Tag Archive | Snežana

Igre na tribinama

Ili: Mogu li nas voditi oni koji ne znaju Kako do bolje dijalize?

Poštovani čitaoci,

U nedelju, 28.05.2017. održana je “tribina” pod naslovom “Kako do bolje dijalize”.

O ovoj temi je “tribinjalo” četvoro mlađih lekara i Ljubinko, publicista iz Bora.

Već iz samog naslova vam je jasna nelogičnost navedenog poduhvata.

Ako dotični lekari znaju Kako do bolje dijalize, zašto je sami ne primenjuju u centrima u kojima rade?   Zašto?

Ili su došli da kažu kako oni znaju Kako do bolje dijalize, ali im njihovi zločesti šefovi ne daju da to primene?   Da se pravdaju pred “publikom” ili da “podbunjuju” pacijente na proteste?   A sa “odgovornima” piju kafu svaki dan i čekaju da zauzmu njihovo mesto, pa da i njih sponzor ogreje. (Malo bolje ogreje, nego do sada).

Drugi utisak sa ove tribine je: narodu je dozlogrdilo! Nešto se izgleda, zakuvava.

O tome svedoči i broj pristiglih pacijenata. Pokazalo se da dijalizna populacija postaje zainteresovana za svoje lečenje. Došlo je prilično mnogo pacijenata, a za dijalizne skupove, prema dosadašnjim iskustvima, sve preko 15 gledalaca je vrlo posećena aktivnost.

Možda mi sa ovog sajta sebi neopravdano laskamo, ali mislimo da smo i mi (nezavisnim i tačnim informacijama te stalnim prozivkama odgovornih) i sami doprineli da se dijalizni pacijenti zainteresuju za svoje bolje lečenje.

Ali, mi smo i davno ukazali na krivca, koji u Srbiji (a i u celom svetu) ne dozvoljava bolje dijalize.

Krivac se utvrđuje vrlo jednostavno.

Kao i u svemu ostalom, potrebno je samo pratiti trag novca.

Novac (državni, naš) završava u rukama dijalizne farmakomafije.

Big Farma onda tim novcem potplaćuje sve ostale, uključujući i one koji brinu o tome “Kako do bolje dijalize”.

Zbog svega toga je nekoliko naših saradnika, izveštača sa ovog skupa, bilo spremno da odmah na početku grune tortu u lice organizatoru i učesnicima, sa našim starim i dobro proverenim lakmus pitanjem:

Ima li među vama ikoga ko nije bio sponzorisan od farmaceutskih kompanija?

Odgovor, naravno, svi znamo.

I znamo da je to i odgovor zašto nam ne uspeva borba za bolje dijalize.

Ali, ne lezi vraže.

Ni krivci nisu naivni.

Ljubinko, pacijent sa kućne dijalize, koji se predstavlja da je Predsednik i pacijentima iz državnih centara, kao da je naslutio na šta će “publika” reagovati, odmah je na početku priznao krivicu i pokušao da “preskoči” tu temu:

“Eto, odmah da vam kažem, pare smo dobili samo od Freseniusa” – požalio se publicista.

Tražili smo i od ostalih, uključujući i od firme Gambro, čiji je predstavnik ovde u prvom redu, ali niko nam nije hteo dati još malo para”.

Predstavnik Gambra je u stvari bio serviser, Pavel, čovek koji sa davanjem para pacijentima nema nikakve veze (naprotiv), pa je mirno otćutao ovaj javni „nalog za uplatu“.

Salu je inače, obezbedila jedna pacijentkinja sa Zvezdare.

Kud su i kako su raspoređene te pare koje je “pacijentima” dao Fresenius (80% dijaliznih mašina u Srbiji), to ne reče rečeni “Predsednik”.

To se zaboravilo. Ali, šta da radite sa starcima kad dođu u Dom omladine?!?

I onda kreće Predstava.

Scena: mala sala Doma omladine u Beogradu.

Glume: dr Tamara Jemcov (KBC Zemun), dr Voin Brković (KC Srbije), dr Rodoljub Marković (KBC Zemun), dr Petar Đurić (KBC Zvezdara).

Naturščik: dr Ljubinko Todorović, u dvostrukoj ulozi: pacijenta i doktora, predstavnika kućne i državne dijalize.

Sa druge strane četvrtastog stola, mi, publika, u raznim nijansama sivo-žuto-mrke boje.

Ne morate nikoga pitati kakva je dijaliza u njihovom centru, odokativna metoda sve govori.

Tribinjanje je inače, bilo zamišljeno tako da se prvo pozvani doktori izjasne “o nedovoljnim kapacitetima svojih centara, problemu prevoza pacijenata, vaskularnim problemima, problemima sa Pravilnikom, problemima sa vodom za HD, itd.”, pa će onda pacijenti da postavljaju Pitanja.

Pacijenata je rekosmo, bilo dosta, ali naravno, najmanje iz beogradskih dijaliznih centara. Bili su prisutni pacijenti iz Sremske Mitrovice, Loznice, Šapca, Prijepolja, Užica, Jagodine, Kragujevca… Iz Vojvođanskih udruženja niko nije bio jer bojkotuju rad SOBIRS-a, a doneli su i odluku da se iščlane iz istog. (Dijalizna Vojvodina je već Republika. Njihovi kandidati za transplantaciju se vode na 2 liste, pa gde ih prvo pozovu. Oni naravno, pozivaju samo svoje, ali ne i kandidate iz ostatka Srbije, napomena redakcije).

Početak tribine je bio zakazan za 14h, i svi su došli 15 minuta ranije, osim jedine veće zverke, koja je bila najavljena i zbog koga su se mnogi naoštrili na diskusiju, ali ovaj dokazani paranefrolog je izgleda naslutio da će u ovako mladoj konkurenciji on ispasti jedini krivac za stanje u srpskoj dijalizi, pa je mudro izbegao da dođe. Problem je međutim u tome, što taj (inače vajni) paranefrolog nije zvanično otkazao svoj dolazak, pa se Ljubinko našao u nebranom grožđu. Čekao je pola sata, pa kad je svima postalo jasno da on nema muda da otvori skup, publika je počela da mu viče da nema ni Đoke.

I onda čovek, nekako, započe.

Mlako, nesuvislo, palamuđenje, u svom stilu. Mjehur ubica.

Jedino što smo svi zapamtili jeste kukumavčenje kako mu je samo veliki Fresenius dao nešto para, a drugi eto, ne daju (lele, za takva priznanja se nekada išlo u zatvor).

Štafetu (mikrofon, koji je konstantno prelazio od totalne nečujnosti do zvuka padanja bombe) preuze doktorka Jemcov i tu poče 15-20 minuta priče o problemu nedovoljnog broja dijaliznih mesta u opštinama Novi Beograd i Zemun, o problemu prevoza do Lazarevca, o Ibarskoj magistrali, itd.

Iako to jesu problemi, sve je to ličilo na bacanje prašine u oči, jer niti je to bilo mesto niti su tu bili ljudi koji mogu da išta urade tim povodom. Već tu je bolno očigledna bila jedna činjenica – na Ljubinkovoj “tribini” nije bilo nikoga ko se išta pitao u srpskoj dijalizi.

Priču je nastavio dr Voin “sve je relativno” Brković, sa neverovatnom pričom kako HDF “i nije toliko dobar koliko se priča”, i to ustvrdi ispred nekoliko pacijenata koji samo zahvaljujući HDF-u već uveliko gaze četvrtu deceniju dijalize.

Čovek je dakle, Snežani i Zvonalisu pričao da njihov HDF (svaki drugi dan) “i nije toliko dobar koliko se priča”, iako ovo dvoje jako dobro znaju da su njihovi dijalizni vršnjaci davno pomrli u centrima, čekajući da Voinu slični shvate “Kako do bolje dijalize”.

Zatim čovek reče kako u svim dijaliznim centrima treba uvesti 3 smene, pa ko koliko skrpi da se izdijalizira – 3 i po sata puna kapa, uz neizbežnu Ibarsku magistralu i evociranje ličnih uspomena sa ozloglašenog putnog pravca (!?!).

Nakon njega dođe red na dr Rođu, koji se od početka ponašao kao da je svratio tu na putu do pijace, a ne da učestvuje u nekoj priči, osim možda o ceni trešanja. Takav je bio, u licu.

Očekivano, on reče kako su njegove kolege već rekle manje-više sve i da on nema puno da doda, promrsi par rečenica i preda mikrofon dr Peri.

Mali Pera, pulen Nade Ajkule, medicinski fenomen (sin i zet dvojice načelnika nefrologije), je oduševljavao svojom neupućenošću u manje-više sve vezano za dijalizu, uz stil objašnjavanja kao da je sa druge strane tezge i objašnjava dr Rođi zašto trešnje koštaju 250 dinara.

Ostaće upamćena njegova konstatacija “Ja prosto nisam mogao da verujem koliko je loša kontrola vode na dijalizi!” i odgovor na pitanje zašto on to nije znao: “Pa mislio sam da se to kontroliše!”.

(Ko da ti radi tvoj posao crni Pero!?!).

Nakon sat vremena zamajavanja, iznošenja nebuloza, zaprepašćenosti i neverice o situacijama u dijaliznim centrima u kojima oni rade dugi niz godina, došla su na red pitanja “Publike”.

         

Lupao je koga je šta svrbelo.

Od toga da neki centri nemaju čak ni doktora stalno prisutnog u sali, pa do revizije vaskularnih pristupa, dobijanja Beviplex ampula nakon svake HD, rađenja biohemijskih analiza nakon HD na mesečnom nivou, novčanih nadoknada za HD u inostranstvu, odlazak obučenog dijaliznog kadra u inostranstvo… (u poslednje vreme medicinski tehničari odlaze u inostranstvo, novi dolaze i posle 10 do 15 dana obuke rade samostalno!!?)

Sneža i Zvonalis su iskusno zauzeli udarne pozicije u prvom redu, i Snežana je prva počela da preslišava doktore. Govorila je o temama koje su na ovom sajtu stalno pominjane – od kvaliteta vode, zastupljenosti HDF-a, o raznim glupostima Pravilnika o dijalizi, dužini trajanja dijalize u dijaliznim centrima, i mnogim sitnijim pojedinostima koje dijaliznim pacijentima život znače, a na koje je većina ljudi u Sali, uključujući i doktore, samo začuđeno gledala.

Zvonalis se osvrnuo na manje-više iste teme, a potom krenuo da drži predavanje o dijalizi koje se nikad ne bi završilo da Ljubinko nije uradio jedinu korisnu stvar tog dana i prekinuo ga (doduše, tek iz trećeg pokušaja).

Iako je Zvonalis rekao i par korisnih stvari neupućenima, tu ipak nije bilo ni vreme ni mesto da se nekome drži čas. (Pucajte, samo njemu nedajte da drži čas).

Nakon njega na red dolazi Jelena iz Šapca čisto da nas osvesti kakva je tek situacija u unutrašnjosti, sa pitanjem “Da li je obavezno uzimanje nalaza krvi posle dijalize?”, jer se u Šapcu eto, ne uzimaju.

Pa kako se onda ocenjuje kvalitet dijalize?

Izgleda isto onako kako smo ga i mi međusobno ocenjivali, odokativno…

Ovi tamniji u licu imaju lošiju dijalizu, a ovi bleđi su anemični …

Profesor Koprivica koji se leči u KCS kaže da su pacijenti primorani da toliko znaju o dijalizi da su već postali polu-stručnjaci, a trebalo bi oni koji su se školovali za to da vode računa o svemu. On se posebno osvrnuo i na dobro poznato stanje objekta KCS koji se polako ali sigurno urušava i na činjenicu da pacijenti često ostaju prepušteni sebi i Bogu, na šta je dr “sve je relativno” Brković dobacio da se slaže, ali da to nije toliko strašno (?!).

        

Luka sa VMA je pitao prisutne doktore koja je procedura pri prijemu pacijenata u njihove dijalizne centre, da li se pacijenti upućuju na dijalizu “kao ovce na klanje” ili se prvo edukuju, vakcinišu, objasne im se procedure, obaveze, dijeta, formiraju pristupi, itd., na šta je dr Jemcov odgovorila da “postoji pravilnik o ponašanju pacijenata”(???) dok su ostali doktori samo klimali glavom bez komentara (!?!).

Miroslav u plavoj majici, je izrazio svoje razočarenje čitavim “okruglim stolom” i činjenicom da se priča o prevozu, drži nam se mala škola dijalize itd. umesto da se raspravlja o pravim problemima i pravim krivcima za lošu dijalizu. Dodao je i pitanje šta se radi po pitanju zamene aparata za dijalizu pošto oni imaju garantni rok od 7 godina ili 30.000 radnih časova koji je svuda istekao, na šta se dr Jemcov samo nasmejala (!?).

Diskusija je završena pitanjem jednog momka iz Šapca (ne čusmo mu ime) da li ima pravo na ampulu Beviplexa posle svake dijalize, jer oni isti dobijaju samo petkom (cirkus).

Kada su mu svi prisutni odgovorili potvrdno on je samo gledao u neverici postajući svestan gde živi i da se za svaku sitnicu koju bi mu država trebala obezbediti mora boriti.

Elem, oko pola pet, bi vreme za razlaz.

Kako do bolje dijalize?

Sa ovima, nikako.

Opšti utisak: ženidba Sibinjanin Janka je pesma, a predstava Tribinjanin Ljubinka je tragedija.

Pacijenti, sa čime su došli, sa time su i otišli.

A to je valjda i bio cilj.

Aktivnost je održana.

Sredstva su opravdana.

.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

____________________________________

_______________________

___________