Tag Archive | prednosti

Pedeset godina transplantacije bubrega

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije i druge priče …

Poštovani čitaoci,

Više puta smo do sada pisali o transplantaciji bubrega. Kao i sve ostale terapijske opcije nadoknađivanja bubrežnih funkcija, tako smo i transplantaciju nastojali predstaviti u što realnijem svetlu.

Doktori, koji s vremenom i sa iskustvom, postaju stručniji i pretvaraju se zapravo u fah-idiote, uskostručne specijaliste, najčešće hvale do beskraja terapiju za koju su se usavršili. Tako su neki ubeđeni u prednosti hemodijalize, neki u prednosti peritonealne dijalize, a transplantacijski nefrolozi su posebno preterivali hvaleći transplantaciju preko svake mere i terajući ljude na zaveštanje organa, potpisivanje donorskih kartica i slične „aktivnosti“.

Znajući da se i iza toga krije „samo biznis“ (Rajko, ništa lično!), na ovom sajtu smo radili obrnuto: namerno smo isticali da nijedna od terapijskih opcija nije dobra i da svaka ima masu nedostataka i problema koje treba rešavati.

Tako smo za transplantaciju nejednom naveli sve njene nedostatke i opasnosti. Od toga da pacijent (najčešće je to neki glupavi pacijent) samo iz razloga većeg „komfora“, jer ne želi da dolazi u bolnicu 3 puta sedmično, zalegne u hiruršku salu pod nož, i time sebi možda iskomplikuje život, a nekada i zaista tragično završi. Naglašavali smo te hirurške komplikacije transplantacije, kao što su tromboza novopresađenog bubrega (link), krvarenja, infekcije, sepse, zapušenje (na bešici) ušivenih mokraćnih kanala, otok i prskanje transplantiranog bubrega, pojavu fistula, urinoma, te brojnih drugih neposrednih ili posrednih komplikacija transplantacije. O odbacivanju transplantiranog bubrega, koje može nastati već za par minuta, na operacionom stolu (kao i bilo kada kasnije), da i ne govorimo.

Pominjali smo i transplantacionu farmakomafiju, brojne proizvođače lekova, čiji se preparati moraju svakodnevno i redovno gutati, počev od pre-transplantacijskog perioda, pa do kraja trajanja transplantacijskog bubrega. (Iako niko pacijentima nije govorio koliki je prosečni vek trajanja transplantiranog bubrega, mi smo otkrili da je to kod nas 8, i slovima: osam godina). Imunosupresivna mafija je u međuvremenu postala ista, ako ne i jača od dijalizne farmakomafije, gledajući po njenom prometu, profitu i uticaju na političare, države i doktore, koji se nama i našim bolestima bave.

Navodili smo činjenice da lekovi koji se moraju uzimati posle transplantacije namerno slabe imunitet pacijenta, te su takvi pacijenti lako podložni infekcijama, i bakterijskim i virusnim infekcijama (herpes, varičela, citomegalovirus, mononukleoza, hepatitis), dobijaju šećernu bolest, bolesti kostiju (osteoporozu i osteonekrozu), tumore i karcinome (posebno tumore kože, limfnih žlezda i genitalija), dobijaju povišen krvni pritisak, gastritis ili ulkuse, grčeve ili konvulzije, bolove u stomaku, dijareje (i slična sranja), povišenje masnoća (holesterola) u krvi, glava im se zaokrugljuje, gingiva im se uvećava, rastu im dlake i akne po licu, dobijaju kataraktu, dobijaju na težini, dobijaju srčanu slabost, srčane ili moždane udare, infarkte ili šlogove, itd, itd.

Samo praćenje funkcije nakalemljenog bubrega i stalni stresovi pri učestalim laboratorijskim kontrolama nivoa imunosupresiva, nivoa kreatinina, elektrolita, i svih drugih analiza, ultrazvukova, snimaka, skenera, biopsija, itd., – sve to itekako pokvari kvalitet života, te transplantirani pacijent suviše često ‘umire od straha’ da će mu se vratiti osnovna bolest, ili da će mu kreatinin nastaviti rasti, da će opet morati nazad u dijalizni centar, kao povratnik ili neuspeli begunac, kao da je njegova krivica što je bežao, i što beg nije uspeo. Stalni psihički pritisci, obaveze i napetosti koje te obaveze stvaraju, neretko završe razvojem afektivnih reagovanja, depresija, neuroza, glavobolja, nesanica i drugih psihičkih poremećaja u transplantiranih bolesnika.

Sve smo to pominjali, manje ili više, i sve je to tačno, ali danas nećemo o tome.

Jer, i nije sve baš uvek tako.

Danas hoćemo da pokažemo da nismo samo „dva vrana gavrana“, crne ili žalosne sove, ptice zloslutnice, koje sa virtuelnih grana ispuštaju komentare na nevine prolaznike.

Danas hoćemo da govorimo o pozitivnim stranama transplantacije.

Znamo da toga imate na svakom ćošku, stalno ide (debelo) plaćena kampanja „produži život – ostavi nama organe“, kao da je život ona stvar, te nikad nisu zadovoljni dužinom. Svake nedelje državna televizija u drugom dnevniku emituje glupave priloge u kojima narcisoidni doktori i privedeni pacijenti pričaju o tome kako počinje jedan novi život, kako su pre toga čak morali da idu i na dijalizu … i tako to.

Nećemo takve budalaštine. Tako se transplantacija u narodu neće zapatiti.

U nedostatku naših, lepih transplantacijskih priča, našli smo vam nešto iz uvoza. Nešto što je bilo u internetskoj ponudi, ali je trebalo duboko i široko kopati, pa je većini naših virtuelnih predsednika i predstavnika pacijenata to promaklo.

Da vam pokažemo svetlu stranu transplantacije prikazaćemo vam sledeće priče:

Pedesetogodišnjica jedne transplantacije

Priča počinje davne 1967. godine, pacijentkinja Denis Lombard je tada imala 13 godina.

I u bogatom i razvijenom Los Anđelesu, transplantacija bubrega je u to doba bila eksperiment. Ukratko, kockanje sa životom. Šezdesetih godina prošlog veka transplantacija se radila samo u naučnim medicinskim ustanovama, a čak ni tamo se nije radila kod dece.

Procenat preživljavanja transplantiranih bubrega u prvoj godini nije bio ni 50 posto, ni pola ih nije dočekalo drugu godinu.

A tek dijaliza. Šta da vam kažemo osim da dijalize tada nije bilo za svakoga. Samo za odrasle muškarce, i to ako su radno aktivni, ako su glava porodice i ako će se dijalizom moći vratiti na posao. Za decu, nema.

Strašno doba.

Ipak, roditelji male pacijentkinje, majka Ana i otac Ted Lombard, nijednog trenutka se nisu predavali.

Majka Ana kaže: „Nema vrata na koja nisam zakucala, nema bolnice kojoj se nisam obratila.“

Otac Ted je bio više nego odlučan. Izašao je pred doktore sa sledećim rečima: „Jednu kćerku sam izgubio, ovu drugu ne dam!“

Naime, Denis i njena sestra Dijana su rođene 1954. godine sa genetski urođenim oboljenjem bubrega i njena sestra je zbog toga i umrla, kada je Denis imala 7 godina.

Narednih 6 godina, otac Ted i majka Ana su započeli tešku borbu za život preostale kćerke.

Shvatili su da je transplantacija jedina šansa, ali trebalo je ubediti i doktore.

Dr Albin Gritsch, losanđeleski hirurg, je prihvatio izazov.

Sada, o tome kaže: „Bila je to hrabra odluka. Transplantacija je tada bila pionirski poduhvat, a povrh svega pacijentkinja je imala samo 13 godina“.

Otac Ted je dao svoj bubreg kćerki Denis i taj bubreg i danas funkcioniše.

Danas, Denis sa roditeljima slavi pedesetogodišnjicu te transplantacije.

Otac Ted, koji sada ima 88 godina, 50 godina živi samo sa jednim bubregom i nema nikakvih zdravstvenih tegoba!

Dok su se porodično fotografisali na ovom slavlju, Denis koja sada ima 62 godine, kaže da je beskrajno zahvalna svome ocu, jer joj je on dva puta poklonio život, i to ne običan, nego pun, srećan i zdrav život.

Denis Lombard, njena majka Ana i otac Ted Lombard

Posle te pionirske operacije, losanđeleska univerzitetska klinika je razvila jedan od najvećih i najuspešnijih transplant programa u svetu.

Danas je transplantacija bubrega rutinska operacija u skoro svim zemljama.

Dr Gabriel Danovitch, šef losanđeleskog transplant programa u kojem je samo prošle godine učinjeno 357 transplantacija bubrega, kaže: „Nekada je operacija uzimanja i presađivanja bubrega bila velika, ekstenzivna operacija na otvorenom trbuhu, a oporavak pacijenta je trajao po nekoliko meseci. Danas, ta se operacija radi laparoskopski, sa dva mala reza za uzimanje bubrega, a davalac se vraća na posao za svoj radni sto, već za par nedelja. Od te 1967. godine, mi smo prešli dug put, ali smo dužni zahvaliti se i porodici Lombard, koji su bili deo tih naših početaka.“

Doktori, sestre, pacijenti i svo osoblje bolnice pridružilo se čestitkama i slavlju Lombardovih.

„Želim da ohrabrim i druge, da slobodno budu davaoci organa“, kaže sa bolničke govornice Denis Lombard. „Moj otac je pre 50 godina iskoristio šansu da spasi jedan život i evo, i sada je vrlo aktivan, izvanrednog je zdravlja, iako ima 88 godina, koliko ima i moj bubreg.“

I to je to. To je prava pozitivna priča.

Šta reći, posle ovoga.

Najbolje, ništa.

U potrazi za nečim sličnim sa našeg govornog područja, naiđosmo na još jednu interesantnu ispovest:

Moj bubreg je star čak 103 godine!

Osječanin Ivan Leko (66) oboleo je od hronične upale bubrega još 1986. godine.

Imao je tad 35 godina, suprugu, decu i veoma veliku šansu da ostane bez bubrega, čiju je funkciju uništavala bolest koja je brzo napredovala.

Upravo mu se to i dogodilo 1991., kad je krenuo na dijalizu, a bio je i jedan od čak 1100 ljudi koji su tad bili na listi za transplantaciju.

Šanse za donirani bubreg bile su male, jer se tad u Hrvatskoj obavljalo 50-ak transplantacija godišnje (kao u Srbiji danas).

Ivan kaže: „Moj lekar dr. Marko Jakić, predložio je da članovi moje porodice odu na tipizaciju tkiva kako bismo videli ko je od njih mogući donor bubrega. Dve sestre i tata su odgovarali i, na moje iznenađenje, doktor Jakić odabrao je oca za prihvatljivijeg donora – priseća se Ivan, čiji je otac Ante tad imao 77 godina!

Prema tadašnjim pravilima, donor organa nije mogao biti čovek stariji od 60 godina, no dr. Jakić, tvrdi Ivan, smatrao je da je bubreg njegovog oca u izuzetno dobrom stanju.

„Moj otac imao je bubrege mladića iako je bio najstariji donor organa u zemlji“ – kaže Ivan, kojeg su lekari u KBC-u Zagreb na Rebru operisali novembra 1991. godine. Dvoumili su se hoće li taj bubreg biti dobar izbor za transplantaciju, no dr. Jakić je bio uveren u uspeh. Preliminarni nalazi koje je otac Ante napravio bili su izvrsni, što je razuverilo zagrebački tim lekara, koji su Ivanu potom zakazali termin operacije.

„Sve je prošlo bez problema i za mene i za oca. Ja sad zapravo imam tri bubrega, jer moje nikad nisu izvadili“ – dodaje Ivan. Otac Ante je nakon toga poživio još 17 godina. Umro je u 94. godini, od starosti. Nikakvih zdravstvenih problema nije imao uprkos samo jednom bubregu, koji mu je i dalje savršeno dobro radio.

„Moj bubreg danas realno ima 103 godine i nadživeo je sve predviđene medicinske granice, jer se veruje da organi stare kao i čovek. Ne prođe ni dan da ne pomislim na oca, zahvaljući kojem danas imam troje dece i sedmoro unučadi“ – govori Ivan, koji se oseća dobro i zdravo, iako nalazi kažu da kreatinin u presađenom bubregu raste, pa on polako gubi funkciju.

Ivan je nakon transplantacije umnogome promenio način života kako bi se presađeni bubreg održao.

„Nastavio sam normalno sa životom, ali sam izbegavao dizati teške terete, promenio sam način ishrane i pridržavao se svih pravila za ljude s transplantiranim organom“ – kaže Ivan prisećajući se oca Ante, koji nikad u životu nije popio tabletu, a celi je svoj radni vek proveo radeći teške građevinske poslove.

„Stanje organizma je uslovljeno našim načinom života, time šta jedemo i kako živimo, no otac je i genetski imao izuzetno dobre predispozicije da dugo i zdravo živi“ – kaže Ivan, koji je već 15 godina predsednik osječkog Udruženja transplantiranih i dijaliznih bubrežnih bolesnika, koje ima 180 članova, uglavnom srednje dobi. Za razliku od prije 25 godina, u Hrvatskoj se danas na listi čekanja za transplantaciju bubrega nalazi 30-ak ljudi, a sama dijaliza dostigla je veliki napredak pa nije toliko neugodna i mučna.

„Na sreću, i svest o doniranju organa danas je mnogo razvijenija pa se relativno brzo dolazi do organa koji su bolesnima potrebni“ – zaključio je Ivan.

Eto, ove dve neobične priče, nismo mogli a da ne prenesemo.

Koja je poenta, svega ovoga, šta je naravoučenije?

Pa, ništa. Nema ga.

Želimo samo da svima onima koji su zaduženi za brigu o bubrežnim bolesnicima

čestitamo „Praznik rada“.

 

.

.

DiaBloG – 2017

Advertisements

Kako do KUĆNE hemodijalize

KAKO DO KUĆNE HEMODIJALIZE

Pošto smo imali nekoliko pitanja koja su vezana za objašnjavanje procedure prelaska na kućnu hemodijalizu, evo ukratko da kažemo nešto i o tome.

Šta je prvo potrebno za prelazak na kućnu hemodijalizu?

Prvo ta misao o kućnoj HD treba da Vam padne na pamet.

To je prvo.

IDEJA

Ona Vam padne na pamet najčešće kad dođe red na najnesposobniju sestru da Vas punktira, ili kada osmoza svaki čas alarmira, ili kad Vas vozač saniteta vozika preko sedam gora dok ne dođe red i na Vašu adresu, ili kad morate čekati još sat vremena dok vam aparat ne bude spreman, jer je nekome pre vas ubačen ili produžen tretman, itd. (Da ne govorimo o ovima koji putuju iz Beograda na hemodijalizu u Lazarevac). Ukratko, ima mnogo situacija kad će Vam ta ideja sigurno pasti na pamet.

E, kad Vam pomisao o kućnoj HD padne na pamet, sledeći korak je obično da se malo raspitate o tom modalitetu dijalize.

Doktori Vam o tome neće (kao i inače) ništa konkretno reći, osim ako ih niste žestoko potkačili ili nervirali, pa bi da Vas se reše.

Sestre, takođe: samo one koje Vas vide kao buduću mušteriju koja je spremna dobro plaćati njene usluge, ta će Vas ohrabrivati da nastavite da preduzimate dalje korake u tom pravcu.

Sledeće što će Vam neko objasniti (a obično je to neko ko je već na kućnoj hd), prvi uslov da pokrenete proceduru za kućnu hd jeste da imate pare ili sponzora, to jest da vidite kako ćete platiti sve te neophodne uređaje.

OPREMA

Neophodni uređaji su 1. aparat za hemodijalizu, 2. mini reverzna osmoza, 3. omekšivač gradske vode, 4. kojekakvi filteri i creva koja idu uz to.

O onim minijaturnim aparatima pogodnim za kućnu hemodijalizu, koji su i transportabilni, već smo pisali u jednom od naših ranijih postova (klikni ovde). Ipak, većina naših pacijenata na kućnoj hd se opredeljuje za Gambro opremu (sve: 1,2,3 i 4), jer se iskustveno proširila priča da su ipak najbezbedniji i najbolji od svih. Od te Gambro ponude, većina uzima AK200 UltraS mašinu, kao provereno dobar dijalizni aparat. Iako Gambro u svojoj ponudi ima specijalno dizajnirane aparate za kućnu dijalizu, a to su manji i uži aparati (AK95 do AK97), koji su mobilniji, imaju ekran na kome su sva moguća uputstva, kao za idiote, šta kada i kako treba da uradite, ukratko kao navigacija u autu – ipak, iz nekog razloga, koji je više vezan za usmeno predanje, većina pacijenata se odlučuje za robusnu, maksimalno opremljenu, makar i polovnu, dvestotku. A naši ljudi nisu glupi. To jest, ne padaju lako na te zapadne marketinške fore i fazone. (Inače bi nabavljali Frezenijuse, ili Gambrove Artise, koji se nisu pokazali).

Aparat za hemodijalizu se može kupiti, polovan ili nov, ili se može iznajmiti od firmi koje proizvode aparate. Cene polovnih aparata su različite, bilo je čak i slučajeva poklanjanja od strane firmi (proizvođača ili distributera aparata), jer oni su već izračunali da će kroz potrošni materijal (za koji samo oni određuju cenu) aparat naplatiti preko Fonda, a i Vi ste im nešto bitniji od ostalih, inače će reći da nemaju i da to ne može. A ako im se zvanično zatraži cena novog aparata, reći će Vam da su ti aparati od 15000 do 30000 evra. Koliko je nama poznato, većina pacijenata obezbedi novac za kupovinu aparata preko firme u kojoj su radili, preko sponzora ili donacija, a oni srednje stojeći kupe sebi polovan aparat, za par hiljada evra. Najmanje je onih dobrostojećih, koji sami sebi kupe nov aparat, pa šta košta da košta.

Reverzna osmoza se isto mora kupiti, čak i ukoliko iznajmljujete aparat. Za te osmoze Vam je najbolje da proverite cene u inostranstvu, jer, čak i sa carinom su jeftinije nego kad ih ovde kupujete kod „ovlašćenih predstavnika“ (ovlašćenih za dranje bolesnika). Ovih dana Vam je bila jedna ponuda i na sajtu „kupujem-prodajem“ – polovan aparat za HD plus reverzna osmoza, komplet. To preuzimanje opreme od preminulih pacijenata je isto jedan način nabavljanja aparature za kućnu HD, a tako uložene pare ni Vašoj porodici neće propasti, jer će oni istu opremu takođe prodati nekome, kad Vama više ne bude trebala. Naravno, ovlašćeni serviser će je konzervirati ili dekonzervirati, i izdati Vam potvrdu da je aparat korišten, ali ispravan.

Dakle, kad obezbedite pare ili sponzora, najbolje je da još ne kupujete tu opremu, sada je red na pridobijanje saglasnosti doktora i šefova dijalize.

DOKTOR

Neki ne zahtevaju, ali poželjno je da im se obratite zvanično: dopisom, tj. Molbom.

Onda nemaju kud, moraju odgovoriti, a neki će verovatno pokušati da i od toga naprave neki poslić, znate ono kao: mogu ja da Vam to sredim. Takvi su.

Do sada nismo rekli, ali podrazumeva se, da biste pokrenuli proceduru za prelazak na kućnu hd, morate prvo da budete u bolničkim uslovima, odnosno u nekom dijaliznom centru. Posle najmanje nekoliko meseci takvog dijaliziranja (ili nekoliko godina), negde će Vas čak i podučiti malo o tome, ali to je više retkost, nego pravilo. Uglavnom, doktor je taj koji procenjuje da li je pacijent stabilan da može da pređe na kućnu hd. Doktor onda treba da napiše jedan Izveštaj, Mišljenje, Predlog ili Zahtev, za Fond, za RZZO. Još bolje je ako ih je trojica (konzilijum), jer onda je kao manja verovatnoća da su potkupljeni (?!).  U tom Izveštaju doktori će navesti „da ste ispunili sve uslove iz člana 58 Pravilnika o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja (Сл.гласник РС, бр.10/2010-испр., 46/2010, 52/2010-испр., 80/2010 и 60/2011, одлука УС)“.  Dalje, doktor treba da Vam napiše specifikaciju svega, popisano redom, sve što će Vam biti potrebno kao pacijentu koji će nastaviti sa hemodijalizom u kućnim uslovima: npr. vrsta procedure, dijalizator, rastvor, linije, igle, itd. Čim dobijete taj Izveštaj ili Zahtev za Fond, odmah možete početi sa instalacijom aparata za HD u prostoriji koja Vam se čini najpogodnija za obavljanje hemodijalize.

PROSTORIJA

Prostor ne mora biti veliki, ali bi bilo bolje da je zaseban. Na podu je najbolje da su keramičke pločice (ukoliko bi bilo isticanja vode, a dešava se). U toj prostoriji mora biti priključak za struju, priključak za vodu i odvod za kanalizaciju. Trebate imati u vidu da ćete negde morati skladištiti i dijalizni materijal, a to je 15 kanistera mesečno,15 dijalizatora,15 setova linija, i drugog potrošnog materijala (a samo za 1 mesec). Svi nastoje da im ležaj na kome će se dijalizirati bude što udobniji (a ne kao Freseniusove pretvrde fotelje), i tu negde postavite televizor, stub, kompjuter, novine, knjige, ili čime već mislite da prekraćujete Vaših 5 sati na hemodijalizi.

Saglasnost FONDA

Vraćamo se na Izveštaj ili Zahtev, kojeg je doktor, nadamo se, u međuvremenu Vam napisao. Taj zahtev se predaje u lokalni RFZO, zajedno sa potvrdom nadležne firme da vam je instalirala aparat za HD, Taj i Taj, uređaj za pripremu vode za HD, Taj i Taj, da su i aparati i voda za hemodijalizu provereno ispravni (isto potvrde), a onda čekate Saglasnost komisije u Fondu. Kоначну одлуку о том Предлогу доноси Лекарска комисија матичне филијале РЗЗО и о својој Оцени обавештава здравствену установу у року од 5 дана од дана добијања предлога. Na saglasnost se dakle, ne čeka dugo, do 5 dana, ali nije loše i ako imate nekog da to malo pogura, ili bar nazove, „da se raspita“.

Najvažnija stvar u toj Oceni ili Rešenju jeste datum, odobrenje, od kada Vam počinje period lečenja hemodijalizom u kućnim uslovima, itd. itd.

Sa tim Rešenjem, vraćate se ponovo kod doktora da Vam napiše recept. Recept za kućnu HD je zapravo profaktura firmi koja će Vam isporučivati dijalizni materijal. Čak su firme same i napravile te obrasce, sve sa njihovim logom, gore u vrhu obrasca i sa navedenim svim potrebnim materijalom za njihov aparat (koji ste već nabavili), pa doktoru samo ostaje da se dole potpiše ispod spiska tih materijalnih sredstava, neophodnih za dijalizu za 1 mesec. (Da li doktor šta posle dobija od te firme, ne znamo, ne možemo da grešimo dušu, đavo će ga znati zašto, ali to sve funkcioniše).

Kao što vidite, za razliku od nesrećnika koji ostaju u državnim dijaliznim centrima, Vama će i dijalizatori i sve ostalo stizati na vreme, bez tendera i zavrzlama, sve direktno na kućni prag, Fondovo je samo da redovno plaća po tim profakturama Gambru odnosno, Freseniusu, ili od koga ste već kupili aparat.

Taj „specifični“ potrošni materijal se dobija na početku meseca za taj mesec, i sve tako redom.

Za sve ostale potrebe, odnosno sav ostali materijal (gaze, špriceve, flastere, rukavice, itd) dobija se mesečno novac u iznosu od 57 000 dinara. Što jest, jest, nije malo, pa je i ovo mnogima bila motivacija da pređu na kućnu hemodijalizu. Te pare Vam država daje da pokrijete troškove za plaćanje medicinske sestre, filtera za vodu, igala, heparina, dezinfekcionih sredstava, gaza, rukavica i svog ostalog sitnog materijala. Mogućnosti za uštedu su Vam velike, ako se dosetite gde biste mogli što više tog materijala nabaviti, a po što nižim cenama. Tu su naši ljudi nenadmašni. Još ako imate i medicinsku sestru, koja radi u državnoj bolnici, a tamo ne bude stroga kontrola rashoda materijala, mogućnosti su zaista razne, u snalaženju.

SESTRA

Cene za usluge medicinske sestre se kreću od 10-20 € po jednoj hd, zavisno od kvaliteta sestre ili od njene alavosti. Neki naruče sestru samo za uključenje, tj. da ih punktira, postavi igle i započne tretman, a dalje znaju i sami sve da urade, ili obuče nekog od člana porodice da im pomogne oko vođenja ili završavanja tretmana. U tom slučaju, ako sestra ne ostaje ceo tretman, cene će za Vas biti mnogo povoljnije. Uvek morate obezbediti 2 sestre, nikako samo jednu, jer i one idu na odmore, razboljevaju se, imaju privatne obaveze, itd., a Vi niste ludi da sebe dovedete u situaciju da nemate koga pozvati da Vas „uključi na HD“. Poželjno je i da ta izabrana sestra „bude dobra sa nekim nefrologom“, kako bi mogla da eventualno od njega dobije i savete u vezi vašeg lečenja, onako „usput“, za one stvari koje prevazilaze njen nivo znanja o dijalizi..

KOMUNALIJE

Pacijenti na kućnoj hd troše mnogo više struje, od prosečnog domaćinstva, a pogotovu troše mnogo više vode, tako da osim tih troškova koje ćete plaćati (od onih, za sada, 57000 dinara) morate i obavestiti nadležne u elektrodistribuciji i u vodovodu da ste Vi od sada njihova briga, odnosno da o Vama moraju voditi računa kao i o svakoj bolnici. Ne smeju Vas isključivati, ne smeju imati varijacije u naponu ili u dotoku vode, morate im objasniti da je sada Vaš život i u njihovim rukama. Ako budu morali praviti restrikcije celom kvartu, vas moraju poštedeti. Zato neki kućni saveti kažu da su sretni što imaju HD pacijenta u svojoj zgradi, jer te pacijente, odnosno njihovu zgradu ili ulicu, nikada ne isključuju, ni sa struje ni sa vode. Ali, s druge strane iste komšije nisu sretne kad vide medicinski otpad u svom kontejneru, pa to svi pacijenti sa kućne HD dobrano zaviju, pre nego što ga ćušnu u nečiji drugi kontejner i što brže šmugnu odatle. Ni država, ni struka, nisu naime vodili računa o tom aspektu lečenja na kućnim hemodijalizama i za sada je to tako, iako je bilo pokušaja da se tu nešto popravi. Drugi propust je što niko nije ništa preduzeo u vezi kontrole ispravnosti njihove vode za dijalizu, koja je za državne centre obavezna, a kod pacijenata na kućnim hemodijalizama to niti ko kontroliše, niti im ko to traži. Oni misle, i u to se uzdaju, da ako redovno menjaju potrošni materijal kojeg im firme dostavljaju, da su samim tim i bezbedni, ali, ko je sa dijaliznim firmama tikve sadio … (Ili neka pogledaju naš post o dijaliznoj tragediji u Hrvatskoj 2001. godine).

TRETMANI

Kada ste na kućnoj hd radite je svaki drugi dan, ne pravite pauze za vikend, kao kada ste u državnoj bolnici. Znači hemodijalize ćete imati po rasporedu, npr. ponedeljak-sreda-petak-nedelja-utorak-četvrtak, itd. redom na II dan, termini su dakle, klizni. A period dijaliziranja, pa većinom svi biraju popodnevne časove. Prvo, zato što Vam medicinske sestre tada završe svoj posao u firmi, pa mogu doći do vas, a drugo: nema ništa prirodnije, nego zaspati oko 9 ili 10 uveče, kad Vas prethodna petočasovna (duga, a jaka) dijaliza totalno iscrpe. Ujutro, kad se odmorite i naspavate, osetićete se kao novi, i nikada više nećete poželeti otići u državnu bolnicu ili dijalizni centar. Štaviše, i onaj odlazak po recept, jednom mesečno, biće Vam ko odlazak u bivše mučilište i susret sa bivšim islednicima.

Ali, kod njih morate dolaziti, jer osim kontrola i recepata, tu morate podizati i lekove (najvažnije su ampule eritropoetina i gvožđa). Ako ste iz Beograda vama će referentna zdravstvena ustanova biti Klinički centar Srbije ili KBC Zvezdara, a sada to ima i na VMA. Ukoliko ste iz unutrašnjosti za vas je referentna ustanova bolnica, odnosno dijalizni centar u vašem mestu.

REGULATIVA

Svi pravilnici i cenovnici u vezi svih vrsta dijalize mogu se pronaći na sajtu RFZO (Pravilnik o standardima, i njegov član 13 i Pravilnik o cenama, i njegovi članovi 7 i 8).

Kućna hd je svakako najkomfornija i najefikasnija vrsta dijalizne terapije, ne samo kod nas, nego i u svetu. Naš stručni tim će spremiti poseban članak o medicinskim dokazima da je to zaista tako, a do tada vam ostaje samo da verujete na reč onima koji su već na kućnoj hemodijalizi. Doduše, kad se malo duže popriča sa njima i kad se opuste, pa zaborave da se hvale i razmeću svojim prednostima i pogodnostima, neki će vam otvoreno reći: da su umirali od straha, mesecima po prelasku na kućnu hemodijalizu, da ta stvar uopšte nije naivna, da su se nejednom kajali što napustiše onaj komfor i blagodet da se samo zavale i pruže ruku na izvolte, medicinskoj sestri u državnom centru. Taj osećaj panike, da su daleko od bolnice, od urgentnog, od hitne, a da se desi neka komplikacija …, užas! Ipak, ako ste bili stabilan pacijent u državnom centru, bez nekih posebnih komplikacija, takav ćete biti i kući. A firme prodavci dijaliznih mašina i potrepština, znaju za taj jadac, pa da im ne biste pokvarili posao, oni vam obezbede i sestru i servisera za nekoliko prvih tretmana, dok to sve ne uđe u kolotečinu.

Posle određenog perioda strahova, problema i dezorganizacije, na kraju se većina pacijenata izvešti u tom poslu, dobije neku neverovatnu dozu sigurnosti, samouverenosti i samopouzdanja, da hteli-nehteli oni počnu da sa visine gledaju na ostale pacijente koji su ostali u državnim centrima. Pa doskoro smo imali situaciju da su svi predsednici naših brojnih udruženja dijaliznih bolesnika bili pacijenti sa kućne hemodijalize. Neki kažu da je to tako zbog toga što oni iz državnih centara ne požive ni ceo jedan mandat, a to je 4 godine. Pa i o tome treba voditi računa, kad budete razmišljali o prednostima i nedostacima lečenja hemodijalizom u kućnim uslovima. Skoro nijedan pacijent sa kućne HD nije zainteresovan za transplantaciju, niti pristaju na zanavljanje analiza radi učestvovanja u Listama čekanja za transplantirani bubreg. Jok more, oni su digli ruke od transplantacije, oni su sebi uspešno organizovali život, i ne bi više ništa da rizikuju.

Činjenica je da su udruženja pacijenata sa kućne dijalize najagresivnija u zaštiti svojih prava, sve korekcije i izmene Pravilnika su izvršene zbog njihovih pritisaka (doktori i dijalizna struka, nisu ni beknuli, ni protiv očiglednih idiotluka), ali su neki od tih dijaliznih aktivista u tome videli i mogućnost za biznis, pa su postali Grupe za pritisak na javnost, kad je dijaliznim firmama trebalo prokrčiti neke njihove profitabilne poslove. Čak su svoja udruženja proglasili otvorenim i za nekućne članove, to jest one koji su ostali u dijaliznim centrima, a sve radi pojačanja snage lobiranja u korist dijaliznih monopolista i naravno, u svoju sopstvenu korist. Ali ti su im potezi u međuvremenu pročitani, kako od Fonda, tako i od cele dijalizne javnosti, tako da se još samo ponekad oglašavaju „naručenim intervjuima“ u plaćenom novinskom prostoru, a o potrebi za baš nekim konkretnim proizvodom neke dijalizne firme ili o potrebi većeg prelaska u ruke privatnih dijaliznih profitera.

Najveća prednost kućne hemodijalize je taj komfor, da sami sebi organizujete kada ćete da radite hemodijalizu, nema nikoga nad vama, sve prilagođavate sebi i svojim obavezama, slobodniji ste u iću i u piću, itd. Neki pacijenti ove mogućnosti baš zloupotrebljavaju, pa ponekad idu samo 2 puta sedmično na HD, a nekada 3 dana uzastopce, posebno ako su bile slave ili slični krkanluci. Uglavnom, ako pijete alkohol, nastojte da to bude pred tretman, nemojte sutradan, to je mnogo gora varijanta po vas. Neki pacijenti na kućnoj hd su toliko opsednuti što boljim čišćenjem krvi, da su im vrednosti ureje i kreatinina pre dijalize kao kod nekih u državnom centru posle dijalize (npr. ureja 12, kreatinin 230), oni čak moraju dodavati kalijum i fosfor u dijaliznu tečnost, toliko su oborili te vrednosti ekstremnim dijaliziranjem. Da bi što više krvi i uremijskih otrova probacili kroz dijalizni filter oni rade vežbe tokom tretmana, imaju čak i sobni bicikl, trenažer, pored aparata, tako da očiste krvnu ureju i iz onih zabačenih delova tela, koji su inače manje prokrvljeni (npr. mišići leđa i stražnjice), tako da je njima zaista došlo iz dupeta u dijalizator.

Na kraju krajeva, uvek se možete vratiti, natrag u svoj veliki, prljavi i pretrpani (javni) dijalizni centar.

Ni oni se Vama neće obradovati, ali takva je dijalizna situacija kod nas.

Složena.

 

 

JJD – DBG

29.12.2014

 

Ilustracije:

Kod nas vrlo popularan model

Gambrova ponuda za kucnu HD

Prostorija za hd aparat

Ilustracija kucne hd-01

Materijal za kucnu hd

Ilustracija kucne hd-02

Ilustracija kucne hd-03

Ilustracija kucne hd-04

Ilustracija kucne hd-05

Ilustracija kancelarijske hd

Ilustracija kucne hd-06

Ilustracija kucne hd-07resenje-za-kucnu-hd

…………………………………………………………………………………………………………………………………….

.     .     .

Picture1b

.     .     .

Koji je najbolji lek za fosfor?

Koji je najbolji lek protiv povišenog fosfora u krvi bubrežnih bolesnika?

Poštovani čitaoci,

Polako, ali sigurno izlazimo u susret svim vašim željama. Svim vašim pitanjima. Već smo obradili značajan broj najproblematičnijih tema za dijalizne pacijente, a sada smo u prilici predstaviti vam celo predavanje našeg Stručnog tima, na temu koja nam je (manje-više) svima veliki problem: kako održati normalan fosfor u krvi? U jednom ranijem postu, Kako smanjiti nivo PTH bili smo pomenuli značaj regulisanja fosfora u lečenju hiperparatireoidizma i renalne osteodistrofije, ali sada ćemo samo o sprečavanju porasta fosfora ili fosfata u krvi bolesnika čiji bubrezi ne funkcionišu.

Evo integralnog teksta, u našoj diskretnoj, redakcijskoj, obradi:

Bubreg je važan organ za održavanje serumskog fosfora u normalnim granicama. Normalno se 75% hranom unetog fosfora izlučuje preko bubrega. Kada bubreg ne funkcioniše, porast fosfora (ili fosfata) u krvi je neminovan. Zato se dijaliznim bolesnicima propisuje dijeta sa smanjenim sadržajem fosfora. Dijeta sa smanjenim sadržajem fosfata (uz dijetu sa smanjenim sadržajem kalijuma i ograničen unos tečnosti), je osnovna terapijska mera za pacijente na dijalizi (link).

Brojke kažu sledeće: prosečan dnevni unos fosfora hranom je oko 1,5-2,0 grama. Obzirom da je kod dijaliznih pacijenata resorpcija fosfora iz probavnog trakta (75% unetog fosfora) očuvana (ili neznatno oslabljena), a dijalizom se može eliminisati svega 300-800 mg fosfora, većina (90%) dijaliznih pacijenata mora sprovoditi dijetu sa smanjenim unosom fosfata (0,8-1,2 gr./dnevno). To je prvo.

Kako je međutim, fosfor značajno prisutan u skoro svim namirnicama iz našeg jelovnika (meso, mleko, sir, jaja, riba), strogo pridržavanje bezfosfatne dijete dovodi do pothranjenosti (malnutricije). Da bi se to izbeglo, dijaliznim pacijentima se dozvoljava umereno restriktivna dijeta (1,2 gr.proteina/kgtt/dan) koja sadrži i određenu količinu fosfora (oko 15 mg PO4 je u 1 g proteina), ali se zato dijaliznim pacijentima propisuju i lekovi, takozvani „vezivači fosfata“ u probavnom traktu. Lekovi vezivači fosfata omogućavaju dakle pacijentima normalniju ishranu, jer će se fosfor iz hrane u želucu povezati sa tim lekovima i neće ući u krv. Povezan fosfor će se izbaciti stolicom. Tako će se sprečiti hiperfosfatemija, povišenje fosfora u krvi. Ako je unos fosfata dnevno 1200 mg, a pacijent ima HD uklanjanje 3×800 mg, onda ostaje da se dnevno lekovima spreči ulazak iz creva u krv još oko 300-800 mg fosfora.

Lek „vezivač fosfata“ se mora piti u toku jela. Ne pre i ne posle obroka. U krajnjem slučaju, ako pacijent zaboravi uzeti tablete vezivača u toku jela, može ih uzeti i na kraju obroka, ali već 10 minuta posle obroka je kasno, jer se smatra da lek neće stići da se rastvori u želucu i da se poveže sa fosfatima, pa će sav fosfor ući u krv. Povišen fosfor u krvi dijaliznog pacijenta pravi brojne komplikacije. Pre svega spaja se sa kalcijumom, praveći kalcifikacije i aterosklerozu krvnih sudova. Tako izazvan pad kalcijuma (kao i hiperfosfatemija) izaziva porast lučenja parathormona, a taj hormon razara kosti da bi otuda izvukao kalcijum na normalan nivo u krvi. Osim tog dejstva na kosti PTH (parathormon) ima i još čitav niz štetnih efekata na srce, na krvnu sliku, na želudac, itd.itd. Operacijom paratiroidnih žlezda problem se ne rešava trajno, nego samo privremeno (neki pacijenti su već operisavani 2-3 puta, jer se bolest ponavlja, uzrok joj nije rešen, jer je osnovni uzrok: nefunkcionisanje bubrega). Tako da sprečavanje (prevencija) povišenja fosfora u krvi ostaje trajan zadatak za dijalizne pacijente. Jer, za svakih 0,3 mmol/L povišenja serumskog fosfora preko normalnih vrednosti, mortalitet pacijenata se povećava za 6%. Pacijenti čije vrednosti fosfatemije su 2,1-2,5 mmol/L imaju 18-27% veći rizik smrtnog ishoda, a oni sa fosfatemijom 2,6-5,5 mmol/L čak 39%. Zato treba znati sve o sprečavanju hiperfosfatemije.

Najvažnije je da pacijent sam nauči da odredi količinu tableta „vezivača“ kojeg treba popiti u toku jela, a na osnovu vrste i količine hrane koju je odlučio da pojede. To će postići iskustveno (empirijski). Kada se odluči za jednu vrstu tableta vezivača, uzimaće 1-2 te tablete uz svaki svoj prosečan obrok i sutradan će proveriti (pre dijalize) koliki mu je fosfor u krvi. Pa, ako je fosfor i pored tih vezivača (p)ostao povišen, onda mora ili smanjiti količinu namirnica bogatih fosforom, ili povećati broj tableta vezivača na recimo 3 uz manje obroke, a čak 4 tablete uz ručak (ako je ručak najveći obrok). Zatim opet kontrola fosfora, pre dijalize. Ako i sa tako povećanim dozama vezivača fosfor ostaje povišen, pacijent i njegov lekar moraju razmišljati o nekom drugom, efikasnijem vezivaču fosfata. Pogotovo ako pacijent treba da uzima i vitamin D (Alpha D3, Rocaltrol, i slične preparate), bilo zbog niskog nivoa D vitamina u krvi ili zbog lečenja visokog parathormona. To je oboje neizvodljivo kod hiperfosfatemije, jer vitamin D još i povećava nivo fosfora (i kalcijuma) u krvi.

I tako dolazimo do ključnog pitanja, koje sebi, a i lekarima, pacijenti vrlo često postavljaju:

Koji je najbolji lek protiv povišenog fosfora u krvi bubrežnih bolesnika?

Na to pitanje bi se mogao dati brz i precizan odgovor, kada bismo znali šta znači to „najbolji“.

Da li najbolji znači najefikasniji? Onda znamo koji je. Da li najbolji znači najjeftiniji? Ili je možda najbolji onaj koji daje najmanje štetnih efekata? (A svaki lek ima i svoje štetne efekte, tj. nuspojave). E, zato je lekarima teško da odgovore na to jednostavno pitanje koje im postavljaju pacijenti. Ali, ovaj sajt će vam reći istinu, reći će vam i prednosti i mane svih do sada poznatih lekova vezivača fosfata.

U svetu je već registrovano mnogo lekova vezivača fosfata. Hemijski, to su različita jedinjenja, npr: kalcijum-karbonat, kalcijum-acetat, magnezijum-karbonat, lantan-karbonat, sevelamer-hlorid, sevelamer-karbonat, fero-citrat, fero-hidroksid, aluminijum-hidroksid, aluminijum-karbonat, itd.

Princip vezivanja fosfora je skoro kod svih ovih jedinjenja isti: oni menjaju svoj anijon za fosfor, te kalcijum-karbonat postaje kalcijum-fosfat, magnezijum-karbonat postaje magnezijum-fosfat, sevelamer-hlorid postaje sevelamer-fosfat, itd. itd.

Dakle, po našem mišljenju, najbolji je Fosrenol.

Ali, evo i detalja, povoljnih i nepovoljnih, o ovome i o svim ostalim vezivačima fosfata:

Fosrenol:

Fosrenol je po hemijskoj strukturi Lantan-karbonat. Proizvodi se kao žvakaće tablete različite gramaže: 500, 750 i 1000 mg. Kada su nefrolozi pitali hemičare, koji hemijski elemenat ima najjači afinitet za vezivanje fosfora, odgovor hemičara je bio bez dileme: Lantan. Tako je nastao Fosrenol, najefikasniji vezivač fosfata na svetu. Dovoljno je sažvakati 1 tabletu uz jelo. Dakle, 3 tablete dnevno. Toliku efikasnost nema nijedan drugi vezivač fosfata. Činjenica je da je zbog toga i skup, ali isto toliko je skup i Renagel, ali je on neefikasan. Kod nas Fosrenol pacijenti nabavljaju iz inostranstva, i to uglavnom oni koji ničim drugim nisu mogli sprečiti ili smanjiti visoke nivoe fosfora (preko 2,5 mmol/L), a posebno oni koji su uz visok fosfor imali i visok kalcijum, zbog uzimanja kalcijumskih vezivača ili zbog uzimanja vitamina D. Fosrenol ne sadrži kalcijum, tako da se može uzimati sa vitaminom D, bez problema. Prema dostupnim podacima lantan se praktično ne apsorbuje iz probavnog trakta, tako da je Fosrenol neškodljiv i dobro se podnosi. Fosrenolska konkurencija ipak forsira priču da se i lantan delimično apsorbuje i taloži u kostima, ali takve tvrdnje spadaju u uobičajene marketinške ratove. Za sada se pouzdano zna da se lantan izlučuje preko jetre, a ne preko bubrega, tako da nema akumulacije niti toksiciteta zbog bubrežne insuficijencije, odnosno dijalize.

Fosrenoli

Prednosti Fosrenola: ima najveću efikasnost, ne sadrži i ne povisuje ni kalcijum ni magnezijum, ima najjednostavnije doziranje i sa njim mogu da se uzimaju preparati vitamina D.

Nedostaci Fosrenola: samo cena. Jedno 500 mg pakovanje (za mesec dana terapije) se u Italiji može nabaviti za oko 250 evra. Ukoliko vam apotekar traži više, znači da se i on „ugradio“ u cenu.

Kalcijum-karbonat:

Kao prvi lek za vezivanje (heliranje) fosfata već godinama se kod nas preporučuju kalcijumske soli. Posle tragičnih iskustava sa aluminijumskim vezivačima nefrolozi su masovno preveli pacijente na kalcijumske vezivače fosfata.CaCO3, kalcijum-karbonatOtkrili su da već u ranim fazama bubrežne slabosti treba primenjivati kalcijum-karbonat, jer on ima dvostruko korisno dejstvo („to kill two birds with one stone„): sprečavanje hiperfosfatemije i korekciju hipokalcemije, jer se jedan deo kalcijuma iz CaCO3 ipak resorbuje, tj. ulazi iz creva u krv.

Prema preporukama američkih eksperata (DOQI) unos elementarnog kalcijuma putem kalcijumskih vezivača ne sme preći 1500 mg dnevno, a ukupan unos kalcijuma, uključujući i ishranom ne sme biti veći od 2000 mg dnevno. To bi značilo da ne treba uzimati više od 4 tablete od 1 grama dnevno, a sa tom dozom mnogi ne mogu uvek ostvarivati fosfor 1,8 mmol/L (ili niži), što je cilj terapije.

Kalcijum karbonat vezuje fosfate na sledeći način: 3Ca++  + 2PO4 → Ca3(PO4)2 (nerastvorljivo jedinjenje, nešto kao malter, izbaci se stolicom).

Prethodno se u kiselim uslovima želučanog sadržaja, iz relativno slabo rastvorljivog kalcijum karbonata, oslobađa slobodni kalcijum, a razlaže HCl: CaCO3 + 2 HCl → Ca++ + 2Cl- + H2O + CO2

Za kalcijum-karbonat je utvrđeno sledeće: resorbuje se oko 20-30% od unete količine, za vezivanje 1 mg fosfora potrebno je oko 8 mg jonskog Ca++ iz CaCO3, odnosno 1 gram CaCO3 vezuje 39 mg fosfora.

Prednosti primene CaCO3 kao helatora fosfata su: dobra podnošljivost, solidna efikasnost, dostupnost (jeftin), raznolikost preparata, te svojstvo nadoknađivanja Ca i antacidni efekat (smanjuje kiselost u želucu).

Nedostaci, nuspojave i/ili neželjena dejstva, primene CaCO3 kao helatora su: može povisiti kalcijum u krvi, moguće taloženje Ca i P u krvi, te pojava kalcifikacija u mekim tkivima i u krvnim sudovima. Ima bljutav ukus, ukus krede, izaziva opstipaciju (zatvor stolice), a i efikasnost mu zavisi od kiselosti u želucu, znači slabo deluje ako pacijent uzima npr. Ranisan, Omeprol i slične lekove protiv kiseline u želucu.

Kalcijum-acetat:

Kao vezivač fosfata Ca-acetat je mnogo bolji od Ca-karbonata. Ca-acetat je 1000 puta rastvorljiviji od kalcijum-karbonata, i to i u kiseloj i u alkalnoj sredini. U želucu se kalcijum-acetat rastvara na: Ca(CH3COO)2 → Ca++ + 2CH3COO–

Slobodni Ca se vezuje sa fosfatima na već opisani način, a acetatni anioni se metabolišu u jetri u bikarbonat, te su korisni za popravku kiselosti krvi. Obzirom da je rastvorljivost Ca-karbonata zavisna od kiselosti u želucu, mnogi pacijenti sa ahlorhidrijom (slabijom kiselošću želuca) i/ili sa antacidnom, odnosno antiulkusnom terapijom, imaju problem sa efikasnošću CaCO3, pa moraju preći na Ca-acetat kao vezivač fosfata.

Za kalcijum-acetat je utvrđeno sledeće: resorbuje se oko 20% ako se uzima u toku obroka, a do 40% ako se uzima između obroka (što se koristi kod nadoknade kalcijuma). Za vezivanje 1 mg fosfora potrebno je 2,9 mg Ca iz Ca-acetata, odnosno 1 gram Ca-acetata vezuje oko 45 mg fosfora.

Ca-acetati za dijalizne pacijente

Prednosti primene Ca-acetata kao vezivača fosfata su: dobra podnošljivost, veća efikasnost od CaCO3, dostupnost (jeftin), raznolikost preparata, manja resorpcija Ca nego pri korištenju istih količina CaCO3 helatora, rastvorljivost mu ne zavisi od želučane kiselosti (efikasan i pri primeni Ranisana, Omeprola i sličnih lekova).

Nedostaci, nuspojave i/ili neželjena dejstva, primene Ca-acetata kao helatora su: može da povisi kalcijum u krvi (mada manje nego CaCO3), može dovesti i do taloženja Ca i P u krvi, te izazvati kalcifikacije u mekim tkivima i u krvnim sudovima, može izazvati pojavu opstipacije, a ako nije u formi film-tableta pacijente odbija i kiselkasti ukus (sirćetne kiseline) preparata. Danas se međutim, svugde proizvodi kao film-tableta, obložena ukusnijim supstancama.

Aluminijum-hidroksid:

Za jedinjenja aluminijuma, hidroksid ili karbonat, se dugo vremena smatralo da su odlični vezivači fosfata i masovno su se propisivali dijaliznim pacijentima. Što se tiče efikasnosti, ona je zaista bila solidna, ali je farmakomafija obmanula doktore i pacijente tvrdeći da se aluminijum ne resorbuje iz probavnog trakta u krv. To je bila čista laž. Prošle su decenije, dok i pacijenti i lekari nisu uočili strašne posledice uzimanja aluminijumskih vezivača fosfata. Danas u svim udžbenicima piše da se aluminijum iz tih lekova, kao metal, ipak resorbuje i taloži u meka tkiva, pre svega u parenhimne organe (mozak, jetru, pluća, srce), ali i u kosti i u nerve. Tako su tek učestali klinički nalazi dijalizne demencije, osteomalacije, hiperkalcemije i hipohromne mikrocitne anemije, kod pacijenata koji su uzimali Al(OH)3, doveli lekare do zaključka, da je za sve to kriv aluminijum.

Aluminijum hidroksid

Da li se danas smeju propisivati aluminijumski vezivači fosfata. Odgovor je: NE! Jer, lekarima prva misao treba da bude: ne štetiti! Možda i ne mogu pomoći u nekim slučajevima, ali ne smeju namerno štetiti pacijentu. Nažalost, čak i u preporukama nekih „eksperata“ navodi se da lekari mogu „kratkotrajno“ pacijentima davati Al-hidroksid, ako su im drugi vezivači bili nedovoljni. Po logici: tokom „samo“ mesec dana aluminijum neće stići da napravi veliku štetu, malu hoće sigurno, ali već ga unosimo kroz razne druge konzervisane proizvode, pa još malo i kratkotrajno neće značajno promeniti stvari. Eto u šta se izrodila medicinska nauka i etika: u kalkulacije i manipulacije, na živim ljudima. Uglavnom, činjenice su sledeće: za vezivanje 22 mg fosfora potrebno je oko 5 ml Al-hidroksida, a jedna pilula Al-karbonata veže oko 15 mg fosfora.

Jedine prednosti aluminijumskih helatora su: efikasnost, dostupnost i mogućnost primene u pacijenata sklonih hiperkalcijemiji.

Nedostaci, nuspojave i/ili neželjena dejstva, primene Al-helatora su brojniji: resorptivnost i akutna odnosno, hronična (pretežno neuro-)toksičnost, metalni ukus, gastrointestinalne smetnje i opstipacija.

Prema preporukama američkih eksperata (DOQI), Al-helator fosfata se sme upotrebiti jedino ako su sva druga sredstva za heliranje fosfata bila neefikasna (serumski fosfor veći od 2,29 mmol/L) ili nepoželjna, ali i tada samo kratkotrajno, maksimalno tokom 4 nedelje, a zatim razmotriti druge terapijske postupke, uključujući i češće ili duže HD (HDF) tretmane.

Magnezijumski vezivači (Osvaren, Magnebind i slični):

Jedinjenja magnezijuma: karbonat i hidroksid, takođe imaju svojstva helatora (vezivača) fosfata, ali se najčešće primenjuju u kombinaciji sa već proverenim kalcijum-karbonatom ili kalcijum-acetatom, kako bi se prevenirali eventualni neželjeni efekti hipermagneziemije. Takve, gotove kombinacije, dva helatora u jednom preparatu, predstavljaju, npr.:

MagneBind 200, 300 ili 400 (400 mg MgCO3 ili 114 mg element. Mg, sa 200 mg CaCO3 ili 80 mg element. Ca), ili

Phosphosorb Mg ili OsvaRen (435 mg Ca-acetata + 235 mg MgCO3).

Ca-Mg vezivaci fosfata

Osvaren se sastoji od 435 mg Kalcijum acetata i 235 mg Magnezijum karbonata. U odnosu na druge inostrane vezivače nije mnogo skup (20-40 evra), ali ni mnogo efikasan, u sprečavanju hiperfosfatemije (preporučena doza: 3 – 10 tableta dnevno).

Prednosti dodavanja magnezijumskih soli u ove kombinacije su u smanjenju ukupne količine Ca u preparatu, uz nesmanjenu sposobnost vezivanja fosfata, zbog čega ih ponekad nazivaju polu-kalcijumski vezivači. Dalje, u nekim istraživanjima je otkriveno da magnezijumski helatori doprinose manjoj pojavi grčeva, aritmija i ekstraskeletnih kalcifikacija u bolesnika na dijalizi.

Nedostaci, nuspojave i/ili neželjena dejstva: Obzirom da sadrži i Ca i Mg, nuspojave su mu uglavnom pojava previsokih vrednosti kalcijuma i/ili magnezijuma u krvi bolesnika. Od mnogo kalcijuma se dobija zatvor stolice, mučnina, nagon na povraćanje, a u težim slučajevima porast krvnog pritiska, mentalni poremećaji, uspavanost, kalcifikacije krvnih sudova i mekih tkiva, porast kiselina u organizmu, koma. Od viška magnezijuma u organizmu može nastati mišićna slabost, zamaranje, pospanost, usporen puls, pad krvnog pritiska, proliv, povraćanje, poremećaj obnavljanja kostiju. U svakom slučaju, pri uzimanju Osvarena potrebno je češće (sedmično) proveravati vrednosti kalcijuma, magnezijuma i fosfora u krvi.

Sevelameri (Renagel i Renvela):

Sevelamer hidrohlorid (poznatiji kao Renagel) je sintetsko jedinjenje, prvobitno ispitivano kao lek za snižavanje masnoća u krvi (hipolipemik), ali mu je taj učinak bio prilično slab, tako da je firma odustala od sevelamera kao hipolipemika, ali je neko primetio da je sevelamer bolje snižavao fosfor nego masnoće. Tako je sevelamer, na kraju ispitivanja, registrovan kao vezivač fosfata, a uz to je još izreklamiran da ima i dodatno korisno svojstvo da snižava i LDL holesterol. Ipak, i pored marketinški naručenih studija i agresivne (američke) reklame, praktični rezultati su bili vrlo skromni. Niti je bio efikasan u sprečavanju hiperfosfatemije, niti kao hipolipemik. Jedan ugledni nefrološki stručni časopis (NDT) je čak objavio tekst pod optužujućim naslovom: Sevelamer je obećavajući, ali nedokazani lek. (link).

Sevelameri, Renagel i Renvela

Prednosti primene Renagela (sevelamer-HCl) kao helatora fosfata su: što ne sadrži Ca, Al, Mg, niti druge metale ili minerale, koji bi se mogli resorbovati, pa se može slobodnije primenjivati uz preparate vitamina D jer je manja verovatnoća nastanka hiperkalcemije, i donekle će biti koristan i za snižavanje holesterola.

Nedostaci, nuspojave i/ili neželjena dejstva, primene sevelamer-HCl su: slabija efikasnost, probavne smetnje, visoka cena leka i pogoršavanje kiselosti krvi, acidoze (jer vezujući PO4 oslobađa jon hlora). To je razlog što je firma proizvođač razvila drugi preparat: sevelamer-karbonat, Renvelu. Renvela ima sve nedostatke kao i Renagel, osim što ne izaziva niti pogoršava acidozu, kao Renagel.

Jedinjenja gvožđa kao vezivači fosfata:

Već decenijama se pokušava napraviti lek kojim bi se sprečio porast fosfora u krvi, a pospešio porast gvožđa u krvi dijaliznih bolesnika. Time bi se dve vrste lečenja (anemije i osteodistrofije) postizale jednim preparatom. Ipak, sa tim fero-vezivačima bilo je dosta problema, jer je od ranije poznato da dijalizni pacijenti teško podnose tablete gvožđa, a nijedan preparat gvožđa nije pokazao neku efikasnost u vezivanju fosfora. O studiji u kojoj je Frezenijus bio u čistom sukobu interesa, jer je finansirao ispitivanje svog leka u svojim dijaliznim centrima i preko doktora sa kojima je finansijski povezan, već smo pisali na ovom sajtu (link). Međutim, para vrti gde ni burgija neće, tako da je taj fero-vezivač ipak nedavno registrovan i dobio je naziv Velphoro. Ostaje da vreme i pacijenti na svojoj koži, odnosno na svom probavnom traktu, provere realnu vrednost tog jedinjenja. Za sada firma proizvođač priznaje da izaziva proliv, da stvara crnu stolicu i bolove u stomaku, a za dalje ćemo videti. Obzirom da je u pitanju jedinjenje fero-citrata nezavisni stručnjaci već navode da ovaj preparat dovodi do povećane resorpcije aluminijuma (i svih štetnih posledica koje izaziva porast aluminijuma u krvi). Citratna jedinjenja su inače, zbog istog razloga, izbačena iz upotrebe kao vezivači fosfata. Ali, kao što rekosmo, para vrti gde nauka neće …

Zaključak i Rang-lista vezivača fosfata:

Na kraju da odgovorimo i na jedno često pitanje: da li se smeju kombinovati vezivači fosfata? Tačnije, da li se mogu uzimati 2 vrste tih lekova, npr. da li se uz one skuplje mogu koristiti i ovi jeftiniji, kalcijumski?  Odgovor je:  DA, ALI NIKADA ZAJEDNO, ISTOVREMENO.  Drugim rečima, može se (na primer) uz doručak uzeti kalcijum-acetat, a uz ručak Fosrenol, ali se nikada ne smeju uzeti zajedno i istovremeno, jer će se tada oni međusobno povezati, a fosfor će vam porasti u krvi kao da niste uzeli nijedan od njih.

Što se tiče efikasnosti, rekli smo da je rang-lista sledeća: najefikasniji je Fosrenol, zatim sledi aluminijum-hidroksid (ali njega ne smete uzimati), sledeći je Ca-acetat, pa Ca-karbonat, zatim Osvaren, i na kraju Renagel, odnosno Renvela. I još samo da kažemo kako ih porediti ako prelazite sa jedne vrste vezivača na drugu vrstu vezivača fosfata. Kada se poredi efikasnost vezivača fosfata, a za poređenje se uzme 1 gram CaCO3 kao indeks, odnosno, ako se kaže da je efikasnost koju ima 1 gram CaCO3 jednaka jedinici (=1), onda se može reći da:

Fosrenol ima efikasnost 2,9

Renagel ima 0,6

MgCO3 ima 1,3

Ca-acetat ima 1,2

Aluminijum-hidroksid ima 1,5

Osvaren ima 0,75.


Eto, to bi bilo sve o vezivačima fosfata.

Ako ste sve ovo dobro pročitali, dalje možete i sami.

Ako vam dijeta ne pomogne, uzimajte vezivače.

Ako vam vezivači ne budu dovoljni, pređite na hemodijafiltraciju (HDF).

Ako vam ni to ne bude dovoljno, ostaje samo transplantacija.

Pozdrav.

 .

Fosfor noćas mora pasti.

A po danu …

od Vas zavisi.

.

.

DiaBloG – 2014

 



.     .     .

naš narod ima specifična iskustva sa preparatima koji nam dolaze sa Zapada:

kaže: „ako ovo jedu i piju, mora da se zarati!“ – I, eto nas danas, ovde gde jesmo …

https://www.youtube.com/watch?v=EZ4ELvmTOnw

.     .     .     .     .     .



.

.

Francisco Maduell: Prednosti hemodijafiltracije su naučno dokazane!

Francisco Maduell: Prednosti hemodijafiltracije su naučno dokazane!

Francisco Maduell je šef odseka za Nefrologiju i Transplantaciju bubrega univerzitetske klinike u Barseloni, Španija.

Dr Maduell ima već skoro 20-ogodišnje iskustvo sa primenom hemodijafiltracije u lečenju bolesnika sa potpunim i definitivnim gubitkom bubrežnih funkcija.

Avgusta prošle godine Dr Maduell je poslao rezultate svog ispitivanja redakciji stručnog nefrološkog časopisa Žurnal Američkog Udruženja Nefrologa (JASN), redakcija je prihvatila taj rad i on je objavljen početkom ove godine u navedenom časopisu (za besplatan pregled: klikni ovde).

Studija Dr Maduella i njegovih saradnika (pomalo neobičnog naziva: ESHOL studija), definitivno je potvrdila superiornost hemodijafiltracije u odnosu na klasičnu (high-flux) hemodijalizu.

U studiji je učestvovalo 906 hroničnih dijaliznih pacijenata iz 27 katalonskih dijaliznih centara.

Pacijenti su podeljeni u dve grupe: prva grupa (450 pacijenata) je nastavila sa lečenjem dotadašnjom, klasičnom (high-flux) dijalizom, a druga grupa (456 pacijenata) je prevedena na lečenje hemodijafiltracijama (HDF).

Prosečni volumeni suspstitucije (nadoknade) on-line pripremljenog infuzata su iznosili 20-24 litra po tretmanu.

Posle 3 godine, Druga grupa je imala 30% manje smrtnih ishoda u odnosu na Prvu grupu!

Pri tome je HDF grupa imala:

33% manje umrlih od srčanih i moždanih (kardiovaskularnih) komplikacija;

55% manje umrlih od infektivnih komplikacija;

učestalost padova krvnog pritiska (arterijske hipotenzije), je takođe bila manja u HDF grupi.

Statistika je pokazala da prebacivanje 8 pacijenata sa klasične HD na HDF, može spasiti jedan ljudski život godišnje!

Dr Maduell je u svom radu posebno naglasio značaj postizanja većeg volumena izmene, odnosno supstitucije: najmanje 24 litra po tretmanu. On smatra da to nije problem postići ako se HDF tretman produži dovoljno dugo, dok se ne dostigne taj volumen.

Na kraju, Dr Maduell kaže: obzirom na rezultate ove studije, HDF treba da bude prva dijalizna opcija za sve pacijente sa potpunom i definitivnom bubrežnom slabošću, što je u skladu sa zahtevom DiaBloGa: HDF za SVE!

Iako je relativno mlad nefrolog, nadamo se da ni doktora Francisco Maduela neće mimoići neka nagrada za životno delo, jer je ovim radom učinio mnogo za živote pacijenata na dijalizi.

Onih koji su preostali.

09. Dr-Francisco-Maduell, sam

Dr  Francisco  Maduell

.

Picture1b

Dijaliza ili transplantacija bubrega – šta je najbolje za mene?

Dijaliza ili transplantacija bubrega – šta je najbolje za mene? dilema

Dijaliza i transplantacija bubrega su tretmani za zamenu bubrežne funkcije koji se primenjuju kod poslednjeg stadijuma bolesti bubrega. Postoje dva tipa dijalize: hemodijaliza i peritoneumska dijaliza.

Kada bubrezi više ne funkcionišu dovoljno efikasno, otpadni proizvodi (toksini) i tečnosti se nagomilavaju u krvi. Dijaliza preuzima deo funkcija bubrega koji otkazuju i uklanja tečnost i otpadne materije. Transplantacijom bubrega se u potpunosti nadoknađuju bubrežne funkcije.

Ovde se govori o prednostima i manama ovih terapijskih opcija. Vi i Vaša porodica sa lekarom treba da razgovarate o svim opcijama kako biste doneli odgovarajuću odluku o Vašem daljem lečenju.

Kada će dijaliza ili transplantacija bubrega biti potrebni? — Na početku bolesti se koriste lekovi kojima se čuva bubrežna funkcija i odlaže potreba za dijalizom i transplantacijom. Ti rani tretmani deluju na bubrežnu bolest, sekundarne faktore (kao što je hipertenzija) koji ubrzavaju razvoj bubrežne bolesti i komplikacije hronične bolesti bubrega.

Kako bubrezi gube svoju funkciju, tečnosti i otpadne materije počinju da se nagomilavaju u krvi. Sa dijalizom treba početi pre nego što bolest toliko uznapreduje da se jave po život opasne komplikacije. Potreba za dijalizom/transplantacijom se javlja obično nakon više meseci pa i godina od dijagnoze hronične bubrežne bolesti, iako se teško otkazivanje bubrega ponekad po prvi put otkriva kod osoba koje ranije nisu znale da boluju od hronične bubrežne bolesti.

Sa dijalizom je najbolje početi kada je bolest uznapredovala, ali dok se još uvek osećate dobro. O tome kada ćete početi sa dijalizom odlučujete zajedno sa lekarom nakon razmatranja više faktora, uključujući i funkciju bubrega (merenu testovima krvi i urina), ukupno zdravlje i lične sklonosti.

TRANSPLANTACIJA BUBREGA — Transplantacija bubrega se smatra najboljim tretmanom za sve pacijente sa bubrežnom slabošću jer su kvalitet života i preživljavanje često bolji nego kod ljudi tretiranih dijalizom. Međutim, zbog nedovoljnog broja organa za transplantaciju mnogi pacijenti koji su kandidati za transplantaciju bubrega se nalaze na listama čekanja i dijaliza im je neophodna dok se ne pronađe odgovarajući organ za transplantaciju.

Bubreg može da se dobije od živog srodnika, žive osobe sa kojom pacijent nije u krvnom srodstvu ili od preminule osobe (kadaverski donor); Uopšteno govoreći, organi živog donora funkcionišu bolje i duže nego kada potiču od preminulih donora.

Neke osobe sa otkazivanjem bubrega nisu kandidati za transplantaciju. Za starije osobe ili pacijente sa teškim srčanim i vaskularnim oboljenjima bezbednije je da ostanu na dijalizi nego da se podvrgnu transplantaciji. Druga stanja koja sprečavaju transplantaciju bubrega su:

  • Aktivni ili nedavno lečeni kancer
  • Teška hronična oboljenja drugih organa
  • Loše kontrolisana mentalna bolest (psihoza)
  • Teška gojaznost (indeks telesne mase preko 40)
  • Aktuelna zloupotreba lekova ili alkohola
  • Neke hronične virusne infekcije

Najveći broj centara u svetu isključuje iz programa transplantacije osobe koje su HIV-pozitivne. U nekim slučajevima, međutim, HIV pozitivne osobe mogu da budu pogodne za transplantaciju bubrega ako je bolest dobro kontrolisana.

Osobe sa drugim medicinskim problemima se procenjuju od slučaja do slučaja kako bi se utvrdilo da li je transplantacija bubrega moguća opcija.

Prednosti — Transplantacija bubrega je najbolji tretman za mnoge pacijente sa poslednjim stadijumom bubrežne bolesti. Uspešna transplantacija bubrega može da poboljša kvalitet života i smanji rizik od smrti usled bolesti bubrega. Pored toga, osobe koje se podvrgnu transplantaciji bubrega neće trošiti vreme na svakodnevnu dijalizu.

Mane — Transplantacija bubrega je velika hirurška procedura koja ima rizike kako za vreme operacije, tako i posle nje. Rizici operacije su infekcija, krvarenje i oštećivanje okolnih organa. Može da dođe i do smrtnog ishoda, iako se to retko dešava.

Nakon transplantacije bubrega pacijent mora da uzima lekove i da ide na česte kontrole kako bi se smanjila opasnost od odbacivanja organa; sa tim se nastavlja tokom celog života. Lekovi koje pacijent mora da uzima mogu da imaju značajna i ozbiljna neželjena dejstva.

HEMODIJALIZA — U hemodijalizi krv pacijenta se pumpa kroz mašinu za dijalizu kako bi se uklonile otpadne materije i višak tečnosti. Bolesnik je sa mašinom povezan preko hirurški napravljenog vaskularnog pristupa, koji se obično zove fistula ili graft. On omogućava uzimanje krvi iz tela bolesnika, cirkulaciju krvi kroz mašinu gde se ta krv prečišćava i vraćanje krvi u telo bolesnika.

Hemodijaliza može da se obavlja kod kuće ili u centru. Kada se izvodi u centru obično se radi tri puta nedeljno i traje od tri do pet sati. Kućna dijaliza se obično izvodi tri do sedam puta nedeljno i traje od tri do deset sati po proceduri (često dok pacijent spava).

Prednosti — Nije jasno da li hemodijaliza ima jasne prednosti u odnosu na drugi tip dijalize (peritoneumsku dijalizu) kada se govori o preživljavanju. Izbor između ova dva tipa dijalize se obično zasniva na drugim faktorima kao što su lične sklonosti, podrška kod kuće i osnovni medicinski problemi. Treba početi sa dijalizom koju Vi i Vaš lekar smatrate najboljom, iako je moguć prelaz na drugi tip dijalize ako se okolnosti i sklonosti promene.

Mane — Najčešća komplikacija hemodijalize je pad krvnog pritiska i može da bude praćen nesvesticom, nedostatkom daha, grčevima u stomaku, mučninom i povraćanjem. U slučaju pojave ovih problema postoje tretmani i preventivne mere. Pored toga, vaskularni pristup može da se inficira ili u njemu mogu da se pojave ugrušci krvi.

PERITONEUMSKA DIJALIZA — Peritoneumska dijaliza (PD) se obično izvodi kod kuće. Kako bi se obavila PD trbušna šupljina se puni tečnošću za dijalizu (koja postaje dijalizat) preko katetera (fleksibilne cevi). Kateter se hirurški uvodi u stomak, blizu pupka.

Tečnost se određeno vreme (koje se zove vreme zadržavanja) ostavlja u stomaku. Tkivo koje oblaže trbušnu šupljinu (peritoneumska membrana) deluje kao membrana koja omogućava difuziju viška tečnosti i otpadnih materija iz krvotoka u dijalizat. Iskorišćeni dijalizat se zatim izvodi iz stomaka i odbacuje. Peritoneumska šupljina se zatim ponovo puni dijaliznom tečnošću. Ovaj proces se naziva izmena.

Izmena može da se vrši manuelno, četiri do pet puta dnevno. Izmena može da se radi i automatski pomoću uređaja (koji se zove cikler) dok spavate.

Prednosti — Prednosti peritoneumske dijalize u odnosu na hemodijalizu uključuju manje oduzimanje vremena za posao, porodicu i društvene obaveze. Većina pacijenata koji koriste PD može da nastavi da radi barem deo radnog vremena, naročito ako se izmene rade u snu.

Mane — Pacijenti koji koriste PD moraju da znaju kako da koriste opremu za PD i kako da rade izmene tečnosti u stomaku. Ako ne možete to da uradite potrebna Vam je pomoć člana porodice ili domaćinstva koji se prethodno mora obučiti za izvođenje ove procedure.

Mane peritoneumske dijalize podrazumevaju povećan rizik od hernije (kila) usled pritiska tečnosti unutar trbušne šupljine. Pored toga, možete da dobijete na težini i postoji veći rizik od infekcije kako katetera tako i unutrašnjosti stomaka (peritonitis – upala trbušne maramice).

Koja terapija je najbolja za mene? — Transplantacija bubrega je optimalan tretman za većinu pacijenata. Pacijenti koji nisu kandidati za transplantaciju bubrega ili koji moraju da čekaju na bubreg obično se tretiraju ili hemodijalizom ili peritoneumskom dijalizom.

Izbor između hemodijalize i peritoneumske dijalize je kompleksan problem koji pacijent najbolje rešava zajedno sa lekarom, a često se konsultuju i članovi porodice ili negovatelji nakon što se pažljivo razmotre svi ostali faktori.

Na primer, hemodijaliza podrazumeva rapidne promene balansa tečnosti u organizmu i ne mogu svi pacijenti da je tolerišu. Neki pacijenti nisu odgovarajući kandidati za transplantaciju bubrega, dok drugi nemaju podršku kod kuće ili potrebne sposobnosti za izvođenje peritoneumske dijalize. Ukupno zdravstveno stanje, lične sklonosti i situacija u kući su tek deo faktora koji moraju da se uzmu u obzir. Moguće je preći sa jednog tipa dijalize na drugi ako se tokom vremena mogućnosti ili sklonosti promene.


samo lova


Poštovani čitaoci, ovde se ovaj tekst završava (Dijaliza ili transplantacija bubrega – šta je najbolje za mene).

Mada, priča tek počinje. Ako ste kao pacijent hteli da saznate šta je bolje za Vas: dijaliza ili transplantacija, to ste mogli pročitati u napred navedenom delu. Ali, ako ste kao misleći čovek, pojedinac, koji razmišlja svojom glavom, hteli saznati ime autora, onoga ko je pisao (prevodio i objavio) taj tekst, te kako i zašto ga je objavio, onda sada počinje priča o tome.

Tekst „Šta je bolje za mene: dijaliza ili transplantacija?“ sam napisao ja.

Uopšte nisam pacijent, naravno. Ja sam doktor, lekar po struci, vodeći paranefrolog u državi Srbiji (paranefrolog je nefrolog za pare). Potičem iz neke bosanske zabiti, znate ono, odmah ispod piramida, Umićevića Jaruga, pa Mehine štale i moja kuća je sledeća, kad se silazi niz brdo. Ko je odatle krenuo, taj se nikad neće zaustaviti. Za izlečenje tog kompleksa: da si „niko i ništa“ iz „niotkuda“, bilo je potrebno uložiti mnogo truda i nerava. Procenio sam, ispravno, da je medicina najisplativija, pa sam odmah posle osnovne škole, završio srednju medicinsku školu. Naravno da nisam ni pomišljao da postanem medicinska sestra, (tj. medicinski brat), da bodem tuđe guzice i da previjam tuđe rane. Zato sam završio i fakultet, a za dalju karijeru sam procenio da je vojska najbolja, tačnije odlučih da postanem, ne oficir i džentlmen, nego oficir i doktor. Za siromašne, a promućurne gologuzane, vojska je oduvek bila najlakši i najkraći put za sigurno i brzo napredovanje. Zato sam uzeo vojnu stipendiju, potegao nekoliko rodbinskih i političkih (tada komunističkih) veza i završio sam u najvećoj vojnoj bolnici u najvećoj republici bivše nam SFRJ. To što sam povremeno morao oblačiti uniformu, ne znači da sam morao ići i u rat. Ne, taman posla. Ja sam se uvek pametno sklanjao iz tih „patriotskih poriva“, javno bih se uvek izjasnio da ću se prvi i dobrovoljno prijaviti, a tajno sam i rukama i nogama kopao, da ne mrdnem nigde gde bi moglo biti opasno. Tako sam uspešno izbegavao sve zamke, pleo mrežu informacija i saradnika koji su me veličali i predstavljali kao najboljeg doktora u toj bolnici. Nefrologiju sam izabrao zato što se tu obrtala najveća lova. Basnoslovne nabavke, darežljivi sponzori, putovanja, kongresi, plaćena predavanja, knjige, učešće u radu Komisija za izradu Standarda, Pravilnika, Smernica, Normativa, ispitivanja lekova na živim ljudima – pare su same stizale do mene, trebalo je samo naći dovoljno vremena da se sve to sakuplja. Ipak, najveća dilema izgledala mi je skoro nerešiva. Naime, nisam znao: Dijaliza ili transplantacija – šta je bolje za mene? Zato sam prvo bio šef dijalize. Ali, osim mogućnosti za zgrtanje para i privilegija, dijaliza je nosila i određene opasnosti. Mogućnosti infekcija virusima hepatitisa se javno pominjala za B i C, ali ja sam vrlo brzo shvatio da ih tamo ima pola abecede, ali se to krije i od pacijenata i od lekara. Zato sam posle samo 18 meseci (i to ne stalnog, nego povremenog) boravka u dijalizi – prešao na transplantaciju. Tamo sam se lakše probijao jer je transplantacija tada rađena u svega 2 centra u našoj zemlji. Od tada mi imunosupresivi i farmakomafija koja ih prodaje, postaju nerazdvojni prijatelji. Ipak, kada me je glavni šef bolnice pročitao i smenio me sa najvišeg položaja u upravi bolnice na nivo ambulantnog doktora, znao sam da moram napustiti državnu službu i krenuti iz početka.

Opet sam kalkulisao: Dijaliza ili transplantacija – šta je bolje za mene? Raspitao sam se o mogućnostima za prelazak u druge bolnice i nastavak bavljenja transplantacijom, ali i pored obećanja iz Zemuna i iz još nekih naših bolnica, znao sam šta zapravo tamo misle o meni. Shvatio sam, da me iskreno niko ne želi u svojim redovima, zato sam se opet opredelio za dijalizu. Podilazio sam i udvarao se (što nije bilo nimalo lako) tadašnjoj šefici Fonda zdravstva, tako da sam znao da će me ona podržati, a od ranije sam pustio buvu u uho mom „sponzorskom“ prijatelju, šefu glavne dijalizne kompanije, da treba krenuti u otvaranje privatnih dijaliznih centara. I tako sebi opet nađem vrhunsko uhljebljenje, pored privatne klinike koju sam odranije otvorio (na ženu, naravno) i koja mi je isto donosila lepe prihode. Prosto je neverovatno koje vam sve prednosti pruža nesređena država. Umesto da zabrani obavljanje privatne i državne prakse istovremeno, umesto da zabrani bavljenje istom delatnošću bar još 3 godine posle napuštanja državnog posla, meni je sve to bilo bogom dano, što se ono kaže. Preko starih veza iz Službe, uzeo sam (veliku) vojnu penziju, zadržao prihode iz svoje privatne Klinike i još postao direktor svih privatnih HD bolnica u državi Srbiji. A išao sam i u Bosnu, kao konsultant, za transplantacije. Da bih dobro naplatio svoj uticaj, za sobom sam u novu „privatnu“ firmu poveo još dvojicu (poštenih ali glupih) stručnjaka, nekoliko drugih rođaka i podrepaša, a sve svoje bivše (ili sadašnje) ljubavnice sam stavio na glavna mesta u novoj firmi. I eto, već posle 2 godine i tamo sam Glavni.

Intrigama i poturanjem lažnih afera smenio sam onu dvojicu, koji su previše visoko poleteli, smenio sam glavnog Šefa i njegovu švalerku (finansistu), a unapredio sam sebi odane i brkate nesposobnjakoviće. Ah, mercedesi, džipovi, vile, stanovi, vikendice, putovanja po egzotičnim državama, sada je i za mene sve postalo dostupno. Za istog onog malog „nikogovića“ iz „nigdnine“ sada se sva vrata otvaraju, a oni pred kojima sam ja nekada morao da se ponižavam, sada mene ljube u dupe i misle da ću im poverovati, zbog intenziteta.

Tako sam i ovo gornje pametovanje Dijaliza ili transplantacija bubrega – šta je najbolje za mene? postavio na sajt svoje firme samo da bih privukao što više mušterija, tj. glupih nesretnika (pacijenata) koji plaćaju moje savete, a na kraju ih opet pošaljem na VMA, jer koga su još privatnici izlečili …

Znam ja da su ove pojave već opisali i ismejali naši najpoznatiji satiričari: Domanović, Kočić, Nušić i Sterija Popović, ali to je život: liberalni kapitalizam, sve najcrnje strasti su sada legitimne i poželjne, a dostupne samo za one koji imaju novac. Sada sam na čelu domaćeg predstavništva najveće svetske dijalizne kompanije koja u svojim lancima dijaliznih centara drži 300 000 bolesnika, ali ja i dalje razmišljam kako da uvećam svoje prihode. Jedan, od mojih malobrojnih kritičara, drznuo se objaviti na svom internet blogu sledeći aforizam:

Ima li za Rajka kappa?

Kao to mu neki štos, narodna poslovica, zapitanost, o alavosti našeg čoveka, plus dvosmisao sa ona dva p koja asociraju na strani faktor, koji je kod nas glavni kreator svega. Isti pametnjaković je takođe, negde u kafani, rekao za mene da sam „seoski džukac koji je umislio da je nemački ovčar“. Elem, posle takvih umotvorina natovario sam mu naše kompanijske advokate na vrat, pa će se ostatak života povlačiti po sudovima. To je pravo javno-privatno partnerstvo. Privatnim položajem i uticajem sprečavam javne kritike. Novac rešava sve. Sve mogu da pobedim, ali kako da izađem na kraj sa samim sobom? Odnosno, sa osobom koja ovo piše. Teško. Ponekad mi ta dihotomija ne da dihat. Srećom, pa me ti napadi savesti brzo prođu. Osnovna poruka ove ispovesti jeste da sve možete postići, ako ste i spremni na sve. A ja jesam. I da se ne lažemo: iza ovolikog mog uspeha stoji težak i naporan rad, sve drugo su prazne priče. Ah, da ne zaboravim: tačan odgovor na pitanje: Dijaliza ili transplantacija – šta je bolje za mene? jeste: dijaliza. Dijaliza je za mene ipak mnogo bolja. Zato je u našoj državi i dalje zanemarljivo mali broj transplantacija. Da, dijaliza, to je moj konačni odgovor.

Aufiderzend.

.

.


oba najbolje



.

.



 

01. Kako je sve počelo1

Counterthink.  Fenomenalni:  Mike Adams i Dan Berger

.

Picture1b