Tag Archive | poverenje

Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (II deo)

Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (II deo)

Nastavak prethodno započete teme (18.04.2015).

Da biste pročitali uvodni deo ovog poglavlja, kliknite na: Psihičke promene kod dijaliznih pacijenata (I deo).

Najčešći psihički problemi dijaliznih pacijenata su sledeći: depresija, nervoza, psihoza, bipolarnost, zavisnost, delirijum, maladaptacija i nesaradljivost.

Više o tome u tekstu koji sledi …

  1. Depresija

Najčešći psihički problem pacijenata na dijalizi je depresija. Medicinska statistika kaže da 25% dijaliznih pacijenata pati od depresije (svaki četvrti). Nelečena depresija izaziva veliku patnju dijaliznih pacijenata. Smanjuje im kvalitet života, povećava bolničko lečenje (hospitalizacije), smanjuje preživljavanje, povećava učestalost samoubistava i čini pacijente manje voljnim da učestvuju u svojoj rehabilitaciji i lečenju. S obzirom na uslove savremnog života, većina pacijenata na dijalizu dolazi sa već postojećim psihičkim poremećajima, a depresija je veoma česta i u najrazvijenijim zemljama Zapada, gde oko 10-20% stanovništva pati od depresije. U državama gde divlja neoliberalni koncept pljačkaške privatizacije i uništavanja svih modela socijalne zaštite, taj procenat depresivnih, ojađenih ili prevarenih, je zasigurno mnogo veći. (U Srbiji se odomaćio izraz da je pola stanovništva na Bensedinima, a pola na Bromazepamu). Depresija jako mnogo utiče i na druge funkcije organizma: ona slabi imunitet, otpornost pacijenta prema infekcijama ili prema stresu, dovodi do pothranjenosti, itd, itd. Ako je pacijent već imao neku depresivnu epizodu u svom životu, velika je verovatnoća da će mu se ponoviti napadi depresije i tokom dijaliznog lečenja. Niko ne može reći da dijaliza sama po sebi izaziva depresiju, ali lečenje dijalizom zasigurno povećava rizik od pojave depresije kod pacijenata. Drugi faktori koji pacijente čine osetljivijima na depresiju, odnosno podložnijima depresiji, su: ženski pol, dug dijalizni staž, samački život, nezaposlenost, itd.

Depresija može biti reaktivna i endogena (unutrašnja). Reaktivna depresija je posledica nekog događaja (razvod, smrt, gubitak, zlostavljanje, povreda, porođaj, itd). Endogena depresija je dugotrajna posledica ranijeg događaja ili posledica poremećaja neuro-hormona (serotonina, dopamina, holina, endorfina, feniletilamina, itd). Depresija je samo bes, bez entuzijazma, kaže jedan aforizam.

beauty girl cry

Doktori bi morali otvoriti četvoro očiju kad su u pitanju žalbe depresivnih pacijenata. Treba da nastoje da shvate njihove probleme, a ne da ih omalovažavaju. Najgore je kad doktor kaže pacijentu, ono što se kod nas često čuje: „Pa šta, da sam na dijalizi i ja bih bio depresivan“. To dovodi samo do pogoršanja problema. Ako pacijent ima simptome depresije, onda treba da dobije i lekove protiv depresije, tačka. Treba voditi računa i o kulturološkim faktorima. Neki pacijenti depresiju izražavaju telesnim tegobama. Posebno oni iz nižih socijalno-ekonomskih slojeva.

Koji su kriterijumi za uspostavljanje dijagnoze Depresija?

Prvi i glavni kriterijum je lični osećaj tuge, potištenosti, tokom većeg dela dana, skoro svaki dan, ili ako drugi zapaze da ste takvog ponašanja ili plačljivi. Ovo ne važi za decu i omladinu, oni znaju da imaju i iritirajuće oblike ponašanja.

Drugi simptom depresije je nezainteresovanost za bilo šta, za bilo koju aktivnost ili ne nalaženje zadovoljstva ni u čemu.

Treći simptom je promena težine: gubitak više od 5% telesne težine mesečno (a bez dijete) ili naprotiv, isti takav porast težine, sve praćeno i konsekventnim poremećajima apetita.

Četvrti simptom je poremećaj sna: svakodnevna nesanica (insomnija) ili stalna pospanost (hipersomnija).

Peti simptom je (ako drugi primećuju) psihomotorni nemir ili otupelost dijaliznog pacijenta.

Šesti simptom je stalni osećaj zamora, nedostatak energije, a nalazi krvne slike i gvožđa su u ciljnim granicama.

Sedmi simptom je osećaj bezvrednosti, učestalo ili napadno osećanje krivice, samooptuživanje za sve i svašta (često i uz samoobmane).

Osmi simptom je poremećaj mišljenja, usporenost, neodlučnost, nedostatak koncentracije, odnosno usredsređenosti.

Deveti simptom je učestalo razmišljanje o smrti, ne samo strah od smrti, nego i razmišljanje o samoubistvu, suicidalne ideje, sa ili bez planiranih pokušaja.

Depresija2

Ako pacijent ima pet ili više navedenih simptoma tokom 2 nedelje, kao promenu u postojećem ponašanju, ili bar simptom (1) potištenosti ili simptom (2) nezainteresovanosti, onda se može reći da on sigurno ima dijagnozu velikog napada depresije. Naravno, prethodno se mora utvrditi da te tegobe nisu posledica drugih ili opštih medicinskih uzroka, poremećaja ponašanja ili halucinacija. Niti da su posledica nekih supstanci (lekova, droga), ili nekih hormona (hipotireoza), ili da su posledica neke druge patnje (gubitak dragog bića).

Navedeni simptomi takođe treba da traju preko 2 meseca, da prouzrokuju klinički značajnu poremećenost u socijalnom, profesionalnom ili drugom području životnog funkcionisanja.

Depresiju treba razlikovati od tuge, potištenosti i sličnih stanja koja nazivamo promenama raspoloženja, jer je i pristup, odnosno lečenje tih stanja drugačije.

Evo šta o depresiji kažu oni koji su je dobro upoznali:

„Šta je najgore u vezi sa depresijom? Čovek može preživeti skoro sve, sve dok vidi završetak, kraj toga nečega. Ali depresija je tako podmukla i ona te ispunjava svakodnevno, tako da je nemoguće videti kraj, kao da si u kavezu od magle, a ključa nema nigde.“ – Elizabeth Wurtzel.

„Depresija je tako okrutna kazna. Ti nemaš groznicu, nemaš osip, nijedan nalaz krvi neće biti nenormalan, samo ćeš se polako raspadati, kao da imaš rak. I kao i rak, to je u suštini problem pojedinca, soba u paklu sa samo tvojim imenom na vratima.“ – Martha Manning.

„Depresija je zatvor u kojem je oboleli istovremeno i uhapšeni nesretnik i okrutni čuvar.“ – Dorothy Rove.

„Ono što će ostati iza mene, jeste priča o mojim delima. Delima iz sadašnjosti i delima iz prošlosti. Obzirom da još nisam učinio nijedno takvo delo, jasno je da iza mene neće ostati ništa.“ – Smriti Singh.

„Ponekad sam tako tužan, kao da je sve u meni ugašeno. Praznim pogledom buljim u zid i ne obraćam pažnju na to što mi neko govori u tom trenutku. Zato što u tom trenutku, ja i ne postojim.“

„Ljudi misle, depresija je potištenost, tuga. Ljudi misle depresija je plačljivost. Ljudi misle depresija je nošenje crnine. Ali, ljudi nisu u pravu. Depresija je stalni osećaj obamrlosti. Obamrlost za osećanja, obamrlost za dodire. Probudiš se ujutro samo zato da bi se opet vratio u krevet. Dani zapravo i nisu dani, to su samo nove prepreke sa kojima se moraš suočavati. I kako se suočavaš sa njima? Uz lekove, uz alkohol, cigarete, tablete, hemikalije… Kada si depresivan uzećeš bilo šta od toga, samo da izguraš dan. To je ono što depresija jeste, ne tuga ili suze, to je neizmerni osećaj obamrlosti i neutaživa želja za nečim što bi ti pomoglo da preguraš do sutra.“

„Voleo bih da neko za mene kaže da sam divan. Voleo bih da neko shvati kako se osećam. Voleo bih da se pojavi neko ko će za mene reći da nešto vredim, ali taj neko se nikako ne pojavljuje. Mrzim taj osećaj da ceo život prolazi pokraj mene. Mrzim taj osećaj da sam mali, bezvredan, beskoristan. Ne mogu da Vam kažem šta sam … ili šta ponekad pomislim. Ja nikada neću biti jednako vredan kao ostali koji su oko mene.“

„Četiri su najveće laži koje stalno slušam: ‘Biće bolje’ (Kada?), ‘Bićeš ti OK’ (Ne, neću), ‘Tu sam za sve što ti trebam’ (Sere), ‘Sve je u redu’ (Ne, ništa nije u redu).“

„Depresija je kao da pokušavaš oguliti krompir sa drugim krompirom. Pokušavaš, ali vidiš da ne ide i ne preostaje ti ništa drugo nego da se rastužiš i plačeš.“

„Ne postoji ta količina sna, na kugli zemaljskoj, koja bi mogla izlečiti umor koji ja osećam“.

„Iza ovog nevinog osmeha na mom licu, leže neizgovorene reči. Reči žudnje, reči ljubavi, reči bola, reči mržnje, i sve se one ponavljaju, neizgovorene, odjekujući u mojoj glavi.“

„U redu, hajde da se pretvaramo da bol koji svakodnevno osećam, nije ništa. Hajde da poverujemo da imam savršen život i da nikada nisam bio povređen. I hajde da se smejemo kao da nam životi totalno i nepovratno nisu raspadnuti.“

„Vi mislite da ja želim da umrem, ali u suštini, ja želim da budem spašen.“

„Osećam se kao da su me svi zaboravili, a da ja zapravo nisam nigde otišao.“

„Svi misle da će se moje stanje popraviti. Ja ne mislim. Mislim da ću ga samo bolje sakrivati.“

„Depresija je tako ružna dijagnoza, da mi se ponekad čini da je bolje biti mrtav, nego biti osoba koja boluje od depresije.“

„Ja uvek kažem da ne želim da pričam o tim problemima. Zapravo, želim, ali neću da se sazna i da se priča da imam psihičke smetnje. Verujem da me više nikada neće gledati kao nekog ravnog sebi. Bojim se tog sažaljenja kojeg ću videti u njihovim očima, kada shvate da sam psihički rasturen.“

„Ne postoji teže pitanje od onoga: ‘Da li si srećan?’ Ja uvek kažem jesam, zato što imam prijatelje, sa kojima se šalim, izlazim dosta, zabavljam se i život mi nije tako loš, kako bi mogao da bude, jer i nemam nekih strašnih problema. Moglo je da bude i mnogo gore. Ali, onda, jedne noći, u tri iza ponoći, kada sam sam i još uvek budan, ležim i razmišljam o svom životu. I tada shvatam da su mi oči pune suza, da mi srce vrišti od tuge, jer ja zapravo nemam nikoga i nikada zapravo nikog nisam ni imao. Osećam se strašno i pitam se da li sam ja zapravo ikada i bio srećan, uopšte. Da li je taj moj život uopšte imao nekog smisla i bio vredan življenja.“

„Ponekad se pitam da li ću ja ikada biti zadovoljan sa sobom. I brinem se da ako ja nisam zadovoljan sa sobom, onda ni ostali neće sigurno biti zadovoljni sa mnom, i to me još više oneraspoloži. To je jedan krug nesigurnosti, nedostatka samopouzdanja, povlačenja u sebe, pa opet isto, dok me skroz ne rastroji.“

„Šta je svrha svega ovoga? Ja sam već zaboravio šta znači biti nasmejan i ostati takav duže od 2 minuta. Ja sam zaboravio kako izgleda biti voljen, ako sam to ikada i bio. Zaboravio sam kako izgleda biti živ i kako izgleda biti zdrav. Sada, ja samo životarim. Ili tako nešto. I zato mi recite, kakva je svrha življenja života u kojem se moram pretvarati da sam nasmejan, da sam uredan, da sam vredan pažnje ljudi poput vas, koji se pretvarate da to ne vidite, i još se moram pretvarati da mi je stalo do takvog života. Šta je svrha? To mi objasnite i ja ću vam reći zašto sam ja TAKAV. To ne znači da se ja ponosim ovim što sam izgovorio, ali pokušajte da me razumete, kao što i ja sam pokušavam isto, da samog sebe razumem.“

Ja mrzim dijalizu

„Da vas ne zavara naziv našeg sajta, ja zaista mrzim dijalizu (http://www.ihatedialysis.com). Uopšte nismo negativni, ali dijalizu mrzimo. Isto kao što i oboleli od raka primaju hemioterapiju, samo da bi preživeli, tako i mi. To u čemu nas ona održava teško da se može nazvati životom. Neki ljudi nam kažu: ‘Kako možete biti tako nezahvalni?’ Pa, dobro, zahvalan sam dijalizi što me održava u kakvom takvom životu, ali ja je i dalje mrzim. Znam da je mržnja prejaka reč, ali oni koji su na dijalizi znaće zašto sam to rekao.“ – Billy Halcomb.

„Juče, kada su izneli onoga što se dijalizirao do mene, ja sam shvatio koliko malo mi značimo ljudima. Ništa se neće promeniti ni kada mene iznesu. Oni se ponašaju i deluju kao da mi nismo živa bića, nego stvari, koje će jednoga dana izbaciti i razdužiti.“

Uh, mnogo je, i previše, depresivnih primera. Ajmo sada malo o lečenju.

Terapija depresije je kombinacija psihoterapije i farmakoterapije (lekovima) i uspešna je u 85% slučajeva. Sama terapija lekovima (farmakoterapija) je uspešna u 65% slučajeva, a sama psihoterapija je uspešna u samo 50% slučajeva. Dakle, samo kombinacija predstavlja pravo lečenje. Najčešći i najbezbedniji lekovi u terapiji depresije su antagonisti serotonina, koji se prvo daju u manjim dozama, a po potrebi doze se kasnije mogu povećavati. Antagonisti serotonina su npr. sertralin (Zoloft, Sertiva, Aserta, itd), fluoxetin, paroxetin, citalopram, venlafaxin i drugi slični lekovi. Za pacijente na dijalizi treba znati da su za njih (jer ne mokre i ne eliminišu lek) normalne doze 1/2 doze za nedijalizne pacijente. Maksimalno im se sme dati 2/3 doze za odrasle nedijalizne osobe. Obzirom da se mnogi od navedenih simptoma depresije mogu pojaviti i usled same terminalne bubrežne slabosti (uremije), psihijatri su često u dilemi oko dijagnoze, ali za terapiju važi pravilo da ako sumnjaju na depresiju bolje je da je leče nego da je ne tretiraju. Depresija dovodi i do samoubilačkih poriva, te se mora ozbiljno shvatiti, za razliku od poremećaja raspoloženja, za koje je često dovoljna psihoterapija.

Evo nekoliko interesantnih razmišljanja o odnosu prema depresiji:

„Ako poznajete nekoga ko je depresivan, molim Vas, nikada ga ne pitajte zašto je takav. Depresija nije obična reakcija na loš događaj, depresija je kao loše vreme. Pokušajte da razumete mrak, tamu, obamrlost, beznadežnost i usamljenost, kroz koju ta osoba prolazi. Budite tu za one koji kroz to prolaze. Teško je biti prijatelj nekome ko je depresivan, ali to je jedna od najplemenitijih, najblagorodnijih i najboljih stvari koje ćete ikada uraditi.“ – Stephen Fry.

„Draga Depresijo: krajnje je vreme da me već jednom ostaviš. Svaki dan me kinjiš i govoriš mi kako sam grozan. Teraš me da ponavljam sve greške koje sam ikada uradio i uživaš u tome. Svakodnevno me ponižavaš. S tobom nikada ne mogu biti srećan, s tobom ću izgubiti sve prijatelje i vezu sa porodicom. Muka mi je više od tvog nadziranja i što pre odeš to će mi pre biti bolje. I nikada se više ne vraćaj. Ja ne želim da ti ikada više uđeš u moj život. Mrzim te i mrzim samog sebe što sam ti dozvolio da uopšte uđeš u moju svest. Iskreno, Ja.“ – NN

Henry Ford je rekao: „Štagod da misliš, da nešto možeš uraditi ili da nešto ne možeš uraditi, uvek si u pravu.“

„Nabaciti lažni osmeh je uvek mnogo lakše, nego objasniti svojoj okolini zašto si tužan.“

„Stalno razmišljanje o tome da li si nešto trebao ili nisi trebao uraditi, ubiće i tebe i sve one koji su u tvojoj blizini.“ – NN

„Ljudi ne plaču zato što su slabi, nego zato što su toliko dugo bili jaki.“ – NN

Nikada ne potcenjujte bol kojeg drugi osećaju, jer, istina je da svi nešto trpimo. Neki ljudi se samo bolje nose sa tim nego drugi.

Nekoliko fraza koje nikada ne treba reći osobi koja pati od depresije:

„Znam kako se osećaš“ „Treba samo malo više da vežbaš“ „Sve ti je to na nervnoj bazi“ „Treba da radiš nešto“ „Nađi neki hobi“ „Razmišljaj pozitivno“ „Prestani da se samosažaljevaš“ „Pa ti si zapravo srećan“ „Svi mi imamo problema“ „Težak je život“ „Znaš li koliko ima gorih stvari u životu“ „Svi smo mi ponekad depresivni“ „Nema razloga da se tako osećaš“ „Moraš da se trgneš“ „Ma pusti, sve će to proći“ „Ih, mislio sam da si jači“ „Niko ne kaže da je život jednostavan“.

Najgora stvar u vezi depresije je da ima mnogo ljudi koji je nemaju samo zato što još nisu u nju upali.

  1. Nervoza

Dijaliza sama po sebi izaziva uznemirenost (anksioznost), nervozu, posebno na početku lečenja. Ako se pacijent postepeno i polako priprema za lečenje dijaliznim mašinama, uz dobra objašnjenja lekara i sestara, ako mu se omoguće i razgovori sa drugim pacijentima, onda nervoza nestaje posle 4-5 nedelja. Ponekad se produži i na 2-3 meseca. U ovom periodu je bolje razgovarati sa pacijentom ili uvesti pomoć drugih pacijenata, odnosno prijatelja, a ne posezati za lekovima. Mada, za neke slučajeve trebaju i lekovi.

anxiety

Do pre samo dvadesetak godina za ove slučajeve se primenjivala hipno-terapija i psiho-relaksacija, sa zadovoljavajućim rezultatima. Za neke pacijente koji se baš unervoze ili uzbude zbog obaveze višečasovnog tretmana na dijaliznom aparatu, male doze lekova su ponekad neophodne. Za brzo oslobađanje straha i nervoze dovoljan je lorazepam, koji se može dati i intravenski. Za dugoročnije dejstvo preporučuje se diazepam. Oba naravno, u malim dozama, zbog nefunkcionisanja bubrega. Kao što već svi znaju lekovi tipa diazepama, tj. benzodiazepini gube svoju delotvornost posle nekoliko meseci, i to treba reći pacijentu, da je vreme da se ti lekovi obustave.

Znaci anksioznosti

Napadi panike se definišu kao periodi intenzivnog straha ili uplašenosti, sa jednim ili više sledećih simptoma, koji počinju naglo i dostižu vrhunac za 10 minuta:

  1. lupanje srca, stezanje u grudima ili ubrzan puls;        Skala anksioznosti

  2. znojenje;

  3. strepnja i drhtanje;

  4. ubrzano disanje ili osećaj gušenja;

  5. osećaj davljenja;

  6. bol ili tištanje u grudima;

  7. mučnina ili nelagoda u stomaku;

  8. vrtoglavica, nestabilnost, svetlaci pred očima ili nesvestica;

  9. dezorijentacija u prostoru ili prema ličnostima;

  10. strah ili ludački gubitak kontrole;

  11. strah od smrti;

  12. osećaji trnjenja i pečenja;

  13. drhtavica ili napadi crvenila i topline;

krisipanikZa navedena stanja korisni su antagonisti serotonina, kao i kognitivni restrukturirajući trening, izveden od strane profesionalca.

Ponasanje tipicno za anksioznost

  1. Psihoza

Neki pacijenti dolaze na dijalizu sa već utvrđenom dijagnozom šizofrenije ili slične psihoze. Takvi pacijenti moraju naravno, biti na redovnoj terapiji lekovima, antipsihoticima. Ponovo naglašavamo, da se mora početi sa malim dozama, jer zbog nefunkcionisanja bubrega ti se lekovi nagomilavaju i deluju mnogo jače i duže nego kod bolesnika koji imaju zdrave bubrege. Nažalost, mnogi od tih antipsihotičnih lekova (haloperidol i drugi) izazivaju i porast telesne težine i poremećaj šećera u krvi (dijabetes), pa je potrebno pažljivo pratiti stanje pacijenta.

  1. Bipolarni poremećaji

Sa porastom broja ljudi na dijalizi, raste i broj dijaliznih pacijenata sa bipolarnim poremećajima. Pod bipolarnim poremećajima se podrazumevaju stanja u kojima se smenjuju maničnost i depresija.

Bipolarni poremecaji

To su pacijenti koji moraju stalno da uzimaju preparate litijuma, valproične kiseline ili karbamazepina. Veoma je važno proveravati nivoe ovih lekova u krvi i prema tome podešavati doze. Ako je pacijent veoma uznemiren, može mu se dodati mala doza haloperidola ili sličnog antipsihotičnog leka, da bi se prekinuli akutni simptomi. Kada se postignu terapijske doze litijuma, njemu često treba jedna sedmica da počne delovati. Ponekad se radi kontrole akutnih simptoma pacijent mora hospitalizovati.

Faze bipolarnih poremecaja

Zbog naglih pogoršanja, u ovim poremećajima je jako važna preventiva i brzo rešavanje simptoma. Manične epizode u uremiji su dobro poznate. Posebno su česte u pacijenata sa policističnom bolešću bubrega ili u onih koji imaju uznapredovalu dijaliznu encefalopatiju. Svaki pacijent koji je bio depresivan zahteva precizno ispitivanje i u smislu ranijeg ispoljavanja maničnih simptoma, ili postojanja bipolarnih poremećaja u porodici, odnosno pri sumnji na korištenje psihotropnih lekova. U depresivnoj fazi, pacijenti sa bipolarnim poremećajima zahtevaju terapiju antidepresivima, ali udruženu sa stabilizatorima kao što su litijum i valproična kiselina.

  1. Zavisnost

Sa porastom broja ovisnika o heroinu, kokainu i drugim zabranjenim supstancama, isto kao i sa porastom broja zavisnika o alkoholu, svi trebamo da znamo da nipošto i nikada ne smemo dići ruke od tih ljudi, sa pričom da „oni zaslužuju to što ih je snašlo, jer su to i tražili“ ili: „tu se više ništa ne može učiniti“ i slično. Obzirom da ovi pacijenti često koriste ili zloupotrebljavaju zdravstveni sistem, sa njima je jako teško raditi i najbolje je upućivati ih u dijalizne klinike koje imaju i Centre za detoksikaciju, za lečenje i rehabilitaciju obolelih od bolesti ovisnosti.

Zavisnik1

Na zapadu postoje psihoterapijske grupe za podršku, kao što je npr. grupa „Anonimni Alkoholičari“, koji čine veliki i značajan posao. Mada su pacijenti narkomani generalno destruktivni i puni mrzovolje, zbog čega je kontakt s njima vrlo komplikovan, ne smeju se odbaciti kao grupa koja zahteva pažnju i pomoć celog društva. Nešto o tim oblicima njihovog ponašanja biće pomenuto i u narednim poglavljima.

Sa porastom upotrebe kojekakvih biljnih preparata, pacijente treba uvek ispitati da li su i sami koristili tako nešto, posebno ako ti pacijenti imaju simptome delirijuma, depresije ili izraženo manijakalno ponašanje.

  1. Delirijum

Bubrežna slabost, pre ili tokom lečenja dijalizama, može dovesti do različitih neuropsihijatrijskih poremećaja, počevši od lakših smanjenja osetljivosti, pa sve do kome. Neki pacijenti sa potpunom (terminalnom) bubrežnom slabošću steknu definitivne poremećaje u svom neuropsihijatrijskom statusu, a neki su čak skloni i delirijumu. Dijalizna demencija (ludilo, senilnost) uopšte nije tako retka pojava.

Delirium1

Delirijum je često neprepoznato ili pogrešno dijagnostikovano stanje u dijaliznih pacijenata. Delirijum se definiše kao:

a) poremećaj svesti (tj. smanjena orijentacija u prostoru i prema ličnostima) sa smanjenom sposobnošću da se pažnja na nešto ili nekoga fokusira, održi ili preusmeri.

b) poremećaj shvatanja (kao što je gubitak memorije, dezorijentacija, poremećaj govora) ili pojava poremećaja opažanja koji nije deo prethodne, utvrđene ili nastupajuće demencije.

c) poremećaj nastaje u kratkom vremenskom periodu (obično za nekoliko sati ili dana) i sklon je oscilacijama tokom dana;

d) postoje dokazi iz istorije bolesti, fizičkog ili laboratorijskih nalaza, da je neuropsihijatrijski poremećaj izazvan direktnim uticajem ili kao posledica drugog medicinskog stanja.

Ako je delirijum „nakalemljen“ na ranije postojeću demenciju Alchajmerovog tipa ili vaskularnu demenciju, onda se delirijum označava biranjem odgovarajućeg podtipa demencija, kao npr. sa 290.3 za Demenciju Alchajmerovog tipa, sa kasnim početkom i sa delirijumom.

Ovakvi pacijenti su karakteristični po tome što oni izuzetno jako nerviraju sestre i doktore. Pacijenti u ovakvom stanju ne mogu da izvršavaju ono što se od njih zahteva, a i članove porodice takođe nerviraju, jer ne znaju gde se nalaze, dezorijentisani su u vremenu i prostoru, a često i prema ličnostima. Pošto se ne odazivaju na pozive za saradnju, nesporazumi sa lekarima ili članovima porodice često eskaliraju u teški nemir (agitiranost) i samo pogoršavaju delirijum.

Kada se uspostavi prava dijagnoza onda se može tretirati osnovni uzrok, ako se isti uopšte može lečiti. Uznemirenost (agitacija) se tretira sa malim dozama antipsihotika, kao što je haloperidol 1/2 mg dvaput dnevno ili 0,5 mg risperidona dvaput dnevno. Opet, doze su u startu male, zbog nefunkcionisanja bubrega, pa se lek duže zadržava (nagomilava) u krvi. Velike doze leka mogu samo pogoršati stanje ili izazvati simptome Parkinsonove bolesti (besciljno trzanje ili drhtanje). Neki farmakolozi preferiraju brzodelujuće benzodiazepine, kaošto su lorazepam, koji pacijenta može umiriti, a ima mali antipsihotički kapacitet. Kada se peroralno (preko usta) daje bilo koji od ovih medikamenata trebaće mu malo više od 30 minuta do početka delovanja, tako da se mora malo sačekati, a ne odmah žuriti sa sledećom dozom leka. Treba znati i da dejstvo ovih lekova traje svega nekoliko časova, tako da se doze moraju pravilno rasporediti. Kombinacija haldola i lorazepama je često veoma korisna.

DeliriumZa dijagnostikovanje delirijuma može se koristiti neki od spoznajnih (kognitivnih) testova: test crtanja kazaljki časovnika sa datim vremenom, test dijapazona pamćenja cifara, test brzine povezivanja raštrkanih cifara, itd.itd. Osim primene adekvatnih lekova, za osoblje je važno da stvori i druge odgovarajuće preduslove za lečenje: podršku pacijentu, podršku i edukaciju porodice i kontinuirano nadgledanje pacijentove sposobnosti shvatanja.

  1. Neprilagođenost (Maladaptacija)

Većina dijaliznih pacijenata nastoji da bude kooperativna, u najvećoj mogućoj meri. Obzirom da su izgubili kontrolu nad važnim telesnim funkcijama, da zavise od dijaliznih mašina i dijaliznog osoblja, da su postali zavisni i od podrške porodice, jasno je onda da je i stres za njih stalan i neizbežan pratilac njihove bolesti. I pored toga oni moraju da se bore sa ograničenjima koje im nameće dijeta, sa ograničenjem radne sposobnosti, sa ograničenjem društvenih aktivnosti, sa ograničenjem materijalnih primanja, sa vezanošću za aparate, sa stalnim gubljenjem vremena i vremena tokom dijaliziranja, itd,itd. Nema govora, to jeste trnovit put, ali većina dijaliznih pacijenata se manje ili više prilagodi tome i za njih se kaže da su se dobro adaptirali na dijalizno lečenje. Neki stručnjaci su razradili i kriterijume za utvrđivanje adaptacije na dijalizu:

a) održavanje stresa u prihvatljivim granicama;

b) zadržavanje svojih hobija i zadovoljstava;

c) zadržavanje samopouzdanja:

d) nastavljanje ranijih komunikacija sa drugima;

e) vršenje korisnih i društveno prihvatljivih zadataka;

f) postojanje vere u budućnost;

g) održavanje stepena fizičke rehabilitacije na maksimalnim granicama;

h) postojanje poverenja i korektnog odnosa prema medicinskom osoblju.

Na osnovu praćenja stanja adaptacije velikog broja dijaliznih pacijenata ustanovljeno je da su sledeći faktori bitni za dobru prilagođenost na dijalizno lečenje: bračni status, nivo obrazovanja, religioznost, kvalitet prevoza, zanimanje, nivo samopouzdanja pre dijalize i doživljaj tretmana od strane pacijenta. Generalno se lošije prilagođavaju: muškarci, stariji od 50 godina, profesionalno neaktivni.

Od ranije je poznato da je podrška porodice ključna u procenjivanju stepena oboljevanja, stepena smrtnosti i stepena saradljivosti dijaliznih pacijenata. Neke porodice prema saznanju da će njihov član započeti dijalizno lečenje imaju prijemčiv stav, a neke vrlo odbojan. Odnos između porodice i pacijenta utiče i na ishode lečenja dijaliznih pacijenata. Prema nekim istraživanjima podrška bračnog druga ili porodice je važnija od socijalne ili finansijske podrške. Neki stručnjaci su precizno naveli sve kritične periode: Prvi, kada je utvrđena dijagnoza hronične bubrežne slabosti; Drugi, kada se pojave simptomi koji će zahtevati skoru dijalizu, Treći, kada se započne sa dijalizama, Četvrti, kada se pojavljuju životne i dijalizne krize ili komplikacije; i Peti, kada se više malo šta može učiniti.

Ovaj poslednji kritični period se često zanemaruje, jer medicina tada bespomoćno i beznadežno sleže ramenima, a pacijentu i porodici je tada pomoć najpotrebnija.

Stariji pacijenti su vrlo specifični u pogledu adaptacije na dijalizu. Obzirom na produžetak životnog doba, njih je sve više i više u dijaliznim centrima, a vrlo male šanse su im da dobiju organ za transplantaciju i izlazak iz dijaliznog modaliteta lečenja. Oni imaju brojna druga oboljenja, dijagnoze i stanja, ali za razliku od mlađih, oni često manje i očekuju od dijalize, pa se često i bolje adaptiraju na dijalizu. Kulturološki i socijalni kontekst iz predijaliznog perioda je veoma važan za prognozu adapatcije ovih ljudi. U pogledu kvaliteta života, što je inače posebno poglavlje koje treba obraditi, za sada treba samo pomenuti ono što nije nikakva novost, da dijalizni pacijenti imaju znatno manji kvalitet života u odnosu na vršnjake iz opšte populacije. Ključne komponente koje tome doprinose su neizvesnost u pogledu budućnosti, nedostatak energije i samopouzdanja, što onda dovodi do depresije, uznemirenosti i bolova razne vrste.

  1. Nesaradljivost (Nekomplijantnost)

Kako naterati pacijente da rade ono što nefrolozi misle da je dobro za njih? Ovo je najčešće nefrološko prenemaganje, kada se govori o saradnji lekara i dijaliznih pacijenata. Nefrolozi smatraju da oni dobro znaju šta treba da rade dijalizni pacijenti (ako žele da budu lečeni kako treba), ali da pacijenti jednostavno neće da sprovode ono što se od njih traži. Nefrolozi tvrde da su sigurni u saznanjima šta utiče na oboljevanje i smrtnost dijaliznih pacijenata, ali kažu i pored predočavanja tih činjenica pacijentima, pacijenti opet rade po svom. Pacijenti najčešće prihvataju samo ono za šta se uvere da im donosi korist ili poboljšanje vrlo brzo.

Najčešća definicija saradljivosti (komplijantnosti) jeste: mera u kojoj se pacijent pridržava onoga što mu je propisano. Obzirom da je dijaliza komplikovan vid lečenja, pacijenti često određene zahteve doživljavaju kao nametanje. Ispitivanja pokazuju da 50,2% pacijenata ne uzima propisane im lekove, a da preporuke u vezi smanjenog unosa tečnosti ne poštuje 49,5% pacijenata. Ovo su naravno, podaci iz zapadne literature, kod nas su ove brojke mnogo veće. Za faktore koji podstiču nesaradnju najčešće se smatraju: stalni stresovi, nedostatak zadovoljstva, loša nega i pažnja, teška bolest, medicinsko neobjašnjavanje tegoba i socijalni faktori. Od specifično dijaliznih faktora, parametri saradnje su: nivo serumskog kalijuma, nivo fosfora, međudijalizni porast telesne težine (tzv.donos), životna dob, dijalizni staž, poreklo, itd.itd. Jedan od najboljih pokazatelja komplijantnosti jeste propisano i ostvareno vreme trajanja dijaliznog tretmana.

Oni znaju sta cete ih pitati

Deca i omladina su najmanje komplijantni, dok su pacijenti u srednjem životnom dobu mnogo poslušniji i privrženiji poštivanju preporuka. A onda, populacija iznad 60 godina života takođe ispoljava sklonost ka manjoj saradljivosti, što je verovatno i delom zbog gubljenja memorijskih kapaciteta. Interesantno, kada se pacijentima smanjuje broj lekova, oni počinju da ih redovnije uzimaju.

Većina stručnjaka se slaže u oceni da što se pacijentima pruža veća podrška veće su i šanse da će oni bolje sarađivati sa osobljem. Veća podrška znači i veću saradnju, a istovremeno manje obolevanje i manju stopu smrtnosti.

.

DiaBloG – 2015

.

.

Kad zatrazimo pomoc

.



Advertisements

Lina Ven: Da li je i Vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije?

Izborite se za Vaše pravo da znate ko sve plaća onog ko Vas leči!

Kako ćete proceniti kada Vas iskreno leči, a kada prodaje proizvod firme koja ga sponzoriše?

Dr Leana Wen1Lina Ven (Leana Wen) je lekar i zagovornik javnosti u radu lekara. Putuje svetom i sluša šta pacijenti pričaju. Rođena je u Šangaju, studirala u Oksfordu, bila je reporter Njujork Tajmsa i specijalizant Svetske zdravstvene organizacije, pre nego što je postavljena na svoju sadašnju dužnost, dužnost direktora Instituta za lečenje i negu pacijenata, u Odeljenju urgentne medicine na Univerzitetu Džordž Vašington.

Inspirisana patnjama svoje majke, tokom njene dugogodišnje bolesti, napisala je knjigu: „Šta se događa kada doktori ne slušaju“, knjigu o ohrabrivanju pacijenata da izbegnu pogrešne dijagnoze i nepotrebna ispitivanja.

Kao otvoreni lider novih generacija lekara, radi i kao Predsednik američke unije studenata medicine, i predsedavajuća je Međunarodne komisije mladih stručnjaka. Njena poslednja knjiga: „Ko je moj lekar“ je o kampanji za radikalnu transparentnost u medicini.

Poštovani čitaoci,

Na zahtev lepšeg dela naše redakcije, a povodom aktuelnog praznika, izabrali smo vam, kao prigodnu, ovu vrlo interesantnu priču.

Zar ne biste želeli da znate da li je vaš lekar plaćen od neke farmaceutske kompanije? I da li je iskreno saglasan sa tretmanom koji vam predlaže, ili samo prodaje proizvode farmaceutske firme koja ga „sponzoriše“. Trenutno, ni u SAD-u, lekar jednostavno ne mora da vam kaže ništa o tome. A kada je Lina Ven, koja je takođe lekar, pitala svoje kolege lekare: kako bi bilo da to otkriju – reakcija koju je dobila je bila … šokantna.

Rekli su mi da sam izdajica sopstvene profesije, da treba da budem otpuštena, da mi se oduzme dozvola za rad, da treba da se vratim u svoju zemlju. Hakovali su mi imejl. U forumu za diskusije za lekare, neko se pohvalio da je „tviter-bombardovao“ moj nalog. Tada nisam znala da li je to dobra ili loša stvar, ali je onda stigao odgovor: „Šteta što to nije bila prava bomba“.

Nikada nisam pomislila da ću uraditi nešto što će isprovocirati taj nivo besa među drugim lekarima. Moj san je bio da postanem lekar. Odrasla sam u Kini, i moja najranija sećanja su kako sam bila hitno odvedena u bolnicu jer sam imala toliko tešku astmu da sam tamo bila gotovo svake nedelje. Imala sam jednog lekara, dr Sem, koja se uvek brinula o meni. Ona je bila sličnih godina kao moja majka, imala je divlju, kovrdžavu kosu, i uvek je nosila te jarko žute cvetne haljine. Ona je bila jedan od onih lekara koji, ukoliko ste pali i slomili ruku, ona bi vas pitala zašto se ne smejete jer je u pitanju humor (humerus tj. nadlaktična kost). Shvatate? Vidite, vi biste jecali, ali bi ona uvek učinila da se osećate bolje nakon što ste je videli. Pa, svi imamo tog heroja iz detinjstva poput kojih bismo želeli da budemo kad porastemo, zar ne? Pa, ja sam želela da budem baš kao dr Sem. Kada sam imala osam godina, preselila sam se sa roditeljima u SAD, i naša priča je postala tipično imigrantska. Moji roditelji su čistili hotelske sobe i prali sudove i točili gorivo kako bih ja mogla da sledim svoj san. Pa, naposletku sam dovoljno dobro naučila engleski i moji roditelji su bili toliko srećni onoga dana kada sam krenula na medicinski fakultet i podnela zakletvu lečenja i službe.

Dr Leana Wen

Ali tada, jednog dana se sve promenilo. Majka me je pozvala da mi kaže da se ne oseća dobro, da ima kašalj koji nikako da prođe, da joj nedostaje vazduh i da je umorna. Znala sam da je moja majka neko ko se nikada ni na šta ne žali. Kad mi je ona rekla kako nešto nije u redu, znala sam da je nešto moralo biti zaista loše. I bilo je: otkrili smo da je imala IV fazu raka dojke, raka koji se do tada proširio na njena pluća, kosti i mozak.

Međutim, moja majka je bila hrabra i imala je nadu. Prošla je kroz operaciju i zračenje, i bila je na trećoj turi hemoterapije kada je izgubila adresar. Pokušala je da pronađe broj telefona svog onkologa na internetu, i pronašla ga je, ali je pronašla još nešto. Na nekoliko sajtova su ga navodili kao visoko plaćenog predavača farmaceutske firme, i zapravo je često govorio u interesu one iste hemoterapije koju joj je propisao. Pozvala me je u panici, a ja nisam znala u šta da verujem. Možda je to za nju bila dobra hemoterapija, ali, možda i nije. Ovo ju je uplašilo i navelo da posumnja. Kada se radi o medicini, imati poverenje je neophodno, a kada to poverenje nestane, sve što ostaje je strah.

Postoji i druga strana ovog straha. Kao student medicine, brinula sam se o jednom 19-godišnjaku koji se biciklom vraćao u studentsku sobu kada ga je zbacio, udario i pregazio džip. Imao je sedam polomljenih rebara, razmrskane karlične kosti, i krvario je unutar stomaka i mozga. Dakle, zamislite da ste njegovi roditelji koji su doleteli iz Sijetla, udaljenog preko 3000 km kako bi zatekli svog sina u komi. Mislim, želeli biste da saznate šta se sa njim događa, zar ne? Oni su tražili da prisustvuju našim vizitama tokom kojih smo razgovarali o njegovom stanju i planu, što sam smatrala prilično razumnim zahtevom, i što bi nam takođe pružilo mogućnost da im pokažemo koliko smo se trudili i koliko nam je bilo stalo. Međutim, glavni lekar je rekao NE. Pružio je najraznovrsnije razloge. Možda će smetati medicinskoj sestri. Možda će onemogućiti studente da postavljaju pitanja. Čak je rekao: „Šta ako vide greške i tuže nas?“ Ono što sam videla iza svakog izgovora je bio dubok strah, i saznala sam kako, da bismo postali lekari, moramo da obučemo bele mantile, podignemo zid, i sakrijemo se iza njega.

Dr Leana Wen2U medicini postoji skrivena epidemija. Naravno, pacijenti se boje kada dođu da vide lekara. Zar ne? Zamislite da se probudite sa tim strašnim bolom u stomaku, odete u bolnicu, ležite u tom stranom mestu, vi ste na bolničkom krevetu, nosite tu tanku spavaćicu, stranci dolaze da vas pipkaju i bodu. Ne znate šta će se dogoditi. Čak ne znate ni da li ćete dobiti to ćebe koje ste tražili pre 30 minuta. Ali nisu samo pacijenti uplašeni, i doktori su uplašeni. Mi se bojimo da će pacijenti otkriti ko smo i šta je to medicina. I šta onda radimo? Obučemo naše bele mantile i iza njih se sakrijemo. Naravno, što se više krijemo, to više ljudi želi da zna šta mi to krijemo. Još više straha tada vrtoglavo raste u nepoverenje i lošu medicinsku negu. Mi se ne bojimo samo bolesti, mi bolujemo od straha.

Da li možemo da prevaziđemo ovu razdvojenost između onoga što je pacijentima potrebno i šta doktori rade? Da li možemo da prevaziđemo ovu bolest straha? Pa, hajde da vas pitam drugačije: ukoliko sakrivanje nije odgovor, šta ukoliko učinimo suprotno? Šta kada bi lekari postali potpuno otvoreni sa svojim pacijentima?

Prošle jeseni sam sprovela istraživačku studiju kako bismo saznali šta to ljudi žele da znaju o njihovoj medicinskoj nezi. Nisam želela da samo ispitujemo pacijente u bolnici već svakodnevne ljude. Tako su moje dve studentkinje medicine, Suhavi Taker i Lora Džons, doslovno iznele svoje istraživanje na ulice. Otišle su u banke, kafiće, klubove penzionera, kineske restorane i železničke stanice. Šta su ustanovile? Pa, kada su pitale ljude: „Šta želite da znate o svojoj zdravstvenoj zaštiti?“ ljudi su govorili o tome šta žele da znaju o svojim lekarima, jer ljudi shvataju zdravstvenu zaštitu kao ličnu interakciju između njih i njihovih lekara. Kada smo ljude pitali: „Šta želite da znate o svojim lekarima?“ davali su tri različita odgovora. Neki su želeli da znaju da li je njihov lekar stručan i ovlašćen da se bavi medicinom. Neki žele da budu sigurni da je njiihov lekar nepristrasan i da odluke donosi na osnovu indikacija i nauke, ne na osnovu toga ko ih plaća. Za nas iznenađujuće, mnogi ljudi žele da znaju nešto drugo o svojim lekarima. Serena, 32-godišnji računovođa, kaže da je za nju važno da njen lekar deli njene vrednosti kada se radi o reproduktivnom izboru i pravima žena. Frank, 59-godišnji vlasnik gvožđare čak ni ne voli da ide kod lekara i želi da pronađe nekoga ko pre svega veruje u prevenciju, ali ko prihvata alternativne terapije. Jedan za drugim, naši ispitanici su nam govorili da je odnos lekar-pacijent vrlo intiman, da bi pokazali lekarima svoja tela i rekli im svoje najdublje tajne, oni prvo žele da razumeju vrednosni sistem svojih lekara. Samo zato što lekari moraju da prime svakog pacijenta ne znači da pacijenti moraju da idu kod svakog lekara. Ljudi žele da prvo saznaju o svojim lekarima kako bi mogli da donesu informisani izbor.

Posledica ovoga je bila to da sam započela kampanju „Ko je moj lekar?“ koja poziva na potpunu javnost u medicini. Lekari koji učestvuju dobrovoljno izlažu na javnom vebsajtu ne samo informacije o našem medicinskom školovanju i specijalizaciji, već i o našim sukobima interesa. Mi idemo dalje od Akta o javnom radu Vlade o vezama sa farmaceutskim kompanijama, i govorimo o tome kako smo plaćeni. Stimulacija je važna. Ukoliko posetite lekara zbog bola u leđima, možda ćete želeti da znate da je plaćen 5.000 dolara kada operiše kičmu, naspram 25 dolara kada vas uputi na fizikalnu terapiju, ili da li je plaćen isti iznos bez obzira šta preporuči. Tada, idemo još jedan korak dalje. Mi dodajemo naše vrednosti kada se radi o zdravlju žena, alternativnoj medicini, zdravstvenoj prevenciji i odlukama vezanim za kraj života. Mi se zaklinjemo našim pacijentima da smo ovde da bi vama služili, tako da vi imate pravo da znate ko smo. Mi verujemo da otvorenost može biti lek protiv straha.

Dr-Leana-Wen3

Pa, mislila sam da će neki lekari da učestvuju, a da neki neće, ali nisam imala predstavu o ogromnoj negativnoj reakciji koja je usledila. U toku jedne nedelje od početka akcije „Ko je moj lekar?“ Medskejpov javni forum i nekoliko lekarskih onlajn zajednica je imalo hiljade postavki na ovu temu. Evo ih nekoliko.

Od gastroenterologa u Portlandu: „Posvetio sam 12 godina svog života teškom robovanju. Imam kredite i hipoteke, da bih služio pacijente neophodni su mi ručkovi farmaceutskih kompanija “ Pa, vremena su možda svima teška, ali pokušajte da kažete svom pacijentu koji godišnje zarađuje 35.000 dolara za četvoročlanu porodicu da je vama potreban besplatan ručak, a njemu nije.

Od hirurga ortopeda u Šarlotu: „Za mene je otkrivanje izvora mojih prihoda narušavanje privatnosti. Moji pacijenti ne iznose svoje prihode meni.“ Ali izvor prihoda vaših pacijenata ne utiče na vaše zdravlje.

Od psihijatra u Njujorku: „Uskoro ćemo morati da iznesemo da li više volimo mačke ili pse, koji model automobila vozimo i koji toalet papir koristimo.“ Pa, vaše mišljenje o Tojoti ili Kotonelu neće uticati na zdravlje vaših pacijenata, ali vaši pogledi na prava žena na izbor, na preventivnu medicinu i odluke na kraju života mogu. I moj omiljeni, od kardiologa iz Kanzas Sitija: „Još više sranja na koja nas država već obavezuje? Ta dr Ven treba da se vrati u svoju zemlju.“ Pa, evo dve dobre vesti. Kao prvo, ovo je predviđeno da bude dobrovoljno, a ne obavezno, i kao drugo, ja sam Amerikanka i već sam ovde, u svojoj zemlji. (Smeh) (Aplauz)

Dr Leana Wen4U roku od mesec dana, moji poslodavci su primali pozive u kojima je traženo da me otpuste. Na moju kućnu adresu koja nije bila javno dostupna primila sam poštu sa pretanjama da će zvati Lekarsku komoru kako bi mi se oduzela licenca. Moji prijatelji i porodica su me ubeđivali da odustanem od ove kampanje. Posle pretnje bombom, bila sam gotova. Ali tada su mi se javili pacijenti. Preko društvenih mreža, tvit-četa (do tada sam naučila šta je to), videla sam 4,3 miliona lajkova, i hiljade ljudi koji su pisali kako bi me ohrabrili da nastavim. Pisali su nešto kao: „Ukoliko lekari rade nešto čega se toliko stide, onda ne treba to da rade.“ „Zvaničnici treba da iznesu priloge koje su dobili za svoje kampanje. Advokati treba da iznesu konflikte interesa. Zašto to ne bi trebali i lekari?“ I konačno, mnogo ljudi je pisalo i reklo: „Pustite nas pacijente da odlučimo šta je važno kada biramo lekara.“ U našem inicijalnom pokušaju, preko 300 lekara je dalo saglasnost za potpunu otvorenost. Kakva luda nova ideja, zar ne? Ali zapravo, ovo uopšte nije tako nov koncept. Setite se dr Sem, moje lekarke u Kini, sa šašavim šalama i divljom kosom? Pa, ona je bila moj lekar, ali i naša komšinica koja je živela u zgradi preko puta ulice. Išla sam u istu školu kao i njena ćerka. Moji roditelji su joj verovali jer smo znali ko je ona i za šta se zalagala, i ona nije imala potrebu da se od nas krije. Pre samo jedne generacije, ovo je bilo pravilo i u SAD. Znali ste da je vaš porodični lekar otac dva tinejdžera, da je prestao da puši pre nekoliko godina, da kaže da redovno odlazi u crkvu, ali ga vidite dva puta godišnje: jednom za Uskrs i jednom kada mu je tašta u gradu. Znali ste kakav je, i on nije imao potrebu da se od vas krije. Ali sada je zavladala bolest straha i pacijenti su ti koji snose posledice.

Ovo znam iz prve ruke. Moja majka se borila sa rakom osam godina. Bila je osoba koja planira i puno je razmišljala o tome kako je želela da živi i kako je želela da umre. Ne samo da je potpisala dokumenta o nezi na kraju života, napisala je i dokument na 12 strana o tome kako je dovoljno patila, kako je došlo vreme da ode. Jednog dana, kada sam bila lekar specijalizant, primila sam poziv kojim mi je saopšteno da se ona nalazi na odeljenju intenzivne nege. Dok sam tamo stigla, pripremali su da je intubiraju i priključe na mašinu za veštačko disanje. „Ali to nije ono što ona hoće,“ rekla sam „i mi imamo sva dokumenta.“ Lekar sa intenzivne nege me je pogledao u oči, pokazao u pravcu moje tada 16-godišnje sestre, i rekao: „Da li se sećate kada ste vi bili tih godina? Da li biste vi voleli da odrastate bez majke?“ Njen onkolog je takođe bio tamo i rekao je: „Ovo je vaša majka. Da li ćete zaista do kraja života moći sebe da pogledate u oči ukoliko za nju ne učinite sve?“ Ja sam moju majku znala tako dobro. Tako sam dobro razumela značenje njenih uputstava, ali ja sam bila lekar. To je bila daleko najteža odluka koju sam ikada načinila, da je pustim da umre u miru, i nosim u sebi reči tih lekara svakog dana.

Dr Leana Wen5Mi možemo da prevaziđemo prazninu između onoga što lekari rade i šta je potrebno pacijentima. To možemo da postignemo jer smo to već ranije imali i znamo da nam otvorenost daje to poverenje. Istraživanja su nam pokazala da otvorenost pomaže i lekarima, da to što imate otvoren medicinski izveštaj, spremnost da se govori o medicinskim greškama, povećava poverenje pacijenata, poboljšava zdravstvene rezultate i smanjuje zloupotrebe. Ta otvorenost, to poverenje, će samo postajati značajniji kako se krećemo od infektivnog ka bihejviorističkom modelu bolesti. Bakterijama možda nije mnogo stalo do poverenja i bliskosti. Ali da bi se ljudi latili teških izbora vezanih za stil života, da bi uzeli u razmatranje sporna pitanja poput smanjenja pušenja, održavanja krvnog pritiska i kontrolisanja dijabetesa, pa, to zahteva da uspostavimo poverenje.

Evo šta su drugi otvoreni lekari imali da kažu.

Brandon Kombs, internista u Denveru: „Ovo me je približilo mojim pacijentima. Vrsta odnosa koji sam razvio – to je ono zbog čega se bavim medicinom.“ Eron Stapl, internista u Denveru: „Ja govorim mojim pacijentima da sam sa njima potpuno otvoren. Ništa od njih ne krijem. To sam ja. Sada mi recite o sebi. Mi smo u ovome zajedno.“

Mej Njuen, porodični lekar u Hjustonu: „Moje kolege su zapanjene onim što radim. Pitaju me kako mogu biti toliko hrabra. Ja im kažem da nisam hrabra, to je moj posao.“

Ostavljam vas danas sa završnom mišlju. Biti potpuno otvoren je strašno. Osećate se obnaženo, eksponirano i ranjivo, ali ta ranjivost, ta poniznost može biti izuzetno korisna za praktikovanje medicine. Kada su lekari spremni da siđu sa našeg pijedestala, da skinu bele mantile, i pokažu pacijentima ko smo, i šta je to medicina, tada počinjemo da prevazilazimo bolest straha. Tada ustanovljavamo poverenje. Tada menjamo paradigmu medicine od tajnovitosti i skrivanja ka jednoj koja je potpuno otvorena i angažovana za naše pacijente.

Hvala.

(Aplauz)

Preneto sa: TED Talks

(Srećan Osmi mart svim našim čitateljkama, saradnicama, komentatorkama, pacijentkinjama i njihovim najbližim – želi redakcija sajta http://www.dijaliza.wordpress.com)

 



.     .     .

 

Dr-Leana-Wen7       Dr Leana Wen8

.     .     .

Dr Wen sa roditeljima i sestrom

 .     .     .

When-Doctors-Dont-Listen .     .     .      .     .     .



Danas nam je divan dan, po drugi put!

Danas nam je divan dan, divan dan!

Našem sajtu rođendan.

Vašem DiaBloGu rođendan.

 Drugi rodjendan

 

Ne bismo da smetamo,

samo da podsetimo.

Danas je tačno 2 godine

od kako je naša mala grupa entuzijasta

odlučila da pokrene ovaj sajt.

Para nismo imali i nemamo ih,

profit ne stvaramo i ne želimo ga,

jedine ideje sa kojima smo krenuli

bile su nam: istina, pravda i pomoć,

za sve dijalizne bolesnike,

bez ikakvih obaveza sa druge strane,

i bez ikakvih obzira prema bilo kome.

I eto,

sudeći prema poverenju,

koje ste nam poklonili,

rastemo.

(oko 200 članaka, oko 200 000 pregleda,

za samo 2 godine.

Malo li je,

obzirom koliko nas je malo).

 

Naravno,

ima i onih kojima smetamo,

koji nas kleveću, prete i napadaju.

Znamo mi svi ko su oni,

Gore bi bilo da takvima ne smetamo,

a ono što nas ne ubije,

to će nas samo ojačati.

 

Idemo dalje.

 

Zajedno.

 

 Nas drugi rodjendan

 

redakcija sajta

www.dijaliza.wordpress.com

 

 

P.S.

 

Za kraj današnjeg obraćanja,

pesnička podloga, po izboru

našeg muzičkog urednika:

 

Nije nebo ovo što vam nude.

Nije sunce od zlata i moći.

Kad bi mogli prodali bi Boga.

Njima niko ne može pomoći.

 

Šta to ima u ljudima tužno,

pa ne misle na tuđe živote?

Tko to živi na bolesti mojoj,

a još nije umro od sramote!?!

 

 

(https://www.youtube.com/watch?v=9BGgMlvYtR4)

 

 .

 .     .     .

 .     .     .     .     .

 .     .     .     .     .     .      .

 .     .     .      .     .     .      .     .     .

 .     .     .      .     .     .      .     .     .     .     .     .

Picture1b .     .     .

Kako smo porasli za 24 meseca.     .     .