Jezik nefrologa – uvredljiv za struku ili za pacijente?

„Ja sam celo vreme bio u fazonu

da govorim srpskim književnim jezikom.“

N.N.

Reči.  Jezik.  Govor.

Ima li išta važnije?

Jezik je sve.

Reči mogu da poseku gore od mača.

Zbog reči se gube glave, vode ratovi, sklapaju brakovi …

Sa rečima živimo, radimo, volimo i umiremo, bez reči smo samo karikature.

Jezik pokazuje kako i šta mislimo, a onda i kako i šta radimo.

Jezik uvek govori više nego što to žele oni koji se njime služe.

Tako je i sa medicinarima.

Jezik ih odaje.

Ko je ikada analizirao jezik naših nefrologa mogao se uveriti, ne samo u nepismenost ili polupismenost najvažnijih predstavnika ove struke, nego i u njihov odnos prema pacijentima, prema ljudima čije zdravlje bi trebalo da štite.

„Kol’ko donosite?“ – pita dijalizni lekar pacijenta, a ovaj, jadničak, ne shvata šta je on to trebao da donosi i kome? Zar je „podmićavanje“ u ovom centru tako redovno i masovno?

Proći će dani i sedmice, dok nesretnik ne shvati da medicinari i sestre pod tim „donosom“ ne podrazumevaju porast težine od poslednje dijalize.

„Kol’ka ti je pumpa?“, to je pitanje dijalizne sestre pre svakog započinjanja tretmana. U boljem slučaju ide varijacija: „Kol’ko da ti stavim pumpu?“

Naravno, pacijent će na kraju shvatiti da se radi o podešavanju protoka krvi na aparatu za dijalizu.

„Na koju kantu ideš?“ draće vam se neka bolničarka sa pola sale, da bi znala koji dijalizni koncentrat da vam donese. A koncentrati uopšte nisu u kantama nego u kanisterima. (Razlika je drastična: kanisteri imaju čep, na navoj). Sestre ipak, više vole da kažu da su im to kante.

U jednom dijaliznom centru u Bosni, posetilac može čuti zaista originalno pitanje za volumen ultrafiltracije: „Kol’ko navijaš?“

Ipak, većina sestara za istu informaciju koristi pitanje: „Kol’ko da skidam?“ – što pacijentima koji vole dvosmislice posebno prija. „Sve“ – kažu oni.

Negde ih pitaju i koliki žele da im bude gubitak, kao da nisu dovoljno izgubili u životu …

Dijalizne sestre neće u svom izveštaju navesti da su vam probile iglom fistulu, nego napišu da vam je „propustila vena“, a kako i šta to vena (valjda namerno) propušta (sram da bude tu venu), to neće navesti.

Isto tako omiljeni sestrinski izveštaj: „pacijent je isključen 60 minuta ranije zbog preteće tromboze“. Zašto su tromboze „preteće“ i imaju li neke druge tromboze koje ne prete, nikada niko nije objasnio pacijentima.

Posle svega, gledali smo vajkanje jednog od tih istaknutih nefrologa, na predavanju u Novom Sadu (link). Kukumavči kako su nefrolozi sami sebe degradirali. Preskripciju su uništili tenderima, dijalizator i dijaliza su im najneomiljenije reči, nemaju ni standarde ni principe, a ne kaže da je i sam godinama bio direktor kod ozloglašenog dijaliznog monopoliste i da je dobijao tri soma evra mesečno da ćuti i da bude kooperativan u održavanju tog nakaradnog sistema.

U celoj državi više ne možete naći nijednog medicinara koji će vam propisati lek.

Svi prepisuju.

Od silne učestalosti takvog nakaradnog izražavanja čak su i lektori poverovali da se pravilno kaže: prepisati lek, i više ih i ne ispravljaju. „Ljudi, ja sam samo profesor srpskog jezika, valjda ti doktori znaju šta im je tačno“ – kaže jedan od prozvanih „leksikografa“.

I to je zaista istina, „sarkazam“, ali istinit: doktori nam uistinu prepisuju lekove. Da su imali adekvatno medicinsko obrazovanje znali bi da se lek propisuje, a prepisivanje je bilo i ostalo mehanička radnja ponovnog ispisivanja nečijeg teksta. BigFarma ih tera da samo prepisuju.

Šta tek reći za fistule?

Već je u stručne časopise ušlo da se fistule „kreiraju“. Nakaradno preuzimanje engleskog izraza, kojeg nema, niti će ga ikada biti u latinskim dijagnozama, sada se i zvanično ukucava u naša Otpusna pisma: „Creatio AV fistulae“. Napišu tako, sa najnevinijim izrazom na licu, ubeđeni u svoju stručnost i poznavanje termina. A na latinskom, „napraviti“ se kaže „facere“, a fistula, ako je „napravljena“ (operativno formirana) je „facta“, to su fakta.

Kažu da su stari hirurzi čupali kosu i vrištali na početnike koji bi se usudili da pomenu taj izraz (kreirana) u njihovom prisustvu. „Ja nisam krojač, ni modni ’kreator’, gospodo, ja sam hirurg!“- galamio bi jedan uvaženi Načelnik, i obavezno dodavao: „Nisam ni zidar, i ništa ne ’ugrađujem’, ja sam hirurg, a vi sami odlučite šta ćete biti i da li ćete koristiti latinski ili engleski!“

U međunarodnoj klasifikaciji bolesti (link), na latinskom jeziku, zaista se ne može naći izraz „kreacio“, ali uvek se nađe neki „krelacio“ koji će vam to uvesti u aparat za govor.

Ali, tu nije kraj idiotlucima medicinara.

Može li fistula da ide na godišnji odmor ili da trči po parku? Takvu budalaštinu još niste čuli, verovatno. Ali, naši glupi vaskularni hirurzi su to napisali, a naši nefrolozi onda prepisali, i eto …     Od ove godine i zvanično je u našu medicinsku terminologiju ušuljan izraz: „rekreacija“ (?!!) fistule!  Njima je to sasvim logično: ako je fistula već imala jednu „kreaciju“, onda je mogla doživeti i „rekreaciju“ iliti reinkarnaciju.  Imamo kopiju medicinskog dokumenta u kojem stoji takav izraz, potpisan od 3 doktora medicinskih nauka (dr sci-ja), ali nam je zbog pacijenta neprijatno da to objavimo, u celini i celosti. Jadna je srpska medicinska znanost u kojoj nam se fistule rekreiraju, a ne služe svrsi:

Opsednuti nakaradnom terminologijom sportskih komentatora, naši nefrolozi danas, u sred vizite, javno referišu da je bubrežna slabost „nastala na terenu …“, pa onda navode uzrok insuficijencije. Valjda bi sami sebi delovali skromno ako bi, ispravno, rekli da je bubrežna slabost nastala „usled“ … toga i toga. Taj izraz, teren, otkriva da i oni žele da uđu u neku utakmicu sa vašom bolešću, i da za njihove intervencije na vašem telu neko navija, i da im se divi.  Sve Đoković do Đokovića, ljubi ih Pepe.

Dijagnoze srpskih lekara, kao da imaju padavicu. I pacijenti danas, svi odreda govore da im je dijagnoza „postavljena“. Taj i taj doktor mi je „postavio“ dijagnozu – to pacijent može reći samo ako je dijagnoza: „nepismenost“.

Sujetni kakvi jesu, lekari ne daju reći da im je neka dijagnoza „pala“, ali ih redovno „postavljaju“. Gde je nestala ispravna srpska reč: dijagnostikovati, ili pasiv dijagnostikovana, niko ne može ni da pretpostavi, jer to ne može da se „postavi“.

Osim dijagnoza, neki doktori „postavljaju indikacije“, što je takođe, indikativno.

Kod nefrologa i urologa pacijenti se upućuju i na „razbijanje kamena“, kao da su zatvorenici. Iako bi svi trebalo da znaju da se radi o mrvljenju kamenca u bubregu.

Jedna sestra je do penzije, dakle ceo radni vek, govorila „pacijent daje podatak …“, iako joj je savetovano da je ispravno „pacijent kaže“. Nažalost, ono rigidno iz nje, ta želja da isleđuje i evidentira, bila je jača od normalnog razgovora, odnosno anamneze.

Doktori nisu lideri, a sestre nisu turistički vodiči, pa ipak svi govore (i pišu) da „vode“ toliko i toliko pacijenata (bolesnika). Gde ili kuda „vode bolesnike“, ne kažu, ali se iz konteksta može zaključiti da su nam ti medicinari preopterećeni, fizički i mentalno. Osim bolesnika, mogu da vode i sobe, ali samo ako stanuju u „pametnim zgradama“, šta god to značilo?!

Nikada nijedan pacijent nije pao u bolnici, nego je samo „skliznuo“ sa kreveta ili stolice.  Posle takvog incidenta, osoblje će sigurno vezati pacijenta za krevet, ali će, za svaki slučaj, u izveštajima napisati da je pacijent „fiksiran“.

Vojna nefrologija je verovatno kriva što se i u ostalim klinikama zapatilo pogrešno izražavanje tipa: „pacijent ima bubrežnu insuficijenciju ranga kreatinina … 250“. Pretpostavljamo da se htelo reći da pacijent ima „bubrežnu insuficijenciju sa vrednostima serumskog kreatinina od oko 250 mikromola“, ali ono „ranga kreatinina“ jednostavno neodoljivo privlači one koji su opsednuti činovima, rangovima i rangiranjima.  Makar da su obrnuli redosled, bilo bi mnogo smislenije: „sa kreatininom ranga …“, ali, ko da ispravlja starijeg po rangu?

Na delu je sveopšta macuracija.

Srpsko zdravstvo je macuriralo.

Promovišu se isprazni, podobni, laskavci i beskičmenjaci, stručnjaci za presipanje iz šupljeg u prazno.  Oblačite se slojevito, unosite dosta tečnosti i priznajte da je Kosovo izgubljeno.  To nam pričaju medicinski eksperti.  Uvaženi dr. mr. prof., sav značajan, dao je sledeću izjavu o stanju novoprimljenog pacijenta: „On je kandidat za ozbiljno lečenje.“ Pa šta to znači? Da su ostali za neozbiljno lečenje? I zašto je samo kandidat? Šta treba da učini da bi prošao na konkursu? Zar je moguće da niko od prisutnih lekara ne nađe za shodno da upozori umišljenog „davaoca lečenja“ da se tako ne sme govoriti?

Umesto „po mom mišljenju …“, taj pedagog uvek počinje sa: „Po meni …“.    To bi mu bilo ispravno, ako je po leđima.  Ili njegovom donjem delu leđa.

Isti nazovi-stručnjak koristi pridev „perspektivno“, kao prilošku odredbu za vreme. Te „perspektivno treba uraditi ovo“ te „perspektivno će se uraditi nešto drugo“ …    Može se pretpostaviti da je mučenik hteo reći: „U perspektivi, mi ćemo uraditi … nešto“, ali reč perspektivno je pridev, srednji rod.

Nažalost, nezajažljivi apetiti i podsvest karijeriste progovara iz njega, jer učestalim ponavljanjem tog prideva, makar i nepravilno, on se nudi da i za njega neko ustvrdi da je perspektivan (kadar), izraz koji je tačan, ali nažalost za njega neprimeren.

I kako takav pametnjaković uopšte može postati „profesor“, zapitaćete se vi? Kome on može biti mentor, kad sam ne zaslužuje prelaznu ocenu iz srednjoškolskog obrazovanja.

Naša javnost i štampa se zamlaćuju sa 2 prepisana doktorata političara iz vlasti, a ne pitaju se kako je nastala bulumenta ostalih visokoobrazovanih dr. mr. prof. prim. i ostalih sci. kvazinaučnika. Sutra da ih sve pošaljete na biro, naša nauka to ne bi ni osetila, jer sa njima takvima, mi nauku nismo ni imali i nećemo je ni imati.

Pa, ti ljudi su nepismeni.

Oni ne znaju ni pravilno govoriti, a kamoli pisati i logično razmišljati.

U Knjizi sažetaka naučnih i stručnih radova objavljenih sa prošlogodišnjeg Kongresa nefrologa, nalaze se i radovi iz čijih se samih naslova vidi da su nepismeni i autori i recenzenti i selektori takvih radova, pa i sam „naučni“ odbor tog Kongresa. Jer, kako neko može završiti srednju školu, fakultet, specijalizaciju, subspecijalizaciju, magistarske i doktorske studije, a ne saznati da se reč „intenzivna“, ispisana na vratima mnogih bolničkih odeljenja u Srbiji, kao i reč „transplantirani“, pišu sa 3 slova „n“.  Ne, naši nazovi-stručnjaci i dalje pišu: „intezivna nega“ i „transplatirani“. I to im se štampa u „naučnim“ radovima?!

Da nefrolozi imaju osnovno znanje o stranim rečima, nikada ne bi u izveštaju napisali da se radi o pacijentu sa „brojnim pridruženim komorbiditetima“. Jer je to čist oksimoron. Komorbiditet su na engleskom, pridružena oboljenja, pa je „pridruženi komorbiditet“ notorna glupost, ali naši nefrolozi vole taj osećaj za filing.

Da li ste ikada slušali predavanje nekog istaknutog nefrologa? Svaka druga rečenica mu je: „ono što je jako bitno“.

Nesretnik.

U želji da ga se shvati ozbiljno i da bude doživljen kao veliki stručnjak, on direktno „utuvljava“ slušaocu da je svaka njegova rečenica „ono što je jako bitno“, a ne shvata nesretnik da ne može sve „biti jako bitno“, jer onda ništa nije bitno.

I to je zaista tako: ništa u njegovom predavanju nije bilo bitno i slušaoci su ga zaboravili čim su izašli iz sale.

Najbolji dokaz da imaju oskudan vokabular i da u životu nisu ni školsku lektiru savladali kako treba, jesu nefrološke poštapalice. U tome se posebno ističu paranefrolozi. Pošto njihov mozak najviše resursa troši na razmišljanje kako da još para izvuku od pojedinca ili firme, ta aktivnost im onda ometa ispravno formulisanje rečenica. Da bi dobili u vremenu, tokom tih formulisanja, oni ubacuju poštapalice tipa: „i to je da kažem“, pa „da kažem“ ovo, pa „da kažem“ ono, i svaki drugi izraz im je „da kažem“ isti.

Dubinu praznine upotpunjavaju i sa izrazom „naprosto“ i „na vraga“, jer ih to „naprosto“ čini učevnijim i „na vraga“ deluje pomalo zapadnjački, da ne kažemo otmenije.  A čovek je iz nekog sela pored Malog Crnića.

I nikad mu ranije niko iz tog sela, niti iz vascele porodice nije bio „profesor“, pa se on celo vreme upinje da i sebi i njima pokaže da on jeste: „naprosto“ jeste, i to profesor „navraga“.

O sebi čak govori u trećem licu: „Doći će profesor“, javlja pacijentima, ne studentima.

Šta da vam kažemo, „kandidat za ozbiljno lečenje“.

Ni farmaceuti nisu nevini u ovoj priči.

Kakav je to odnos prema pacijentima ako jedna firma da ime svom leku „Bivolol“, a druga „Nebivolol“? Ili „Primigadol“?  S kim se oni sprdaju?

Zašto farmaceuti na receptima za magistralne pripravke dopisuju „Ad anum medici“?

Kako lek može da se nazove „Seretide“?

Ljudi se više ne usuđuju da u apoteci javno kažu naziv leka po koji su došli, nego pružaju ceduljče sa spiskom. Sramota ih i da izgovore te nebuloze od imena.

Bila neka inicijativa, Zoran Đinđić pokrenuo. Sve ministre iz svoje vlade naterao na sistematske preglede, od glave do pete. To što je neko izabran za nešto, za „ministra“, za „profesora“, za „funkcionera“, ne znači i da je normalan, da je mentalno i telesno zdrav i sposoban za dužnost koja mu je poverena.

Ako pomenuti Zoran the „reformator“ nije nastradao zbog neposlušnosti Zapadu, onda je i ta „novotarija“ bila dovoljan podsticaj, mnogima.

Čita li iko Steriju, Nušića, Domanovića … Nikad nisu bili aktuelniji.  Matija Bećković je čitavu poemu napisao o značaju Potpisa (link), ali je propustio da primeti egoističko ludilo lekara koji u svoj potpis ugrade i titulu (Dr).  Vlada Bulatović Vib je autor čuvenog aforizma: „Pomirisa ruža svoj koren, pa reče: ’fuj, ala smrdi!’“ (link)

Sujete lekara su neizmerne. Od bolnica su napravili hramove i očekuju neizmerno divljenje, a pozorište vizita je svaka. I vodvilji svakojaki.

Da, da, i u vašem dijaliznom centru …

Prosečno obrazovani pacijent ne može da se ne zapita: da li je ova „bela banda“ ikada pročitala Šekspirove savete glumcima (link). Ako već hoće da budu nosioci glavnih uloga, dramaturzi i režiseronje, onda evo im tih saveta i u originalu: link.

Nadamo se da posle čitanja ovog teksta neće pisati da su nečiji otoci „diskretni“, a sluznice „prebojene“. Tako oni farbaju, i struku i pacijente.

Zamislite tu vrstu nepismenosti i bezobrazluka, lekarskog, javno reći, u toku vizite, da pacijent „nije odgovorio“ na terapiju?

Šta reći?

„Zovi, samo zovi, …“  imate sad svugde neke pakete, sa „jako puno“ „besplatnih minuta“.

A VIP, druga priča?

Interno, na svojim sastancima, kad govore o toku bolesti, lekari koriste još primitivnije izraze.

Kažu, pacijent se „očitavio“, a neki precizniji navedu i da je „za jednu nijansu bolji“. Na to mu se obično „nadoveže“ neki optimističniji kolega: „ja mislim da je čak i za dve nijanse bolji“.

Stari Načelnik klinike je posmatrao to referisanje, pa se naglas zapitao: „a kako vi merite te nijanse?“, posle čega bi u sali nastao grohotan smeh.

Ako je tok bolesti bio fatalan, onda se za pacijenta kaže da se on jednostavno „ugasio“.

Posle toga niko ne postavlja pitanje ko je bio vatrogasac.

Ni pacijenti nisu nevini u ovoj priči.

Isuviše često se od (nepismenih) pacijenata može čuti da idu na „dijalizu bubrega“.

A ne dijaliziraju se bubrezi, nego krv.

Ipak, njima ono „dijaliza bubrega“ zvuči kompleksnije, stručnije, jer, sadrži i organ koji ne funkcioniše i tretman kojim se taj organ zamenjuje.

Pacijenti takođe, obožavaju da „preskaču“ dijalizu. Čak i kad im se objasni da se dijalizni tretman nekada može izostaviti, opet, verovatno iz podsvesnih razloga, svi vole da kažu da su ga „preskočili“.

Donorstvo je veoma važno, jer se na taj način smanjuje broj pacijenata koji „primaju dijalizu“ – kaže pacijent u II Dnevniku RTS-a.  Po izrazu njegovog lica vidi se da je to primanje pogrešno, za razliku od primanja infuzije, koje je potpuno ispravno.

Provajderi, oni kojima je profesija da se ovajde (derući kožu drugima), trgovci dakle medicinskim sredstvima, uslugama i uređajima, spremno su prihvatili nakaradne izraze, čak su uneli i svoje inovacije. Kao visokoškolovani ljudi sa završenim „biznis akademijama“ i kupljenim megamaster diplomama, prodali su u nekoliko srpskih bolnica i aparate za „dijalizu jetre“. Primenjuju se kao bridžing terapija, do transplantacije, kaže visokomudreno onaj isti „profesor“ koji je još kao dete bridžingovao između Litl Zvornika i Big Zvornika.

Neopevana glupost.

A i ne radi.

I sami znate navesti, još poneki primer.

Svako od nas verovatno ima lično doživljene slučajeve vaskolike jezičke nekorektnosti u našem zdravstvu.

I naši konsultanti, naravno.

Nismo, kao što pretpostavljate, ni ovu temu započeli bez konsultacija sa mladim nefrolozima, koji pomažu nama i ovom sajtu. Ne da su se složili da je sve ovako kako smo vam opisali, nego su nam i sami dali argumente iz rasprave koja se povela i u njihovim stručnim krugovima.

Doduše, samo u inostranstvu. Kod nas, verovatno, neće nikada.

O čemu se radi?

Radi se o tome da kontrolna tela (a i medicinari moraju biti pod kontrolom), zabranjuju doktorima da u komunikaciji sa pacijentima koriste reči ili fraze koje imaju osuđujući prizvuk!

Reči kojima se pacijenti postavljaju u podređen položaj su zabranjene!

Izrazi koji za pacijenta mogu biti obeshrabrujući su zabranjeni!

Navedeni su i konkretni primeri nepodobnih izraza.

Doktori više ne smeju govoriti ili pisati: „nekontrolisana hipertenzija“ i „loše kontrolisani dijabetes“!  „Neregulisan“!?!

Doktori više ne smeju govoriti ili pisati da se pacijent „ne pridržava“ dijete ili nekih drugih saveta.

U izveštajima o pregledu pacijenta ne smeju više da se koriste izrazi koji su imali stigmatizacijski ili osuđujući prizvuk: „dijabetičar“, „hipertoničar“, „paraplegičar“, „opstruktivac“, „depresivac“, „potator“ i slično.

Takvi izrazi pokazuju nepoštovanje ličnosti pacijenta. Takvi izrazi podstiču pacijente da se osećaju beznadežno i napušteno.

Ne smeju se koristiti izrazi tipa „dobra“, „loša“ ili „slaba“ glikoregulacija, na primer (ili, kontrola krvnog pritiska, diureza i slično).

Pacijentima treba objasniti koji nivo glikemije (diureze ili krvnog pritiska) je bezbedan, a koji nije, a ne presuđivati im. Pacijentima treba reći koje su ciljne vrednosti predložene terapije, treba im reći činjenice i brojke, a ne koristiti reči i izraze koji će omalavažavati njihov karakter ili činiti da se kao ličnosti osećaju manje vrednim.

Psiholozi koji su kontrolisali ponašanje doktora utvrdili su da oni doktori koji, samo na osnovu laboratorijskih analiza, za pacijenta misle da je „nekomplijantan“ (nesaradljiv) i pre nego što su ga videli, ne mogu kasnije da sakriju svoj (odbojan) stav prema pacijentu, čak i ako mu ne kažu ništa direktno o „nekomplijantnosti“.

Pacijent se ne sme plašiti ciframa, ili pričama, kao npr. o povećanju broja obolelih od dijabetesa, od hronične bubrežne slabosti, od povišenog krvnog pritiska, jer se time implicira da je i sam kriv što je upao u te grupe pacijenata, a realno ti podaci sa njegovim stanjem i lečenjem nemaju nikakve direktne veze.

Lekari time postižu kontraproduktivne efekte.

Ako se pacijentima stalno ukazuje na njihove propuste to je isto kao da im govorite da nisu dovoljno inteligentni, kažu psiholozi.

Izraz „nekomplijantni“ asocira na slajd Bate Stojkovića: „To su neki čobani, budale“ (link).

Ako lekari zauzmu stav da je pacijent „nesaradljiv“, oni sebe već opravdavaju što nisu ništa preduzeli, jer misle: „šta me briga, ionako to pacijent ne bi ’ispoštovao’“.  (Pošta nam je takva da svi pokušavaju da nekog ispoštuju – kaže jedan satiričar).

Medicinari koji pokušavaju da unapred svu krivicu za loše lečenje natovare na leđa pacijenta, ne mogu biti dobri terapeuti.

Spisak „insenzitivnih“ (grubih, bezosećajnih) medicinskih izraza je svakim danom sve veći.

Pacijentima se govori da su svojim ponašanjem, sedanternim poslom, manjkom fizičkih aktivnosti, lošom ishranom, neunošenjem dovoljno tečnosti, sami krivi za bolest koja ih je „snašla“.

Medicinari samo što vam ne kažu: „Kako te nije sramota što si uopšte došao ovde da nas gnjaviš?“

A činjenice govore drugačije. Bolesti (posebno bubrežne) se pojavljuju i u ljudi koji su se ceo život pridržavali svih mogućih saveta o zdravom životu.

Toliko o bezobrazluku.

I ovde bismo se zaustavili.

Nadamo se, poštovani čitaoci, da smo vam u ovom opširnom postu prikazali sav značaj reči, jezika, govora, u medicinskoj komunikaciji.

Da li će se posle ovog našeg posta nešto popraviti kod nas na ovom planu?

Hoće, sigurno.

I vi se sad pitate, odakle nama optimizam za takvu tvrdnju?

Pitate se, kako znamo?

Znamo, jer imamo državu

u kojoj su na javnom TV servisu

već puštali film sa ovakvim prevodom dijaloga:

– Šališ me?

– Šalim te.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

.

.

.

         

.

         

.

.

.

        

.

    

.

        

.

        

.

    

.

  

.   

.

.

.

.

.

.

 

.

.

.

.

 

_____________________________________________

___________________________

__________

.