Tag Archive | perfluorokarbon

Ko da mi otme, iz moje duše, Svetski dan bubrega?

Ko da mi otme, iz moje duše, Svetski dan bubrega?

.

Poštovani čitaoci,

mislili smo da ove godine neće smeti.

Da će shvatiti da je neprimereno.

Da će shvatiti da su provaljeni.

Da smo ih ismejali ko budale.

Da će shvatiti da to više nema smisla.

Ali …

Ali, prevarili smo se.

To kad uhvati ne popušta.

Iz godine u godinu,

svedoci smo da Srbi revnosno slave nove dane i svece,

po nekom kalendaru, koji ovde nikada nije postojao.

Ali, dolazi sa Zapada.

Dan bubrega.

Svetski.

Kada je Svet odlučio o tome da svi slavimo Dan bubrega, i zašto ćemo da ga slavimo, kako su izabrali datum za Dan bubrega, ko je sve bio prisutan u ime Sveta, kako su glasale pojedine zemlje i ko je predstavljao te zemlje?

Ne zna se.

Ko je odlučio u naše ime?

Ne zna se.

Ko finansira to proslavljanje „Dana bubrega“?

To se zna.

Na kraju uvek negde pišu imena „sponzora“.

Da se glupaci (posetioci) ne dosete, napisano je: partneri, ili sponzori, jer izraz „finansijeri“ bi čak i kod ludih Srba mogao da pobudi negativne primisli.

Ko su dakle finansijeri obeležavanja Svetskog i sada našeg, dana bubrega?

Zna se, to su: farmakoindustrija, nevladine i vladine organizacije.

Da, i vladine organizacije ako dotična vlada želi da se pridruži Zapadu.

E, sad, ide glavno pitanje.

Šta će tu Udruženja dijaliznih pacijenata?

To niko ne zna da objasni, ali i oni su tu.

Prva pomisao je da ih organizatori dovode da bi njima plašili druge ljude, govoreći okupljenima: „Evo kako ćete završiti, bićete kao i ovi, ako ne budete čuvali bubrege“.

Malo jeste drastično, ali viđali smo i doživeli svašta (npr. kampanje vakcinacije), pa verujemo da bi neki pristali i na ulogu strašila.

Međutim, preventiva bubrežnih oboljenja je bila tema samo jednom, a svake godine su druge parole.

Znači, nije to.

Da nisu doveli dijalizne pacijente samo da tašunaju?

„Danas nam je divan dan, divan dan,

Svetski bubregu rođendan, rođendan.“

Ne može, kažu, tašunanje.  Ima tačno određena tema i parole.

Ove godine tema je bilo zdravlje žena.

A ko uopšte određuje te teme i parole, ko određuje šta će se uzvikivati?

Niko od naših ne zna.

To im samo objave na sajtu.  I oni preuzmu.

Pa jel moramo svi da arlaučemo samo te teme i parole ili možemo i nešto naše, lokalno, što nas konkretno muči?

Ne. Do sada se niko nikada nije usudio da skrene sa zadate teme i parola.

Da li je to moguće?

U Srbiji, zemlji da prevrne, niko ne sme da okrene ploču?

Baš niko.

Ni u Srbiji, ni u Srpskoj, niti u jednoj okolnoj državi, a i šire, verovatno.

Svi ponavljaju jedno te isto, kao papagaji.

Nećete verovati, gledali smo svojim očima, na našoj glavnoj TV, na nacionalnom javnom servisu, dijalizne pacijente koje su naterali da nazdravljaju jedni drugima sa čašom vode, u sred dijalizne sale?

Da li je to moguće?

U sred sale dijalizni pacijenti piju vodurinu?

Da. Žalosno i sramno.

Ko do sada nije čuo, vreme je da mu se nešto objasni.

Ima u srpskom narodu jedna poslovica, koja kaže: „U kući obešenog nije pristojno govoriti o konopcu“.

U dijaliznom centru nije pristojno govoriti o preventivi. Ili piti vodurinu.

Ali, pare nemaju alternativu.

Za obeležavanje se dobijaju pare.   „Sredstva“.

Zamislite budalu kojoj je palo na pamet da natera dijaliznog pacijenta da se slika kako pije vodu i zatim pruža čašu vode drugoj osobi, pa tu sliku onda treba da „tvituje“ uz užasno blentavu, takoreći ogavnu, mantru, ceo praznoverni ritual: „Danas ja proslavljam  #worldkidneyday. Ja pijem i pružam #glassofwater zato što #isupportwkd”. Neophodno je napraviti sliku kako pijemo i pružamo čašu vode drugoj osobi, a zatim se slika  tvituje na @worldkidneyday. ???!!!!!?????

(Da je živ Sava Mrmak snimio bi dramu u dijaliznom centru sa onom čuvenom rečenicom: „Jozo, daj vode!“).

Kad treba uzeti pare, Srpski dijalizni aktivisti, a ima ih ko glista posle kiše, ne gade se ničega.

Slavljenje pijenja vode, u dijaliznom centru, a što ne bi moglo?

I to je ništa, u odnosu na ono što su uzvikivali koju godinu pre toga.

Te, neke 2013. Srbi su arlaukali: „Zaustavite napade bubrega!“

Zemlja još pod utiskom napada NATO bombardera, ne može da shvati kakvi nas sad to bubrezi napadaju.

Ali, dijalizni pacijenti u prvim redovima.

Stoje iza štandova.

Dele letke.

Što kaže naš Mitar, kvalitetan, mastan, kolor papir, pa ne može da se iskoristi u svrhe za koje bi ga jedino valjalo iskoristiti.

Može li se iko od budala opametiti, trgnuti, otrezniti?

Izgleda, ne može.

Šta se ovo sa nama dešava?

Da li je Srbin tek na kocu spreman da progovori istinu?

A na dijaliznom aparatu, ne sme?

Da li je Srbija samo pod bombama bila ona prava Srbija, iskrena.

Jer, pod bombama su Srbi polupali sve Mekdolnads restorane i nikome nije padalo na pamet da se zapadnjači.

Bio je otvoren lov na izdajnike koji ostavljaju lokatore za navođenje bombi i aviona.

Lokatori.    Obeleživači.

Danas Srbi sami obeležavaju sve što im Zapad predloži.

Utrkuju se.

Šta je to što pokrene jednog školovanog ortopeda da naprasno oseti potrebu da napiše naučni rad o infekcijama ženskih mokraćnih puteva, pa još i da sam slika to delo i objavi ga na sajtu dijaliznih pacijenata, i to pod emotivnim naslovom: „Ah ta grozna ešerihija“.   Ah,  ah.

Sve sa slikom (ilustracijom) žene koja se drži za međunožje.

Ključna poruka iz tog teksta glasi: žene trebaju posle mokrenja da obrišu polni organ od spreda prema pozadi, a ne obrnuto.

Eto, njima prosvetitelja.

Narodnog.

Saveznog.

Od nas izabranog.

Prigodnog.

Jer, ne zaboravite: Dan bubrega je ove godine bio na Osmi mart.

Umesto karanfila, dame dobiše savet, kako da se, da prostite, ubrišu.

Obeleži ga, majčin sine!

Ne moraš više, za ovoga veka.

Ona plače, on je nežno ljubi.

Samo Ti i Ja, i Ešerihija.

Čitajmo između redova.

Martovske ide, koje svi vide.

U čemu je paradoks?

Čovek je ortoped, sa ženskom mokraćom ima veze koliko i ginekolog sa protezama skočnog zgloba, ali kad treba postati „Obeleživač“, onda ti je, brajko moj, važnije medicinsko zvanje „dijalizni pacijent“, nego što si, da izvineš, ortoped.

Ah, ta nepodnošljiva lakoća ispunjavanja naloga.

Nije ovde u pitanju Dan bubrega.

Jebeš bubrege. Mi smo ionako na dijalizi.

Ono što zabrinjava, to je ta poslušnost.

(Pogledati film: The Experimenter).

Spremnost na bespogovorno izvršavanje tuđih naloga.

Ta revnost u podilaženju, u negiranju samog sebe.

Lako se da pretpostaviti da će oni koji pristaju da dele nesuvisle letke o bubrezima na Dan žena sutra lako pristati da predaju naše „viškove naoružanja“.

(Iako kod Srba i Crnogoraca ne postoji takav termin. Čist oksimoron).

Takvi će možda jednoga dana da se saglase da reprezentacija Srbije igra bez svojih obeležja, bez himne i bez zastave, u sred Kragujevca.

Kao da gledam domaće zapadnjake kako guseničarima prelaze preko naših pušaka i bajoneta.

Kako tope naše tenkove i režu naše protivavionske Strele 2M.

Ili se to možda već i desilo.

Naši su žandari dovodili Nemcima đake iz školskih klupa.

Naš je čovek isporučio srpskog Predsednika haškim zlotvorima. (Još je ponosan i knjigu objavio o tome).

Ta prokleta opravdanja o svom poslu, o naređenjima koja samo revnosno izvršavaju.

Ta lakoća učestvovanja u hajci.

O Mihajlo Laliću, o goro Lelejska, dođi da vidiš Srbe u martu.

Najtragičnijem srpskom mesecu.

Kažu, mi smo krivi što satovi u Evropi kasne.

Mi smo krivi što ne uviđamo da je u našem interesu da pustimo Kosovo.

Mi smo krivi što ne uviđamo da su nas bombardovali za naše dobro.

Ta bogata, civilizovana kulturna Evropa, koja je povela 19 svojih najjačih država u rat protiv jedne male i bespomoćne državice Srbije.  (Kao da čujem komande poput: „Include, Value, Empower!“).

Tražili su od pilota da ne gađaju Zoološki vrt, da ne pogode životinje, ali Srbe ni na Uskrs nisu prestajali ubijati.

Kako ne vidimo da to što u politici i u životu važi za Evropu i za Zapad, ne važi i za Srbe.

Kako ne shvatamo da je sasvim ispravno da su sve jugoslovenske republičke granice nepromenjive, osim srpskih. Pravo na otcepljenje od Srbije imaju svi, ali se Srbi ne smeju otcepiti ni od koga.

E, ali ako hoćemo neku formu jednakosti, da i mi ličimo na druge, da radimo što i svi drugi, onda dobijamo pravo na Paradu ponosa i treba da slavimo Dan bubrega.

Posebno mi, koji smo bez bubrega.

I posebno da ga obeleže oni koji primaju pare da kao brinu o nama koji nemamo bubrege.

U sred Srbije, u hotelu sa tipičnim srpskim imenom: „Frankenštajner“ okupiše se i večiti „brigaoci“ bubrežnih pobolnika. Ovdašnjih nefroloških feuda položajnici.

Podstaklo ih.

Odradiše.

Rutinski.

Balansa radi, u pauzi dadoše i malo etno.

Bila kompozicija: PUKNI ZORO.

Da, Pukni im Zoro, šamarčinu.

Zoro. Osvetnik.

Takoga gi nemamo. Još.

Ni među lekarima, ni među pacijentima.

Posle bio još jedan ceo Simpozijum, neobično iskrenog naslova: „Faktori dugoročnog bogaćenja kontinuiranih predavača u dijalizi i transplantaciji“.

Zaključak simpozijuma je jasan, faktor broj jedan, prvi uslov, su budale.

Posetioci.

Bez njih nema simpozijuma, obeležavanja, kongresa, tribina, igara, radionica, druženja, izleta, performansa, iventa i hepeninga.

Svaka ta ceremonija, a posebno ako je na njoj bilo dijaliznih pacijenata trebala je da počne sledećim obraćanjem:

„Tužni skupe,

mi bubrega nemamo, ali naterali su nas da Dan moramo da im slavimo,

oprosti nam Bože, što zapadna uputstva izvršavamo,

ali mala je ovo krivica, koliki smo mi bolesnici.“

To da nam je videti ili doživeti.

Kad na Dan bubrega,

ili bilo koji dan u godini,

bilo koji svetac, praznik ili radni dan,

da bude,

a neko, bilo ko,

od dijaliznih pacijenata,

da ustane i kaže:

„Ovom prilikom želim da zamolim nadležne da prestanu da nas truju toksičnim dijalizatorima, da nam obezbede HDF na svim aparatima koji su pravljeni za HDF, da nam obezbede hitne intervencije na AV fistulama, da nam obezbede ultra-čistu vodu za dijalizu, da nam obezbede prevoz dostojan čoveka, jedan ljudski pristojan odnos i propisanu zdravstvenu negu.“

Ništa više i ništa manje.

A sa flajerima i letcima, loše prevedenim sa jebenog engleskog,

mene zaobiđite.

Tako bi trebalo.

U martu 2018. Zapad međutim, brine samo o jednom čoveku.

Oni koji su inscenirali, Markale i Račak, sada kao tuguju, nad sudbinom nekog Škripalja.

Te je li gas Novičok ili Staričok, da li su ga ubili ruski ili britanski agenti?

Zabole nas.

Izdajnike su oduvek ubijali.  Svejedno ko.  (Svi).

Sinhronizovana zapadna medijska kampanja o tom događaju podseća na period kada su ti isti mediji našu državu optužili da koristi specijalni bojni otrov koji deluje samo na manjinsku nacionalnost, a ne i na većinski narod (pazi pameti) !?!  Oni koji su u to verovali i to širili, onda zaista mogu poverovati u svašta i širiti koješta.

 

Ono, što mi dijalizni pacijenti Zapadnog (?) Balkana znamo:

Nama su prvima puštali bojni otrov, PERFLUOROKARBON, u krv, preko dijalizatora (link), a mediji su ćutali.

Beše to Američka firma, koja na kraju priznade krivicu i isplati nesrećne porodice poginulih, bez suđenja.

Ali, ista ta firma i dalje dijalizira Srbe, jer skoro sve srpske dijalizne mašine su ili nemačke ili američke.

Nemci i Amerikanci su naši najveći prijatelji.

Ako treba oni će nas i opet bombardovati da nam to utuve u glavu.

Sa gasom su se već dokazali.

U dijalizi ne važi ono pravilo o ojačavanju, naprotiv:

Ono što te ne ubije danas, ubiće te kasnije.

Srpski pacijenti, nemačke i američke mašine, domaći nadri-doktori, rezimea u Frankenstajneru, …

Ko preživi – ćutaće.

Svetskog dana bubrega, datume slaviće.

.

.

.

DiaBloG – 2018

.

.

.     .     .

.     .     .

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/1856825/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D0%B4%D0%B0%D0%BD+%D0%B1%D1%83%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%B0+.html

.     .     .

http://www.kurir.rs/vesti/biznis/rfzo-kupio-otrovne-dijalizatore-clanak-1792763

.     .     .

.     .     .

.     .     .

.     .     .

Miro Stefanović, JEŽ br. 3112/3113/3114, januar/februar/mart 2018:

.     .     .

.     .     .

_______________________________________________

_____________________

_______________________________________________

.     .     .

Advertisements

Šta se zaista dogodilo u hrvatskoj hemodijalizi 2001. godine?

Prikaz uzroka najveće dijalizne katastrofe na ovim prostorima – šta je prava istina o tzv. hrvatskom scenariju?

Poštovani čitaoci:

Ne prođe skoro nijedna dijalizna diskusija, a da se neko od učesnika (diskutanata) ne pozove na događaje u Hrvatskoj i ne naglasi kako on lično čini sve da se ti događaji ne ponove kod nas. Tako je briga da se ne ponovi „hrvatski scenario“ postala opšte mesto, zakletva, dokaz ispravnosti, legitimacija poštenja, novo „Vjeruju“ i staro „Druže Tito mi ti se kunemo“, mantra svih dijaliznih (diskutabilnih) diskutanata.

Napadna zabrinutost da nam se ne ponovi hrvatski scenario poteže se u diskusiji o etilen-oksidu i vrstama sterilizacije, u diskusiji o kvalitetu švedskih i američkih dijalizatora, u diskusiji o neznanju domaće Komisije za izradu pravilnika o ispiranju domaćih dijalizatora, itd.itd.

Pri tome niko od zabrinutih ’da nam se ne ponovi hrvatski scenario’, nema pojma o čemu se tu zapravo radilo i šta se zaista dogodilo u dijaliznim centrima u Hrvatskoj 2001. godine, niti ga je to realno interesovalo. Njihov jedini cilj je profit njihove dijalizne firme i za taj su cilj spremni iskoristiti svako sredstvo, a posebno glasine, poluistine i neistine, koje su ostale na marginama hrvatske dijalizne tragedije. Zato smo zamolili naš DiaBloG-ST da nam u rubrici Stručni saveti, objasni šta se u stvari dešavalo u hrvatskoj dijalizi 2001. godine.

Evo kako je zaista bilo:

Tragedija je zapravo počela u Španiji, avgusta 2001. godine. Deset hroničnih hemodijaliznih pacijenata umire nekoliko časova posle HD, a jedanaesti tokom akutne hemodijalize. Pacijenti su imali različite simptome: stezanje u grudima, ubrzano i plitko disanje, opštu slabost, posle koje je sledio srčani zastoj i smrt. Važno je naglasiti da mere reanimacije nisu davale nikakav rezultat. Pacijenti su bili iz 3 odvojena dijalizna centra, a dijalizatori su im bili isti. Dijalizatori su povučeni, ispitani (od TUV agencije) i opet vraćeni, jer ništa sporno s njima u vezi nije nađeno.

Sredinom oktobra 2001. godine u Hrvatskoj umiru 23 hemodijalizna pacijenata, iz 6 HD centara, tokom 6 dana. Sve dok nisu zabranili primenu te serije dijalizatora.

A radilo se o dijalizatorima švedske firme Althane, koju je kupio američki Baxter, kao i zagrebačku Plivu, koja je te dijalizatore prodavala u hrvatskim centrima, kao svoje, domaće. Tačan naziv smrtonosnih dijalizatora je bio: Althin A-15, A-18 ili Plivadial P-15 i P-18, proizvedeni su u fabrici Miami Lakes Florida, a finalizirani su u fabrici u Ronneby-ju, u Švedskoj. U pitanju su dijalizatori za jednokratnu upotrebu, čije membrane kapilara su bile od celulozo-diacetata.

Dijalizatori su dakle proizvođeni u SAD, finalizirani u Švedskoj, a sterilisani u Nemačkoj. Nije u pitanju ni kineski, ni tajvanski proizvod, nego proizvod učinjen po zapadnim standardima, ali je ipak, bio smrtonosan.

Smrt pacijenata je uvek nastajala tokom ili unutar nekoliko časova od početka tegoba: stezanje u grudima, otežano disanje, kolaps cirkulacije. Bez laboratorijskih i drugih nalaza za infarkt ili druga doktorima poznata klinička stanja.

Neki pacijenti su čak umrli kod kuće, nekoliko časova posle dolaska sa hemodijalize, tako da je doktore ta činjenica odvukla (od sumnje na sam tretman ili dijalizator) u druge pravce.

U međuvremenu, širom sveta registruje se još dvadesetak smrti posle HD na istim Althane dijalizatorima. U SAD, Tajvanu, Italiji, Nemačkoj, Kolumbiji, (uz Hrvatsku i Španiju), preko 50 pacijenata je umrlo, na način da se njihova smrt mogla direktno povezati sa upotrebom Althane dijalizatora. Procene su da je još najmanje oko 30 000 pacijenata bilo izloženo takvim dijalizatorima, ali su preživeli ili su njihove smrti ostale neprepoznate odnosno nepovezane sa dijalizatorima i pripisane su drugim uzrocima.

Uzroke smrtnih ishoda u Hrvatskoj otkrilo je epidemiološko istraživanje i obdukcija umrlih pacijenata, učinjena odmah posle smrti.

Epidemiološki, za istraživanje uzroka ove tragedije formiran je jedan upitnik koji je popunjavan za sve umrle pacijente, a sadržavao je sve moguće detalje o načinu rada centara, o izvršenim dijalizama i stanju bolesnika. U upitnicima se nisu uočavale podudarnosti u pogledu uređaja za pripremu vode za dijalizu, dijaliznih aparata, procedura, niti lekova. Samo su dijalizatori bili isti u svim slučajevima smrtnih ishoda.  Osim dijalizatora, većini umrlih je bilo zajedničko i to da su umrli zapravo od prestanka disanja, koje se nije moglo uspostaviti ili povratiti ni reanimacijom, niti aparatima za veštačku ventilaciju pluća. Obdukcioni nalazi su otkrili sitne, penaste mehuriće, u kapilarima, malim krvnim sudovima pluća, srca ili mozga, i to je začepljavanje dovelo do odumiranja tkiva pluća, srca ili mozga. Lekovi za uspostavljanje rada srca, poput adrenalina ili dopamina, nisu bili delotvorni.

Dalja istraživanja (FDA) su otkrila u pojedinim dijalizatorima ostatke tečnosti (?!) zvane Perfluorokarbon ili PF5070.

Perfluorokarbon je tečnost koju su hemičari i tehnolozi koristili u različite industrijske svrhe, mada je bilo pokušaja da se proizvodi i kao bojni otrov (!?!). Čak je ispitivana mogućnost da se ta tečnost primenjuje kao nosač kiseonika kod plućnih povreda, jer nikada navodno nije uočena njena direktna toksičnost na ljude ili životinje. Navodno je davana i direktno u dušnik životinjama i nije dovodila do oštećenja pluća (da li je baš tako ?!?).

Svejedno, otkuda tečnost, koja je čak i bojni otrov, u dijalizatorima? Kako je ta tečnost dospela tamo? Odgovor:

U proizvodnji dijalizatora tečnost PF5070 se koristila za ispitivanje propuštanja kapilara dijalizatora.

Ono što se nije znalo, ili se zanemarilo, jeste činjenica da je ta hidrofobna, isparljiva (volatilna) tečnost, nerastvorljiva u vodi, ali rastvorljiva u krvi!

PF5070_resize

Na temperaturi ljudskog tela, i u uslovima smanjene koncentracije kiseonika, pretvarala se u gas! Odnosno, pretvarala se u gasne mehuriće, koji su zapušavali krvne sudove u plućima i dovodili do simptoma tipičnih za vazdušnu emboliju! O ovome su (naknadno) sprovedene studije na životinjama i uočeno je da je toksičnost dozno zavisna.

Sad je trebalo otkriti zašto ova tečnost nije odstranjena iz dijalizatora, pre njihovog puštanja u promet !!?!

Zašto je u fabrikama učinjen ovako krupan propust?

Dakle, ulaskom krvi u cevčice ovakvih, neočišćenih dijalizatora, došlo je do pretvaranja PF tečnosti u gasne mehuriće, mehurići su krvlju donošeni u pluća, srce ili mozak, gde su se zaglavljivali i izazivali gušenje, bol u grudima, srčani zastoj i smrt. Tipična „vazdušna“ embolija!  Ali, mehurići nisu bili od vazduha, nego od hidrofobne tečnosti, nerastvorljive u vodi, ali rastvorljive u krvi, koja je pri prelasku iz sobne temperature na temperaturu tela, postajala gas.

Obzirom da je perfluorokarbon hidrofobna tečnost, nikakvim fiziološkim rastvorom se nije mogla odstraniti, isprati iz dijalizatora, tokom standardne pripreme sa 2 litra fiziološkog rastvora.

Dva su krivca za tragediju bila nesporna:

  • proizvođač: fabrika nije imala adekvatnu kontrolu kvaliteta, i
  • agencija za standardizaciju koja je fabrici dala TUV sertifikat: nije uočila nedostatke testova kontrole ispravnosti.

Očigledno je bilo da dotadašnja baterija testova kontrole kvaliteta dijalizatora niti je bila dovoljna niti je bila pouzdana.

Kako se zapravo izvodio test propuštanja dijalizatora sa perfluorokarbonskom tečnošću?

Snopovi krvnih cevčica (kapilara) dijalizatora se zapuše sa jedne strane, a sa druge strane se u njih ubrizgava PF tečnost. Ako dijagram pritiska na ekranu kontrolnog manometra pokaže pad pritiska u, na primer, 5 snopova kapilara, onda se taj dijalizator baca, kao neispravan. Fabrička greška.

Daljim novinarskim istraživanjem, otkrije se da je ovakvih dijalizatora bilo oko 10% od celokupne proizvodnje.

Menadžment firme Baxter je odobrio da se ovih 10% dijalizatora ne baca (!!!), nego da se repariraju u njihovoj fabrici u Ronneby-ju u Švedskoj.

U čemu se sastojao proces repariranja, popravljanja, fabrički neispravnih dijalizatora?

Pa, sastojao se u zatapanju tih neispravnih (propuštajućih) kapilarnih vlakana sa obe strane, tako da se ona praktično isključe iz upotrebe.

(Činjenica je i da se ovim postupkom svesno i s umišljajem smanjivala površina dijalizatora, a time i sve njegove performanse, menadžmentu i kontrolorima nije predstavljala problem. Ionako, te podatke o deklarisanim performansama, to niko ni kod njih, ni kod nas, ne kontroliše!)

Kroz ulaz krvi u dijalizator puštana je tečnost PF5070, dijalizator je držan vertikalno, a donji kraj mu je bio uronjen takođe u tečnost PF5070. U odeljak dijalizatne tečnosti, upumpavan je vazduh preko konektora za ulaz dijalizne tečnosti u dijalizator, dakle odozdo prema gore.

Posmatranjem gornje polovine dijalizatora uočavalo se gde su zone propuštanja, odnosno, gde se stvaraju mehurići, i taj deo je odozgo zalivan poliuretanskim lepkom. Zatim se dijalizator okretao i ceo postupak se ponavljao za drugu polovinu dijalizatora.

Pošto se zatapanje oštećenih kapilara dijalizatora vršilo ručno, sa iglom i špricem, uvek je postojala velika verovatnoća da se zatopi više od 5 snopova kapilara. Sve je zavisilo od iskustva i veštine radnika koji je vršio otkrivanje i zatapanje oštećenih kapilara.

Kada se međutim, neki od ispravnih (’zdravih’) kapilara, zatopi sa jedne strane, a sa druge strane ga radnik ne potrefi lepkom, ili kada i zatopi oba kraja kapilara, onda će PF tečnost ostati u tim kapilarima, zarobljena.

U tom slučaju, ispiranje, priprema dijalizatora, pre samog tretmana, ni sa standardnih 2 litra fiziološkog rastvora, neće uspeti da ukloni ovu hidrofobnu tečnost, jer fiziološki rastvor neće ni dopreti do nje. Čak ni uključivanje ultrafiltracije neće dovesti do uklanjanja ove tečnosti, jer je ona nerastvorljiva u vodi.

Tako krajnji korisnik (med.sestra, pacijent, doktor, svejedno) nije nikako (!!!) mogao uticati ili biti odgovoran za katastrofu koja se desila!

Nije dakle u pitanju nepoštivanje procedura pripreme dijalizatora, natapanja, ispiranja i uklanjanja vazduha i opiljaka sa membrana, jer je hidrofobna tečnost PF 5070 bila zarobljena u zatopljenim kapilarima dijalizatora, a ne u onim prohodnim!

A duži kontakt krvi, posebno krvnih albumina, sa PF 5070, doveo je do pretvaranja PF tečnosti u gasne mehuriće i njihovog prelaska u krvni prostor, posebno iz onih kapilara čiji je samo jedan kraj bio zatopljen.

Proces se odvijao sporo, zato je veliki broj pacijenata imao tegobe tek po dolasku kući, a ne u toku HD tretmana, što je doktore odvlačilo na pogrešan trag.

I šta je zaključak, cele ove priče?

Šta je pobilo pacijente u Hrvatskoj?

Najjednostavniji i najtačniji odgovor bi bio:

Ubila ih je pohlepa.

Tipična prokleta ljudska pohlepa, profit, glad za zaradom, za sticanjem prokletih para na svaki mogući način, ne birajući sredstva i ne misleći o ubistvima koja će time biti počinjena.

Ovo istraživanje nije rezultiralo zabranom repariranja, popravljanja oštećenih dijalizatora i prodavanjem istih kao da su ispravni.

Ne, zabranjena je samo upotreba Perfluorokarbona 5070. Tek naknadno su proizvođači odustali od zamajavanja sa popravljanjem oštećenih dijalizatora (jer i to košta), i fabrika u Ronneby-ju je zatvorena. Novinari (Financial Timesa) su otkrili da je i drugi veliki proizvođač dijalizatora koristio PF5070, isto kao i Baxter, i to duže od 5 godina!

Mnogi aspekti ove afere, još uvek nisu potpuno razjašnjeni.

Baxter je npr. tvrdio da je njihov menadžment, blagovremeno, 13.09.2001. godine poslao rukovodstvu Plive pismo (email) u kojem je zahtevao da se povuče iz upotrebe ta serija dijalizatora, posle uočenih smrtnih ishoda u Španiji. Pliva to nije učinila.

I smrti su se ponovo desile.

Pismo Baxtera Plivi

Znaju se tačno i imena zaposlenih („menadžera“) u Plivi koji su primili pismo upozorenja od Baxtera. To su Biserka Furčić i Jasna Gošković. Ali se ne zna zašto one nisu ništa učinile. Niti su povukle sporne serije, niti su obavestile Ministarstvo zdravlja Hrvatske, kao što je trebalo.

Iako je Državni tužilac Hrvatske vodio slučaj tako da je svu krivicu svalio na Baxter, a Baxter je na kraju tu krivicu i prihvatio, i isplatio sve porodice umrlih, ostaje za nauk koliko je ranjiv lanac domaćeg proizvođača stranih dijalizatora (po licenci).

Pliva je bila samo formalno-pravno „proizvođač“ ovih dijalizatora u Hrvatskoj, ali nije imala nikakav dokaz, proizvođačku dokumentaciju o filterima koje je prodavala.

U stvarnosti Pliva je samo stavljala nalepnice preko već uvezenih, gotovih dijalizatora. Na nalepnicama je stajalo da je proizvođač tih dijalizatora Pliva. Proizvođač i distributer.

(Podseća li vas ova situacija na nekoga kod nas?

Trebamo li razmisliti ko bi mogle biti Biserka i Jasna, kod nas, u Srbiji?)

Uglavnom, Pliva nije imala podatke: gde je, kako i od čega, dijalizator proizveden, šta sadrži u sebi, kojim postupkom je proizveden, da li je i kako testiran?

Ništa!

Registrovali su uvezeni gotovi proizvod, kao repromaterijal, za domaći proizvod, da ne bi plaćali dažbine!

Sa pravnog aspekta, čak i po hrvatskim zakonima, Baxter uopšte nije mogao biti odgovoran! Njega nema nigde, ceo proizvod je Plivin. Isključivo. Proizveden od strane domaće industrije, Pliva Zagreb. Formalno-pravno hrvatski pacijenti su pobijeni „domaćim“ proizvodom, delom njihovog farmaceutskog giganta.

Epilog:

–  više od 50 mrtvih pacijenata u 7 zemalja, analitičari GP Morgan kompanije procenjuju da je broj mrtvih oko 200;

–  ostavka ministrice zdravlja Republike Hrvatske (Ane Stavljenić-Rukavina);

–  Baxter se vansudski nagodio sa porodicama preminulih u Hrvatskoj isplativši im oko 150 miliona dolara, u Španiji 280 miliona dolara;

–  PF 5070 je i dalje jedan od redovnih sastojaka takozvanih hemijskih tragova (hemtreils) kojim nas zaprašuju iz aviona;

–  dijalizatore, na koje nam odlazi teškom mukom stečeni novac i koje svojom krvlju natapamo, niko ni dan danas, ne proverava. Da li su ispravni, da li su bezbedni, da li su menjani, da li imaju sve što se navodi u deklaraciji – traže da im verujemo, na sertifikat, na parče papira, na nalepnicu. Reagovaće, valjda, samo ako stopa smrtnosti prekorači (određeni) cenzus.

opširnije na:

http://www.renalweb.com/letters/shaldon.htm

sudden deaths in chronic renal failure patients on hemodialysis in …

proof that baxter requested that pliva pull the dialyzers – Nacional

nationwide chemtrails – virulent bio-toxin soup

.

Picture1b