Tag Archive | samoporicanje

Da se ne lažemo

Da se ne lažemo

(Ili: Zašto sve što jest – jest)

Hronika naše stvarnosti

1.

Ulazimo u poslednji kvartal tekuće godine, pa je red da se osvrnemo i na ovo dijalizno leto.

Centralizovane nabavke dijaliznog materijala koje je vršio Fond zdravstva slavljene su kao velika ušteda, a onda se vlast brže bolje ratosiljala te „uštede“ i prebacila sve nabavke lokalnim (od ranije dokazanim) manipulatorima. Zašto? Tvrdi se da su krađe države na tim centralnim tenderima bile u rangu cifara od oko 200 miliona evra, kada se u principu mora uključiti u istragu i Tužilaštvo za organizovani kriminal.  I uključilo se.  Fond je tada prebacio taj vrući krompir, nazad lokalnim dijaliznim centrima. Sada kada su nabavke dijaliznog materijala rascepkane na 60 tendera i ustanova, sume su naravno manje, ali se država potkrada i više. Neki se centri nisu ustručavali da tačno opišu uslove koje ispunjava samo jedan (njihov partnerski) ponuđač sa kojim imaju privatnu saradnju. Pošto je to sada „kraduckanje“ kako je to svojevremeno propagirao jedan ministar, onda je to sasvim prihvatljivo. Više manjih krađa će javnost uvek lakše svariti nego jednu, ogromnu, da ne kažemo: centralizovanu.

2.

Danas govoriti istinu, znači rizikovati progon, zatvor ili ludnicu.

I nije to samo danas, i nije to samo kod nas. Ipak, izbegavanje suočavanja sa činjenicama dovodi nas u neverovatne situacije.

Zamislite ženu psihijatra, koja svake sedmice na internetu objavljuje svoje i slike svojih pacijenata. U našem slučaju, dijaliznih pacijenata. Da li je to normalno? Da li je to pošteno, prema pacijentima, prema struci, prema Hipokratu? I to se objavljuje na sajtu udruženja pacijenata. Da li je to reklama dotične psihoterapeutkinje ili dokaz njene poremećenosti? I sve je to finansirano parama naše države, znači svih nas. Da li je to još jedan primer kako opštenarodne pare postanu vlasništvo „uspešnog“ privatnika. U zdravstvu.

I niko ni reči, o tome, da kaže. Bukvalno, iz nedelje u nedelju, vidimo izmučena lica nekih novih dijalizanata kako sede viza vi dotične isceliteljke. I pored naših upozorenja, psihoterapija sa fotografisanjem se nastavlja. I grupno i individualno.

3.

Zamislite da u jednom malom gradiću u Srbiji, koji i u samom svom imenu ima odrednicu „palanka“ neko formira udruženje pacijenata pod imenom „Kidney“. Posle svih ismejavanja pokondirenosti, pomodarstva i skorojevićstva, kojima su nas već u osnovnoj školi pelcovali Nušić, Sterija, Zmaj i ostali velikani naše kulture, neka je grupa idiota u toj palanci osetila potrebu da svom udruženju da englesko ime „Kidney“. Valjda im „Bubreg“ ne zvuči dovoljno otmeno. Ni moderno. Ali, nije samo bubreg ono što njima nedostaje, očigledno je da oni nemaju ni funkciju jednog važnijeg organa.

Tužno je bilo ponovo gledati fotografije nesretnih dijaliznih pacijenata iz „The Kidney“ udruženja, kako se zamajavaju gađanjem strelicama u metu, pikadiranjem, kod toliko njihovih (staleških) problema, u palanci, a i šire.

Ali, neko je to osmislio, neko je to odobrio, a bogami neko ima i koristi od toga. Nije tu slučajno izabrana engleska reč „kidney“.

Nećemo više o palanačkom duhu, o neukosti i kaćiperstvu skorojevića, kojima praziluk viri iz auspuha, ali im preporučujemo knjigu „Duh samoporicanja“, posle će im se sve samo kazti.

4.

Ali, sve to je još i ništa u odnosu na naziv dijaliznog udruženja u jednoj bosanskoj palanci. Oni su svom udruženju sukob-misljenjadali ime (nećete verovati): „Fresenius“. To je toliki idiotizam, da je teško naći razmeru za opisivanje istog, čak i u grupi psihičkih poremećaja poznatih kao štokholmski sindrom. Kao kad bi ovce iz Pančeva osnovale udruženje „Vukovi sa Ontarija“, ili kad bi poljoprivrednici iz Doboja odlučili da svoju pijacu nazovu imenom „Monsanto“. Ali, pomenuto udruženje dijaliznih bolesnika postoji već desetak i više godina, i ne odustaje od svoga imena, mada im je čak i navedena firma tražila da to ne rade. Kažu da je Stevan Sremac autor čuvene rečenice: „Kad Srbin hoće da bude napredan, on prihvata mišljenje svojih neprijatelja“ (link).

5.

Švaba Miškolc i vojvođansko udruženje dijaliznih pacijenata, koje smo već prozivali na ovom sajtu, a zbog  Casopis za naukuneskrivenog uzimanja para od pomenute dijalizne firme (FMC), sada su valjda, da bi to demantovali, najnoviji broj svog Nefro časopisa posvetili reklami drugog privatnika, američkog „Bakstera“. Naravno, ime ove od ranije (po trovanju dijaliznih pacijenata u Hrvatskoj) poznate firme se ne pominje, nego je tu ime njene domaće ispostavne firme. Da se Vlasi, tj. Srbi, ne dosete. I opet su naravno, nastavili da bezočno kradu naše tekstove, ne navodeći ni gde, ni kada, ni sa kog sajta su ih skinuli. A osim tog našeg teksta o gvožđu, svi ostali tekstovi su im isprazni skriberaj i čiste reklame, bez ijedne reči kritike postojećeg sistema.

6.

Po zastupanju interesa dijalizne farmakomafije najpoznatiji pacijent, čuveni Zvonalis, iz čijeg se svakog retka lako može otkriti „Za kim zvona zvone“, rešio je da umesto dosadnih „sportskih igara“ organizuje Kongres „dijaliziranih“ pacijenata. Nesretnik ne zna da izraz „dijalizirani“ znači prošlo vreme, pa ispade da su pozvani samo oni koji su registracija-ucesnika-kongresadijalizirani i više se ne dijaliziraju. Ako u našem jeziku postoje dijalizni doktori, dijalizne sestre, onda valjda postoje i dijalizni pacijenti. Ili je možda mislio pozvati samo one kojima funkcioniše transplantirani bubreg, jer samo su oni zaista dijalizirani. Na stranu nepismenost glavnog „naučnika“ ovog jedinstvenog Kongresa, za očekivati je da će prikazani „naučni“ radovi štititi isključivo interese domaće farmakomafije i pacijenata na kućnoj dijalizi, prevashodno samog Zvonalisa, kao večitog predsednika, i njegovog zamenika, koji je isto na kućnoj dijalizi, a inače je i bratanac imenovanog. Drugi bitan cilj mu je obezvrediti ulogu i značaj Predsednika saveza svih udruženja dijaliznih pacijenata, gospodina Todorovića, kojeg namerava prikazati kao nesposobnog i neborbenog, kad već nije uspeo legalnim putem da ga smeni. Kako je Zvonalis namakao tolike pare i koliko će on tu „biti dobar“ to ne zna niko, pa treba zaista biti glup i naivan pa poverovati da će se sa Zvonalisovim kongresom poboljšati situacija u srpskoj dijalizi.

7.

Ludilo kongresiranja je potpuno. Svi imaju kongrese. Imamo kongres dijaliznih pacijenata, zatim kongres dijaliznih sestara, pa na kraju i kongres dijaliznih lekara, nefrologa.

Učesnici već sada imaju spremne svoje RADOVE  iliti  IZLAGANJA.

Važno je, za trenutak barem, pobeći iz svoje otužne dijalizne stvarnosti, i izigravati nešto. Toliko glumatanje i foliranje odavno nije viđeno u ovoj napaćenoj zemlji.

Sme li iko da pita za rezultate te dijalizne pregaoce?

Da li je išta učinjeno da se poboljša status bubrežnih bolesnika?

Da li se problemi sa vaskularnim pristupima brže rešavaju?

Da li je ijedan centar nabavio onu lampu za lakše punktiranje fistula?

Da li je poboljšana predijalizna nega?

Da li je poboljšan repertoar nefrološke i dijalizne terapije?

Da li je povećan procenat lečenih kvalitetnijim dijalizama?

Da li se smanjilo enormno veliko umiranje dijaliznih pacijenata?

Da li se povećao procenat transplantiranih pacijenata?

Da li su dijalizni pacijenti dobili mogućnost odlaska u neku banju u Srbiji?

Da li je izmenjen Pravilnik, bar one njegove odredbe koje su „van pameti“?

Nažalost, ništa od navedenog nije promenjeno. Rezultat rada je svugde: nula.

Imaju li se naši vajni „učesnici kongresa“ i za šta konkretno uhvatiti? Dobrodosli

Uhvatiće se međusobno.

U kolo. Svugde je predviđeno, druženje, zabava, ples i kolce, naravno.

Dijaliza gori a babci se češljaju.

8.

Da je postojeće stanje u dijalizi očajno, to svi jako dobro znamo.

Ono što nikako ne možemo da razaznamo jeste:

ko bi mogli biti krivci za katastrofalno stanje u oblasti lečenja bubrežnih bolesnika?

Da li iko poznaje te ljude?

Imamo li njihova imena?

Funkcije? Zaduženja?

Naravno da znamo. Znamo ih svi.

Mogli bismo sada ovde nabrojati imena ljudi koji su na čelu svih nefroloških i dijaliznih (pacijentskih, sestrinskih i doktorskih) organizacija.

Znamo i ko su, kakvi su, kako su i zašto su, došli na te pozicije.

Ali, imena nisu bitna.

Ista bi nam situacija bila i da su umesto dotičnih, neka druga imena.

Jer, nije tajna, ima prilično mnogo i pacijenata i doktora koji štošta zameraju sadašnjim čelnicima.

Veliki deo tih zamerki su skoro identične (samovolja, neaktivnost, nedostatak konkretnih rezultata, zloupotreba položaja, i slično).

Ali, pastva ne kritikuje (i to u kuloarima, uglavnom) svoje čelnike da bi promenili sistem i da bi doveli do boljeg lečenja obolelih od bubrežnih oboljenja.

Ne, oni ih kritikuju samo u želji da ih smene, pa da oni budu kalifi umesto kalifa. A da sistem („apanaža“ od farmakomafije) ostane njima.

U takvoj situaciji iluzorno je očekivati da će izborom nekog novog pacijenta, doktora ili profesora, na čelo tih udruženja, doći do bilo kakvih poboljšanja za dijalizne pacijente.

Govorimo o Udruženjima dijaliznih bolesnika, o njihovom Savezu, o Udruženju nefrologa, Nefrološkoj sekciji SLD, Udruženju transplantologa, i svim inim „udruženjima građana“ formalno zainteresovanim za poboljšanje lečenja bubrežnih bolesnika.

Niko od njih nije zainteresovan za opšte dobro, nego samo za ličnu korist. Ne bi oni ni dospeli do kandidata za najviše pozicije da nisu već pokazali svoj karakter i „sposobnosti“ koje garantuju da neće popravljati sistem, nego samo svoje imovno stanje.

Suština zapadnog sistema vrednosti je pragmatičnost.

Oni polaze od činjenice da je čovek po svojoj prirodi pokvaren, sebičan, gramziv, i da to samo treba iskoristiti tako da to kreatorima sistema donosi korist.

Ideje u kojima su nekada rasle cele generacije ljudi, a to su ideje ravnopravnosti, jednakosti, humanizma, opšteg blagostanja, prioriteta kolektivnog nad individualnim, izgleda da su definitivno poražene.

Zato danas, ništa ne treba da nas čudi. Ni kada roditelji podvode svoju decu po rijalitijima, ni kada lekari trguju organima pacijenata, ni kada pacijenti štampaju novine u kojima se veliča farmakoindustrija koja ih ubija.

Svako želi neki bolji status za sebe, tuđe muke i smrt ih ne interesuju. U sred logora za istrebljenje zatvorenici su se otimali za poziciju onih koji odvode druge na uništenje. Do poslednjeg daha su se ulizivali gospodarima, verujući da će time njihova sudbina biti bolja, a život bar malo duži. Zna se i koji su žandarmi izvodili đake iz škola na streljanje. A ispod obešenih rodoljuba na Terazijama (ima slika), drugi njihovi sugrađani su mirno pili svoju kafu. Danas bi to bio kafućino. Ili neki „šejk“, Bože prosti. Videli ste i slike udavljenih na Adi ciganliji. Ostali posetioci nastavljaju da se kupaju, brčkaju i sunčaju pored leša udavljenika. Nema tog terorističkog akta, masakra ili revolucije, koji će naš narod naterati da odustane od odlaska na uplaćeno letovanje. Logika je: Ja ću da se provedem, a svi ostali mogu da pocrkaju, ne interesuje me.  I vani je isto.  Svugde je isto.  Najbolji primer je ona Engleskinja Lusi, koja je rekla da je besna jer je ubistvo 84 osobe „pokvarilo“ njen šoping u Nici (link). Ni manje, ni više.

Skoro svi mediji i skoro sve institucije u našoj državi podržavaju taj i takav Zapadni sistem. Sve su nam novine okićene slikama golih devojaka, a odmah pored tih slika su tekstovi u kojima se novinari iščuđavaju zbog porasta nasilja prema ženama.

A najsmešnije je ono lažno moralisanje i prenemaganje. Kad se vodeći tabloidi na naslovnim stranicama kao zgražavaju tolikim zločinima u porodicama, tolikim nasiljem na ulicama, na tribinama, u fabrikama, u bolnicama, svugde…

Kao ne razumeju šta se dešava, a u stvari: uživaju. Znaju da im baš to podiže tiraž i donosi zaradu. Od ljudi su napravili životinje i sad znaju da će životinje uživati da vide što više krvi, stradanja i smrti drugih, jer im se tako stvara privid sreće, sreće da se to isto nije desilo njima.

Hiljade pobijenih od jedne bombe, postavljene u nekom metrou, ne izazove toliko besa koliko jedna ogrebotina na sopstvenom automobilu.

Zato dijalizne bolesnike niko i ne želi da razume.

Na sam pomen dijalize svi nedijalizni osete samo sreću što se to nije desilo njima, i ništa ih više oko toga ne interesuje.

A onda se taj sistem rezonovanja ustalio i kod samih pacijenata. Sada i dijalizni pacijenti, kad čuju da zbog loše dijalize umire previše ljudi, prvo što pomisle je: srećom ja nisam među njima.

Sistem je tako podešen da se ne može ni popraviti, a kamoli promeniti.

Zahvaljujući nama.

Svima.

Da se ne lažemo.

.

.

DiaBloG – 2016

.

.

beda-ne-gledaj

.     .     .     .     .     .

__________________________________________

.

Još sličnih tekstova:

Advertisements