Tag Archive | prevara

Igre za pacijente, pare za organizatore

Dialiks: novi dokumenti o kriminalnim aktivnostima u oblasti dijalize.

Igre za pacijente, pare za organizatore,

Ili: Zašto mala pčelica kidiše na cvet?

Poštovani čitaoci,

Velika je nesreća biti bolestan, pogotovo biti zavisan od dijalize. Ali, ni tu nije kraj našim mukama i nesrećama.

U skladu sa zapadnim tržišnim vrednostima, koje je ovo društvo mirno prihvatilo, nije sramota zarađivati na tuđoj nesreći. To rade doktori, sestre, cela zvanična i nezvanična medicina. Kriminal je kada se ta nesreća namerno izaziva ili pospešuje, kako bi zarada bila što veća, mada se sam taj poriv za zaradom, u zapadnoj medicini, ne osporava.

Legalno je izigravati i humanitarce. Te organizacije sada možete videti na svakom ćošku.

Mnogi su odjednom osetili potrebu da pomažu obolelima i unesrećenima, da im prikupljaju novčana sredstva za dalje lečenje ili humanitarnu pomoć.

Ono što nikako nismo očekivali, to je da se i sami pacijenti uključe u taj „biznis“.

Famozna Udruženja pacijenata, Savezi, Asocijacije, Lige, Društva, ima ih na stotine i hiljade, niču kao pečurke posle kiše.

Neki pojedinci su već i hapšeni i osuđivani, jer nema nikakve sumnje, da je primarni cilj osnivača tih udruženja – zarada, a osnovni način rada: prevara.

Još uvek (na sreću ili na žalost) ima naivnih i dobronamernih ljudi koji ne shvataju zamku i hoće da pomognu obolelima ili unesrećenima. A onda postaju plen tih i takvih prevaranata.

Smišljen je čak i naziv, koji kao da opravdava sva zla koja nas snalaze. Kažu da je naše društvo: „u tranziciji“. A to valjda znači: „sad se krade i grabi, ko i šta stigne, a posle, kad više ničega ne bude bilo, onda ćemo uvesti zakone i legalizovati postojeće stanje“. To je ta strategija zapadnih gazda, koji su preko domaćih poslušnika i saučesnika, preuzeli rukovođenje našim balkanskim državama.

podmazivanje-korupcije

Zato su i promućurniji pacijenti odlučili da zarade malo, na svojim kolegama, nesretnima i obolelima, jer policija još uvek ne hapsi pacijente – za sada su procesuirani samo zdravi organizatori, neka manekenka, i neki članovi porodice ili udruženja za pomoć obolelima. I to samo neki, vrlo mali broj.

A, po logici statistike, i među pacijentima ima značajan procenat đubradi, kriminalaca i kriminalu sklonih pojedinaca.

Nimalo oni ne zaostaju za sposobnostima i afinitetima onih pravih, zdravih kriminalaca. Često deluju i udruženo. Za njih nema granica u „društvenom“ radu: oni su i vladini, i nevladini, i soroševci, masoni, slobodni zidari, malteški vitezovi, rotarijanci, rotšildovci, rokfelerovci, rođaci, otporaši, animatori, uzbunjivači, – gde god šta može da se drpi, oni su tu.

Možete li zamisliti majku čije je dete dobilo transplantirani organ (ne od nje, naravno), koja onda iskoristi tu činjenicu i ne skida sa sa svih mogućih „skupova“, „seminara“, „obeležavanja“, TV-emisija, javnih rasprava i debata: o transplantaciji.  Javilo joj se.  Da bude u (e)Misiji.  Plavuša a još i prosvetljena.  Deli ženica šarene balone, pristupnice, karte zaveštanja organa, promoviše i sebe i humanizam, ali u osnovi svega je samo lova. Dete joj čuva baba (koja je i dala organ za transplantaciju), a majka ne stiže ni da ga vidi, od silnih „humanitarnih“ obaveza. Osetila žena mogućnost lake zarade. I, kao i oni u „Otporu“, sada putuje i poučava druge kako se to radi.

Zahvaljujući našim insajderima, u prilici smo Vam pokazati i deo njihove elektronske prepiske, kako vrše edukaciju za osnove „humanitarnog“ rada.

Osnova tog „humanitarnog“ rada je: Kako izmamiti sredstva od države ili od privatnih firmi? Kako se žicaju pare? Ima tu cela nauka. Sada ćete videti kako šefica savetuje svoje saradnike o osnovama namicanja „finansijskih sredstava“.

Evo tog teksta:

Uputstva za zicanje

Prosto je neverovatno da još postoje ljudi koji će poverovati u humanizam, društvenu aktivnost, brigu za pacijente, rad na projektima, pravljenje radionica, sastanaka, edukacija, promocija, obeležavanja i sličnih budalaština, organizovanih od strane tipičnih prevaranata. Niko, međutim, ne želi da im se suprotstavi. Da kaže: car je go! – to su lopovi! Kao da svima odgovara da se ta farsa nastavi. Zato i naša najzvaničnija udruženja pacijenata nisu raskrstila sa tim brojnim humanitarcima i njihovim maštovitim imenima tipa: „Donator je heroj“, „Dajte pare za osmeh“, „Brinimo za nezbrinute“, itd, itd. Pogledajte samo kako izgledaju radionice za dijalizne bolesnike… Ko tu koga radi? Da li je moguće da 2-3 besposličarke mogu uzurpirati prostorije udruženja dijaliznih bolesnika i predstavljati svoje glupave seanse kao radionice za dijalizne pacijente? (Budi Bog s nama, kao neki sektaši: spremile sveće i pola kilograma banana, a za dijalizne bolesnike?).  I gde su im tu uopšte bolesnici?  Ne vidimo fistulu ni kod jednog od učesnika? Ili fistule za njih nisu problem?  Važno je praviti baš ovakve Projekte, tražiti pare i redovno prijavljivati multiaktivne Radionice, Sastanke i slične „aktivnosti“.  O, ima li te pravna državo, da li te ove seanse mogu dozvati?

Radionica-za-naivne

Idemo dalje. Znate li ijednog drugog Predsednika, osim predsednika dijaliznih udruženja, da je na tom mestu 20 godina, nesmenjiv i nezamenjiv, privatizovao sve, od pečata do celog udruženja, sve sa fejsbuk stranom. Kao svoje zanimanje počeo je zvanično da navodi, na engleskom (jer mu to kao ostavlja bolji utisak na sagovornike) Medical Office Manager, iako ne zna ništa o medicini, niti zna i reč engleskog. A za zamenika je stavio svog sestrića ili bratanca, koji takođe već stoluje jedno 15-ak godina, jer je nešto kasnije počeo sa dijalizama, ali sluša „šefa“. Sve su to veliki virtuelni humanisti.  Briga o pravima dijaliznih pacijenata, njima je najsvetija dužnost, zanimanje čak.

Ne, nikada nijedno od tih humanista nije prihvatilo nijedan konkretan oblik rada ili pomoći obolelima ili unesrećenima. Da im pomažu pri jelu, pri transportu, pri hodanju, da im prazne guske ili lopate, da im dodaju čašu vode…

Ne, samo pare.

Prikupljanje novčanih sredstava.

Jedini i neprikosnoveni cilj svih tih humanitaraca.

Nekada to prikupljanje i ne bude direktno. Nego se kao organizuju susreti, debate, predavanja, podučavanja, prave se projekti, planiraju „aktivnosti“, a svi naročito vole: „sportske igre“, „edukacije pacijenata“ i štampanje „časopisa“ za pacijente…

Sećate se, već smo se smejali njihovim „obeležavanjima“ svetskog Dana bubrega, kada su nesretne dijalizne pacijente terali da pričaju o sprečavanju „napada bubrega“ – pacijente koje bubreg ne može ni da napadne, ni da zaboli, a tek smejurija kada su dijalizne pacijente nalivali vodom (strašno), jer gde su se baš oni (dijalizni pacijenti) našli da promovišu značaj tečnosti u sprečavanju bubrežnih komplikacija (?!).  Ali, za sve to je neko nekome dao pare, kao što i pretpostavljate.

Smejali smo se kad smo videli da zdravstvene vlasti teraju i medicinske sestre da pišu „naučne radove“, da održavaju „kongrese“, da stiču „reference“, a onda se ta moda prenela i na pacijente. Šta tek sada da se kaže? Pacijenti izlažu radove? Na kongresima pacijenata?

Zamislite situaciju da neki repati dijalizni pacijent organizuje „predavanje“ nefrologa drugim dijaliznim pacijentima? Pacijent plaća doktorima da održe predavanje pacijentima? I niko da se zapita: Odakle tom pacijentu pare da on plaća doktore? Zašto to doktori ne rade kroz svoj osnovni posao, u dijaliznim centrima, gde su im i pacijenti? Zašto potpuno usko-specijalizovana i pacijentima nerazumljiva stručna predavanja održana na kongresu nefrologa drže ponovo, ali pacijentima, zar da bi uzeli još neki dinar?

Obelezavanja1

        Predavanja za pacijente         medalje-ce-smiriti-strasti

zamajavanje pacijenata2    zamajavanje pacijenata4

Da li je normalno, pacijentima u Srbiji, gde zbog preopterećenosti sestre i ne dezinfikuju dijalizne aparate (!!!) pričati o pomodnim svetskim novitetima kao što su HRONO-dijalize. Elem, pokondireni srpski nefrolozi se našli da pričaju o Temi: „Kratke svakodnevne i noćne hemodijalize: modaliteti za bolje preživljavanje“? Zar to nije čisto sprdanje i sa strukom i sa pacijentima?!?!  Da li je ijedan doktor u Srbiji ikada video, a kamoli uradio, noćnu hemodijalizu, osim ako nije vanredna zbog viška vode ili kalijuma, koje nisu redovnom dijalizom izvukli. Pa oni ne postižu ni ove standardne dijalize da nam urade kako treba, ali ih to nije sprečilo (niti se stide) da nadmeno laprdaju o belosvetskim eksperimentima i egzibicijama.

Ko je normalan mogao za pacijente, laike, odabrati ovakav naslov Teme: „Racionalna primena antikoagulantne terapije kod bolesnika na hemodijalizi: nefrakcionisani heparin vs LMW heparin“? Da li ijedan pacijent u Srbiji uopšte zna šta je to LMW heparin, (lomljiv?), i šta mu znači ono „vs“, a nije „viša sprema“, ni „viša sila“, a ni „viša sestra“?

Zamislite pamet organizatora koji poziva „pacijente zainteresovane za svoju budućnost“ da dođu na „predavanje o ranoj smrti“ !!!  Da, to je bila tema za pacijente: „Rana smrt nakon započinjanja lečenja hemodijalizama?“  Da li više volite RANU smrt, odmah nakon započinjanja ili pak, ovu KASNU smrt, posle započinjanja? Ej, organizatoru, genije si, i ti i tvoji predavači.

Srećom pa na ovakva predavanja ne ode ni 5-6 pacijenata od 5000 koliko ih u Srbiji zvanično ima. Ali, nije tu nikome problem što pacijenti bojkotuju ovakve gluposti, važno je da se uzmu pare. Pare je neko izdvojio i one se preko ovakvih manifestacija „legalno“ podele: malo učesnicima, a više organizatorima.

Posećenost, ciljevi, rezultati, – idi begaj, ko te pita za to?

A tek igre za pacijente. Ono kao pikado na vratima nečije garaže, ili stoni tenis i boćanje, pa podela nekih smešnih plastičnih peharčića.  I diploma.  Svi vole pehare i diplome.  A tek Zahvalnice.  Ima li ijednog važnijeg stručnjaka ili funkcionera, kome nisu uvalili neku Zahvalnicu? Uokvirenu.  Sa pečatom Udruženja.  To kod budala ostavlja baš onako, jak utisak. Ali, stvarno.

Pacijenti se malo izpikadiraju, a organizatori bogme i zarade. Niko nikada tu ništa nije čačkao. Igre će biti ponovo, najverovatnije u Banji Koviljači, tamo imamo sve uslove, a znam i ljude koji će nam pomoći. Puno znači to kad imaš svoje ljude, na pravom mestu. A pare za organizaciju? A, lako ćemo za to. To je sve odobreni Projekat, zvanično. I u Fondu i u Ministarstvu. Ima da bude 200 učesnika, u svakom slučaju, ispod 100 neće biti, pa kad se sve sabere, igre su prava stvar.

Kradu na sve strane

Da li ste se ikada zapitali otkuda pojedinim dijaliznim pacijentima ili udruženjima pare za „časopise“ za pacijente? Pazite, skupocena štampa, kolor masni papir, tridesetak stranica, sa masom fotografija unutra. To ne može biti ispod par hiljada evra, cena. Ko to plaća? I zašto to plaća? Čemu to uopšte služi? Za dobrobit pacijenata? Ili za dobrobit onoga koji time maskira neke svoje prihode? Ne treba biti mnogo pametan, da bi se zaključilo o čemu se tu radi.

Nažalost, mnogi pacijenti (čitaoci i članovi) ni toliko (malo) pameti nemaju da bi to shvatili. Ko stoji iza štampanja tih časopisa, koje firme, fondovi, udruženja i pojedinci? Otkuda silne reklame dijaliznih firmi, njihovih proizvoda, njihovih doktora i sestara, u tim „časopisima“? Zašto su časopisi puni fotografija glavnog urednika (u stotinama poza), njegovog mikrofonskog obraćanja „urbi et orbi“ i beskrajnih tlapnji uvek o jednom te istom, ali nikada o suštinskim (konkretnim) problemima dijaliznih pacijenata.

Da li su „urednici“ ikada pomislili da te pare koje obrću oko štampanja jednog jedinog broja uplate nekom nesretniku, pacijentu, za lekove, za hranu, za socijalnu pomoć, da konkretno pomognu bilo kome, bilo kada? Ovaj naš sajt je pokrenuo i ispratio akciju kojom je porodici siromašne bubrežne bolesnice KUPLJENA KUĆA, (kuća, hej!) za cenu od nekoliko brojeva tih časopisa, čiji je sadržaj, u većini slučajeva: obično reklamersko smeće.

Da li urednik, redakcija ili organizatori, zaista sve te poslove oko pripreme časopisa mukotrpno rade dobrovoljno, provodeći dane i sate, bez ikakve nadoknade? Rukovođeni samo svojom sujetom, da se prikažu kao humanitarci, ili i oni tu imaju konkretan finansijski dobitak? Kako se taj dobitak ostvaruje i da li se, i kome, prikazuje?

Pogledajte samo fotografije prisustvujušćeg članstva, dijaliznih pacijenata i druge publike na tim „skupovima“ i „edukacijama“. Pogledajte samo ta turobna lica nesretnika koji ni pred objektivima fotoaparata ne mogu namestiti (makar lažno) oduševljenje temom i predavačem.  Tranzicija, naših para u tuđe džepove, se oseća u vazduhu.

Odusevljenje publike temom i predavacem

Zamislite drskosti organizatora koji eksploatišu psihičke tegobe dijaliznih pacijenata i organizuju im kontinuirane svakonedeljne „radionice“, „seanse“ sa familijarnim (porodičnim) psihoterapeutom, a sve navodno „besplatno“. Zaista, samo psihički i mentalno nenormalni pacijenti mogu poverovati da je sve to čisto dobrovoljni i humanitarni rad i da iza toga nema nikakvih finansijskih tokova. Inače, organizatora i funkcionera Udruženja bolesnika nikada nema među slušaocima ili polaznicima tih radionica i seansi. Njima psihoterapeut ne treba! Oni tih tegoba nemaju!

Ko ovde ne poludi taj nije ni bio normalan

A kradu na sve strane. Gde i od koga stignu. Već pre godinu dana dobismo dojavu da se sa našeg sajta skidaju kompletne tabele namirnica i dijetnih preporuka i doštampavaju kao prilozi uz „časopise“ za pacijente. Naravno, nigde nisu naveli odakle ili od koga je to ukradeno, tj. prepisano, iskopirano. Uvažena mlada doktorka iz Novog Sada, „upošljenik“ (zna se) Frezenijusa, ladno uzela slajdove iz našeg posta o gvožđu, objavila to u „Nefro“ časopisu i potpisala kao svoj rad. Sliku svoje glave stavila na početak, naravno.

U najnovijem broju istog „časopisa“ ukradoše nam 4 stranice našeg teksta o gvožđu, prvi deo. I ne potpisaše nas. Ajde što ukradoše, ako je to učinjeno „za dobro pacijenata“ (a da li je?), pa i da oprostimo, neka ih, neka objavljuju, ali bar su mogli tačno navesti izvor, sajt odakle kradu.

Sestra Dušica Branković, iz Bora, neka lepuškasta sestrica, sudeći prema priloženoj joj sličici, poskidala sama (ili joj je neko poskidao) cele pasuse iz našeg posta Rad medicinske sestre u hemodijalizi, kao i sa postova o punkciji krvnih pristupa – i to potpisala kao svoj tekst!

Tako mlada, a već krade (Što reče jedan nefrolog, saradnik našeg sajta: „Tako mlada, a već Nada“). Ajde da pola od onoga što je pokrala i objavila zna da primeni, pa da i njoj oprostimo, ali imamo dojavu i iz Bora da ni tamo ne dezinfikuju uvek aparate između dve hemodijalize! Pa ti sad dušice, proučavaj prepisano i potpisano, u odnosu na realno, pa smanjuj razliku.

Jedan drugi „časopis“ za pacijente, u kojeg smo polagali puno nade i promovisali ga i na ovom sajtu, časopis koji je trebao biti naš saradnik i saveznik u razbijanju kriminala i korupcije u oblasti dijalize, takođe pokazuje sve značajnija „zastranjivanja“. S jedne strane govori o stvarnim problemima u oblasti dijalize, a onda unutra vidimo pune stranice fotografija onih koji su najodgovorniji za to stanje, i u dijalizi i u transplantaciji. Sa stranica najnovijeg broja „našeg“ časopisa sad nam se osmehuju upravo oni likovi koji su doneli kriminalne Pravilnike (kojima su 50% pacijenata bili stavili na niskopropusne dijalizatore, a do dana današnjeg ne dozvoljavaju više od 20% hemodijafiltracija, kojima bi se smrtnost dijaliznih pacijenata već smanjila za trećinu! Zamislite, ironije i cinizma, da se takvi nama smeškaju sa stranica „našeg“ „časopisa“. Oni koji mesečno primaju kažu, 12 000 evra za svoj krvavi učinak, na nama. Plus zarada od sopstvene poliklinike koja beleži 3000 pregleda mesečno, plus stara (smb) penzija od 600 evra, koja mu dođe onako, samo za cigarete. Eto, to su nam „istorijski“ likovi, „najzaslužniji“ za razvoj naše dijalize i transplantacije, dovedenih u stanje u kojem su i sada, a pazite, rekli smo: stanje.

Zaista, može li postojati ikakvo opravdanje za takav potez redakcije, uredništva „časopisa“, osim ako nije u pitanju totalni gubitak osećaja za meru i pijetet prema žrtvama pomenutih likova. Zamislite da je nekome palo na pamet dovođenje Ajhmana u turistički obilazak Aušvica, i slušanje njegovog predavanja o tome kakve su oni sve probleme imali u „realizaciji“ svojih, po njima, nesumnjivo legalnih zadataka. „Oni su samo radili svoj posao, drugi su odlučivali“. To je ta priča.

Da, zaista je zaprepašćujuće videti fotografiju mladog i nevino nasmejanog doktora, dok u tekstu mirno pominje „prilagođeni rizik od umiranja“ dijaliznih bolesnika (?!). Da li je on normalan?  A za visokopropusne membrane i hemodijafiltraciju reče da one „hipotetički“ povećavaju uklanjanje uremijskih otrova, ali samo „hipotetički“. Zar mu je bilo teško da skokne do laboratorije i odnese uzorak krvi pre i posle hemodijafiltracije i obične hemodijalize, i da proveri beta-2-mikroglobulin u tim uzorcima. Da prekine i patetiku i hipotetiku? E, to mu već šefica (verovatno) ne bi dozvolila. Moglo bi se ispostaviti da dijalizatori koje ona decenijama nabavlja (zna se od koga) uopšte nisu ni najefikasniji, ni najmanje toksični. Ali, o čemu mi pričamo? Pa u tom centru još imaju miševe i guštere (!) u prostorijama gde se dijaliziraju pacijenti (opet dojava). A na šta im liči hrana za pacijente da se i ne govori (isto dojava). Ali, sve to nije sprečilo lekarskog junošu da se sav ozaren nacrta na pola strane i predstavi nam svoju kompilaciju naprevođenih „stručnih“ budalaština kojima su ga nakljukale dijalizne kompanije sponzori „najuglednijih“ svetskih stručnih časopisa. Ni reči nije rekao naravno o argumentima koje je (na našem sajtu) izneo Carl Kjellstrand, jedan od najvećih poštenih nefrologa koje je svet ikada imao. A za domaći, jedinstveni slučaj,  Pravilnika o dijalizi  kojeg je donela i potpisala njegova šefica, znamo zašto ne sme ni da ga pomene, a kamoli da ga komentariše. I pored svega toga usudio se da „svoj“ uradak predstavi kao savete pacijentima koja je vrsta hemodijalize za njih najbolja (?!). Evropski vodič za dijalizu je međutim, to definisao još 2007 godine:

evropski-vodic-za-dijalizu

Pošto je toliko očigledno, da su svi u dijaliznim „časopisima“ zauzeli pozu: „ni luk jeli, ni luk mirisali“, nikoga nije začudilo da su oba domaća dijalizna časopisa doneli cela poglavlja baš o luku.

Da je živ, Frojd bi rekao da je iz njih progovorilo „kolektivno nesvesno“ (ponašanje), obrazac kojeg su odlično naučili i prenose ga generacijama sledećih dijaliznih „upošljenika“. Niko se od njih uopšte ne oseća nimalo odgovornim, nizašta. E, zato nam i poturaju i beli luk u sred dijaliznog časopisa, valjda da potisnu „zadah belih odaja“, o kojem je legendarni Bane Vukašinović jedini progovorio, doduše pred svoju smrt.

Prava-tema-za-dijalizu

Šta će tekstovi o belom luku i kantarionu u „časopisu“ za dijalizne pacijente? Pacijente koji nemaju obaveznu dezinfekciju dijaliznih aparata posle prethodne smene, za pacijente koji se dijaliziraju noću u nedoba i dolaze sa dijalize kući iza ponoći, koji se dijaliziraju na starim i davno dotrajalim aparatima, u prenatrpanim prostorijama bez osnovnih higijenskih uslova, sa reverznim osmozama koje niti ko kontroliše, niti ko održava, sa doktorima koji ne ulaze u sale za dijalizu, sa sestrama koje pola radnog vremena provedu u ha-ha-ha-ha, a drugu polovinu u hi-hi-hi-hi razgovorima, sa dijalizatorima koji su toksični, puni bisfenola, sa apotekom koja nikada nema dovoljno rukavica, sterilnih tupfera i nealergijskih flastera. Za te pacijente još uvek nema nikakve fizikalne rehabilitacije, ni u jednoj banji u Srbiji, niko neće da instalira ni jedan jedini aparat za dijalizu, o odlasku na more ne mogu ni da sanjaju, a o programu radne rehabilitacije ili povratku radne sposobnosti, niko i ne govori. Zašto imamo tako ogroman broj plasiranih katetera za hemodijalizu, zašto ne postoji hitna vaskularna hirurgija, zašto ne postoje multispecijalistički stručni timovi za dijalizne pacijente? Zašto niko od načelnika dijaliznih centara nije hteo da pošalje uzorke vode na besplatno pravilno testiranje? Zašto jedna firma i dalje drži 70% prodaje celokupnog dijaliznog materijala, a sama šalje dopise da njihovi dijalizatori mogu da izazovu sve moguće tegobe uključujući i smrt pacijenta?

A onda se svi kao čude, zašto su u javnosti tako negativne predstave o hemodijalizi? Zato gospodo, što se tamo niko ne oseća odgovornim ni za šta! Ljudi umiru kao snoplje, ali pošto uglavnom umiru od srca, od šloga, od krvarenja ili od sepse, onda se nefrolozi ne osećaju odgovornim, nego krivicu prevaljuju na druge specijaliste, na kardiologe, na neurologe, hirurge ili infektologe, koji se bave tim oboljenjima kod nedijaliznih pacijenata. I na kraju, na svu tu muku, u dijalizne centre nam neko dostavi najluksuznije opremljene „časopise“ za pacijente, sa sve tekstovima o značaju naših istaknutih medicinara i belog luka, zajedno.

Možda tako i treba.

Pre par meseci nas je jedan čitalac pitao:

Da li smo mi kao redakcija već dostigli onaj stepen poštenja koji se graniči sa glupošću?

Verovatno, jesmo.

Zato na kraju, umesto muzičke podloge, daćemo Vam još jedan odgovor.

Odgovor na pitanje iz podnaslova ovog teksta.

– Zašto vredna pčelica kidiše na cvet?

– Zato što je cvet medom obojet.

Uživajte u čitanju.

Zzzzzzzz…

.

.

https://www.youtube.com/watch?v=wZnHGfnbmQo

.

A kada vam se pojave opisani humanitarci, da zatraže sponzorstvo, donaciju, podršku, materijal, usluge, predavanje, ishranu, krečenje, snabdevanje, bilo kakav prilog, za dijalizu, za teške pacijente, za njihovo Udruženje, Savez, Ligu, Podružnicu, i sličnu Organizaciju, mi vam preporučujemo da dobro razmislite, pa ako ustanovite da su vam se obratili ili su vas posetili baš ovi ovde opisani – vaš odgovor mora biti kristalno jasan i jednostavan:

https://www.youtube.com/watch?v=6mFVG0imqJM

DiaBloG – 2016

.

_____________________________________________

__________________________________________________________________

_____________________________________________

.

Još sličnih tekstova:

Popravljalo Pravilnik, Ponovo

Neodržani govor povodom Svetskog dana bubrega

Hleba i Igara, a za dijalizu šta nam daju

Otkrivamo: ko su novinari, mediji, doktori i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?

Zašto udruženja dijaliznih bolesnika u Srbiji ne smeju nikada nijednu reč da kažu protiv firme Fresenijus?

Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno

Ko koga i kako pljačka u dijalizi?

.

Istine radi

dužni smo reći da smo dobili i izvinjenje redakcije Dijaliza časopisa, a kažu da su i na svom sajtu objavili isto izvinjenje i da su priznali da su od nas uzimali cele pasuse ili tekstove.

OK. Nije problem, prihvatamo sve. Naš stav je vrlo jednostavan. Ako neko od medicinara u praksi radi sve kako piše na našem sajtu, može slobodno i da se potpiše ispod tih tekstova kao da i jesu njegovi. Mi nismo sujetni. Važno nam je samo da se stvari u dijalizi počnu poboljšavati.

Advertisements

Donel Batista: jedna tužna priča o ljubavi, bubregu i odbacivanju

Na predlog ženskog dela redakcije ovog bloga, za ove letnje dane donosimo vam jednu neobičnu i tužnu ljubavnu priču.

Donel Batista: jedna tužna priča o ljubavi, bubregu i odbacivanju

Gospođa Donel Batista (Dawnell Batista) je bila na stranicama svih vodećih tabloida Amerike. Ona se našla u sred nečega što će od sada biti poznato kao ‘bubrežni razvod’.

Dawnell Batista

Ovo je priča o toj neverovatnoj ženi, koja je izdata i od strane svog tela i od strane svog muža.

Njen razvod od  Dr Ričarda Batiste je bio vrlo bolan, razvlačio se četiri godine, i u tom periodu ona je bila najviše zabrinuta za svoju decu.

Ali baš kad je njihovo suđenje trebalo da počne, taj hirurg je podigao ulog. Njegov advokat,  Barbara Dominik, izjavila je da je Dr Batista svojoj supruzi Donel svojevremeno donirao bubreg i da ga sada želi nazad – ili da mu ona isplati protivvrednost od 1,5 miliona dolara. Preko noći cela zemlja je bila prekrivena medijskim prikazima tog neobičnog razvoda. Dr Batista je bio gost i kod Lerija Kinga u njegovom šou programu.

‘Sada su paparaci ispred moje kuće’ kaže Donel tužno. ‘Moja deca se plaše da se istuširaju u kupatilu iz straha da će biti uslikani kroz prozor i da će te slike osvanuti u medijima’.

To je rijaliti šou u kojem nije želela da bude, ali takođe ne želi ni da ono što ona tvrdi da su laži, da to bude prošireno po celom svetu, bez demantija.

Imala je tri transplantacije bubrega i duplu mastektomiju (odstranjivanje dojki). Ima troje dece i vratila se svom poslu medicinske sestre. Šta reći o takvoj ženi? Mislite li da nije jaka?

Kako je sve počelo?

Batistae

‘To nije bio srećan brak od početka’ kaže Donel, obučena u skromnu rolku sa blejzerom.

‘Ali i dalje smo bili zajedno. Uvek se nadate promeni. Uvek se nadate da će se stvari promeniti na bolje.’

Nije bilo suđeno. Tačka preokreta, ona kaže, je bila jedne noći u junu pre četiri godine kada joj je telefon zazvonio.

Kako ona kaže, provela je popodne u dugoj sesiji bračnog savetovanja sa mužem, iako se osećala slabo zbog operacije i iako je bila i dalje u zavojima i vezana.

‘Moram da izađem odavde’ njen muž je rekao, izašavši iznenada nakon terapije. ‘Iznerviran sam.’

Bilo je prošlo samo nekoliko dana kako su joj doktori otvarali grudi, da bi se izvadili ekspanderi koje hirurzi ubacuju nakon duple mastektomije. Ali je sada njeno srce bilo to koje će upravo primiti udarac.

Donel je podigla slušalicu. Bio je to blizak prijatelj.

‘U restoranu sam.’ prijatelj reče. ‘Ričard ti je ovde. Sa nekom mladom ženom.’

Donelini prijatelji razleteli su se u akciju poput neke JSO jedinice. Dvoje je otišlo do njene kuće; jedan da prati njeno troje dece, jedan da bude u kolima sa njom i jedan da nadgleda restoran.

Dok su stigli tamo, doktor i njegova pratilja napustili su restoran. Donelin drug ih je pratio, dajući Donel instrukcije. Donel je stigla do nepoznate joj kuće i ugledala je muževljev auto na prilazu kući. Bila je skoro ponoć i svetla su bila ugašena, ali je ona otišla do kuće i pozvonila.

Neka žena je otvorila vrata i Dr Batista je bio iza nje. Donel je pitala ženu da li zna da je taj oženjen. Nije znala, rekao joj je da je razveden. To nije bila istina – još.

Donel je podnela zahtev za razvod sledeće nedelje.

Veruje da je to bila božanska intervencija. ‘Ja sam duhovna osoba’, rekla je Donel. ‘Hvala Bogu da je moj prijatelj bio u tom restoranu’.

Dr Batista je imao tokom prethodnih godina ljubomorne izlive besa na Donel, jer je ona uprkos svim bitkama sa zdravljem, izgledala kao Sindi Kroford. Čeprkao je po njenim fiokama, njuškao i tražio dokaze da mu je neverna. Sumnjao je na njenog fizioterapeuta. Ona kaže da je uvek bila verna.

‘Znam svoju istinu’ rekla je.

Dr Batista je Leriju Kingu rekao da je povod za njegov razvod ‘neverstvo’. Nije rekao da je njegovo.

Donel se rasplače kad pomisli na to kako je publicitet uticao na njenu decu. Njena najstarija ćerka, pametna toliko da je preskočila jedan razred, je otišla na internet i prva stvar koju je videla bilo je lice njene majke. Ispod njega, neki bloger je napisao da bi Donel trebalo izmaskrirati skalpelom. Jer, zaboga: čovek joj dao bubreg, a ona ga ostavlja. Sme li se ostaviti čovek koji ti je dao život?

Ovo je par koji je učinio neverovatnu stvar zajedno. Kada je Donel 1999. saznala da je trudna sa trećim detetom, rečeno joj je da će njen bubreg, kojeg joj je donirala sestra, verovatno otkazati.

Prvu transplantaciju bubrega je imala još sa 13 godina, bubreg joj je tada donirao otac. Donel je u to vreme radila kao učiteljica katehizma nedeljom, nijednog trenutka nije ni pomislila da okonča trudnoću i bila je na neprestanim kontrolama.

Pričamo o ‘običnom heroju’. Iz treće trudnoće Donel je dala život dečaku, koji je bio prevremeno rođen i bio je na neonatalnoj intenzivnoj nezi nedeljama. Ali živ. Sada ima 9 godina i igra fudbal.

Zaista, kako su doktori i predviđali, tokom te treće trudnoće, sa Dr Batistom, Donel je izgubila (drugi) bubreg koji joj je dala sestra. Pružila je sina Dr Batisti, i on je njoj posle toga dao bubreg. Bio je to prelep, velikodušan čin. Ipak, on to sad koristi protiv nje, govoreći da želi protivvrednost od 1,5 miliona dolara, jer su u toku podele imovine.

Ima sve na svetu na čemu bi trebao da bude zahvalan, ipak, sreća mu je izostala.

Batistin advokat Barbara Dominik, u sudu izgleda kao pitbul terijer koji se bori za svog gazdu. Kaže da je Dr Batista gradio sebe ni iz čega. Prvi Amerikanac u svojoj generaciji, prošao je kroz Kornvel medicinsku školu i postao vaskularni hirurg. Oženio se sa medicinskom sestrom Donel, koju je upoznao kao stažerku u istoj bolnici. Sada ima 49 godina i razvodi se od te iste žene (44 godine) kojoj je dao svoj bubreg, jer joj je prethodni bubreg otkazao dok je nosila njegovo dete. Sudski proces traje već 4 godine. Dr Batista je ogorčen, hoda okolo po medijima i priča svoju priču. Kako je on toj ženi dao život, a ona ga gleda kao smeće.

U sudu Donel i Ričard Batista sede na suprotnim krajevima sudnice, ne govore međusobno i ne gledaju jedno drugog uopšte. Dr Batista ne izgleda nimalo oštećen time što ima samo jedan bubreg. Ali on ne može da podnese pomisao da žena koja ga odbacuje, čini to sa njegovim, zdravim, bubregom u sebi. ’Možete li zamisliti išta bolnije od saznanja da vaš organ održava u životu onoga ko vam otima decu. Šta reći?

Richard Batista

Imao je lepu, pametnu ženu i ima tri prelepa deteta koja žele da obnove odnos sa njim. Ali on ne može da savlada bes i nađe se na pola puta sa njima.

Dr Batista je rekao Kingu da više od svega želi da vidi svoju decu. Doktor je rekao da je Donel ‘otrovala’ njihove umove protiv njega.

‘Nije uradila ništa tog tipa’ rekao je Donelin advokat  Daglas Rotkopf, specijalista za porodična prava. ’Bubreg nije materijalno dobro i ne podleže podeli imetka’- kaže on. Na muževljev zahtev za odštetu, gleda podsmešljivo. Kaže da su mu šanse nikakve.

Dr Batista tvrdi da se oseća oštećenim i u rasporedu koji je dobio za kontakt sa decom.

Deca su najveće žrtve i ovog razvoda.

‘Imamo ćerku tinejdžera koja je u srednjoj školi, drugu ćerku koja je skoro u sredini osnovne i dečaka koji je u osnovnoj školi’ kaže Donel.

‘Bogu hvala, veoma su aktivni, zauzeti, školom i sportom. Imaju različita interesovanja, različite aktivnosti. Teško je za njih da obustave sve i da svo troje naprave jedan blok vremena za nešto što bi im svima bilo interesantno, u periodu kada po nalogu suda moraju da budu kod oca’.

Na kraju, evo šta reći.

Hej, doktore, nije to ništa lično. Svi prođemo kroz to.

Dr Batista je poznat po tome što postane nervozan čim pokupi decu. I uvek ih vraća 15 minuta kasnije.

Neki to zovu ‘mačo’ tendencijom. Ako je to tačno, to bi oštetilo sav njegov imidž: otac je gospodar, imidž koji je forsirao iz prethodnih generacija.

Dr Batista kaže da je pre svih ovih dešavanja oko razvoda, dakle pre četiri godine, bio otac 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji.

Možda je čitao svojoj deci čudesnu knjigu  doktora Seusa (Dr. Seuss) ‘Da li sam Vam ikada rekao koliko ste srećni?’,  koja nas sve poučava da brojimo blagoslove i nastavimo sa životom.

Ako ne, trebalo bi da je proveri.

Doktore, počni da se lečiš.

.

Joanna Molloy, NYDailyNews.com

jmolloy@nydailynews.com

(engleski original teksta je na: http://www.nydailynews.com/new-york/dawnell-batista-wife-center-kidney-case-breakup-finally-tells-dramatic-story-news-article-1.423771)

(prevod: N.V.)

.

.

.     .     .

.

Picture1b.

 

Twardowski Zbylut: Prevara zvana adekvatnost standardne hemodijalize 3x4h nedeljno

Predavanje doktora Twardowskog je malo poznato našim nefrološkim stručnjacima, a pogotovo pacijentima,

proverite zašto:

Prevara zvana adekvatnost1Prevara zvana adekvatnost2 Prevara zvana adekvatnost3 Prevara zvana adekvatnost4Prevara zvana adekvatnost5Prevara zvana adekvatnost6Prevara zvana adekvatnost7Prevara zvana adekvatnost8Prevara zvana adekvatnost9Prevara zvana adekvatnost10Prevara zvana adekvatnost11Prevara zvana adekvatnost12Prevara zvana adekvatnost13Prevara zvana adekvatnost14Prevara zvana adekvatnost15Prevara zvana adekvatnost16Prevara zvana adekvatnost17Prevara zvana adekvatnost18Prevara zvana adekvatnost19Prevara zvana adekvatnost20Prevara zvana adekvatnost21

Originalni prevod predavanja doktora Twardowskog možete pogledati na sajtu naših kolega iz RS (kliknite ovde za preuzimanje predavanja).

O autoru:

Twardowsky Zbylut

Zbylut Twardowski je poljsko-američki nefrolog, poznat po svojim pionirskim radovima u oblasti dijalize. Rođen je u jednom gradiću u Poljskoj, koji sada pripada Ukrajini. Njegove adaptacije dijaliznih katetera su široko prihvaćene, što je imalo za rezultat značajno smanjenje infekcija među dijaliznim pacijentima, a i drugi njegovi patenti se primenjuju u nefrološkim klinikama i dijaliznim centrima širom sveta. Redovni je profesor na katedri Interne medicine na Univerzitetu u Misuriju, Kolumbija, SAD. (http://en.wikipedia.org/wiki/zbylut_twardowski)

.

Picture1b