Tag Archive | predstava

Igre na tribinama

Ili: Mogu li nas voditi oni koji ne znaju Kako do bolje dijalize?

Poštovani čitaoci,

U nedelju, 28.05.2017. održana je “tribina” pod naslovom “Kako do bolje dijalize”.

O ovoj temi je “tribinjalo” četvoro mlađih lekara i Ljubinko, publicista iz Bora.

Već iz samog naslova vam je jasna nelogičnost navedenog poduhvata.

Ako dotični lekari znaju Kako do bolje dijalize, zašto je sami ne primenjuju u centrima u kojima rade?   Zašto?

Ili su došli da kažu kako oni znaju Kako do bolje dijalize, ali im njihovi zločesti šefovi ne daju da to primene?   Da se pravdaju pred “publikom” ili da “podbunjuju” pacijente na proteste?   A sa “odgovornima” piju kafu svaki dan i čekaju da zauzmu njihovo mesto, pa da i njih sponzor ogreje. (Malo bolje ogreje, nego do sada).

Drugi utisak sa ove tribine je: narodu je dozlogrdilo! Nešto se izgleda, zakuvava.

O tome svedoči i broj pristiglih pacijenata. Pokazalo se da dijalizna populacija postaje zainteresovana za svoje lečenje. Došlo je prilično mnogo pacijenata, a za dijalizne skupove, prema dosadašnjim iskustvima, sve preko 15 gledalaca je vrlo posećena aktivnost.

Možda mi sa ovog sajta sebi neopravdano laskamo, ali mislimo da smo i mi (nezavisnim i tačnim informacijama te stalnim prozivkama odgovornih) i sami doprineli da se dijalizni pacijenti zainteresuju za svoje bolje lečenje.

Ali, mi smo i davno ukazali na krivca, koji u Srbiji (a i u celom svetu) ne dozvoljava bolje dijalize.

Krivac se utvrđuje vrlo jednostavno.

Kao i u svemu ostalom, potrebno je samo pratiti trag novca.

Novac (državni, naš) završava u rukama dijalizne farmakomafije.

Big Farma onda tim novcem potplaćuje sve ostale, uključujući i one koji brinu o tome “Kako do bolje dijalize”.

Zbog svega toga je nekoliko naših saradnika, izveštača sa ovog skupa, bilo spremno da odmah na početku grune tortu u lice organizatoru i učesnicima, sa našim starim i dobro proverenim lakmus pitanjem:

Ima li među vama ikoga ko nije bio sponzorisan od farmaceutskih kompanija?

Odgovor, naravno, svi znamo.

I znamo da je to i odgovor zašto nam ne uspeva borba za bolje dijalize.

Ali, ne lezi vraže.

Ni krivci nisu naivni.

Ljubinko, pacijent sa kućne dijalize, koji se predstavlja da je Predsednik i pacijentima iz državnih centara, kao da je naslutio na šta će “publika” reagovati, odmah je na početku priznao krivicu i pokušao da “preskoči” tu temu:

“Eto, odmah da vam kažem, pare smo dobili samo od Freseniusa” – požalio se publicista.

Tražili smo i od ostalih, uključujući i od firme Gambro, čiji je predstavnik ovde u prvom redu, ali niko nam nije hteo dati još malo para”.

Predstavnik Gambra je u stvari bio serviser, Pavel, čovek koji sa davanjem para pacijentima nema nikakve veze (naprotiv), pa je mirno otćutao ovaj javni „nalog za uplatu“.

Salu je inače, obezbedila jedna pacijentkinja sa Zvezdare.

Kud su i kako su raspoređene te pare koje je “pacijentima” dao Fresenius (80% dijaliznih mašina u Srbiji), to ne reče rečeni “Predsednik”.

To se zaboravilo. Ali, šta da radite sa starcima kad dođu u Dom omladine?!?

I onda kreće Predstava.

Scena: mala sala Doma omladine u Beogradu.

Glume: dr Tamara Jemcov (KBC Zemun), dr Voin Brković (KC Srbije), dr Rodoljub Marković (KBC Zemun), dr Petar Đurić (KBC Zvezdara).

Naturščik: dr Ljubinko Todorović, u dvostrukoj ulozi: pacijenta i doktora, predstavnika kućne i državne dijalize.

Sa druge strane četvrtastog stola, mi, publika, u raznim nijansama sivo-žuto-mrke boje.

Ne morate nikoga pitati kakva je dijaliza u njihovom centru, odokativna metoda sve govori.

Tribinjanje je inače, bilo zamišljeno tako da se prvo pozvani doktori izjasne “o nedovoljnim kapacitetima svojih centara, problemu prevoza pacijenata, vaskularnim problemima, problemima sa Pravilnikom, problemima sa vodom za HD, itd.”, pa će onda pacijenti da postavljaju Pitanja.

Pacijenata je rekosmo, bilo dosta, ali naravno, najmanje iz beogradskih dijaliznih centara. Bili su prisutni pacijenti iz Sremske Mitrovice, Loznice, Šapca, Prijepolja, Užica, Jagodine, Kragujevca… Iz Vojvođanskih udruženja niko nije bio jer bojkotuju rad SOBIRS-a, a doneli su i odluku da se iščlane iz istog. (Dijalizna Vojvodina je već Republika. Njihovi kandidati za transplantaciju se vode na 2 liste, pa gde ih prvo pozovu. Oni naravno, pozivaju samo svoje, ali ne i kandidate iz ostatka Srbije, napomena redakcije).

Početak tribine je bio zakazan za 14h, i svi su došli 15 minuta ranije, osim jedine veće zverke, koja je bila najavljena i zbog koga su se mnogi naoštrili na diskusiju, ali ovaj dokazani paranefrolog je izgleda naslutio da će u ovako mladoj konkurenciji on ispasti jedini krivac za stanje u srpskoj dijalizi, pa je mudro izbegao da dođe. Problem je međutim u tome, što taj (inače vajni) paranefrolog nije zvanično otkazao svoj dolazak, pa se Ljubinko našao u nebranom grožđu. Čekao je pola sata, pa kad je svima postalo jasno da on nema muda da otvori skup, publika je počela da mu viče da nema ni Đoke.

I onda čovek, nekako, započe.

Mlako, nesuvislo, palamuđenje, u svom stilu. Mjehur ubica.

Jedino što smo svi zapamtili jeste kukumavčenje kako mu je samo veliki Fresenius dao nešto para, a drugi eto, ne daju (lele, za takva priznanja se nekada išlo u zatvor).

Štafetu (mikrofon, koji je konstantno prelazio od totalne nečujnosti do zvuka padanja bombe) preuze doktorka Jemcov i tu poče 15-20 minuta priče o problemu nedovoljnog broja dijaliznih mesta u opštinama Novi Beograd i Zemun, o problemu prevoza do Lazarevca, o Ibarskoj magistrali, itd.

Iako to jesu problemi, sve je to ličilo na bacanje prašine u oči, jer niti je to bilo mesto niti su tu bili ljudi koji mogu da išta urade tim povodom. Već tu je bolno očigledna bila jedna činjenica – na Ljubinkovoj “tribini” nije bilo nikoga ko se išta pitao u srpskoj dijalizi.

Priču je nastavio dr Voin “sve je relativno” Brković, sa neverovatnom pričom kako HDF “i nije toliko dobar koliko se priča”, i to ustvrdi ispred nekoliko pacijenata koji samo zahvaljujući HDF-u već uveliko gaze četvrtu deceniju dijalize.

Čovek je dakle, Snežani i Zvonalisu pričao da njihov HDF (svaki drugi dan) “i nije toliko dobar koliko se priča”, iako ovo dvoje jako dobro znaju da su njihovi dijalizni vršnjaci davno pomrli u centrima, čekajući da Voinu slični shvate “Kako do bolje dijalize”.

Zatim čovek reče kako u svim dijaliznim centrima treba uvesti 3 smene, pa ko koliko skrpi da se izdijalizira – 3 i po sata puna kapa, uz neizbežnu Ibarsku magistralu i evociranje ličnih uspomena sa ozloglašenog putnog pravca (!?!).

Nakon njega dođe red na dr Rođu, koji se od početka ponašao kao da je svratio tu na putu do pijace, a ne da učestvuje u nekoj priči, osim možda o ceni trešanja. Takav je bio, u licu.

Očekivano, on reče kako su njegove kolege već rekle manje-više sve i da on nema puno da doda, promrsi par rečenica i preda mikrofon dr Peri.

Mali Pera, pulen Nade Ajkule, medicinski fenomen (sin i zet dvojice načelnika nefrologije), je oduševljavao svojom neupućenošću u manje-više sve vezano za dijalizu, uz stil objašnjavanja kao da je sa druge strane tezge i objašnjava dr Rođi zašto trešnje koštaju 250 dinara.

Ostaće upamćena njegova konstatacija “Ja prosto nisam mogao da verujem koliko je loša kontrola vode na dijalizi!” i odgovor na pitanje zašto on to nije znao: “Pa mislio sam da se to kontroliše!”.

(Ko da ti radi tvoj posao crni Pero!?!).

Nakon sat vremena zamajavanja, iznošenja nebuloza, zaprepašćenosti i neverice o situacijama u dijaliznim centrima u kojima oni rade dugi niz godina, došla su na red pitanja “Publike”.

         

Lupao je koga je šta svrbelo.

Od toga da neki centri nemaju čak ni doktora stalno prisutnog u sali, pa do revizije vaskularnih pristupa, dobijanja Beviplex ampula nakon svake HD, rađenja biohemijskih analiza nakon HD na mesečnom nivou, novčanih nadoknada za HD u inostranstvu, odlazak obučenog dijaliznog kadra u inostranstvo… (u poslednje vreme medicinski tehničari odlaze u inostranstvo, novi dolaze i posle 10 do 15 dana obuke rade samostalno!!?)

Sneža i Zvonalis su iskusno zauzeli udarne pozicije u prvom redu, i Snežana je prva počela da preslišava doktore. Govorila je o temama koje su na ovom sajtu stalno pominjane – od kvaliteta vode, zastupljenosti HDF-a, o raznim glupostima Pravilnika o dijalizi, dužini trajanja dijalize u dijaliznim centrima, i mnogim sitnijim pojedinostima koje dijaliznim pacijentima život znače, a na koje je većina ljudi u Sali, uključujući i doktore, samo začuđeno gledala.

Zvonalis se osvrnuo na manje-više iste teme, a potom krenuo da drži predavanje o dijalizi koje se nikad ne bi završilo da Ljubinko nije uradio jedinu korisnu stvar tog dana i prekinuo ga (doduše, tek iz trećeg pokušaja).

Iako je Zvonalis rekao i par korisnih stvari neupućenima, tu ipak nije bilo ni vreme ni mesto da se nekome drži čas. (Pucajte, samo njemu nedajte da drži čas).

Nakon njega na red dolazi Jelena iz Šapca čisto da nas osvesti kakva je tek situacija u unutrašnjosti, sa pitanjem “Da li je obavezno uzimanje nalaza krvi posle dijalize?”, jer se u Šapcu eto, ne uzimaju.

Pa kako se onda ocenjuje kvalitet dijalize?

Izgleda isto onako kako smo ga i mi međusobno ocenjivali, odokativno…

Ovi tamniji u licu imaju lošiju dijalizu, a ovi bleđi su anemični …

Profesor Koprivica koji se leči u KCS kaže da su pacijenti primorani da toliko znaju o dijalizi da su već postali polu-stručnjaci, a trebalo bi oni koji su se školovali za to da vode računa o svemu. On se posebno osvrnuo i na dobro poznato stanje objekta KCS koji se polako ali sigurno urušava i na činjenicu da pacijenti često ostaju prepušteni sebi i Bogu, na šta je dr “sve je relativno” Brković dobacio da se slaže, ali da to nije toliko strašno (?!).

        

Luka sa VMA je pitao prisutne doktore koja je procedura pri prijemu pacijenata u njihove dijalizne centre, da li se pacijenti upućuju na dijalizu “kao ovce na klanje” ili se prvo edukuju, vakcinišu, objasne im se procedure, obaveze, dijeta, formiraju pristupi, itd., na šta je dr Jemcov odgovorila da “postoji pravilnik o ponašanju pacijenata”(???) dok su ostali doktori samo klimali glavom bez komentara (!?!).

Miroslav u plavoj majici, je izrazio svoje razočarenje čitavim “okruglim stolom” i činjenicom da se priča o prevozu, drži nam se mala škola dijalize itd. umesto da se raspravlja o pravim problemima i pravim krivcima za lošu dijalizu. Dodao je i pitanje šta se radi po pitanju zamene aparata za dijalizu pošto oni imaju garantni rok od 7 godina ili 30.000 radnih časova koji je svuda istekao, na šta se dr Jemcov samo nasmejala (!?).

Diskusija je završena pitanjem jednog momka iz Šapca (ne čusmo mu ime) da li ima pravo na ampulu Beviplexa posle svake dijalize, jer oni isti dobijaju samo petkom (cirkus).

Kada su mu svi prisutni odgovorili potvrdno on je samo gledao u neverici postajući svestan gde živi i da se za svaku sitnicu koju bi mu država trebala obezbediti mora boriti.

Elem, oko pola pet, bi vreme za razlaz.

Kako do bolje dijalize?

Sa ovima, nikako.

Opšti utisak: ženidba Sibinjanin Janka je pesma, a predstava Tribinjanin Ljubinka je tragedija.

Pacijenti, sa čime su došli, sa time su i otišli.

A to je valjda i bio cilj.

Aktivnost je održana.

Sredstva su opravdana.

.

.

.

DiaBloG – 2017

.

.

____________________________________

_______________________

___________

Šta mislite: koji organ nikada neće imati svoj Svetski dan?

I bi dan:  Svetski  dan  bubrega.

Poštovani čitaoci,

Šta mislite: koji organ nikada neće imati svoj Svetski dan?

Ako ste pomislili na onaj organ, predmet ginekološkog ili urološkog izučavanja, varate se. Nije to.

Mozak, tačan odgovor je: mozak.

Mozak nikada neće imati svoj svetski dan.

Onima koji prave i određuju te svetske dane, ne odgovara da ljudi uključe mozak i da počnu da ga koriste. To bi moglo biti opasno za njihov naum, to bi moglo da im ugrozi biznis. Jer, i iza Svetskog dana bubrega stoji zarada belosvetskog ološa.

Pare, gospodo, pare.

Iza svake takve kampanje je najobičnija preraspodela ili otimanje para.

U početku smo mislili da je to najobičnija pokondirenost, kaćiperstvo. Ono kao: „videla žaba da se konji kuju, pa i ona …“ Slepo imitiranje ili prihvatanje svega što nam nameću sa Zapada, a što sa nama ili našim tradicijama nema nikakve veze. Imate hiljade sličnih primera okolo, a najnoviji je odluka o proslavi Dana svetog Patrika u Beogradu (mi kad se uvlačimo, ne ostavljamo ni cipele napolju). Tako i za taj nesretni dan bubrega, do pre neku godinu niko od nas nije ni znao ni čuo.

Pored toliko značajnih datuma iz naše nefrologije, pored toliko velikih nefroloških ličnosti (kakav je npr. bio Dr Vasilije Jovanović), mi smo potrčali da preuzmemo neutemeljeni, klizni datum, svake godine drugi četvrtak u martu. Tako nam odredilo!

Da li smo bili zastupljeni, da li smo učestvovali u radu tog tela koje nam je tako odredilo? Nismo.

Da li su druge države ili nacije učestvovale u određivanju datuma i ciljeva te kampanje. Nisu.

Ali smo izbombardovani i ubijeni u pojam, među prvima potrčali da „uzmemo učešća“, jer to je baš ono – svetski.

Svetski, a naše. (To nam je kažu najbolja marketinška rečenica, eto dokle smo došli).

Dakle, mislili smo da su srpske bolesničke Feme izmilele ponovo iz Sterijinih komendija, da su naši Jovani poželeli da budu Johani, da su i bolesnici i medicinari hteli da sakriju praziluk koji im iz dupeta viri, pa navukoše na sebe kartonske ploče sa belosvetskim natpisima o bubrezima. Znate ono, kad balkanske praznoglave starletutke nazdravljaju za mir u svetu …    A kojekakva medicinska spadala, kao onaj Dr Filguz, iskoriste priliku da se slikavaju …

Mislili smo, ali osećamo da nije samo to.

Pa smo pomislili: glup i naivan, priprost taj naš narod. Iz najbolje namere se uključio u nešto, zanesenjaci, idealisti jedni. Ono kao, socijalisti-utopisti. (Socijalisti koji su svoju brigu za narodna prava utapali u viskiju). Ovo podneblje je oduvek bilo pogodno za izrastanje svakojakih prosvetitelja, usrećitelja, ljudi sa misijom, sa vizijom, sa propagandama najgore vrste.

Pa tako privukoše i nas, na priču o značaju prevencije, na potrebu skretanja pažnje, na razmišljanje o problemu, takozvano: podizanje svesti ili preumljenje.

Da se Vlasi ne dosete.

U zemlji u kojoj se ništa ne podiže: ne podiže se porodica, ne podižu se fabrike, ne podiže se proizvodnja, promet, školstvo, nauka, ništa … ne podiže se buna, ne podiže se ni jedna jedina stvar, oni bi da podižu svest.

O značaju bubrega.

Jedan. Jedan jedini dan, u godini, će da razmišljaju o bubregu. Ili o oba bubrega.

I posle ništa.

Trista šezdeset četiri dana nerazmišljanja. Ni o čemu, a pogotovo ne o bubregu.

Pa već to je bilo dovoljno da razumnima pobudi sumnju, u dobronamernost „akcije“.

Kome drugi određuju kad i šta treba da misli, njemu mozak i ne treba. Treba samo da se pridruži armiji podražavalaca, imitatora, sledbenika Novog Svetskog Poretka. A njima je Veliki brat odredio šta svakog dana treba da promišljaju i izričito je zabranio da imaju ikoga drugoga božanstva sem njega jedinoga.

Zvuči Vam poznato, zar ne.

Tako dođosmo do pravog uzroka toj inicijativi.

Dakle: pare, gospodo, pare.

Iza svake takve aktivnosti vrti se neki novac među organizatorima, izvođačima, učesnicima, sponzorima, propagatorima i inim statistima. Pa se u to kolo obavezno uključe i kojekakvi masonci, drotarijanci, centri za demokratiju, slobodne izbore, žene u sivom (50 nijansi), itd., itd…

Da li ste ikada bili na sajtovima ili Fejsbuk grupama, takozvanih Udruženja za ovo ili ono.

Sve te takozvane nevladine organizacije. One koje isisavaju novac od naše vlade, a rade za druge vlade. Nažalost, mnoga Udruženja bolesnika su se pretvorila baš u to. Društva za namicanje para nekolicini ljudi, obično Predsedniku i njemu bliskima. Da samo vidite kako se uzbude pred deljenje para iz različitih Fondova i ministarstava. Da samo vidite tu smejuriju, kad polupismeni Predsednici krenu da prave „Projekte“ za koje traže „Podršku“. Tako se zove prelivanje para, naših para, para svih nas, u privatne džepove. Džepove domišljatih pojedinaca, koji su od svoje bolesti napravili biznis.

Iz naziva se već vidi da su se polupismeni Predsednici „udruženja“ najviše pomučili smišljajući nazive tih svojih Organizacija. Na primer: „Sve za osmeh, pare ni za šta“, „Inicijativa za normalnu diurezu“, „Sivo tržište bubrezima – pedest nijansi“, „Donor-heroj, a primalac-tajkun“, „Forum za unapređenje mežububrežne razmene“, „Dole dijaliza, gore profit!“, itd. itd.

Znate već onoga u Vojvodini, koji je formirao svoje privatno udruženje, štampa ilustrovani časopis šurujući sa farmakomafijom, pa u svakom broju objavi 50 svojih slika, sve sa velikim mikrofonom pred ustima, kao on drži predavanja, edukuje pastvu, a sa medicinom ima veze toliko što je dvaput ležao u bolnici i pročitao uputstva za dijalizne bolesnike iz Večernjih novosti. Ali, on celo članstvo voda na sportske igre i zajedničke ručkove („druženja“), sve sa muzičkim orkestrom i prigodnom muzikicom za bolesničke uši. Naravno, u pitanju je orkestar njegove kćerke pa pare uvek ostaju u porodici, a bolesnici ionako ništa ne kapiraju.

E za takve je Svetski dan bubrega – kao Bogojavljenje.

Tad ili nikad.

Pa oni se mesecima spremaju za „obeležavanje“ istog. Prijavili su Projekat, odobrena su im sredstva, iskukali su još nešto od opštine, od Sponzora, od apoteka, od privatnika, od humanitarnih organizacija, pa su našli nekoliko praznoglavih „volontera“, dobrovoljaca, naivnih i obmanutih „aktivista“ koji će deliti letke, štampati plakate, meriti pritiske ili šećere, nije ni bitno. Bitno je da se od tog „obeležavanja“ zadrži pooveliki deo „sredstava“, za sebe.

Eto zašta služi Svetski dan bubrega. U manipulacije sa boleštinama, sada su se pored medicinara, farmaceuta, političara i raznih drugih profesija, uključili i sami bolesnici. Pare su čudo. Ljudi su spremni obogaljiti sopstveno dete da bi prikupljali novac „za njegovo lečenje“.

Kad pogledate držanje tih „dvostrukih“ bolesnika, vidite da oni tu ne vide nikakav problem. Oni ne osećaju krivnju. Zaboga, oni rade isto što i medicinari, farmakomafija, političari i svi ostali koji žive od boleština. Pravih ili stvorenih.

Da zadržimo za sada, u fokusu, samo Dan bubrega, kao takav.

I da razjasnimo, ono što vas najviše interesuje: šta ćemo mi, dijalizni bolesnici u svemu tome?

Jer, iz dosadašnjih „obeležavanja“ videsmo da su dijalizni bolesnici bili ključni, ako ne i jedini učesnici tih morbidnih poklada.

To je ono što vređa zdrav razum.

Šta će dijalizni pacijenti na promociji sprečavanja bolesti bubrega?

Da izigravaju strašilo, da uplaše prolaznike dokazujući šta će im se desiti ako ne piju dovoljno tečnosti?

Da li ima išta otužnije na kugli zemaljskoj nego gledati kako dijalizni bolesnik priča u kameru kako treba unositi dovoljno tečnosti u organizam. To priča on koji je povazdan žedan, kojemu su odricanje od vode nametnuli kao glavnu terapiju. Tragedija, šta drugo reći.

Šta će dijaliznim pacijentima (ciljano za njih planirano) predavanje u Kolarcu: Kako sačuvati bubrege?

Zaista, kako da sačuvaju bubrege ljudi kojima su bubrezi već propali? Oni koji idu na dijalizu, doći će na predavanje da čuju kako da sačuvaju bubrege? Da nije malo kasno?

Da imamo svog domaćeg Riplija, da ovo beleži i prevodi svetskim agencijama, verujemo da bi nas ismejavali od Kejptauna do Vladivostoka. A i šire.

Ajde, da je tema kako da sačuvaju krvni pristup – to bi imalo smisla, itekako.  Ili: kako poboljšati kvalitet lečenja dijaliznih bolesnika. Ali, tih tema nema, i neće ih ni biti. Nije cilj nešto popraviti ili iskoreniti, rešiti problem. Ne. Cilj je zarađivati. Vrtiti priču i uzimati pare. Nisu bitni rezultati, nego marketinška predstava koju prodamo narodu. Jer, ako ostvarimo rezultate, prihodi će jednoga dana prestati. Da li stvarno mislite da je to na pameti onih koji godinama žive od tuđe ili svoje bolesti. Ne.

Pogledajte prethodne kampanje za prethodne Svetske dane bubrega. Nikakve rezultate nisu dale. Ono što se pričalo pre 5 ili deset godina i danas se može ponovo pustiti, opet bi bilo aktuelno.

Pare se daju za širenje straha. Ili kako režiseri ovih predstava kažu: Za podizanje svesti.

(Na primer, jedna kampanja je bila: Zaustavite napade bubrega. Naši srpski nesretnici, sveže izbombardovani, delili su na ulici letke sa bukvalnim prevodom engleskih parola, pa je na tim lecima pisalo Zaustavite napade bubrega. Niko u našoj medicini nije znao šta su to napadi bubrega, jer je bubreg jedan miran, povučen organ, i ne napada nikoga. Ako su mislili na bolove koje bubregu pravi kamenac, onda je to bol zbog kretanja bubrežnog kamenca, a bubreg je tu žrtva, a ne agresor. Takvih budalaština sa prevođenjem nametnutih im parola, ima svake godine).  Što bi rekao pokojni Predsednik, ne napada bubreg njih, nego oni napadaju bubreg, zbog para.

Ove godine im je naredilo da kampanju nazovu: Zdrav bubreg svima.

Jeste, zdrav bubreg svima, a osiromašeni uranijum samo nekima.

Milosrdni anđeli. Oni koji su zarobljenim Srbima naživo vadili organe verovatno su i tada nudili zdrav bubreg svima, ili bar onima koji imaju pare, da plate.

Zamislite budalu kojoj je palo na pamet da natera dijaliznog pacijenta da se slika kako pije vodu i zatim pruža čašu vode drugoj osobi, pa tu sliku onda treba da „tvituje“ uz užasno blentavu, takoreći ogavnu, mantru, ceo praznoverni ritual: „Danas ja proslavljam  #worldkidneyday. Ja pijem i pružam #glassofwater zato što #isupportwkd”. Neophodno je napraviti sliku kako pijemo i pružamo čašu vode drugoj osobi, a zatim se slika  tvituje na @worldkidneyday.

Da povratiš. Čim pročitaš.

Ovi ludaci na RTS otišli su u Centar za dijalizu u Leskovac da anketiraju ženu u sred dijaliznog tretmana, pa su još naglasili da je ta žena iz mesta (neobičnog naziva) Donje Brijanje, a onda im je ona ispričala sve najpohvalnije o svom lečenju. Prosto da budeš srećan što si dijalizni bolesnik. Sa čašom vode svako jutro, obavezno.

Ne znaju da: Za svaku čašu vode zdrav bubreg ti kaže hvala,

a dijalizni bubreg: neka hvala, ne smem.

Eto, šta nam donese Delivery Unit.

Na srpskom se Delivery unit prevodi kao junica koja se porađa.

Problem je samo što je sve to na državnim jaslama.

Tragedija.

Sve navedeno može nas samo učvrstiti u uverenju,

da za dijalizne pacijente, koji još koriste mozak,

Svetski Dan bubrega može biti samo

Dan žalosti.

 

DiaBloG – 2015

 

 

 

 

Literatura:

Partneri i sponzori


 

WKD na RTS-1http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/1856825/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D0%B4%D0%B0%D0%BD+%D0%B1%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0+.html

ili:

http://www.nshronika.rs/intervju-dana/budi-donor-postani-heroj-obelezen-svetski-dan-bubrega/

ili:

http://www.blic.rs/tag/12177/Svetski-dan-bubrega

ili:

Povodom Svetskog dana bubrega, juče je ispred restorana Ruski car u Knez Mihajlovoj ulici organizovana promotivna akcija gde su zainteresovani građani mogli da dobiju odgovore od stručnjaka o svim dilemama u vezi sa bolestima bubrega, transplantacijom organa i donorstvom. Organizatori akcije su udruženja bubrežnih bolesnika i invalida na kućnoj dijalizi Renalis, Nefrološka sekcija Srpskog lekarskog društva i Centar za demokratiju. – See more at:

(http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/novi_bubreg_na_odlozeno.55.html?news_id=185663&action=print)

Partneri i sponzori1