ти добављачи буду искључени са тржишта дијализатора.

Sednica

Zašto bi „ti“ dobavljači bili isključeni, ako postanu ravnopravni, ne piše, ali se naslućuje: napustiće tendere. Neće dati ostali materijal, i dijalize će stati. Eto, do čega nas je dovelo održavanje monopola jedne firme. RFZO je ovim praktično priznao da je bio ucenjen i da je morao da popusti Freseniusu. Ako niste dobro razumeli, pojasnićemo: dijalizatori iste površine i iste propusnosti, ponovo su podeljeni na one sterilisane vodenom parom, i na one sterilisane zracima, a ovih prvih mora biti 3x više! I to nije sve, kada je RFZO procenjivao koliko vrede jedni i drugi, i kada se opredeljivao koliko ih može platiti, ovi sterilisani vodenom parom su u startu dobili pravo na više cene od ovih sterilisanih zračenjem. Dakle, iz svega ovoga možemo zaključiti da je Drug Tito, pre nego što je otišao na onaj svet, rekao drugovima u RFZO-u:

Fresenius ne sme pasti!

Ne, ispod 70%.

I oni se toga drže (link).

Makar država propala.

 .

.

DiaBloG – 2014

.

.

.

.

08. Sve pošteno i nepristrasno

.

.

 

.     .     .

Picture1b

 

.     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?        Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi     Da li će opet sve ostati Među nama?

 

.

.

Nepravda pa to ti je – Moja životna priča

KALIMERO

LejlaRođena sam u Mostaru 1973. godine. Tata terenac, mama pratila tatu u stopu, tako da se sestra rodila u Tuzli a ja u Mostaru. Godine su tekle, sestra i ja smo rasle, mama i tata su nas gledali kao nešto najdragocjenije na svijetu. Imala sam četiri i po godine kada mi je tata poginuo. Sestra je imala sedam, krenula je u prvi razred osnovne škole. Mama ispočetka nije mogla da prihvati nastalu situaciju, da prihvati da je ostala sama sa nama. Sestru su lagali da je tata otišao u Irak da radi, a ja, ja nisam bila svjesna šta se u stvari desilo.

.

Vrijeme je učinilo svoje. Mama nam je postala i tata i mama, pokušavajući da nam nadoknadi ono što smo u nepovrat izgubili. Sa jedanest godina počinjem sa majkom češće da posjećujem doktore, jer sam imala jako obilna krvarenja iz nosa. Anemija je bila opšte prisutna. Povremeno tamponiranje nozdrva, spaljivanje kapilara bilo je i iscrpljujuće i bolno. Škola mi je ispunjavala puno vremena tako da nisam puno razmišljala o svojoj zdrastvenoj situaciji.

.

1985. god. naši doktori uputili su me na II Internu kliniku u Sarajevo. Prvi put odvojena od majke, daleko od svog doma, sve novo i nepoznato oko mene, „hemodijaliza“, „biopsija bubrega“, „peritonealna dijaliza“, neki novi pojmovi za mene, strah od nepoznatog, sve me jako plašilo. Sva sreća i to prođe. Ponovo sam kući, nastavljam da idem u školu, samo me povremeno vađenje nalaza podsjeća da sam krhkog zdravlja. Krajem 1985. god. doktori preporučuju da mi se napravi AV fistula. Još jedna nepoznanica za mene, ali silom prilika pristala sam. Poslije napravljene AV fistule na desnoj ruci, bol na ljestvici od 1-10 bio je 10. Nisam primala ništa protiv bolova, samo me majčina ruka mogla smiriti, ublažiti bol i uspavati.

.

Izlazak iz bolnice, život opet hvata uobičajeni ritam. Škola, prijatelji, igra u slobodno vrijeme ispunjavali su mi dane. Bolnica je bila iza mene, tako da više nisam razmišljala o tome. Septembar 1986. god. početak nove školske godine. Nakon par sedmica kontrolni nalazi, ja odlazim u školu, mama odlazi po nalaze. Doktor u dječijoj bolnici koji je pregledao nalaze rekao je mami da me pod hitno dovede u bolnicu. Mama me izvuka sa časa, negodovala sam, ali ipak odvela me u Dječiju kliniku gdje sam i ostala. Nakon dva dana, tačnije 16. septembra 1986. godine krećem na hemodijalizu. Bila sam dijete, nisam imala pojma šta znači HEMODIJALIZA.

Prve dijalize bile su propraćene mučninom, povraćanjem. Nakon šest mjeseci mama i ja odlazimo u Sarajevo na Institut za transplantaciju bubrega. Majka želi da mi da bubreg. Nakon detaljnog ispitivanja, majku šalju kući a ja ostajem. Transplantacija urađena u ljeto 1987. godine.

Bubreg nije radio jedne jedine sekunde. AV fistulu koju sam imala stala je u toku transplantacije. Dan nakon transplantacije prave mi drugu AVfistulu, a dan poslije ponovo me uključuju na hemodijalizu. Dani nakon transplantacije ispunjeni su raznim snimanjima, terapijom (pojačana imunosupresivna terapija), zabrana posjete, ja u izolaciji. Majku otpuštaju nakon 14 dana. U Sarajevu na Institutu ostajem još 10 mjeseci, čekajući kadaveričnu transplantaciju. Mama je znala od samog početka da bubreg ne radi, ali je krila od mene. Ja saznajem nakon četiri mjeseca, i to sasvim slučajno. Sad ja krijem od mame novost, misleći da će je ta poražavajuća vijest ubiti. Slučajno u priči shvatamo da obje znamo pravu istinu, i prvi vikend mama me dovodi kući i ne vraća više na Institut. Sretna što sam ponovo kod kuće, puna energije i novih ideja krećem u septembru u školu.

.

Nova školska godina, novi nastavnici, školski drugovi i drugarice upotpunjuju mi dane. Završena osnovna škola, sad se trebam odlučiti koju srednju školu da upišem. Upisala sam Srednju medicinsku školu sa željom da je završim i jednog dana da pomažem ljudima koji su u istoj ili još goroj zdrastvenoj situaciji nego ja. Škola, druženje, prijatelji činili su mi život zanimljivim.

1991. godine u Tuzli je pokrenuta humanitarna akcija za mene da se skupe novčana sretstva i da odem u Francusku na kadaveričnu transplantaciju. 28.marta 1992. godine odlazim sa majkom u Lyon u Francusku na ispitivanje, i da me nakon ispitivanja stave na listu čekanja. Transplantacija nije urađena zato što se nisu uplatila novčana sretstva na njihov račun. Po povratku iz Lyona nastavljam normalno da pohađam nastavu, idem na praksu.

Nešto se čudno dešavalo u našoj zemlji, ali to je bilo previše komplikovano za razmišljanje. Početkom maja 1992. godine odlazim u Beograd sa uputnicom da bih izvadila potrebne nalaze koje sam trebala proslijediti u Lyon. Počinje rat, ostajem sa majkom u Beogradu do decembra 1995. godine, tačnije do potpisivanja Dejtonskog sporazuma. U Beogradu sam bila na dijalizi u bolnici na Zvezdari. Hemodijaliza je bila bikarbonatna, nisam primala transfuzije nego sam primala Eritropoetin. Imala sam i poziv da odem u Grčku na kadaveričnu transplantaciju, ali nisam uspjela dobaviti nalaze od prve transplantacije, tako da je ta mogućnost propala.

.

Stade i prokleti rat. Majka i ja vraćamo se kući. Nastavljam sa dijalizom u Tuzli. Tražim posao, jako mi ga je teško naći, jer dok spomenem da idem na dijalizu, ili dobijem otkaz, ili uopšte me ne prime da radim. Vrijeme prolazi, ja povremeno radim kao konobar. 1998. godine u novembru mjesecu imala sam „edem mozga“ laički rečeno. Prvih dana provedenih u bolnici ne sjećam se, samo se sjećam da je mama bila pored mene. „Vile me pronosale“, izvukla sam se.

.

Nakon izlaska iz bolnice nastavljam živjeti kao da se ništa nije desilo. Opet tražim posao, raduckam povremeno, sve na crno. Radila sam u jednom kafiću gdje su se skupljali motoristi. Sa njima sam okusila ljepotu motorijada, druženja, kao mušketiri i oni su „SVI ZA JEDNOG, JEDAN ZA SVE“. Čak sam uspjela i pasti sa motora, nisam se polomila, ali sam od mame dobila zabranu da nema više motora i tačka.

Svoj život kreirala sam po svojim željama i mogućnostima. Nisam se slagala sa onom izrekom: „Zdrav čovjek želi mnogo šta, a bolestan samo zdravlje“. Ja sam imala iste želje kao i zdrave osobe, posao, putovanja, izlaske. Radeći u Sportskoj kladionici priuštila sam sebi da završim Medicinsku školu sa prekvalifikacijom klinički laborant – opšti smjer. Nakon položene mature predala sam dokumenta u Dom zdravlja u Tuzli da bih dobila dozvolu za odrađivanje pripravničkog-volonterskog rada u cilju polaganja državnog (stručnog) ispita. U međuvremenu zbog visokog parathormona savjetuju mi da odem na operaciju paratiroidnih žlijezda. Kosti su mi bile kao u zdravog čovjeka, ali trebalo ih je takvim i održati. Operacija pomalo bolna, bitno da je uspjela, nalazi zadovoljavajući.

.

Početkom aprila pozivaju me u vezi volontiranja. 17. maja 2004. godine počinjem volontirati na UKC Tuzla. „Snovi tek vrede, kada s’ tobom osede“… Bilo je teško finansijski izmoći, ali uspjela sam. Šest mjeseci mi je prošlo kao šest sedmica. Posao mi nije uopšte teško pao. Obavljala sam ga sa puno ljubavi. U novembru iste godine završavam sa volontiranjem i pripremam se za stručni ispit. U januaru 2005. godine polažem državni ispit. Presretna, sa svim pohvalama položila sam ga. Izvadivši LICENCU odlazim do glavne sestre JZU UKC Tuzla. Svo vrijeme dok sam volontirala bodrila me je ovim riječima: „Samo naprijed, mi smo uz tebe, ti si član našeg kolektiva“… Uz tako lijepe riječi podrške nadala sam se zaposlenju nakon položenog državnog ispita. Ali, NE, moje nade pale su u vodu. Sve se svodilo na riječi. Krenula sam kući jako razočarana i tužna. Danima nakon toga krvni pritisak bio je jako visok. Početkom maja imala sam moždani udar. Dijagnoza: Hematom, visok krvni pritisak, kapilarčić u mozgu, porozan, nije mogao izdržati i pukao. Bila sam preplašena kao nikad do tad. Bilo me je strah, strah od posljedica,s trah od boli, strah od svega nepoznatog. Sva sreća jako brzo sam se oporavila.

.

Nisam više nigdje radila, ali našla sam novu zanimaciju, NET. Jedan tuzlanski sajt, i na njihovom forumu našla sam mnogo novih prijatelja a i vratila stare prijatelje sa kojima sam izgubila kontakt tokom rata. Dvadeset šest godina idem na dijalizu, prihvatila sam je kao neraskidivi dio sebe, upoznala svoje bliske prijatelje sa tim, tako da živim sa tim i nije me stid. U Nadzornom odboru UHBB TK sam od ove godine. Pripremamo materijal za knjigu, ja pretežno kuckam materijal koji će kasnije ići na pripremu i na štampanje. Sretna sam jer knjiga ostaje iza nas, ostaje za neke nove generacije. Makar negdje biće zabilježeno moje ime, ostaće neki trag iza mene.

.

Karamehmedović Lejla

.

https://www.facebook.com/groups/319530644760741/

.