Tag Archive | profesor

Jezik nefrologa – uvredljiv za struku ili za pacijente?

Jezik nefrologa – uvredljiv za struku ili za pacijente?

Ja sam celo vreme bio u fazonu

da govorim srpskim književnim jezikom.“

N.N.

Reči.  Jezik.  Govor.

Ima li išta važnije?

Jezik je sve.

Reči mogu da poseku gore od mača.

Zbog reči se gube glave, vode ratovi, sklapaju brakovi …

Sa rečima živimo, radimo, volimo i umiremo, bez reči smo samo karikature.

Jezik pokazuje kako i šta mislimo, a onda i kako i šta radimo.

Jezik uvek govori više nego što to žele oni koji se njime služe.

Tako je i sa medicinarima.

Jezik ih odaje.

Ko je ikada analizirao jezik naših nefrologa mogao se uveriti, ne samo u nepismenost ili polupismenost najvažnijih predstavnika ove struke, nego i u njihov odnos prema pacijentima, prema ljudima čije zdravlje bi trebalo da štite.

Kol’ko donosite?“ – pita dijalizni lekar pacijenta, a ovaj, jadničak, ne shvata šta je on to trebao da donosi i kome? Zar je „podmićavanje“ u ovom centru tako redovno i masovno?

Proći će dani i sedmice, dok nesretnik ne shvati da medicinari i sestre pod tim „donosom“ ne podrazumevaju porast težine od poslednje dijalize.

Kol’ka ti je pumpa?“, to je pitanje dijalizne sestre pre svakog započinjanja tretmana. U boljem slučaju ide varijacija: „Kol’ko da ti stavim pumpu?“

Naravno, pacijent će na kraju shvatiti da se radi o podešavanju protoka krvi na aparatu za dijalizu.

Na koju kantu ideš?“ draće vam se neka bolničarka sa pola sale, da bi znala koji dijalizni koncentrat da vam donese. A koncentrati uopšte nisu u kantama nego u kanisterima. (Razlika je drastična: kanisteri imaju čep, na navoj). Sestre ipak, više vole da kažu da su im to kante.

U jednom dijaliznom centru u Bosni, posetilac može čuti zaista originalno pitanje za volumen ultrafiltracije: „Kol’ko navijaš?

Ipak, većina sestara za istu informaciju koristi pitanje: „Kol’ko da skidam?“ – što pacijentima koji vole dvosmislice posebno prija. „Sve“ – kažu oni.

Negde ih pitaju i koliki žele da im bude gubitak, kao da nisu dovoljno izgubili u životu …

Dijalizne sestre neće u svom izveštaju navesti da su vam probile iglom fistulu, nego napišu da vam je „propustila vena“, a kako i šta to vena (valjda namerno) propušta (sram da bude tu venu), to neće navesti.

Isto tako omiljeni sestrinski izveštaj: „pacijent je isključen 60 minuta ranije zbog preteće tromboze“. Zašto su tromboze „preteće“ i imaju li neke druge tromboze koje ne prete, nikada niko nije objasnio pacijentima.

Posle svega, gledali smo vajkanje jednog od tih istaknutih nefrologa, na predavanju u Novom Sadu (link). Kukumavči kako su nefrolozi sami sebe degradirali. Preskripciju su uništili tenderima, dijalizator i dijaliza su im najneomiljenije reči, nemaju ni standarde ni principe, a ne kaže da je i sam godinama bio direktor kod ozloglašenog dijaliznog monopoliste i da je dobijao tri soma evra mesečno da ćuti i da bude kooperativan u održavanju tog nakaradnog sistema.

U celoj državi više ne možete naći nijednog medicinara koji će vam propisati lek.

Svi prepisuju.

Od silne učestalosti takvog nakaradnog izražavanja čak su i lektori poverovali da se pravilno kaže: prepisati lek, i više ih i ne ispravljaju. „Ljudi, ja sam samo profesor srpskog jezika, valjda ti doktori znaju šta im je tačno“ – kaže jedan od prozvanih „leksikografa“.

I to je zaista istina, „sarkazam“, ali istinit: doktori nam uistinu prepisuju lekove. Da su imali adekvatno medicinsko obrazovanje znali bi da se lek propisuje, a prepisivanje je bilo i ostalo mehanička radnja ponovnog ispisivanja nečijeg teksta. BigFarma ih tera da samo prepisuju.

Šta tek reći za fistule?

Već je u stručne časopise ušlo da se fistule „kreiraju“. Nakaradno preuzimanje engleskog izraza, kojeg nema, niti će ga ikada biti u latinskim dijagnozama, sada se i zvanično ukucava u naša Otpusna pisma: „Creatio AV fistulae“. Napišu tako, sa najnevinijim izrazom na licu, ubeđeni u svoju stručnost i poznavanje termina. A na latinskom, „napraviti“ se kaže „facere“, a fistula, ako je „napravljena“ (operativno formirana) je „facta“, to su fakta.

Kažu da su stari hirurzi čupali kosu i vrištali na početnike koji bi se usudili da pomenu taj izraz (kreirana) u njihovom prisustvu. „Ja nisam krojač, ni modni ’kreator’, gospodo, ja sam hirurg!“- galamio bi jedan uvaženi Načelnik, i obavezno dodavao: „Nisam ni zidar, i ništa ne ’ugrađujem’, ja sam hirurg, a vi sami odlučite šta ćete biti i da li ćete koristiti latinski ili engleski!“

U međunarodnoj klasifikaciji bolesti (link), na latinskom jeziku, zaista se ne može naći izraz „kreacio“, ali uvek se nađe neki „krelacio“ koji će vam to uvesti u aparat za govor.

Ali, tu nije kraj idiotlucima medicinara.

Može li fistula da ide na godišnji odmor ili da trči po parku? Takvu budalaštinu još niste čuli, verovatno. Ali, naši glupi vaskularni hirurzi su to napisali, a naši nefrolozi onda prepisali, i eto …     Od ove godine i zvanično je u našu medicinsku terminologiju ušuljan izraz: „rekreacija“ (?!!) fistule!  Njima je to sasvim logično: ako je fistula već imala jednu „kreaciju“, onda je mogla doživeti i „rekreaciju“ iliti reinkarnaciju.  Imamo kopiju medicinskog dokumenta u kojem stoji takav izraz, potpisan od 3 doktora medicinskih nauka (dr sci-ja), ali nam je zbog pacijenta neprijatno da to objavimo, u celini i celosti. Jadna je srpska medicinska znanost u kojoj nam se fistule rekreiraju, a ne služe svrsi:

Opsednuti nakaradnom terminologijom sportskih komentatora, naši nefrolozi danas, u sred vizite, javno referišu da je bubrežna slabost „nastala na terenu …“, pa onda navode uzrok insuficijencije. Valjda bi sami sebi delovali skromno ako bi, ispravno, rekli da je bubrežna slabost nastala „usled“ … toga i toga. Taj izraz, teren, otkriva da i oni žele da uđu u neku utakmicu sa vašom bolešću, i da za njihove intervencije na vašem telu neko navija, i da im se divi.  Sve Đoković do Đokovića, ljubi ih Pepe.

Dijagnoze srpskih lekara, kao da imaju padavicu. I pacijenti danas, svi odreda govore da im je dijagnoza „postavljena“. Taj i taj doktor mi je „postaviodijagnozu – to pacijent može reći samo ako je dijagnoza: „nepismenost“.

Sujetni kakvi jesu, lekari ne daju reći da im je neka dijagnoza „pala“, ali ih redovno „postavljaju“. Gde je nestala ispravna srpska reč: dijagnostikovati, ili pasiv dijagnostikovana, niko ne može ni da pretpostavi, jer to ne može da se „postavi“.

Osim dijagnoza, neki doktori „postavljaju indikacije“, što je takođe, indikativno.

Kod nefrologa i urologa pacijenti se upućuju i na „razbijanje kamena“, kao da su zatvorenici. Iako bi svi trebalo da znaju da se radi o mrvljenju kamenca u bubregu.

Jedna sestra je do penzije, dakle ceo radni vek, govorila „pacijent daje podatak …“, iako joj je savetovano da je ispravno „pacijent kaže“. Nažalost, ono rigidno iz nje, ta želja da isleđuje i evidentira, bila je jača od normalnog razgovora, odnosno anamneze.

Doktori nisu lideri, a sestre nisu turistički vodiči, pa ipak svi govore (i pišu) da „vode“ toliko i toliko pacijenata (bolesnika). Gde ili kuda „vode bolesnike“, ne kažu, ali se iz konteksta može zaključiti da su nam ti medicinari preopterećeni, fizički i mentalno. Osim bolesnika, mogu da vode i sobe, ali samo ako stanuju u „pametnim zgradama“, šta god to značilo?!

Nikada nijedan pacijent nije pao u bolnici, nego je samo „skliznuo“ sa kreveta ili stolice.  Posle takvog incidenta, osoblje će sigurno vezati pacijenta za krevet, ali će, za svaki slučaj, u izveštajima napisati da je pacijent „fiksiran“.

Vojna nefrologija je verovatno kriva što se i u ostalim klinikama zapatilo pogrešno izražavanje tipa: „pacijent ima bubrežnu insuficijenciju ranga kreatinina … 250“. Pretpostavljamo da se htelo reći da pacijent ima „bubrežnu insuficijenciju sa vrednostima serumskog kreatinina od oko 250 mikromola“, ali ono „ranga kreatinina“ jednostavno neodoljivo privlači one koji su opsednuti činovima, rangovima i rangiranjima.  Makar da su obrnuli redosled, bilo bi mnogo smislenije: „sa kreatininom ranga …“, ali, ko da ispravlja starijeg po rangu?

Na delu je sveopšta macuracija.

Srpsko zdravstvo je macuriralo.

Promovišu se isprazni, podobni, laskavci i beskičmenjaci, stručnjaci za presipanje iz šupljeg u prazno.  Oblačite se slojevito, unosite dosta tečnosti i priznajte da je Kosovo izgubljeno.  To nam pričaju medicinski eksperti.  Uvaženi dr. mr. prof., sav značajan, dao je sledeću izjavu o stanju novoprimljenog pacijenta: „On je kandidat za ozbiljno lečenje.“ Pa šta to znači? Da su ostali za neozbiljno lečenje? I zašto je samo kandidat? Šta treba da učini da bi prošao na konkursu? Zar je moguće da niko od prisutnih lekara ne nađe za shodno da upozori umišljenog „davaoca lečenja“ da se tako ne sme govoriti?

Umesto „po mom mišljenju …“, taj pedagog uvek počinje sa: „Po meni …“.    To bi mu bilo ispravno, ako je po leđima.  Ili njegovom donjem delu leđa.

Isti nazovi-stručnjak koristi pridev „perspektivno“, kao prilošku odredbu za vreme. Te „perspektivno treba uraditi ovo“ te „perspektivno će se uraditi nešto drugo“ …    Može se pretpostaviti da je mučenik hteo reći: „U perspektivi, mi ćemo uraditi … nešto“, ali reč perspektivno je pridev, srednji rod.

Nažalost, nezajažljivi apetiti i podsvest karijeriste progovara iz njega, jer učestalim ponavljanjem tog prideva, makar i nepravilno, on se nudi da i za njega neko ustvrdi da je perspektivan (kadar), izraz koji je tačan, ali nažalost za njega neprimeren.

I kako takav pametnjaković uopšte može postati „profesor“, zapitaćete se vi? Kome on može biti mentor, kad sam ne zaslužuje prelaznu ocenu iz srednjoškolskog obrazovanja.

Naša javnost i štampa se zamlaćuju sa 2 prepisana doktorata političara iz vlasti, a ne pitaju se kako je nastala bulumenta ostalih visokoobrazovanih dr. mr. prof. prim. i ostalih sci. kvazinaučnika. Sutra da ih sve pošaljete na biro, naša nauka to ne bi ni osetila, jer sa njima takvima, mi nauku nismo ni imali i nećemo je ni imati.

Pa, ti ljudi su nepismeni.

Oni ne znaju ni pravilno govoriti, a kamoli pisati i logično razmišljati.

U Knjizi sažetaka naučnih i stručnih radova objavljenih sa prošlogodišnjeg Kongresa nefrologa, nalaze se i radovi iz čijih se samih naslova vidi da su nepismeni i autori i recenzenti i selektori takvih radova, pa i sam „naučni“ odbor tog Kongresa. Jer, kako neko može završiti srednju školu, fakultet, specijalizaciju, subspecijalizaciju, magistarske i doktorske studije, a ne saznati da se reč „intenzivna“, ispisana na vratima mnogih bolničkih odeljenja u Srbiji, kao i reč „transplantirani“, pišu sa 3 slova „n“.  Ne, naši nazovi-stručnjaci i dalje pišu: „intezivna nega“ i „transplatirani“. I to im se štampa u „naučnim“ radovima?!

Da nefrolozi imaju osnovno znanje o stranim rečima, nikada ne bi u izveštaju napisali da se radi o pacijentu sa „brojnim pridruženim komorbiditetima“. Jer je to čist oksimoron. Komorbiditet su na engleskom, pridružena oboljenja, pa je „pridruženi komorbiditet“ notorna glupost, ali naši nefrolozi vole taj osećaj za filing.

Da li ste ikada slušali predavanje nekog istaknutog nefrologa? Svaka druga rečenica mu je: „ono što je jako bitno“.

Nesretnik.

U želji da ga se shvati ozbiljno i da bude doživljen kao veliki stručnjak, on direktno „utuvljava“ slušaocu da je svaka njegova rečenica „ono što je jako bitno“, a ne shvata nesretnik da ne može sve „biti jako bitno“, jer onda ništa nije bitno.

I to je zaista tako: ništa u njegovom predavanju nije bilo bitno i slušaoci su ga zaboravili čim su izašli iz sale.

Najbolji dokaz da imaju oskudan vokabular i da u životu nisu ni školsku lektiru savladali kako treba, jesu nefrološke poštapalice. U tome se posebno ističu paranefrolozi. Pošto njihov mozak najviše resursa troši na razmišljanje kako da još para izvuku od pojedinca ili firme, ta aktivnost im onda ometa ispravno formulisanje rečenica. Da bi dobili u vremenu, tokom tih formulisanja, oni ubacuju poštapalice tipa: „i to je da kažem“, pa „da kažem“ ovo, pa „da kažem“ ono, i svaki drugi izraz im je „da kažem“ isti.

Dubinu praznine upotpunjavaju i sa izrazom „naprosto“ i „na vraga“, jer ih to „naprosto“ čini učevnijim i „na vraga“ deluje pomalo zapadnjački, da ne kažemo otmenije.  A čovek je iz nekog sela pored Malog Crnića.

I nikad mu ranije niko iz tog sela, niti iz vascele porodice nije bio „profesor“, pa se on celo vreme upinje da i sebi i njima pokaže da on jeste: „naprosto“ jeste, i to profesor „navraga“.

O sebi čak govori u trećem licu: „Doći će profesor“, javlja pacijentima, ne studentima.

Šta da vam kažemo, „kandidat za ozbiljno lečenje“.

Ni farmaceuti nisu nevini u ovoj priči.

Kakav je to odnos prema pacijentima ako jedna firma da ime svom leku „Bivolol“, a druga „Nebivolol“? Ili „Primigadol“?  S kim se oni sprdaju?

Zašto farmaceuti na receptima za magistralne pripravke dopisuju „Ad anum medici“?

Kako lek može da se nazove „Seretide“?

Ljudi se više ne usuđuju da u apoteci javno kažu naziv leka po koji su došli, nego pružaju ceduljče sa spiskom. Sramota ih i da izgovore te nebuloze od imena.

Bila neka inicijativa, Zoran Đinđić pokrenuo. Sve ministre iz svoje vlade naterao na sistematske preglede, od glave do pete. To što je neko izabran za nešto, za „ministra“, za „profesora“, za „funkcionera“, ne znači i da je normalan, da je mentalno i telesno zdrav i sposoban za dužnost koja mu je poverena.

Ako pomenuti Zoran the „reformator“ nije nastradao zbog neposlušnosti Zapadu, onda je i ta „novotarija“ bila dovoljan podsticaj, mnogima.

Čita li iko Steriju, Nušića, Domanovića … Nikad nisu bili aktuelniji.  Matija Bećković je čitavu poemu napisao o značaju Potpisa (link), ali je propustio da primeti egoističko ludilo lekara koji u svoj potpis ugrade i titulu (Dr).  Vlada Bulatović Vib je autor čuvenog aforizma: „Pomirisa ruža svoj koren, pa reče: ’fuj, ala smrdi!’“ (link)

Sujete lekara su neizmerne. Od bolnica su napravili hramove i očekuju neizmerno divljenje, a pozorište vizita je svaka. I vodvilji svakojaki.

Da, da, i u vašem dijaliznom centru …

Prosečno obrazovani pacijent ne može da se ne zapita: da li je ova „bela banda“ ikada pročitala Šekspirove savete glumcima (link). Ako već hoće da budu nosioci glavnih uloga, dramaturzi i režiseronje, onda evo im tih saveta i u originalu: link.

Nadamo se da posle čitanja ovog teksta neće pisati da su nečiji otoci „diskretni“, a sluznice „prebojene“. Tako oni farbaju, i struku i pacijente.

Zamislite tu vrstu nepismenosti i bezobrazluka, lekarskog, javno reći, u toku vizite, da pacijent „nije odgovorio“ na terapiju?

Šta reći?

„Zovi, samo zovi, …“  imate sad svugde neke pakete, sa „jako puno“ „besplatnih minuta“.

A VIP, druga priča?

Interno, na svojim sastancima, kad govore o toku bolesti, lekari koriste još primitivnije izraze.

Kažu, pacijent se „očitavio“, a neki precizniji navedu i da je „za jednu nijansu bolji“. Na to mu se obično „nadoveže“ neki optimističniji kolega: „ja mislim da je čak i za dve nijanse bolji“.

Stari Načelnik klinike je posmatrao to referisanje, pa se naglas zapitao: „a kako vi merite te nijanse?“, posle čega bi u sali nastao grohotan smeh.

Ako je tok bolesti bio fatalan, onda se za pacijenta kaže da se on jednostavno „ugasio“.

Posle toga niko ne postavlja pitanje ko je bio vatrogasac.

Ni pacijenti nisu nevini u ovoj priči.

Isuviše često se od (nepismenih) pacijenata može čuti da idu na „dijalizu bubrega“.

A ne dijaliziraju se bubrezi, nego krv.

Ipak, njima ono „dijaliza bubrega“ zvuči kompleksnije, stručnije, jer, sadrži i organ koji ne funkcioniše i tretman kojim se taj organ zamenjuje.

Pacijenti takođe, obožavaju da „preskačudijalizu. Čak i kad im se objasni da se dijalizni tretman nekada može izostaviti, opet, verovatno iz podsvesnih razloga, svi vole da kažu da su ga „preskočili“.

Donorstvo je veoma važno, jer se na taj način smanjuje broj pacijenata koji „primaju dijalizu“ – kaže pacijent u II Dnevniku RTS-a.  Po izrazu njegovog lica vidi se da je to primanje pogrešno, za razliku od primanja infuzije, koje je potpuno ispravno.

Provajderi, oni kojima je profesija da se ovajde (derući kožu drugima), trgovci dakle medicinskim sredstvima, uslugama i uređajima, spremno su prihvatili nakaradne izraze, čak su uneli i svoje inovacije. Kao visokoškolovani ljudi sa završenim „biznis akademijama“ i kupljenim megamaster diplomama, prodali su u nekoliko srpskih bolnica i aparate za „dijalizu jetre“. Primenjuju se kao bridžing terapija, do transplantacije, kaže visokomudreno onaj isti „profesor“ koji je još kao dete bridžingovao između Litl Zvornika i Big Zvornika.

Neopevana glupost.

A i ne radi.

I sami znate navesti, još poneki primer.

Svako od nas verovatno ima lično doživljene slučajeve vaskolike jezičke nekorektnosti u našem zdravstvu.

I naši konsultanti, naravno.

Nismo, kao što pretpostavljate, ni ovu temu započeli bez konsultacija sa mladim nefrolozima, koji pomažu nama i ovom sajtu. Ne da su se složili da je sve ovako kako smo vam opisali, nego su nam i sami dali argumente iz rasprave koja se povela i u njihovim stručnim krugovima.

Doduše, samo u inostranstvu. Kod nas, verovatno, neće nikada.

O čemu se radi?

Radi se o tome da kontrolna tela (a i medicinari moraju biti pod kontrolom), zabranjuju doktorima da u komunikaciji sa pacijentima koriste reči ili fraze koje imaju osuđujući prizvuk!

Reči kojima se pacijenti postavljaju u podređen položaj su zabranjene!

Izrazi koji za pacijenta mogu biti obeshrabrujući su zabranjeni!

Navedeni su i konkretni primeri nepodobnih izraza.

Doktori više ne smeju govoriti ili pisati: „nekontrolisana hipertenzija“ i „loše kontrolisani dijabetes“!  „Neregulisan“!?!

Doktori više ne smeju govoriti ili pisati da se pacijent „ne pridržava“ dijete ili nekih drugih saveta.

U izveštajima o pregledu pacijenta ne smeju više da se koriste izrazi koji su imali stigmatizacijski ili osuđujući prizvuk: „dijabetičar“, „hipertoničar“, „paraplegičar“, „opstruktivac“, „depresivac“, „potator“ i slično.

Takvi izrazi pokazuju nepoštovanje ličnosti pacijenta. Takvi izrazi podstiču pacijente da se osećaju beznadežno i napušteno.

Ne smeju se koristiti izrazi tipa „dobra“, „loša“ ili „slaba“ glikoregulacija, na primer (ili, kontrola krvnog pritiska, diureza i slično).

Pacijentima treba objasniti koji nivo glikemije (diureze ili krvnog pritiska) je bezbedan, a koji nije, a ne presuđivati im. Pacijentima treba reći koje su ciljne vrednosti predložene terapije, treba im reći činjenice i brojke, a ne koristiti reči i izraze koji će omalavažavati njihov karakter ili činiti da se kao ličnosti osećaju manje vrednim.

Psiholozi koji su kontrolisali ponašanje doktora utvrdili su da oni doktori koji, samo na osnovu laboratorijskih analiza, za pacijenta misle da je „nekomplijantan“ (nesaradljiv) i pre nego što su ga videli, ne mogu kasnije da sakriju svoj (odbojan) stav prema pacijentu, čak i ako mu ne kažu ništa direktno o „nekomplijantnosti“.

Pacijent se ne sme plašiti ciframa, ili pričama, kao npr. o povećanju broja obolelih od dijabetesa, od hronične bubrežne slabosti, od povišenog krvnog pritiska, jer se time implicira da je i sam kriv što je upao u te grupe pacijenata, a realno ti podaci sa njegovim stanjem i lečenjem nemaju nikakve direktne veze.

Lekari time postižu kontraproduktivne efekte.

Ako se pacijentima stalno ukazuje na njihove propuste to je isto kao da im govorite da nisu dovoljno inteligentni, kažu psiholozi.

Izraz „nekomplijantni“ asocira na slajd Bate Stojkovića: „To su neki čobani, budale“ (link).

Ako lekari zauzmu stav da je pacijent „nesaradljiv“, oni sebe već opravdavaju što nisu ništa preduzeli, jer misle: „šta me briga, ionako to pacijent ne bi ’ispoštovao’“.  (Pošta nam je takva da svi pokušavaju da nekog ispoštuju – kaže jedan satiričar).

Medicinari koji pokušavaju da unapred svu krivicu za loše lečenje natovare na leđa pacijenta, ne mogu biti dobri terapeuti.

Spisak „insenzitivnih“ (grubih, bezosećajnih) medicinskih izraza je svakim danom sve veći.

Pacijentima se govori da su svojim ponašanjem, sedanternim poslom, manjkom fizičkih aktivnosti, lošom ishranom, neunošenjem dovoljno tečnosti, sami krivi za bolest koja ih je „snašla“.

Medicinari samo što vam ne kažu: „Kako te nije sramota što si uopšte došao ovde da nas gnjaviš?“

A činjenice govore drugačije. Bolesti (posebno bubrežne) se pojavljuju i u ljudi koji su se ceo život pridržavali svih mogućih saveta o zdravom životu.

Toliko o bezobrazluku.

I ovde bismo se zaustavili.

Nadamo se, poštovani čitaoci, da smo vam u ovom opširnom postu prikazali sav značaj reči, jezika, govora, u medicinskoj komunikaciji.

Da li će se posle ovog našeg posta nešto popraviti kod nas na ovom planu?

Hoće, sigurno.

I vi se sad pitate, odakle nama optimizam za takvu tvrdnju?

Pitate se, kako znamo?

Znamo, jer imamo državu

u kojoj su na javnom TV servisu

već puštali film sa ovakvim prevodom dijaloga:

– Šališ me?

– Šalim te.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

.

.

.

         

.

         

.

.

.

        

.

    

.

        

.

        

.

    

.

  

.   

.

.

.

.

.

.

 

.

.

.

.

 

_____________________________________________

___________________________

__________

.

Advertisements

Plata od 12 000 evra mesečno!

Plata od 12 000 eura mesečno!

Poštovani čitaoci:

Nije više tajna.

Cela srpska nefrološko-dijalizna zajednica sa nevericom izgovara tu cifru.

Plata od 12000 evra mesecno

Dvanaest hiljada ojra mesečno.

Deset Predsednikovih ili Premijerovih plata.

Predsednika i Premijera države Srbije.

Države koja te pare daje jednom čoveku koji se „bavi dijalizom“.

Očigledno je daleko važnije voditi dijalizni biznis u ovoj državi nego samu državu.

Nema potrebe ni naglašavati ko je taj čovek.

Svi znaju.

Svi znaju i ko je, i kolika mu je plata.

Celog života je kovao planove, zavere i strategije, kako da postane prvi nefrolog u ovoj državi, i eto: konačno je uspeo.

Nije, naravno, postao prvi po stručnosti, niti po znanju, humanosti ili brizi za pacijente.

To njega nije ni interesovalo. Trka je imala samo jedan cilj: nahapati se para!!!

I tu on postiže odlične rezultate, a tek je 2 godine na mestu glavnog u dijaliznom biznisu u Srbiji.

I ne može mu niko ništa.

Slikavao se i sa vodećim političarima ove države.

Bivšim i sadašnjim.

Koja inspekcija i koja policija smeju da mu zakucaju na vrata, kad u hodnicima vide te slike?

Te slike su dozvola za bogaćenje.

Da ne kažemo, ausvajs.

A te pare koje on, kako neko reče „krvavo zarađuje“, to su pare od krvi svih nas, „objekata dijaliznog biznisa“.

Mi smo svi objekti, samo je on subjekat. On skuplja kajmak. Mi skupljamo Bogu dane.

Sad vam je verovatno jasnije zašto se nabavlja bez konkurencije materijal po tipu aparata za dijalizu? Po cenama koje odredi jedini ponuđač?

Zašto brojni drugi svetski proizvođači ne mogu ni da privire na srpsko dijalizno tržište?

Zašto već 3 godine nema tendera za dijalizatore?

A taj se materijal redovno dostavlja svim bolnicama i dijaliznim centrima u Srbiji, bez obzira što to nije po zakonu.

A šta mislite, čiji je najveći deo, tog materijala, koji se dostavlja mimo tendera i mimo zakona?

Čiji je dijalizni materijal toliko kvalitetan da izaziva (po opštem priznanju) pola medicinske enciklopedije tegoba, uključujući i smrt pacijenta, a ipak je najprodavaniji i najskuplji.

Znamo da znate sve, naše je samo da podsetimo ostale, kako se postaje uspešan u dijaliznom biznisu.

Znate li zašto država (svi mi) subvencionira (potpomaže) tako profitabilne strane kompanije i njihove menadžere, ako oni samo iznose kapital iz te iste (naše) države?

Shvatate li sada zašto su plate menadžera u stranim firmama najstroža tajna?

Šta to kriju, ako je sve pošteno zarađeno?

U socijalizmu su platni spiskovi bili okačeni na blagajni, a „duhovitiji“ radnici su se uvek zezali kako neki musliman, Saldo, zarađuje najviše. I svi su se smejali tom štosu.

Ni tada niko nije bio posebno zadovoljan platama, ali u odnosu na ove sad razlike, ono je bio raj zemaljski.

Ne kažemo da nismo i sami tome doprineli.

Mislili smo o kapitalizmu na osnovu bajki i reklama: puni rafovi svakojake robe, izobilje ponuda, kuće sa travnjacima, povoljni krediti, svima iste šanse, pristojne plate, putovanja, dobra kola, trošenje, opijanje, seks, droga i rokenrol, svega ima – navali narode!

Sad tek dolazimo k sebi.   Pocetak jedne karijere

Ali, kasno.

Sve to ima, ali ne za sve.

Samo za kriminalce.

Za lopove.

Legalne ili ilegalne.

Sad nam je malo jasnije zašto su hemodijalize kod privatnika 110 evra, a celokupni potrošni materijal za jednu hemodijalizu se može nabaviti za manje od 2000 dinara (ili 20 evra) po tretmanu.

Sad nam je valjda, malo jasnije, kuda ide razlika?

Verovatno vam je malo jasnije i zašto ćute nefrolozi, direktori bolnica, zdravstveni inspektori, političari, ministarstva, policajci, tužioci, notari, pravosuđe, privatni izvršitelji, mediji, nevladine organizacije i udruženja pacijenata.

Svi su oni saučesnici u „izvršavanju radnje“ ili u „stvaranju uslova da se ista izvrši“. Saučesnici i podstrekači.

Stvar je samo u tome, ima li ikoga da to javno saopšti, da saopšti, ka’ da bi pomoga’.

Nema.

Nikoga, osim ovog sajta.

Ne samo da nam „hrabri“ pojedinci javljaju sve pojedinosti, nego znamo i sve detalje.

I u kojoj kafani je vršena predstava „Direktor je malo nezadovoljan“ iz ciklusa (cirkusa?) „Stade opet bjanku ostavku podnosit“.

Znamo u kojoj je to bilo kafani, koje se vino pilo, koliko litara se utamanilo od 10.00 prepodne do 01.00 iza ponoći.

I to sa najjžešćom konkurencijom na dijaliznom tržištu, koja mu je tolika konkurencija da ih je uočila čak i državna Komisija za zaštitu konkurencije. Čak je ista morala započeti istragu o njihovim specijalnim i paralelnim vezama. A videćemo da li će Komisija imati hrabrosti i nezavisnosti da tu istragu i privede očekivanom sudskom ishodu.

Da kazni.

Pre svega njega, prvog paranefrologa države Srbije.

Polupismenog foliranta i mrsomuda.

Čoveka koji bi i rođenog brata (da ga ima) prodao za 20 srebrenjaka, a ako ste ozbiljan kupac može i i jeftinije.

Čoveka koji je naučna zvanja dobio na falsifikovane potvrde da su mu „radovi“ primljeni za objavljivanje (ali nikad nisu objavljeni).

Čoveka koji svakim svojim gestom, pisanom ili usmenom rečju, pokazuje da nema osnovnu kulturu izražavanja, a kamoli da on nekom bude profesor (?!). On je taj koji govori: „ brojni pridruženi komorbiditet“, „okolne kolaterale“, „nema druge alternative“, ne razlikuje „č“ i „ć“, pa govori „brača“, „kuča“, „nesumljivo“, „i tako dalje i tome slično“.

Čovek koji je bio podoban u svim sistemima i svim režimima: i Dinkiću, i Čedi, i Dobrici, i Šuletu, i Pajtiću, i Dačiću, pa naravno: i Vučiću. Od sekretara OO SK brzo se premetnuo u vernika i počeo da zabada sveće, naopako, u pesak. Ne veruje taj, niti je kada verovao, u Isusa Hrista, otadžbinu, istinu, slobodu, ili bilo koju uzvišenu stvar. On je sledbenik boga Mamona, a za one koji ne znaju, Mamon je bog pohlepe.

Pare i samo pare.

Daj, daj što više, daj mu danas i doma mu odnesi. Ostali mogu da crknu, „ko ih jebe“, njegov omiljeni izraz, uz onaj čuveni mu: „dobrodošli u kapitalizam“.

I šta sad?

Zbog čega sve ovo?

Šta sad, kad se sve to zna?

Ništa, važno je da znate, da makar ne nasedate više.

Jer, on i dalje izigrava skromnog humanistu, vernika i „poštenu inteligenciju“.

Već smo ga iks puta prozivali na ovom sajtu, pa ništa. Samo dobijamo pretnje i pitamo se gde i kako ćemo „najebati“ od anonimnih izvršilaca – kako nam isti poručuje.

Jedino, šta vama, objektima takve dijalize, možemo savetovati:

Ako vam se u dijaliznoj sali pojavi bilo koji „profesor“, ozbiljnog izgleda i naučnog držanja (sas naočale), kako visokoumno, nešto kao duma, dok bleji u dijalizni aparat, a onda se počne gađati sa visokoumnim rečima tipa: naprosto, zapravo, ono što je jako važno, principal, bekgraund, reference, standardi, status, pravila, procedure, kriterijumi, konsenzusi i tome slično, mi vam savetujemo:

nabacite mp3 i oterajte ga u 3pm!

Plata od 12000 eura mesecno.02

Prosečna plata u Srbiji u mesecu septembru 2015 godine je iznosila tačno 36 757 dinara.

Šta to jedan živ čovek može raditi da bi zarađivao 11 700 evra, svakog meseca? Plus prihodi koje zarađuje od sopstvene bolnice (poliklinike), plus penzija, u koju je otišao mimo svih zakonskih propisa?

Valjda to, naprosto, tako mora.

Ovce i postoje da bi se šišale i muzle.

Ovce, to smo mi, dragi čitaoci.

Mi smo tom argonautu Zlatno runo.

.

.

DiaBloG – 2015

.

.     .     .

Plata od 12000 eura mesecno.03

.     .     .

Ilustracija

.     .     .

kao-ovce-u-eu

.     .     .

.     .     .     .     .     .



Dr Peter Gøtzsche: Farmakomafija smišljeno truje ljude lekovima!

Dr Peter Getzsche.pcg200x267Profesor Peter C. Goetsche je direktor Nordijskog Cochrane centra. Diplomirao je 1974. godine stekavši titulu magistra biologije i hemije, a lekar je postao 1984. godine. Specijalizirao je internu medicinu, radio je klinička ispitivanja i poslove registracije lekova od 1975 do 1983. godine, a u bolnici u Kopenhagenu od 1984. do 1995. godine. Sa oko 80 drugih saradnika, pomogao je osnivanje Cochrane Collaboration 1993. godine, sa osnivačem ser Ian Chalmers-om, i osnovao je Nordijski Cochrane Centar iste godine. Profesor u Kliničkom dizajnu studijskih ispitivanja i analiza postao je 2010. godine na Univerzitetu u Kopenhagenu. Objavio je preko 70 naučnih članaka u “5 najvećih” stručno-medicinskih časopisa (BMJ, Lancet, JAMA, NEJM i Ann Intern Med), a njegovi naučni radovi su citirani preko 30000 puta od strane drugih naučnih radnika. Autor je sledećih knjiga: Smrtonosna psihijatrija i organizovano negiranje (izlazi iz štampe u septembru 2015), Smrtonosna medicina i organizovani kriminal (2013), Mamografski skrining: istine, laži i kontroverze (2012), Racionalna dijagnostika i lečenje: donošenje odluka zasnovano na dokazima (2007). U originalu: Deadly psychiatry and organised denial (to appear in September 2015), Deadly medicines and organised crime: How big pharma has corrupted health care (2013), Mammography screening: truth, lies and controversy (2012), Rational diagnosis and treatment: evidence-based clinical decision-making (2007). Posebno je posvećen proučavanju statistike i metodologije naučnih istraživanja. Član je nekoliko radnih grupa za izradu vodiča za pravilno saopštavanje istraživanja i koautor je Priručnika za randomizovane studije (CONSORT), za opservacijske studije (STROBE), za sistematske analize i meta-analize (PRIZMA) i za studijske protokole (SPIRIT). Jedan je od urednika u Cochrane Methodology Review Group 1997-2014. U nastavku vam prenosima tekst sa http://www.vaseljenska.com/ i nadamo se da će doprineti Vašem kritičkijem sagledavanju naše domaće farmakomafije.

„Смртоносна медицина и организовани криминал: Како фармакомафија корумпира здравство“

“Пацијенти верују лековима јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.

То су речи које изговара Peter C. Gotzsche, дански професор и специјалиста интерне медицине с дипломом из биологије и хемије, који је 2013. године издао књигу под називом “Смртоносни лекови и организовани криминал фармацеутске индустрије” (Deadly Medicines and Organised Crime: How Big Pharma Has Corrupted Healthcare). Овом књигом је изазвао велике полемике у свету, јер је у тој књизи отворено раскринкао велику заверу против човечанства, рекавши да је управо фармацеутска индустрија односно фармакомафија (која тобоже лечи људе) заправо “потровала и поубијала више људи него сви ратови заједно”.

Како је рекао, “фармацеутска индустрија продаје отрове, а не лекове, и ти отрови су, поткрепљено је доказима, и службено 3. узрок смрти у свету”. Међутим, пуна истина је још много мрачнија и гора.

Његове изјаве прошле би готово неопажено, под “теоријом завере”, да је овај лекар било ко. Али није. Овај лекар има објављених преко 450 радова у Scopusu, највећој светској бази радова и рецензија, преко 70 радова у БМЈ, Ланцет, ЈАМА, Анналс оф Интернал Медицине, Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине и око 200 радова на највећој научној платформи – WОС. Цитиран је више од 30.000 пута и коаутор је бројних научних студија, и у целом свету овај лекар ужива велики углед.

Због тога је изазвао шок и неверицу када је открио велику тајну. У својој књизи је написао како су трећи највећи узрок смртности – лекови, након карцинома и срчаних обољења (који су такође узроковани фармацијом и другим отровима). И то лекови који се свакодневно узимају на рецепт или без њега, свеједно је!
“Пацијенти верују лековима, јер верују својим лекарима, а лекари о лековима знају само онолико колико им то допусти фармацеутска индустрија, која уско сарађује с глобалним владарима из сенке и директно помаже депопулацијске идеје о смањењу броја људи на земљи”.

“Подаци о клиничким истраживањима које већином финансирају исти људи који стоје иза ове индустрије, недоступни су јавности, а они публиковани у научним часописима пречесто су искривљени или лажни. Тестирање нових лекова не спроводи се како треба, регулацијске агенције не обављају свој посао поштено и саплетене су бројним сукобима интереса. Политичаре је, како каже, тако лако поткупити, а здраве и болесне тако лако обманути, ” пише Gotzsche.

.

https://www.youtube.com/watch?t=461&v=dozpAshvtsA

.

ostala predavanja profesora Goetzschea možete pogledati na sledećim linkovima:

https://www.youtube.com/watch?v=DiJcSoo3C4Q

https://www.youtube.com/watch?v=i1LQiow_ZIQ

https://www.youtube.com/watch?v=VIIQVll7DYY

https://www.youtube.com/watch?v=ZMhsPnoIdy4

.

DiaBloG – 2015

Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno

Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno – da li je pukla tikva između Freseniusa i državnih doktora?

Zlatni sponzor propale dijalize skinuo rukavice i išamarao svoje jatake.

Fresenius otkriva: horror scene u dijaliznim centrima u Srbiji, aparati kojima je istekao rok upotrebe, krvavi dušeci, pocepani čaršafi, osoblje ne nosi maske, ne peru ruke, ne rade dezinfekciju, masovno skraćuju dijalize, nemaju flastere, ne rade analize, ne daju lekove, ne rade preglede, ne pišu izveštaje, povećavaju mortalitet (smrtnost) pacijenata, i što je najgore neće da pošalju sve pacijente u privatne centre.

Šok terapija privatnika – da li je državno zdravstvo uopšte svesno šta sponzoriše i deli u svojim centrima ili je važno samo da se naučno uzdižemo?

Poštovani čitaoci,

Ne znamo, da li čitate takozvane „časopise za pacijente“? Verujemo, da ne čitate. U zemlji Srbiji dovoljna je kazna biti pacijent, da vam sigurno ne treba još jedna kazna: čitanje nepismenih škrabotina drugih pacijenata. Ipak, grešite. Stvar je mnogo ozbiljnija nego što mislite.   Casopis u nauci

Da Vama recimo, neko ponudi da budete novinar (iako nemate nikakve stručne preduslove za to), da pišete uvodnike, komentare, kolumne, da ispunite svaki broj sa što više svojih fotografija, sa obaveznim mikrofonom (dokazom da ste predavač, dakle profesor) i obaveznom slikom u uglu svakog vašeg teksta – Vi biste to sigurno odbili. Ne verujemo da biste takvu jednu obavezu jedva dočekali i nepretenciozno kliknuli na sve četiri strane sveta, koliko Vam font dozvoljava: Dobro jutro Srbijo!  

Ako već Predsednik Vlade ili Predsednik Republike, ne smatraju primerenim da tako kliknu svojim podanicima, zašto bi jedan bolesnik mogao tako kliktati iz broja u broj, bez ikakvih problema. I mi smo tako mislili, ali izgleda da grešimo. To je zapravo neki državni projekat, naučni projekat. Izgleda da nešto istražuju, neki naučni fenomen, jer na unutrašnjoj stranici korica tog časopisa piše da je „Mišljenjem Ministarstva za Nauku, tehnologiju i razvoj ovaj časopis od posebnog interesa za nauku“.

Casopis za nauku

Koliko država daje za taj časopis nismo uspeli da saznamo, ali privatnik, konkretno Fresenius, saznajemo, daje i stotinu hiljada dinara po broju. (Pretpostavljamo da su to one pare koje uzima od države prodajući joj materijal specifičan za Fresenius mašine – jer tu nema konkurencije, kolko kažu, država plati).

Dakle, na ovaj ili onaj način (da li došle direktno ili indirektno), to su pare svih nas, naše pare. Ali, pošto većinom dolaze preko privatnika, privatnik će taj medij iskoristiti, da propagira svoje ciljeve i svoje interese. Neko je pametno rekao, da su dve najveće ljudske iluzije: sloboda štampe i spontane demonstracije. Takve stvari, znači, ne postoje.

Pa da vidimo onda, šta nam to Fresenius ima važno da kaže kroz te „časopise za pacijente“, ako ih već sponzoriše na isti način kao što sponzoriše i dijalizne lekare, sestre, njihove kongrese i časopise, a o političarima, funkcionerima, činovnicima u Fondu ili Ministarstvu zdravlja, da i ne govorimo.

Pošto smo ne jednom pisali otvoreno (negativno) o privatnicima u dijalizi, i sa svim neophodnim argumentima o kriminalu, mahinacijama i zloupotrebama, vezanim za privatnike u dijaliznom „biznisu“, želimo sada da svima pokažemo i da smo potpuno demokratičan i otvoren sajt, tj. daćemo priliku i drugoj strani (osnovno načelo pravednosti: da se čuje i druga strana), da i oni iznesu svoje argumente, da kažu sve što imaju protiv državnih dijaliznih centara, a da naglase sve što njima ide u prilog.

I evo, oni su to i učinili, baš u pomenutom „časopisu za pacijente“, a mi samo prenosimo integralno, sve te „argumente“ privatnika. Iako je taj tekst jedan nepotpisan pamflet, nema razloga da sumnjamo da bi privatnik plaćao nešto što bi škodilo njegovim interesima, pa ćemo se zato sada detaljno pozabaviti njegovim ključnim argumentima.

Šta dakle, glavni dijalizni privatnik (Hrvatčević i sar) kažu o situaciji u državnim dijaliznim centrima u Republici Srbiji? O centrima iz kojih su i sami prešli u Fresenius. Ko, kada i zašto im je naložio da pljunu na kašiku koja ih je othranila? I to preko pacijenata. U „časopisu za pacijente“?

Pri tome ne rekoše da je upravo njihova sadašnja firma prethodnih 50 godina žarila i palila dijalizom u Srbiji, „opremala“ centre, „obučavala“ kadrove, „vodala ih na kongrese“ i držala 95% tržišta dijaliznim materijalom („Zlatni sponzor“ svih dijaliznih doktora, sestara i njihovih kongresa). Zašto sada odjednom, kada su odlučili da otvore i Fresenius bolnice, ove im dosadašnje bolnice i centri ne valjaju nikako. A Fresenius oprema i kadrovi, i tamo i vamo. I što ne očitaše tu kritiku onoj bulumenti državnih doktora (oko 50 njih) koje su i ove godine vodili na dijalizni kongres u Amsterdamu. Taman su mogli, u pauzi između razgledanja muzeja seksa i kafića sa marihuanom, da im malo skrenu pažnju i na lošu situaciju u državnim dijaliznim centrima. Ali, hajde da vidimo, šta su im to sve zamerili u svom pismenom pamfletu.

Javno-Privatno partnerstvoNa početku teksta pozvaše se na zakon i neke propise. Naravno, kad njima nešto iz Zakona odgovara onda se pozivaju na to, a kad ga oni krše, onda se prave Toše. Da ne pominjemo da su preko „sponzorisanih“ doktora direktno uticali na donošenje nekih propisa i Pravilnika. A najsmešnija im je „briga za pacijente“ koja provejava iz svakog njihovog napora da uzmu još para iz državnog Fonda zdravstva. U tekstu se zvanično pominju samo državni centri iz Vojvodine (jer je taj „časopis za pacijente“ zvanično samo za to područje, ali ga guraju u sve centre po Srbiji), i jasno je da se tekst odnosi na sve državne centre u Srbiji, jer ako u APV centri ne valjaju, mala je verovatnoća da su u „ostatku Srbije“ nešto bolji („Dobro jutro, Srbijo“). Dakle, uvaženi privatnik (Hrvatčević i saradnici) kažu:

Casopis naslovna

Na temelju Ustavnih načela Republike Srbije kojim je zagarantovano pravo svih građana na zdravstvenu zaštitu, na osnovu Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom i Opcionim protokolom, koje je naša država ratifikovala 17.12.2007.godine kao i na osnovu novog Pravilnika o standardima i cenama materijala za dijalize koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, želimo da ukažemo na drastično kršenje u primeni navedenih propisa i pružanju odgovarajuće zdravstvene usluge licima na hemodijalizi, u državnim ustanovama na teritoriji APV. Kršenje neophodnih procedura i standarda se sastoji:

 1.  Skraćivanje adekvatnog vremena trajanja hemodijalize

U većini dijaliznih centara na teritoriji APV se ne primenjuje Pravilnik o standrdima i cenama materijala za dijalize koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, koji je objavljen 11.09.2012. godine u „Službenom glasniku RS“ br 88/12. Naročito ukazujemo na drastično kršenje u pridržavanju osnovne odredbe iz člana 2. Pravilnika, a to je da se trajanje jedne hemodijalize predviđa ‘’u trajanju od najmanje 4 sata dnevno’’…. Ne zalazeći u druge probleme ili nedostatke ovog pravilnika, ova mera je potpuno adekvatna i odgovara kako evropskim standardima tako i uredbi Vlade Republike Srbije o Nacionalnom programu prevencije, lečenja unapređenja i kontrole bubrežne insuficijencije i razvoja dijalize u Republici Srbiji do 2020. godine. Ista je objavljenja u „Službenom glasniku RS“ br 11 od 22.02.2011. godine i stupila je na snagu 01.03.2011. godine. Navedenu Uredbu je potpisao sadašnji premijer vlade RS g-din Ivica Dačić. Na osnovu naših informacija u većini državnih dijaliznih centara se čak i do 35% pacijenata dijalizira u vremenskom trajanju od 3-3,5 časova, drugi deo 4 časa, a svega 1-2% pacijenata ima dijalizu od 4,5 časova. Ova činjenica može dovesti u pitanje pravo na korišćenje Tuđe nege i pomoći, jer je jedan od uslova lekarske komisije prilikom utvrđivanja osnova za invalidnost i Tuđu negu i pomoć, da se pacijent dijalizira minimum tri puta četiri časa nedeljno.

  1. Uskraćivanje materijala nespecifičnog za hemodijalizu  Kongres dijaliznih sestara

Unazad 4-5 godine se u mnogim centrima ne obezbeđuju osnovni materijali kao što su, hipoalergijski flasteri (zahteva se da pacijenti iste sami kupuju), ne koriste se hirurške maske od strane medicinskih sestara, papirni ubrusi su „misaona imenica“, uskraćuje se broj nesterilnih gumiranih i talkiranih rukavica pa se umesto obaveznih 4 tokom dijalize koristi 1-2 para, ne postoje nepropusne podloške ispod ruke pacijenata prilikom punktiranja, a takođe se na odeljenja ulazi u obući koja nije higijenski zaštićena adekvatnim higijenskim navlakama, a takođe se ne nabavljaju dezifekciona sredstva za pranje ruku ni pacijenata ni medicinskog osoblja. U većini slučajeva donirani uređaji za dezinfekciju ruku služe samo kao izložbeni primerci. Nepotrebno je i navoditi kakvi su dušeci, jastuci, kreveti sa neispravnim mehanizmima za podešavanje položaja tela pacijenata u toku dijalize kao i pocepani čaršafi. U mnogim centrima se pacijentima sugeriše da donose od kuće svoje jastuke i posteljinu što je potpuno suprotno sanitarno preventivnim uslovima koji se moraju poštovati pri dijaliznim centrima.

  1. Nezadovoljavajući kvalitet hemodijalize

Jedan broj centara za hemodijalizu koristi aparate čiji je radni vek odavno istekao, a zbog neadekvatnog vremena dijaliziranja koriste se neodgovarajući dijalizatori, smanjuje se krvna pumpa, a ne dozvoljava se sestrama da tokom dijalize mere i upisuju Kt/V, tako da se i ne prati mesečni prosek adekvatnosti i kvaliteta dijaliza, a samim tim ni pacijenti nemaju nikakva saznanja ni preporuke kako da se u narednom periodu ponašaju. Takođe se u državnim centrima od strane lekara pacijentu ne dostavljaju nikakvi „Nefrološki izveštaji“. Imajući u vidu probleme koji tokom dijalize i između dijaliza prate bubrežne bolesnike, psihičke probleme, edukovanost i u nekim sredinama i jezičke barijere, uz potpuni izostanak edukacije od strane lekara nefrologa, jasno je kakav je kvalitet dijalize i zašto je veliki mortalitet. Takođe naglašavamo da se u mnogim centrima čak ne primenjuje direktiva RFZO, o minimumu 20% HDF. Na osnovu ovako iznetih činjenica mislimo da je svima jasno da se ni izbliza ne može govoriti o adekvatnoj i kvalitenoj dijalizi u državnim dijaliznim centrima.

  1. Neadekvatne procedure za održavanje kvalitetne krvne slike i neprimenjivanje vitaminskih preparata

Kod većine centara se suprotno zakonskim propisima, važećim listama lekova i odobrenim sredstvima za finansiranje dijaliznih postupaka uskraćuju osnovne komponenete na osnovu kojih bi se mogla odvijati kvalitetna dijaliza i obezbediti duži životni vek i preživljavanje pacijenata na dijalizi. Bez ikakvog stručnog obrazloženja uskraćuju se sledeće stvari: beviplex (treba da se dobija posle svake dijalize ), vitamin c (minimum jednom tokom nedelje), folna kiselina u kombinaciji sa vitaminom B12, smanjuju se doze eritropoetina, a u nekim centrima se suprotno propisanom postupku nepravilno daje terapija venskog gvožđa što ima za posledicu održavanja lošeg nivoa hemoglobina i drastično akumuliranje feritina. Suština nepravilnog postupka davanja venskog gvožđa se sastoji u sledećem: Gvožđe treba davati venski 10 zastopnih dijaliza, pauza dve nedelje, kontrola nivoa gvožđa, feritina i transferina. Nakon toga se ponavlja postupak do postizanja optimalnog nivoa gvožđa u krvi i tek nakon toga se uvode odgovarajuće doze eritropoetina, a sa ciljnom vrednošću hemoglobina. 110 g/l. Na žalost, u većini centara se hemoglobin drži u granicama od 80-100 g/l, što očigledno ukazuje kakav je kvalitet života pacijenata na dijalizi i koliko se može imuni sistem ovakvih lica boriti sa raznim dodatnim infekcijama.

1. kongres nefrologa

Naročito ukazujemo na činjenicu da su sve ovo procedure i medikamenti predviđeni u okviru redovnog zdravstvenog osugiranja, da bolnice i domovi zdravlja ugovaraju i dobijaju novčana sredstva, a na kraju ih ne dobijaju pacijenti već se isti upućuju da ovakva sredstva kupuju u privatnim apotekama ili u inostarnstvu, što je potpuno suprotno zakonskim propisima i standardima koji regulišu postupke lečenja pacijenata na hemodijalizi u okviru tkz „dnevnih bolnica“.

  1. Dodatni periodični pregledi i laboratorijske analize

Zbog nepostojanja jedinstvenih kriterijuma od centra do centra se rade periodični nalazi krvi sa različitim parametrima, a mnogi centri ne omogućavaju pacijentima da dođu u posed sopstvenog nalaza krvi, koji bi bio i orijentir za pridržavanje u bubrežnoj dijeti u narednom periodu. Takođe se mnoge analize i ne rade u redovno propisanim procedurama sa obrazloženjem da „nema reagensa“. Navešćemo primer: Da se nivo parathormona u nekim centrima godinama ne radi, da se lica sa hiperparatireodizmom uopšte i ne upućuju na dalje kontrole, lečenja ili hiruršku intervenciju te da mnogi završe na ortopediji, u invalidskim kolicima ili okončaju život. Periodične kontrole EKG-a služe samo za arhiviranje, i pacijenti se ne upućuju na kontrolu kod kardiologa, a od trenutka kada započnu dijalizu skoro nikada se ne radi kontrola gustine kostiju niti se adekvatno menja terapija pa mnogi pacijenti i posle više godina na dijalizi nemaju regulisanu ni krvnu sliku, ni pritisak, niti im se bilo kojim načinom edukacije ukazuje na mogućnost poboljšanja zdravstvenog stanja.

Drugi kongres nefrologa

Ovde ukazujemo na postojanje sumnje o korupciji jer se za sve analize od strane lekara pacijenti upućuju u „određene“ privatne laboratorije i ustanove, u kojima se vode pismene evidencije koji lekar upućuje tog pacijenta da uradi traženu analizu. Neprihvatljivo je obrazloženje koje godinama slušamo, da bolnice nemaju para za nabavku reagensa od kojih mnogim pacijentima na dijalizi zavisi život.

  1. Kapaciteti za hemodijalizu

Na teritoriji APV po našem ubeđenju se nepravilno planira broj i mesto novih dijaliznih centara. Trenutno se suprotno svim važećim aktima i standardima u Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici obavljaju dijalize u tri smene. Planira se otvaranje novih centara u sredinama gde ne postoje problemi oko viška lica na hemodijalizi, a drastičan primer ne organizovanosti je Novi Sad. Prebukirani kapaciteti KCV pri kome funkcioniše dijalizni centar, na silu se popunjavaju pacijentima iz „Fresenius Medical Care“ Novi Sad i pored toga što je nivo usluga i kapacitet ciljno pravljen da bi rasteretio hemodijalizni centar Novi Sad. Neshatljiva je i za nas neuporediva usluga u jednom i drugom centru.

  1. Kadrovska problematika

U jednom broju dijaliznih centara ne postoje lekari-nefrolozi, tokom smena Nauka i edukacija1 se događa da se dežurni lekar ne pojavi na odeljenju i sve je prepušteno na odgovornost medicinskim sestrama. Od strane lekara teško se može dobiti adekvatan, primeren savet, a o režimu ishrane pacijent može dobiti informaciju samo iz medija ili od sestara, ali na takav način da niko ne može takvu informaciju da primi i primeni. Pacijenti na hemodijalizi su od strane zaposlenog medicinskog osoblja uskraćeni za obaveznu edukaciju. U mnogim centrima nema dežurnog elektroničara, a naročito subotom isti se ne mogu dobiti ni putem mobilnog telefona. Pitanje edukovanosti medicinskih sestara kao i odgovorajući sertifikati za samostalni rad, se moraju regulisati pravnim aktom koji propisuje Ministarstvo zdravlja.

8.   Troškovi hemodijalize

Obrazloženje:    Kada su se na teritoriji Republike Srbije prvi put pojavile specijalne bolnice za hemodijalizu „Fresenius Medical Care“ Srbija, svi pacijenti su bili ubeđeni da napokon dolaze bolji dani i da će se kvalitet dijaliza i života promeniti u interesu bolesnika. Ti centri su opremljeni i pružaju takvu uslugu koja je abeceda propisa i standarda koje uporno naša država donosi, a u državnim ustanovama se ne primenjuju. Do danas po našem saznanju nijedan državni centar za hemodijalizu nije iskazao obračunsku vrednost pojedinačne dijalize za razliku od navedenih privatnih centara gde se ista vodi u dinar.  Dobrodosli Ukazujemo na sledeće parametre koji prate jednu hemodijlizu: Troškovi materijala za dijalizu (propisani pravilnicima), Troškovi osoblja (lekara, medicinskih sestara, elektroničara i higijeničara), Troškovi energije (električna, toplotna), Troškovi higijenskog održavanja objekata, Troškovi edukacije osoblja, Troškovi obavezne nutricionistički programirane užine pacijenata, Troškovi održavanja uređaja za vodu za dijalizu, Troškovi održavanja i servisiranja aparata i opreme u skladu sa tehničkim propisima, Troškovi prevoza pacijenata, Troškovi baveznih terapijskih medikamenata (eritropetina, bevipleksa, vitamina-c, venskog gvožđa, kalcijum glukonata itd), Troškovi analiza. Ubeđeni smo da ni jedan državni centar za dijalizu ne vodi navedene troškove niti ih u elektronskoj formi obračunava i prosleđuje filijalama PIO, već se u stvarnosti veliki deo novčanih sredstava namenjen za kvalitetnu dijalizu, preusmerava u druge namene što ukazuje i na nespornu odgovornost rukovodioca ustanova. Na osnovu napred prezentiranih činjenica nadamo se da će nadležni državni organi smoći snage da preduzmu neophodne mere za zavođenja reda u ovoj oblasti, za poštovanje važećih propisa naše države i da će svojim znanjem i stručnošću dokazati da su dostojni zvanja čijim humanim radom rade u cilju poboljšanja zdravstvenog stanja i produženja života pacijenata na hemodijalizi.

Eto, tako napisaše „pacijenti“ iz Freseniusa.

Državni doktori, ne odgovoriše.

Ćute.

Šokirani su.

Nisu ovo očekivali od svog glavnog, generalnog sponzora.

Zlatnog sponzora.

Do sada je uglavnom uvek bio pristojan prema njima.

Ovo je prvi put da ih pljuje.

To ipak, nije u redu.

Naši nefrolozi su ljudi okrenuti nauci.

NAUKA je najvažnija.

Nauka i edukacija.  Kontinuirana  edukacija.

Evo, recimo, kakve su sve AKTIVNOSTI nefrolozi Srbije imali, samo u poslednje vreme i samo u domaćim granicama (inostrane kongrese i destinacije nećemo sad ni pominjati):

Škola nefrologije, Kragujevac, 29.11.2013;   Kongres kardio-nefrologije, KARNEF, 9-11. Maj 2013;   Škola peritonealne dijalize, Hotel Divčibare, 6-8.juni 2013;    Škola hemodijalize, pod ERA-EDTA&ISN, Niš, 6-7. april 2013;    Drugi Kongres nefrologa Srbije, Hotel Zira, 11-14.oktobar 2012;    Simpozijum: Uloga gvožđa u terapiji dijalizne anemije, Hotel Zira, 11-14.oktobar 2011;    Škola iz nefrologije, Beograd, 04.11.2011;    Škola transplantacije bubrega, Novi Sad, 30.09-01.10.2011;    Škola peritoneumske dijalize, 16-17.09.2011.    Simpozijum: Nefrotski sindrom, od patogeneze do terapije, Hotel Zira, 01.juni 2011;    Prvi Kongres psihonefrologije, Niš, 24-25.mart 2011; (sve pokupljeno sa sajta: http://www.udruzenjenefrologa.com)

Zaista, impresivna edukacija i veliki naučni potencijal. I sve je to uglavnom sponzorisala farmakološka industrija. Zarada, profit, edukacija i nauka, sve nastalo na krvi nas, dijaliznih pacijenata.

Nauka i edukacija2Ogromne troškove edukacije, kongresa i putovanja, ne snose naravno, doktori. Za njih je sve besplatno, naravno. Sve troškove snose „sponzori“. Doktori i doktorke mu tu dođu, nešto kao njihove „sponzoruše“. Dijalizne i farmaceutske firme medicinarima daju i dnevnice, kako koje i koliko mogu (25, ili 50 do 100 evra dnevno), najbolje daju upravo one firme koje prodaju „materijal specifičan po tipu dijaliznog aparata“ – bez konkurencije.

Zadatak doktora je samo da na nama potroše što više tih farmakoloških proizvoda, a država će naravno sve platiti. Država, to smo svi mi. Mi dakle, sve to plaćamo. Malo zaobilaznim putem (preko privatnih firmi), ali plaćamo. Kroz cenu proizvoda.

Takav je sistem. Hteli smo kapitalizam, divlji, kakvi smo i sami – i eto nam ga. Sve su to evropske i svetske vrednosti i dostignuća. Tamo se korupcija i protežiranje nazivaju sponzorstvo i lobiranje.

Naši su to jedva dočekali. Mi čak, na svoj neposredniji i oštrumniji način, unapređujemo taj sistem. Originalni doprinos.

Na primer, kod nas isti nefrološki naučnici idu iz sale u salu i pričaju za dve različite ili konkurentske firme i reklamiraju obe, ništa im to ne smeta. To je i bukvalno KONTINUIRANA edukacija drugih.

srpski-nefrolozi-placenici-farmakoindustrije

Nagrada za jedno reklamno predavanje je 500-1000 evra za domaće izvođače (zavisno od njihove pozicije u sistemu nabavke), a za inostrane 2-5 hiljada evra. Ali, na zapadu takvi nefrološki naučnici gube vreme na nepotrebno uskostručno usavršavanje i specijalizaciju za predavanja iz samo jedne oblasti. Kod nas, jok! Ko god plaća, naši će ga nefrološki „naučnici“ izreklamirati do neba. I dva potpuno suprotna ili konkurentna preparata – nema veze, samo DAJ, i samo njima. Novac i pohlepa su čudo. Pojava takve alavosti na pare, među nefrolozima se stručno naziva „Sindrom gladnih kostiju“, (oni i o tome drže predavanja). Neka trauma iz detinjstva, valjda. Ili iz kraja iz kojeg su potekli.

A firme, naravno, biraju doktore koji su na poziciji da naruče te preparate, da ih proguraju u stručne Pravilnike, Smernice, Vodiče, ili kako to već sve nazivaju, i da se to nabavi, brate. Koliko su zapravo ti doktori dobri kao doktori, koliko znaju, kakvi su im rezultati njihovog rada, odnosno rezultati lečenja nas pacijenata – to farmakomafiju uopšte ne interesuje. Lečenje je glupost, cilj je biznis, zarada. A bolest se mora što strašnije i naučnije prikazati (receptori, agonisti, polimorfizam, agensi, ma agonija čoveče), kako bi potrošači shvatili zašto je cena morala  biti visoka.

Citajte sta vam pise na ekranu

A gde smo u tim „iskustvima iz neposredne kliničke prakse“ mi, pacijenti.

Nigde.  Niti mi ikoga od njih uopšte interesujemo.

Evo, na primer, šta o Centru za dijalizu jednog od gore navedenih velikih nefroloških naučnika, stručnjaka za kontinuiranu edukaciju drugih, posebno za „lekcije iz neposredne kliničke prakse“, piše njegova pacijentkinja L.T. (ime i prezime, poznati redakciji):

„U njihovom centru ne postoji aktivno udruženje pacijenata. Lekari nas zastrašuju da nas neće više lečiti ukoliko iznesemo istinu koju nije teško proveriti. Bube šetaju po sobama. Kažu nam da su u temeljima i da ih je nemoguće istrebiti …guštera ima dosta u A dijaliznoj sali – za druge sale ne znam.  U istu sobu smeštaju nepokretne pacijente u pelenama koji se retko presvlače i ljude sa centralnim pristupima za dijalizu.  Sepsa je kao normalna pojava. Slučajeve intrahospitalne infekcije Klostridijom, kriju.  Moje lično iskustvo je: 4 septične epizode, infekcija Klostridijom, kada dodjem kući, bube izlaze iz ličnih stvari…hrana je loša.  Osoblje nema želju za komunikacijom.  I naravno….za sve smo mi, pacijenti krivi!?  Vaskularne hirurge čekamo i po par dana.  Tada nemamo dijalizu, jer ne radi pristup, a održavaju nas Sorbisteritom, koji naravno nemaju i moramo kupovati, i Manitolom koji pijemo na usta ne bi li išta od tečnosti eliminisali iz creva…. lekari kažu da se tako može živeti i 15-tak dana… dijalize skraćuju po svom nahodjenju jer je „gužva“…  ne mogu više.  Molim vas kao Boga, pomozite…“

I sada će od 23-26. oktobra ponovo imati veliki Kongres nefrologa Srbije. Za naučno nedovoljno prosvećene nefrologe, farmakoindustrija je i ovaj put (debelo) platila desetak srpskih nefroloških naučnika da lično nauče svoje glupe sunarodnike kako da naručuju i troše što više čudotvornih farmakoloških preparata, o kojima je reč u predavanjima. 

Treci kongres nefrologa

Ko će sad u toj ogromnoj naučnoj i edukativnoj delatnosti da se bavi još i tamanjenjem pacova u salama za dijalizu ili obezbeđivanjem maski, joda i sterilnih gaza pri punkciji krvnog pristupa.

Stvarno, bez veze.

Ali, genetski poremećaji Klotho gena i aktivnost faktora FGF-23 su ono što srpske nefrologe najviše muči. One FGF faktore 1 do 22 su savladali i tu nema problema, ali ovaj FGF-23, je baš nezgodan. Platili su (parama iz srpskog zdravstva) i specijalne predavače iz inostranstva, da dođu i da im prikažu sve moguće algoritme delovanja FGF-23, kod zdravih i kod bolesnih, pa da svi vide razliku, i da vode računa o tome u svom svakodnevnom radu. To su prave lekcije iz neposredne kliničke prakse.

Možda se deo tih para mogao usmeriti i na uništavanje guštera u salama, ali tada bi zasigurno protestvovali ljubitelji životinja, tako da zaista, nauka nema alternativu.

Nauka, traži i žrtve. Odricanja.

Zato su i pacijenti dobili zadatak

da i sami pišu časopise koji su od posebnog interesa za nauku.

Pokojni Branko Miljković je tvrdio da će u budućnosti svi pisati pesme.

Kada smo mi u pitanju, zajebao se.

Ovde se svi bave naukom.

 .

.

DiaBloG – 2014

.

.

.     .     .

Picture1b

 .     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?    Kako nam se nabavljaju dijalizatori?     Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi     Da li će opet sve ostati Među nama?

 

 http://www.youtube.com/watch?v=_BmneE3AcFM