Tag Archive | sponzorisanje

Revolucija u Čačku, Podela plena ili Ptico mala sad si najebala …

Letnji pregled Dijaliznih Dešavanja

uvod:

Poštovani čitaoci,

Jedini nezavisni dijalizni sajt, u ovom delu Evrope, a i šire, nastavlja da vam donosi najnovije vesti, analize i komentare Dijaliznih Dešavanja, na način koji nećete naći nigde više: pošteno i nepristrasno, a nadasve duhovito i beskompromisno.

Sve dok nas budete čitali, znaćete da u našem okupiranom Dijaliznom Društvu postoji iskra slobode koju još nije ućutkala velika dijalizna farmakomafija i njihovi (pot)plaćenici.

Big Farma koja kroji našu sudbinu, uljuljkala se dosadašnjim uspesima, smatra da je pokrila sve dijalizne segmente (pacijente, doktore, sestre, političare, ministre, sudije i tužioce), ali, mi ne bi bili mi, ako na neprijatelja ne bi udarili baš sada, kad je najjači i kad misli da je najsigurniji.

Samo nas pratite.

Iz dana u dan, iz godine u godinu, čitanost nam sve više raste, i ta čitanost nije samo dokaz poverenja, nego i obaveza, obaveza da nastavimo i budemo još oštriji u borbi za kvalitetnu dijalizu.

I evo nas opet, sa letnjim, aktuelnostima i dilemama.

Da li je Frezenijus dijalizni globalista ili monopolista? Da li je Medikon dijalizni Neokon? Ko su kod nas predstavnici Duboke Dijalize? Da li je motka usrana? Ko je mala Ptica? Hiljade pitanja lebdi bez Odgovora, a strah se uvlači u ljudska srca …

Ali, tu je DiaBloG, da vam sve to razjasni.

Stjuardese bi vam rekle, vežite se polećemo.

Mi, naprotiv, tvrdimo, da samo odvezani i slobodni, možemo ići u visine, pa … kud puklo da puklo …

Sad, rulamo …

.

Prelistavanje

Kako je propalo pesništvo u Srbiji?  I zašto?

Zbog masovnosti.

Ostvarilo se proročanstvo B. Miljkovića da će poeziju pisati svi, pa i medicinske sestre.

I od 2-3 akorda, jer i ne umem više ja, pesma je nastala …

Zašto velike farmaceutsko-dijalizne kompanije stimulišu poeziju medicinskih sestara?

Plaćaju i štampanje, objavljivanje takvog s…a?

(smeća ili sranja, popunite po nahodjenju).

Neka logika sigurno postoji.

Znajući da Big Farma ništa ne radi bez interesa, verovatnoća da su i sami naprasno postali sanjari, romantičari, zanesenjaci i ljubitelji rima – ravna je nuli.

Kao što reče jedan naš saradnik, jedina rima koju oni poznaju je: „rimtu ti tuki“…

A opet daju pare za štampanje maloumnih pesmuljaka …

I vodaju medicinare na „naučne“ skupove po hotelima, na ručkove i krkanluke, po turističkim mestima …

Vode ih čak i u pozorišta.

Zašto, o zašto?

Zbog pacijenata?

Zbog stručnog usavršavanja?   (Da je zbog toga, vodili bi ih u bolnice).

Zbog otkrivanja skrivenih talenata za umetnost?

Pa, medicinski stihoklepci ta pisanija i sami drže skriveno, u fijokama, kod kuće …

I kod njih je postojala doza opreza i sramote …

Ali, kad Big Farma (velika farmaceutska industrija) to plaća, onda je to ne samo priznanje, nego i poziv … na masovnost …

I onda je krenulo.

Kad su shvatili da je najvažnije napraviti sa rečima rime, za stihoklepce više nije bilo zime.

Poezija je samo navirala.

Nekada je za bavljenje umetnošću, muzikom, poezijom, trebalo imati talenta, pa biti otkriven, školovati se, usavršavati se, ići na dvoboje, pa tek onda nastupati ili biti objavljivan, štampan …

Danas je za objavljivanje poezije dovoljno raditi za Frezenijusovom mašinom …

(Pitali me oficiri, čija sam?)

Nefrološke klinike, bolnice i dijalizni centri, pretrpani su dijaliznim zbornicima i časopisima.

Više se niko i ne čudi petparačkom stihoklepaniju, koje je na nivou devojčica iz trećeg osnovne, a u zbornicima „naučnih“ i „stručnih“ radova medicinara.  Nefrološke provenijencije.

Već smo vam objašnjavali ko i kako plaća sve što se u srpskoj dijalizi dešava.

Sve plaća narod, ali sve pare idu Big Farmi, a onda ih ona dalje raspoređuje po svom nahođenju. Tako se finansira i dijalizna štampa.

Bez obzira da li tekstove pišu doktori, sestre ili pacijenti, sve plaćaju dijalizne firme.

S tim u vezi, što bi rekao Ćoki, želimo da vas obavestimo o sledećem   🙂

U svetu još nije dokazano da postoji sloboda štampe.

Opšteprihvaćen je stav da onaj ko plaća ima pravo da štampa šta god hoće, a ako se kojim slučajem autori pozovu na slobodu govora ili pisanja, onda će im se ukinuti pare, pa će pisanje ili štampanje automatski prestati.

Samo za vas, prelistavali smo srpske dijalizne časopise: Nefro (link1,2), časopis iz Vojvodine, pa časopis Dijaliza (link3), pa časopis Nefrodijal

Vidi se isti rukopis.

Prazan šareniš.

Mnogo fotografija, na svima samo jedu …

Ručkovi, krkanluci, stolovi, udruženja, druženja, izleti, skupovi, samo trpaj i žvaći …

Puno fotografija samozvanih „Precednika“, kojekakvih im glasanja, gde im neki likovi daju „podršku“ (a niko ne radi ništa), zatim neke igre sa pacijentima, pa red poezije …

Na primer, u sestrinskom dijaliznom časopisu „Nefrodijal“, u poslednjem broju , između dve Fresenius reklame, nalaze se i neki nazovi „stručni“ radovi i poezija sestara …

(Upozorenje: Program koji sledi nije predviđen za osobe sa niskim kalijumom u krvi. Već posle par strofa od ovakvih pesama čoveku se povraća, pa je moguće da je cilj ovih publikacija smanjenje visokog Kalijuma kod pacijenata koji su bili na besplatnim ručkovima).

U pesmi, koju ćemo ovde navesti, kao ilustraciju svih ostalih, reč je o jednoj Ptici.

Pesma govori o samo jednoj Ptici.

Maloj.

Ptica, to je verovatno Dijaliza.

Može biti i Sestra.

Ili, pacijent?

Ili, Fresenius?

Metafore su čudo.

Uglavnom, krila su joj SKRHANA!

Pazi sad to: skrhana?

Ko je i zašto toj ptici krila SKRHAO, to ne piše.

Pre nego što krene uzimanje anamneze od dotične ptice, treba reći da autor svesno izbegava da kaže da li je ptica muškog ili ženskog roda, nego mudro insinuira transrodno, ili LGBT opredeljenje dotične letačice (aluzija na sam politički vrh, šta li?),  jer,  precizira da joj je „perje duginih boja“!?

Modernosti nikad kraja.

U daljem tekstu susrećemo se sa vanvremenskim opisima, do sada neprimenjenim u našoj književnoj praksi, na primer:

Rosa je srebrna,

trava je zelena,

žito je zlatno,

a kapljica iz oka, je konjunktivitis, valjda,

pa sve završava u teškom misticizmu, vidi dolje:

Treba mi malo tvoje volje,

eto, to su želje moje“.

Vrhunskim rimama, reči-leči, dolje-volje, šalje-dalje, itd, autorka je kako kaže: „istakla sestrinski trud, strepnju i pažnju“, pri probijanju fistula dijaliznim pacijentima, pretpostavljamo.

Fresenius ne laže kad kaže da ulaže.

Ulaže u nauku.

Ulaže u doktore.

Ulaže u sestre.

Ulaže u pacijente.

Ulaže u dijalizu.

Ako ovo nije Umetnost, onda šta jeste?

Umetnost  Ulaganja.

Narod koji ima ovakvu poeziju za svoju budućnost ne treba da brine.

Dijaliza koja ima ovakve stručnjake, o bilo kakvim promenama ne treba da brine.

Šta reći, posle svega?

Kakva je verovatnoća da će neki nefrolog da se usudi, da se usprotivi interesima dijalizne Big Farme ili Big Firme?

Da se izmetne u disidenta, u hajduka, u zulumćara?

Zamislite tu epsku scenu između srpskog Nefrologa i Big Farme.

To bi bila Pesma nad pesmama:

Ne diž na me ruku sine,

kod mene si hvat’o zjale,

majka sam ti jer prepoznah

bedž, torbu i kongresne materijale.“

.

(2x)

.

.

Revolucija u Čačku

Najveća tajna u srpskom zdravstvu je:  ko i kako postavlja dijalizne aparate u srpske bolnice?

Do dana današnjeg nije razjašnjeno ko i kako odlučuje koji će se aparati za hemodijalizu postaviti u dijaliznim centrima države Srbije.

Mi smo eto, pod poetskim uticajima, odabrali izraz tajna.

Oni prozaičniji, bi rekli jednostavno: najveći kriminal.

Ko, kako i gde može postaviti kockarske aparate, to nije nikakva tajna, a još je i manji kriminal.

Ovde se kockaju u mnogo veće sume.

U igri su i naši životi.

Životi dijaliznih pacijenata.

Ipak, nikada nijedno udruženje dijaliznih pacijenata, nijedan pojedinac, niko, nikada, nije postavio pitanje nadležnima: ko i kako postavlja dijalizne aparate u srpskim bolnicama?

Otkuda tolika nezainteresovanost dijaliznog življa za ovako krupna pitanja?

Doći ćemo i do toga, mada verujemo da naši redovni čitaoci već pretpostavljaju u čemu je štos.

Da se vratimo na suštinu, na pitanje ko i kako … ?

Ono „Ko“ zapravo i nije tajna. Ili je javna tajna.

Svi znaju Ko.

Decenijama unazad, monopol na opremanje srpskih dijaliznih centara ima koncern Frezenijus, uz sasluženje firme Gambro, koja mu je sasluživala kao smokvin list, da pokrije tu sramotu.

Dakle, da ne okolišamo: to svi znaju!

Većina aparata u srpskim dijaliznim centrima su dakle Frezenijusovi.

Kakva je tu bila uloga Gambra zvanog Pera Medikon, to se nikada neće potpuno razjasniti, ali on očito nikada nije bio opasnost za poslove Frezenijusa i zato je i opstao.  Čovek – Firma, koliko god da je dobio, njemu dosta, a ko hoće da se suprotstavi Frezenijusu, eto mu Evropa i Svet, pa nek se tamo tuče, u Srbiji: ne može.  U Srbiji se zna ko kosi …    A zna se i šta kosi.

Sasvim je svejedno kako su i pod kojim aranžmanom aparati ubacivani u dijalizne centre, da li kupovinom, donacijom, rabatom, lizingom, iznajmljivanjem, posuđivanjem, sasvim svejedno.

Bilo je bitno da budu Frezenijusovi.

To je bio prvi kriminal.

Praiskonski greh.

Rebro iz kojeg su izvajani ostali prestupi.

Jer, za dijaliznim aparatima idu uređaji za pripremu vode za dijalizu, dijalizni koncentrati, krvne linije, dijalizatori, i sve ostalo.

Sve, od igle do otpadnih kesa.

Plaćanje, vrlo jednostavno: koliko isporučilac kaže da to košta, toliko država plati.

Velike farmaceutske firme uvek nađu „svoje“ ljude u državnom aparatu, koji će da obezbede da biznis ide uspešno, na obostrano zadovoljstvo.  Imaju čak i reklamu na svom sajtu, o tome kakav značaj pridaju „saradnji“ sa zdravstvenim vlastima.  Šta privatna firma podrazumeva pod dobrom „saradnjom“ sa državnom kasom, to svi znaju.  Napravljeno je čak i stručno ime za te kriminalne aktivnosti: one se danas zovu javno-privatno „partnerstvo“.  Ugovori služe da partnerima garantuju ono što u Ugovorima ne piše doslovno: da niko neće ići u zatvor zbog unosne saradnje.

Posle političara, ministara, direktora Fondova i sličnih vlastodržaca, na red dođu i lekari, profesori, doktori, magistri, načelnici, primarijusi, sekundarijusi, docenti i asistenti, ma cela bulumenta kojekakvih uvaženih naučnika, zdravstvenih rukovodilaca, pa sve do običnih smenskih lekara.

Zatim u igru bivaju uvučeni i medicinski tehničari, sestre, bolničari, administratori, elektroničari, mehaničari i slične serviseronje, ma svi koji imaju bilo kakvu ulogu u postupku dijalize.

Poslednji, ali ne i najmanje važni su dijalizni pacijenti, „Precdtsednici“ udruženja, večiti i nesmenjivi „borci“ za prava pacijenata i poboljšanje njihovog statusa, koji malo-malo pa napadnu državu za svaku sitnicu, ali Frezenijus – nikada.

Svi dobiju svoje Kongrese, svoje Časopise, svoja Udruženja, svoje parče Kolača …

Svi pravni akti, propisi, standardi, pravilnici, uredbe, donošeni su tako da se to stanje održi, a da oni koji od tog stanja imaju najviše koristi, ne budu zakinuti.

Tako je, na primer, jedan Pravilnik ili Standard, odredio da i cene Fresenijus i Gambro dijalizatora budu znatno različite (pogađate, u korist koga), a za istu površinu, odnosno veličinu dijalizatora.

Tad je i budalama bilo jasno ko piše takve Pravilnike.

Ali, se niko nije pravio pametan.

Lažna je bila poslovica „Ko ima Zdravlje ima i Nadu“.

Zdravlje je propalo, ostao je naravno Frezenijus, i Nada, koja umire poslednja.

Pre 3 godine, na jednom nefrološkom simpozijumu, omače se nekome pitanje: zašto se jedinstvena procedura hemodijalize rastavlja na pojedinačne potrošne materijale (dvadesetak stavki) i svaka se stavka nabavlja posebno, umesto da se firme takmiče koja će dati najpovoljniju ponudu za ceo tretman?

Zašto se dakle, ne raspiše tender za celogodišnju količinu dijaliza u jednom centru, a da ponuđači obezbede sve: i aparate i servis i sav potrošni materijal?

Em je jednostavnije, em jeftinije, em se zaobilaze sitni proizvođači (Bugari, Turci, Kinezi i sl).

Pa ko pobedi, neka donese i postavlja sve, bolnica da obezbedi samo radnu snagu i pacijente.

To pitanje je bilo najglasnije ignorisano.

Prosto je bolela tišina koja je nastala posle njega.

Muk.

A zna se i zašto.

Pravilnici i Tenderski uslovi su svi sadržavali odrednice: „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“!!!

To je bio ključ.

Namešteno je tako, da tu nema konkurencije: čiji je aparat, od toga mora biti i materijal!

(A zna se čiji su aparati).

Eto, zarade.

Eto kriminala.

Legalizovanog.

Organizovanog.

Jer, ako i ne dobije neku sitnu partiju u tenderskom nadmetanju, onaj ko ima aparate sve to nadoknadi dižući cenu „materijalu specifičnom po tipu aparata“! Tu nema konkurencije i dobijaš koliko tražiš.  Eldorado.

Onaj ko bi se drznuo da nabavi „tuđe“ krvne linije (na primer), ne bi dobio bakteriološke filtere za te aparate, jer bakteriološke filtere pravi jedino proizvođač aparata, te bi naručilac ucenjen, morao da podvije rep i da odustane od jeftinijih (često i boljih) linija. Zato sada kesa sode bikarbone košta hiljadu dinara. Jer je i ona navodno, po tipu aparata …

Ucena uspeva, jer drugih aparata, rezervnih – nema niko.

U Evropi i Svetu, to tako ne može, ali ovo je Srbija, zemlja da prevrne … pamet da stane.

Odjednom su se u prospektima za mnoge potrošne dijalizne materijale pojavila specijalna upozorenja:

Upozorenje: Proizvođač ne prihvata nikakvu odgovornost niti obavezu u slučaju telesne povrede ili druge štete i isključuje bilo kakvu garanciju za oštećenje aparata koje nastane usled korišćenja neodobrenog ili neodgovarajućeg materijala i pribora.

Iako se godinama, i decenijama, na aparatima monopolističkih firmi koristio samo originalni potrošni materijal: krvne linije, dijalizni koncentrati, dezinficijensi, čak i igle i dijalizatori (a na kućnoj hemodijalizi i sada!), ipak, koliko je nama poznato, niko nikada iz tih firmi nije prihvatio nikakvu odgovornost ni za kakvu štetu na aparatu niti za telesnu povredu pacijenta.

A pitaj Boga dragoga, koliko je toga bilo!

Prskanja krvnih linija, pucanja kapilara dijalizatora, neadekvatnog sadržaja elektrolita, nema čega nije bilo, ali – niko nikada iz firmi čiji je bio aparat i sav potrošni materijal, nije snosio NIKAKVU odgovornost.

Jednostavno, nije bilo osnova.  Nije bilo pravnog akta, obavezujućeg propisa, potpisa, bilo čega.

Sve je bilo njihovo, samo su patnje bile naše.

Sad te firme plaše članove tenderskih Komisija da neće prihvatiti odgovornost, ako opet ne bude sve njihovo?!

A i dalje nema nikakve pravne osnove!  Neće da potpišu nikakve „garancije“.

Neko je velikima uspeo valjda da štrpne koji procenat zarade, neko (mimo njih) dobije neku partiju dijalizatora, neke špriceve ili igle, pa veliki onda pokušavaju da zaplaše tenderske komisije!?!

I što je najčudnije: kako – tako, ali u tome uglavnom uspevaju.

Ali, „materijal specifičan po tipu aparata za dijalizu“ ih spašava, uvek, i u svakom slučaju!  Da nije toga, ne bi bilo monopola u srpskoj dijalizi.

A ubacivanje aparata u srpske dijalizne centre, je rekosmo: TAJNA!

Ili KRIMINAL.

Kako god hoćete.

I pitanje zašto nema tendera u kome bi se tražila celokupna usluga, i aparati i setovi, je 3 godine IGNORISANO.

A onda se desio Čačak.

Iz ovog mesta izgleda počinju revolucije u Srbiji, u 21. veku.

Ovaj put Čačani nisu krenuli bagerom, ali efekat njihove akcije neće biti nimalo manji.

Revolucija.

Čačani su odlučili da urade baš tako: raspisali su tender za celokupnu godišnju količinu dijaliznih tretmana koja im je potrebna.

Ali, da ponuđači ponude sve: i aparate i servis i potrošni materijal. Sve u paketu.

Pa neka se takmiče.

Ipak, kao i svaka, i ova je revolucija malo nameštena.

(Čačanska posla).

(Ili: srpska posla).

Bilo je „malo“ usmeravanja, upravljanja.

A koja to revolucija, nije bila usmeravana?

Elem, Čačani su raspisali tender čije su karakteristike tačno ispunjavali i Frezenijus i Gambro, ali sa Frezenijus karakteristikama se tražilo 7 aparata, a sa Gambro specifikacijom su tražili 2 aparata.

Sve to da radi naredne 3 godine.

Da li svesno ili namerno (ne znamo), ali u revolucijama se nikada ne može sve isplanirati, elem, tender je bio, a na tenderu, za aparate sa Frezenijus karakteristikama, pobedi firma NIPRO, sa svojim, vrlo sličnim, i još povoljnijim, karakteristikama. (?!)

Bog te maz’o!

Revolucija!

Šok u srpskoj dijalizi!

Nijedan medij, portal, blog, fejsbuk, twiter, nijedno udruženje, nijedan stručnjak, nefrolog, medicinar, tehničar, sestra, pacijent, niko ni reč da prozbori!

Opšti muk.

Pobedio Nipro.

Prećeno čačanskoj komisiji Budžetskom inspekcijom, kopano po papirima, ali … niko ne mogaše ništa.

Prvi put u Srbiji se instaliraju Nipro aparati: „Surdial-X“.   I to u Čačku.

U svim drugim centrima su Niprovci ometani i sprečavani, na sve moguće načine, (u tome su učestvovali i Zvonalis, Miško i slični bolesnici), u VMA dve godine ne mogu da prođu ni kao donacija, besplatno, a sada pobediše, legalno, na tenderu. U Čačku.

I još, mnogo jeftiniji.

Kad pogledate cenu koju je dobio pobednik za aparate sa Gambro karakteristikama, a to je naravno Medikon, i uporedite tu cenu sa cenom za 3 puta veći broj Nipro dijaliza, digne vam se kosa na glavi.

Ovo je već bilo opasno.

Nipro direktori verovatno zagledaju ispod automobila, pre nego što sednu u iste, da li se čuje neki tika-taka, zvuk.

I kada idu na poslovne ručkove proveravaju da li u kafani iza vodokotlića konkurencija nije spremila „argumente“ za njih.

Čačani još nisu ni svesni šta su sve izazvali.

Briga njih.

Aparati se pokazali kao vrhunski, rade bez greške. Japanci.

Pacijenti zadovoljni.

Osoblje zadovoljno.

Ali, u vazduhu se oseća neka nevolja.

Neka opasnost.

Jer, šta će se desiti ako još neki centar uradi isto?

Hoćemo li to preživeti?

.

.

Sobirse, soberi se!

Svi smo svedoci u šta se izmetnu SOBIRS.

Savez organizacija bubrežnih invalida Republike Srbije.

Sve ono što smo zamerali Ljubinkovim prethodnicima, sada se odvija pred našim očima, u još ružnijem, karikaturalnom obliku.

Sećate li se, šta smo govorili?

Kako koji pacijent sazna nešto malo o dijalizi, tako mu prorade sujeta i ambicije, osnuje sopstveno udruženje, postane „Precednik“, napiše „knjigu“ o dijalizi, obeća borbu za poboljšanje dijalize u Srbiji i onda pobegne na kućnu hemodijafiltraciju.

Reši problem, sebi.

Ostale, i dalje zamajava.

Oseti čovek unosne strane „precednikovanja“ i više ne prepušta to mesto, nikome.

Dok je živ.

Nije bitno što nema rezultata.

Nije bitno što mu račune ne kontroliše niko.

Ali, „poziciju“ – ne da.

Pod firmom „aktivnosti“, koje su „razne“ ne dešava se konkretno, ništa.

Nema nikakvog poboljšanja kvaliteta dijalize u Srbiji.

Nema nikakvog poboljšanja statusa dijaliznih bolesnika u Srbiji.

A „projektne“ i „programske“ aktivnosti, skoro svakodnevno.

Kače se slike po Fejsbucima.

Pričaju se priče i stihoklepaju pesme.

U prostorijama „radionice“ šaraju se jaja i prave igračke od papira.

To se nazove „radna terapija“.

Slikaju se sa Poverenicom za rodnu ravnopravnost, ona im naravno da podršku.

(Kao da su dijalizni pacijenti loše dijalizirani zbog polne pripadnosti?)

Dovedu priučenu Plavušu radi slikanja sa nekim dijaliznim zombijima.

(Da bi se opravdale pare koje se državi uzmu kroz tu „psihoterapijsku podršku“).

Prave se „igre“ za bolesnike, da bi se zgrnulo i rasporedilo što više para od „sponzora“.

Većina fotografija pokazuje pacijente kako jedu, ručaju, krkaju, za nekim stolovima, po kafanama, hotelima, kolibama, turističkim izletištima …

Zatim se vide kao neka „predavanja“, „tribinjanja“, pa onda: podignute ruke.

To je kao dokaz da je sve bilo demokratski.

Da će isti i dalje biti, to što je i sada.

Što su bili i oni pre njega.

I što će biti i oni koji dođu posle njega.

Bože, ima li igde ovako glupog naroda?

Koji je slep kod očiju?

Koji ne vidi, ono što bi svi videli?

Ili, mi ne shvatamo?

Možda narod želi baš ovo?

Da svaki sebi ukrade koju mrvicu sa trpeze, pa neka svet propadne.

A šta bi drugo moglo biti?

Opšti sunovrat.

Mi smo, takođe, krivi.

Za razliku od „vođa“ udruženja, mi priznajemo krivicu.

Krivi smo, jer smo verovali.

Verovali smo da će Ljubinko, kao pacijent i doktor, da bude drugačiji.

Drugačiji, od šablona, kojeg smo opisali, u uvodu.

Da će se boriti.

Da će se boriti za pacijente u državnim bolnicama i dijaliznim centrima, a ne za sebe.

Da neće uzimati pare od Big Farme.

Kao i svi ostali, pre njega.

Ko je pristao na šurovanje sa dijaliznim firmama, taj ne može brinuti o dijaliznim pacijentima.

Đavo će da ti pomogne, to je sigurno, ali čitaste li vi šta o Faustu, o Volandu i Azazelu?

Verovali smo da neće duvati u istu tikvu sa profesorima i načelnicima, koji su Big Farmi sluge zemaljske.

Verovali smo da je on čovek Prava i Pravde.

Čovek Ideja i Ideala.

Da ne misli samo na svoje blagoutrobije.

Istina je bila surova.

Otrežnjenje bolno.

Pogledajte sada na šta liči Dijaliza časopis.

Evo ga još jedan „Dragi prijatelji“ – još jedan dijalizni Kolumbo, oseća potrebu, da nam se OBRATI.

Obretenije njegovo, niučemu se ne razlikovaše od Miškovog: „Dobro jutro, Srbijo“.

Kakav umišljaj.

Koji su to bolesnici …

Kakvo izdavaštvo …

„Skupština je protekla u vrlo prijatnoj atmosferi i skoro sve odluke su donete jednoglasno“.

Eto, to je ta prijatnost, koja je jedna od svrha postojanja udruženja.

Nepodnošljiva lakoća prijatnosti. To su ljudi koji misle da je Milan Kundera obućar.

Nema ostavki, nema rezultata, nema kritike, nema ni rasprave, čak.

Godišnji Izveštaj o radu, opširan, maksimalno proširen obuhvata 4 rečenice.

Osnovano ovo, osnovano ono, sve udruženje do udruženja.

Doslovce piše ovako:

„U toku je formiranje još dva udruženja. To je rezultat aktivnosti Saveza.“

To je Rezultat!?!

Ništa drugo nemate?

„To je rezultat aktivnosti Saveza“ – a Savez za osnivanja saznaje listanjem APR sajta!?!

Pa u nastavku, kaže:

„Ljudi vide aktivnosti saveza i pridružuju se“ (!??!)

Usta moja, hvalite me!

Hoćete da vam kažemo šta ljudi vide?

Hoćete li ISTINU?!

Evo vam, šta ljudi vide:

To su vaše aktivnosti, sunce vam kalajisano!

Nemate vi drugih rezultata, sem oparivanja.

A neprofiteri?,  u naslovu?  Kobajagi.

Pa neka vam je sretno.

Mi ćemo drugim putem.

Ispali smo naivni, priznajemo.

Pomagali smo, koliko smo znali i mogli, ali više nećemo.

Promovisali smo SOBIRS i „novog“ predsednika, preko svake mere, celu kolumnu smo dali tom „Udruženju“, razobličavali mu „konkurente“, kad ono: sve ista banda.

Jednog od naših stručnih konsultanata smo mu davali, na ispomoć, da mu uobliči malo one papazjanije od tekstova. Pogledajte razliku između udarnih tekstova u prva 3 broja Dijaliza časopisa i onih posle. K’o nebo i zemlja.   (čika Velja dao bonu, ali više neće).

Vratili smo tu kolumnu, Gariju Petersonu, čoveku čiji je rad inspirisao nastanak ovog sajta.

Gari se u Americi bori protiv dijalizne farmakomafije (Big Farme).

Tamo pacijenti umiru k’o muve, važna je samo zarada. Big Farma kontroliše sve.

Nama se ovde uvodi taj, Zapadni model.

Mi to nećemo mirno posmatrati.

Nekako s jeseni, kreće Akcija!

Spremte se da nam se pridružite.

I mi izlazimo iz ilegale i nastavljamo borbu javno, u sred dijalizne arene, zajedno sa svima koji žele konkretna poboljšanja u srpskoj dijalizi. Moći ćete da nas vidite, i da nas čujete, i da nam se pridružite.

Do tada, ostajemo u vezi, preko ovog sokoćala na wordpressu, koje je jedino bilo slobodno, besplatno i spremno da nas pušta, bez da nam je tražilo bilo šta: pare, lične karte ili dupeljub, duboki.

A naći ćemo se na nekom Saboru.  Ili, Skupštini.

Lako ćete nas poznati …

Pojaviće se već neko od nas da kaže sudbonosno:

„Eto Dijalize, eto Pacijenata!  Rat farmakomafiji!“

Kojekude.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

.

.

Fotografije koje slede

su ilustracija za tekst o Čačku,

a dobijene su od ruskih hakera,

koji kontrolišu sve, uključujući i naše redakcijske izbore.

Вот, пожалуйста.

.

.

.

.

Napomena redakcije

Gornji tekstovi i oprema su redakcijski, pisani su „u tri ruke“, pod velikim temperaturama i malim dozama alkohola, pa se izvinjavamo čitaocima i saradnicima, na neodmerenostima i vulgarnijim izrazima, koji inače nisu karakteristika ovog sajta, ali pošto je i glavni korektor na odmoru, mi ostali smo dali sebi malo oduška, da mi to odradimo na svoj način.  Posebno se izvinjavamo našem stručnjaku i kvalifikovanom izveštaču iz Čačka, koji je agent i NKVD, pod kodnim imenom Rodoljub Čolaković, što smo mu prepričali temu, pa uz izvinjenje objavljujemo evo, i njegov tekst u originalu, kako bismo podstakli i ostale čitaoce da nam pišu, makar i svoje doživljaje sa letovanja. Evo, Rođinog teksta, da se svi uverite, kako piše doktor nauka, docent sa univerziteta Slomonosov:

Čačanski Kopernikanski obrt

Da se, kojim slučajem, znameniti filozof Imanuel Kant nije bavio gnoseologijom, već problemima dijaliznih pacijenata u Srbiji, svejedno bi ovih dana skovao termin „Kopernikanski obrt“. Pa i sam Nikola Kopernik ostao bi zbunjen novom činjenicom da se po prvi put „u novijoj istoriji“ ove zemlje u jednoj domaćoj bolnici krvna pumpa ne okreće oko nemačke ili švedske, već – japanske dijalizne mašine!

Srpska dijalizna planeta odavno je dojčecentrična (i tek pomalo, da se Vlasi ne dosete, švedocentrična). U prevodu – životi dijaliziranih osoba vrte se oko mašina i kompanija koje su uspostavile faktički duopol, na radost mahom proizvođača i distributera tih mašina i potrošnog materijala za te mašine, ali i svih onih koji od tih kompanija dobijaju razne vrste… pa, hajde da kažemo, podrške.

Ono malo preostale savesne stručne javnosti, raspoređeno tu i tamo po pojedinim dijaliznim centrima, uglavnom je mudro ćutalo i ignorisalo da se u srpskoj djalizi sve radi u interesu krupnog kapitala, a ništa u interesu pacijenata i same struke koja bi trebalo da bude na strani onih koje leči. Oni manje savesni i dalje su tvrdili da se pacijentova krv najlepše okreće oko nemačke krvne pumpe, u nemačkim krvnim linijama i unutar „nemačkih“ dijalizatora („Made in Južni Banat“), a potvrdu o tome dobijali na kojekakvim raskošnim kongresima i simpozijumima na koje su putovali besplatno, usput se po štandovima opskrbljujući hemijskim olovkama, notesčićima i sličnim suvenirima. Uz plaćene devizne dnevnice, podrazumeva se. Sponzor tih putovanja bio je slučajno upravo nepomenuta nemačka kompanija.

Kreatori dojčecentrične srpske dijalize u svojoj plemenitoj misiji zgrtanja kapitala na račun pacijenata i fonda koji im plaća lečenje nisu imali granica – osim uzimanja para na mašinama i potrošnom materijalu, redovno su dijaliznim centrima ispostavljali masne fakture za svaku servisnu intervenciju, ma koliko trivijalna ona bila, uz napomenu da servisiranje njihovih mašina ne sme da obavlja niko do njihovih „ovlašćenih servisera“. Naravno, i svi tenderi bili su „prilagođeni“ ovim uslovima poslovanja.

Sve dok početkom godine nije raspisan tender kao javna nabavka potrošnog materijala za dijalizu sa zakupom aparata za potrebe Opšte bolnice Čačak. Ovo je bio PRVI tender ove vrste u Srbiji, tj. prva prilika da se mašine za hemodijalizu nabave u potpunosti transparentno. Praktično, u pitanju je bila javna nabavka potrošnog materijala za dijalizu koji zavisi od tipa dijalizne mašine.

Nabavka je formirana u dve partije, jedna partija za 7 aparata za hemodijalizu sa potrošnim materijalom, a druga za 2 aparata. Specifikacijom su zahtevane mašine koje mogu da ponude praktično sve poznate svetske kompanije koje proizvode dijalizne aparate. Fer šansa je, dakle, data svima.

Princip tendera bio je sledeći – tražio se potrošni materijal na period od 3 godine koji obuhvata: AV linije za HD (80%), AV linije za HDF (20%), bikarbonat kertridži, sredstvo za dezinfekciju mašine, endotoksinski ultrafilteri za mašine, kao i zakup mašina za isti vremenski period. U toku trajanja zakupa mašina, dobavljač je dužan da besplatno vrši održavanje i servis mašina.

Šta je ovde inovativno? Prvo, na ovaj način, bolnica dolazi do potpuno novih mašina za dijalizu koje ne mora posebno da papreno plati. U isto vreme, neće biti prinuđena da plaća astronomske cene servisa i održavanja. Upravo su otvoreno bezobrazne cene usluga servisiranja i bile povod da OB Čačak raspiše ovakav vid javne nabavke. Ostvarena je, dakle, višestruka korist: potrošni materijal nabavljen je po realnim, ekonomskim cenama; da bi prodao svoj materijal, ponuđač je morao da bez naknade iznajmi i isporuči svoje nove mašine, što je, s obzirom na starost dijaliznog „voznog parka“ u Srbiji preko potrebno; najzad, proizvođač je uslovima nabavke sprečen da „muze“ novac kroz fakture za servisiranje operativnih mašina.

Tokom tendera, ispostavilo se da japanske mašine troše upola manju količinu endotoksinskih filtera (svaki od njih košta nekoliko stotina evra). Ni to nije bilo sve, ispostavilo se da japanska mašina troši manje sredstva za dezinfekciju, vode, električne energije, što čak nisu ni bili kriterijumi za dodelu javne nabavke, ali su te činjenice izazvale dodatni bes konkurencije.

Kako se bes pretvorio u agresiju, došli smo do informacija da je osoblju bolnice angažovanom na pripremi ove javne nabavke ozbiljno prećeno kojekakvim „pravnim radnjama“ i to baš od onih „poštenjačina“ koje su 2014. i 2015. prodavali svoje dijalizatore svima u Srbiji bez sprovedenih postupaka javne nabavke, dakle apsolutno protivzakonito i to po duplo većoj ceni od one po kojoj ih sada prodaju!

Na osnovu ovog tendera, a tokom maja meseca, u Opštu bolnicu Čačak su stigle i prve japanske mašine za hemodijalizu u Republici Srbiji. Početkom juna, japanska kompanija-proizvođač je obavila obuku stručnog medicinskog osoblja bolnice za rukovanje ovim mašinama, tako da sada po prvi put u Srbiji imamo dijalizne aparate koji nisu ni nemački ni švedski.

Ponekad se Kopernikanski obrti dese na mestima gde ih najmanje očekujemo. Jednom probijena, šema pokvarenjaka osuđena je na propast. Prema informacijama koje imamo, iste japanske mašine uskoro treba da stignu u jedan veliki prestonički dijalizni centar. I pri tome, u krajnjoj liniji, uopšte nije bitno da li su mašine japanske, nemačke ili američke – bitno je da budu dobavljane na zakonit i transparentan način, uz minimalan utrošak novca poreskih obveznika, a uz obezbeđivanje najvišeg nivoa kvaliteta hemodijalize za pacijente.

Dijaliza treba da se okreće oko interesa pacijenata, a ne obrnuto. Možda na teži način, ali naučiće to i oni koji su se svih ovih godina, svim silama, trudili da bude suprotno.

Rodoljub Čolaković, mlađi.

.

.

.

.

Вот и все.  Достаточно для умных.

Привет.

ДиаБлоГ – 2017

.

==================================================

========================

========

Zašto udruženja dijaliznih bolesnika u Srbiji ne smeju nikada nijednu reč da kažu protiv firme Fresenijus?

Zašto Srbi smeju protestvovati protiv Monsanta, a ne smeju protiv Fresenijusa?

Ili: Samo vi sponzori radite svoj posao!

Poštovani čitaoci,

Ne jednom smo na ovom sajtu izneli proverene argumente i nesporne dokaze o mahinacijama firme Fresenijus, ali nijedno udruženje dijaliznih pacijenata u Srbiji nije se usudilo ni preneti, ni prokomentarisati nijednu od tih mahinacija.

Svi argumenti i dokazi koje smo vam podastrli, pokazuju da je pomenutoj najvećoj dijaliznoj profiterskoj aždaji najmanje bitan interes pacijenata, ali, svejedno, naši pacijenti ne smeju o tome ni reč da prozbore.

Naveli smo dokaze kako je menadžment firme (sa F odeljenja) direktno skrivio smrt 900 pacijenata, a zatim internim mejlom upozorio samo svoje doktore, da malo povedu računa o nivou bikarbonata u dijaliznoj tečnosti – ostalim potrošačima tih njihovih kanistera nisu hteli ništa ni reći, ni proslediti (link). Bog sveti zna koliko su još smrti (van svojih centara, ali na njihovim aparatima) skrivili, ali tu se bar vode sudski procesi – na desetine hiljada sudskih procesa je pokrenuto širom sveta, zbog takvog sramnog delovanja (link). Zatim smo objavili koliko su puta već izgubili sudske procese zbog potkradanja državnih Fondova zdravstvene zaštite, potkradanja na najbeskrupoloznije načine. I to u kapitalističkim zemljama, sa razvijemim tržištima i pravosudnim sistemima . Stotine miliona dolara su im sudovi naplaćivali, ali džaba, oni to nadoknade, na drugim mestima, u drugim (manje pronicljivim) zemljama i preko različitih dijaliznih proizvoda.

Objavismo brojne FDA zabrane ili opozive raznih Fresenijusovih dijaliznih artikala, ali niko da ovde upita: kontroliše li kod nas iko te njihove proizvode i aparate (link)? Objavili smo pisma njihovih zaposlenih koji su napuštali tu firmu jer nisu hteli da saučestvuju u mahinacijama protiv pacijenata, na koja su ih menadžeri prisiljavali. Zatim smo preneli kako su izazvali smrt pacijenata, jer je u njihovim koncentratima nađena bakterija iz roda Halomonas, na koju kod nas niko nikada i ne testira kocentrate. Zatim smo objavili kako su i na koje načine decenijama držali monopol na sve što se tiče dijalize u Srbiji, i ne samo u Srbiji. Objavili smo koje su to sprege i uticaji na nefrološke profesore, ministarstva zdravlja, zaposlene u Fondovima, političkim strankama, u poziciji i u opoziciji (link). Prikazali smo dokumentarne serijale drugih televizija i drugih novinara o štetnim ugovorima u Srbiji i Republici Srpskoj, ali nijedno udruženje dijaliznih pacijenata u Srbiji nije reagovalo. Preneli smo otvorene proteste dijaliznih pacijenata u Fresenijusovim centrima u Republici Srpskoj, ali niko u Srbiji se nije hteo solidarisati, ni rečju, podržati sapatnike u Republici Srpskoj (link). A, isti narod, pazi!

Onaj Zvonalis, kada su ga prozivali, rek’o: „Ne interesuje mene, šta se dešava u Republici Srpskoj.“ Kao da on ovde ne zagovara (i to otvoreno) upravo ono što već postoji u Republici Srpskoj: svi pacijenti na jedan mikser za dijaliznu tečnost, svima isto, a ko hoće bolje, nek ide na kućnu hemodijalizu, kao što on ima. (I to Gambro, za svaki slučaj).

Prikazali smo kako su po celom svetu razaslali upozorenja o štetnim dejstvima njihovih dijalizatora, od kojih može nastati pola medicinske enciklopedije tegoba, i naravno: smrt. I opet, ništa. „Boj se onog ko je sviko bez golema mrijet jada“, reče Ivan Mažuranić ili (svejedno) Vladika Rade, ali i u njegovoj Crnoj Gori isto, o glavi nam rade.

Taman prođe to oko alergijsko-štetočinskih svojstava Fresenijus dijalizatora, kad stiže: upozorenje evropske komisije, da se izbegne koristiti bisfenol u proizvodima za bebe i za dijalizne pacijente (link). Za one najosetljivije, dakle. I pogodite čiji dijalizatori imaju najviše bisfenola (i na membranama i u kućištima) – zna se: švapski! Nađosmo u jednom časopisu (na internetu), da i Gambro ima dijalizatore bez bisfenola, a o japancima da i ne govorimo, ali kod nas, naša udruženja ne zatražiše takve dijalizatore, barem za decu!!! Ili, za mlađe od 30 godina, barem.

Ne.

Štaviše, oni brane Fresenijus! Bog te video! Relativizuju optužbe i dokaze protiv bisfenola, kao nije to ništa, pa takve stvari pišu na svim lekovima (?!) – pazi idiota – kaže i heparin je isto štetan, pa se koristi. Dakle, samo idiot (!), može porediti heparin, koji je dokazani lek, protiv tromboze, na primer, pa i ako ima i neka sporedna dejstva, on je ipak registrovan kao LEK! A bisfenol je gospodo, OTROV! Nije nigde registrovano da ga je neko davao kao lek.

Šta se to desilo sa Predsednicima dijaliznih udruženja?

Maca pojela jezik, a?

Oni koji ne zatvaraju usta (ispred mikrofona) o svemu i svačemu što se tiče dijalize, nikada, ama baš nikada, ne rekoše ni jednu reč protiv Freseniusa (link).

Čak ih Fresenijusovci i ponižavali, kao pse. U internim mejlovima, Fresenijusov direktor govori kako će ih prvom prilikom, citiramo: napujdati, na Fond zdravstvenog osiguranja Srbije (link). I napujdao je. Dadoše ljudi (kerovi) silne intervjue po novinama, nastupaše na protestima, učestvovaše u TV emisijama, bacaju drvlje i kamenje na državu, na zakone, na profesiju (profesorsku), ali nikada, ali nikada: na Fresenijus.

To im se nikada nije omaklo, ni u snu.

Da li je u pitanju strah?

Ne verujemo.

Narod koji je izvikivao „Bolje grob nego rob“, i „Bolje rat nego pakt“, ne može biti da je strahom zaustavljen, mada osvetoljubivost neprijatelja nije za potcenjivanje.

Da li je u pitanju potkupljivanje?

A šta bi drugo, moglo biti, kod današnjih Srba.

Tržišna orijentacija, sretnu se ponuda i potražnja, pa i neki dijalizni nesretnici, videli u tome svoju šansu.

Pazite, danas je to i kod nas legalno. Po već ustaljenoj mantri da Srbima treba promeniti svest, prihvatili smo i to kao neki uslov za dalji napredak na putu ka Evropi. Nisu to samo gej parade, dozvole istopolnih brakova, sodomije, nekrofilije i pedofilije, nije to samo poplava golotinje, šunda, kiča, rijalitija, parovanja, xfaktorisanja, glupih kvizova, starletutki, porobljavanja kreditima, „investicijama“, nije to samo usađivanje osećaja inferiornosti, „samopriznavanja“, „samokažnjavanja“, nego je na sve to došla i legalizacija potkupljivanja. To se sada ne zove potkupljivanje, nego: sponzorisanje i lobiranje. To kažu nije mito, i nije korupcija, ako se nazove sponzorisanje i lobiranje.

U traženju i prihvatanju sponzorstava posebno su se istakla 2 „predsednika“ takozvanih „udruženja“ dijaliznih pacijenata.

Ne pada sneg da pokrije ..Jednog smo nazvali Zvonalis, jer se postavio kao ovan predvodnik fejsbruk grupe „Zvončići“, iako, ruku na srce, niko od tih nesretnih zvončića i ne sluti kako Zvonalis trguje sa njima i prikazuje ih kao svoju vernu vojsku koja će na njegov mig odraditi sve za sponzora.

Casopis u nauciDrugog smo nazvali Švaba Miškolc, jer je, iako Srbin, postao veći Hrvatčević od Hrvatčevića. Švaba Miškolc i ne krije ko ga plaća. Javno uzme pare od Fresenijusa, kao za štampanje dijaliznog časopisa i potrebe svog udruženja, a onda napada „Alkaloidove“ rastvore, zato što on i njegovi imaju sad mnogo Magnezijuma u krvi. A ne kaže nesretnik, da „Alkaloid“ nema s tim veze, jer definisanje tenderskih potreba vrši stručna komisija, koja je naravno, toliko „stručna“ da magnezijum uopšte nije ni definisala, pa sad pacijenti mogu dobiti sve: od nula do 2,0 mmol magnezijuma u dijalizatu. Ali, Švaba Miškolc naglašava, kako bez obzira na taj svoj visok Magnezijum, on neće prestati da uzima Osvaren, jer je to odličan lek (jeste, za podizanje magnezijuma), a odličan je jer je: od Fresenijusa, od njegovog sponzora. Pa stvarno, koliki idiot čovek može biti da za svoj povišeni magnezijum pre dijalize (!) optuži dijaliznu tečnost od prethodne dijalize, od pre 2-3 dana!!!

E bravo, stručnjaci (RH) koji ste mu sastavljali one dopise, da Vam povrati deo izgubljenog kolača, tenderskih para, koje ste zasluženo izgubili.

Podmićavanje, što reče Šojić, traje i dalje.

A šta se drugo moglo i očekivati od najmoćnije dijalizne kompanije na svetu.

Da neće dati koji dinar (?!) i nesretnim korisnicima njenih proizvoda, pacijentima?

Pa, pacijenti su još i najmanji trošak za farmakomafiju. Najmanje su zahtevni.

Ne mora farmakomafija da ih vodi na kongrese, ne moraju da im ugađaju i poltronišu, ne moraju da im laskaju kako su veliki stručnjaci, ne moraju da im pišu „naučne“ radove, niti da finansiraju njihove ambicije. Niti ambicije njihovih članova porodice, da sad ne pominjemo imena …

Za pacijente je dovoljno, malo. Malo im se mora uplatiti za „druženja“, „edukaciju“, „sportske igre“, i oni – zadovoljni. Naravno, sportske igre su: pikado na vratima garaže od predsednika podružnice, majice i pehari pobednika se kupe od kuma predsednika podružnice (po 3x većoj ceni), a učesnike će zabavljati orkestar ćerke predsednika podružnice, za takođe 3 puta veću cenu od uobičajene. Gde ima, tu i preliva. Kome je uopšte do edukacije, u zemlji gde svi znaju sve, o svemu. Idi, begaj.

Naravno, edukacija podrazumeva hvaljenje dijalizatora i lekova firme koja uplaćuje donacije (FMC), ali sve je to brate, sitno, u odnosu na ono što se profesorima i funkcionerima uplaćuje.

Skrenuta nam je pažnja na jednu polemiku, pa je i mi sad vama preporučujemo, polemiku na fejsbruk nalogu SOBIRSa (link). Radi se o polemici između čuvenog Zvonalisa i nekog mu oponenta, koji je pod imenom Deda Mraz, izneo celu seriju argumenata protiv dotičnog Zvonalisa. Naravno, najčešće korišteni dokazi su bili upravo oni sa ovog našeg sajta (www.dijaliza.wordpress.com), što sa ponosom ističemo. Niko u Srbiji, ko se ozbiljno bavi dijalizom, ili se dijaliza bavi njim, ne može da ignoriše naš sajt, tako da nam čitanost raste iz meseca u mesec, među svim dijaliznim grupama. Deda Mrazu, takođe, odmah nudimo prostor, neka piše ovde, kao i tamo, i naravno: uz svaki argument mora navesti i neki dokaz, a komentari su slobodni. Ono što nas je iznenadilo, jeste podatak iz te polemike, da i o Zvonalisu postoji dosije u policiji! Mi smo verovali da policija i te specijalne službe, gledaju pacijentima malo kroz prste, jer ipak … nije isto, kad pare uzimaju funkcioneri ili profani, i bolesnici, na primer. Ali, pozdravljamo, u svakom slučaju, tu prilježnost domaćih kriminalističkih inspektora, ako treba naći ćemo im i svedoke (zaštićene, naravno)…

Kako dakle prepoznati sponzorisane Grupe za pritisak na javnost?

Kako prepoznati „udruženja“ dijaliznih pacijenata koja vode FMC plaćenici.

Dovoljna su 2 testa da bi se otkrili FMC plaćenici, tj. dva pitanja:

  1. Da li su ikada, igde, ikome, – rekli bilo šta protiv FMC-a?

  2. Da li su ikada, igde, ikome, – rekli bilo šta što nije bilo u interesu FMC-a?

Eto, tako se lako razjasne sve dileme.

A Zvonalis i Švaba Miškolc, na oba testiranja mogu dobiti samo negativan odgovor.

Da li vam je sad sve jasno?

Ne.

Pitate se, da li su ova dvojica pomenutih, u nekakvoj vezi?

Da li su Švaba Miškolc i Gavra Kaćanski, oba Fresenijusovi?

Ne, Gavra Aćimović i Avram Gojić su braća, a Hrvatčević i Vukajlovićka su drugovi. Šunatovac i Babac su kumovi, a Jarić T. Živadin, to si Ti.

Ti si kum.

.

.

DiaBloG – 2015

.

.

(Nije Sloba kriv, mi smo govna!)

.

.

 Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno      Da li će opet sve ostati Među nama? Kako nas truju sa dijalizatorima Klupko se odmotava: Eminentni srpski nefrolozi – u policiji! 15 godina stara greška Freseniusa konačno sankcionisana Da li se i veliki Fresenius konačno zaljuljao? Kontinuirana dijaliza za kontinuiranu pljačku, u korist Frezenijusa, naravno …

Lina Ven: Da li je i Vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije?

Izborite se za Vaše pravo da znate ko sve plaća onog ko Vas leči!

Kako ćete proceniti kada Vas iskreno leči, a kada prodaje proizvod firme koja ga sponzoriše?

Dr Leana Wen1Lina Ven (Leana Wen) je lekar i zagovornik javnosti u radu lekara. Putuje svetom i sluša šta pacijenti pričaju. Rođena je u Šangaju, studirala u Oksfordu, bila je reporter Njujork Tajmsa i specijalizant Svetske zdravstvene organizacije, pre nego što je postavljena na svoju sadašnju dužnost, dužnost direktora Instituta za lečenje i negu pacijenata, u Odeljenju urgentne medicine na Univerzitetu Džordž Vašington.

Inspirisana patnjama svoje majke, tokom njene dugogodišnje bolesti, napisala je knjigu: „Šta se događa kada doktori ne slušaju“, knjigu o ohrabrivanju pacijenata da izbegnu pogrešne dijagnoze i nepotrebna ispitivanja.

Kao otvoreni lider novih generacija lekara, radi i kao Predsednik američke unije studenata medicine, i predsedavajuća je Međunarodne komisije mladih stručnjaka. Njena poslednja knjiga: „Ko je moj lekar“ je o kampanji za radikalnu transparentnost u medicini.

Poštovani čitaoci,

Na zahtev lepšeg dela naše redakcije, a povodom aktuelnog praznika, izabrali smo vam, kao prigodnu, ovu vrlo interesantnu priču.

Zar ne biste želeli da znate da li je vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije? I da li je iskreno saglasan sa tretmanom koji vam predlaže, ili samo prodaje proizvode farmaceutske firme koja ga „sponzoriše“. Trenutno, ni u SAD-u, lekar jednostavno ne mora da vam kaže ništa o tome. A kada je Lina Ven, koja je takođe lekar, pitala svoje kolege lekare: kako bi bilo da to otkriju – reakcija koju je dobila je bila … šokantna.

Rekli su mi da sam izdajica sopstvene profesije, da treba da budem otpuštena, da mi se oduzme dozvola za rad, da treba da se vratim u svoju zemlju. Hakovali su mi imejl. U forumu za diskusije za lekare, neko se pohvalio da je „tviter-bombardovao“ moj nalog. Tada nisam znala da li je to dobra ili loša stvar, ali je onda stigao odgovor: „Šteta što to nije bila prava bomba“.

Nikada nisam pomislila da ću uraditi nešto što će isprovocirati taj nivo besa među drugim lekarima. Moj san je bio da postanem lekar. Odrasla sam u Kini, i moja najranija sećanja su kako sam bila hitno odvedena u bolnicu jer sam imala toliko tešku astmu da sam tamo bila gotovo svake nedelje. Imala sam jednog lekara, dr Sem, koja se uvek brinula o meni. Ona je bila sličnih godina kao moja majka, imala je divlju, kovrdžavu kosu, i uvek je nosila te jarko žute cvetne haljine. Ona je bila jedan od onih lekara koji, ukoliko ste pali i slomili ruku, ona bi vas pitala zašto se ne smejete jer je u pitanju humor (humerus tj. nadlaktična kost). Shvatate? Vidite, vi biste jecali, ali bi ona uvek učinila da se osećate bolje nakon što ste je videli. Pa, svi imamo tog heroja iz detinjstva poput kojih bismo želeli da budemo kad porastemo, zar ne? Pa, ja sam želela da budem baš kao dr Sem. Kada sam imala osam godina, preselila sam se sa roditeljima u SAD, i naša priča je postala tipično imigrantska. Moji roditelji su čistili hotelske sobe i prali sudove i točili gorivo kako bih ja mogla da sledim svoj san. Pa, naposletku sam dovoljno dobro naučila engleski i moji roditelji su bili toliko srećni onoga dana kada sam krenula na medicinski fakultet i podnela zakletvu lečenja i službe.

Dr Leana Wen

Ali tada, jednog dana se sve promenilo. Majka me je pozvala da mi kaže da se ne oseća dobro, da ima kašalj koji nikako da prođe, da joj nedostaje vazduh i da je umorna. Znala sam da je moja majka neko ko se nikada ni na šta ne žali. Kad mi je ona rekla kako nešto nije u redu, znala sam da je nešto moralo biti zaista loše. I bilo je: otkrili smo da je imala IV fazu raka dojke, raka koji se do tada proširio na njena pluća, kosti i mozak.

Međutim, moja majka je bila hrabra i imala je nadu. Prošla je kroz operaciju i zračenje, i bila je na trećoj turi hemoterapije kada je izgubila adresar. Pokušala je da pronađe broj telefona svog onkologa na internetu, i pronašla ga je, ali je pronašla još nešto. Na nekoliko sajtova su ga navodili kao visoko plaćenog predavača farmaceutske firme, i zapravo je često govorio u interesu one iste hemoterapije koju joj je propisao. Pozvala me je u panici, a ja nisam znala u šta da verujem. Možda je to za nju bila dobra hemoterapija, ali, možda i nije. Ovo ju je uplašilo i navelo da posumnja. Kada se radi o medicini, imati poverenje je neophodno, a kada to poverenje nestane, sve što ostaje je strah.

Postoji i druga strana ovog straha. Kao student medicine, brinula sam se o jednom 19-godišnjaku koji se biciklom vraćao u studentsku sobu kada ga je zbacio, udario i pregazio džip. Imao je sedam polomljenih rebara, razmrskane karlične kosti, i krvario je unutar stomaka i mozga. Dakle, zamislite da ste njegovi roditelji koji su doleteli iz Sijetla, udaljenog preko 3000 km kako bi zatekli svog sina u komi. Mislim, želeli biste da saznate šta se sa njim događa, zar ne? Oni su tražili da prisustvuju našim vizitama tokom kojih smo razgovarali o njegovom stanju i planu, što sam smatrala prilično razumnim zahtevom, i što bi nam takođe pružilo mogućnost da im pokažemo koliko smo se trudili i koliko nam je bilo stalo. Međutim, glavni lekar je rekao NE. Pružio je najraznovrsnije razloge. Možda će smetati medicinskoj sestri. Možda će onemogućiti studente da postavljaju pitanja. Čak je rekao: „Šta ako vide greške i tuže nas?“ Ono što sam videla iza svakog izgovora je bio dubok strah, i saznala sam kako, da bismo postali lekari, moramo da obučemo bele mantile, podignemo zid, i sakrijemo se iza njega.

Dr Leana Wen2U medicini postoji skrivena epidemija. Naravno, pacijenti se boje kada dođu da vide lekara. Zar ne? Zamislite da se probudite sa tim strašnim bolom u stomaku, odete u bolnicu, ležite u tom stranom mestu, vi ste na bolničkom krevetu, nosite tu tanku spavaćicu, stranci dolaze da vas pipkaju i bodu. Ne znate šta će se dogoditi. Čak ne znate ni da li ćete dobiti to ćebe koje ste tražili pre 30 minuta. Ali nisu samo pacijenti uplašeni, i doktori su uplašeni. Mi se bojimo da će pacijenti otkriti ko smo i šta je to medicina. I šta onda radimo? Obučemo naše bele mantile i iza njih se sakrijemo. Naravno, što se više krijemo, to više ljudi želi da zna šta mi to krijemo. Još više straha tada vrtoglavo raste u nepoverenje i lošu medicinsku negu. Mi se ne bojimo samo bolesti, mi bolujemo od straha.

Da li možemo da prevaziđemo ovu razdvojenost između onoga što je pacijentima potrebno i šta doktori rade? Da li možemo da prevaziđemo ovu bolest straha? Pa, hajde da vas pitam drugačije: ukoliko sakrivanje nije odgovor, šta ukoliko učinimo suprotno? Šta kada bi lekari postali potpuno otvoreni sa svojim pacijentima?

Prošle jeseni sam sprovela istraživačku studiju kako bismo saznali šta to ljudi žele da znaju o njihovoj medicinskoj nezi. Nisam želela da samo ispitujemo pacijente u bolnici već svakodnevne ljude. Tako su moje dve studentkinje medicine, Suhavi Taker i Lora Džons, doslovno iznele svoje istraživanje na ulice. Otišle su u banke, kafiće, klubove penzionera, kineske restorane i železničke stanice. Šta su ustanovile? Pa, kada su pitale ljude: „Šta želite da znate o svojoj zdravstvenoj zaštiti?“ ljudi su govorili o tome šta žele da znaju o svojim lekarima, jer ljudi shvataju zdravstvenu zaštitu kao ličnu interakciju između njih i njihovih lekara. Kada smo ljude pitali: „Šta želite da znate o svojim lekarima?“ davali su tri različita odgovora. Neki su želeli da znaju da li je njihov lekar stručan i ovlašćen da se bavi medicinom. Neki žele da budu sigurni da je njiihov lekar nepristrasan i da odluke donosi na osnovu indikacija i nauke, ne na osnovu toga ko ih plaća. Za nas iznenađujuće, mnogi ljudi žele da znaju nešto drugo o svojim lekarima. Serena, 32-godišnji računovođa, kaže da je za nju važno da njen lekar deli njene vrednosti kada se radi o reproduktivnom izboru i pravima žena. Frank, 59-godišnji vlasnik gvožđare čak ni ne voli da ide kod lekara i želi da pronađe nekoga ko pre svega veruje u prevenciju, ali ko prihvata alternativne terapije. Jedan za drugim, naši ispitanici su nam govorili da je odnos lekar-pacijent vrlo intiman, da bi pokazali lekarima svoja tela i rekli im svoje najdublje tajne, oni prvo žele da razumeju vrednosni sistem svojih lekara. Samo zato što lekari moraju da prime svakog pacijenta ne znači da pacijenti moraju da idu kod svakog lekara. Ljudi žele da prvo saznaju o svojim lekarima kako bi mogli da donesu informisani izbor.

Posledica ovoga je bila to da sam započela kampanju „Ko je moj lekar?“ koja poziva na potpunu javnost u medicini. Lekari koji učestvuju dobrovoljno izlažu na javnom vebsajtu ne samo informacije o našem medicinskom školovanju i specijalizaciji, već i o našim sukobima interesa. Mi idemo dalje od Akta o javnom radu Vlade o vezama sa farmaceutskim kompanijama, i govorimo o tome kako smo plaćeni. Stimulacija je važna. Ukoliko posetite lekara zbog bola u leđima, možda ćete želeti da znate da je plaćen 5.000 dolara kada operiše kičmu, naspram 25 dolara kada vas uputi na fizikalnu terapiju, ili da li je plaćen isti iznos bez obzira šta preporuči. Tada, idemo još jedan korak dalje. Mi dodajemo naše vrednosti kada se radi o zdravlju žena, alternativnoj medicini, zdravstvenoj prevenciji i odlukama vezanim za kraj života. Mi se zaklinjemo našim pacijentima da smo ovde da bi vama služili, tako da vi imate pravo da znate ko smo. Mi verujemo da otvorenost može biti lek protiv straha.

Dr-Leana-Wen3

Pa, mislila sam da će neki lekari da učestvuju, a da neki neće, ali nisam imala predstavu o ogromnoj negativnoj reakciji koja je usledila. U toku jedne nedelje od početka akcije „Ko je moj lekar?“ Medskejpov javni forum i nekoliko lekarskih onlajn zajednica je imalo hiljade postavki na ovu temu. Evo ih nekoliko.

Od gastroenterologa u Portlandu: „Posvetio sam 12 godina svog života teškom robovanju. Imam kredite i hipoteke, da bih služio pacijente neophodni su mi ručkovi farmaceutskih kompanija “ Pa, vremena su možda svima teška, ali pokušajte da kažete svom pacijentu koji godišnje zarađuje 35.000 dolara za četvoročlanu porodicu da je vama potreban besplatan ručak, a njemu nije.

Od hirurga ortopeda u Šarlotu: „Za mene je otkrivanje izvora mojih prihoda narušavanje privatnosti. Moji pacijenti ne iznose svoje prihode meni.“ Ali izvor prihoda vaših pacijenata ne utiče na vaše zdravlje.

Od psihijatra u Njujorku: „Uskoro ćemo morati da iznesemo da li više volimo mačke ili pse, koji model automobila vozimo i koji toalet papir koristimo.“ Pa, vaše mišljenje o Tojoti ili Kotonelu neće uticati na zdravlje vaših pacijenata, ali vaši pogledi na prava žena na izbor, na preventivnu medicinu i odluke na kraju života mogu. I moj omiljeni, od kardiologa iz Kanzas Sitija: „Još više sranja na koja nas država već obavezuje? Ta dr Ven treba da se vrati u svoju zemlju.“ Pa, evo dve dobre vesti. Kao prvo, ovo je predviđeno da bude dobrovoljno, a ne obavezno, i kao drugo, ja sam Amerikanka i već sam ovde, u svojoj zemlji. (Smeh) (Aplauz)

Dr Leana Wen4U roku od mesec dana, moji poslodavci su primali pozive u kojima je traženo da me otpuste. Na moju kućnu adresu koja nije bila javno dostupna primila sam poštu sa pretanjama da će zvati Lekarsku komoru kako bi mi se oduzela licenca. Moji prijatelji i porodica su me ubeđivali da odustanem od ove kampanje. Posle pretnje bombom, bila sam gotova. Ali tada su mi se javili pacijenti. Preko društvenih mreža, tvit-četa (do tada sam naučila šta je to), videla sam 4,3 miliona lajkova, i hiljade ljudi koji su pisali kako bi me ohrabrili da nastavim. Pisali su nešto kao: „Ukoliko lekari rade nešto čega se toliko stide, onda ne treba to da rade.“ „Zvaničnici treba da iznesu priloge koje su dobili za svoje kampanje. Advokati treba da iznesu konflikte interesa. Zašto to ne bi trebali i lekari?“ I konačno, mnogo ljudi je pisalo i reklo: „Pustite nas pacijente da odlučimo šta je važno kada biramo lekara.“ U našem inicijalnom pokušaju, preko 300 lekara je dalo saglasnost za potpunu otvorenost. Kakva luda nova ideja, zar ne? Ali zapravo, ovo uopšte nije tako nov koncept. Setite se dr Sem, moje lekarke u Kini, sa šašavim šalama i divljom kosom? Pa, ona je bila moj lekar, ali i naša komšinica koja je živela u zgradi preko puta ulice. Išla sam u istu školu kao i njena ćerka. Moji roditelji su joj verovali jer smo znali ko je ona i za šta se zalagala, i ona nije imala potrebu da se od nas krije. Pre samo jedne generacije, ovo je bilo pravilo i u SAD. Znali ste da je vaš porodični lekar otac dva tinejdžera, da je prestao da puši pre nekoliko godina, da kaže da redovno odlazi u crkvu, ali ga vidite dva puta godišnje: jednom za Uskrs i jednom kada mu je tašta u gradu. Znali ste kakav je, i on nije imao potrebu da se od vas krije. Ali sada je zavladala bolest straha i pacijenti su ti koji snose posledice.

Ovo znam iz prve ruke. Moja majka se borila sa rakom osam godina. Bila je osoba koja planira i puno je razmišljala o tome kako je želela da živi i kako je želela da umre. Ne samo da je potpisala dokumenta o nezi na kraju života, napisala je i dokument na 12 strana o tome kako je dovoljno patila, kako je došlo vreme da ode. Jednog dana, kada sam bila lekar specijalizant, primila sam poziv kojim mi je saopšteno da se ona nalazi na odeljenju intenzivne nege. Dok sam tamo stigla, pripremali su da je intubiraju i priključe na mašinu za veštačko disanje. „Ali to nije ono što ona hoće,“ rekla sam „i mi imamo sva dokumenta.“ Lekar sa intenzivne nege me je pogledao u oči, pokazao u pravcu moje tada 16-godišnje sestre, i rekao: „Da li se sećate kada ste vi bili tih godina? Da li biste vi voleli da odrastate bez majke?“ Njen onkolog je takođe bio tamo i rekao je: „Ovo je vaša majka. Da li ćete zaista do kraja života moći sebe da pogledate u oči ukoliko za nju ne učinite sve?“ Ja sam moju majku znala tako dobro. Tako sam dobro razumela značenje njenih uputstava, ali ja sam bila lekar. To je bila daleko najteža odluka koju sam ikada načinila, da je pustim da umre u miru, i nosim u sebi reči tih lekara svakog dana.

Dr Leana Wen5Mi možemo da prevaziđemo prazninu između onoga što lekari rade i šta je potrebno pacijentima. To možemo da postignemo jer smo to već ranije imali i znamo da nam otvorenost daje to poverenje. Istraživanja su nam pokazala da otvorenost pomaže i lekarima, da to što imate otvoren medicinski izveštaj, spremnost da se govori o medicinskim greškama, povećava poverenje pacijenata, poboljšava zdravstvene rezultate i smanjuje zloupotrebe. Ta otvorenost, to poverenje, će samo postajati značajniji kako se krećemo od infektivnog ka bihejviorističkom modelu bolesti. Bakterijama možda nije mnogo stalo do poverenja i bliskosti. Ali da bi se ljudi latili teških izbora vezanih za stil života, da bi uzeli u razmatranje sporna pitanja poput smanjenja pušenja, održavanja krvnog pritiska i kontrolisanja dijabetesa, pa, to zahteva da uspostavimo poverenje.

Evo šta su drugi otvoreni lekari imali da kažu.

Brandon Kombs, internista u Denveru: „Ovo me je približilo mojim pacijentima. Vrsta odnosa koji sam razvio – to je ono zbog čega se bavim medicinom.“ Eron Stapl, internista u Denveru: „Ja govorim mojim pacijentima da sam sa njima potpuno otvoren. Ništa od njih ne krijem. To sam ja. Sada mi recite o sebi. Mi smo u ovome zajedno.“

Mej Njuen, porodični lekar u Hjustonu: „Moje kolege su zapanjene onim što radim. Pitaju me kako mogu biti toliko hrabra. Ja im kažem da nisam hrabra, to je moj posao.“

Ostavljam vas danas sa završnom mišlju. Biti potpuno otvoren je strašno. Osećate se obnaženo, eksponirano i ranjivo, ali ta ranjivost, ta poniznost može biti izuzetno korisna za praktikovanje medicine. Kada su lekari spremni da siđu sa našeg pijedestala, da skinu bele mantile, i pokažu pacijentima ko smo, i šta je to medicina, tada počinjemo da prevazilazimo bolest straha. Tada ustanovljavamo poverenje. Tada menjamo paradigmu medicine od tajnovitosti i skrivanja ka jednoj koja je potpuno otvorena i angažovana za naše pacijente.

Hvala.

(Aplauz)

Preneto sa: TED Talks

(Srećan Osmi mart svim našim čitateljkama, saradnicama, komentatorkama, pacijentkinjama i njihovim najbližim – želi redakcija sajta http://www.dijaliza.wordpress.com)

 



.     .     .

 

Dr-Leana-Wen7       Dr Leana Wen8

.     .     .

Dr Wen sa roditeljima i sestrom

 .     .     .

When-Doctors-Dont-Listen .     .     .      .     .     .



Zašto je bolje početi sa 2 hemodijalize nedeljno?

Šta sve dijalizna farmakomafija i njeni domaći saučesnici kriju od pacijenata u Srbiji?

Citat meseca oktobra je: „Nije sloboda medija golo dupe Sorajino“.  edin didi mutevelic

Navedenu (zapaženu) misao izrekao je Edin Didi Mutevelić, hirurg užički,

na optužbe da je uznemiravao javnost na Fejsbuku.

Poštovani čitaoci,

Oni koji po internetu prate Staniju i Soraju, mogu odmah da napuste ovaj sajt, njima ovde nije mesto. Eto im Grand parada, Pinkovi, CNN-i, Prva turska, N1, Nova i ostale stanice čija dupeta im zvuče poznato.

U više nego prekomernoj raširenosti medija zaduženih za anesteziranje javnosti, kako bi se masama skrenule misli sa više nego ponižavajuće realnosti, mi smo naravno, prepoznali vašu potrebu da budemo drugačiji.  Dajemo istinu, realnost, makoliko surova ona bila, posebno u najvažnijim sferama života ljudi, a to je u našoj priči zdravstvo, i posebno onaj njegov segment gde se mnogo para odliva u privatne džepove, a to je hemodijaliza. I evo, procenili smo da je krajnje vreme da baš danas otvorimo još jednu tabu-temu i da opovrgnemo još jednu dogmu u lečenju hemodijaliznih pacijenata. Naravno, sve po ideji i uz nesebičnu pomoć stručnjaka koji pomažu ovoj redakciji.

Tabu i Dogma?

Na internetskoj enciklopediji reč Tabu se definiše kao: nešto što se ne sme dirati, nešto o čemu se ne sme govoriti (http://wikipedia.org/wiki/Tabu).

Na istom mestu, u Vikipediji, za izraz Dogma se kaže da je to: мишљење или учење које не допушта да се у њега сумња нити оставља могућност да буде оповргнуто или дискутовано (http://sr.wikipedia.org/sr/Dogma).

E pa, DiaBloG će sada baš da udari na još jedan dijalizni tabu i da razbija još jednu dogmu, koja je ovde širena prethodnih 30 godina.

Tabu je priča o 2 HD nedeljno, a dogma o 3 HD nedeljno. totem-and-taboo

U srpskoj dijaliznoj nefrološkoj praksi pominjanje bilo kakvih prednosti lečenja hemodijalizama 2 puta nedeljno je još uvek tabu-tema.

Svi, apsolutno svi, naši nefrolozi su pristalice Dogme o neophodnosti 3 hemodijalize nedeljno.

Svima nama je ta dogma propagirana, i još se propagira, itekako.

Većina hemodijaliznih pacijenata se dobro seća kako su počeli dijalizu. Odmah 3 puta nedeljno. Kad doktori odrede pacijentu stalno HD lečenje (takozvani hronični program), odmah mu daju i raspored: 3 puta nedeljno. Ponedeljak-sreda-petak ili utorak-četvrtak-subota. Pre ili posle podne. Prva, druga ili treća smena. I to je sve. Tako im je najlakše. To im je šablon. Svima isto. Pacijenta i ne pogledaju kako treba. Vide samo laboratorijske nalaze ureje i kreatinina i kao sve im je jasno.

Naš narod kaže: po tuđim leđima i 30 batina je ništa, ne boli.

Ili: U mraku su sve ovce crne.

Daj im svima isto i ajd zdravo, to im je što im je.

Ipak, na internetu se istina ne može sakriti.

A istina je sledeća:

Za sve pacijente koji imaju imalo preostalog mokrenja (bar pola litra dnevno) bolje je da idu 2 puta nedeljno, nego 3 puta nedeljno!

To su potvrdila brojna klinička ispitivanja, studije sprovedene u zemljama gde ne dominira dijalizna farmakomafija i njen diktat za zaradom, tj potrošnjom dijaliznog materijala.

Kod nas to evo, tek sada, dolazi do onih kojima je to najvažnije, do pacijenata.  Ne pominji 2HD

Zašto naši nefrolozi nisu govorili istinu nama pacijentima?

Pretpostavljamo da im to dijalizna farmakomafija nije sugerisala.

Proverili smo.

I zaista, skoro svi dosadašnji stručni nefrološki i dijalizni vodiči, smernice, uputstva – favorizuju start sa 3 HD nedeljno.

Primer1, američki KDOQI dijalizni vodič kaže: preporučuju se tri HD sedmično kao standard lečenja u postizanju adekvatne doze hemodijalize u pacijenata sa terminalnom bubrežnom slabošću (K-DOQI guidelines recommend thrice-weekly HD as the standard of care for achieving an adequate HD dose in patients with end-stage renal disease)

Primer2, evropski EBPG vodič: Nema dokaza koji podržavaju bezbednost primene 2 HD nedeljno (There is no published evidence supporting the safety of twice weekly dialysis.- Nephrol Dial Transplant 2007-Vol.22,Suppl.2,ii20)

Nijedan od dijaliznih vodiča nije preporučivao: postepenost. Da se počne sa jednom ili 2 HD nedeljno, da se sačuva ono malo preostale funkcije bubrega, pa posle, kada se primeti da se mokrenje značajno smanjilo, da se uvede i treća HD.

Mislite li da preterujemo?

Onda pogledajte koliko pacijenata u privatnim Freseniusovim dijaliznim lancima ide na 2 HD nedeljno? A koliko u državnim dijaliznim centrima. Pa se prisetite, da se privatnicima plaća prema broju izvršenih dijaliza, a ne prema stvarno neophodnom broju tretmana. Videste li u Freseniusu Republike Srpske serijsko lečenje nekih pacijenata sa po 16-21 HDF mesečno (link).

A u počecima dijalize, nefrolozi nisu bili toliko korumpirani.

Kad se pogleda u istoriju, počeci su im bili pošteni i korektni. Šezdesetih godina prošlog veka hemodijalize su bile 2 puta nedeljno. Pa čak i sedamdesetih. Da bi već od ranih 80-ih doktori svima odmah preporučivali 3 HD nedeljno. Nijednog jasnog kliničkog dokaza nisu imali da je HD 3x nedeljno korisnija, ili da je manje štetna od 2 HD nedeljno! Ne. Dokaze nisu imali. Čak se i pretpostavljalo da će hemodijaliza i „isušivanje“ pacijenta veštačkim bubregom ubrzati propadanje i ono malo preostale funkcije bubrega. Pa zašto su nam onda naši vajni nefrološki“stručnjaci“ to radili?

Treba li ponovo govoriti o tesnim i mutnim vezama između dijalizne industrije i dijaliznih „stručnjaka“? O tome kako je vodeći svetski globalistički dijalizni klan, poznatiji kao Fresenius, već decenijama glavni sponzor, mecena, pokrovitelj svih nefroloških kongresa, putovanja i usavršavanja, lekara i sestara na dijalizi. Dijalizna farmakomafija kontroliše sve vezano za dijalizu: od proizvodnje, marketinga, prodaje, primene, planiranja, edukacije, izgradnje, legislacije, ukratko – sve. Proizvođačima potrošnog dijaliznog materijala je sigurno u interesu da se na HD ide češće, jer se onda više troši njihovog materijala, pa više i zarađuju. Kad oni više zarađuju više će i doktora voditi na kongrese u najinteresantnije evropske i svetske destinacije, pa i doktorima odgovara da HD bude što češća.

Tako je hemodijaliza sa 2 tretmana sedmično smatrana definitivno lošim lečenjem. Doktori su sami sebe, a i druge, toliko ubedili u istinitost te teorije, da su odbijali i razgovarati o tome. Svaka priča o bilo kakvim pogodnostima sa 2 HD nedeljno je postala tabu tema, o tome niko od „uglednih“ nefrologa nije hteo ni diskutovati.  Jedina dogma, nesumnjiva istina, koja se nije trebala dokazivati, nego samo sprovoditi, jeste ona o 3 HD nedeljno. Odmah.

Ipak, HD 2 puta nedeljno se održala, ponegde i kod nas. Pre svega zahvaljujući onim pacijentima koji su bili proglašavani nenormalnim.

Džordž Bernard Šo je govorio: Разуман човек се прилагоћава свету, неразуман истрајава на покушају да свет прилагоди себи. Због тога свеукупан напредак зависи од неразумних људи. (The reasonable man adapts himself to the world; the unreasonable one persists in trying to adapt the world to himself. Therefore all progress depends on the unreasonable man.- George Bernard Shaw)
To se i u ovom slučaju pokazalo potpuno tačnim. Pacijenti koji su tvrdokorno odbijali treću hemodijalizu i koji su zbog te svoje tvrdoglavosti proglašavani nekomplijantnim (nesaradljivim) ili psihički devijantnim, radili su zapravo pravu stvar. Sada je to i isplivalo na površinu. (Drugo je pitanje, da li će ikada ti pacijenti biti rehabilitovani, tj. da li će iko pokrenuti pitanje skidanja medicinskih anatema i „dijagnoza“ koje su na njih bacane).

Druga, mnogo veća grupa pacijenata koja je doprinela spoznaji o prednostima 2 HD nedeljno, su pacijenti iz nerazvijenih ili tzv. zemalja u razvoju, gde su zbog skupoće dijaliznog materijala lekari morali češće propisivati 2 HD nedeljno. Na primer, u Kini je oko 25% HD pacijenata na 2 HD nedeljno, a u nekim drugim državama čak i preko 50%. Takva je situacija u Indiji, Tajlandu, Vijetnamu, Filipinima, Indoneziji, Bangladešu i Pakistanu. Upravo su ti pacijenti iz Indije, Kine i drugih delova Azije, doneli jednu neočekivanu istinu i na američke i evropske prostore.

Pokazatelji za pacijente na 2HD nedeljno

A istina je, bar u ovom primeru, neumoljiva:

  • Pacijenti koji idu na 2 HD nedeljno duže će zadržati preostale funkcije bubrega i duže će imati očuvano mokrenje.
  • Pacijenti koji idu na 2 HD nedeljno manje umiru u prvoj godini dijalize, nego oni koji idu na 3 HD nedeljno,
  • Pacijenti koji idu na 2 HD nedeljno su imali manje intradijaliznih hipotenzija (padova krvnog pritiska), nego oni koji su imali 3 HD nedeljno,
  • Pacijenti koji idu na 2 HD nedeljno su manje bili u bolnici (hospitalizovani) nego oni koji su imali 3 HD nedeljno,
  • Po pitanju kvaliteta života, infekcije, inflamacije i mnogih drugih parametara, nikakve značajnije razlike nije bilo.

Poredjenje pacijenata na 2HD i na 3HD nedeljno

Bitno je da znate: ne dajte da vas zamlaćuju sa Kt/V pričom. Kt/V nije nikakav pokazatelj kvaliteta, ni dijalize, ni života, ni lečenja.

Doći ćemo i na pitanje, koje vas sigurno interesuje: Koliko dugo se može ići na samo 2 HD nedeljno? Umesto odgovora: uputićemo Vas na sajt gde pacijent tvrdi da već 9 godina ide na 2 HD nedeljno. I još se hvali kako ne uzima nikakve lekove (link). Ništa, ni za krvni pritisak, ni za ostale komplikacije. Verovatno je malo takvih, ali hajde da vidimo šta kažu nezavisni nefrološki eksperti. Ako jedan način dijaliziranja (3xN) ne može biti obrazac za sve pacijente, kako bi onda trebalo procenjivati koji pacijent će ići na jednu, a koji na dve ili tri HD sedmično?  Stručnjaci nezavisni od uticaja farmakomafijaških klanova kažu da procenu treba vršiti na osnovu više kliničkih pokazatelja. Ima ih ukupno deset. To su: zapremina preostalog mokrenja (mora biti veća od pola litra na dan), stanje hidriranosti, kardiovaskularni simptomi, indeks telesne mase, nivo kalijuma i fosfora, stanje uhranjenosti, nivo hemoglobina, pridružena oboljenja, učestalost hospitalizacija i kvalitet života.

Za kraj: još jedna priča.

Naučnici su u jedan kavez zatvorili grupu od 5 majmuna, a u sredini kaveza su postavili merdevine na čijem je vrhu bila banana. Svaki put kada bi neki majmun krenuo uz merdevine naučnici su ostalu četvoricu majmuna polili hladnom vodom.

Posle određenog vremena, čim bi neki majmun krenuo da se penje uz merdevine, ostala četvorica bi  skočili na njega i pretukli ga. Vremenom, nijedan majmun se više nije penjao uz merdevine, bez obzira na privlačnost banane.

Naučnici su onda odlučili zameniti jednog od majmuna. Prva stvar koju je novi majmun učinio je da krene uz merdevine ka banani. Naravno, ostala 4 majmuna su skočili na njega i pretukli ga. Posle nekoliko porcija batina, novi majmun je shvatio da ne treba da se penje ka banani, mada nikad nije shvatio zašto.

Naučnici su zatim zamenili drugog majmuna i ponovila se ista stvar. Prethodni novi majmun je takođe tukao novog majmuna. Naučnici su zamenili i trećeg majmuna, i sve se ponovilo. Zatim su zamenili i četvrtog i taj je opet dobio batine, a na kraju su zamenili i petog, poslednjeg iz prve grupe majmuna.

U kavezu je dakle bila kompletno nova grupa od 5 majmuna koji nikad nisu polivani hladnom vodom, ali su svejedno tukli svakog majmuna koji bi krenuo uz merdevine.

Naučnici tvrde, da bi majmuni, kada bi mogli da odgovore na pitanje: Zašto tuku svakog ko krene uz te merdevine, odgovorili: Ne znamo zašto, ali ovde tako stoje stvari.

To vam je školski primer za dogmu.

Sada da upitate Vašeg nefrologa:  Zašto moram (ili zašto sam morao) ići na 3 HD nedeljno?

On bi verovatno slegnuo ramenima i rekao: Tako mora. Svudа je tako.

Želite li dokaz da je svuda tako?

Otvorite sajt našeg DRŽAVNOG Republičkog Fonda za zdravstveno osiguranje i pogledajte kako šalju nove dijalizne pacijente u PRIVATNE bolnice obavezno zahtevajući 3 (i slovima: TRI) hemodijalize nedeljno, odnosno: 12 do 14 mesečno! (http://www.rfzo.rs/download/javne%20nabavke/centralne/404-1-226-14-86%20Konkursna%20dokumentacija.pdf)

Uslovi za veci profit

Ko će sada od silnih organizacija i udruženja dijaliznih pacijenata, da priupita činovnike u Fondu: čije interese vi štitite? Naše, državne ili interese privatnika? Ko vam je rekao da moraju biti 3 HD nedeljno i u kakvim je relacijama taj vaš „stručnjak“ sa privatnicima (Freseniusom i Mediconom)? Zašto se ne prevariste pa da napišete: 8 do 12 HD mesečno, maksimalno 14?!

To se ne može desiti, znamo.  Drže vas u šaci.

Strah životu kalja obraz često.

I, mi to razumemo. medicina je novac

Nije ni nama svejedno.

Insistirajući na istini o 2 HD nedeljno mi otvoreno izbijamo pare iz džepa dijaliznim farmakomafijaškim klanovima.

Zamislite, ako ubuduće svaki novi dijalizni pacijent bude insistirao da (bar u početku, dok još dobro mokri) ide samo 2 puta nedeljno na HD? A u Srbiji je godišnje oko 800 novih pacijenata. To pomnožite sa 52, to je 41600 tretmana manje za godinu dana. Ili, nekome će zarada pasti za 4,5 miliona evra već prve godine.

Sad vam je jasno zašto dobijamo pretnje da ćemo završiti u jarku.

Da će protiv nas angažovati specijalne tužioce, najskuplje advokatske kancelarije, svoje privatne detektivske agencije i privatne presuditelje.

I mi to razumemo.

Verujemo da tu nema ništa lično, protiv nas.

To je samo biznis.   Nista licno

A mi koji im „kvarimo“ biznis,

ima da prestanemo ili da nestanemo.

I ako jednoga dana ne bude ništa novo na ovom sajtu,

znajte da se to i dogodilo.

A do tada, priključite nam se,

u našoj borbi za bolju dijalizu,

i ne brinite, ako Vas proglase nerazumnim.

Za zapadni profiterski mentalitet je sasvim razumno bogatiti se na tuđoj nesreći, pa nama koji pare nemamo, i ne preostaje ništa drugo nego da budemo nerazumni.

Medicina u kojoj su pare važnije od morala, nije medicina, to je kriminal.

Ili mislite da ćete Vi bolje proći, ako im date više para?

Onda sretno.

.

 

DiaBloG – 2014

.

.

 

Dokazi:

http://www.medscape.com/viewarticle/832036

http://www.renalandurologynews.com/twice-thrice-weekly-hemodialysis-benefits-kidney-function/article/369348/

http://ajkdblog.org/2014/06/30/three-times-a-week-dialysis-is-there-evidence-for-this-dogma/

http://www.ajkd.org/article/S0272-6386%2814%2900803-8/abstract

http://www.karger.com/Article/Pdf/365819

http://www.nephronpower.com/2014/09/twice-weekly-three-times-weekly-or.html

 

 

.     .     .

Picture1b

.     .     .

Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji

Nova poglavlja u Dosijeu Fresenius: ko je, kako i zašto omogućio Freseniusu da namiče profit iz kase srpskog Fonda zdravstva?

Poštovani čitaoci,

U mnogim dosadašnjim postovima redovno smo vas obaveštavali o mahinacijama globalističke profiterske dijalizne korporacije zvane Fresenius. Zašto? Zato što se to zlo ukorenilo i na ovim prostorima i što je svoje pipke pustilo i među srpske dijalizne pacijente, kako bi i njih uvuklo u svoju smrtonosnu utrobu. Ta mamutska dijalizna korporacija već gospodari sa 3000 dijaliznih centara u svetu, i u svom korporacijskom lancu drži oko 300 000 dijaliznih pacijenata, ali tamo gde ona caruje (SAD, prevashodno) smrtnost dijaliznih pacijenata je najveća i ništa se ne menja već decenijama (link), sve dok Freseniusove gazde mogu da izvlače profit iz lokalnih Fondova zdravstva. Scenario je uvek isti: prvo podmite nefrologe, koji onda sa stručnog aspekta objasne prednosti pripadanja Freseniusovim lancima, zatim potkupe političare, donosioce zakona, ovi onda isforsiraju privatizaciju prethodno ruiniranih državnih dijaliznih centara, a na kraju kupe i službenike u Fondu zdravstva, koji im srede da na tenderima nemaju konkurenciju. Kupljeni mediji, novinari i udruženja pacijenata, takođe poguraju prelazak pacijenata iz državnog zdravstva u privatne FMC ruke (link), a onda kada država definitivno ostane bez svojih dijaliznih kapaciteta i bez alternative, onda počinje prava otimačina: u svojim centrima primenjuju isključivo sve svoje: aparate, dijalizatore, rastvore, igle, lekove, sve – a onda krenu da podižu cene tog materijala po svom nahođenju, traže nadoknadu ako im ne pristigne planirani broj pacijenata, totalnim „uštedama“ lekova i materijala zakidaju na dogovorenom nivou usluge (link), a pacijenti nestaju jedan po jedan – u tišini. Posle pravih epidemija smrti u njihovim centrima i usled grešaka na njihovim materijalima, najpoznatiji svetski dijalizni hroničar (Gary Peterson) je napisao post pod naslovom: Vreme je da se rasturi Fresenius Medical Care. (Nažalost, kod nas ga upravo vaspostavljaju). Iz Hrvatske su ih proterali, u Federaciju BiH nisu ni ušli, kao ni u Makedoniju, ali u Republici Srpskoj i u Srbiji su izgleda olako našli domaće doktore, političare i fondovske činovnike, i: tu rade li rade.

Već smo vam pokazali kako i šta rade u Republici Srpskoj (1, 2, 3, 4, 5), a sada ćemo vam pojasniti i kako namiču profit i u državi Srbiji. Naime, nama u redakciji ovog sajta nije promakla vest da je Fresenius Srbija i prošle godine poslovao pozitivno: ukupan promet Freseniusa u Srbiji bio je 6 milijardi i 461 miliona dinara, a prijavljeni neto dobitak je 707 miliona dinara.  (Šest miliona evra, ej!) „Prihodovalo“ se znači žestoko, iako se u toku prošle godine prodalo mnogo više stranih (kvalitetnijih) dijalizatora, u odnosu na Freseniusove iz Vršca. Sada je već opštepoznata činjenica da vršački Fresenius dijalizatori ni po ceni, ni po kvalitetu, nisu mogli parirati kvalitetnijim japanskim, švedskim i američkim (Baxterovim) dijalizatorima.

Onda je neko postavio logično pitanje: ako su počeli da gube tržište dijalizatora, kako su onda povećali zaradu? Dobro pitanje. Kako se dakle, dogodilo, da i pored drastičnog pada prodaje Freseniusovih dijalizatora, Fresenius poveća svoje prihode. Kako? Ovo je tekst o tome.

Citajte sta vam pise na ekranu

Otkrili smo nekoliko mehanizama (ne sve, naravno) kako se izvlače pare iz srpskog Republičkog Zavoda za Zdravstveno osiguranje, tj. od svih nas.

Naravno, ništa od ovoga Fresenius ne bi uspeo da nije imao krtice, svoje agente koji su u državnim strukturama radili za njega. Doći ćemo i do njih. (Mi smo došli, a da li će i drugi državni organi doći do njih, preostaje nam samo da sačekamo i vidimo dalji razvoj situacije).

Za sada, saznali smo za 4 (četiri) glavna načina namicanja državnih para u Freseniusovu kasu.

1).  PRVI  NAČIN

Prvi i osnovni način je: zaradom od prodaje „materijala po tipu mašine“ za dijalizu. O ovom neviđenom kriminalu već smo pisali u tekstu pod naslovom „Pljačka države po tipu mašine„. Fresenius je prvo rasporedio svoje mašine za dijalizu, po većini dijaliznih centara u Srbiji, zatim je preko svojih „sponzorisanih“ doktora uticao na donošenje „Pravilnika“ kojim je sa „stručne“ i sa „podzakonske“ strane propisano da veći deo dijaliznog materijala mora biti „po tipu mašine“. Ukratko, čija šerpa, njegova i supa.

Zasto se aparati doniraju

Najbolje je biti jedini

A kako su se tolike Freseniusove mašine našle u dijaliznim centrima širom Srbije i zašto nijedna druga firma nije mogla da ubaci svoje dijalizne aparate i opremu (čak ni besplatnom donacijom), e to je već kriminal posebne vrste. O tome kako su se dijalizni aparati koji su završili svoj radni vek, izraubovani dakle, prebacivali noću iz Republike Srpske u centralnu i Južnu Srbiju, tek spremamo detaljan i poseban tekst. Za sada samo da kažemo: ono što se radi dijaliznim pacijentima u Srbiji je kriminal neviđenih razmera, a niko o tome ni reč da progovori, čak ni pacijenti kojih se to valjda najviše tiče. Da su makar pogledali broj radnih sati na poleđini svog aparata, videli bi da skoro NIJEDAN nema manje od dozvoljenih 25 000 radnih sati!

Ali, korumpirani načelnici dijaliznih centara će radije držati te izraubovane krntije i time ugrožavati život pacijenata, nego što će staviti nove dijalizne aparate koji im stoje u podrumu, neotpakovani, u celofanu. Ko ne veruje, neka svrati u Sremsku Mitrovicu, Šabac, Loznicu, da ne nabrajamo dalje, da ne otkrivamo svoje izvore. Zašto doktori ne sklanjaju Fresenius aparate, zna se: zato što se materijal „po tipu mašine“ kupuje samo od Freseniusa, a Fresenius ih „voda po kongresima“ u najinteresantnije evropske i svetske destinacije, svake godine, redovno, neke „važnije“ doktore i češće. A one koji su mu najvernije služili u državnim bolnicama, Fresenius na kraju preuzme i zaposli za stalno. Ali bi bilo interesantno proveriti kako su i koliko radili za Fresenius i dok su bili na državnim jaslama.

2).   DRUGI NAČIN

Drugi način na koji Fresenius namiče pare iz srpskih Fondova u svoju kasu jeste: paprenim naplaćivanjem „servisa“ za svoje dijalizne aparate. Nasuprot javno rasprostranjenom mišljenju da nas servis aparata za koje se plaća potrošni materijal po tipu mašine dođe besplatno, istina je potpuno drugačija. Fresenius naplaćuje sve! Radne sate servisera, dnevnice, put, kilometraža, utrošeni materijal, neutrošeni materijal, sve. Kad kažemo neutrošeni materijal mislimo na takozvano poboljšavanje softvera, „upgrade“, ili na poseban Freseniusov izum za dranje glupih srpskih blagajnika: „preventivni servis“. Ne verujete? Imamo crno-na belo, kopije plaćenih računa za preventivni godišnji servis na 8 Fresenius aparata koji je bolnicu koštao milion i dvesta hiljada dinara – bez ijednog utrošenog materijala. Divota.

Placanje servisa u KC Nis

Da se razumemo: verovatnoća da bi ovo Freseniusu uspevalo, a da u tome ne učestvuju i lokalni, bolnički serviseri, odnosno mehaničari i inženjeri zaposleni od naše države, koji daju saglasnost, paraf o neophodnosti tih intervencija – je mala. Dakle, pozivamo nadležne državne organe da dobro ispitaju i povezanost bolničkog tehničkog osoblja sa firmama od kojih naručuju „spoljne usluge“, jer, nešto nam govori da se ti inženjeri ne bi dugo zadržavali u bolnici da žive samo od svoje skromne bolničke plate. A Fresenius je sada tako napravio svoje mašine, da lica koja nemaju identifikacionu Fresenius karticu, ne mogu ni prići, a kamoli popravljati tu mašinu. Jednostavno, pre bilo kakve popravke, ekran mašine traži (kao bankomat): Ubacite servisnu karticu! A onda dolaze Goran i Laza sa servisnom karticom, ubace je, ponište alarm, napišu u zapisniku šta god hoće (to im ionako niko ne može proveriti ni osporiti, jer niko drugi i ne zna ništa o tim mašinama) i dostave račun blagajni na naplatu.

Ulazak samo za odabrane    Da bi bili serviser morate imati

Svako normalan bi se zapitao, a zašto bolnica ne pošalje svog servisera na obuku da samostalno popravlja aparate i da on dobije karticu, kako ne bi morao čekati na Gorana ili Lazu, e to i jeste problem. Fresenius to nikada neće dozvoliti. Gospodo iz državnog zdravstva, to ste trebali da pitate kad ste dozvoljavali tim mašinama da vam uđu u bolnicu. Sad je gotovo. Plaćaj, ćuti i trpi.

3.)    TREĆI NAČIN

Treći način na koji je Fresenius povećao svoje prihode u proteklom periodu jeste: enormnim povećavanjem potrošnje setova za akutne dijalize. Naime, za akutne dijalize najveći broj aparata u Srbiji je takođe Freseniusov, i tu nema konkurencije: ceo materijal se nabavlja od Freseniusa. U taj materijal spadaju i dijalizatori i dijalizna tečnost zapakovana u kese. Cena jednog kompleta (dijalizator, linije i kese) je 10x veća od cene dijaliznog seta na standardnim dijaliznim mašinama. Iako se akutne dijalize mogu raditi i na standardnim dijaliznim mašinama, iako sva poštena svetska istraživanja pokazuju da nema nikakve razlike u kvalitetu ta dva načina lečenja, naši doktori su odjednom drastično povećali broj dijaliza na akutnim mašinama. Primera radi, u proseku, naši su veliki klinički centri godišnje imali 10-15 dijaliza na tim akutnim Multifiltrat mašinama. I većina naših kliničkih centara: KCS, VMA, KCV, KCN i KCKg, nisu mnogo odstupali od tog broja, sve do nedavno. A onda je odjednom ta potrošnja u nekim centrima podivljala: broj dijaliza na Freseniusovim akutnim mašinama je u Novom Sadu prošle godine dostigao cifru od 420! A i ove godine se nastavilo istim tempom (već je 300). Plaćaj voljena zemljo. Zdravlje košta. A to su teški bolesnici, ti dijalizni. Tu ne treba da se žali.

Cena materijala za HD na akutnim aparatima

Po uputstvima samog Freseniusa, aparat za akutne dijalize, Multifiltrat, treba da se koristi kontinuirano, stalno, dan i noć, a jedan dijalizator je predviđen da traje 48 sati. E, to bi već bilo previše maltretiranja i za osoblje i za pacijenta, tako su naši stručnjaci ocenili, i: prekidali tretman posle 6-8 sati, u proseku. Ali, zato svaki dan novi dijalizni set, pa opet po 6-8 sati traje jedan dijalizator – takvu potrošnju Fresenius nije zabeležio ni u jednoj zemlji zapadne hemisfere. To je originalni srpski doprinos Freseniusovoj strategiji za namicanje para iz državnih zdravstvenih fondova. Naravno, u Novom Sadu će vam reći da nisu imali dovoljno kapaciteta na standardnim mašinama, da je gužva, itd, itd., ali bi ih svaki iole razborit sagovornik odmah upitao: a ko je za to kriv, ko je kriv što nema kapaciteta u dijalizi Novog Sada. Pa bi onda tamo svaki, iole promućuran inspektor, vrlo brzo utvrdio da je dugogodišnji šef novosadske nefrologije završio karijeru zaposlenjem baš u Freseniusu, kao što je i svog sina prebacio tamo, jer mu kardiologija u Kamenici nije baš išla najbolje. Pa to već ceo grad zna. I ništa. Plaćajmo onda zajedno.

4)   ČETVRTI NAČIN

Četvrti način namicanja para iz srpskog Fonda zdravstva u Fresenius je otkriće našeg čitaoca. Uvek budni pretraživač interneta, naš dopisni član, poznat pod pseudonimom Mile Lajkovac, skrenuo nam je pažnju kako Fresenius uzima pare iz RZZO Beograd. Po njemu, princip je sledeći: usluge hemodijalize se u privatnim Fresenius centrima obavljaju bez tendera, bez ikakve javne nabavke, nema tu ni pregovaračkog, ni otvorenog postupka, samo prećutni dogovori. Prećutnim dogovorom iz RZZO Beograd se u Freseniusove dijalizne centre upućuju važniji (VIP) pacijenti, za ostale nema mesta i oni se upućuju ili u Lazarevac ili se nesretnici teraju na peritonealnu dijalizu (cev u trbuh i ispiraj se sam). Po prećutnom dogovoru, sebi upućene pacijente Fresenius prihvata oberučke i uredno fakturiše svaki tretman, čak štaviše, navuče i one nesretne iz poplavljenog Obrenovca, telefonom poziva čak i one iz beogradskih državnih centara, neće li se koji preseliti kod njih, jer oni su eto tu, bliže mu je da bude kod njih nego da putuje sa onu stranu mosta, itd.itd. Za sve učinjene dijalizne tretmane Fresenius tačno kao sat dostavlja fakture na naplatu u RZZO-BG. Dalje, valjda, Fond te fakture ignoriše, jer nema para, jer nije bila javna nabavka, šta li, uglavnom Fond njima ne plati. Onda Fresenius tuži Fond zdravstva Srbije, jer, eto dotle je došlo, takvi su to protivnici, da oni svoje sporove ne mogu drugačije rešiti nego sudom! Ali, zainteresovana javnost nikada neće moći prisustvovati tim suđenjima, iako bi bilo zaista zanimljivo prisustvovati iznošenju prljavog veša tih decenijskih životnih saputnika. Zašto? Zato što suđenja NEMA. Dogovorili se mangupi. Nagodili se. Zna se i kako. Mi ćemo platiti sve. Mi, tj. Fond, svejedno. Ko želi dokaz, neka pogleda stranu 17. dokumenta o troškovima Fonda u 2013. godini: http://www.rfzo.rs/download/FINANSIJSKI%20IZVESTAJ%20ZA%202013.pdf

Nasi troskovi poravnanja sa Freseniusom

Tamo lepo piše: najveće troškove plaćamo za sudska poravnanja sa Freseniusom zaključena pred Privrednim sudom u Beogradu … Ništa od sučeljavanja, od odbrane, kontraargumenata, jok, daj im odmah i tako nam to svima odgovara. Ako ne svima onda bar pojedincima (zvučnih imena, kao što su: Šule, Sale, Rale, Spale, i drugim brojnim, ovde nepomenutim pripadnicima Freseniusovog klana, trenutno najjačeg u Srbiji i RS).

A za one koji ne znaju, imamo još i jedan desert, na kraju: na sumu dobijenu na ovaj način Fresenius ne mora ni porez da plati.

Zemljo, otvori se.

Uzmi nas odmah, ne ostavljaj nas dželatima našim.

Amin.

 

DiaBloG – 2014

.     .     .

Korupcija.     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!       Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi     Da li će opet sve ostati Među nama?

privatizacija

.     .     .

I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa

I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa

Izgleda da su naš sajt čitali čak i u dalekoj Kini. Možda mi to samo umišljamo, ali činjenice govore same za sebe.

Poštovani čitaoci,

Jedan od naših stalnih saradnika poslao nam je vest (iz sveta dijalize) koja je bila nekako promakla čak i našoj uvek budnoj redakciji. U našim novinama i drugim medijima, ove vesti nije ni bilo. „Naše“ novine uređuju domaći predstavnici zapadnog najcrnjeg globalizma i krupnog kapitala, pa je njima u opisu posla da sakrivaju od naše javnosti sve što bi moglo naštetiti njihovim interesima. Ali, ovaj sajt ima pametne čitaoce, koji razmišljaju svojom glavom, koji sami traže informacije, i pretražuju internet, a internet nam je, još uvek, koliko toliko slobodna teritorija za svakojaka saznanja. I evo, šta nam je prosledio naš saradnik, poznat pod pseudonimom „Mile“ (Lajkovac):

I velika Kina je odlučila sprovesti istragu o poslovanju Freseniusa, globalnog dijaliznog monopoliste, internacionalne korporacije koja se bogati na nesreći ljudi čiji bubrezi ne funkcionišu. Razlozi za istragu su, kao što i pretpostavljate: previsoke cene, nelojalni i nelegalni postupci protiv zemlje domaćina.

Inače, posle Amerike, Kina je najveće tržište Freseniusa. Skoro polovinu tržišta dijaliznim materijalom u Kini drži Fresenius (što i nije tako mnogo kao u Srbiji, gde drži 90%). I u Kini su oboljenja bubrega rastući problem, uglavnom zbog opšteg starenja stanovništva. Još 2012. godine Kina je imala 120 miliona stanovnika sa hroničnom slabošću bubrega, ali na redovnim dijalizama ih je naravno, mnogo manji broj. Tri četvrtine tržišta materijala za dijalizu i u Kini su zauzele strane kompanije. Najviše naravno, Fresenius, a zatim Baxter (sa Gambrom), a na kraju tu su i japanski Nikkiso i Nipro.

I Kina istrazuje FMC

Na najavu ove istrage Freseniusov portparol je izjavio da oni nisu prekršili nijedan zakon. Ista priča kao i kod nas, kao i u SAD, kao i svugde. Neće da kažu da svojim parama i svojim uticajem, preko svojih („sponzorisanih“) doktora, političara i udruženja pacijenata, sami kroje te zakone. Na kraju se sve završi potpunim zatvaranjem bolesnika u njihove korporacijske lance: naše ljude lečiće Freseniusovi plaćenici, Freseniusovim proizvodima u Freseniusovim bolnicama i dijaliznim centrima. Cene će biti onakve kakve oni odrede, propisi i pravilnici će biti kakve oni odrede, a na pacijente će trošiti što manje, kako bi zaradili što više. Smrtnost pacijenata u njihovim centrima će biti ista kao i pre 40 godina, kao i sada, a transplantacije će uvek biti nedovoljne i nerazvijene. A zato će naši doktori, političari, novinari, pa bogami i poneki pacijenti, biti bogato nagrađeni. Šta je na primer, za Frezenijusovog direktora pokloniti stan u Njegoševoj ulici, od dvesta kvadrata, zameniku Predsednika stranke koja je na vlasti? Sitnica. Nek mu se nađe. Trebaće taj ministar njima kad budu pravili Ugovore sa državom. Tako to funkcioniše. Svugde. To svi znaju. (Videti dosije Fresenius, kliknite ovde).

Ostaje nam da vidimo, da li će ih bar Kinezi pohapsiti, jer naši sigurno neće.

I mi i Kinezi čekamo novog Valtera.

Valter u Kini



Das ist Walter

DiaBloG

opširnije na:

http://antidumping.vn/news/2014-06-19/china-probes-dumping-eu-japan-dialysis-kit-makers

http://www.scmp.com/news/china/article/1275425/china-watchdog-probe-60-firms-over-drug-prices

.     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva      Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi     Da li će opet sve ostati Među nama?

 

vratice-se-valter