Tag Archive | Srbija

Životna priča Sanje Bojić

Životna priča Sanje Bojić:

Ja sam Sanja Bojić iz Beograda, imam 46 godina, bubrežni sam bolesnik od svoje 17. godine.

 

Iako imam urođeni poremećaj, tek mi je u mojoj 10. godini ustanovljeno da je to obostrani refluks (pri naprezanju bešike mokraća se vraća nazad u bubrege), zbog čega sam imala česte urinarne infekcije prouzrokovane bakterijom ešerihijom koli.

Lekari su me operisali kad sam imala 12 godina. Bubrezi su mi već tada bili oštećeni. Predviđali su mi da ću krenuti na dijalizu u 14. godini života, ali ja sam uspela da prolongiram taj period do moje 17. godine.

Prvu dijalizu imala sam 1. aprila 1987. godine.

Sećam se kao da je juče bilo, pozlilo mi je na času engleskog jezika, bilo mi je muka i strašno me bolela glava. Otišla sam u Dom zdravlja i doktorka mi je izmerila krvni pritisak koji je tada bio 170/120. Odmah sam sa mamom otišla u Tiršovu.

Nisam imala nikakvu psihološku pripremu za predstojeću dijalizu, već je moja mama bila ta koja me je blagovremeno pripremila na težak period koji me je čekao. Već tada sam uključena i na listu za transplantaciju.

Posle samo mesec dana dijalize, pozvana sam oko tri ujutru na Urološku kliniku u Birčaninovoj ulici u Beogradu. Bilo je pozvano nas sedmoro, ja sam bila najmlađa, uplašena, i iskreno, nisam ni slutila da ću biti jedan od primalaca.

Ušla sam u lekarsku sobu i tada sam prvi put ugledala tim lekara koji su vodili čitavu pripremu i organizaciju za transplantaciju. Taj nesebičan i krajnje posvećen tim činili su dr Radmila Blagojević Lazić, dr Petronić, doktor Milutinović… Sećam se tada osmeha i reči doktorke Blagojević, koje su mi ulile veliki osećaj sigurnosti, i nade.

Operisana sam, ali nažalost, posle 22. operativnog dana, organizam je odbacio bubreg usled tromboze krvnih sudova.

Ponovo dijaliza. Teško sam podnosila dijalizne tretmane, uz stalno dobijanje transfuzija, nastupanja kolapsa i svih teških okolnosti što donosi dijaliza.

Zahvaljujući velikoj podršci dr Oštrića i doktorke Đukanović, a s obzirom da sam ponovo bila potencijalni kandidat za transplantaciju, prebačena sam tada na bikarbonatnu dijalizu.

U tom periodu, tačnije 1988. godine, primala sam mnogo transfuzija i nažalost nakon dobijanja jedne transfuzije upala sam u teško septično stanje.

Borba za moj život trajala je oko mesec i po dana, da bi uz velike napore moj organizam prebrodio to teško stanje. Bila sam kao u nekom začaranom krugu iz kojeg mi se činilo da ne mogu da izađem.

Ipak verovala sam da ću uspeti da dođem do svog ponovnog životnog cilja, a to je transplantacija. Mama je prošla sve analize i trebalo je da bude odličan donor. Međutim, tokom njenog ispitivanja otkrili su joj karcinom, te stoga nije mogla više da bude podoban davalac. Ali, bar je tada na vreme bila operisana.

Ovo je bio posebno težak period za mene, ali i za moju porodicu.

Majka me najpre vodila na dijalizu pa je onda išla na zračenje i ponovo se vraćala kod mene na dijalizu. Sećam se njenog umornog lica, ali nisam bila svesna njene snage i izdržljivosti. Tada sam bila samo jedna uplašena devojčica nesvesna da i drugi oko mene imaju teške probleme sa kojima se bore i suočavaju skoro svaki dan.

Srećom, moja baka je bila podoban donor i obe smo operisane 22. marta 1990. godine.

Život bez dijalize narednih nepunih deset godina za mene je bio mnogo kvalitetniji, potpuniji, slobodniji, bez strepnji i strahova, a iznad svega pružao je mogućnosti za putovanja.

Moram da naglasim da bubrežna insuficijencija ostavlja velike i stravične posledice na organe i što duže čekamo, samim tim imamo mnogo manje šanse za uspešnu transplantaciju.

Život na lošoj dijalizi pored toga što znatno smanjuje kvalitet života, negativno utiče na celokupnu psihu i sve potrebe čoveka.

To je život sa mnogo ograničenja i odricanja, a pogotovo kada si mlad i pun entuzijazma i elana, a toliko toga ti je uskraćeno. Ta stalna zavisnost od „mašine“, koja nam otežava mogućnost putovanja, je najteža.

S druge strane, život kada si transplantiran je znatno olakšan, potpuniji, a samim tim je kvalitet života duži. Bez strepnji i strahova. Nema ograničenja kad piješ vodu, jer ti je ona nažalost značajno uskraćena na dijalizi.

Bombardovanje i kriza 1999. doneli su mnogo problema kako onim pacijentima koji su transplantirani tako i onima koji su bili na dijalizi.

Te iste 1999. godine moja baka umire od karcinoma, što ostavlja neizbrisivi i bolan trag u mom daljem životu.

Period bez dijalize uspeva da mi se prolongira, ali uz stalno praćenje, hospitalizacije, odnosno davanje kortikosteroida u bolničkim uslovima.

Tada, prilikom primanja transfuzija, usled pogoršanja rada bubrega, doživljavam burnu alergijsku reakciju na transfuziju u dnevnoj bolnici nefrologije.

Zahvaljujući stručnosti doktorke Jovičić, uspela sam da to uspešno prebrodim. To znači da ubuduće mogu samo da primam transfuzije uz prethodnu premedikaciju (pripremu).

Nažalost 2001. godina donosi niz problema i saznanje da moram da idem na svoju prvu dijalizu posle deset godina.

Nikad ne možeš da budeš spreman na takav preokret, ali nažalost, to je jedna surova realnost za nas transplantirane.

Mnogo snage treba da se ponovo suočiš sa nečim sa čim si već bio uveliko upoznat, ali si se nadao da će se taj trenutak što je moguće duže odložiti.

Moj otac je tada doživeo moždani udar i upao u tešku komu.

Ja sam tada bila takođe u bolnici i pripremala se za ponovnu dijalizu.

Moja starija sestra Maja je tada takođe bila u bolnici na održavanju blizanačke trudnoće. Jedna veoma tužna porodična situacija, gde su moja mama i mlađa sestra najviše morale da se žrtvuju s obzirom da smo svi bili u bolnici.

Srećom, tata je uspeo da prevaziđe taj težak period samo zahvaljujući svojoj jakoj konstituciji. Ja sam postala ponovo tetka, gde sam ovog puta dobila sestričinu i sestrića, Minu i Ognjena. Moj starija sestra Maja takođe ima i starijeg sina Nemanju.

Te iste godine dijaliziram se na urgentnoj dijalizi, gde mi nakon šest meseci staje fistula, krvni pristup za hemodijalizu.

Problemi sa krvnim sudovima mi otežavaju da mi se napravi nova fistula, stoga odlazim u gradsku bolnicu kod doktora Donfrida. On smatra da može da mi se napravi fistula na desnoj ruci, jer već imam četiri prethodne fistule koje su u međuvremenu prestale da rade.

Nažalost, zbog visoke doze heparina neophodnog za intervenciju, dolazi do prekomernog krvarenja nove fistule, zbog čega sam bila u teškom opštem stanju.

Morala sam da primim dve doze krvi, ali na sreću doktor Donfrid je uspeo da i pored svih problema sačuva fistulu. Naravno, sve se to dešavalo u bolničkim uslovima jer sam se tada pripremala za dijalizu.

U tom periodu dolazim do novog saznanja vezano za moju dalju organizaciju života. A to je kućna hemodijaliza.

Za nas bubrežne bolesnike postoji samo jedan životni ciklus. To je jedna visoko kvalitetna dijaliza i kvalitetna transplantacija. Trećeg rešenja, nažalost, NEMA.

Od septembra 2001. godine sam na kućnoj hemodijalizi.

Godinu dana kasnije učlanjujem se u Udruženje dijaliznih bolesnika, gde upoznajem mnoge ljude koji su već duže ili kraće vreme na kućnoj dijalizi.

Veliko je olakšanje kad nisi sam u situaciji u kojoj se nalaziš, jer svaka nova informacija i kontakt su za nas od životnog značaja. Imala sam priliku da upoznam Nikolu Grubera, Aleksandra Tubića, Vladimira Đurđevića i ostale.

Svi su oni uglavnom već bili na dijalizi više od 20 godina. Ja sam tek bila na početku.

Potom upoznajem i mnoge druge koji su tada bili na hemodijalizi 30 godina. To su Snežana Vukotić, Zvonko Petrović …

I dalje sam na dijalizi. Trudim se da živim relativno normalno i trudim se da mi svaki dan bez dijalize protekne što korisnije i pozitivnije.

Ali, nažalost, vreme i godine prolaze, bubrežna bolest ostavlja velike posledice na organe, jer vreme za nas koji čekamo bubreg je od krucijalnog značaja.

Što duže čekamo, manje su nam šanse za uspešnu i kvalitetnu transplantaciju.

Pre dve godine mama mi se ponovo razbolela, ali nažalost ovog puta nije dobila bitku.

Moram da nastavim dalje.

Moja mama mi je bila veliki životni oslonac i zahvaljujući njenoj snazi, požrtvovanosti i velikoj nesebičnoj ljubavi, ja sam uspela da prebrodim mnoge prepreke i teškoće.

Želela bih da pomenem moje sestre, koje su mi takođe velika podrška. Takođe imam i petoro sestrića, tako da sam stalno u obavezama oko njihovog odrastanja, vaspitanja i usmeravanja i suočavanja sa svime što ih čeka. Oni mi daju snagu i želju da se borim stalno i kad mi je najteže, znaju uvek da mi izmame osmeh na licu i ne dozvoljavaju da pokleknem.

I to nije sve.

Znam za mnogo dobrih i humanih ljudi oko sebe.

Nažalost – nalazimo se na najnižoj lestvici po pitanju zaveštanja organa u čitavoj Evropi. Mislim da Zakon o transplantaciji predstavlja pravo i jedino rešenje za pacijente koji se dugo nalaze na listi čekanja, te će se samim tim broj donora u Srbiji znatno povećati.

Ja se i dalje nadam, ovog puta trećoj transplantaciji, i verujem da će se to desiti uskoro.

.

(tekst i fotografije preneti su iz dnevnog lista Danas, od 20.07.2017.godine, oprema teksta je redakcijska)

.

DiaBloG – 2017

.

.

__________________________________________

__________________________________________________________

__________________________________________

Advertisements

Odvajanje žita od kukolja ili Fenomen „endemske“ nefropatije

Paradigmatična priča o travi koja je hiljade ljudi oterala na dijalizu.

Pre jedno dvadesetak godina, u ona sretnija vremena, a sva su prošla vremena na ovim prostorima, izgleda, sretnija, pričao nam je jedan mladi nefrolog neke njihove doktorske, začkoljice i prepirke, kakve verovatno postoje i među svim drugim profesijama.

Kao, nađu se na užini, na pauzi, mladi specijalisti i specijalizanti, u restoranu društvene ishrane, u studentskom klubu, domu, ili gde već, i krene neko uobičajeno zadirkivanje. Kao, „šta vi kardiolozi znate, ceo život učite jedan mišić, 2 komore, 2 pretkomore, i to je to, nemate pojma o medicini“. Kardiolozi bi nadmeno odgovarali da je srce, ipak, najvažniji organ, i u poeziji, i u medicini, i u životu, pa kad srce stane, staje i sam život. Neurolozi bi odmah protestvovali tvrdeći da je mozak, najvažniji, jer mozak kontroliše sve druge organe, i samo je smrt mozga prava smrt, a svi drugi organi se mogu zameniti aparatima. Internisti i ostali bi im tada žestoko uzvraćali sa: „Eh, da mi je taj tvoj mozak samo 2-3 dana, da se malo odmorim.“

Hirurzi bi u tim zadirkivanjima uvek bili optuživani da su mesari, ortopedi da su kostolomci, a urolozi da su vodoinstalateri. Za razliku od ostalih lekara koji su ceo život teglili i čitali neke knjižurine, hirurzi su, kažu internisti, na posao dolazili sa „Sportskim novostima“, savijenim ispod miške, ispod već dobrano ojačanih bicepsa. Neprevaziđena je ostala ona čuvena anegdota, zapravo definicija, šta je to „dvostruko-slepi test“? Odgovor: dva hirurga gledaju EKG. Na šta bi se svi hvatali za stomak od smeha.

Po tim humornim stereotipima, internisti bi imali najveće znanje, ali bi malo šta znali konkretno da urade, dok je kod hirurga bilo obrnuto: oni nisu imali toliko znanje, ali su jedini znali operisati i rešiti pacijentu problem. Nefrologija među specijalnostima nije bila na posebnoj ceni, pa se čak govorkalo i da su na nefrologiji završili samo oni koji nisu mogli dobiti kardiologiju, jer je navodno, 95% nefrologa bilo primarno konkurisalo na kardiologiju, ali nisu prošli.

E, tada bi on, pričao nam je taj mladi nefrolog, ustao i rekao: „Gospodo, ako ste ikada uzeli u ruke, ijedan veliki svetski medicinski udžbenik, enciklopediju, ili neki drugi zbornik medicinskih znanja – ako ste, kažem, a trebalo bi da jeste (u šta nisam siguran), pogledali one poslednje stranice koje se zovu INDEKS ili KAZALO, da li ste ikada videli ijedno naše prezime, ijednog našeg medicinskog stručnjaka, naučnika, doktora, sa ovih prostora?“

Niste, naravno – nastavljao bi taj nefrolog – jer takvih tamo: nema! Nema nijednog našeg kardiologa, kardiohirurga, neurologa, ni ortopeda, ni drugih. Kada pogledate pod odrednicom Srbija, Jugoslavija, Hrvatska, Bosna… – videćete brojeve stranica koji će vas odvesti na samo jedno poglavlje, a to je gospodo: NEFROLOGIJA! Naši su autori u medicinskom svetu citirani, gospodo, samo u vezi Endemske nefropatije. I nigde, i nikada više.“

Eto, čime se i kako se branio taj nefrolog, dajući sebi i svojoj specijalizaciji, na značaju i praveći se važan pred kolegama.

Kad se zanemari zezatorski aspekt diskusije, i mladalačko preterivanje, ta je argumentacija bila u osnovi, tačna. Prezimena na „-ić“ u medicinskim enciklopedijama najčešće su se nalazila u poglavljima o endemskoj nefropatiji.

Danas, međutim, ta priča izgleda malo drugačije i nije upotrebljiva za odbranu časti nefrološke profesije.

Priča o endemskoj nefropatiji je postala priča o našim sudbinama, o našim naravima, o našem mentalitetu, pa na kraju i o našoj medicini, o društvu uopšte.

Kako se moglo desiti da prođe toliko vremena, a da se ne otkrije uzrok te bolesti?

Pojam „endemska“ znači: karakteristična samo za neka područja i nigde više.

Kako se desilo da samo jedna bolest, i to bubrežna, bude karakteristična, samo za neke zemlje, na tom tamo (brdovitom) Balkanu, a da je nikada i nigde drugo u svetu nema.

Istorijsko pitanje, za čijim se odgovorima sada već može početi tragati.

Uprkos trudu mnogih kod nas slavljenih i uvaženih medicinskih autoriteta, doktorska imena sa balkanskih područja su se u medicinskim enciklopedijama nalazila uglavnom povezana sa endemskom nefropatijom.

Kao da ništa drugo svetu nismo novo ili značajno dali osim te nesretne boleštine.

A onda se posle dugo godina, ispostavilo da ni to nije „naše“.

Prvi put se ta bolest počela pominjati 1956-7. godine. Po našim knjigama tu bolest je prvi uočio dr Vojislav Danilović, po bugarskim knjigama to je uradio dr Yoto Tanchev, Rumuni takođe imaju svoje prve otkrivaoce, tako da je toj bolesti dobro stajao naziv: Balkanska Endemska Nefropatija ili skraćeno BEN.

Bolest je bila karakteristična samo za određena sela!  Ta sela su uglavnom bila oko naših reka: Save, Kolubare, Morave, Drine, … i sličnih, nama manje poznatih reka u Bugarskoj i Rumuniji.

Balkan_endemic_nephropathy_map

Bolest se ispoljavala dosta kasno, u četvrtoj, petoj ili šestoj, deceniji života, i dijagnostikovala se uglavnom porastom ureje i kreatinina u krvi. Dakle, tipičnim znacima bubrežne slabosti. Bubrezi su se postepeno smanjivali, bolest je imala uglavnom spor tok. Ničim se nije mogla izlečiti ili zaustaviti, kada bi se jednom utvrdila. A utvrđivali su je, na osnovu laboratorijskih analiza, ultrazvučnih ili rentgenskih snimanja, prema porodičnim ili epidemiološkim podacima. Bolest je polako napredovala, dovodeći na kraju, do – dijalize.

Netter, ilustracija BENOsim znakova bubrežne slabosti, oboleli su imali i tipičnu bledo-žućkastu boju lica (kao slama), u različitim nijansama, gde je bledilo u stvari bila posledica malokrvnosti (anemije), a žutilo posledica bubrežne insuficijencije (taloženje urohroma i drugih pigmenata). Anemija je bila vrlo česta kod ovih bolesnika, a za razliku od drugih bubrežnih bolesnika, obično nisu imali povišen krvni pritisak (hipertenziju). U urinu bi se povremeno našla manja količina belančevina (proteinurija), ali je sediment urina bio „oskudan“. Osim anemije, u bolesnika sa endemskom nefropatijom su bili česti i tumori sluznica mokraćnih puteva, takozvani karcinomi uroepitela. Ti su se kracinomi uglavnom otkrivali pojavom krvi u mokraći, tako da je i to stanje (krvarenje) pogoršavalo anemiju. Na slici desno je prikaz bolesnice iz jednog od naših (srpskih) područja sa BEN, ilustracija koju je napravio čuveni Frank Netter.

Dominiranje anemije se inače objašnjavalo time što je na biopsijama bubrega uočeno da bolest zahvata uglavnom kanaliće i okolno tkivo srži bubrega (tubulointersticijum), a ne glomerularno klupko (mikro-filtere) bubrega. Hormon koji podstiče ili održava krvnu sliku, eritropoetin, luči se upravo u okolini kanalića bubrega, pa se time objašnjavala patogeneza anemije u obolelih od BEN.

Ali, uzrok, šta izaziva tu bolest, to niko nije znao.

Ili, bolje reći, skoro svi su znali, ili su mislili da znaju.

Nema kakvih se teorija nije našlo u „zvaničnoj“, „državnoj“ medicini i njenim udžbenicima.

Najduže su se zadržavale priče o BEN kao bolesti životne sredine i stečenih faktora.

Pošto se bolest pojavljivala u dolinama reka, sumnja je prvo pala na vodu (posle i u vodu). Optuživani su bili seoski bunari, objavljivani su pravi „naučni“ članci kako je uvođenjem gradske vode u ta seoska naselja „rešen problem endemske nefropatije“.

Sa lošom vodom su i teorije o teškim metalima, nekim specifičnim otrovima, toksinima, zagađenjima, i ko zna, kad ni OZNA, nije mogla saznati, šta je uzrok te boleštine.

Onda su se pojavile teorije o uzročnicima koji su uneti hranom. Kao što su neki teški metali ili minerali. Pa je, na primer, optuženo olovo, ili silicijum, ili neki drugi opasan mineral koji se oslobađao iz kamena kojim su seljaci mleli žito. Mnogo je „dobro fundiranih“ radova objavljeno o štetnosti tih minerala i metala i njihovoj direktnoj povezanosti sa nastajanjem endemske nefropatije (olovo, kadmijum, hrom, mangan, kobalt i živa).

Zatim je stvar okrenuta naopačke, pa je dokazivano da nije višak uzrok, nego manjak. Tačnije, nedostatak mnogih, neophodnih, elemenata, dokazan je kao uzrok nefropatije. Na primer, dokazan je nedostatak selena u tih endemskih bolesnika. Kao da nikome drugome na svetu nije nedostajao selen, nego samo tim našim nesretnicima.

Genetska teorija je objašnjavala da BEN nastaje usled naslednih faktora, jer i kad se odsele iz endemskih područja, članovi tih familija i posle 4-5 decenija odvojenosti od uticaja te sredine, opet dobiju ovo bubrežno oboljenje. Međutim, šema oboljevanja nije se uklapala ni u jedan poznati obrazac naslednih bolesti.

Godine 1990. razvijena je lignitska hipoteza, i to uz „pomoć“ američkih naučnika. Navodno su kosmički snimci rasporeda rezervi uglja lignita na Balkanu, bili slični rasporedu područja sa endemskom nefropatijom (bingo!). Teorija je bila da jedinjenja, toksični ugljovodonici, koji se oslobađaju iz tih naslaga uglja dospevaju vodotokovima u te ravnice odakle se žanje žito ili čak u seoske bunarove. Postepena intoksikacija tim štetnim materijama dovodila je navodno do bubrežne slabosti i pojave karcinoma. Kao da nigde drugde u svetu nije bilo uglja, no samo na Balkanu.

Infektivna teorija (Uzelac-Keserović) je počivala na priči o Corona virusima koji su izazivali ovo oboljenje. Navodno je to bila nova vrsta korona virusa, izmenjena, u odnosu na postojeće, ali, bolja elektronska mikroskopija nije dokazala ovu teoriju. Osim korona virusa, „dokazani“ su naravno i mnogi drugi virusi, kao uzročnici BEN (virus Zapadnog Nila, papiloma virusi (BK and SV40) i arenavirusi). Nađene su i teorije o povezanosti hemoragijske groznice i njenih virusa koje prenose miševi (Puumala, Hantaan, Dobrava) sa BEN. Inače, upala mokraćnih puteva, pijelonefritis je „dokazano“ povezana sa BEN, kao i nastajanje postoperativne sepse kod ovih bolesnika (da, da).

Vrlo je „filmična“ i teorija o DDT-iju kao uzročniku BEN. Naime, jedan naš profesor je dokazao da smo zaprašivanjem komaraca DDT-ijem doveli do pomora mačaka, a onda su se razmnožili miševi i pacovi koji su prenosili na nas razne viruse, uključujući i uzročnike endemske nefropatije.

Teorija o nadmorskoj visini je razvijena jer je „dokazano“ da je selo Donji Glogovac imalo više obolelih nego selo Gornji Glogovac. Možete na internetu pronaći još uvek i rad i autore koji citiraju tu teoriju. Razlika u nadmorskoj visini između ta dva dela jednog te istog sela Glogovac, bila je: 10-25 m. Sve precizno i argumentovano.

Onda se pojavilo novo i „konačno“ objašnjenje: uzrok endemske nefropatije je jedan toksin iz gljivica, mikotoksin, koji ima i zvučno latinsko ime: „Ochratoxin A“. Gljivice dospeju u žito, brašno, pa u hranu, i eto bolesti.

O naučnoj argumentaciji, koja se potezala uz svaku teoriju, mogu se sada knjige napisati. Ima tu baš onako „teške artiljerije“ i fascinantnih potkrepljujućih detalja, tipa: neopterin, CD3+CD8+CD16+CD56+, interferoni, HLA I i II, interleukini, apoptoza, imunoglobulini, ceruloplazmin, ferritin, beta-2-mikroglobulin, alfa-1-antitripsin, hromosomalni markeri (3q25), pyren, anthracen, anilin, naphtylamin, cytochromi P450, CYP1A1, CYP2D6, CYP2E1, polimorfizmi glutathion-S-transferaze i N-acetyl-transferaze 1 i 2, lecithin-cholesterol-acyl-transferase, 1q36-c src, 3p25 raf-1, and 6q23 myb, itd, itd …

Pedantni hroničari naše medicine, zabeležili su preko 50 „opisanih“ uzroka endemske nefropatije, od kojih su neki bili i kombinacije već „opisanih“ uzroka.

Više su nego zanimljvi i sami naslovi koji su se (do pre nekoliko godina) objavljivali u stručnoj (zapadnoj) literaturi, npr:  BEN- still more questions than answers“ , „Fifty years of Balkan endemic nephropathy: daunting questions, elusive answers”, i slični.

Mnogo je naših stručnjaka, mnogo godina provelo istražujući “endemsku” nefropatiju. Mnoge su pozicije i titule, magistarske, doktorske, akademijske, stečene zahvaljujući ovoj nefropatiji.

Mnogo je para utrošeno, mnogo je fondova ispražnjeno, mnogo je reagenasa i raznih uzoraka potrošeno, ali se uzrok nije otkrio. Bar ga naša, medicina, nije nalazila, a pošto je ta bolest bila samo kod nas, Balkanaca, ni ostali nisu ništa mimo nas mogli reći o uzrocima te bolesti.

A nije da nije bilo dolazaka i pomoći sa Zapada.

Mnoge velike strane firme i mnogi istraživački fondovi, instituti, laboratorije i naučnici su bili uključeni (na primer: Ciba Foundation Study Group, 1967. godine).

Ali, u pitanju je bila “balkanska” bolest.

Kad su naši “stručnjaci” videli da će stranci pokupiti uzorke i sami objaviti “epohalno” otkriće, a otkriće uzroka endemske nefropatije se očekivalo kao epohalno – naši su počeli sa opstrukcijama i podmetanjima.

Ako nema naših, kao vodećih, pri objavljivanju tih publikacija, onda ga nećete majci, ni vi saznati. To je bio naš “endemski” rezon i on je ostvarivao rezultate. Ni stranci nisu mogli da otkriju uzrok.

Da bi to postigao jedan je ugledni (vojni) nefrolog, inače strašno veliki “autoritet”, slao strancima mokraću konja ili goveda, a ne pacijenata obolelih od endemske nefropatije. Iako je ugovorom sa strancima imao plaćeno učešće u studijskom ispitivanju te bolesti, iako su svi troškovi laboratorije i prevoza bili pokriveni od zapadnih sponzora, osećaj da bi oni mogli pokupiti naučnu slavu ili kajmak, zahtevao je takvu prevenciju, tj. podmetanje pogrešnih uzoraka.

Lažni uzorci urina (od konja i krava, zdravih), lažni uzorci zemljišta i nalazi sa otvorene biopsije bubrega obolelih lečenih kortikosteroidima (pod dg/BEN-membranoproliferativa).

A nesaznavanje prave etiologije bolesti donosilo je i dalje razne koristi: pozicije, titule, katedre, predavanja i putovanja po kongresima, nova istraživanja, nova ulaganja. (Kao u onom vicu kad stari pravnik kaže sinu koji se pohvalio da je iz prve rešio neku njegovu parnicu: „E, moj sine, ta je parnica tebe odškolovala“). Tako je bilo i sa BEN.

Što je bilo više potencijalnih uzročnika, to su tekstovi i predavanja bila duža, interesantnija, stručnjaci popularniji, a bolest mističnija.

To što su u međuvremenu stotine hiljada ljudi završile na dijalizi ili pod zemljom, zahvaljujući takvom ekstenzivnom naučnom progresu, nikog nije posebno zabrinjavalo.

Prvo pitanje kojim su strani nefrolozi presretali goste sa Balkana, bilo je: “A šta je po Vašem mišljenju uzrok endemske nefropatije?”

I bez obzira što niko tačno nije znao, svaki se osećao počastvovan da “da jedno svoje viđenje”, a na osnovu dugogodišnjeg i bogatog “iskustva” na ovom području.

Područje, ne zaboravimo, je sinonim za nešto endemsko.

Endemsko je bilo ponašanje balkanske nefrološke nauke u otkrivanju etiologije endemske nefropatije.

Ovde sada treba reći da se u svim nefrološkim udžbenicima (i našim i stranim) pominjala i bolest nazvana “Nefropatija od kineskog bilja” ili engleski: “Chinese herb nephropathy“. Ta bolest se viđala na Tajvanu, u Kini i okolnim zemljama, a izazivale su je neke biljke, čije su čajeve njihovi stanovnici pili. I procentualno imali najveći broj pacijenata na dijalizi u svetu.

Balkanska endemska nefropatija i nefropatija od kineskog bilja su smatrane posebnim bolestima.

Međutim, onda se desilo nešto što ih je povezalo:

  • 1993. godine nekoliko stotina mladih žena u Belgiji završava na dijalizi zato što su u jednoj medicinskoj klinici u Briselu dobijale biljne pilule za mršavljenje. Pilule su sadržavale i biljku Aristolochia clematitis.

  • japanski pacijenti kojima je kožna alergija (atopijski dermatitis) lečena aristolohijskom kiselinom takođe dobijaju bubrežnu slabost i završavaju na dijalizi.

  • Belgijankama koje su dospele na dijalizu, jer su uzimale pilule sa aristolohijskom kiselinom, učinjena je i transplantacija bubrega. Ali i tada su zbog dejstva aristolohijske kiseline mnoge od njih (45%) dobijale karcinome mokraćnih puteva, uključujući i karcinom mokraćne bešike (40%).

Kad su stručnjaci pogledali patohistološke nalaze tkiva bubrega u obolelih Belgijanki i u obolelih od „endemske“ nefropatije, videli su da je to praktično, jedna te ista bolest. (Znači, dovoljno je bilo da oboli nekoliko desetina Belgijanki pa da se učini prava dijagnostika, a na Balkanu su desetine i desetine hiljada pacijenata završili na dijalizi ili su pomrli od karcinoma i krvarenja – ne znajući šta ih je snašlo. Cele porodice, cele generacije, su nestajale, i još nestaju, ne znajući gde su to pogrešili).

Prvi koji je ovo uočio i objavio bio je briselski (opet taj Brisel) patolog Jean-Pierre Cosyns, sa saradnicima, 1994. godine, u prestižnom naučnom časopisu Kidney International.

Posle (prošlo je još jedno 10 godina od) toga, su se svima, i našima i strancima, „upalile lampice“. Definitivno.

Sve je odjednom leglo na svoje mesto, i sve se uklopilo.

Endemsku“ nefropatiju izaziva korovska biljka koju naš narod naziva Vučja stopa ili Vučja jabuka, a na latinskom se zove: Aristolochia clematitis. Ta biljka raste u jarkovima, pored puteva, ali i na periferiji žitnih polja. Seme te biljke je trouglastog, srcolikog izgleda i značajno je veće od zrna pšenice (vidi slike ispod teksta). Ako žeteoci ili kombajneri i zakače koju stabljiku Vučje jabuke, ona neće dospeti u ishranu, ako je selekcija dobra.

Ako seljaci pošteno odvoje žito od kukolja.

Prosejavanje je vrlo važno.

Problem je međutim, što su mnogim seljacima otvori na situ (rešetu), na vršilicama (ili kombajnima) bili oštećeni, razvaljeni ili veći, veći nego što su smeli da budu, veći od promera pšeničnih zrna.

Tako je u brašno dospevala i Aristolohijska kiselina (AA) iz semena biljke Aristolohije. Iz hrane u krv, iz krvi u bubrege. U bubregu su AA-adukti ostajali i decenijama posle unošenja. Tako su nastajali svi njihovi štetni efekti: toksičnost, genske mutacije, karcinomi, bubrežna slabost…    Ishod bolesti direktno zavisi od doze (količine) unete kiseline.

Nema, dakle nikakve „zaraze“ brašna. Nego je bila u pitanju ili pohlepa (neka je što više stabljika), ili nemar (netrebljenje korova, nepopravljanje rešeta), ili svesna radnja (ma šta fali malo i tih zrna) naših seljaka.

Tako se otkrio uzrok „endemske“ nefropatije. 

Uzrok je tipično naški, endemski, balkanski: neznanje, nemar, ignorancija.

(Oni oni koji nisu odvajali žito od kukolja pri pravljenju hrane, doživeće da im se dijalizom odvajaju štetne materije iz organizma, iz krvi. Odvajanje je neophodnost i neminovnost. U korenu reči dijaliza je takođe pojam odvajanje).

A onda je na svetlost dana isplivala još jedna neprijatna istina. Neprijatna za naš, domaći korov, zna se.

Jedan srpski doktor, Milenko Ivić (1905-1978), profesor histologije i embriologije u Nišu, je već davno (1969), i to sam, mnogo pre „zapadnih“ autora, označio aristolohijsku kiselinu kao uzročnika BEN, slikao polja pšenice prošarana tim korovom, i dokazao na životinjama nefrotoksičnost i kancerogenost ove biljke. Sve korektno naučno obrađeno i objavljeno u domaćim časopisima, pre ravno 45 godina, sada to svi priznaju.

Ali, ko je još na Balkanu želeo verovati nekom Milenku iz Niša, 1969. godine?  Srbi,  prvi,  nisu!

E, sad, kad su im to dokazali Grollman, Cosyns i ostali – to je već druga stvar. Ali, Milenko, i to pre 45 godina, ne može!  Idi, begaj.

Tako se ispostavlja da je priča o „endemskoj“ nefropatiji zapravo paradigma, obrazac po kome se ovde stvari odvijaju.

Ni nauku, ni struku, ne vode najbolji, niti najpošteniji. Oni koji se probiju na vrhove, imaju neke specifične osobine, za preživljavanje u svim uslovima, za isticanje, za širenje, za napredovanje i za opstajanje.

Selekcija nam je najslabija tačka. Sito ili rešeto, niko ni danas da popravi.

Naši najpoznatiji naučnici uspevali su u inostranstvu, ali ne i u svojoj sredini.

Selekcija je takva bila i ostala.

Aristolochia clematitis se i danas kod nas nalazi u mnogim apotekama i drugim zdravstvenim ustanovama.

Ne da nije zabranjena, nego cveta.

„Endemska“ nefropatija je paradigma stanja u našoj nefrologiji (klinikama, bolnicama i dijaliznim centrima).

U našoj nauci.

U našoj politici.

U našoj državi.

Ne odvajamo žito od kukolja.

Zato smo tu gde jesmo.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

Aristolochia-clematitis-01.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis.

Trava-koja-izaziva-bubreznu  Aristolochia clematatis-02

.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis, cont.

Milenko ivic.

Aristolochia-clematitis-04.

BEN - Milenko Ivic, hypotehesis, cont2.

Fotografije (kao ilustracija) posle teksta, preuzete su iz knjige i iz predavanja o BEN, prof. dr Jovana Nikolića. Kraći deo ovog teksta objavljen je u prvom broju vašeg i našeg „Dijaliza“ časopisa.

 



Саша Кнежев – још један Србин који разоткрива фармацеутску мафију

Србин у сред Америке разоткрива фармацеутску мафију – свака му част!

sasa-knezev-foto-emil-conkic

Ми смо друштво које мисли да пилула може да реши сваки наш проблем, и због тога у Америци постоји лек који се преписује кад си срећан, кад си тужан…

Ово за „Блиц“ каже амерички редитељ српског порекла Саша Кнежев, који ових дана завршава свој документарни филм „Америчка зависност 2: Велика лаж“. То остварење, заједно са првим делом, раскринкава фармацеутску индустрију у САД, и проговара о епидемији умирања од лекова који се преписују на рецепт. Кнежев истражује културу зависности, као и корупцију у високој политици која све то дозвољава.

„Скоро 85 процената Американаца је на некој таблети. Праве се лекови и за непостојеће болести, рецимо кад седиш негде и утрне ти нога, и за то има таблета. Од лекова на рецепт у Америци годишње умре више људи него од кокаина, хероина и амфетамина заједно. Од тога су умрли и Хит Леџер и Витни Хјустон и Робин Вилијамс… Погубно је да фармацеутска индустрија има подршку државе за то што ради „, прича Кнежев, мало на српском мало на енглеском, о земљи у којој је рођен док седимо у кафеу београдског хотела „Москва“.

Он каже да је после првог дела филма у ком је поткачио Бушову администрацију било коментара да ради за демократе, међутим сада Кнежев разобличује Обамину реформу здравственог система.

„Реформа је направљена по диктату фармацеутске индустрије. Они су оно што је некад била дуванска индустрија која није пропала зато што су људи изненада увидели штетност дувана, него је фармацеутска индустрија платила да буду уништени“, истиче Кнежев.

Он наводи пример како се користе популарне серије и филмови како би се популарисало узимање пилула.

„Оно што је некад била цигарета у устима Хемфрија Богарта данас је пилула у рукама јунакиње популарне серије „Сестра Џеки“. Трагично је што се оне дају и бебама. Сада наводно може да се дијагностификује анксиозност још у мајчиној утроби. И чим се роди, дете почиње да узима лекове. Такође, држава незапосленим мајкама даје чек од 1.200 долара ако ставе децу на те листе за узимање лекова. У филму сам истраживао како исти људи раде у фармацеутским компанијама и у владиној агенцији за храну и лекове“, истиче Кнежев.

Он додаје да се лекови рекламирају на телевизијама и да их прате кадрови срећних људи који их пију, а да на крају комично убрзано иде објашњење да су нежељени ефекти срчани удар и слично.

„Све ово описао је Олдос Хаксли у „Врлом новом свету“, пре 84 године. Тамо има лек који се зове „Сома“, који у то време није постојао, а данас постоји… Не знам да ли је то случајно…“

Ко је Саша Кнежев

Sasa-Knezev-3-copy

Саша Кнежев рођен је у Лос Анђелесу 1972. у породици наших досељеника пореклом из Шапца. Након одласка у пензију, његов отац се вратио у домовину. Завршио је „US film school“ у ЛА (познатој по Лукасу, Спилбергу… који су је похађали), и досад је снимио неколико документарних филмова као редитељ и као продуцент. Постпродукцију „Америчке зависности“ радио је у Србији.

„Овде је јефтиније па ћу и наредне пројекте радити овде, а покушавам да и своје партнере доведем у Србију. Волим да пишем и да монтирам филмове овде јер се мало искључим из тог Ел Еј живота…“, каже Саша.

 

Ostaje nam samo da se nadamo da će Saša jednoga dana snimiti i film o Freseniusu u Americi. U Srbiji, film o Freseniusu, ne verujemo da će moći proći. Ono što oni ovde rade, toga nema ni u filmovima. Mala je umetnička mašta, koliko se krade svašta.

 

Linkovi:

http://www.vaseljenska.com/vesti/srbin-otkriva-mafiju-farmaceuta/

http://www.naslovi.net/2012-04-16/pravda/sasa-knezev-sad-zele-da-reprogamiraju-balkan/3366026

https://www.youtube.com/watch?v=E7RCtuGKGDo

.     .     .

sasa-knezev-foto-emil-conkic1

.     .     .

DiaBloG – 2015

 

Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!

Po principu da siromašni treba da pomažu bogatima srpski poreski obaveznici opet dali pare nemačkom Frezeniusu!

Kada je u pitanju dijaliza i Frezenius, krug para i prevara u Srbiji i RS je konačno zatvoren.

Poštovani čitaoci,

U četvrtak 11.09.2014. godine televizija BN je u svom udarnom terminu, u devet časova uveče, emitovala specijalnu emisiju, tačnije dokumentarni film, o korupciji u zdravstvu Republike Srpske. Film se zvao “Kum 2” i u njemu je bilo dosta reči i o kriminalu Frezeniusa u ovoj srpskoj državi.

[Napominjemo da Fresenius nije uspeo razviti takav kriminal u federaciji BiH, niti u Hrvatskoj, odakle su ih Fond zdravstva i stručna javnost čak proterali (link), ali u Republici Srpskoj i Republici Srbiji, ova privatna globalistička korporacija je našla visokomotivisane domaće saučesnike i tu prelivanje para iz srpskih zdravstvenih Fondova u privatne džepove pojedinaca – cveta već godinama].

Citajte sta vam pise na ekranu

Od ranije smo znali, iz afere Dialiks i drugih naših postova (Dosije7XL), šta sve Frezenijus radi u Srbiji, a objavili smo i ključne informacije o mahinacijama Frezenijusa u Republici Srpskoj (Afera plus).

Ipak, ovaj film je i nas šokirao dodatnim saznanjima o kriminalnom prebacivanju naših para u džepove Frezeniusovih menadžera i domaćih izdajnika.

Ne želimo da ulazimo u predizborne političke obračune, niti da podržavamo kampanju nijedne političke partije u Republici Srpskoj, ali u ime srpskih dijaliznih pacijenata moramo da objavimo ovaj deo filma koji se odnosi na kriminal Frezeniusa u dijalizi Republike Srpske i Srbije.

Ovaj dokumentarni film je, ne samo potvrdio sve ono o čemu je na ovom sajtu pisano mesecima i godinama ranije, nego nam je pokazao kako je ta pljačka u međuvremenu napredovala i eskalirala.

Naivna priča o takozvanom Javno-Privatnom Partnerstvu je samo pokriće za javno prebacivanje para iz države u džepove nekoliko udruženih partnera.

Nikakvih tu kapitalnih ulaganja nije bilo, radi se samo o kapitalnom iznošenju para iz državne kase u džepove naših i stranih pojedinaca. Oko 36 miliona maraka ili 18 miliona evra godišnje se iz Republike Srpske iznese navodno kao troškovi za lečenje dijaliznih bolesnika.

Dijalizni bolesnici su pri tome samo unosna roba široke potrošnje, a Fond zdravstva Republike Srpske je zlatna koka koja se unosno čerupa svakoga meseca, redovno, po milion i po evra!

Pri tome, cena istog dijaliznog tretmana, u istim dijaliznim, Frezenijusovim centrima u Poljskoj, košta samo 80 evra, a ne 110 evra koliko uzimaju u Republici Srpskoj ili 105 evra koliko uzimaju u Srbiji. U okolnim državama je isto niža cena: u federaciji BiH cena dijalize je 160 maraka ili 80 evra, u Hrvatskoj oko 600 kuna, a u Makedoniji 60 evra.

U filmu se lepo kaže, od strane zvaničnika Republike Srpske da je Vlada Srbije opredelila određeni novac, dovoljan za obnovu škole i bolnice Frezenijus u Doboju. Kada, kojom odlukom? Niko ne zna.

Autori filma su saznali da je bolnica Frezenius bila osigurana i da je već naplatila svu štetu koju je imala od poplava, dakle, svu štetu je već naplatila u 100% iznosu.

Ove pare znači idu Frezeniusu dodatno! Iznad štete. Nek im se nađe.

I red je da siromašna Srbija pomaže bogatu Nemačku koja stalno uslovljava naš napredak na dugačkom nam evropskom putu.

Pri tome, u Ugovoru koji je potpisan između rukovodilaca Republike Srpske i firme Fresenius stoji (crno na belo), u Tački 3.9 Ugovora, da je Frezenius dužan osigurati opremu i centre za dijalizu od svih vrsta štete. I Frezenius je to naravno uradio i štetu naplatio. Zašto je dodatno uzeo tih 400 000 maraka, odnosno 200 000 evra, ostaje nejasno.

U čijim džepovima su završile te pare?

Saznaće se jednog dana.

Kad se vlast promeni.

I kad ne budemo okupirani od strane “investitora”.

Ali, ono što je nas pacijente najviše zabolelo jeste činjenica koja je posebno naglašena u tom filmu:

Transplantacije se ne vrše da se ne bi ugrozio biznis sa Frezeniusom!!!

Tragedija kojoj nema kraja.

Potpuno je tačno da su transplantacije u RS misaona imenica. Tačno je i da su čelni ljudi Frezeniusa u Srbiji prethodno bili upravo transplantacioni nefrolozi. Kupljeni su dakle, ne zato što se razumeju u dijalizu, nego da se oslabi ili zaustavi ionako skromni program transplantacija.

Tipična zapadna logika profita.

Onesposobiti konkurenciju.

Monstruozno do srži.

Ipak, pacijenti u Republici Srpskoj su barem rekli istinu.

Direktno, u kameru: Dijaliza i Afera Frezenius

.

A pacijenti u Srbiji i dalje ćute. Neki čak misle da bi im bilo mnogo bolje kad bi i oni svi bili u Frezeniusu, jer, zaboga u Frezeniusu je sve tako čisto i našminkano …

Jeste, na početku, dok ne zatvore sve državne centre, a posle … nastupa pakao.

Nedozvoljena i neprijavljena ispitivanja na pacijentima, eksperimenti uživo, primena samo njihovih “Frezeniusovih” lekova, uštede i zarade na antibioticima, na dijalizatorima, na svakoj kapi vode … to je budućnost u koju neki veruju. (Videti dole priloženu zbirku Još sličnih tekstova)

Jer, svi svetski podaci pokazuju da je najveća smrtnost pacijenata upravo u tim Frezeniusovim dijaliznim centrima …

Da li će ovaj narod ikada uspeti da nešto prepozna na vreme?

Pre nego što bude kasno.

 

http://www.youtube.com/watch?v=kh3mUPNpNtw

 

DiaBloG – 2014

 

 

.     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa       Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi     Da li će opet sve ostati Među nama?

Picture1b

Šta radi Fresenius u Republici Srpskoj

Šta radi Fresenius u Republici Srpskoj
Nakon materijalno dokazanih muljavina Frezenijusa u Srbiji, proučili smo malo bolje ponašanje ove profiterske multinacionalne globalističke aždaje i u Republici Srpskoj. Nažalost, ni tamo stvari nisu ništa bolje. Ako su već i američki dijalizni sajtovi provalili nemilosrdni odnos Frezenijusa prema pacijentima koji su im povereni (link), ako su već neslavno raskrinkani u Hrvatskoj (link) i Srbiji (link), da li je u Bosni i Hercegovini moglo i biti drugačije? Naravno da nije, ali ovde smo dužni jednu napomenu: Frezenijus nema nijedan dijalizni centar u Federaciji BiH. Svi su mu u Republici Srpskoj. Zašto je to tako? Zašto muslimansko-hrvatska Federacija nije htela ili nije si mogla priuštiti tako skupe tretmane, a ludi ili potkupljivi Srbi, pristali odmah i to za skupe pare. Istini za volju, treba reći da je glavni promoter i lobista dolaska Frezenijusa u RS bio čovek koji je po ključu postao ministar zdravlja, ujedno i glavni nefrolog Republike Srpske (link). Prošle godine, dan posle odlaska u penziju, počeo je i zvanično da radi za Frezenijus, da regularno prima platu od njih, a ujedno je nastavio da bude Glavni koordinator za dijalizu u Republici Srpskoj. Niko od nadležnih tu nije video nikakav sukob interesa. Čovek radi za privatnu firmu i istovremeno je jedini koji kontroliše tu firmu i za to uzima dnevnice od države. Idila. Bar za njega i za Frezenijus. Nema nikakvog sukoba interesa, samo interes.
Frezenijus Srbima ne veruje
Iako u Federaciji nije uspeo da kupi nijedan dijalizni centar, Frezenijus je procenio da rukovodjenje nad srpskim centrima ne sme biti srpsko. Odmah po preuzimanju dijaliznih centara u Republici Srpskoj, menadžeri, upravitelji (generalni, ekonomski i medicinski) im dolaze iz Federacije: iz Tuzle i iz Sarajeva. Frezenijus BiH nije imao povjerenja ni u jednog srpskog nefrologa, pa im nije dodelio nijednu rukovodeću ulogu. Za glavnog doktora određen im je izvesni G. Imamović iz Tuzle, čovek bez ikakvog nefrološkog i dijaliznog znanja ili iskustva. Za glavnu sestru im je postavljen Nusret Mehmedović, nije greška, čovek se sam potpisuje kao glavna sestra, što se može videti i na zvaničnim dokumentima Frezenijusa u Republici Srpskoj.

Glavni u HD RS

Za nemale pare koje uzimaju od Fonda Republike Srpske, Frezenijusovci su mogli bar radi šminke ili radi ključa, ostaviti makar privid poštovanja mušterije, tj. korisnika, pa odrediti nekog od poznatijih ili iskusnijih nefrologa iz Republike Srpske. Ali nisu ni toliko poštovanja hteli pokazati. O svim mahinacijama Frezenijusa u Republici Srpskoj nezavisni novinari državne radio-televizije Republike Srpske (RTRS) su napravili jednu vrlo objektivnu reportažu (link).
Ipak, niko od nadležnih tužilaca, sudija, političara, nije ni prstom mrdnuo da to ispita. Velika firma, velika zarada, pa joj izdaci za kontrolu situacije ne padaju teško. Teško je samo nama koji znamo da su to naše pare. Kao što reče onaj sindikalni medicinar iz TV priloga, dijaliza je u državnim centrima koštala 70 maraka ili 35 evra, a sada po jednoj dijalizi stranci uzimaju 110 evra, a za HDF naplaćuju 120 evra ili 240 konvertibilnih maraka. Poređenja radi, sav potrošni materijal za hemodijalizu u Srbiji i danas košta manje od 40 evra, a i ta je cena prenaduvana. Pa i red je da Srbi malo pomognu siromašnu Nemačku našim parama, iz naših Fondova. Ne postoje bogati koji su se obogatili, a da niko nije osiromašio. Ovo je priča o tome kako su strani nefro-kerovi oglodali srpski zdravstveni budžet, do koske.

Sistem prebacivanja srpskih para u nemačke džepove
Gde su glavne mutne radnje Frezenijusa u RS? Tamo gde su mogućnosti da se uzmu pare, naravno. Pre svega, Frezenijus je svu svoju robu počeo uvoziti zaobilazeći prelaz i carinu u Gradišci, kako ne bi ni marku platio ili ostavio u Republici Srpskoj. Odmah po preuzimanju dijaliznih centara u RS, sva Frezenijusova roba je počela ulaziti u BiH preko carine u Orašju. Umesto špeditera iz R.Srpske posao uvoza su dobijale firme iz Federacije. Osnovni cilj: ni marku ne ostaviti u RS, ako se ne mora.
Drugo, Frezenijus je raskinuo sve ugovore sa firmama, saradnicima i dobavljačima, koji su bili iz Republike Srpske, a snabdevali su dijalizne centre u Republici Srpskoj. Odjednom je kompletno snabdevanje lekovima, deterdžentima, hemikalijama i drugim potrepštinama, počelo stizati iz firmi iz Federacije. Republika Srpska je davala pare Frezenijusu, ali od njih nije mogla biti udostojena ni povratne marke.

Citajte sta vam pise na ekranu
Treće: osim nepovoljne cene, ugovor je doveo do skoro potpunog prelaska nefrološke službe Republike Srpske u ruke privatnika. Jer, R.Srpska je u skoro svakom većem gradu imala po jednog nefrologa u lokalnoj bolnici. Sada su svi oni preuzeti od strane Frezenijusa, i samo za dijalizu, pa su bolnice ostale bez nefrologa. Da situacija bude potpuno apsurdna, pacijente koji su na dijalizi doživeli pogoršanje, FMC nefrolozi su upućivali na prijem u državnu bolnicu, iako su znali da tamo više nema nefrologa. To više nikoga nije interesovalo, takav je bio Ugovor u Zvorniku, u Šamcu i Doboju. Bolnički internisti su onda te pacijente slali u Tuzlu, kod tamošnjeg nefrologa, a to je za RS bio novi namet na vilajet. Ugovor fmc za doboj i zvornik

Četvrto: Frezenijus koji sam proizvodi i primenjuje sav potrošni materijal za dijalizu, povećao je cene svim tim proizvodima, kako bi prikazao da nema praktično nikakve zarade koja bi mu ostala, a da bi na taj način izbegao plaćanje poreza na prihode u Republici Srpskoj. Pošto sam proizvodi i sam određuje svoje cene, knjigovodstveno gledano sve je ispravno. Ranija zarada i porez koji je ostavljao prethodni menadžment, sada je nestala. Tako je potpuno zaokružen i usavršen sistem isisavanja srpskih para u džepove nemačkih „investitora“, a preko bošnjačkih menadžera.
Peto, ali ne i najmanje važno: Šta je sa pacijentima? Šta je sa brigom za naše ljude koji dospeše u nemačku bolnicu, a za srpske pare? Kako se pokazala mnogo proklamovana briga o pacijentima, koji su naravno u centru pažnje svakog zdravstvenog sistema. Pa ništa, o njima se u svemu ovome najmanje vodilo računa. Već smo rekli da Frezenijus sam proizvodi i primenjuje sav potrošni materijal za uslugu hemodijalize, koju sam i pruža. Takav sukob interesa, sprečava bilo kakvu mogućnost zaštite pacijenata od neispravnih dijaliznih sredstava, jer i sredstva i doktori, koji bi trebalo da brinu o zaštiti pacijenata, svi su Frezenijusovi. Tako se nikada nije desilo da Frezenijusovi doktori prijave nijednu tehničku ili proizvodnu grešku na Frezenijusovima aparatima, dijaliznim koncentratima, linijama ili filterima. Zna se da im to Frezenijusovi menadžeri ne bi tolerisali, pa to niko nije ni pokušavao.
A u samoj Americi je nastao veliki skandal, jer su zahvaljujući insajderima, pacijenti saznali da u internim Frezenijusovim mejlovima postoje podaci o smrti 950 pacijenata usled neispravnosti u radu Frezenijusovih aparata i osoblja (link).
Da li se to smelo sakrivati ili prećutkivati kao poslovna tajna. Nipošto, ali niko od Frezenijusovih medicinara to nije obelodanio. Da u Americi nije bilo anonimnog insajdera, javnost nikada ne bi saznala za ta ubistva. Tek posle toga krenule su stotine sudskih postupaka i zahteva za odštetu. Taj isti problem koji su imali američki pacijenti, centralizovano mešanje i spravljanje jednog te istog dijaliznog koncentrata za sve pacijente u dijaliznoj smeni, vršeno je i u svim Frezenijusovim centrima u Republici Srpskoj (osim u Gradišci). I još se vrši!!! Kakve su posledice takvog načina rada, koliko i kojim pacijentima je to naškodilo, niko nije ni prijavio niti razmišljao o tome, u RS. Toliko o brizi za pacijente. Inače, taj centralni mikser je uveden da bi se ostvarile uštede, da se ne bi kupovao poseban dijalizni koncentrat individualno, za svakog pacijenta (prema njegovim potrebama), kako se inače radi tamo gde se brine o pacijentima.
Kako su se pacijenti proveli u Frezenijusovim centrima najbolje govore njihova pisma, koja (osim ovog sajta, naravno) niko nije hteo objaviti (link, link).
Situacija je eskalirala do te mere, da su prvi put u poslednjih 50 godina, dijalizni bolesnici morali štrajkovati da bi ostvarili svoja prava. Radije su birali smrt nego poniženja koja su doživljavali kao pacijenti (link). Ministar zdravlja koji se sažalio nad njihovom sudbinom i koji je usvojio sve njihove zahteve, ekspresno je smenjen i izbačen iz vlade, nedugo posle toga (link).
Imamo i masu dokaza iz interne Frezenijusove prepiske, gde oni sami priznaju svoje probleme, računajući da će to ostati sakriveno. Evo, na primer, kakvi su rezultati lečenja, prevencije zaraznih oboljenja ili priprema za transplantacije, sada kada bi o tome trebalo da brine sam Frezenijus. Pokazaćemo Vam samo deo naših podataka dobivenih iznutra iz samog Frezenijusa (piše npr. „Nepovoljni trendovi u Šamcu, Zvorniku, Prijedoru, Banjaluci, Bijeljini i Brčkom“):

Neadekvatna terapija kostiju i minerala
Kakva je zaštita od hepatitisa, šta je Frezenijus preduzeo da dijalizni pacijenti ne dobiju osim bubrežne i bolest jetre. Evo izveštaja, od njih samih, ali ne našim, nego FMC organima („manje od potrebne 3 HBV vakcine u prvih 6 mjeseci boravka u centru se bilježe iskazanim brojem pacijenata“ na donjoj slici):

Zastita pacijenata od B hepatitisa
Šta tek reći za Mondo studiju. Frezenijusovci su sami objavili u stručnim časopisima da su nad pacijentima iz Republike Srpske sprovodili istraživanja o umiranju, bez da su ikoga obavestili o tome (link). Nijedan pacijent ništa nije znao o tome, čak ni osoblje, ni doktori, a o zakonskim obavezama, odobrenjima etičkih komiteta i nadležnih agencija i da se ne govori. Kako bi se Vi osećali da znate da neko sakuplja Vaše nalaze da bi video kada ćete umreti i da li mu se to uklapa u njegove procene. A pri tome ništa Vam ne govori i ništa ne misli ni preduzeti da bi to sprečio.

Mondo -01a_resizeMondo, nase brojke do 2013_resize

A drugi, naravno, nisu bili toliko glupi ili naivni. Hrvati, na primer. Oni su privatnicima rekli ovako: Zbog težine bolesti i brojnih komplikacija, dijalizni centri koji su u krugu bolnice moraju i ostati u krugu bolnice i u rukama države, odnosno ministarstva zdravlja! Nikakvi privatnici, njihova ispitivanja i zarade preko naših fondova. Ukratko, Hrvati su im ovako odgovorili:

Hrvati protiv Privatnika
Sve skupa, jeftina kolonija, pogodna za eksperimente uživo, koja sama (skupo) plaća ceo taj cirkus.
To smo mi.

Priznanje

.

.     .    .

DiaBloG – 2014

(redakcija sajta se zahvaljuje  gospodinu M. Biliću na ustupljenim dokumentima i komentarima)

.

 

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Yi Zhang: Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu    Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata    Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV    Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day    Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?     Ponovo smrtni ishodi zbog korištenja Freseniusovih rastvora za hemodijalizu

neocekivano dobar pocetak