Tag Archive | Pravilnici

Strani investitori, kapitalisti i njihov humanizam

1.

Vlasnici korporacija određuju Pravilnike?

Kako je moguće da smo u prošlom veku imali Pravilnik o vodi za piće koji je bio strožiji od onog koji se sada donosi?

Kako je moguće da naš stari Pravilnik nije bio usklađen sa EU i svetskim normama, pa ga je bilo potrebno prilagoditi, reformisati? Na kojim je to normama i hemijskim metodama bio zasnovan taj stari Pravilnik, zar je moguće da smo to mi tada doneli sami, na svoju ruku, bez razmatranja EU, SZO i drugih svetskih normativa o vodi za piće?

Zašto je dakle, sada, naš stari „jugoslovenski“ Pravilnik o kvalitetu vode za piće „prestrog“ i zašto će sada u vodi biti dozvoljeno više hemikalija nego ranije?

Zašto se pred svaku privatizaciju snižava kvalitet i vrednost opštedruštvene imovine, da bi privatni vlasnici zaradili što više, ne libeći se pri tome da ugroze opšte, narodno ili javno zdravlje?

Kako se među našim „stručnjacima“ i „profesorima“ uvek nađe dovoljno prodanih duša koje će za sitne pare staviti svoj potpis nad kriminalnim aktima i aminovati ih sa „stručnog“ stanovišta?

Jer, šta mi „pacijenti“ uopšte znamo ili treba da znamo o tome, kad ima ko je plaćen i školovan da to kontroliše?

Znaju li ostali i budući pacijenti da od kvaliteta vode za piće najviše zavisi kvalitet rada bubrega, pa i onih veštačkih, i transplantiranih?

Nema veze, doneta je odluka da je naš domaći Pravilnik o kvalitetu vode za piće bio prestrog i da se mora dozvoliti više nečistoća u vodi za piće.

Odjednom te hemikalije nisu tako opasne, kao što se smatralo? Odjednom smo svi postali jači i otporniji te nam se može sipati i malo više nečistoća?

Kome može biti u interesu da voda ne bude čista kao pre?

Treba samo pratiti trag novca…

Evo vesti:

„Novosti“, pišu.

POLEMIKE OKO NOVOG PRAVILNIKA O VODI ZA PIĆE: Zašto Evropa „muti“ našu česmovaču

B. RADIVOJEVIĆ-V. CRNjANSKI SPASOJEVIĆ | 15. maj 2019.

Promene pravilnika dozvolile znatno veću koncentraciju zagađujućih materija. Dozvoljeno pet puta više amonijaka.

Da li ćemo zbog drastičnog povećanja dozvoljenih koncentracija neorganskih materija u vodi za piće, dobiti higijenski lošiju česmovaču, kao što tvrde kritičari novih propisa, od kojih neki čak šire paniku da će takva voda da nas „truje“? Ili su izmene o kvalitetu vode samo administrativne, bez negativnih posledica po zdravlje, donete, kako navode u Ministarstvu zdravlja, u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije (SZO) i EU?

Prema izmenjenom Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće, koje su stupile na snagu 18. aprila, maksimalna dopuštena koncentracija amonijaka je pet puta veća nego ranije – 0,5 umesto dosadašnjih 0,1. Dozvoljeno prisustvo bora povećano je tri puta, sa 0,3 na 1. Tolerancija na hloride i natrijum podignuta je za oko 25 odsto: za hloride sa 200 na 250, a za natrijum sa 150 na 200.

Zvanično obrazloženje za izmenu pravila jeste da je naš propis, donet 1998. godine, iako je i tad u nekim delovima po oceni zvaničnika „bio prestrog“, u međuvremenu – zastareo.

– Prethodni Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće odgovarao je tadašnjim zahtevima, potrebama i saznanjima u oblasti kvaliteta pijaće vode – kažu u Ministarstvu zdravlja. – U međuvremenu je SZO bitno promenila definiciju plana za bezbednu vodu za piće, a u skladu sa tim su i mnoge zemlje izmenile pravne regulative. U procesu pristupanja EU i usklađivanju propisa u oblasti vode za piće, Radna grupa Ministarstva zdravlja je uskladila norme za parametre laboratorijskog ispitivanja. Oni su danas identični onima koji su propisani u Evropi.

Za zagovornike novog rešenja argument je i to da se u našoj česmovači sporne materije u najvećem broju slučajeva nalaze u koncentracijama znatno nižim od dosad dozvoljenih i da će u praksi tako biti i ubuduće.

Mišljenja stručnjaka, međutim, podeljena su i isključiva.

– Izmenama Pravilnika o higijenskoj ispravnosti vode za piće dobijamo pad u odnosu na važeći. Iza toga stoji princip isplativosti prerade vode, koji pravi kompromis između zdravstvene bezbednosti i cene prečišćavanja. Taj princip je dominantan u Severnoj Americi i EU, čije države imaju najveći uticaj na Preporuke za kvalitet vode SZO – kaže Slobodan Grašić, šef mikrobiološke laboratorije u Fabrici vode Majdevo.

Kako tvrdi, povećanje dozvoljene mutnoće sa jedne NTU jedinice na dve – opasno je igranje sa zdravljem stanovništva:

– Dezinficijensi u vodi za piće (hlor, hlor-dioksid i hloramini) apsolutno su efikasni ako je mutnoća vode do 0,1 NTU. Ovaj limit osigurava relativnu bezbednost od 90 do 50 odsto, zavisno od prirode čestica. Prostije, što je više čestica u vodi, veća je mogućnost da mikroorganizmi, koji su prošli kroz proces prerade vode ili naknadno tu dospeli, nađu zaklon i tako izbegnu dejstvo sredstava za prečišćavanje. To posebno važi za viruse.

DR Ivana Ristanović Ponjavić, šef odseka za vode u Zavodu za javno zdravlje Beograda, smatra da je prestrogo normirati dozvoljenu koncentraciju amonijaka u vodi za piće na 0,1, kao što je bilo dosad, „jer je on prirodno prisutan u vodi i nema negativnog uticaja na zdravlje“. Amonijak može da bude i biološkog porekla i nije obavezno vezan za fekalna zagađenja.

NOVI pravilnik predložio je profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu Božo Dalmacija sa kolegama, jer su, kako kaže, „domaći standardi bili previše strogi u odnosu na SZO i EU“. Prof. Dalmacija ukazao je i da će to smanjiti cenu izgradnje postrojenja za pripremu vode za piće i cenu njihovog korišćenja.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:794654-POLEMIKE-OKO-NOVOG-PRAVILNIKA-O-VODI-ZA-PICE-Zasto-Evropa-muti-nasu-cesmovacu

.

„Srpski TELEGRAF“ piše:

Informacija da su dozvoljene količine amonijaka, bora, hlorida i natrijuma u vodi za piće u Srbiji drastično povećane izmenama u Pravilniku o ispravnosti vode, izazvala je burne reakcije na društvenim mrežama.

Javnost na to nije obratila pažnju sve dok se informacija nije pojavila na Tviteru, uz sliku izmena Pravilnika o higijenskoj ispravnosti za piće.

Po njima, količina amonijaka biće pet puta veća nego do sada. Za bor su se vrednosti utrostručile, dok su za natrijum i hlorid oko 25 odsto veće.

– Izmena Pravilnika, koja je stupila na snagu u aprilu, korak je ka usaglašavanju domaćih propisa sa propisima Evropske unije u oblasti vode za piće. Vrednosti koje su menjane su sada potpuno usaglašene sa evropskom direktivom o vodi namenjenoj za ljudsku upotrebu. Ovde nema razloga za zabrinutost – kaže dr Ivana Ristanović Ponjavić, šef odseka za vode pri Gradskom zavodu za javno zdravlje (GZJZ).

Ona dodaje kako se očekuje da uskoro bude donet ceo novi zakon o vodi za ljudsku potrošnju, kao i pravilnik koji proizilazi iz tog zakona, a koji će biti potpuno usaglašen sa evropskom direktivom.

Izmene su stupile na snagu 18. aprila ove godine.

Vest se brzo proširila društvenim mrežama i izazvala burne reakcije sa svih strana.

– Znači trovanje naroda legalizovano – napisala je Suzana.

Uskoro ćemo sijati u mraku – dodao je Aleksandar.

– Lakše se promeni propis, nego remontuje postrojenje za prečišćavanje vode, a i jeftinije je. Uskoro će cela Srbije piti vodu zrenjaninskog kvaliteta – dodali su treći.

Većina je ipak priznala da se ne razume u materiju, te da je ipak potrebno da ovu polemiku razreši struka.

A kako stručnjaci kažu, za zabrinutost nema mesta. Izmene su uvedene, kako bi se naš pravilnik uskladio sa evropskom direktivom i napretkom koji je postigla nauka.

– Pred nama je novi propis koji će sadržati ne samo ove, već i druge izmene. I to usaglašavanje je dobro. Naš sadašnji pravilnik je iz 1998. godine i u nekim apsektima je ipak bio prestrog. Od 1998. godine nauka je odmakla, a analitičke metode postale su znatno brže i vreme je da se domaći propisi usaglase sa EU – dodaje ona.

Kako kaže, ova povećanja nisu dramatična kako se na prvi pogled čini.

– Amonijak koji ovde upada u oči može da bude i biološkog porekla, odnosno amonijak nije obavezno vezan za fekalna zagađenja. Kada je to slučaj, prestrogo je ocenjivati amonijak normom od 0,1 kada je on prirodno pristuan u vodi i nema negativnih uticaja na zdravlje – pojašnjava ova doktorka.

Ministarstvo zdravlja se takođe oglasilo povodom, kako kažu, „pokušaja uzbunjivanja javnosti, izazivanja opšte opasnosti i panike, plasiranjem proizvoljnih i neproverenih informacija putem društvenih mreža“.

Oni su istakli da kada je donet važeći Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće, on je odgovarao tadašnjim zahtevima, potrebama i saznanjima u oblasti kvaliteta pijaće vode. Ipak, u međuvremenu Svetska zdravstvena organizacija bitno je promenila definiciju plana za bezbednu vodu za piće. U skladu sa tim su mnoge zemlje promenile svoje pravne regulative.

– U procesu pristupanja EU i usklađivanju propisa u oblasti vode za piće, Radna grupa Ministarstva zdravlja je uskladila norme za parametre laboratorijskog ispitivanja. Navedeni parametri objavljeni u novom Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode su identični onima koji su propisani u državama EU – istakli su oni.

https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3058485-u-srbiji-se-dize-panika-zbog-vode-za-pice-sada-je-dozvoljena-kolicina-amonijaka-5-puta-veca-nego-ranije-a-evo-sta-o-tome-kazu-strucnjaci

.

2.

Drugi slučaj.

Da ne bi neko pomislio da smo mi ovde zaludni, paranoični ili skloni teorijama zavere, citiraćemo vam ponovo zvanične državne medije. Čak i tamo, ponekad, probije se malo istine o zločinačkom ponašanju farmakomafije. Najčešće to procuri zbog nekih internih mafijaških sukoba oko para, ali su svejedno činjenice nepobitne, a razmere tog kriminala užasavajuće.

„Politika“ piše:

Velika prevara farmaceutske industrije

Najveće farmaceutske kompanije nelegalno se dogovorile da uvećaju cene lekova za 1000 odsto i tako prevare potrošače u SAD i celom svetu za više milijardi dolara, navodi se u tužbi 44 američke savezne države.

Vodeće farmaceutske kompanije u SAD „postigle su međusobni dogovor i podigle cene lekova za neverovatnih hiljadu odsto, varajući američke građane u prevari za koju se pretpostavlja da iznosi milijarde dolara.”

Ova optužba, koja je skrenula pažnju američke javnosti na poslovanje farmaceutskih kompanija, ne samo u SAD nego i celom svetu, suština je zajedničke tužbe koju su protiv tamošnjih farmaceutskih firmi podnele 44 američke savezne države.

Na meti tužbe našle su se vodeće kompanije poput „Fajzera”, „Novartisa”, „Mailana”, „Teva” i drugih. Kako se ističe u tužbi farmaceuti su se međusobno dogovorili kako bi povećali cene više od 100 generičkih lekova, među kojima su i antibiotici, lekovi za astmu, dijabetes, rak, holesterol, kontracepciju, antidepresivi… Njihove cene su povećavane čak deset puta u periodu između 2013. i 2015. godine.

„Znamo da lekovi na recept mogu biti skupi, ali sada znamo da su visoke cene bile delimično podstaknute i nelegalnom zaverom farmaceutskih kompanija, rekao je nedavno Gurbir Grevol, državni tužitelj iz Nju Džersija.

Državni tužitelj iz Konektikata, Vilijam Tang, koji je posle petogodišnje istrage podigao zajedničku tužbu, kaže kako je prikupljeno dovoljno „čvrstih dokaza protiv farmaceutskih kompanija”.

U međuvremenu su se oglasile i prozvane kompanije, pre svega „Teva“ i „Fizer“ koje su demantovale navode iz tužbe, prenosi Si-En-En.

Među dokazima je elektronska pošta, sms poruke i transkripti telefonskih razgovora, koji potvrđuju nezakonito dogovaranje radi podizanja cijena i podele tržišta generičkih lekova.

Tužba je podneta u saveznom Okružnom sudu u Konektikatu u sklopu istrage nadzora cene lekova i nezakonitog kršenja antimonopolskih zakona.

Prema dokumentima koji su predati sudu, u zaveri je učestvovalo više desetina vodećih ljudi iz tuženih kompanija, uglavnom onih odgovornih za prodaju, marketing i utvrđivanje cene lekova.

http://www.politika.rs/sr/clanak/429883/Velika-prevara-farmaceutske-industrije

Da li je kod nas drugačije?

Da li je kod nas moglo biti drugačije?

Više o tome u narednom (junskom) postu.

3.

ПЛАН ИСТРЕБЉЕЊА ЦРНАЦА У АФРИЦИ: Намерно смо ширили сиду, изазвали смо епидемију

Јужноафричка Република сада има једну од најгорих епидемија ХИВ-а на свету, са 7,1 милиона људи, или нешто мање од 19 одсто становништва, који живе с тим вирусом. Црно становништво у Јужној Африци несразмерно је захваћено том болешћу, преноси хрватски портал „Дневно“ писање Гардијана“.

Тврдње да су бели плаћеници активно ширили сиду по јужној Африци осамдесетих и деведесетих година прошлог века објављене су у документарцу „Cold Case Hammarskjold“, који је ове године премијерно приказан на филмском фестивалу „Санденс“.

Те тврдње изнео је Александер Џонс, који је годинама радио као обавештајни агент у Јужноафричком институту за поморска истраживања (САИМР), пре три деценије, када је организовао државне ударе и друга насиља широм Африке.

Џонс тврди да је вођа САИМР-а Кит Максвел имао „расистичку, апокалиптичну опседнутост ХИВ-ом, односно сидом“, а група је имала намеру да створи белу већину међу становништвом у Јужној Африци и суседним земљама, тако то ће избрисати црну расу.

Кит Максвел се наводно представљао као лекар док је водио клинике у сиромашним, углавном црначким четвртима у подручју Јоханесбурга, што му је дало могућност да спроведе своје убилачке експерименте, пише „Дневно“.

„Који је најлакши начин добити заморца, него када живите у систему апартхејда?“, каже Џонс у филму.

„Црнци немају права, потребно им је лечење. Долази бели ’филантроп‘ и каже: ’Знате, отворићу клинике и лечићу вас‘. А он је, заправо, вук у јагњећој кожи.“

Кит Максвел је писао о „куги“ за коју се надао да ће уништити црну популацију, зацементирати владавину белаца и вратити конзервативне верске обичаје, показују документа на која се позивају творци документарца.

Знак на ординацији „Докотела [лекар] Максвел“ још виси испред канцеларије у граду Путфонтејну где се мештани сећају поштованог човека који је дословце имао монопол на здравствене услуге у том подручју. Нудио је чудне третмане, укључујући стављање пацијената у „цеви“, за које је рекао да су му допустили да види унутар њихових тела. Такође, давао је „лажне инјекције“, рекао је Ибрахим Каролиа, који је водио трговину преко пута.

Сваки интерес који је Максвел показао у јавности био је добронамеран. Клод Њубери, лекар који је познавао вођу плаћеника, потврдио је да Максвел нема медицинске квалификације, али је описао доделу хуманитарне помоћи.

„Био је против геноцида и покушавао је да открије лек за ХИВ“, рекао је Њубери у документарцу.

Чини се да документи које су прикупили творци филма показују да су се Максвелови приватни ставови јако разликовали од његових јавних ставова. Радови сугеришу његово језиво уживање у појави епидемије сиде.

Оно што је мање јасно јесте то да ли је имао стручност или средства за спровођење својих кошмарних визија. Џонс, бивши члан САИМР-а, тврди да јесте.

„Били смо укључени у пројект у Мозамбику, ширећи вирус сиде кроз обичне болести“, рекао је он.

.

.

.

DiaBloG – 2019

.

.

.

Intervju sa doktorom kurirom

Intervju sa doktorom kurirom

Poštovani čitaoci,

U nedeljnom izdanju dnevnog lista Kurir od 25.01.2015. godine, u njegovom „medicinskom“ dodatku koji se zove Dr Kurir, kao tema broja postavljeni su Problemi bubrežnih bolesnika u Srbiji. Ispod ovog nadnaslova plasiran je bombastičan naslov (u skladu sa imidžom tog lista):

Poražavajuće: godišnje umre 750 pacijenata na dijalizi.

Tekst je potpisala izvesna Ružica Kantar, koja je na jedan tas stavila izlaganje doktorke Snežane Gajić, nefrologa iz KBC „Dr Dragiša Mišović“, a na drugi tas je stavila izlaganje predstavnika pacijenata Dr Ljubinka Todorovića, pacijenta na hemodijalizi u Boru i predsednika udruženja bubrežnih invalida Srbije. Šta je Kantar pokazao, odnosno pokazala, možete videti i direktno, sa fotografije članka, koju prenosimo iz primerka kojeg smo uredno platili.

Ovo o plaćanju smo napomenuli, pošto se ceo tekst može naći i na internetu, ali mi prosto nismo mogli verovati da je to sve, ceo tekst?!

http://www.kurir.rs/zabava/doktor/porazavajuce-godisnje-umre-750-pacijenata-na-dijalizi-clanak-1666971

Ceo tekst, svi Problemi bubrežnih bolesnika u Srbiji svedeni su na 3, slovom i brojem: tri.

To su: fistula, prevoz, banja.

Pogledavši malo bolje taj medicinsko-prosvetiteljski zdravstveni dodatak uvidesmo da se ceo taj kurirski prilog sastoji od niza naplaćenih reklama za kojekakve čudotvorne preparate tipa: Herbamed, Asai Beri, Sibra 1990, Probotanic ulja, Aptamil mleko i ulje Ilang-langa. Toliko o brizi za zdravstveno prosvećivanje naroda ili o načinu da se ćapi još koji dinar hvaljenjem farmakoindustrijskih čudotvornih proizvoda („za 6 meseci 10 godina mlađi“).

Inače listovi tipa Kurformer su omiljena glasila svih naših vlastodržaca, pa su i za većinu naroda svakodnevna literatura. U situaciji kada se država dnevno zadužuje 9,5 miliona evra, kada има историјски буџетски дефицит од 300 милијарди динара; историјски спољни дуг од три хиљаде и 172 милијарде динара, губитак Народне банке Србије од 45 милијарди динара, када народ живи све лошије, сиромаштво све веће, плате смањене, а пензије опљачкане, ситуација у привреди све гора, радних места све мање, а народних кухиња све више, е у таквој ситуацији glavni društveno-politički problem naše države i tema broja dnevnog lista Kurir od 25.01.2015. godine, je: elitna prostitucija, svingeraj i striptiz barovi.

Čak se i ministar kulture oglasio izjavom da će taj list prijaviti kao pornografski.

Eto, poštovani čitaoci u takvom okruženju, nađoše se i naši, problemi na dijalizi.

Šta da se radi. Moramo prihvatiti realnost.

Tu smo – gde smo.

Iz ove kože se ne može.

Ipak, za nauk našim doktorima, našim predstavnicima pacijenata i našim novinarima, osećamo potrebu da im pružimo nekoliko objašnjenja:

Dijalizni kateter, plastična cev koja se hirurškim putem uvodi u stomak, blizu pupka, je kateter za peritoneumsku dijalizu, dijalizu u trbušnoj duplji, a vaskularni kateter, centralni venski dvolumenski kateter se postavlja u velike vratne ili preponske vene i služi za hemodijalizu. (Nauk: ne pristajte na intervju, ako vam novinari ne budu garantovali autorizaciju teksta koji će se pojaviti u javnosti).

Broj od 750 mrtvih godišnje na dijalizi, nije tačan. Nije ni naveden izvor, kako su uopšte došli do tog broja? Ne postoji nezavisna statistika niti izveštaji iz kojih se može saznati tačan broj umrlih na dijalizi, ali verujemo da je mnogo veći od priznatog. Opravdano se sumnja da medicinari u tu cifru ne računaju one koji su na dijalizi bili samo 3-6 meseci, a među tom grupom je najviše umrlih (početnici, sa kateterima). Dalje, ukupan broj pacijenata na dijalizi u Srbiji nije 4,5 hiljada – što svi godinama ponavljaju kao pijani, nego je preko 5,5 hiljada. Ali, kao što rekosmo: ovo je potpuno nesređeno područje srpskog zdravstva, te prave cifre niko živi ne zna.

O dijalizi u Kuriru 25.01.2015

A što se tiče problema dijaliznih bolesnika u Srbiji, evo napravićemo vam kratak rezime, listu do koje smo došli prelistavajući dosadašnje izjave, dopise, predavanja, tekstove i mišljenja na tu temu:

  • u dijaliznim centrima nema osnovnog sanitetskog materijala: nema dovoljno rukavica, gaza, maski, dezinficijenasa, flastera za fistule, itd.itd. Tek kada se reši taj problem može se smanjiti smrtnost od infekcija, bilo preko katetera, bilo preko fistule;
  • dijalize se pacijentima masovno skraćuju. Na prste jedne ruke se mogu izbrojati centri koji svim pacijentima mogu obezbediti dijalizu od 4,5 časova. Eto još jednog uzroka velike smrtnosti na dijalizi;
  • u centrima za dijalizu je opšta nehigijena: dušeci na kojima pacijenti leže su krvavi, nema jastuka ili su prljavi, podloški nema, čistih čaršafa i posteljine takođe nema, kreveti su neispravni, ne može se pacijentu podesiti uzglavlje, a o televizorima i drugim sadržajima za prekraćivanje vremena, da se i ne govori. U dijaliznim centrima se mogu sresti gušteri i miševi, a bakterije i bube su redovna pojava;
  • aparati na kojima se pacijenti dijaliziraju su gotovo svi sa isteklim rokom upotrebe, ne zna se ni njihovo vlasništvo, ni nadležnost održavanja i servisiranja, ništa to nije regulisano. Bilo bi dobro da Predsednik udruženja pacijenata pronađe podatak o zakonski dozvoljenom broju radnih sati aparata za hemodijalizu i da zamoli pacijente da pogledaju otpozadi svog aparata koja cifra stoji na brojčaniku, da sakupi te podatke, pa da izađe u javnost sa njima;
  • kvalitet dijalize u Srbiji je očigledno nezadovoljavajući, bez obzira po kojem parametru ga merili: bilo po volumenu izdijalizirane krvi, bilo po procentu hemodijafiltracija, bilo po prosečnom trajanju tretmana, svi su ti parametri daleko ispod preporučenih, pa onda ne treba ni da čudi prevelika smrtnost;
  • nedostatak osnovnih lekova za dijalizne bolesnike: u celoj državi koristi se samo jedan vezivač fosfata (kalcijum-karbonat), čak ni onaj najjeftiniji Ca-acetat nije registrovan, a kamoli Fosrenol, na primer. Nema Beviplexa, C-vitamina, Folana, problemi su i sa eritropoetinima, a o ampulama gvožđa da se i ne govori. Cene visoke, farmakomafija caruje, doktori putuju, a pacijenti trpe;
  • laboratorijske analize se ne rade po propisima koje su sami nefrolozi doneli, nema reagenasa za PTH, za feritin, za vitamin D, za beta-2-mikroglobulin, za CRP, itd.itd. Pacijenti se šalju kod privatnika koji odvaja procenat i za onog koji ih je poslao, korupcija cveta.
  • redovni periodični pregledi neophodni dijaliznim bolesnicima (eho srca, eho abdomena, pregledi kardiologa, kontrola hormona, tumorskih markera, itd) ne sprovode se nigde;
  • kontrole ispravnosti vode za hemodijalizu, kontrole koncentrata i dijalizne tečnosti, nigde se ne rade po propisima, a doktore niko i ne tera na to, sve dok se povremeno ne desi – katastrofa;
  • nema individualizacije dijalizne terapije, koriste se dijalizni koncentrati neadekvatnog sadržaja, propisuje se napuštena terapija vezivačima kalijuma i vezivačima fosfata (aluminijumskim);
  • donešeni su potpuno nestručni Pravilnici o dijalizi, kojima su štićene dijalizne firme, a ne pacijenti;
  • vreme koje doktori provedu sa pacijentima na dijalizi je očajno malo, neki ne svrate ni jednom u 2-3 meseca, sestre stalno izlaze na puš-pauzu, a i inače ih nema dovoljno. Svi su malo plaćeni i nemotivisani. Razmišljaju samo o prelasku kod privatnika, koji im uzimajući od istog Fonda, daje duple plate;
  • redovni izveštaji lekara iz dijalize se ne rade ni jednom godišnje, a kamoli mesečno; pacijenti se upućuju u druge centre bez preskripcije ili bilo kakvih virusoloških i drugih podataka iz istorije bolesti; O jedinstvenom umreženom dijaliznom sistemu za dijalizne bolesnike, nema ni govora;
  • u salama nema elektroničara ili servisera-tehničara za popravku aparata, a i kad ga ima on ili ništa ne zna ili ništa ne sme, jer nema ovlašćenje za pristup softveru aparata;
  • ni u jednom dijaliznom centru u Srbiji ne postoji timski rad. Tim za lečenje dijaliznih pacijenata treba da sačinjavaju: glavna sestra centra, nefrolog-načelnik centra, dijetetičar, vaskularni hirurg, socijalni radnik, psiholog, itd.);
  • korupcija pri nabavkama dijaliznog materijala traje decenijama. Mora se hitno izvršiti demonopolizacija tržišta, ne mogu samo 2 firme da drže celokupno snabdevanje dijaliznim aparatima, filterima, linijama, koncentratima i ostalim potrošnim materijalom;
  • kapaciteti centara za dijalizu se hitno moraju proširiti, ne sme se dozvoliti da „nema mesta“ i da nam se nude privatnici i drugi mešetari, kao „rešenje problema“;
  • mora se preseći osovina farmakomafija-nefrologija, kako bi se lekari odvukli od nagrađivanja prema učinku za farmakomafiju. Nagrađivanje im treba organizovati prema učinku na spašavanju života i zdravlja pacijenata;
  • operativno formiranje AV fistule mora biti hitan i neodložan hirurški zahvat: unutar 4-6 časova od pregleda bolesnika;
  • moraju se otvarati i uposliti predijalizne ambulante, za pregled i kontrolu funkcije bubrega za sva lica preko 50 godina starosti, nefrološki-sistematski, bar jednom godišnje;
  • nezavisna kontrola rada svih zaposlenih u nefrološkim i dijaliznim jedinicama u celoj Srbiji. Imenovanje nacionalnog koordinatora i kontrolora za dijalizu;
  • o prevozu i nedostatku centara za rehabilitaciju dijaliznih bolesnika je već rečeno, pa da ne ponavljamo;
  • humanizacija dijaliznog lečenja: zalaganje za dijalizu sa ljudskim licem, ocenjivanje osoblja od strane korisnika dijaliznih usluga, anonimno i sveobuhvatno;

 

 

Eto, poštovani intervjuisani doktori, pacijenti, kao i novinarko Kantar,

kad drugi put budete pravili tekst o Problemima na dijalizi, izaberite ipak, malo više od tri koje ste pomenuli,

pa ćete možda i moći shvatiti zašto je poražavajuće veeeelika smrtnost pacijenata na dijalizi.

Ništa u životu nije tek tako.

 

Srdačan pozdrav,

 

DiaBloG – 2015

 

 

resenje koje ne nudi problem

 

Kako nam se nabavljaju dijalizatori

Kako nam se nabavljaju dijalizatori

Poštovani čitaoci,

da li ste se ikada do sada zapitali ko nam i kako nabavlja za nas najvažnije medicinsko sredstvo? Verovatno jeste, ali niko nije znao da vam da pouzdane odgovore. Mi smo do sada samo pomenuli ovu temu prenoseći sa sajta Transparensi Srbija tekst o tome kako RFZO uvek favorizuje kod nas monopolističku firmu Fresenius (link1,link2,link3), a sve se izgovarajući da to čini zbog nas, zbog pacijenata. Da li mi išta znamo uopšte o tome, ili se u naše ime kradu pare, od države, i prelivaju u džepove privatnika, a pod izgovorom da se to tako mora, jer je hitno (?!?!).

E pa, sada vam donosimo sve detalje i činjenice o nabavkama dijalizatora, sve na jednom mestu, ono što ste hteli da pitate, ali niste imali koga.

dijalizator shemaDijalizator je filter za krv koji se postavlja na aparat za hemodijalizu (link). Dijalizator je zapravo „veštački bubreg“ u pravom smislu reči.  U dijalizatoru se vrši ispiranje i čišćenje krvi, izvlačenje štetnih supstanci i viška tečnosti, te njihovo uklanjanje u odvodne cevovode. Aparat za hemodijalizu je samo kutija sa mnogo monitora, kazaljki, skala, i pumpi, gde se sve to priprema, dovodi i odvodi, ali sam proces se dešava u dijalizatoru, filteru, koji se baca posle svake upotrebe. Pošto je to najvažniji dijalizni artikal, podrazumeva se da je to i najskuplji deo neophodan za jednu dijalizu.

Otkrićemo vam i ono što svi proizvođači dijalizatora kriju: proizvođačka cena jednog dijalizatora je danas 3-5 evra. A po kojim cenama ga nabavljaju naše bolnice? Zapravo, bolnice su sada isključene iz tog procesa: imamo centralizovanu javnu nabavku.

Ko, kako i gde nam nabavlja dijalizatore?

Uredbom Vlade Srbije o planiranju i vrsti roba i usluga za koje se sprovode javne nabavke, a koja je objavljena u Službenom Glasniku RS br. 29/13, aprila meseca 2013. godine, Članom 12, Stav 1, Tačka 3, Paragraf 3, definisano je da će se na ovaj način nabavljati i materijal za dijalizu. Na osnovu te uredbe Republički fond za zdravstveno osiguranje (u daljem tekstu: RFZO) pravi svoj plan nabavki, a na osnovu potreba dostavljenih od strane zdravstvenih ustanova iz “Plana mreže”. Kada se govori o “Planu mreže” misli se na mrežu zdravstvenih ustanova za čije potrebe i u čije ime RFZO vrši nabavke neophodnog materijala (Zašto za mrežu kažu Plan mreže, ne znamo). Ovakav plan nabavki ide na odobrenje, tj. na proveru da li su obezbeđena sredstva iz budžeta za tu vrstu dobara. Po tom odobrenju, RFZO izdaje prethodno obaveštenje za svaku planiranu javnu nabavku. Ovo prethodno obaveštenje, obično se objavljuje u poslednjem kvartalu tekuće godine, za sledeću godinu. Potom bi trebalo da javna nabavka bude raspisana.

Ovakve centralizovane javne nabavke materijala za dijalizu se u Srbiji vrše od 2011. godine, a pre toga su vršene nekada Dialysercentralizovano, a nekada su i zdravstvene ustanove raspisivale ovakve tendere za svoje potrebe. Republika Srbija je sa punim poverenjem poverila RFZO-u nabavku mnogih lekova i medicinskih sredstava (imamo i spisak). Ipak, iako je ovakva ideja bila dobra, i do nje se došlo sa ciljem da se centralizacijom postupaka javnih nabavki zatvore mnogi ventili potencijalno otvoreni za odliv novca iz Budžeta Republike Srbije, ipak se sa RZZO nije otklonio problem, naprotiv. Bilo je vrlo je razumno i logično zaključiti da će se mnogo lakše kontrolisati samo jedan naručilac materijala za dijalizu, nego njih 50-tak, ali i pored razumne logike ovakvog stava, RFZO je uspeo da pokaže i dokaže kako sve može uprskati. Slobodno se može reći da je neopravdano pa čak i zloupotrebljeno poverenje koje je RFZO-u dato na ovaj način, barem kada se radi o javnim nabavkama materijala za dijalizu. (O detaljima, kasnije, u petom poglavlju.)

Mesto radnje:

Javne nabavke materijala za dijalizu održavaju se u novoj zgradi Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koja se nalazi odmah pored komplaksa KBC Dr Dragiša Mišović, na Dedinju, u ulici Jovana Marinovića br. 2, Beograd. Upravo ovo velelepno zdanje je poprište svih tenderskih borbi, natezanja, zatezanja, nameštanja i koruptivnih radnji. Kada dođe vreme za tendere, sastanci na kojima se vodi otvaranje tenderskih ponuda obavljaju se u suterenu, u sali 1, 2 ili 3. Nekada i ne bude dovoljno mesta za sedenje za sve zainteresovane strane, pa su ljuti protivnici, konkurenti primorani da sede jedni pored drugih, rame uz rame, pa sada da li kao brat do brata, ili kao rogovi u vreći, zavisi ko je s kim i koliko dogovarao.

rzzo1

Ostaje nejasno kako je tako siromašni Fond koji uvek kuburi sa sredstvima za lekove ili za lečenje ljudi, smogao finansijske snage da priušti sebi ovoliku zgradu, na onako skupoj lokaciji u gradu. Ali nema veze, da taj aspekt priče, na trenutak zanemarimo. Ipak je to sve naše, to smo sve platili mi, zdravstveni osiguranici, od našeg novca. I to ne dobrovoljno, nego nam se to obavezno zdravstveno osiguranje otima od plate svakog meseca. Zato nas najviše i interesuje kod koga završava to što se nama otelo. A zgrada, ne da je lepa spolja, nego i iznutra. I da znate kad vas put nanese, a nužda pritera, u WC-u uvek ima toalet papira i tečnog sapuna. Za razliku od bolnica u Srbiji, gde toga nema ni u centrima za transplantaciju (link). Kad čovek pogleda u taj athitektonski biser, ne može da se ne seti pesme grupe Ekatarina Velika – “Velika, čista, poslovna zgrada – novac u rukama”. I to je baš tako, sve je na svom mestu: i velika čista poslovna zgrada, a Boga mi i novac u rukama, i to skoro dve milijarde evra godišnje! Videćemo kome je dat u ruke toliki novac i da li neko uopšte kontroliše šta se sa tim novcem čini.

Akteri:

Kada se radi o tenderskim komisijama u javnim nabavkama materijala za dijalizu, njihov sastav je dvojak. Sa jedne strane tu je službeni deo komisije sačinjen od zaposlenih u RFZO, a sa druge strane tu je stručni deo komisije, po pravilu sačinjen od doktora, profesora, eminentnih imena srpske nefrologije i dijalize. (Na žalost nas pacijenata, uglavnom iz nefrologije, a ne iz dijalize). Predsednik komisije za javnu nabavku uvek bude neko od stručnog dela komisije. Da li ste to znali? Ipak su doktori za sve krivi! Ili su ih tako namestili.

Tokom proteklih nekoliko godina menjalo se članstvo ovih komisija pa ćemo se zadržati samo na najistaknutijim članovima odnosno na onima koji su se održali, te i dalje odlučuju o sudbini srpskih dijaliznih pacijenata.

Službeni deo komisije za javnu nabavku, sačinjen od zaposlenih u RFZO, uvek je bio ukrašen dvema mladim i lepim osobama, oboje u otprilike ranim tridesetim godinama.

  • Nikola Pandrc – zamenik direktora sektora za javne nabavke RFZO, lepo vaspitan, pristojan i ljubazan momak, očigledno čovek od karijere; jako mlad, sa iskustvom koje se realno može sporiti za tako odgovornu funkciju. Sa glasom devojčice, ali stasom Silvester Stalonea, odlučno i nepristrasno vodi postupke tenderskog otvaranja ponuda. Prilikom sprovođenja tendera, tj. prilikom otvaranja ponuda on obično kontroliše dokumentaciju firmi koje učestvuju na tenderu kao ponuđači, i vodi pravni deo ovih događaja.
  • Ana Mladenović – službenik u sektoru za javne nabavke, fina i pristojna mlada dama, dubokih i nežnih plavih očiju; njena funkcija prilikom otvaranja ponuda je da zajedno sa Nikolom Pandrcem kontroliše dokumentaciju firmi koje učestvuju na tenderu kao ponuđači.

Pored njih dvoje, sporadično su od strane RFZO tenderima prisustvovale i druge osobe prilikom otvaranja ponuda. Nekada je to bila Marija Mitić – izvršni direktor RFZO za poslove javnih nabavki, Dušanka Lončarević – bivša direktorka sektora za javne nabavke RFZO, Katarina Dumnić – službenik RFZO, Marija Atanasijević – službenik RFZO, Ljiljana Marković – pravnik u pravnoj službi RFZO, a bilo je tu i drugih osoba iz RFZO.

Što se tiče stručnog dela tenderske komisije, redovni učesnici su bila poznata imena nefrološke profesije u našoj državi.

Komisija

  • Dr Nada Dimković – stalno zaposlena u Kliničko-bolničkom centru “Zvezdara”, gospođa u godinama, ali, mnogi bi rekli, i dalje lepa, odmerena, prava dama. Do januara 2013. godine redovan, a potom sporadičan član, obično i Predsednik tenderskih komisija u javnim nabavkama materijala za dijalizu koje raspisuje RFZO. Na tenderima deklarativno nepristrasna, a u realnosti daleko od toga. Nekoliko godina bila predsednik Udruženja nefrologa Srbije. Po pravilu član Republičke komisije za nefrologiju i dijalizu, i član komisija RFZO za formiranje standarda za dijalizni materijal. Celoj dijaliznoj zajednici Republike Srbije dobro poznata kao najjači i najžešći borac za interese firme “Fresenius Medical Care Srbija”, što je išlo čak dotle da su za nju korišćeni i neki pogrdni nazivi zbog neskrivenih veza sa Fresenius-om. Ova firma bi trebalo da joj podigne spomenik i kaže jedno veliko HVALA, ali od kada su Feničani izmislili novac, reč “hvala” je pomalo izgubila na značaju, a zahvalnost kao kategorija je dobila ekvivalentnu materijalnu podlogu.
  • Dr Radomir Naumović – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Srbije, perspektivan lekar u srednjim godinama, bonvivanskog imidža, narcisoidno šarmantan, egoistički nasmejan, slatkorečiv, ljubazan, jednom rečju divan sagovornik. Otvoreni simpatizer i član “žutih” koji su ga i doveli na položaj. Posle Prof. Dr Nade Dimković redovan predsednik tenderskih komisija u javnim nabavkama materijala za dijalizu koje raspisuje RFZO. Na tenderima deklarativno nepristrasan, a u realnosti daleko od toga. Nije bio obeležen kao Freseniusov zaštitnik i promoter (štaviše tvrdilo se da naginje ka Mediconu), ali je sam stvorio takav imidž ponašanjem na tenderima. Na tenderima za svega 7-8 minuta sa odobravanjem pregleda ponudu firme “Fresenius Medical Care Srbija”, a sve ponude Freseniusovih konkurenata pregleda detaljno, i po 20-tak minuta, a nekad su mu potrebne čak nedelje, ne bi li u ovim ponudama našao grešku koja će mu pomoći da ove ponude odbije, a da za uzvrat Freseniusu namakne još para. Već mu je bio postao manir da na tenderima mlatara uzorcima fiziološkog rastvora i infuzionim linijama dostavljenim od strane firmi koje su konkurencija FMC proizvodima, a pri tome glasno komentarišući svojim kolegama iz komisije kako ti proizvodi nisu dobri. (Koliko on i Nada znaju o tome, videli smo po Pravilniku kojeg su doneli, pa su ga na kraju ipak morali promeniti: jer sa 1 litar fiziološkog rastvora mogu samo sebi da isperu sistem, ali nama pacijentima treba najmanje 2 litra.) Ne zna čovek da to nije ni po zakonu, ali on zapeo protiv Freseniusove konkurencije, pa da im nađe bilo šta. Smišljao, mozgao, tražio od firmi dokumenta koja nije imao prava da traži, pa i pored toga “nije stigao” da na vreme donese odluke o dodeli ugovora firmama koje su ih dobile, već je to umeo samo za “Fresenius Medical Care Srbija”.
  • Dr Svetislav Kostić – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Niš, a u međuvremenu već i penzionisan. Stariji fini gospodin, uvek umeren, tih, i naravno deklarativno isto nepristrasan. Gospodin poznat po stavu “pa neka sednu svi ovi što hoće da prodaju dijalizatore i neka se svi dogovore, a ne nas da maltretiraju ovim tenderima i da nas pritiskaju”. Bilo bi lepo da ga je neko tada upitao: ko ga to pritiska i maltretira. Jer sa svima je dobar, osim sa svojim prethodnikom Vidojkom. Na tenderima uvek neeksponiran, i bez glasnog iznošenja mišljenja i stavova. U dijaliznom svetu ovaj gospodin profesor je poznat kao prilagodljiv, i za, i protiv, ponekad protiv za, ali uglavnom za protiv ili obrnuto, ali istovremeno. Neki su proneli glasine da je on bio ključni igrač za slamanje uslova zvanog “vodena para”, a samo da bi smanjio prihode Vidojku i FMC-u, jer je zbog njih celu karijeru proveo kao sporedan igrač. Na kraju su ga zbog toga navodno i ekspresno penzionisali.
  • Dr Igor Mitić – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Vojvodine. Napadno nonšalantan, sa umišljajem da je duhovit, (polu)otvoreni autonomaš, dijalizni agnostik, naravno deklarativno nepristrasan. Na tenderima je uvek odavao utisak nekog ko želi svima da poruči “ma šta ste me zvali ovde da se preganjam sa vama probisvetima, imam ja pametnija posla”. Ali činjenica, da je imao pametnija posla ne bi bio tu nego tamo. Vrlo su interesantne i vredne citiranja, neke njegove rečenice. “Ma ja sam lekar, mene zanima samo lečenje pacijenata, boli me xxxxx i koji će materijal da se koristi i po kojim cenama, ali da znate nemoguće je da cene dijalizatora budu niže nego što su sada, to je neodrživo” (to izgovara u trenutku kada dijalizatori većih površina koštaju preko 3.000 dinara)”. Apsolutno, pristalica Freseniusa. To je u N.Sadu tradicija koju mu je ostavio njegov prethodnik S.Čurić, koji je i lično (zajedno sa sinom, kardiologom) direktno zaposlen u Freseniusu. Šta ćemo, takva nam je nefrologija, ili kako neko reče: paranefrologija.
  • Dr Dejan Petrović – stalno zaposlen u Kliničkom Centru Kragujevac, neupadljiv i nenapadan čovek, naravno deklarativno nepristrasan. Reklo bi se da tenderi za dijalizni materijal ne bi mnogo drugačije izgledali i da on nije tu. Svestan da je mlad i nov, na velikoj funkciji, ali i svestan da i on u raspodeli tenderskog kolača treba da zauzme svoje mesto. Postoje podaci da nije preterano zadovoljan svojim tretmanom kod Freseniusa, ali isto priča i Freseniusu kada je u pitanju Gambro. Kada su u pitanju ostali ponuđači, smatra da je pametnije da se ne suprotstavlja većinskim FMC jurišnicima, pa onda i on otvoreno podrži osvedočenog monopolistu ili bipoliste, ali se ne bi reklo da je ta podrška iskrena.

Nekada je u tim redovima sedeo i Prof. Dr Steva Plješa, ali čovek je sada u penziji, star, bolestan, pa ga nećemo ni objašnjavati (inače, identična mu je politika kao i kod Svete Kostića, mada mnogo visprenija i efektnija). Pored ovih istaknutih članova stručnog dela tenderskih komisija, bilo je tu i onih manje istaknutih kao što su Prim. Dr Gordana Petković-Peruničić, Prim. Dr Jovan Popović, Dr Rodoljub Marković, Dr Tanja Lazarević, Dr Snežana Gajić, i drugi, ali teško je steći utisak da je njihovo prisustvo na pojedinim tenderima imalo bilo kakav uticaj na tok i ishod tendera, a što se tiče simpatija, svi su uglavnom na strani monopolista ili bipolista.

Koje dijalizne firme učestvuju u tenderima za nabavku dijaliznog materijala u Srbiji:

Što se tiče firmi koje su učestvovale na ovim tenderima materijala za dijalizu, pokušavajući da prodaju svoje dijalizatore tokom 2013. i 2014. godine, bilo ih je nekoliko:

  • Fresenius Medical Care Srbija – eminentni domaći proizvođač dijalizatora iz Vršca, u 100% stranom vlasništvu, već decenijama etabliran kao monopolista srpskog tržišta za dijalizu, čijih je otprilike malo manje od 90% dijaliznih mašina u Srbiji, pa sledstveno okupira i oko 90% tržišta dijaliznog materijala koji zavisi od tipa dijalizne mašine (videti naš post: Pljačka države po tipu mašine). Funkcioniše u sastavu nemačke firme “Fresenius Medical Care AG”, najvećeg svetskog proizvođača dijalizne opreme. Takođe godinama unazad ova firma je bila i gospodar 90% tržišta dijalizatora u Srbiji, iako dijalizatori ne zavise od tipa dijalizne mašine! Ali eto, treba pružiti šansu ovim dijalizatorima iako se prave po licencama starim skoro dve decenije, i pokazuju znatno lošije rezultate lečenja u odnosu na modernije dijalizatore drugih proizvođača. I vodite računa, onaj ko se protiv toga buni mora da zna, ipak je to jedan FRESENIUS. Ako „naš“ Fresenius za nešto kaže da je dobro, RFZO to bespogovorno prihvata. Tokom godina unazad Fresenius Medical Care Srbija je neprikosnovena sila srpskog dijaliznog tržišta, koja je svoj položaj samoodržavala zahvaljujući finansijskoj moći omogućenoj od strane RFZO, ali i od strane političkih lokalnih moćnika bliskih ovim ili onim vlastima. Naravno, uvek je tu bila (a sada ponajviše) i spoljnopolitička podrška koju ova firma neskriveno uživa. Naravno, nisu oni samo uzimali pare, ma davali su i šakom i kapom, bili velike mecene dijaliznih kongresa, finansirali usavršavanje za buljuk dijaliznih doktora, delili i kome su stigli i kome nisu stigli – ali sve je to dolazilo na naplatu. Kome su dali dinar, taj im je morao omogućiti da „zarade“ 100 dinara, i to na račun Srbije. Kao proizvođač koji svoje dijalizatore steriliše vodenom parom, grčevitu su borbu vodili da na srpsko tržište dijalizatora ne dođu neki tamo ovi, oni… uglavnom Japanci koji zračenjem sterilišu svoje dijalizatore. I u toj borbi su koristili razna oruđa i oružja – pucali su iz RFZO, bacali eksplozivne naprave u vidu Pravilnika i standarda, gađali ljude profesorima i vrhunskim nefrološkim stručnjacima, koristili vodenu paru umesto bojnih otrova. Vi bi možda pomislili da preterujemo, ali oni (Fresenijusovci) su se sami hvalili da je to tako. Znate, ima tamo kod njih jedan kabadahija koji voli da priča po selu kako je on lično pisao RFZO Pravilnike sa uslovima u vidu sterilizacije vodenom parom.
  • Medicon – eminentni domaći proizvođač dijalizatora iz Deča… Pardon samo je imao potvrdu da je domaći proizvođač dijalizatora, ali je u stvari samo zastupao svetski uglednu švedsku firmu “Gambro” i prodavao njihove dijalizatore. Gambro je sada deo Bakster korporacije. Godinama unazad Medicon je bio pokriće firmi “Fresenius Medical Care Srbija” i RFZO-u, kao izgovor da monopol ne postoji, jer Bože moj, Srbija ima i drugog ponuđača u tenderima za dijalizni materijal: a to je naš Pera. Ova firma je tokom prethodne decenije bila iznenadno obradovana donacijom italijanske Vlade u vidu dijaliznih mašina firme “Hospal” (firma koja u Italiji posluje pod okriljem kompanije “Gambro”). Tako je ni kriv ni dužan “Medicon” trebao da dobije oko 20% tržišta dijaliznog materijala koji zavisi od tipa dijalizne mašine. Međutim, Frezenisovci su tako uspešno blokirali tu akciju italijanske vlade, da se sada niko više ne usuđuje da donira nešto protiv interesa Freseniusa i od njega plaćenih doktora. Medicon je ipak, uz te Hospalove mašine, uspeo ponegde da ustoliči i svoju poziciju prodavca dijalizatora. Za njih i njihovo poslovanje često su se mogli čuti izrazi: „čovek-firma“, koliko god da zaradi, njemu i njegovima je dosta, a i Fresenius će znati da to ceni. Uglavnom, firma poznata kao Frezeniujusov alibi da mogu nastaviti držati i 90% tržišta, jer eto postoji i druga firma i njoj to ne smeta. Čak su na tenderima za bolnice nastupali zajedno, kao Konzorcijum. To što su se posle dobijenog tendera pacijenti iz RFZO raspoređivali po sistemu 100 ih ide Rajku, a jedan Peri, nikog nije previše uzbuđivalo, čak ni Peru. Pa on je lično kupio ultrazvučni aparat za Rajkovu privatnu polikliniku, jer zna čovek s kim se nije kačiti.
  • Tehnomed Medicina – trećeplasirani, ali zanemarljivo trećeplasirani borac u bitkama za pridobijanje dela srpskog dijaliznog tržišta. Zastupaju i prodaju dijalizatore i drugu dijaliznu opremu proizvođača “Bellco” iz Italije. Uvek su pokušavali da budu u kolu iz koga ih krupni igrači kola iznogetaju. Ova firma je redovno bila noćna mora firmi “Medicon” jer su na način na koji su raspitivani tenderi za dijalizatore, bili jedini direktni konkurenti Mediconu. Ova firma nikada nije uživala neki značajan pozitivan stav među osobljem dijaliznih centara u Srbiji, pa sad da li je uzrok tome odnos ove firme prema dijaliznom tržištu, kvalitet njihovih dijalizatora, ili pak činjenica da se ne zovu “Fresenius” ili “Medicon” teško je utvrditi.
  • Diamed – donekle iznenađenje na srpskom tržištu dijalizatora tokom 2013. godine. Ova firma je predstavnik japanske firme “Nipro” i u Srbiji prodaje upravo dijalizatore ovog uglednog japanskog proizvođača, poznate po tome što su vrhunske efikasnosti, ali su sterilisani gama zracima. Konkurencija je odmah pokušala proturiti priču da to “ozračuje pacijente”. (Ne zrače mobilni, televizori ni laptopovi, nego pazi sad: dijalizatori. Glupost, koju su japanski rezultati demantovali: imaju najbolju dijalizu na svetu). Uglavnom, firma je godinama pokušavala da samo priđe tržištu dijalizatora, ali bezuspešno, sve do 2013. godine. Niko nije znao ko su i šta su, i na njih se gledalo kao na vrlo neozbiljne sve dok nisu krenule glasine da je upravo ova firma izvojevala bitku da se ukine obaveza nabavki dijalizatora sterilisanih isključivo vodenom parom. Tokom 2013. godine uspeli su da prodaju solidnu količinu dijalizatora, i pomrse račune firmi “Fresenius Medical Care Srbija”, a po nesreći i firmi “Medicon”. Jedni su ih hvalili što su smanjili cenu dijalizatora na istorijski minimum u Srbiji, drugi su ih kudili iz istog razloga, treći su im zamerali što su potpuno razbili dijalizni kartel, a istina je verovatno negde između. Uporno se busaju kvalitetom svojih dijalizatora, koji je, poznavajući japanski perfekcionizam, sigurno nesporan, ali veoma mali deo dijalizne zajednice u Srbiji ih shvata ozbiljno. Ova firma još uvek nije prošla test vremena, i tek treba da se dokaže i pokaže dostojnom kvaliteta dijaliznog materijala koji prodaju.
  • Omni-med (i njen distributer: R&B Medical Company) – firma koja prodaje dijalizatore drugog uglednog japanskog proizvođača: “Asahi”. Firma se iznebuha pojavila na srpskom tržištu dijalizatora baš onog trenutka kada je “pao” standardni uslov sterilizacije dijalizatora vodenom parom. Na dobrom delu tendera tokom 2013. godine uspeli su da prodaju izvesnu količinu „Asahi“dijalizatora. Njihovi dijalizatori, kao i dijalizatori firme “Nipro” zaista slove za kvalitetne, ali i oni su sterilisani zračenjem (nije gama nego elektronsko, ali opet je zračenje) pa je konkurencija (Fresenius) pokušavala da i njih satanizuje, maltene pobiće dijalizne pacijente u Srbiji. Naravno da je to bila marketinška patka, ali jedina bolnica u Srbiji koja je odmah prešla na japanske dijalizatore bila je VMA. (Tako su vojni centri opet postigli vrhunski kvalitet dijalize, a uz najmanje troškove nabavke). Uglavnom, zastupnici „Asahija“ pokušavaju da ubede dijaliznu javnost da žele postati ozbiljan faktor u srpskoj dijalizi. Rukovodstvo ove firme je iskusno i dugo godina radi na tržištu lekova i medicinskih sredstava, ali čarke između tih jedinih dvaju predstavništava japanskih firmi (i optuživanje ko od njih šuruje sa Freseniusom) im apsolutno nisu trebale, ako su već obe išle kod japanskog ambasadora da traže podršku za ukidanje Freseniusovog monopola. Japan je inače, zemlja koja je Srbiji dala najviše donacija u zdravstvu, ali Srbija čini sve da japanskim kompanijama onemogući poslovanje na dijaliznom tržištu. Takvi smo, nažalost.
  • Beohem 3 – firma koja je poznati zastupnik i distributer mnogih proizvođača medicinskih sredstava. Na tržištu dijalizatora ova firma se takođe iznenada pojavila kada je “ukinut” standardni uslov da dijalizatori moraju biti sterilisani vodenom parom. Oni prodaju dijalizatore manje poznatog japanskog proizvođača “Kawasumi”, koji su sterilisani takođe gama zracima. (U Japanu se svi dijalizatori sterilišu zracima, jer oni smatraju da otkuvavanje dijalizatora na 100 oC oštećuje membrane i kapilare dijalizatora, pa posle toga više tromboziraju i smanjuje im se efikasnost). Uglavnom, Beohem je učestvovao na jednom ili dva tendera, ali nisu uspeli da prodaju neku značajniju količinu dijalizatora, pa kako su se pojavili, tako su iznenada i nestali sa tržišta dijalzatora, iz potpuno nepoznatih razloga. (Mnogi i tu vide Freseniusove prste).
  • Techno-Farm – firma do sada nepoznata na srpskom tržištu dijalizatora, učestvovala samo na poslednjem protivzakonito realizovanom tenderu za dijalizatore novembra-decembra 2013. Nisu uspeli da uđu u krug onih koji prodaju dijalizatore, ali izgleda da su se ozbiljno nameračili. U svojoj ponudi imaju dijalizatore turskog proizvođača “Safil Tibbi Ürünler Uluslar Arasi Nak. San. Tic. A.Ş.”. Ne šalim se, to je zaista ime firme. Isto kao što je firma “Techno-Farm” nepoznata na srpskom dijaliznom tržištu, tako je i ovaj proizvođač potpuno nepoznat na svetskom dijaliznom tržištu, a čak i da je neko čuo za ovo ime, verovatno ga ne bi zapamtio. Zbog nepopularnosti kakvu kod nas imaju turski proizvodi, uz konotaciju nekvaliteta, ova firma verovatno neće imati šansi da prodre na naše tržište, za čim izgleda da niko neće ni zažaliti.

Eto ovo bi bio neki ovlaš pregled trenutnih učesnika na tenderima za dijalizatore koje organizuje RFZO.

dijalizno trziste

A kako je bio nekad – pa bila je mnogo čistija situacija. Sve se znalo unapred. Lepo su tenderi raspisivani tako da samo “Fresenius Medical Care Srbija” može ponuditi 90% od ukupnog broja traženih dijalizatora, a “Medicon” 10%, i to ne otprilike nego tačno u brojku, u komad, zamislite. Odbijanje ostalih potencijalnih takmaca (kažem potencijalnih, jer stvarnih nije bilo) se postizalo kombinacijom dva zvanična parametra – jedan je bio obavezna sterilizacija dijalizatora vodenom parom, a drugi je bio način raspisivanja partija efektivnim površinama dijalizatora. Tako kada spojite recimo parametre da dijalizator mora biti recimo visoko-propustljiv, efektivne površine 1,3 kvm, sterilisan vodenom parom, sasvim slučajno dobijemo situaciju, da samo “Fresenius Medical Care Srbija” može ponuditi takav dijalizator. Treći, ali nezvaničan parametar, odrednica tržišta materijala za dijalizu koji je odbijao ostale potencijalne takmace bio je: STRAH. Strah od moći Freseniusa, finansijske i političke, strah svakoga ko se suprotstavi tom sistemu da će biti zgažen kao bubašvaba, pa čak i u fizičkom smislu, strah od osvete koja bi zasigurno usledila čak i samo za smeli pokušaj da se uđe u Freseniusovo carstvo. Jedino ko je sporadično kvario ovu idilu u kojoj su dijalizatori nabavljani tenderima RFZO, po cenama od više desetina eura, je bila firma “Tehnomed Medicina”, koja je ponekad i znala da štipne po koji deo kolača, ali nikako od neprikosnovenih 90% koji pripadaju Fresenius-u, već od onih 10% namenjenih Medicon-u. (Što kažu, kome je suđeno da bude …. njemu sami procenti padaju).

A kako izgledaju sami tenderi, tj. otvaranje tenderskih ponuda? Pa, jednom rečju – interesantno.

Atmosfera je teška, gusta, reklo bi se da se tenzija koja visi u vazduhu može seći nožem. Ima tu i lepih momenata (diplomatskih), RFZO je dobar domaćin, svi gosti budu ponuđeni i dobiju sok, kiselu vodu, običnu vodu, ili kafu. Tenderska komisija po pravilu pokušava biti dostojanstvena, a vidi se da elementarno dostojanstvo tu nedostaje i da su došli da daju Freseniusu sve što se može dati. Predstavnici firme “Fresenius Medical Care Srbija” se bahato i osorno obraćaju tenderskoj komisiji sugerišući šta i kako treba da se radi, a komisija dostojanstveno dozvoljava takvo obraćanje i bahato ponašanje. Predstavnici firme “Medicon” po pravilu nisu tako agresivni, već tiho i smirenim tonom govore sve što imaju da kažu, a uglavnom imaju da kažu nešto protiv firmi “Tehnomed Medicina” ili “Diamed”. Predstavnici firme “Tehnomed Medicina” su puni duhovitih opaski, ali stalno nešto buntuju i iskazuju otvoreno nezadovoljstvo. Predstavnici firme “Diamed” na tendere redovno dolaze sa raznim advokatima, mašu papirima i isteruju pravdu. Na pauzama nasmejani, ali sa vidnom nervozom na licima. Predstavnici firme “R&B Medical Company” skoro u glas sa predstavnicima firme “Fresenius Medical Care Srbija” graknu protiv firme “Diamed” zahtevajući da se detaljno i još detaljnije pregleda ponuda ove firme, jer tamo sigurno ima neka greška, koja će pomoći da se ova ponuda odbije. Službenici RFZO prevrću očima, hvataju se za glavu i pitaju se šta li im sve to treba u životu, a neki od njih verovatno i tačno znaju za šta im to treba u životu.

Svi ostali koji ne dolaze baš redovno na ove tendere ostanu pomalo zatečeni i zbunjeni ovakvom situacijom, pa reklo bi se i količinom neskrivene mržnje koja iskri iz svakog momenta ovih sastanaka. Velike su pare, pa velika i mržnja.

Pacijente, kao što vidite, niko i ne pominje. Od četiri stuba našeg zdravstva (doktori, pacijenti, fond, trgovci), na kraju se sve slomi na štetu pacijenata. Zato naše zdravstvo mora da hramlje, jer mu je ta četvrta noga prebijena, usahla, a neki kažu da je treba i amputirati. A s druge strane, svi znamo da ni uključivanje takozvanih udruženja pacijenata u taj proces – nije rešenje. Jer, zna se: sva ta udruženja finansira i sponzoriše farmakomafija i udruženja će navijati za te firme srčanije i bezobzirnije nego iko drugi. U svakom ratu prvo nastrada istina, a bolesnici i ranjenici prvi pomisle da se neprijatelju treba predati ili preći potpuno na njegovu stranu. To ih naravno, nikada nije spasilo.

Primeri najvećih tenderskih mahinacija sa dijalizatorima

Kao tipičan primer mahinacija i zloupotreba u nabavkama dijalizatora mogu nam poslužiti svi tenderi koje je RFZO organizovao, odnosno pokušao da organizuje radi nabavke materijala za dijalizu, a koji ne zavisi od tipa dijalizne mašine, u poslednje 2 godine. Na primer: dana 26.09.2013. RFZO izražava ozbiljnu nameru da sprovede tender za dijalizni materijal i objavljuje tzv. prethodno obaveštenje (imamo ceo tekst, ako je neko zainteresovan). Tender se dešavao u periodu novembar – decembar 2013., i bio je planiran za podmirenje 4-mesečnih potreba za dijalizne centre u Srbiji. Da sada ne ulazimo u detaljniju analizu svih nezakonitosti ovog tendera, dovoljno je reći da je pre donošenja Odluke o dodeli ugovora na ovom tenderu Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila zahteve za zaštitu prava firmi “Tehnomed Medicina” i “Diamed” i zbog protivzakonitog postupanja RFZO u potpunosti poništila postupak javne nabavke. I pored toga što je tender poništen od strane višeg državnog organa, RFZO u međuvremenu donosi Odluku o dodeli ugovora firmama koje su mu „najsimpatičnije“: “Fresenius Medical Care Srbija” i “Medicon”. (Radi se o firmama kojima je po ustaljenoj kriminalnoj praksi i ranije omogućavano protivpravno sticanje materijalne koristi). Naravno ponuda firme “Fresenius Medical Care Srbija” je u ovom tenderu bila neispravna, kao i u mnogim tenderima pre toga, ali za RFZO ni to ne predstavlja problem, niti razlog da se ovakva ponuda odbije. Ako to nije od značaja za RFZO, nećemo se ni mi ovde previše zadržavati na tome, ipak je RFZO državna institucija. Možda imaju na umu neke interese više od pravnih, ne moramo se uvek držati zakona, kao pijan plota. Istog dana kada je dobijeno Rešenje Republičke komisije za zaštitu prava, RFZO je svim učesnicima javne nabavke poslao obaveštenje da je javna nabavka prekinuta i poništena u potpunosti Rešenjem Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki (imamo original tekst). I pored toga – mimo svakog zakona i propisa RFZO sama poziva predstavnike tri firme da potpišu ugovore po ovoj poništenoj javnoj nabavci.

12.12.2013. – RFZO prima Rešenje Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki kojim se poništava ovaj tender u potpunosti.   16.12.2013. – RFZO organizuje potpisivanje ugovora po ovom poništenom tenderu, sa odabranim firmama “Fresenius Medical Care Srbija” (oko 80% materijala), “Medicon” (oko 15% materijala) i “R&B Medical Company” (oko 5% materijala), o čemu i uredno objavljuje obaveštenje na svojoj internet stranici (link).

Pored četvoromesečne nabavke materijala za dijalizu po ovako nezakonitim ugovorima, pred sam vremenski istek ovakvih ugovora RFZO iz svog Pravilnika o cenama materijala za dijalize koje se finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja briše članove koji ograničavaju cenu ove vrste medicinskih sredstava, što je objavljeno i u Službenom Glasniku RS br 36/14 (link.pdf) – Član 2, briše se, Član 3, briše se, a eto baš u tim članovima su bile ograničene cene dijaliznog materijala. Od 16. aprila 2014. pa do današnjeg dana, materijal za dijalizu svim dijaliznim centrima u Srbiji isporučuju samo ove tri odabrane firme, bez ikakvog pravnog osnova i bez ikakvog ograničenja cene u vidu ugovora ili Pravilnika. Na ovaj način je RFZO dodatno omogućio nekontrolisano odlivanje novca obveznika zdravstvenog osiguranja, tj. iz Budžeta Republike Srbije.

Vapaji oko nas

Prethodno obaveštenje, i svoju nameru da sprovede sledeći tender za dijalizni materijal RFZO je objavio dana 20.03.2014. godine (link). Očigledno je da su strukture RFZO dugo, dugo razmišljale (od 12.12.2013. su znali da im je tender poništen) kako da „sprovedu” nabavku materijala za dijalizu. Kada je pala odluka da se tender sprovede, onda su iste te strukture dugo, dugo, razmišljale kada i kako da „organizuju” ovaj tender (raspisan 09.05.2014); (Digresija: U samom dokumentu postoji greška u datiranju, dokument je objavljen 09.05.2014, a u dokumentu piše 09.04.2014., ali je iz teksta nedvosmisleno jasno o kom se datumu radi, obzirom da je kao datum otvaranja ponuda navedeno – 30 dana od dana objavljivanja poziva, tj. 09.06.2014.).

Sve u svemu eto nama zaključka – bez obzira na saznanje da je prethodni tender nelegalan, RFZO celih 5 meseci nije ni pokušao da organizuje drugu, legalnu nabavku dijaliznog materijala, a i zašto bi kada bez ikakvog važećeg tendera svoju robu prodaje upravo dobro poznati privilegovani snabdevač RFZO, a to je opet – Fresenius, naravno. Pa sve i da je postojala mogućnost da taj tender (objavljen 09.05.2014) bude realizovan kako treba, ugovori o snabdevanju dijalizatorima ne bi mogli biti sklopljeni barem još 45 dana posle toga. To znači da je RFZO dozvolio da se nabavke materijala za dijalizu odvijaju nezakonito preko 6 meseci.

Pa čak ni tu nije kraj. Dana 30.05.2014. godine RFZO objavljuje obaveštenje da je firma “Fresenius Medical Care Srbija” podnela zahtev za zaštitu prava u ovom tenderu (link.pdf), kojim se obustavlja tender do donošenja rešenja po ovom zahtevu. Time je firma “Fresenius Medical Care Srbija” obezbedila sebi i dalju nezakonitu prodaju, dok se tender ne realizuje. Dana 11.07.2014. godine RFZO objavljuje obaveštenje o obustavi postupka ove javne nabavke, jer je Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki usvojila zahtev podnet od strane firme “Fresenius Medical Care Srbija”, te je tender poništen u potpunosti (link.pdf).

Po svemu sudeći, nabavka materijala za dijalizu u Srbiji se nastavlja u potpunosti protivzakonito do daljnjeg. U trenutku pisanja ovog članka RFZO još uvek nije raspisao novu javnu nabavku materijala za dijalizu, te kada bi i bila raspisana do kraja tekuće sedmice, ugovori za snabdevanje dijaliznim materijalom ne bi mogli biti sklopljeni minimum sledećih 50 dana (pod uslovom da nema novih žalbi i zaustavljanja tendera). To znači da RFZO nije u stanju, ili ne želi da sada već 9 meseci da dovede nabavku materijala za dijalizu u legalne okvire.

povrsina ne znaci i efikasnost

Sve javne nabavke materijala za dijalizu koje je RFZO organizovao tokom 2013. godine, bile su poništene od strane Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Drugim rečima, ni jednu javnu nabavku materijala za dijalizu RFZO nije raspisao u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. A da li je zbog toga stala dijaliza u Srbiji – nije. Pa kako je onda nabavljan materijal za dijalizu, logično je zapitati se. To se tokom 2013. godine obavljalo na dva načina: Prvi – putem javnih nabavki koje nisu u skladu sa zakonom; Drugi – mimo bilo kakvih javnih nabavki. Oba načina, naravno, potpuno protivzakonita.

Hajde da se malo posvetimo ovom prvom načinu, i javnim nabavkama koje su u suprotnosti sa zakonom. RFZO je do sada sprovodio tendere za dijalizni materijal u vidu dve različite vrste javnih nabavki. Prvi od njih je tzv. “otvoreni postupak”. To je oblik jednog redovnog postupka javne nabavke gde su pravila dobro poznata, jasna i saglediva. Druga vrsta su takozvani hitni postupci javnih nabavki koje je RFZO raspisivao na osnovu odredbi Zakona o javnim nabavkama koje tvrde da naručilac ima pravo da sprovede hitni postupak nabavke kada je nastupilo stanje hitnosti zbog nepredviđenih okolnosti koje ne zavise od naručioca. RFZO je tokom 2013. godine 2 puta “pokušao” da sprovede javnu nabavku materijala za dijalizu u otvorenom postupku. Oba puta tenderska dokumentacija je sadržala takve nedostatke, da je prosto “zvala” da bude oborena. Oba ova puta su ponuđači, firme potencijalni učesnici na tenderu ulagali zahteve za zaštitu prava, za koja su smatrali da su im ugrožena. Ovakvi uloženi zahtevi za zaštitu prava, prema Zakonu o javnim nabavkama zaustavljaju tender do donošenja rešenja po uloženom zahtevu. I oba puta je Republička komisija za zaštitu prava jasno uočavala nezakonitosti ovih tendera i svojim rešenjima i odlukama u potpunosti poništavala ove postupke. Kada se to dogodi, RFZO je to koristio da bi optužio ponuđače da opstruiraju tendere, a sa druge strane to je korišćeno da se umesto otvorenim postupcima, materijal nabavlja putem hitnih postupaka. Sada dolazimo do suštine ovakvog postupanja – u skladu sa paragrafima Zakona o javnim nabavkama, hitnim postupcima se izbegavaju mnoge odredbe zakona o javnim nabavkama, koje važe za otvorene tenderske postupke. Najbitnija od njih je upravo ta da se zahtevom za zaštitu prava ovde ne odlaže izvršenje tendera, već se tender ne zaustavlja, tj. normalno se nastavlja do donošenja rešenja po uloženom zahtevu. To u konkretnim slučajevima znači da kakvu god nezakonitost potencijalni učesnici na tenderu uoče u samoj tenderskoj proceduri, tender se nastavlja tj. RFZO tera kako je smislio – makar i protiv zakona, samo da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.

Priznanje-citajte kako je napisano

Ovi hitni tenderski postupci su obično bili organizovani radi nabavke tromesečnih potreba za dijaliznim materijalom. Često je Republičkoj komisiji za zaštitu prava bilo potrebno vremena znatno više od toga da donese svoje rešenje kojim se takav tender poništava. To je u realnosti značilo da je tender već sproveden na nezakonit način, nezakoniti ugovori već sklopljeni, i dijalizni materijal već nezakonito nabavljen kada stigne rešenje Republičke komisije da se tender poništava. Pa čak ni kada je rešenje republičke komisije o poništenju tendera stiglo blagovremeno, tj. u gore opisanom tenderu realizovanom novembra – decembra 2013. RFZO ipak nije hteo da postupi po tom rešenju Komisije već je nastavio besprizorno nezakonitu nabavku, ali samo iz jednog razloga – da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.

A zašto su svi ti hitni tenderski postupci poništeni? Pa zato što RFZO nije imao zakonsko pravo da ih sprovede. Kao što smo već pomenuli, RFZO kao naručilac ima pravo da sprovede hitan postupak nabavke kada je nastupilo stanje hitnosti zbog nepredviđenih okolnosti koje ne zavise od naručioca. Ovde je RFZO tumačio da je hitnost u snabdevanju dijaliznih centara neophodnim materijalom nastala zato što su potencijalni učesnici tendera “opstruirali” vršenje otvorenih tenderskih postupaka podnetim zahtevima za zaštitu prava, i tako doveli do situacije da životi pacijenata budu ugroženi. Pri tome se potpuno zanemaruje činjenica da su ovi tenderski postupci poništeni, tj. oboreni rešenjima Republičke komisije za zaštitu prava, zbog jasno pepoznatih nezakonitosti koje je RFZO načinio u tim tenderima. Iz ovoga se vidi da se ne može reći da je hitnost nastala zbog okolnosti koje ne zavise od naručioca, već zbog nezakonitog postupanja samog RFZO, te u tom smislu RFZO nema pravo na hitne postupke. Da to nije samo argument protivnika Fresenijusa dokazuje i činjenica da je ovakav stav potvrđen i od strane Uprave za javne nabavke, koja nije dala legitimitet ovakvom raspisivanju hitnih tenderskih postupaka od strane RFZO (videti donju sliku).

Zakon protiv RFZO

Eto ostaje da ponovimo da cele 2013. godine tj. još od kraja 2011. pa kroz 2012. godinu RFZO nije relizovao ni jednu legalnu nabavku materijala za dijalizu (a i te pređašnje nisu bile mnogo legalnije), a u toku 2014. RFZO uopšte nije realizovao nabavku materijala za dijalizu. Da li je neko od zvaničnika RFZO odgovarao za ovakvo stanje – NE. Ali sve je to verovatno potpuno opravdano, jer Vi to već sigurno znate, ali nije zgoreg ponoviti da RFZO sve to čini iz samo jednog razloga – da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima.

No, dosta smo pričali o javnim nabavkama materijala za dijalizu, došlo je vreme da spomenemo i drugi način snabdevanja zdravstvenih ustanova dijaliznim materijalom. To je nabavljanje materijala mimo bilo kakvih javnih nabavki, direktnim porudžbinom zdravstvene ustanove dobavljaču materijala (uglavnom od odabranih dobavljača). Kako sve to izgleda – evo ovako.

U svim javnim nabavkama kojima se nabavljao dijalizni materijal tokom 2013. godine, ukupna tražena količina dijalizatora je bila 452.311 komada. Prosečan dijalizni pacijent tokom godine mora imati oko 156 dijaliznih tretmana (recimo 13 mesečno, tokom svih 12 meseci). Prema zvaničnim podacima Instituta za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut” početkom 2013. godine u državnim zdravstvenim ustanovama je dijaliznim tretmanima lečeno ukupno 4.292 pacijenta (imamo njihov izveštaj). Obzirom na činjenicu da Vojnozdravstvene ustanove (nisu u sistemu nabavki RFZO) zbrinjavaju dijaliznim tretmanima oko 160 pacijenata, ostaje nam brojka od 4.132 pacijenta koji su se tokom 2013. godine dijalizirali u zdravstvenim ustanovama Republike Srbije. Svaki dijalizni tretman zahteva korišćenje jednog dijalizatora, a na 4.132 pacijenta je moralo biti urađeno 4.132 x 156 = 644.592 tretmana tokom cele godine. Tek sada je jasno da je RFZO svojim tenderima planirao nabavku 452.311 dijalizatora umesto neophodnih 644.592 dijalizatora, tj. za celih 192.281 komada manje od realnih potreba. A da li su pacijenti ostali bez dijalizatora – nisu, jer pacijenti bez dijalizatora i dijaliznih tretmana zasigurno umiru, a RFZO to nikako ne bi dozvolio, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima. To u prevodu znači da se tokom 2013. godine 29.83% dijalizatora, tek nešto manje od trećine ukupne količine u Republici Srbiji, nabavilo bez bilo kakve javne nabavke, bez bilo kakve kontrole, od ko zna kojih dobavljača, po ko zna kojim cenama. RFZO zna i od kojih dobavljača, i po kojim cenama, samo neće da kaže jer to nije bitno, već je bitno samo da pacijentima bude dobro, jer znate, RFZO mnogo brine o pacijentima. RFZO očigledno ne može da funkcioniše lako u ovoj situaciji. Kada već imaju svoj Sektor za javne nabavke, koji nije u stanju da organizuje legalne javne nabavke, pa kako tek ti jadni ljudi da rukovode još i ovim skrivenim nabavkama, kada je takvih skoro 30%. Ne želeći da budemo nepristojni i da sugerišemo drugačiju organizacionu strukturu u RFZO, mislimo da bi imajući u vidu obim ovih skrivenih, tajnih nabavki, bilo osnovano predložiti RFZO-u osnivanje i Sektora skrivenih nabavki. To bi u mnogome pomoglo da se na organizovaniji način upriliči odlivanje novca obveznika zdravstvenog osiguranja, daleko od bilo kakve javnosti, a kamoli javnih nabavki.

Kako to nabavljanje bez tendera izgleda u praksi – evo ovako. Završi se isporuka dijaliznog materijala po jednom tenderu, po pravilu protivzakonitom, ali hajde sad, kakav je takav je, bolji nemamo. Naravno, sasvim slučajno RFZO sledeći tender ne raspisuje blagovremeno, odmah, nego čeka još neko vreme, iako vrlo dobro zna kada se završavaju isporuke materijala po prethodnom tenderu. Sada su zdravstvene ustanove prinuđene da se same pobrinu da dobiju neophodan dijalizni materijal. Oko 10% dijaliznih centara pri zdravstvenim ustanovama u Republici Srbiji nastave da po inerciji naručuju od ugovarača sa kojima su imali ugovore po poslednjem tenderu. Ljudi verovatno biraju to kao fer opciju, što verovatno zaista i jeste. Drugih 10% posto dijaliznih centara budu zbunjeni i neodlučni, ali njih lokalne filijale RFZO vrlo brzo i lako ubede da materijal treba naručivati samo od firme “Fresenius Medical Care”. Objasne im te lokalne filijale da, Bože moj, ipak su oni eminentni domaći proizvođač u stranom vlasništvu i bolje je da oni “drpaju” šta mogu i koliko mogu bez ikakve kontrole, nego da se kvalitetniji materijal po nižoj ceni naručuje od nekih tamo bezveznjaka, koji nikoga ne vode na kongrese. Ostalih 80% dijaliznih centara pri zdravstvenim ustanovama odlučno i bez razmišljanja automatski počinje da naručuje materijal isključivo od firmi “Fresenius Medical Care” (oko 85% materijala) i “Medicon” (oko 15% materijala), pri tom se ne obazirući ni na kakve zakone, ni na kakve obaveze organizovanja nabavki male vrednosti, ni na kakve principe i pravila. Pa na osnovu čega onda naručuju baš od ove dve firme? Na osnovu stimulacije. Znate doktori, načelnici odseka, odeljenja za dijalizu pri našim zdravstvenim ustanovama mnogo vole da putuju po inostranstvu. I na ta usavršavanja idu pod finansijskim patronatom upravo ovih dveju firmi. “Fresenius Medical Care” i “Medicon” im plaćaju usavršavanje, kongrese, skupe večere, skupe poklone, pa tutnu i zavidnu kovertu u džep, za dnevnice, da se nađe za trošak i poklone deci. A ko vodi računa o dijalizi i pacijentima kada svi načelnici i resorni doktori odu u isto vreme da se usavrše? Pa naravno sestre na odeljenjima dijalize, i zaista svaka im čast na tome. Svi ovi načelnici se sa usavršavanja vrate potpuno usavršeni, i to barem po kilo-dva. I za ovo na žalost imamo i priloge (svedočenja), ali i fotografije, za desert. To je u stvari više fiziologija nego nefrologija: Pavlovljev refleks. Naručiocima dijalizatora se prvo stvori refleks da im samo Fresenius daje zalogaje, posle toga oni sami sline čim vide Freseniusovu ponudu, bez obzira da li u njoj ima zalogaj za njih ili ne. To je nauka dokazala, ali istraga još tapka u mestu.

Da li je RFZO ucenjen od firme Fresenius?

Sada već daleke 2012. godine, tačnije dana 11.09.2012. u Službenom Glasniku RS br. 88/2012. objavljena je “revolucionarna” izmena Pravilnika kojom je ukinuta sterilizacija vodenom parom kao uslov za nabavku dijalizatora u Srbiji (link). Posle toga malo je smanjen monopol Freseniusa, ali su se „Freseniusovi doktori” brzo presabrali i počeli postavljati nove barijere japanskim i drugim proizvođačima. Jedna od tih barijera je bila i količina rastvora za ispiranje dijaliznog seta. To je bila tolika besmislica (pacijenti na ovom sajtu su to prvi ismejali, link) da su na kraju u RFZO-u odustali i od toga. Sada je aktuelno pitanje aparata za dijalizu. Izgleda da je Fresenius zapretio RFZO-u da oni neće isporučiti ostali materijal za dijalizu (koncentrate, linije i drugi materijal, koji samo oni proizvode), pa neka RFZO onda vidi na šta će da okači te vrhunske japanske dijalizatore. A mašine su u Srbiji, rekosmo u preko 80% slučajeva: Freseniusove.

I, ucena uspeva! U poslednjoj centralizovanoj javnoj nabavci dijalizatora, koju je RFZO raspisao 09.05.2014. odjednom RFZO pravi kvote i odlučuje da metode sterilizacije ipak nisu ravnopravne i traži da 70% dijalizatora bude ipak sterilisano vodenom parom!?! Za ostalih 30% dijalizatora predviđeno je da mogu da budu sterilisani gama ili elektronskim zračenjem (svejedno). Da se ovako nešto dešava možemo zaključiti iz samog RFZO obrazloženja ovakve odluke:

Наручилац тренутно не располаже са финансијским средствима да уђе у процес занављања фонда дијализних машина, нити му је интерес да уђе у потенцијални проблем у вези плаћања услуге одржавања тих машина, што врло лако може да се догоди уколико ти добављачи буду искључени са тржишта дијализатора.

Sednica

Zašto bi „ti“ dobavljači bili isključeni, ako postanu ravnopravni, ne piše, ali se naslućuje: napustiće tendere. Neće dati ostali materijal, i dijalize će stati. Eto, do čega nas je dovelo održavanje monopola jedne firme. RFZO je ovim praktično priznao da je bio ucenjen i da je morao da popusti Freseniusu. Ako niste dobro razumeli, pojasnićemo: dijalizatori iste površine i iste propusnosti, ponovo su podeljeni na one sterilisane vodenom parom, i na one sterilisane zracima, a ovih prvih mora biti 3x više! I to nije sve, kada je RFZO procenjivao koliko vrede jedni i drugi, i kada se opredeljivao koliko ih može platiti, ovi sterilisani vodenom parom su u startu dobili pravo na više cene od ovih sterilisanih zračenjem. Dakle, iz svega ovoga možemo zaključiti da je Drug Tito, pre nego što je otišao na onaj svet, rekao drugovima u RFZO-u:

Fresenius ne sme pasti!

Ne, ispod 70%.

I oni se toga drže (link).

Makar država propala.

 .

.

DiaBloG – 2014

.

.

.

.

08. Sve pošteno i nepristrasno

.

.

 

.     .     .

Picture1b

 

.     .     .

Još sličnih tekstova:

Privatne bolnice za hemodijalizu    Smrtnost kod privatnika    Tajna ispitivanja na Srbima u privatnim HD centrima  Serviser sprečio skandal i zatvaranje bolnice za hemodijalizu   Republički Zavod za zdravstveno osiguranje čuva monopol firmi „Fresenijus MC“   Doktorka otpuštena iz FMC-a jer je brinula o pacijentima    Dosije XXXXXXXL – nastavak internet natpisa o mahinacijama firme FMC    Nevoljni učesnici u FMC ispitivanju smrti uživo – obelodanjen projekat MONDO.    Ključni dokaz o tome da FMC upravlja postupcima Udruženja pacijenata   Ispitati političku pozadinu cene dijalize    Kako izgleda briga o pacijentima u Fresenius dijaliznim centrima u Srbiji, I deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, II deo.    Afera “Dialiks” – otkriveni delovi prepiske iz Freseniusove internet mreže u Srbiji, III deo.    600 000 dinara mesečno je malo mnogo, ali naći ćemo način …- Dialiks IV   Prilika da se zaradi još malo para …- Dialiks V    O Freseniusovim aparatima, dijalizatorima, koncentratima, jonometrima i ostaloj opremi, ali iskreno, iznutra, od njih samih-Dialiks VI    Dialeaks dokumenti: Stenogram sastanka lekara i direktora FMC Beograd    Pljačka države po tipu mašine    Strategija dijalizno-farmaceutskog biznisa u Srbiji: manipulacije i prevare sirotinje raje   Thanksgiving Day   Mučenik iz Banjaluke    Ponovo problemi sa Frezenijusovim aparatima i dijalizatorima     Afera plus: Kako Fresenius namiče profit u Republici Srpskoj?        Preko 5000 sudskih postupaka protiv Freseniusa – pacijenti pokrenuli     Otkrivamo: ko su novinari, mediji i bolesnici koji zastupaju interese dijaliznog privatnika?    Rasprava između Fonda zdravstva i Freseniusa, te odluka Državne komisije o nabavci dijalizatora      Protestno pismo japanske dijalizne firme Nipro srpskom Fondu zdravstva    I Narodna Republika Kina pokrenula istragu protiv Freseniusa    Skandal: pare namenjene poplavljenima dali Frezeniusu!!!      Afera plus: kako Fresenius namiče profit u Republici Srbiji     Šamar državnom zdravstvu na koji nije odgovoreno     Pismo o Freseniusu koje nijedan medij nije smeo da objavi     Da li će opet sve ostati Među nama?

 

.

.